Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Монаштво'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 37 results

  1. Саопштење за јавност са годишњег братског сабрања свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске, Улцињ, 30. децембар 2019. Парохијско свештенство Митрополије црногорско-приморске и старјешине манастира наше Митрополије сабрали су се на празник Светог пророка Данила и Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, у понедељак, 30. децембра 2019. године у храму Светог Николе у Улцињу, на своје редовно годишње сабрање. Сабрање је започело Светом архијерејском Литургијом којом је у улцињском храму началствовао Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије и учешће великог броја вјерног народа, а састанак је одржан у недавно подигнутом парохијском дому у непосредној близини цркве. Митрополит је данас обиљежио јубилеј 29-годишњице свога устоличења у древну апостолско-светосавску катедру Епископа зетских/Митрополита црногорских. Сљедујући свим одлукама архијереја Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори, сви свештеници су овом приликом, без изузетка, исказали своју вјерност нашем Митрополиту, Митрополији и Патријаршији српској. Свештенство подржава да архијереји предузму све доступне домаће правне мјере и обрате се свим релевантним међународним институцијама ради заштите имена, достојанства и имовине наше Свете Цркве. Митрополит је подсјетио на све важније догађаје у овој години – рукоположења нових свештеника, пострижења нових монаха и монахиња и друге активности у 2019. години, међу којима је издвојио освећење манастира Подластве у оквиру прославе 800 година од аутокефалности наше помјесне Српске Патријаршије и оснивања Зетско-црногорске епископије, освећење нове цркве Светих Апостола Петра и Павла у манастиру Рибњак, освећење манастирске цркве Светог Архангела Михаила у манастиру Прекобрђе, као и јубиларни православни дјечији сабор, који је ове године по двадесети пут одржан на Цетињу. Упознао је свештенство са чињеницом усвајања и проглашења новог антицрквеног закона о слободи вјероисповијести, чији је циљ слабљење наше Цркве и отимање црквене имовине, и подсјетио на све саборне активности, које су предузете како би се утицало да до усвајања оваквог Закона уопште и не дође, као што су Тројичиндански сабор у Подгорици и Световасилијевски сабор у Никшићу. Митрополит је поновио да Црква не подстиче на демонстрације, особито не насилне, нити позива и подржава вјерни народ да се сукобљава са Полицијом, у чијим редовима су наша браћа и сестре. То, с друге стране, не значи да вјерни нису слободни да искажу своје противљење према безакоњу и лошој намјери према нашој Цркви који су пратили доношење овог Закона, те да га храбро, јасно и одлучно саопштавају јавности. Свештенство и вјерни су, прије и изнад свега, позвани да се моле Богу да онима који су на власти поврати разум, те да се труде да изгоне људске гријехе, најприје из себе, па онда и других, а, по ријечима Светог Писма, они се никако другачије не изгоне ”осим постом и молитвом” (Мт. 17, 21). Премијер Марковић данас неправедно прозива нашег Митрополита на одговорност за насиље и потпуно му непримјерено упућује некаква ”упозорења”, иако су и сам Митрополит и Митрополија јасно и недвосмислено рекли да су против насиља. Ова Црква није против државе нити, на било који начин, подрива њен правни поредак. Сваки напад на Полицију сматрамо за подметачину Цркви. Подржавамо његов позив за дијалог али само онакав дијалог у којем би се уважио став Цркве, а који досад није био такав, него се показао као партијско и безаконо једноумље. Протојереј-ставрофор Драган Станишић, парох подгорички при цркви Светог Ђорђа под Горицом и дугогодишњи професор Цетињске богословије, изнио је реферат на тему ”Служба доброчинства светима (2Кор. IX)” што је са пажњом саслушано од присутног свештенства и монаштва. Након њега су своје извјештаје изнијели архијерејски протопрезвитери седам архијерејских протопрезвитеријата наше Митрополије: цетињског, подгоричко-колашинског, подгоричко-даниловградског, барског, будванског, бококоторског и херцегновског. Свештенство ће, у духу саборности и јединства, чувати достојанство Цркве у смутњи која је настала због доношења овог несрећног Закона, позивајући и све вјерне да се опходе према својим сусједима, рођацима, пријатељима и суграђанима у духу мира и братске љубави, па и онда кад не мисле једнако о актуелним догађајима. Благодаримо вјерном народу који је показао изузетну одлучност и ријешеност да буде уз своју Цркву, одазвавши се на све позиве наших епископа на саборна окупљања. Овај народ је најљепши и најдивнији храм који се у овој духовној обнови Црне Горе саградио и обновио. Са радошћу понављамо ријечи Апостола Павла: ”Јер ви сте печат мога апостолства у Господу. То је моја одбрана пред онима који ме осуђују.” Позивамо нашу браћу и сестре који већ деценијама оптужују Православну Цркву, проглашавајући је за експоненте ове или оне државне или политичке идеологије, и јавно им саопштавамо да је наша Црква отворена за све православне вјернике у Црној Гори, ма како се национално и политички изјашњавали. Црква није слушкиња ниједне државе, нити иједне политике или идеологије. Она је Тијело Христово, чија је једина Глава и једини Владар – Господ наш Исус Христос. Њему Јединоме треба да служимо, уз све наше разлике. Власти Црне Горе су својим неразумним чињењем помутиле празничну радост свим православним вјерницима и хришћанима наше земље, али молимо се Богу и за њих, да их Господ уразуми и позивамо их да се окану намјера да понизе нашу Цркву. Честитамо свима велики празник Рођења Христовог и поздрављамо Вас поздравом наде и искупљења, мира међу људима и славе Божије: ХРИСТОС СЕ РОДИ! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Јеромонах Јеротеј Ковиљац одржао је предавање 8. децембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Отац Јеротеј је говорио на тему Свето Писмо и монаштво. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. АРХИЕПИСКОПИЈА БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКА Храм Преображења Господњег на Пашином брду организује у понедељак 09.12.2019. г. трибину духовни разговори ТЕМА: МОНАШТВО – ЖИВОТ У ВРЛИНИ И БЕЗБРИЖНОСТИ ГОСТ: Јеромонах Петар (Драгојловић), игуман свештене обитељи манастира Пиносава Сала СО Вождовац, Устаничка 53 Почетак : 19:00 часова Аутобусима 17,25,26,30,31 Улаз слободан
  4. Монашки призив у 21. веку – Монаштво и омладина тема је којом је јеромонах Доситеј Хиландарац 28. новембра 2019. године у Бијељини је отворио циклус предавања која уочи Божића организује Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске са благословом Његовог Преосвештенства Епископа г. Фотија. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Углавном свако од нас или барем већина посетила је неки од манастира и познаје барем неког из монаштва и самим тиме свако има неку своју представу шта је то монаштво. Али да би смо знали да ли имамо право схватање монаштва потребно је да будемо упознати поготово са монаштво из првог миленијума. Тема монаштва у Раној Цркви је веома комплексна и захтева много времена изучавања/читања да би се то све на једна правилан начин размело и сагледало, на пример: појављивање православног монаштва, резлике у монаштву, утицаји на богослужење... као и многи други детаљи/аспекти. Тако да данас конкретно везано за Исток говори се о: 1. етипатском (синајском, палетстинком/Св. Земља) монаштву 2. кападокијском монаштву, 3. и сиријском монаштву Као што је познато постоји, како се то назива, златни патристички период у Раној Цркви. А исто тако може се рећи и за монаштво да постоји златни период монаштва у Раној Цркви, а који покрива 4 или 5 генерација од ca. пре/после 313. године па до потпуне најезде арабљана/ислама. После најезде илама долази до пустошења и једино на неколико места монашки живот је опстао непрекидно или са изузетним кратким прекидима до данас. А то су Синајски Манастир, манастир Св. Саве освећеног као и неки од других манстира из Палестине. Ови манстири су имали изузетан утицај на даљи развој монаштва у Православљу а потовово црквених Богослужења које ми имамо и за које знамо данас као и очувања икона. Ови монашки центри (из Синај и Св. Земље а по узору на египтаско монаштво) су имали велики утаицај и давали пример у оснивању монаштва на Светоj Гори као и у Кијевско Печерској Лаври. А потом имамо уникатан пример у историји нашег Великог и Мудрог Св. Саве који је путовао по истоку ( није туристички путовао него је имао кристално јасан циљ зашто иде тамо) и упознао са добро са монаштвом/цркеним животом у Египту, Светој Земљи као и у Цариграду, а све да би имао јасне координате како да организује СПЦ као и манастир Хиландар. Св. Сава је био веома мудар чоек' узимао је са свих страна оно што је сматрао да је набоље, најкорисније за СПЦркву у конкретном моменту. Дакле није био искључив па да има преференце према Цариграду или према Палестини/Египту као што то данас неки раде. Да Св. Сава није био искључив човек, ово се најбоље види из тога што je писање Хиландарског и Карјеског типика користио различите изворе/узоре. За писање Хилнадарски је преводио/користио типик из Евергетидског Манастира Св. Богородице док је за Карејски типик користио као узор један типик из манастира Св. Саве Освећеног. Ово су само неки од детаља које написах. Позивам све заинтересоване, а који су читали текстове из Ране Цркве или студије, да изнесу неке детаље који могу бити од користи да се боље упознамо са раним монаштвом, а да би смо имали право разумевање истог па и да исправимо можда неке детаље који би требали да се исправе данас код нас, а по узору на Св. Примере из Ране Цркве. Дакле кад је у питању египатско, синајско, палестинско, кападокијско и сиријско монаштво, позивам да заинетесовани напишу по нешто у чему су разлике, сличности, утицаји итд...... Једном речју сви детаљи који могу помоћи да боље разумемо и научимо овај сегмент а који је неодвојиви део од Православне Цркве. Поздрав народе и хвала за ваше стрпљење и време да прочитате овај горенаписани текст.
