Претражи Живе Речи Утехе

Наши преподобни Оци, свети монаси свих времена, брижљиво су се чували од познанства са женским полом. У древним манастирима, женама је улаз био забрањен. Taj свети и благотворни обичај се и дан-данас сачувао на васцелом пространству Атонске горе. Они монаси, који су водили посебно трезвеноуман живот, са особитом брижношћу су се чували од упознавања и општења са женским полом. То се види из житија преподобних Арсенија Великог, Сисоја Великог, Јована Молчаника и других Отаца, најузвишенијих по својој светости. Они нису тако поступали само због своје слободне воље него зато, што је на то указивала неопходност, коју су, као у огледалу, сагледали у свом трезвеноумном животу. Неки монаси тврде да, иако се често налазе у женском друштву, не осећају због тога никакву штету. Не би требало веровати тим монасима: они или говоре неистину, скривајући своје душевно расположење, или воде најнемарнији и најлењивији живот и зато не виде своје устројство, или их пак ђаво поткрада, одузимајући им поимање и осећање штете, како би њихов монашки живот учинио неплодним и припремио им вечну пропаст. О том питању изврсно је расуђивао преподобни Исидор Пелусиот у писму епископу Паладију: "Према изреци Писма, зли разговори кваре добре обичаје (1 Кор 15,33). Tо превасходно чини разговор са женама. Чак и кад би његов предмет био добар, он је довољно снажан да нечистим помислима потајно исквари унутрашњег човека и да се душа оскрнави док, истовремено, тело остаје чисто. Колико год можеш, добри човече, избегавај разговоре са женама. Ако због неке потребе одеш код жена, нека твоје очи буду оборене ка земљи и оне, код којих си дошао, поучавај да гледају целомудрено. Рекавши им неколицину речи које могу да утврде и просветле њихове душе, без оклевања се удаљи, како дуг разговор не би ублажио и ослабио твоју душевну снагу. Ти ћеш рећи: иако често разговарам са женама, не трпим због тога никакву штету. Нека је и тако! Ја, међутим, желим да сви будете чврсто уверени у то да се камење уситњава водом, и да га пробијају капљице кише, кад стално падају на њега. Размисли: шта је тврђе од камена? Шта је мекше од воде, а посебно од водене капљице? Свагдашњим дејством, међутим, побеђује се и сама природа. Ако пак и тако чврста природа страда, бива побеђена и уситњује се од такве ствари, која је у поређењу с њом сасвим ништавна, како да онда и људска воља, која се лако поколеба, не буде побеђена и измењена дугим обичајем?"[1] Монаха, који живи побожним животом и чува целомудреност, Серафим Саровски је уподобио незапаљеној воштаној свећи. Чест боравак тог монаха у женском друштву сличан је тој незапаљеној свећи, постављеној међу многе друге, запаљене свеће. Незапаљена свећа тада почиње да се топи јер на њу дејствује топлота, која потиче од упаљених свећа, постављених око ње. "Срце монаха", говорио је старац, "мора бити изложено слабљењу ако монах допусти себи да често општи (разговара) са женским полом."[2] У његовом постојећем облику, сједињење полова је природно (тј. својствено је палој природи). Девственост је натприродна. Према томе, онај који жели да своје тело сачува у девствености, неминовно га мора држати даље од оног тела, са којим природа тражи да се сједини. У тела мушкарца и жене положена је невидљива сила, која привлачи тело ка телу. Онај, који се приближава жени, неминовно бива изложен утицају те силе. Уколико је чешће зближавање, утолико је убрзанији а самим тим и снажнији утицај. Уколико је снажнији утицај, утолико слабија бива наша слободна воља којом, уз помоћ Божију, намеравамо да победимо природу. Женски ликови, њихови погледи, њихови гласови и њихова нежност веома се снажно утискују у наше душе услед дејствовања природе, а посебно када природи садејствује (помаже) сатана.

Монаштво нипошто није искључиво хришћанска идеја: њено постојање можемо пратити све до њених библијских корена. У позном библијском периоду у Палестини догодио се необичан процват јудејских монашких групација. Једној од таквих групација, највероватније, припадао је и Св. Јован Крститељ. Постоји претпоставка да је он био повезан са есенима — истом оном сектом којој су припадали свици пронађени у пећинама на обалама Мртвог мора. Веза Јована Крститеља са Кумранским заједницама може се оспоравати, па ипак, монашки карактер његове појаве — физичке и духовне — не подлеже сумњи. Он је живео у пустињи у посту и безбрачно; а његов позив на покајање и оглашавање близине Царства Божијег представља типично монашку тему есхатолошког очекивања, коју касније сусрећемо у учењу Исуса Христа. Интересантно је да са појавом хришћанства, монаштво као такво, није одмах прихваћено у крило хришћанске Цркве: оно се појавило тек у четвртом веку, заједно са почетком Константиновог периода. То се може објаснити тиме што су ране хришћанске заједнице ионако биле изоловане од друштва, постојале су ван њега. Али, тек што је хришћанство постало званична религија Империје, само што се Црква освестила након гоњења, устројила, обогатила, изградила раскошне грађевине, монашки покрет се одмах појавио и попримио масован карактер. Монаштво се појавило као пророчки покрет, као позив на будност, као опомена да се Царство Божије приближило, али још увек није у потпуности наступило, да је још увек рано „уживати иа ловорикама". Основну црту монашког покрета чинио је његов фундаментално библијски карактер. Показало се то пре свега у томе што су се монаси удаљили да живе у пустињи. Пустиња — то је место на којем нема воде. На Блисиом истоку, где је монаштво рођено, постојање или непостојање воде било је питање живота или смрти. Због тога је пустиња схватана као место где нема Бога, где царује ђаво (упор. искушења Христа у пустињи, а такође и Јер. 2, 6; Лк. 8, 24; Мх 12, 43). Према житију Св. Антонија Великог које је написао Св. Атанасије Велики, Антоније се, удаљивпш се из света, настанио на гробљу, међу гробницама — то јест опет на месту на којем је господарио Сатана (гробља су у то време била ван градских зидова, па према томе опет у пустињи). Према обичају древних Јевреја на дан Искупљења (Јом Кипур) у пустињу је пуштан јарац крји је на себи носио грехе Израиља. Тај јарац, од којега је. успут да кажемо, настао израз , јарац отпуста", био је предназначен Азазелу, злом демону пустиње (упор. Лев. 16, 6 и даље). У пустињи су Јевреји лутали четрдесет година пре но што су ушли у Земљу