  6. „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу. Неки говоре:„Човек пада због тога или због тога", а ја, као што сам већ рекао, осим овога не знам за други пад." Ава Доротеј (+620. год.) Пре четири деценије, један упућеник у Православље, Немац, проф. Ернст Бенц, написао је: „За област источно-православног монаштва такође важи да се идеал и стварност често поклапају само делимично или се уопште не поклапају. Идеал је, међутим, и у временима потпуне пропасти источног монаштва увек изнова спасаван. Стога није искључено да, након садашње епохе привидно потпуног пропадања православног монаштва, не уследи раздобље обнове и практичног остваривања овог идеала" (Ернст Бенц, Дух и живот Православне Цркве, Београд 2004, 105). Нестајање (тј. „пропадање") источног монаштва, које је поменути писац приметио, није достигло крајње размере. Многи виде данашње време као период започете „обнове и практичног остваривања" оваквог начина живота. „Идеал" је, изгледа, изнова спасен. ОПШТЕЖИЋЕ Овај „идеал" је кроз различите историјске околности „оствариван" и „обнављан" на различите начине. Међу њима, нас овде занима општежитељни начин монашког живота. Међу многим чиниоцима који утичу на живот монашких заједница, неке препознајемо као спољашње, на које сами монаси не могу битно да утичу, док за неке примећујемо да су унутрашњи, на које сами монаси и те како могу да утичу. РЕМЕЋЕЊЕ СПОЉА Црква увелико рачуна на помоћ мушког монаштва кроз разне службе (свештенослужење, разни облици духовништва, мисионарење, обнова светиња, итд.). Монаси, наравно, одговарају на ове потребе. Њихов одговор потребама епархија, тј. Цркве у целини, обично за собом повлачи учестале изласке монаха из манастира, а неретко и потпуни одлазак монаха из матичне заједнице, ако је ова уопште и заживела. Оваква ситуација доноси одређену корист верном народу и Цркви у целини, али, с друге стране, скупо кошта мушке манастире чије се заједнице изнова осипају и разарају. Потом се поново постављају нови почеци и опет се прижељкује да се дође до какве-такве „устаљености". За кратко време се у манастиру може обновити организован благочестив начин живота, али се исто тако брзо може и прекинути. Овакво стање се тешко може избећи јер су манастири непресушни ресурси за Цркву. Било би незамисливо, и вероватно - саможиво, да мушко монаштво одбија да изиђе у сусрет оваквим захтевима. Чак и сама могућност озбиљнијих промена ремети унутрашње спокојство монаха. Овакав систем изнова даје побожном свету освежавајуће импулсе. Али, он доводи до тога да, и поред обнове и практичног остваривања монашког идеала, скоро да не можемо око себе пронаћи устаљено и истински заживело мушко општежиће. Женски манастири су, у погледу свега овога, у далеко повољнијем положају јер су од сличних обавеза растерећени. Једном устоличена игуманија са сестрама има више времена пред собом и боље услове да негује здрав ауторитет у заједници. Зато су женски манастири бројнији и теже се осипају. Осипање мушких манастира ће многима причинити радост јер ће ићи на корист нечијих духовних потреба. Вероватно се многи монаси не би бавили духовним радом са верницима нити би неки женски манастири добили служашчег и духовника, итд., да није дошло до осипања (да не кажемо - пропадања) монашких братстава. Монах који започне неко корисно служење које је више-мање изван његове сопствене општежитељне средине, врло често може да остане заувек тако „заробљен" и да се никада истински не врати у братство. Ако не би постојале границе оваквим и сличним активностима монаха (и поред тога што су неком од користи), морало би да дође до потпуног укидања монашких братстава. Границе, ипак, донекле могу постављати сами монаси ако имају услове и ако знају шта хоће. Ипак, и поред свести да братства морају себе да чувају, тешко је борити се против овакве уобичајености. Брига за сопствену кућу и заједницу често може бити протумачена као егоизам и суровост према другима, али ако монаси сами не буду чували своје заједнице, нико други неће им се смиловати. Наравно, монаштво може да постоји и без братства. Идеал је изнова спасен. Али, тада они делови положених монашких завета који се односе на заједнички живот остају на нивоу маште и жеља. Имајући жеђ за обожењем, монах и изван братства може на уму имати речи преподобног Силуана Атонског, који је рекао: „Моје тело је пећина мојој души, а моја душа је пећина Светом Духу". Тужна је судбина мушких општежића. Она некад изгледају као дрвеће коме се редовно поткресују гране, те иако су стабла здрава и имају јак корен, никада на њима не можемо видети олисталу крошњу. МОНАШКИ УСТАВИ? Можда би било боље када би се и саме монашке заједнице бориле за минимум властите самосвојности. Наравно, нико ни не помишља да употреби одређена поглавља средњовековних владарских типика у смислу да треба ограничавати надлежност епископа. Ипак, минимално држање до достојанства сопствене заједнице треба да претходи томе да други толеришу напредак општежића. У свему овоме, монахољубивост самих епископа мора да буде одоздо пропраћена здравом еклисиологијом која долази из самих манастира. Без јемства да ће у њима бити здрава црквена свест (и поштовање црквене јерархије), ни постојање самих манастира не може да донесе корист Цркви, већ напротив, само проблеме. Идеја да манастири поседују типике, који одређују и штите устаљени начин живота заједнице, потпуно је у духу изворног монаштва. Чак и летимичан историјски преглед показује да без јасног устава не може ни постојати општежиће које би било стабилно, стабилно у том смислу да је уставом омогућено трајање устројене заједнице. Монашки успех Свете Горе се не крије само у неприступачности полуострва, него управо у Уставу, тачније речено - у толерисању Устава од стране Цркве. Сваком средњовековном манастиру се после изградње давала писмена заштита, која је, наравно, претходила доласку монаха. Међутим, појава монаштва које има криво и изопачено схватање духовништва и Цркве (тј. појава нездравог зилотизма), у новије време, компромитује изворну идеју заштићеног монашког општежића. Бежање из заједнице оваквог типа није грех већ нужност. Незрело монаштво присиљава Цркву да одбаци помисао о порасту ауторитета самих братстава у целини, јер - шта ће нам нездрава (и за Цркву опасна) заједница која би била дуготрајна? УНУТРАШЊИ ЧИНИЛАЦ - ВЕРОВАЊЕ СОПСТВЕНОМ СРЦУ Али, поред спољашњих чинилаца који утичу на манастир, постоји лични однос самог монаха према сопственом братству. Квалитет овог односа је у многоме у његовој власти. Пажњу, конкретно, скрећемо на индивидуализам који може бити уведен у хармонију, тј. оплемењен и култивисан, а може да буде и неукроћен. Ава Доротеј, у поукама које се непосредно односе на живот у заједници, говори како непријатељ („враг") „воли оне који се ослањају на себе". Он објашњава и зашто: „Зато што му (врагу) они помажу и сами себи плету замке". Потом каже: „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу. Неки говоре: ‘Човек пада због тога или због тога', а ја, као што сам већ рекао, осим овога не знам за други пад. Ако си видео онога који је пао, знај да се ослањао на самог себе. Нема ништа теже и погубније од тога." (Поуке аве Доротеја, Манастир Хиландар 1965, 55) Из ових речи је јасно зашто Студенички типик каже: „...притецимо ка другоме, који нам може расудити зле обичаје, који нам стварају погубу души" (глава 16). И заиста, ко ће самоме себи да укаже на грешке? Ко ће самога себе да изобличи? Треба знати: другачије на овај проблем гледају побожни људи, другачије Црква у целини, а другачије гледају они који послушно живе у општежићу. Може бити да једино ови последњи, који ствари сагледавају изнутра (онаквима какве оне заиста јесу), имају целокупан увид у овај проблем и не сагледавају га периферно. Сопствене недостатке нам изобличава монашка заједница, која се у чину монашења назива, ни мање ни више, света дружина. „ИСКУСТВО ПРОМЕНА" И БУНТ ПРЕМА АУТОРИТЕТУ Ко је живео у манастиру када су се дешавале озбиљне промене у општежићу (нпр. одлазак неке братије из манастира, прелазак братије из других манастира у њихов, промена игумана...), можда никада неће моћи да се стави у положај онога ко тако нешто никада није гледао, онога ко је од почетка свог монашког пута живео у стабилној заједници и имао од првог дана пред собом јасно постављен ауторитет. „Искуство промена" у заједници усађује се у свест монаха и онде борави као неки скривен вирус који чека прилику да се активира. За разлику од овога, монах који је тога бивао поштеђен, по природи ствари, бива искренији и оданији послушник јер у своме искуству нема стечене склоности за борбу против ауторитета. Суштина проблема са којима се суочава монах који се налазио у братствима која су преживљавала трансформације (чак и најнеминовније, као што је природна смена генерација) јесте у томе да њему треба више унутрашњег напора да прихвати ауторитет. Такав монах, ако се у срцу дигне против игумана, истог трена у своме уму има већ спремне изговоре и оправдања која побуну подстичу. Ако се не одупре таквим помислима, ови „изговори" и ова „оправдања" (која ће тада да испливају из подрума његовог искуства) биће му довољни да га учине неспособним и за најмање послушање. У таквом случају, заливено прљавом водом из ових подрума, зрно самовоље почеће да клија, са циљем да се биљка појави на светло дана - мржња према ауторитету добиће антропоморфни облик. „Искуство промена" је велики и тешко превладив хендикеп. Онога ко је овим натоварен не можемо много ни кривити за неке поступке који безазленом послушнику ни у ум не могу да дођу. Дух бунта увек изнова све „расуђује" и све „проверава", али нажалост - наопако. ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ИНДИВИДУАЛИЗМА Без обзира на све горе речено, одбијамо да непослушност прихватимо као нешто неминовно. Сматрамо да је могуће превазићи оваква искушења, а за такво нешто постоје и успешни примери. Наравно, од борбе за заједницу се увек може одустати, што ће се вероватно често и дешавати. Постојеће стање се брзо може „легализовати" и „узнапредити" изналажењем нових обавеза за монаха, на пример обновом нових манастира, што многи сматрају као пожељно и добро за Цркву. Веровање сопственом срцу, будући да често постаје правило живота, тада се сагледава другачије. Ми се, из наше манастирске и ограђене средине, нећемо упуштати у ову проблематику јер је она поверена онима који ствари сагледавају далеко шире и који се брину о Цркви. Циљ овог текста је указивање на чиниоце који изнутра утичу на начин постојања монашких братстава. Унутрашња идеја општежића, ма колико ми покушавали да је избегнемо, јесте кристално јасна. Ову идеју Ава Доротеј појашњава речима: „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу". ЗАКЉУЧАК Монаси приликом пострига полажу одређене завете. Ови завети се директно односе на живот у заједници. Ако пажљивије погледамо, у нашој Цркви, и поред заиста живог мушког монаштва, изузетно ретко можемо наћи пример заједнице монахâ која се озбиљније усталила. Узимајући у обзир многе чињенице, усудићемо се да закључимо: 1) Начин живота мушког монаштва је код нас поприлично индивидуализован и неретко се скоро потпуно састоји од самосталног расуђивања монаха. Оваква уобичајеност, тј. постојеће стање, није исте духовне суштине са духовношћу монашког општежића и поред тога што се наши монаси редовно заветују управо на општежитељни начин живота. Ако бисмо ово постојеће стање подвргли строгој критици, морали бисмо да кажемо да је неопштежитељни и индивидуализовани монашки живот „легализован", „амнестиран" и накнадно (понекад изнуђено и невољно) признат од стране побожног црквеног тела. Овакав начин монашког живота се лако утапа у духовне, како црквене тако и народне, потребе и тиме стиче (само)оправдање. Али узалуд се тешимо - ово „утапање" неће моћи да изглади недоследности (тј. суштинске недостатке). Ови недостаци су некада плод неизбежних околности, а некада нису. Понекад потичу од непослушности и духа бунта. Овај дух често не називамо правим именом, већ се истина свесно прећуткује јер нам је његов виновник користан као трудољубив ван своје бивше заједнице. Не укидамо ли овим ћутањем некоме шансу да почне са преиспитивањем сопствених поступака и да започне покајање. На овакав начин сопствена воља монаха добија амнестију и уздиже се на виши ниво. Самовоља се представља као нешто добро, а не погубно. Тиме се несвесно, далеко било, доводи на ниво норме. Оваква „толеранција" отвара теоретску могућност за изопачење које би (у најекстремнијем виду) могло да се дефинише овако: ко се дигне на Оца, уместо казне примиће почасти и пројавиће се као користан и даровит. Али, пошто постоје и многи објективни и историјски разлози који су више-мање утицали на осипање општежића, не можемо бити оштри критичари, него кажемо другачије: 2) Наше мушко монаштво нема довољно аутономије, тј. нема услова да несметано унапреди животе својих заједница да би подсећали на оно што се обично замишља када се помене појам манастирског општежића. Сама могућност честе промене игумана унапред чини монашко братство униженим и изиграним. И оно што се постигне на пољу општежића, неретко је кратког века јер зависи од самилости спољних фактора. Али, иако монашко братство гледа на овај проблем дубоко изнутра, морамо рећи да је цела Црква шира од општежића монаха, и њена брига за свет надилази и превазилази бригу братства за сопствени мир и спасење. Цела Црква, као и увек, сагледава даље од издвојене заједнице, ма колико ова била оријентисана ка преподобном начину живота. Треба увек имати у виду да еклисиологија и духовност - Црква и монаштво у њој - морају имати исту духовну основу и потку. Дакле, и поред чињенице да се „идеал и стварност" монаха „често поклапају само делимично или се уопште не поклапају", идеал општежића је данас „изнова спасаван" и спасен. Постоји мноштво детаља који најнепосредније указују на пораст свести о општежићу, те стога није искључено да ћемо убудуће напредовати у обнови и практичнијем остваривању овог идеала. ЈЕДАН УМ И ЈЕДНО СРЦЕ „...да бисмо једно били сви, исто мудрујући, исто помишљајући, које један исти пастир напаса и води, и као неки златни ланац једни за друге везани, један другога држите се, и у једно саудите се тело (Еф. 4, 16), под једном главом, по божанственом Павлу, неимарством Духа (Еф. 2, 20-22)." (Студенички типик, глава 17, О поуци игумана братији и о исповедању) Архимандрит др Тихон (Ракићевић), игуман манастира Студенице Извор: Српска Православна Црква
  7. САОПШТЕЊЕ С обзиром да хуманитарна организација „28. јуни“ која је регистрована у Београду (при општини Савски Венац) често објављује преко друштвених мрежа и медија да обезбеђује велику хуманитарну помоћ за Косово и Метохију и да сарађује са нашом Црквом на овом простору сматрамо за потребно да обавестимо јавност о следећем: Хуманитарна организација „28. јуни“ никада није успоставила званичан контакт са Епархијом рашко-призренском, нити је обезбеђивала помоћ за наше манастире и парохије преко наших свештеника са благословом Епископа. Све вести о сарадњи са нашом Црквом на Косову и Метохији су једноставно измишљене, што за последицу може да има манипулацију јавношћу. У свом најновијем саопштењу од 12. фебруара, поменута организација се између осталих активности хвали посетама и „донацијама“ манастирима Св. Архангела код Призрена и Девиној води код Звечана. Према до сада прикупљеним подацима, ниједан манастир није ништа ни тражио ни добио од организације „28. јуни“ и покушај да се једна мања донација једне вернице из иностранства манастиру Девина вода прогласи као дар „28. јуна“ у јавности и тим поводом покрене шира акција скупљања новца за овај манастир, представља груб пример злоупотребе „28. јуна“, што може представљати и индицију да је овај покрет прикупљао средства за која нема покрића где се користе, а све под видом тобожње помоћи нашим манастирима. Фотографисања припадника 28. јуна у неким од наших манастира или пред нашим светињама нису су ништа друго него непоштени начини да се створи утисак да организација ради уз благослов Епархије Рашко-призренске и да им треба веровати и давати новац за помоћ Косову. Након појављивања тих фотографија на друштвеним мрежама и у медијима уз текстове о наводној огромној помоћи нашим манастирима, сви наши манастири и парохије су упозорени да избегавају сваки контакт са лицима која на било који начин раде или сарађују са овом организацијом. Још једна неистинита информација коју је пласирала организација „28. јуни“ догодила се и крајем 2018. године. Наиме, шлепер хуманитарне помоћи који је према саопштењима више медија 29. децембра 2018. год. наводно стигао преко ове организације за народне кухиње и обданиште Ђурђевак, заправо је стигао у организацији Митрополије Црногорско-приморске и организације Човекољубље СПЦ. Истина је да је само један мањи део робе у последњем тренутку прикључен овој хуманитарној пошиљци од стране организације „28. јуни“, која се у медијима представила практично као главни организатор ове акције. У више медија пренесено је да је организација „28. јуни“ себе кроз ову акцију промовисала као „прву хуманитарну организацију из централне Србије која доставља помоћ српским енклавама на Косову“ (Вечерње новости 29. децембар), док је сама организација послала саопштење да је „хитном доставом хране пробила блокаду увоза српских производа“. Ова информација није тачна јер хуманитарна помоћ других организација који раде преко наше Епархије редовно и несметано и поред уведених такси долази из централне Србије и Црне Горе. Епархију Рашко-призренску више наших свештеника и верника обавестило је са забринутошћу о изјавама за медије организације „28. јуни“ која у својим мејл-порукама и на друштвеним мрежама саопштава о наводно огромној помоћи која се већ годинама наводно обезбеђује за Србе на Косову и Метохији, иако се према нашим до сада сакупљеним сазнањима те вести ничим не могу поткрепити осим фотографијама које се каче на друштвене мреже, са понеким пакетом или робом на коју је прикачен лого 28. јуна. Ако је неке мање помоћи и било, она је рађена без благослова и знања Епархије и, вероватно, у циљу представљања ове организације као неприкосновеног душебрижника Срба на Косову и Метохији. У противном, ова би организација радила транспарентно и с благословом Епархије као и друге хуманитарне организације које помажу наш верни народ и светиње. Имајући у виду да нам је на могуће неправилности у раду ове организације указивано од стране других проверених хуманитарних организација са којима наша Епархија сарађује, као и од донатора из Епархије Аустралијско-новозеландске и Источно-америчке, затражили смо од наших надлежних свештеника да нам редовно достављају све информације о евентуалним новим активностима ове организације на простору наше Косова и Метохије, како би се оне провериле са изјавама које „28. јуни“ пласира у медијима. Стога и свим верницима наше Епархије препоручујемо велики опрез у раду са поменутом организацијом због више основаних сумњи о могућим злоупотребама. Активности организације 28. јуни о извесној петицији за заштиту Срба на КиМ и заштити наше баштине апсолутно су непознате нашој Епархији и нису рађене са благословом ни Епископа, a колико нам је познато, ни Св. Архијерејског Синода. Дубоко смо забринути да је реч о стварању виртуелне слике о наводном патриотском кредибилитету „28. јуна“, о чему коначну реч препуштамо државним органима који би требало да провере рад ове организације, у циљу провере њихових навода и у циљу отклањања сваке могућности злоупотребе било које врсте, до које би могло да дође на темељу лажно створене слике о блиској сарадњи између Епархије Рашко – призренске и те организације. Користимо ову прилику да изразимо посебну благодарност Епархијама наше Цркве које редовно шаљу помоћ са благословом надлежних Архијереја, Канцеларији за Косово и Метохију Владе Србије као и хуманитарним организацијама: Срби за Србе, Солидарност за Косово Арно Гујона, Дечански хуманитарни фонд о. Нектарија Серфеса из САД, IOCC, Млади за Космет из Подгорице и другим организацијама, које већ годинама раде са нашим архијерејским благословом и активно помажу нашем верном народу на Косову и Метохији. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске Призрен-Грачаница, 14. фебруар 2018. године. http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/eparhija-rasko-prizrenska-upozorava-svestenstvo-monastvo-i-verni-narod-na-sumnjive-aktivn