Обећану. Једном речју, пустиња је представљала квинтесенцију свега туђег, непријатељског; једино занимање могуће у пустињи било је очекивање кише, припрема заулазак у Земљу Обећану или за Други Долазак. Удаљити се у пустињу био је акт очишћења; то није било бежање од живота, него од свих оних сурогата Царства Божијег које је нудила држава. И управо зато што је држава процветала, што су се градиле цркве и дворови и нагомилавало богатство, монаштво је осећало духовну потребу да претрпи искушења. И што су искушења била тежа, то се сматрало бољим у духовном смислу. Тако је манастир Св. Саве у Израелу био изграђен у пустињи недалеко од Мртвог мора, испод нивоа мора, где не постоји ниигга осим камена и неподносиве јаре, и где чак ни близина воде не доноси олакшање. Може се рећи да, у овом нашем времену процвата материјалних достигнућа, опадање монаштва сведочи о очигледној духовној слабости. Нешто касније монаштво се вратило у град, вндевши да је присуство ђавола изражено и тамо. У самој ствари, ни нама не би био на сметњи манастир на Тајмс скверу ... У четвртом веку монаштво поприма масован карактер и распростире се по читавом Египту, Палестини, Сирији и Малој Азији. У то време, као што смо већ напоменули, монаштво се строго држи библијског духа, духа древних пророка, неконформиста који су протестовали против општеприхваћеног друштвеног поретка и организације. Монаси су протестовали и против црквене јерархије. Када је неки од ученика запитао једног од египатских стараца чега монах треба да се прибојава више од свега, овај је одговорио: „Жена и епископа". Јер и први и други одвраћају од аскетизма и монашког живота. Страхови монаха од организовне Цркве били су природни: прихваћена од стране света, Црква је убрзо подлегла свим саблазнима овога света, и, пригрливши свет, пригрлила га је са свим његовим несавршенствима и гресима. Због тога је монаштво било потребно Цркви, да је опомиње на њену истинску природу да постоји у свету, али да она није од овога света. Ово су добро разумели Кападокијски Оци, који су упорно инсистирали на неопходности монашког идеала у крилу саме Цркве. У почетку су монаштво чинили у основи прости људи. Св. Антоније Египатски, на пример, није умео да чита ни да пише. Али, убрзо су се међу монасима појавили и представници интелигенције, и тада су почели да се уобличавају проблеми - духовни и интелектуални.

ИГУМАН СЕРАФИМ ГОВОРИ О МОНАШТВУ У АМЕРИЦИ A+ A- Манастир Светог Крста у Западној Вирджинији постао је један од најбрже растућих монашких обитељи Руске православне заграничне цркве. Дописници за односе са јавношћу провели су седмицу дана живећи међу монасима како би могли боље разумјети монашки живот. Читалац Петар Лукианов састао се са игуманом манастира, о. Серафимом (Воепел), у вези интервјуа о начину приступања у манастир, као и духовном утицају који манастир има на ходочаснике. - Пошто сам седмицу дана провео са монасима у овој светој обитељи, не могу а да не примијетим огромно присуство младих искушеника и монаха. Тешко је повјеровати да се толико младих људи одлучило придружити животу у манастиру у земљи као што је наша, гдје је све у изобиљу и гдје је живот веома удобан. Због чега тако много младића напуша свјетовни живот и бјежи у манастир? У једну руку то што говорите јесте истина. Јако пуно младића се придружује манастиру, мада, са друге стране, погледајте величину Сједињених Америчких Држава. Да је ово заиста хришћанска држава имали бисмо на стотине манастира. Када погледам наше савремено друштво, луксуз и изобиље у ком живимо, изненађен сам да било ко може пронаћи свој пут мимо монашког живота. Наша омладина се одгаја у друштву које је развило потрагу за задовољствима до степена који је нечувен у било ком претходном друштву. Чини ми се да чак ни пагански Рим не може ни свијећу држати за неке ствари које се данас дешавају у нашем друштву. Погледајте само корупцију која путем интернета слободно улази у домове. Погледајте употребу дроге у нашим основним школама и забрињавајући степен промискуитета који налазимо међу средњошколцима и студентима. Погледајте тако висок проценат разведених бракова и тужан утицај који он има на дјецу. Већина наше омладине је заиста у потрази за нечим вишим, нечим што је духовније, али нема ко да их води тако да једноставно слиједе већину. Послије одређеног времена, неки од ових младих људи постају преморени и засићени овом потрагом за задовољствима, док расте њихова глад за нечим дубљим, када се окрећу Богу свим својим срцем, својим сломљеним и потамњеним срцем. А Бог, који је посадио ову жељу у њихова срца, долази по њих као отац по свог блудног сина. Он их прихвата широм раширених руку, Он их прихвата и зацјељује њихове ране тјешећи их својом милошћу. Затим кроз покајање Он их води путем који је Он одабрао за њих, а тај пут често је пут монаштва. - Као духовни отац обитељи, шта гледате код оних који желе да се придуже манастиру? Највише од свега ми тражимо дух искрености, понизности и покајања. Мушкарци улазе у монашки живот зато што изнад свега осталог траже Бога, али на који начин они долазе на ово мјесто током свог духовног путовања највећим дијелом је специфично за сваког човјека. Неки долазе из побожних породица гдје су још као дјеца били учени да се моле и да одлазе на службе у цркву. Одабир монашког живота за ове младиће изгледа сасвим природно. Други долазе из породица гдје ништа нису знали о Богу. Никада нису ишлу на службе у цркву и слиједили су врло свјетован животни стил. Ови људи понекад достижу фазу када схвате да нешто није у реду, да нешто недостаје и они почињу искрено тражити дубље и истинско значење и сврху свог живота. У овом искреном тражењу и покајању ми тражимо кандидате. - Можете ли објаснити на који начин се неко може придружити манастиру Светог Крста? Прије свега треба написати писмо у ком ће навести податке о себи, свом образовању, радном искуству, а посебно о свом духовном развоју. Онда би га ми охрабрили да дође у посјету и остане у манастиру неколико дана, те разговарамо о његовом могућем позиву. Ако овај почетни контакт прође добро, онда тражимо од његовог парохијског свештеника или духовника писмо препоруке. Затим би услиједиле дуже посјете, можда пар седмица или мјесец дана. Ако све прође добро онда му одобравамо да дође у манастир као кандидат. Након неколико мјесеци проведених као кандидат, он би добио благослов да