  8. Епархија Рашко-призренска данас је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Теодосија објавила саопштење за јавност поводом активности организације „28. јуни“ која се у јавности представља као безмало најактивнија хуманитарна организација за помоћ Србима на Косову и Метохији и активни борац за права Срба на овим просторима. На основу прикупљених информација постоје више него очигледне индикације о могућим злоупотребама које ова организација врши покривајући нетранспарентно прикупљање средстава за Србе медијском кампањом преко друштвених мрежа, иако никада нису сарађивали са Епархијом Рашко-призренском и раде потпуно без благослова Цркве, за разлику од бројних проверених и искрено ангажованих хуманитарних организација за помоћ нашем народу. Епархија је свештенству и монаштву забранила сваки контакт са овом организацијом и апелује на вернике да буду опрезни на могуће злоупотребе финансијске природе. САОПШТЕЊЕ С обзиром да хуманитарна организација „28. јуни“ која је регистрована у Београду (при општини Савски Венац) често објављује преко друштвених мрежа и медија да обезбеђује велику хуманитарну помоћ за Косово и Метохију и да сарађује са нашом Црквом на овом простору сматрамо за потребно да обавестимо јавност о следећем: Хуманитарна организација „28. јуни“ никада није успоставила званичан контакт са Епархијом рашко-призренском, нити је обезбеђивала помоћ за наше манастире и парохије преко наших свештеника са благословом Епископа. Све вести о сарадњи са нашом Црквом на Косову и Метохији су једноставно измишљене, што за последицу може да има манипулацију јавношћу. У свом најновијем саопштењу од 12. фебруара, поменута организација се између осталих активности хвали посетама и „донацијама“ манастирима Св. Архангела код Призрена и Девиној води код Звечана. Према до сада прикупљеним подацима, ниједан манастир није ништа ни тражио ни добио од организације „28. јуни“ и покушај да се једна мања донација једне вернице из иностранства манастиру Девина вода прогласи као дар „28. јуна“ у јавности и тим поводом покрене шира акција скупљања новца за овај манастир, представља груб пример злоупотребе „28. јуна“, што може представљати и индицију да је овај покрет прикупљао средства за која нема покрића где се користе, а све под видом тобожње помоћи нашим манастирима. Фотографисања припадника 28. јуна у неким од наших манастира или пред нашим светињама нису су ништа друго него непоштени начини да се створи утисак да организација ради уз благослов Епархије Рашко-призренске и да им треба веровати и давати новац за помоћ Косову. Након појављивања тих фотографија на друштвеним мрежама и у медијима уз текстове о наводној огромној помоћи нашим манастирима, сви наши манастири и парохије су упозорени да избегавају сваки контакт са лицима која на било који начин раде или сарађују са овом организацијом. Још једна неистинита информација коју је пласирала организација „28. јуни“ догодила се и крајем 2018. године. Наиме, шлепер хуманитарне помоћи који је према саопштењима више медија 29. децембра 2018. год. наводно стигао преко ове организације за народне кухиње и обданиште Ђурђевак, заправо је стигао у организацији Митрополије Црногорско-приморске и организације Човекољубље СПЦ. Истина је да је само један мањи део робе у последњем тренутку прикључен овој хуманитарној пошиљци од стране организације „28. јуни“, која се у медијима представила практично као главни организатор ове акције. У више медија пренесено је да је организација „28. јуни“ себе кроз ову акцију промовисала као „прву хуманитарну организацију из централне Србије која доставља помоћ српским енклавама на Косову“ (Вечерње новости 29. децембар), док је сама организација послала саопштење да је „хитном доставом хране пробила блокаду увоза српских производа“. Ова информација није тачна јер хуманитарна помоћ других организација који раде преко наше Епархије редовно и несметано и поред уведених такси долази из централне Србије и Црне Горе. Епархију Рашко-призренску више наших свештеника и верника обавестило је са забринутошћу о изјавама за медије организације „28. јуни“ која у својим мејл-порукама и на друштвеним мрежама саопштава о наводно огромној помоћи која се већ годинама наводно обезбеђује за Србе на Косову и Метохији, иако се према нашим до сада сакупљеним сазнањима те вести ничим не могу поткрепити осим фотографијама које се каче на друштвене мреже, са понеким пакетом или робом на коју је прикачен лого 28. јуна. Ако је неке мање помоћи и било, она је рађена без благослова и знања Епархије и, вероватно, у циљу представљања ове организације као неприкосновеног душебрижника Срба на Косову и Метохији. У противном, ова би организација радила транспарентно и с благословом Епархије као и друге хуманитарне организације које помажу наш верни народ и светиње. Имајући у виду да нам је на могуће неправилности у раду ове организације указивано од стране других проверених хуманитарних организација са којима наша Епархија сарађује, као и од донатора из Епархије Аустралијско-новозеландске и Источно-америчке, затражили смо од наших надлежних свештеника да нам редовно достављају све информације о евентуалним новим активностима ове организације на простору наше Косова и Метохије, како би се оне провериле са изјавама које „28. јуни“ пласира у медијима. Стога и свим верницима наше Епархије препоручујемо велики опрез у раду са поменутом организацијом због више основаних сумњи о могућим злоупотребама. Активности организације 28. јуни о извесној петицији за заштиту Срба на КиМ и заштити наше баштине апсолутно су непознате нашој Епархији и нису рађене са благословом ни Епископа, a колико нам је познато, ни Св. Архијерејског Синода. Дубоко смо забринути да је реч о стварању виртуелне слике о наводном патриотском кредибилитету „28. јуна“, о чему коначну реч препуштамо државним органима који би требало да провере рад ове организације, у циљу провере њихових навода и у циљу отклањања сваке могућности злоупотребе било које врсте, до које би могло да дође на темељу лажно створене слике о блиској сарадњи између Епархије Рашко – призренске и те организације. Користимо ову прилику да изразимо посебну благодарност Епархијама наше Цркве које редовно шаљу помоћ са благословом надлежних Архијереја, Канцеларији за Косово и Метохију Владе Србије као и хуманитарним организацијама: Срби за Србе, Солидарност за Косово Арно Гујона, Дечански хуманитарни фонд о. Нектарија Серфеса из САД, IOCC, Млади за Космет из Подгорице и другим организацијама, које већ годинама раде са нашим архијерејским благословом и активно помажу нашем верном народу на Косову и Метохији. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске Призрен-Грачаница, 14. фебруар 2018. године. http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/eparhija-rasko-prizrenska-upozorava-svestenstvo-monastvo-i-verni-narod-na-sumnjive-aktivn View full Странице
  9. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ 27. децембар 2018. године Свештенство и монаштво Митрополије Црногорско-Приморске се и ове године, на празник Светих Мученика Тирса, Левкија, Филимона, Аполонија и других, сабрало око свога духовног оца и Архијереја Високопреосвећеног Митрополита Црногорско-Приморског г. др Амфилохија на своје редовно годишње сабрање. Сабрање је започело Светом Архијерејском Литургијом коју је у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици служио Митрополит г. Амфилохије са свештенством. Митрополит г. Амфилохије је у наставку сабрања предочио извјештај о свом архипастирском служењу и мисији Митрополије у протеклој години. И ове године је, као и током претходних, рукоположено нових свештеника и ђакона и замонашено нових монаха и монахиња, по парохијама се повећава број новокрштених и вјенчаних, а настављено је са обновом старијих и изградњом нових храмова, манастира и конака. Изражена је посебна благодарност Господу и Светом Архијерејском Сабору на челу са Његовом Светошћу Патријархом Српским г. Иринејем на избору и хиротонији Његовог Преосвештенства викарног Епископа Диоклијског г. Методија и избору досадашњег викарног Епископа Диоклијског г. Кирила за првог епархијског епископа мисионарске Епархије Буеносајреске и Јужноцентралноамеричке. Од великог значаја за нашу Митрополију је освећење обновљеног Манастира Свете Тројице у Стањевићима и прослава 680. годишњице ове Светиње, која се скоро два вијека налазила у рушевинама. Током протекле године је обиљежено и литургијски прослављено 330 година од страдања Момишићких Новомученика, 300 година Топаљске комунитади и обнова Његошеве школе у Херцег Новом, 140 година од ослобођења Бара од Турака и 100 година од мученичког страдања Светог Цара Николаја II Романова и царске породице. Наша Митрополија је посебно била почаствована историјском, апостолском посјетом Његове Светости Патријарха Антиохијског г. Јована X и Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја. У оквиру братског сабрања, Митрополит г. Амфилохије је одржао предавање о јединству и саборности Цркве Христове. Посебна пажња је посвећена даљој мисији и положају Митрополије и осталих епархија наше Цркве у Црној Гори. И поред бројних нерјешених питања и изазваних проблема, широм Црне Горе се, на сваком кораку, уочава неупитна приврженост вјерног православног народа Божјег својој Цркви, а ту чињеницу већ годинама констатују и релеватне институције које испитују јавно мишљење. У протеклој години су и даље вјештачки изазиване и подстицане подјеле и може се слободно рећи да опасни и опаки дух братоубилаштва и даље постоји у Црној Гори. У том смислу, дужни смо да, и поред постојања бројних данашњих разлика, у ове дане пред прославу Рођења Христовог позовемо све на обнову братске љубави, праштање и помирење уз поштовање свачијег права на слободу мишљења и изражавања. Питање израде и доношења будућег Закона о правном положају Цркве и вјерских заједница је представљало питање којим је манипулисано и током ове године како би се настављала антицрквена кампања која, у мањој или већој мјери, путем појединих медија траје од 1945. године до данас. У том смислу, покретане су чак и иницијативе којим је, противно правном поретку, тражено одузимање имовине Цркве. С друге стране, више забрињава готово прекинута комуникација надлежног Министарства за људска и мањинска права са Митрополијом у погледу неотуђивог права представника Цркве да, као и сваки други субјект, учествује у припреми Нацрта закона. Митрополија и овом приликом указује да је неопходно да Црна Гора добије квалитетан, цивилизован и међународно-правно валидан Закон којим ће се уредити начин остваривања право на слободу вјероисповијести и правни правни положај Цркве и вјерских заједница. И овом приликом јавно исказујемо спремност за успостављање цивилизованог дијалога са Владом Црне Горе ради учешћа у припреми будућег закона. У другој половини ове године, Министарство унутрашњих послова није, као и током претходне двије године, продужило привремени боравак за нешто преко седамдесет свештеника, монаха, монахиња и чланова свештеничких породица, па чак и дјеце. Не постоји ни један правно ваљан разлог, нити, пак, ваљано образложење да се наставља са прогоном свештенства и монаштва, па и овом приликом апелујемо на Министарство унутрашњих послова да и даље, у складу са важећим законским прописима, као што је свуда у свијету уредно одобрава привремене боравке свештенству и монаштву. Уочљиво је да се гомилају бројни друштвени, а посебно морални проблеми у нашем народу. Неопходно је да сви одговорни друштвени субјекти, а посебно носиоци државне власти, посебну пажњу посвете моралној обнови савременог човјека, а посебно угрожене омладине и готово разорене породице. Од посебне је важности да државни органи што прије укључе све релевантне друштвене субјекте како би се зауставио демографски и морални суноврат друштва. Овом приликом позивамо све људе добре воље да у домену својих могућности помогну рад Народних кухиња наше Цркве у Подгорици, на Цетињу, у Беранама и Бијелом Пољу. Радујући се благим данима долазећег празника Рођења Вјечног Дјетета – Богомладенца Христа – поздрављамо сав православни вјерни народ и све људе добре воље широм Васељене радосним поздравом: МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У овој епизоди емисије "верске недоумице" одговарамо на најчешћа питања везана за Православно монаштво и то: 1. Како се постаје православни монах? 2. Да ли постоје услови, који треба да се испуне, пре ступања у монаштво? Гост емисије је протосинђел др Клеопа Стефановић настојатељ манастира Ваведење и професор Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Аутор емисије: ђакон Немања Калем, професор Београдске богословије.