носи црну мантију за вријеме црквених служби и обједа. Након још пар мјесеци, уколико све прође добро, он би се писмено обратио епископу Георгију са молбом да постане искушеник. Уколико епископ да благослов, он се облачи као искушеник са мантијом, појасом и камилавком. Након тога он ће носити своју монашку одежду читав живот. Након три године искушеништва, он се обраћа молбом да постане расофорни монах. Ако његова молба буде прихваћена епископ врши постриг и облачи га у расу и клобук. Након одређеног временског периода (ово може да варира од неколико мјесеци па доживотно), расофорни монах може упутити молбу да положи пуни монашки завјет и да буде постриган у малу схиму. Ако се његова молба прихвати онда у прелијепом обреду у ком он улази у цркву одјевен у бијелу одору крштења даје завјете пред епископом, врши се постриг, добија ново име, и одијева се у пуну монашку одору, мантију, подрасник, парамон и клобук. - Који су то неки од изазова са којима се придошлице суочавају по доласку у манастир? Можда је највећа потешкоћа придошлицама у манастир она врста самопожртвовања која долази од живота у заједници. Ако човјек истински тражи Бога онда ће му ријечи нашег Спаситеља бити изазов: "Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде." Без тог умирања себе, ове понизности, он неће бити у стању да остане у манастиру. - Које су неке од највећих заблуда које људи имају о манастиру Светог Крста и монашком животу уопштено? Многи људи мисле да су монаси живи светитељи, анђели у тијелу, али ово напросто није тачно. Монаси су људи који су позвани од стране Бога да буду као анђели, који изнад свега траже Бога и клањају Му се. Монах се бори да, уз Божију помоћ, буде човјек од молитве и човјек од вјере. Монах је само човјек. Чак иако је позван од Бога да буде као анђео, монах доживљава падове али устаје и поново се враћа на свој пут. Овај процес пада и устајања представља духовну борбу кроз коју монах иде на свом путовању ка јединству са Христом. - Требали бисте бити духовно слијепи када не бисте уочили да се свијет око нас неконтролисано отео контроли. Секуларизам, модернизација и либерализам изједају хришћанске коријене ове велике нације и многи од нас се осјећају безнадежно. Укључите било који канал са вијестима и видјећете да постоји нека врста скривеног прогона Хришћана. Ђаво је паметан у својим нападима на оне који исповиједају Христа, и иако ријетко видимо отворено насиље, борба сасвим сигурно бјесни. Сматрамо да је све теже молити се зато што се проблеми овога свијета сваљују на душе православних Хришћана. Провевши неколико дана на овом светом мјесту, човјек нема жељу да се врати у свијет, зато што душа чезне да буде са Богом, и тешко је одржати однос са Христом у секуларном свијету. Који савјет дајете ходочасницима приликом њиховог одласка у свијет? Да ли је могуће одржати монашки дух живећи у секуларном свијету? Нажалост оно што говорите је тужна истина. Савремени свијет је постао непријатељски расположен према правом хришћанском животу. То осјећамо чак и унутар манастира. Искрени модерни Хришћани морају потражити уточиште у молитви, литургијској и властитој. За ово нема замјене. Ако се свакодневно не молимо из нашег срца, онда ћемо бити поражени. Понекад модерни Хришћани мисле да је духовни живот само још један од програма самопомоћи који могу испробати, што је потпуно нетачно. Православни духовни живот представља везу између Богочовјека Исуса Христа, Створитеља свега. Духовни живот представља улазак у Његово присуство, гдје понизношћу и покајањем тражимо Његову милост и руковођење. Без тога нећемо имати снагу и мудрост да се одупремо снажном заводљивом секуларном свијету око нас. - Понекад као православни Хришћани ми осјећамо као да нисмо од овога свијета и да ту не припадамо. Како би требали реаговати на промјене које се дешавају око нас, посебно на разне и растуће успјешне либералне и напредне покрете, а без да изгубимо себе и наш унутрашњи духовни мир? Разумијем и дијелим вашу бригу, али једини одговор је онај који је дао св. Серафим Саровски: "Тражите мир Божији у свом срцу и хиљаде душа око вас ће се спасити." Ви као индивидуални православни Хришћанин не можете промијенити правац у ком свијет иде, али можете промијенити себе. Али заправо, лакше је размишљати да се промијени свијет него да покушамо промијенити себе. Ако видимо да је свијет око нас све више испуњен мржњом, онда морамо покушати да волимо; ако видимо да свијет трчи за материјалним добрима и задовољством, онда ми морамо покушати да живимо једноставним животом; ако видимо да је свијети постао преокупиран тјелесним стварима, онда ми морамо покушати да будемо чисти и чедни. Унутрашњи мир који нам Христос даје није свјетовни мир. Он не зависи од одговарајућих друштвених услова или еколошких фактора. Рани Хришћани би мирно ушетали у арену појући химне када би их лавови нападали. У житијама раних мученика читамо изнова и изнова како су пролазници, па чак и римски војници, бивали преобраћени у Хришћане видјевши чврсту вјеру и мирну одлучност ових раних мученика. Превод са енглеског Д. П. 27 јануар 2014 год. Извор: хттп://бѕзтеџ.блогспот.цом/2010/09/аббот-серапхим-дисцуссес-монастицисм-ин.хтмл&нбсп; Манастир Лепавина

Рекли сте да је монаштво – у највећој мери “уски пут”. Хтео бих да продискутујем о томе. Ми, који живимо у свету, не бежимо добровољно од тешкоћа. Имамо породице, треба да радимо, да зарадимо хлеб у зноју свога лица, код нас су тешки односи са онима који нас окружују. А монаси су, по моме мишљењу, обезбедили себи у манастирима спокојнији живот, они су заузети самоусавршавањем, којему и ми треба да стремимо. Али издвојити време за читање великих књига, као они, нама је дупло теже јер ми имамо породице, децу, унуке. Они имају за то довољно времена. Не чини ли вам се да је наш пут, ако желимо да будемо добри хришћани, у нечему чак тежи него што је монашки? - Може се рећи. Када сам говорио да је монаштво најрадикалнији израз “уског пута”, нисам имао у виду да је оно нешто претешко. У многим ситуацијама у животу у свету је знатно теже. Монаштво је “уски пут” у смислу одрицања од многих ствари које обичним људима припадају по праву . И монаси се одричу од многих спољних ствари ради унутрашњег богатства . Али не мислим да је монаштво изнад брака, или да оно више омогућава достизање светости него брак. Било који пут, који човек изабере, ако он стреми ка Богу, - то је пут напоран, то су “тесна врата”. Ако човек тежи да живи по Јеванђељу, он ће увек наилазити на препреке и увек ће их морати савладавати. Монашки живот, као и живот у браку, дат је човеку ради тога да би он могао на тај начин максимално остварити свој унутрашњи потенцијал. Он је дат за добијање Царства Божијега којег свако од нас може задобити после смрти, али ми му се можемо приближити опитно још овде на земљи. Из Ви сте со земљи - О Монаштву Иларион Алфејев Извор Манастир Глоговац Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

САВЕТИ ПОТЕНЦИЈАЛНИМ МОНАСИМА A+ A- Монах Јосиф (Бандмен) Зашто данас људи одлазе у манастире иако им је живот пун удобности, како пронаћи себи обитељ, које Свете Оце читати, да ли монах треба да користи интернет, зашто младом јеромонаху не треба дати парохију? Митрополит Берлина, Немачке и Велике Британије Марко, одговара на ова питања. -У којој мери људи теже ка монашком животу у поређењу са прошлим временима? -Тешко је рећи. Мислим да је контигент наших верника данас другачији него што је био пре двадесет или тридесет година. Сада има више верника, па и монаха има више. Предпостављам да они људи који су живели у сиромаштву нису били толико наклоњени монашком животу као они који су живели у богатсту. Човек се лакше одриче онога што има, него онога што нема. -Шта људи данас очекују од монашког живота? Шта може да изазове разочарење код њих? -Најтеже од свега - и то не само у нашем времену, већ одувек - јесте послушање, одрицање од своје воље. Људи се више противе, више јер човек живи у потпуним задовољствима, јер у материјаланом свету има све што пожели. Када нема сиромаштва, онда човек мора да се откаже од спољашњег сјаја, и као што сам рекао, то није толико тешко. Али тешко је одрећи се своје воље. То је проблем. -Да ли је могуће учити се монаштву по књигама? -Књиге могу да помогну, могу да дају смернице, али не постоји ништа боље од искуства, баш као и у сваком аспекту живота. -Које књиге бисте препоручили монасима у данашње време? -Пре свега древне оце: Св. Макарија Египатског, Св. Антонија Великог. Ту су, такође, и савременији духовни водичи: Св. Игњатије (Брајчанинов,) који може помоћи у проналажењу правог пута. Али све ово не може да замени лично руковођење. -Како изабрати себи манастир? -Зависи од земље где се живи - у неким земљама има много манастира, у другима ни једног. У Немачкој нисмо имали женску обитељ годинама. Наше кандидаткиње слали смо у суседну Француску, или у Свету Земљу. Међутим, успели смо да оснујемо женско монатво, скупило се неколико жена које нису могле да напусте Немачку. Били су то спољни фактори, који су довели до оснивања манастира. Избор овде није лак као на пример у Русији, Србији или Грчкој. Зато, не постоји опште правило. Много зависи од духовника манастира. Рецимо да је ходочасник дошао у манастир, и да му се тамо допало. Он има могућност да се једноставно привикне у том манастиру, где му се допало, али има могућност да посети и упозна друге манастире, њихов устав, живот, и да коначно међу њима изабере онај који му највише одговара. Ја увек предлажем људима да посете неколико манастира. Један манастир може да има низ правила која не одговарају свакоме, и слава Богу, постоји много различитих устава. Особа треба да изабере онај који му највише одговара. -Некада је у породици било много деце, и ако би се младић или девојка одлучили за монашки живот, они би могли лако да оставе родитеље на бригу браћи и сестрама. Данас, родитељи су често препуштени сами себи. Шта чинити у оваквим случајевима? -Постоје породице чији духовни живот тече некако природно, тако да родитељи лако пристају да њихов син или кећрка ступи у манастир. Међутим, постоје породице за које су овакве одлуке просто шок. Тешко им је да такву одлуку прихвате. Немогуће је генерализовати: постоји много различитих ситуација. Пре неки дан чуо сам да је у Србији отац са браћом дошао да «ослободи» сина из манастира. И раније сам знао за овакве случајеве. Ово није ретка појава. С друге стране, постоје породице које потпуно подржавају одлуку своје деце. По мом искуству, нема суштинске разлике између велике и мале породице. -Шта радити ако родитељи остану у свету, а онда остаре и оболе. Испоставља се да је одлука њиховог детета да ступи у манастир темпирана бомба; зар неће он или она да се врате у свет да брину о родитељима? -У данашњем друштву скоро нико није остављен занемарен, без бриге. Најбитније је да постоји духовна веза, али, у исто време, ја не инсистирам да моји монаси или монахиње прекину потпуно везу са својим родитељима и ближњима; у некој мери дозвољавам им да остану у контакту : телефоном, писмима, шта год им је лакште. Постоји наравно и дурги порблем. Бива да се родитељи толико разочарају што им дете иде у манастир, посебно ако је то једино дете, да прекидају сваки контакт са њим. Не разговарају са дететом како би се оно вратило назад, или имају само формалне разговоре: «Здраво. Како си?» Ипак, ми дајемо благослов за посету родитељима. Постоји случајева када се монах или монахиња шаљу кући на неко време, да брину о својим родитељима. Постоје разне варијанте, који зависе од зрелости самог монаха или монахиње. -Како одсутни монах одржава контакт са манастиром? -Све зависи од тога колико дуго одсуствује из манастира. Обично у овим напоменутим случајевима он се с времена на време јавља свом духовном оцу телефоном или мејлом. -Колико монах може да буде активан на интернету? Могу ли се духовни савети давати путем интернета? -Наравно да постоје савети који се могу дати путим интернета, али само као изузетак од правила. У стварности, непоходан је лични контакт. Можемо да користимо савремену технологију, али морамо да водимо рачуна да савремена технологија не преузме сву комуникацију. Интернет није направио главну промену у таквим односима. На пример, када су људи добили приступ масовним медијима, морали су да науче да их искључе. Исто се односи и на телевизор. Монаси користе интернет у мери послушања. Наш манастир има штампарију, и монаси треба да буду у стању да прегледају текстове, а за то им је потребан имејл, да направе корекције, да их провере. Ипак, ја увек инсистирам да они ограниче коришћење интернета, јер и то везује човека, лишава га слободе. -Колико човек мора да буде решен у стремљењу ка монаштву? Колико напора треба уложити, а колико очекивати