  11. Епископ сремски Василије: -Ово дело је најлепши и најбољи начин да се ода почаст свим монасима и монахињама који су дали своје животе за Цркву. У суботу 1. децембра 2018. године, настављајући обележавање јубилеја 40 година архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епсикопа сремског г. Василија, а припремајући се за велики јубилеј осам векова Српске Цркве, одржана је, са почетком у 19 часова, промоција новообјављене монографије - лексикографског приручника „Монаштво Карловачке Митрополије“ у издању Епархије сремске, фрушкогорског манастира Гргетега. Великом броју окупљених верника, богословаца и љубитеља Фрушке горе и манастира на њој, обратили су се г. Бранко Бешлин, потпредседник Матице Српске, архимандрит Доситеј из манастира Гргетега, аутор г. Стеван Бугарски и Преосвећени г. Василије, Епископ сремски. Модератор вечери, протојереј Јован Милановић, подсетио је сабране да је монографија посвећена првом међу монасима Српске Цркве - Светом Сави, а да се промоција одржава уочи празника Светих Варлаама и Јоасафа, светитеља из Индије, који су Светом Сави били узор у монашком и духовном животу уопште: -Уочи тог празника, Свети Сава је служио бденије како у Студеници и Жичи тако и у Хиландару, монашким колевкама наше Цркве. Говорити о монаштву значи говорити о пророчком дару, говорити о жељи да се усрдно служи Богу и своме роду. Иако постоје они који оспоравају аутентичност духовног живота у Карловачкој Митрополији, ипак се наставак традиције Косовског завета овде преточио у „Карловачки завет“, како га је назвао председник Матице српске у једном од својих излагања, чији је циљ са постојаношћу, усрђем, преданошћу и жртвом чувати своје и сведочити га како Богу, тако и пред људима. После уводног излагања, скупу се обратио г. Бешлин који је истакао значај данас блаженопочившег Епископа шумадијског Саве, који је са особитом пажњом и посвећеношћу почео скупљање материјала, што је са сваком умешношћу и наставио и завршио г. Стеван Бугарски. Уследио је говор архимандрита Доситеја, који је истакао да је посебно важно да је књига приказала све оне који су се истински борили за духовност и опстанак српског народа. Он је истакао и чињеницу да је монаштво у Карловачкој Митрополији било чувар Духа и истине: -Му монаси у Карловачкој Митрополији са особитом пажњом спремани су за све службе у Цркви, укључујући и епископску. Скупу се затим обратио и г. Бугарски који је на себи својствен, топао и једноставан начин дочарао присутнима са каквим проблемима се суочавао и како се изборио са свим личностима и регистрима у монографији. На самом сабрања обратио се и Епископ сремски Василије: -Ово дело је најлепши и најбољи начин да се ода почаст свим монасима и монахињама који су дали своје животе за Цркву. Са благословом Његовог Преосвештенства, г. Стевану Бугарском је уручен орден Светог владике Максима за немерљив допринос у изради како ове и многих других књига. Сабрани су на крају отпевали „Вјечнаја памјат“ свима у књизи споменутима и погледали изложбену поставку о знаменитим фрушкогорским манастирима. Извор: Српска Православна Црква
  12. У недељу, 10.јуна 2018. године, у оквиру пролећног семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, презвитер Игор Игњатов, парох ветернички, одржао је предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: „Монаштво и брак - два пута ка истом циљу“. View full Странице
  13. Недавно прочитах негде на форуму да је пре око месец дана умро отац Гаврило из Привине Главе. Имао сам прилику поодавно га посетити и поразговарати. Био је необичан свештеник и монах, на граници свега онога што је тврдио да није: http://www.novosti.rs/вести/србија.489.html:702504-NAZIVALI-GA-PROROKOM-Preminuo-iguman-Gavrilo Знао је залутати у свет Старог завета па је тако знао препоручити приношење крвне жртве Богу - курбан, јање по узору на празноверне и не до краја христијанизоване Румуне, помало и врачар, гатар, гледач, али пророк сигурно никакав не. Свети апостол Павле препоручује пророковање, а Гаврило каже да нема пророка после светог Јована Крститеља. Није баш ето добро познавао Свето писмо и каноне, али је био добар "менаџер"... Знам и да је знао тражити и коју стотину евра за услуге ове или оне, али какав да год да је био био је вредан човек и заслужује наше молитве, напротив итекако треба наше молитве. Читао бих псалме из Псалтира за оца Гаврила, али које, може ли ко препоручити које псалме!
  14. Конкректно, ријеч је о клеветничком настојању неких новинара и медија који већ више година уназад јавно нападају првог међу нама, не бирајући ријечи увреде и стављајући му на душу најтеже кривице, због чега су неки новинари и правоснажно осуђени. Јасно је, а у неким текстовима се то и отворено говори, да је циљ њиховог посла свргавање нашег Eпископа са трона Св. Василија. О томе ко евентуално стоји иза таквог посла – не бисмо да нагађамо. Оно што желимо је да јасно кажемо вама, нашој браћи и сестрама са којима служимо Спаситељу и чијим потребама служимо по својој моћи, да су такви напори за нас дјело нечастивога који жели да смути, збуни и саблазни, баш као што нас о томе учи Спаситељ у Божанским писмима (Mт.24.5,11). Наравно да у нечему таквом ови новинари не могу имати ама баш никаквог успјеха, али можда понеки неупућени читалац може и повјеровати некој од неистина. Оно што дотична господа чине, називајући Епископа издајником, оним који продаје вјеру, који не брине за паству (посебно тамо гдје су православни мањина), који срамоти Цркву и како све не, јесте клевета која некима наивнима али и безазленима може да постане препрека на путу уласка у заједницу Цркве и тиме и препрека благодатном заједничарењу у истини Јеванђеља. Због тога смо се и одлучили на овај корак. Да бисте се сами увјерили у неоснованост поменутих оптужби позивамо вас, браћо и сестре, да се једноставно окренете око себе у нашим Требињу, Мостару и уопште на цијелој територији Епархије од Коњица на сјеверу до Метковића и Дубровника на југу. Видјећете оно очигледно, тј. како изгледају наше Цркве, колико је по милости Божијој вјерника у њима, особито младих и дјеце, колико хорова и уопште колико живота. Видјећете нове манастире у Данићима и Петровом Пољу крај Требиња, као и обновљене из пепела Житомислић и Завалу. Видјећете и ревносне вјероучитељке и вјероучитеље, образоване теологе и црквени поредак који на славу Божију функционише. И како онда вјеровати онима који вам говоре да је све то неистина, већ да смо Црква која не брине о вјери и продаје је? Далеко од тога да навођењем ових чињеница из живота наше Епархије желимо да величамо себе. Свако од нас, од првог до последњег, има за шта да се каје и то нико, па ни наш Епископ никада није порицао. Али, ако неко у времену када духовни живот Епархије доживљава процват, онога који стоји на челу те заједнице непрекидно назива ружним ријечима и непријатељем Цркве, онда такав не посједује баш никакав кредибилитет. У медијском простору неки су се, по ко зна чијем налогу, напросто окомили на Епископа. Из њихових ријечи избија мржња и јед, недостатак чињеница и изобиље измишљотина. Истине, у коју се неки од њих куну – нема нигдје ни за лијека. Тако нпр. када у једном од текстова наводну „казну“ за једног од требињских свештеника стављају на душу Владици, онда кажу како је то због тога што је овај јавно читао писмо Епископа Атанасија, што је апсолутна измишљотина и никада се није десило. Или када легитимно премјештање свештеника назива казном, итд, итд. Такође, када се говори о проблему Српског Националног Вијећа у Дубровнику, опет клевете, јер је то тијело замољено да се исели из просторија Црквене општине, које су Цркви у том тренутку постале неопходне, на шта су у почетку са разумијевањем пристали, да би касније „окренули ћурак“ и почели да се жале на челу са предсједником СНВ, а уз свесрдну подршку неких новинара који од тога праве скандал, јефтино се играјући осјећањима оно мало преосталих православаца у Дубровнику у чијем наjбољем интересу ће се зграда и реновирати, и уз то наравно, изнова смућујући нашу паству. И најновије: зар би ико нормалан могао да повјерује да је православни свештеник ишао да служи парастос усташама, и то по налогу Епископа?! Такве и још многе жалосне измишљотине читамо, и сами запрепаштени количином неистина и бескрупулозности. А истина је да се на челу са Епископом, као свештеници Епархије, а нарочито они који служе у мањинским православним срединама, трудимо да будемо миротворци, јер нас је Спаситељ научио да су „блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати“(Мт. 5.9). Тачно је и то да се и молимо и боримо за јединство Хришћана. То је мисија заснована на Господњим ријечима „да сви буду једно“(Јн 17.21). И ма колико на нашем, многим невољама обремењеном простору, на моменте било непопуларно, као хришћани и свештеници дужни смо да то чинимо. Па и када због тога не побирамо аплаузе, као што их понекад добијају они који позивају на мржњу и бескрајно разрачунавање. Јефтино је и душепогубно такве кораке ка миру називати унијаћењем и покатоличавањем. А управо такве идеје промовишу поменути, градећи се и већим теолозима, и каноничарима и црквеним историчарима него што смо сви ми у Цркви заједно. Из пера истих није поштеђен ни Патријарх српски. У тијело наше Цркве у Херцеговини такав „посао“ може да уноси немир и смутњу. Зато будите опрезни и „не вјерујте сваком духу“(1.