од Божјег провиђења, или неког знака «одозго»? -Ја лично не покушавам да убедим особу да постане монах,у ствари, напротив, ја обично саветујем да се одлука добро размотри и да особа провери себе. Чекам док човек апсолутно није уверен да без монаштва не може даље да живи. Ако особа и даље има сумње, саветујем да се мало одмори, провери себе, и да се онда врати. Ово је веома важан корак, баш као и брак у ствари. Данас, нажалост, све је другачије. И монаштво и брак се посамтрају као нешто привремено: пробате, не свиђа се, идемо даље. Ја одбацујем овакав став и инсистирам да сваки кандидат озбиљно провери себе. Али, осим тога, ми кандидата дуго држимо као помоћнике и искушенике. Ако кандидат има преко 25 година, он у нашем манастиру Св. Јова Почаевског остаје најмање годину дана као помоћник (добровољно ради у манастиру ), као искушеник 3-4 године, а као прост монах 5-7 година, у зависности од зрелости. -Неки су мишљења да код кандидата, који имају истинско призвање ка монашком животу, нема двоумљења - да ли да прими постриг или ступи у брак. Да ли се слажете са тим? -Све зависи од тога колико је човек духовно зрео за један живот или други. Само духовни отац може да одредри да ли је монашки живот за кандидата или није. Сваки случај је индивидуалан. Код нас су долазили веома млади људи, који су тачно знали чему теже, и они у средњим годинама који нису били сигурни у своју одлуку, које нисмо ни могли да примимимо. -Како човек да се припреми за манастир док још увек живи у свету, пре него што постане помоћник у манастиру? -Ја саветујем добро самоиспитивање: колико је човек спреман за дневну монашку рутуину? Полуноћница, затим повратак на спавање, или читање врло рано ујутро, држање монашког поста чак и пре постирга. Мера нечијег подвига зависи од његових индивидуалних могућности. -Реците нам нешто о вашем постригу? -Примио сам постриг јер сам чезнуо за монаштвом. Спремао сам се за то осам година. И никада нисам очајавао или се двоумио око те одлуке. -Знали сте преп. Јустина (Поповића). Шта је он говорио о савременом монаштву? -Отац Јустин би нас гледао како летимо по целом свету и називао нас джет- сет монасима. Ипак, осећао је да монаштво, чак и поред бројних спољних форми, остаје у суштини неизмењено. -У Русији, посебно 90-их година, подигнуте су многе цркве, и обично, млади монаси, убрзо након пострига, добијали су парохију. Технички говорећи, ово је одговарало: нису имали породице, сво своје време могли су да посвете обнови цркве, могли су да буду постављени на места где би ожењеном свештенику са женом и децом било тешко да живи. Али постоји и друга страна: млада особа, која само што је дала завет нестицања, целомудрености и послушности послата је у свет са свим његовим искушењима. Да ли Немачка има исти проблем? -Ово се заиста дешавало у Русији, наравно из потребе за парохијским свештеником. Ми смо такође имали овај проблем 50-их година, (владика Марко служио је пет година у парохији као јеромонах, а онда архимандрит). Али, ми смо увек видели да то није нормално, да је неприродно и погрешно. Зато сам ја потпуно престао да то чиним. Немам ни једног јеромонаха који опслужује неку парохију у мојој епархији. Ја чак не дозвољавам јеромонаху да живи у манастиру и да одлази у парохију да служи. Богу хвала! Када особа ступи у манастир, он оставља свет за собом и не би требало да му се поново враћа. -Да ли је свештенички чин потребан за обављање администрационе функције у манастиру? -Игуман обично има чин свештенослужитеља, и ово је било уобичајено у руској традицији вековима. Све друге дужности у манастиру може савршено добро обављати и обичан монах. -Руски православни медији скоро су разматрали питање да ли успоставити посебне монашке редове са јасно дефинисаним правцима и задацима. Какво је ваше мишљење о овоме? -Не мислим да ће то донети некакву корист. Увођење чинова је страно ограничавање монашког живота. У Западном монаштву одавно постоје различити чинови. С једне стране они су веома различити, с друге, свакако много боље регулисани него у православном монаштво. Ако одете у један бенедиктански манастир, он је идетничан сваком другом, док наши манастири имају своје особености. Слободу у индивидуалном приступу сваком манастиру ми видимо као плус. -Како манастири да сачувају молитвену атмосферу када морају да обављају велики део социјалног рада? -Најважнија ствар у манастиру јесте служење Богу у форми у којој се то практикује у датом манастиру. Ово може имати више литургијски или више практични карактер. Приступи могу бити различити. Постоје манастири у којима монаси већи део свог живота посвећују спољњем служењу, док други такву службу ограничавају. У нашем манастиру преподобног Јова Почаевског све је засновано на богослужбеном поретку. -Какви су односи између монаштва и владе у Немачкој? -Све у свему рекао бих да су у Немачкој и влада и друштво очували поштовање ка монаштво. Нажалост, оно нестаје, јер скоро да и нема православног монаштва. Врло мало нас има. Замислите, из свих Помесних Православних Цркава, само Руска православна црква има манастире у овој земљи! Католици имају шачицу монаха, који живе у великим, древним манастирима и настоје да их сачувају; они су постали нешто више од домара (у јуну католички манастир из 12-15. века био је стављен на продају). Монаштво се ретко виђа, па самим тим, нема ни поштовања према њему. Деца не разумеју ко су ти необични људи у дугим црним одеждама, који пролазе покрај њих. Биографија владике Марка: Епископ Марко (у свету Михаил Арндт) рођен је 29.јануара 1941. године у Саксонији. Ту је рођен и први руски владика немачког порекла, блаженопочивши митрополит Серафим (Ладе). Када је 1960. године завршио 13-огодишњу школу у Франкфурту на Мајни, будући владика Марко отишао је у армију у Западну Немачку, где је провео годину ипо дана. Напредовао је у чин вишег поручника. Године 1962. уписао је историју и књижевност на Универзитету у Франкфурту, а касније се пребацио на Хејделберг универзитет. Ту је усавршио словенски и енглески језик, студирајући поред руског и српскохрватски, словачки и македонски језик и књижевност. Тема докторске дисертације била му је: «Биографска литература Тверске краљевине у ЏИВ и ЏВ веку.» Изучавање руског језика довело је младог студента до Руске емиграционе заједнице у Франкфурту. Као студент професора Димитрија Чижевског у Хејделбергу, он је одлазио у Руску заграничну цркву, посвећену св. Александру Невском у Манхајму, где је прешао у православље 1964. године, убрзо бива рукопроизведен у чтеца. Путовања на Свету Гору, пријатељство са Каруљским старцима (схимницима Серафимом, Николајем и Никодимом) посете скиту Св. Илије, и манастиру Св.Пантелејмона, где је упознао схимника Авеља (сада архимандрита у манастиру св. Јована Богослова у Разани) одредили су духовни пут овог доктора славистике. Његов будући научни рад био је посвећен Св. Филарету, млитрополиту московском. У јесен 1973. будући владика је започео студије на Богословском факултету у Београду, које је окончао 1979. Његово лично познанство са тада веома цењеним архимандритом манастира Ћелије о. Јустином (Поповићем), који је прослављен као светитељ, довело га је у уски круг ученика, који су се окупили око српског подвижника и теолога: митрополита Амфилохија (сада митрополита црногорско-приморског), епископа Атанасија (Јевтића, умировљени епископ), митрополита Иринеја (сада епископа бачког). Рукоположен за ђакона 1975, будући владика Марко убрзо је прекинуо наставу црквенословенског и староруског језика и књижевности у граду Ерлангену и свој научни рад заменио је монашким постригом лета 1975. године у Лесненском манастиру у Француској. Три дана након пострига, о.Марко је рукоположен за јеромонаха и постављен за заменика настојатеља Руске цркве у Висбадену. Лета 1976, одлуком Архијерејског Синода рукоположен је у чин архимандрита . Монашки постриг и рукоположење извршио је архиепископ Павле (Павлов + 1995.) тада епископ Штутгарски. Архимандрит Марко опслуживао је три парохије - Висбаден, Дармштадт, и Сарбрикен. Посветио се очувању царских храмова у Немачкој, и реноваирању и проширењу руског гробља у Висбадену, где је служио читав круг монастирских богослужења, где је почео да окупља и учи локалну омладину, настављајући да студира теологију у да полаже испите у Београду. Након смрти архиепископа сиднејског и аустралијско - новозеландског Теодосија, Архијерејски Синод именовао је Његово Преосвештенство г.Павла, викара Берлинске и Немачке епархије, да га замени. На његово место с титулом епископа минсхенског и јужно германсог био је постављен архимандрит Марко. Хиротонија је извршена 30. новембра 1980. у Саборној катедрали у Њујорку. У складу са црквеним законом, током именовања, архимандрит Марко је прочитао проповед у којој је изнео своје циљеве у вођењу пастве. Топле речи су изговорене о његовој духовној блискости са српским подвижником и теологом архимандриту Јустином (Поповић +1979.) и његовој љубави према св. Гори. Хиротонију је обавио првојерарх Руске цркве Његово преосвештенство митрополит Филарет (Вознесенски +1985.) уз саслужење архиепископа монтреалског и канадског Виталија (Оустинова +2006), архиепископа санфранцисканског и западноамеричог Антонија (Медведева + 2000.), владике Лауруса (Шкурла +2008.) из Манастира св. Тројице. Епископа Павла и епископа Георгија (Грабе +1995.) Након хиротоније, владика Марко преселио се са малом групом монаха у манастир Св. Јова Почаевског у Минхен. Манастир је прошао обнову и адаптацију. Од 1981, штампали су Весник немачкој епархији на руском и немачком, још су производили свеће и тамјан. Манастир живи по светогорском уставу. У јесен 1982. епископ Марко, због тешке болести архиепископа Теофила (Нарко), примио је титулу епископа берлиснког и немачког, он наставља да живи у манастиру Св. Јова, одакле управља Немачком епархијом. Средином 80-их владика Марко је именован за администратора Великобританске епархије и метоха Св. Александра Невског у Копенхагену. Године 1991. Синод је унапредио владику Марка у чин архиепископа. Године 1997. именован је за надзорника Руске православне мисије у Јерусалиму. Између 1993. -1997. владика Марко водио је дијалог између две Руске православне епархије (Московске патријаршије и Руске заграничне цркве) у новоуједињеној Намачкој. Од 2000. године архиепископ Марко је био председник комисије за јединство Руске цркве, и од 2003. године председник Руске заграничне цркве у дијалогу са Московском патријаршијом. Превод са енглеског проф. Бојана Србљак 13 август 2013 год. Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/63269.htm Манастир Лепавина Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

1. Причали су о Ави Филимону пустињаку, да се затворио у некакву пећину која се налазила у близини Лавре, зване Ромијева, и ту се предао подвижничким борбама, понављајући у себи, оно што је по предању, говорио себи Арсеније Велики: Филимоне, зашто си овамо дошао? У тој пећини је провео доста времена. Посао му је био плетење ужади и котарица, које је предавао економу, а од њега примао мале хлепчиће, којима се хранио. Ништа друго није јео осим хлеба са сољу, па и то не сваки дан. Очевидно, о телу се мало бринуо, али је зато бавећи се сорзецањем, живео у божанском просвећењу. Удостојавајући се отуда неописивих виђења тајни, боравио је у духовном образовању. Када би суботом и недељом одлазио у цркву, увек је ишао сам, удубљен у себе, не дозвољавајући никоме да му се приближи, да му се не би ум отргао од свога делања. У цркви би стајао у углу, са погнутом главом, проливајући море суза. Стално је покајно туговао и имао богосећање у срцу и сећање на начин живљења Светих Отаца, особито Арсенија Великог, трудећи се да иде његовим стопама. Извор: Епархија зворничко - тузланска

Старац Емилијан Симонопетритски О МАНАСТИРУ Манастир је слика целокупне Цркве – слика Сабора Цркве. Игуман (старац) је слика Бога – он је на месту Христовом. Други чланови манастира изображавају сабор светих. Манастир је велика тајна. Старац је видљиво изображење Тајне, Онога невидљивога – Бога и свега онога што се не види, али се духовним очима осећа. Старац треба да обликује и узводи братство (сестринство) у духовном животу и узрастању у Христу. Старац нема само обавезу да се брине о типику, о дневним потребама, храни братства (манастира). Он првенствено треба да узводи поверене му душе до савршеног, мистичног јединства са Богом. Манастир је једна заједница, истинска кинонија, рајска заједница, заједница Царства небескога, заједница свих светих. У тој заједници сваки члан – монах има своје значајно место у животу у Христу. Али и Христос има место у свакој души и полако, полако Он дарује свакој души духовну радост – благодат Духа Светога. Монах је дужан да научи да стекне љубав какву су имали апостоли према Христу. Живот у манастиру треба да осликава живот Свете Тројице, да се у њему осећа присуство Божије; да ту и Бог шета, «одмара» са монасима; да то буде једна пуна заједница Бога и човека. Старац је онај који даје руку да би привео послушника Богу, Самоме Христу. То је истинска, првенствена служба Старца и то монаси треба да знају. Из тога разлога у манастиру постоји послушање, врлинско живљење, међусобна љубав, како би његове житеље узводила до савршеног степена живота у Христу. Место старца у манастиру није нешто земаљско и људско, већ происходи из пребогатог извора православног Предања. Служба Старца је благодатни дар Светога Духа: он иако ходи по земљи као реалан човек, његов ум је на небу, јер он живи на небесима и достиже небеса, приводећи небесима и оне које руководи и оне који живе са њим у манастиру. са грчког превео Епископ далматински Фотије