Јов. 4.1). Ми, ваши свештеници, стављамо на знање првенствено вама, а онда и онима који неистине пласирају у јавност, да чврсто стојимо уз свога Архипастира и Епископа и нека не мисле они који хоће раздор и смутњу да у корпусу свештеника световасилијевске Херцеговине има таквих који би се окренули против њеног свештеног трона и онога који на њему сједи. Вас са друге стране позивамо да, уколико имате недоумице или збуњеност било које врсте и по било ком питању, слободно питате било кога од нас и увјерите се да је овако како смо вам рекли. Пред нама је период Крсних Слава када ћемо имати прилику да се сусретнемо у вашим домовима, и поразговарамо људски и хришћански о свему што вас интересује. Смирено вас и братски поздрављaмо желећи вам свима мир, радост и вјечно спасење у Христу Исусу, Господу нашем. 1. Протојереј-ставрофор Младен Жуловић 2. Протојереј-ставрофор Никола Јанковић 3. Протојереј-ставрофор Борис Бандука 4. Протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин 5. Протојереј-ставрофор Немања Дражић 6. Протојереј-ставрофор Никица Ајдер 7. Протојереј-ставрофор Александар Илић 8. Јереј Душко Шаровић 9. Јереј Мирослав Ратковић 10. Јереј Милош Ловрић 11. Јереј Драгиша Томић 12. Јереј Вук Милишић 13. Протојереј-ставрофор Благота Васиљевић 14. Протојереј-ставрофор Стеван Ковачевић 15. Протојереј-ставрофор Радивоје Круљ 16. Протојереј Небојша Радић 17. Јереј Бранимир Боровчанин 18. Јереј Марко Гојачић 19. Протојереј-ставрофор Небојша Коловић 20. Јереј Данило Боро 21. Јереј Александар Грчић 22. Јереј Александар Шмања 23. Протојереј-ставрофор Борис Чоловић 24. Протојереј-ставрофор Зоран Илић 25. Јереј Немања Лукета 26. Јереј Младен Чалија 27. Јереј Драго Зубац 28. Протојереј-ставрофор Велимир Ковач 29. Јереј Милан Стањевић 30. Ђакон Јакша Окиљевић 31. Јереј Миодраг Вртикапа 32. Јереј Милан Бужанин 33. Ђакон Крсто Авдаловић 34. Јереј Александар Гајић 35. Јереј Саша Којовић 36. Игуман Сава Мирић 37. Јеромонах Димитрије Рађеновић 38. Јеромонах Порфирије Гргић 39. јерођакон Антоније Глишић 40. Игуман Данило Павловић 41. Архимандрит Лазар Лазаревић 42. Игуман Василије Копитић 43. Јеромонах Марко Прцовић 44. Јерођакон Павле Јанковић 45. Игуман Исаиа Дан 46. Игуманија Текла Даскалаки 47. Игуманија Павла Ћузулан 48. Ђакон Владимир Вукановић 49. Ђакон Павле Ратковић 50. Ђакон Бранислав Рајковић 51. Ђакон Мирослав Бошковић 52. Ђакон Ратко Зубац 53. Ђакон Александар Црногорац Извор: СПЦ
  15. Поводом учесталих напада на Цркву Епархије ЗХиП и њеног предстојатеља Епископа Григорија ми свештеници, игумани и игуманије манастира наше Епархије осјећамо јеванђељску одговорност и пастирску дужност да се вјерницима наше Цркве обратимо овим путем. Конкректно, ријеч је о клеветничком настојању неких новинара и медија који већ више година уназад јавно нападају првог међу нама, не бирајући ријечи увреде и стављајући му на душу најтеже кривице, због чега су неки новинари и правоснажно осуђени. Јасно је, а у неким текстовима се то и отворено говори, да је циљ њиховог посла свргавање нашег Eпископа са трона Св. Василија. О томе ко евентуално стоји иза таквог посла – не бисмо да нагађамо. Оно што желимо је да јасно кажемо вама, нашој браћи и сестрама са којима служимо Спаситељу и чијим потребама служимо по својој моћи, да су такви напори за нас дјело нечастивога који жели да смути, збуни и саблазни, баш као што нас о томе учи Спаситељ у Божанским писмима (Mт.24.5,11). Наравно да у нечему таквом ови новинари не могу имати ама баш никаквог успјеха, али можда понеки неупућени читалац може и повјеровати некој од неистина. Оно што дотична господа чине, називајући Епископа издајником, оним који продаје вјеру, који не брине за паству (посебно тамо гдје су православни мањина), који срамоти Цркву и како све не, јесте клевета која некима наивнима али и безазленима може да постане препрека на путу уласка у заједницу Цркве и тиме и препрека благодатном заједничарењу у истини Јеванђеља. Због тога смо се и одлучили на овај корак. Да бисте се сами увјерили у неоснованост поменутих оптужби позивамо вас, браћо и сестре, да се једноставно окренете око себе у нашим Требињу, Мостару и уопште на цијелој територији Епархије од Коњица на сјеверу до Метковића и Дубровника на југу. Видјећете оно очигледно, тј. како изгледају наше Цркве, колико је по милости Божијој вјерника у њима, особито младих и дјеце, колико хорова и уопште колико живота. Видјећете нове манастире у Данићима и Петровом Пољу крај Требиња, као и обновљене из пепела Житомислић и Завалу. Видјећете и ревносне вјероучитељке и вјероучитеље, образоване теологе и црквени поредак који на славу Божију функционише. И како онда вјеровати онима који вам говоре да је све то неистина, већ да смо Црква која не брине о вјери и продаје је? Далеко од тога да навођењем ових чињеница из живота наше Епархије желимо да величамо себе. Свако од нас, од првог до последњег, има за шта да се каје и то нико, па ни наш Епископ никада није порицао. Али, ако неко у времену када духовни живот Епархије доживљава процват, онога који стоји на челу те заједнице непрекидно назива ружним ријечима и непријатељем Цркве, онда такав не посједује баш никакав кредибилитет. У медијском простору неки су се, по ко зна чијем налогу, напросто окомили на Епископа. Из њихових ријечи избија мржња и јед, недостатак чињеница и изобиље измишљотина. Истине, у коју се неки од њих куну – нема нигдје ни за лијека. Тако нпр. када у једном од текстова наводну „казну“ за једног од требињских свештеника стављају на душу Владици, онда кажу како је то због тога што је овај јавно читао писмо Епископа Атанасија, што је апсолутна измишљотина и никада се није десило. Или када легитимно премјештање свештеника назива казном, итд, итд. Такође, када се говори о проблему Српског Националног Вијећа у Дубровнику, опет клевете, јер је то тијело замољено да се исели из просторија Црквене општине, које су Цркви у том тренутку постале неопходне, на шта су у почетку са разумијевањем пристали, да би касније „окренули ћурак“ и почели да се жале на челу са предсједником СНВ, а уз свесрдну подршку неких новинара који од тога праве скандал, јефтино се играјући осјећањима оно мало преосталих православаца у Дубровнику у чијем наjбољем интересу ће се зграда и реновирати, и уз то наравно, изнова смућујући нашу паству. И најновије: зар би ико нормалан могао да повјерује да је православни свештеник ишао да служи парастос усташама, и то по налогу Епископа?! Такве и још многе жалосне измишљотине читамо, и сами запрепаштени количином неистина и бескрупулозности. А истина је да се на челу са Епископом, као свештеници Епархије, а нарочито они који служе у мањинским православним срединама, трудимо да будемо миротворци, јер нас је Спаситељ научио да су „блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати“(Мт. 5.9). Тачно је и то да се и молимо и боримо за јединство Хришћана. То је мисија заснована на Господњим ријечима „да сви буду једно“(Јн 17.21). И ма колико на нашем, многим невољама обремењеном простору, на моменте било непопуларно, као хришћани и свештеници дужни смо да то чинимо. Па и када због тога не побирамо аплаузе, као што их понекад добијају они који позивају на мржњу и бескрајно разрачунавање. Јефтино је и душепогубно такве кораке ка миру називати унијаћењем и покатоличавањем. А управо такве идеје промовишу поменути, градећи се и већим теолозима, и каноничарима и црквеним историчарима него што смо сви ми у Цркви заједно. Из пера истих није поштеђен ни Патријарх српски. У тијело наше Цркве у Херцеговини такав „посао“ може да уноси немир и смутњу. Зато будите опрезни и „не вјерујте сваком духу“(1.Јов. 4.1). Ми, ваши свештеници, стављамо на знање првенствено вама, а онда и онима који неистине пласирају у јавност, да чврсто стојимо уз свога Архипастира и Епископа и нека не мисле они који хоће раздор и смутњу да у корпусу свештеника световасилијевске Херцеговине има таквих који би се окренули против њеног свештеног трона и онога који на њему сједи. Вас са друге стране позивамо да, уколико имате недоумице или збуњеност било које врсте и по било ком питању, слободно питате било кога од нас и увјерите се да је овако како смо вам рекли. Пред нама је период Крсних Слава када ћемо имати прилику да се сусретнемо у вашим домовима, и поразговарамо људски и хришћански о свему што вас интересује. Смирено вас и братски поздрављaмо желећи вам свима мир, радост и вјечно спасење у Христу Исусу, Господу нашем. 1. Протојереј-ставрофор Младен Жуловић 2. Протојереј-ставрофор Никола Јанковић 3. Протојереј-ставрофор Борис Бандука 4. Протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин 5. Протојереј-ставрофор Немања Дражић 6. Протојереј-ставрофор Никица Ајдер 7. Протојереј-ставрофор Александар Илић 8. Јереј Душко Шаровић 9. Јереј Мирослав Ратковић 10. Јереј Милош Ловрић 11. Јереј Драгиша Томић 12. Јереј Вук Милишић 13. Протојереј-ставрофор Благота Васиљевић 14. Протојереј-ставрофор Стеван Ковачевић 15. Протојереј-ставрофор Радивоје Круљ 16. Протојереј Небојша Радић 17. Јереј Бранимир Боровчанин 18. Јереј Марко Гојачић 19. Протојереј-ставрофор Небојша Коловић 20. Јереј Данило Боро 21. Јереј Александар Грчић 22. Јереј Александар Шмања 23. Протојереј-ставрофор Борис Чоловић 24. Протојереј-ставрофор Зоран Илић 25. Јереј Немања Лукета 26. Јереј Младен Чалија 27. Јереј Драго Зубац 28. Протојереј-ставрофор Велимир Ковач 29. Јереј Милан Стањевић 30. Ђакон Јакша Окиљевић 31. Јереј Миодраг Вртикапа 32. Јереј Милан Бужанин 33. Ђакон Крсто Авдаловић 34. Јереј Александар Гајић 35. Јереј Саша Којовић 36. Игуман Сава Мирић 37. Јеромонах Димитрије Рађеновић 38. Јеромонах Порфирије Гргић 39. јерођакон Антоније Глишић 40. Игуман Данило Павловић 41. Архимандрит Лазар Лазаревић 42. Игуман Василије Копитић 43. Јеромонах Марко Прцовић 44. Јерођакон Павле Јанковић 45. Игуман Исаиа Дан 46. Игуманија Текла Даскалаки 47. Игуманија Павла Ћузулан 48. Ђакон Владимир Вукановић 49. Ђакон Павле Ратковић 50. Ђакон Бранислав Рајковић 51. Ђакон Мирослав Бошковић 52. Ђакон Ратко Зубац 53. Ђакон Александар Црногорац Извор: СПЦ View full Странице
  16. Монашко сабрање је започето светом архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенсво Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија - игумана манастира Хиландара, јеромонаха Луке - сабрата манастира Григоријата, архимандрита Василија из Митрополије едеске, архимандрита Илариона - игумана манастира Светих архангела у Драганцу, јеромонаха Рафаила - игумана манастира Подмаине и свештенства Епархије врањске. На симпосиону је узело учешћа око 80 монаха и монахиња из више епархија Српске Православне Цркве, као и са Свете Горе, из Грчке и Пољске. Трпезу љубави припремиле су вредне чланице Кола српских сестара Преподобна Анастасија. Иако нам се са свих страна намећу идеје, трендови, ритмови који упорно настоје да се поставе као нове законитости, заглушујући наш телесни, а нарочито духовни слух, ипак, и даље има оних који чују непроменљиви, вечни глас: „Узми крст свој и хајде за мном“ – и одазивају се на њега. И данас се, као и некада, Црква украшава бројним монасима. Иако више нема оних „тврдих“ подвига првих египатских прослављених монаха, Бог је и за данашња покољења оставио „мрвице са царске трпезе“ по речима Светог Игњатија Брјанчанинова. Као што су се древни пустињаци састајали не би ли разменили искуства или нашли разрешења својих недоумица, тако смо се и ми данас овде сабрали не бисмо ли утврдили своје оријентире, укрепили се, подстакли, охрабрили, надахнули, како бисмо наставили стазом утабаном од светих Отаца. Симпосион Монаштво у Српској Православној Цркви данас у организацији Свеправославног друштва Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски Епархије врањске завршен је 8. октобра 2017. године, на дан Преподобне Ефросиније и Светог Сергија Радоњешког, светом архијерејском Литургијом у Сурдулици, којом је началствовао Његово Преосвештенсво Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија - игумана манастира Хиландара, јеромонаха Луке - сабрата манастира Григоријата, архимандрита Илариона - игумана манастира Светих Архангела у Драганцу, јеромонаха Рафаила - игумана манастира Подмаине, свештенства Епархије врањске, многобројног монаштва и верујућег народа. После завршене Литургије сви присутни посетили су костурницу где су се поклонили моштима Светих мученика сурдуличких . Извор: Епархија врањска http://spc.rs/sr/monashtvo_u_srpskoj_pravoslavnoj_crkvi_danas_0
  17. Свеправославно друштво Преподобни Јустин Ћелијски и ВрањскиЕпархије врањске организовало је 7. октобра 2017. године симпосион међународног карактера Монаштво у Српској Православној Цркви данас . Монашко сабрање је започето светом архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенсво Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија - игумана манастира Хиландара, јеромонаха Луке - сабрата манастира Григоријата, архимандрита Василија из Митрополије едеске, архимандрита Илариона - игумана манастира Светих архангела у Драганцу, јеромонаха Рафаила - игумана манастира Подмаине и свештенства Епархије врањске. На симпосиону је узело учешћа око 80 монаха и монахиња из више епархија Српске Православне Цркве, као и са Свете Горе, из Грчке и Пољске. Трпезу љубави припремиле су вредне чланице Кола српских сестара Преподобна Анастасија. Иако нам се са свих страна намећу идеје, трендови, ритмови који упорно настоје да се поставе као нове законитости, заглушујући наш телесни, а нарочито духовни слух, ипак, и даље има оних који чују непроменљиви, вечни глас: „Узми крст свој и хајде за мном“ – и одазивају се на њега. И данас се, као и некада, Црква украшава бројним монасима. Иако више нема оних „тврдих“ подвига првих египатских прослављених монаха, Бог је и за данашња покољења оставио „мрвице са царске трпезе“ по речима Светог Игњатија Брјанчанинова. Као што су се древни пустињаци састајали не би ли разменили искуства или нашли разрешења својих недоумица, тако смо се и ми данас овде сабрали не бисмо ли утврдили своје оријентире, укрепили се, подстакли, охрабрили, надахнули, како бисмо наставили стазом утабаном од светих Отаца. Симпосион Монаштво у Српској Православној Цркви данас у организацији Свеправославног друштва Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски Епархије врањске завршен је 8. октобра 2017. године, на дан Преподобне Ефросиније и Светог Сергија Радоњешког, светом архијерејском Литургијом у Сурдулици, којом је началствовао Његово Преосвештенсво Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање архимандрита Методија - игумана манастира Хиландара, јеромонаха Луке - сабрата манастира Григоријата, архимандрита Илариона - игумана манастира Светих Архангела у Драганцу, јеромонаха Рафаила - игумана манастира Подмаине, свештенства Епархије врањске, многобројног монаштва и верујућег народа. После завршене Литургије сви присутни посетили су костурницу где су се поклонили моштима Светих мученика сурдуличких . Извор: Епархија врањска http://spc.rs/sr/monashtvo_u_srpskoj_pravoslavnoj_crkvi_danas_0 View full Странице
  18. Откако сам дошла на форум прије скоро шест година, , и дан-данаснаилазила сам, на бројне и веома жучне дискусије, са различитим мишљењима, не у смислу разнородности што би било природно на једном великом медију са пуно људи који његује слободу исказивања мишљења, него управо разликовања, одударања од онога што је обични лаик који је рецимо читао владику Николаја и неке старце знао о православљу и сматрао православним. Најизразитији примјер је учење о бесмртности душе, монаштву и уопште клиру, потом расправе о етичким питањима која се дотичу политичке и социолошке категорије људских права, гдје се она понекад коси са хришћанском етиком и аксиологијом. Постоје нека нова, слободоумна мишљења која долазе од појединих теолога и студената теологије са београдског ПБФ-а а која они прилично агресивно намећу, која су често у нескладу па и сукобу с оним што смо ми лаици дотад знали као православље, теологију и црквнено учење. Нпр. да душа није бесмртна, никако, ни по природи ни по Божјој милости, па да се не би упало у јерес смртности душе и вулгарни атеистички материјализам (непостојање душе), мора да се домисли да васкрсење наступа одмах после смрти за сваког појединца, без обзира на проречени судњи дан, општи суд и сл. Монаштво се жестоко критикује, од наводне монахократије у цркви, приписане му воље за моћ као искључивог мотива за монашење (а шта је онда са мотивима жена) до оспоравања његове вриједности и наглашавања да оно није у духу хришћанства и православља. Вјероватно би тачније било рећи да оно није у духу јудаизма, да су и у С.Завјету описани монахујући без институције монаштва, да су највећи светитељи Цркве живјели управо таквим животом (прво сам Господ, потом Јован Крститељ, Богомајка, ап. Павле итд.). Критичко преиспитивање и промишљање истина вјере неријетко се претвори у филозофско доказивање супротних теза, од којих је једна утврђена а њена супротност бесмислена и постаје само ментално гимнастицирање. Ап.Павле је упозорио на 'људско мудровање' и тежњу 'да будемо у својим очима мудри'. Пошто постоје овакви ставови код једне цијеле велике групе људи, они онда нису случајни и потичу од нечијег интелектуалног утицаја, вјероватно они и знају од којег или којих теолошких ауторитета са ПБФ-а. Оно што смета је једна значајка свих који заступају оваква ммишљења, да су веома самоувјерени, увјерени у своју интелектуалну супериорност, и склони да веома агресивно и надмено намећу своја увјерења осталима. За њима се поводе најчешће млади људи, привучени интелектуалистичком амбалажом и привидном прогресивношћу ових мишљења. ЈОш упоредо с оваквим теолошким идејама иду и слободоумнији ставови у погледу хришћанског морала и вриједности. Док православље за своју мисију у модерном свијету мора користити тековине модерних друштвених и хуманистичких наука, постоји једна граница етичког релативизма коју је опасно прећи јер се онда ради о само номиналном православљу. Публика може чути, није битна етика већ онтологија (гдје 99% људи први пут чује за ријеч онтологија и она нема за њих ама баш никаквог значења), као да етика тобож није више важна, битно је постати хришћанин, а то ће се постићи управо магијски, причешћивањем, не морају се испуњавати заповијести и ићи тешким путем одрицања (подвига, 'јер се Царство напором стиче и подвижници га задобијају'). Хришћанске вриједности се обезвређују а гдјекад и изврћу руглу као назадне од стране самих хришћана. Управо се потура идеја да се може ићи широким путем и бити хришћанин. Бркају се политиколошки и социолошки појмови са етиком и теологијом. Хришћански идеал љубави се претвара у плагијат модерне политички коректне толеранције, људских права и слобода, а суштински се ради о једном етичком релативизму и прагматизму који вуче нихилистичком 'превредновању вриједности' који би био дискутабилан и чисто са етичког аспекта и здравог разума, да се не спомиње црквено предање и учење. Примјер су разне слободе и права, абортус, еутаназија, ЛГБТ итд. Неријетко су атеисти и ови либералнији хришћани на истој линији, док су они који се придржавају традиционалног учења супротстављени као ретро, назадни, психолошким законитостима функционисања групе скрајнути и у неповлаштеном положају. На форуму је група која има оваква мишљења или бројнија или гласнија или обоје, а свакако утицајнија. Међутим, ван форума ово су само спорадична мишљења мањине вјерног народа. У сваком моменту ми свједочимо своју вјеру, своје хришћанство. Хришћанство се не може учинити модернијим и привлачнијим тако што ће се разводнити и мимикрисати у модерне друштвене и етичке теорије, утопити у лудило и неморал модерног свијета. Со не може да обљутави и мора да постоји светионик према којем се оријентишемо.