клик на насловну

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ септембар-октобар/2010 Три иконе будућег века За хришанско монаштво се каже да је настало у IV веку. Међутим, то је само делимично тачно. Тачно је ако под тим настајањем подразумевамо уређење и организацију монаштва и монашког живота у Цркви. Монаштво, пак, као хришћански етос постоји од самих почетака Цркве. Тачније, монаштво постоји у Личности и етосу Богочовека, Господа Исуса Христа, оснивача Цркве. Први Монах у Цркви је сам њен Оснивач. Монаштво није само пуки подвиг једне вере, већ тајанствена пројава истинитог човека. Који је то човек? То је човек који својим етосом пројављује оно истинито, од Бога предзамишљено, назначење човека. Човек по вољи Божијој, будући обожени човек – то је монах. Тај се етос опитује у три завета које монах даје приликом свог пострига и које као монах касније живи. То су завет уздржања, завет послушности и завет сиромаштва, односно нестицања личне материјалне својине. У тим заветима крије се тајанствени етос новога човека. У њима је предокус онога што ће тек бити, у „новом небу и новој земљи“. Три завета су три иконе будућег века. Та три завета први је на Себе узео први Монах у Цркви, Господ Исус Христос. Тим трима заветима је Господ, Нови Адам, излечио три ране непослушања старог Адама. Новог Адама Дух Свети одвео је у пустињу да буде искушан од ђавола, баш као некада старог Адама и Еву у Едемском врту. Након четрдесетодневног поста, Кушач пред Господа излази са првом кушњом: „Ако си Син Божји, реци да камење ово постану хлебови.“ (Мт. 4, 3). Нови Адам на то одговара: „Не живи човек само о хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих.“ (Мт. 4, 4). То је први завет, завет уздржања. Тим заветом излечује се човекова погрешна одлука да свој живот базира искључиво на односу са створеном природом. Јер, ако човек општи само са створеном природом око себе, једући и пијући од њених плодова, на крају ће окусити смрт. Човеку је нужно да се нахрани Речју Божијом, како би заиста био жив. Реч Очева, Син Божији је зато и постао човек – да сваки који од Његовог Тела и Крви окуси више не умире него да има живот вечни. Завет уздржања лечи и заблуду да се смртност човекова може излечити природном сексуалношћу и рађањем потомака. Коликогод деце родио неки човек, он никада неће родити себе. Човек рађањем спашава људску врсту, али не и оно ушта смрт директно удара – конкретну људску личност. Тако, први монашки завет, завет уздржања, бива иконом будућег човека јер се већ сада уздржава природног одржавања живота: хране и сексуалности. Монах тиме сведочи да су Тело и Крв Христова „право јело и право пиће“ (Јн. 6, 55). Сведочи и да право обесмрћење није обесмрћење безличне људске врсте, већ обесмрћење људских личности, синова и кћери Божијих који се не жене и не удају „јер више не могу умрети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења.“ (Лк. 20, 36). Попевши Господа на врх јерусалимског храма, Кушач пред Њега ставља и другу кушњу: „Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: Анђелима својим заповедиће за тебе, и узеће те на руке...“ (Мт. 4, 6). Нови Адам на то одговара: „И ово је написано: Немој кушати Господа Бога својега.“ (Мт. 4, 7). То је други завет, завет послушности. Овим заветом излечује се непослушност старог Адама, његово кршење Божије воље и заповести. Због таквог преступа Адам је задобио вољу супротну вољи Божијој, постао је противник Божији, те је тиме себе и своје потомство одвојио од Живота и уселио у живот привидни и лажни. Таквом Адамовом одлуком човек је постао биће за смрт. Рађање човека постало је, заправо, почетак умирања. Јер, природно, чим се човек роди он почиње да полако умире. Смрт није само тренутак када се душа одваја од тела. Смрт је процес, који може трајати дуже или краће: „У зноју лица свога јешћеш хелб свој, док се не вратиш у земљу, од које си узет. Јер си земља и у земљу ћеш отићи.“ (Пост. 3, 19). Нови Адам је, одбијајући да неповерљиво испитује и куша Божију вољу, излечио људску вољу од сатанске, противприродне побуне. Људска воља је поново постала природна и сагласна са вољом Божијом. Тој природној вољи је Господ поучио род људски дајући му образац молитве: „Оче наш... нека буде воља Твоја како на небу тако и на земљи...“. Хтети оно што Бог жели није умањење човека и његове воље, већ управо потпуно остварење и обожење човека. Узимати вољу Божију за своју вољу, значи хтети живети, хтети радовати се и хтети љубити другог. Признање воље Божије је и признање праве слободе и одрицање оне илузије да се слобода може остварити насупрот њеног Извора. Одрицање Бога и Његове воље као извора слободе, значи одлазак у ропство нужности. Човек који живи супротно вољи Божијој бива заробљен нужностима своје створене природе. Једна од најгорих природних нужности је сама смрт. А онај ко је смртан, може ли бити слободан? Не, јер смртник не може а да не умре, хтео то или не хтео. Бити слободан, пре свега, значи бити жив, постојати и моћи слободствовати. Нема слободе у греху, смрти и небићу. Та излечена природна воља човекова је истински будући човеков етос. Послушање које монаштво даје свом духвном оцу и руководитељу, као свој други завет, представља предокус и икону оне будуће и праве слободе, где је човек сав себе предао Богу и где је Бог сав Себе предао човеку, „да ниједан који Га верује не погине, него да има живот вечни“ (Јн. 3, 15) . Попевши Га, потом, на високу гору, показавши Му сва „царства овога света и славу њихову“, Кушач је пред првог Монаха поставио и треће искушење: „Све ово даћу теби ако паднеш и поколниш ми се.“ (Мт. 4, 9). Господ је на то одговорио: „Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи.“ (Мт. 4, 10). То је трећи завет, завет сиромаштва и добровољног одрицања од богатстава и славе пролазног света. Тај завет излечује човеково идолопоклонство. То идолопоклонство није се огледало само у поклоњењу лажним боговима, него и обоготворавању материје и пролазних ствари на други начин. Човек је направио идоле од материјалног богатства, од пролазне људске почасти, достојанства, славе и друштвеног угледа. Све је то постало смисао човековог живота, чему се он поклања служећи том идолу свим својим моћима и умећима. Одрицање од таквих мера вредности, као трећи монашки завет, није презрење материје као такве, нити пак презрење људског знања и труда да овај свет учини лепшим и бољим местом за живљење. Тај завет је одсецање аутономности тих вредности и њихово право и једино одређење у односу са Богом. Несабирање блага на земљи већ на небу (Мт. 6, 19-20), јесте једно истинско богаћење у сиромаштву. То сиромаштво није пуко немање колико је невезивање за богатства и славу пролазног света.Такав завет је једно истинско ослобођење човека. Монах не осећа презир према богатству, знању и слави овога света. То би била јерес манихејства. Знајући да такве вредности нису зле по себи, већ да се могу искористити како на зло тако и на добро у овом кратком животу, монах их не презире већ остаје према њима смирен. То је управо и Христос учинио, кушан овим трећим искушењем: није проклео земаљаска блага већ је остао смирен и окренут према оном највећем благу на небу – поклоњењу Богу Оцу. Јер, то највеће благо је извор и свих осталих блага и радости. Одсецањем Бога као највећег блага, човек је у обмани јер ће убрзо остати и без блага која су Божијом руком дата човеку – смрт ће га нужно одвојити од њих. Такво поимање вредности живота је као када би се човек окрепљивао и радовао бистрој и хладној води каквог потока, а оградио и одбацио његов извор. Такав поток убрзо пресушује и наивни човек остаје жедан. Поглед на свет и његово вредновање у односу са Богом је истина будућег, обоженог човека. Трећи монашки завет, који одсеца славу и богатство овога света као идолатрију, представља трећу икону будућег људског етоса. Садашњи сиромаси јесу богаташи будућег века. Завети уздржања, послушности и сиромаштва јесу три стуба хришћанског православног монаштва. Свој узор и инспирацију имају у првоме Монаху, Новом Адаму – Господу Исусу Христу, Који је образац и истина сваког човека. Као такви, они превазилазе важење само за монахе. Ти завети представљају прозор у гледање будућег, обоженог и обесмрћеног човека. И брачни човек, са својим брачним специфичностима живљења, може окусити ове три богочовечанске врлине, три иконе будућег века. Кроз Господа Исуса Христа, као првог Монаха али и првог Женика невесте Цркве, ове три иконе дате су као мера правог и богољубивог људског етоса. Јер, по речима Светог Јована Златоустог, брак и монаштво су две падине једног и истог брда. Те две падине воде ка једном и истом врху – на високу гору обожења и обогочовечења. Александар Милојков

Чини ли се вама да је код монаха прилично развијена њихова "женска страна"?

Декларација* „Свештене заједнице“ Свете Горе о академском приступу теологији независном од искуства Цркве, и пијетизму одговарајућих религиозних организација. Помоћ логике и језика западних теолога и духовна схватања која ничу из затвореног, пијетистичког менатлитета, не допуштају тајну тајноводствене [= мистагошке] међусвезе православне теологије и живог искуства... Трагична ситуација нашег времена, не дозвољава нам да се бавимо пијетизмом и застрањивањем теологије која произилазе из радионице схоластике, што је карактеристика Западних кретања, и која је активно негована у западној традицији која пати од својих подела и болести... Посебно данас, млади људи широм света, на неплодном путу кроз пусту дивљину такозване модерне цивилизације, остају незадовољни сувим научним приступом, са јадним стварањем незанимљивог пијетизма... Теологија универзитета и различитих хришћанских покрета треба поново да буде крштена у тајну нашег живог црквеног предања. То ће им дати ново усмерење и нове методе рада и евангелизације... Схоластичка, и духовно јадна, теологија је бескорисна за спасење човека. Догматски бескичмени пијетизам, који сматра да обожење представља побољшање каракатера, треба, по самој природи ствари, да буде одбачен. Таква теологија је на свом задњем издисају, а такав начин живота је безсилан да се одупре општој кризи нашег доба. То двоје заједно, теологија и пијетизам, творе уједно и узроке и последице духовног пропадања нашег времена. Ако је теологија Цркве таква, она неће створити оце и исповеднике који говоре реч Божију, већ хладне академске истраживаче и расправљаче садашњег доба. И ако духовност нашег предања буде оваква, она неће створити оце испоснике као „богове по благодати“ и „светила распознавања“, већ морбидне сентименталисте који ће се молити психичким халуцинацијама. Зашто бисмо ми бесциљно тумарали стерилним путевима хендикепиране и непотребне теологије, и нереалним, безукусним начином пијетистичког живота? И једно и друго је непознато нашем Светом Предању, страно жељама и потребама човека и недостојно њега. Наше пијетистичке идеје о светости као „побољшању карактера“ су увреда и смеса беспомоћности, када се поставе уз свето искуство наших светих, који су примили Христа у своја срца „као светлост, на стваран и суштински начин, видећи невидљиво и спознајући неспознатљиво, са безобличним обликом и појавом с оне стране појавности“. Као Православни, ми осећамо да не припадамо Истоку само географски, нити се са Западом сукобљавамо у географском смислу. Ми припадамо Цркви нествореног божанског светла невечерњег, које спасава и Исток и Запад. Убудуће „нека нико од непосвећених“ не дотакне тајну Православне теологије, него нека „уста отаца наших“ без престанка у Цркви опевају Богородицу, која даје добра по благодати. Јер само у Њој и кроз њене свете, ми без недостатка идемо ка животу и спознаји. *Текст је објављен у часопису Athonitikoi Dialogoi (1975, pp. 20-27) a propos of Prof. P.N. Trembelas’ work Mysticism-Apophatism Cataphatic Theology, vols. 1.2 (Athens, 1974)