  19. Наши преподобни Оци, свети монаси свих времена, брижљиво су се чували од познанства са женским полом. У древним манастирима, женама је улаз био забрањен. Taj свети и благотворни обичај се и дан-данас сачувао на васцелом пространству Атонске горе. Они монаси, који су водили посебно трезвеноуман живот, са особитом брижношћу су се чували од упознавања и општења са женским полом. То се види из житија преподобних Арсенија Великог, Сисоја Великог, Јована Молчаника и других Отаца, најузвишенијих по својој светости. Они нису тако поступали само због своје слободне воље него зато, што је на то указивала неопходност, коју су, као у огледалу, сагледали у свом трезвеноумном животу. Неки монаси тврде да, иако се често налазе у женском друштву, не осећају због тога никакву штету. Не би требало веровати тим монасима: они или говоре неистину, скривајући своје душевно расположење, или воде најнемарнији и најлењивији живот и зато не виде своје устројство, или их пак ђаво поткрада, одузимајући им поимање и осећање штете, како би њихов монашки живот учинио неплодним и припремио им вечну пропаст. О том питању изврсно је расуђивао преподобни Исидор Пелусиот у писму епископу Паладију: "Према изреци Писма, зли разговори кваре добре обичаје (1 Кор 15,33). Tо превасходно чини разговор са женама. Чак и кад би његов предмет био добар, он је довољно снажан да нечистим помислима потајно исквари унутрашњег човека и да се душа оскрнави док, истовремено, тело остаје чисто. Колико год можеш, добри човече, избегавај разговоре са женама. Ако због неке потребе одеш код жена, нека твоје очи буду оборене ка земљи и оне, код којих си дошао, поучавај да гледају целомудрено. Рекавши им неколицину речи које могу да утврде и просветле њихове душе, без оклевања се удаљи, како дуг разговор не би ублажио и ослабио твоју душевну снагу. Ти ћеш рећи: иако често разговарам са женама, не трпим због тога никакву штету. Нека је и тако! Ја, међутим, желим да сви будете чврсто уверени у то да се камење уситњава водом, и да га пробијају капљице кише, кад стално падају на њега. Размисли: шта је тврђе од камена? Шта је мекше од воде, а посебно од водене капљице? Свагдашњим дејством, међутим, побеђује се и сама природа. Ако пак и тако чврста природа страда, бива побеђена и уситњује се од такве ствари, која је у поређењу с њом сасвим ништавна, како да онда и људска воља, која се лако поколеба, не буде побеђена и измењена дугим обичајем?"[1] Монаха, који живи побожним животом и чува целомудреност, Серафим Саровски је уподобио незапаљеној воштаној свећи. Чест боравак тог монаха у женском друштву сличан је тој незапаљеној свећи, постављеној међу многе друге, запаљене свеће. Незапаљена свећа тада почиње да се топи јер на њу дејствује топлота, која потиче од упаљених свећа, постављених око ње. "Срце монаха", говорио је старац, "мора бити изложено слабљењу ако монах допусти себи да често општи (разговара) са женским полом."[2] У његовом постојећем облику, сједињење полова је природно (тј. својствено је палој природи). Девственост је натприродна. Према томе, онај који жели да своје тело сачува у девствености, неминовно га мора држати даље од оног тела, са којим природа тражи да се сједини. У тела мушкарца и жене положена је невидљива сила, која привлачи тело ка телу. Онај, који се приближава жени, неминовно бива изложен утицају те силе. Уколико је чешће зближавање, утолико је убрзанији а самим тим и снажнији утицај. Уколико је снажнији утицај, утолико слабија бива наша слободна воља којом, уз помоћ Божију, намеравамо да победимо природу. Женски ликови, њихови погледи, њихови гласови и њихова нежност веома се снажно утискују у наше душе услед дејствовања природе, а посебно када природи садејствује (помаже) сатана.
  20. Монаштво нипошто није искључиво хришћанска идеја: њено постојање можемо пратити све до њених библијских корена. У позном библијском периоду у Палестини догодио се необичан процват јудејских монашких групација. Једној од таквих групација, највероватније, припадао је и Св. Јован Крститељ. Постоји претпоставка да је он био повезан са есенима — истом оном сектом којој су припадали свици пронађени у пећинама на обалама Мртвог мора. Веза Јована Крститеља са Кумранским заједницама може се оспоравати, па ипак, монашки карактер његове појаве — физичке и духовне — не подлеже сумњи. Он је живео у пустињи у посту и безбрачно; а његов позив на покајање и оглашавање близине Царства Божијег представља типично монашку тему есхатолошког очекивања, коју касније сусрећемо у учењу Исуса Христа. Интересантно је да са појавом хришћанства, монаштво као такво, није одмах прихваћено у крило хришћанске Цркве: оно се појавило тек у четвртом веку, заједно са почетком Константиновог периода. То се може објаснити тиме што су ране хришћанске заједнице ионако биле изоловане од друштва, постојале су ван њега. Али, тек што је хришћанство постало званична религија Империје, само што се Црква освестила након гоњења, устројила, обогатила, изградила раскошне грађевине, монашки покрет се одмах појавио и попримио масован карактер. Монаштво се појавило као пророчки покрет, као позив на будност, као опомена да се Царство Божије приближило, али још увек није у потпуности наступило, да је још увек рано „уживати иа ловорикама". Основну црту монашког покрета чинио је његов фундаментално библијски карактер. Показало се то пре свега у томе што су се монаси удаљили да живе у пустињи. Пустиња — то је место на којем нема воде. На Блисиом истоку, где је монаштво рођено, постојање или непостојање воде било је питање живота или смрти. Због тога је пустиња схватана као место где нема Бога, где царује ђаво (упор. искушења Христа у пустињи, а такође и Јер. 2, 6; Лк. 8, 24; Мх 12, 43). Према житију Св. Антонија Великог које је написао Св. Атанасије Велики, Антоније се, удаљивпш се из света, настанио на гробљу, међу гробницама — то јест опет на месту на којем је господарио Сатана (гробља су у то време била ван градских зидова, па према томе опет у пустињи). Према обичају древних Јевреја на дан Искупљења (Јом Кипур) у пустињу је пуштан јарац крји је на себи носио грехе Израиља. Тај јарац, од којега је. успут да кажемо, настао израз , јарац отпуста", био је предназначен Азазелу, злом демону пустиње (упор. Лев. 16, 6 и даље). У пустињи су Јевреји лутали четрдесет година пре но што су ушли у Земљу Обећану. Једном речју, пустиња је представљала квинтесенцију свега туђег, непријатељског; једино занимање могуће у пустињи било је очекивање кише, припрема заулазак у Земљу Обећану или за Други Долазак. Удаљити се у пустињу био је акт очишћења; то није било бежање од живота, него од свих оних сурогата Царства Божијег које је нудила држава. И управо зато што је држава процветала, што су се градиле цркве и дворови и нагомилавало богатство, монаштво је осећало духовну потребу да претрпи искушења. И што су искушења била тежа, то се сматрало бољим у духовном смислу. Тако је манастир Св. Саве у Израелу био изграђен у пустињи недалеко од Мртвог мора, испод нивоа мора, где не постоји ниигга осим камена и неподносиве јаре, и где чак ни близина воде не доноси олакшање. Може се рећи да, у овом нашем времену процвата материјалних достигнућа, опадање монаштва сведочи о очигледној духовној слабости. Нешто касније монаштво се вратило у град, вндевши да је присуство ђавола изражено и тамо. У самој ствари, ни нама не би био на сметњи манастир на Тајмс скверу ... У четвртом веку монаштво поприма масован карактер и распростире се по читавом Египту, Палестини, Сирији и Малој Азији. У то време, као што смо већ напоменули, монаштво се строго држи библијског духа, духа древних пророка, неконформиста који су протестовали против општеприхваћеног друштвеног поретка и организације. Монаси су протестовали и против црквене јерархије. Када је неки од ученика запитао једног од египатских стараца чега монах треба да се прибојава више од свега, овај је одговорио: „Жена и епископа". Јер и први и други одвраћају од аскетизма и монашког живота. Страхови монаха од организовне Цркве били су природни: прихваћена од стране света, Црква је убрзо подлегла свим саблазнима овога света, и, пригрливши свет, пригрлила га је са свим његовим несавршенствима и гресима. Због тога је монаштво било потребно Цркви, да је опомиње на њену истинску природу да постоји у свету, али да она није од овога света. Ово су добро разумели Кападокијски Оци, који су упорно инсистирали на неопходности монашког идеала у крилу саме Цркве. У почетку су монаштво чинили у основи прости људи. Св. Антоније Египатски, на пример, није умео да чита ни да пише. Али, убрзо су се међу монасима појавили и представници интелигенције, и тада су почели да се уобличавају проблеми - духовни и интелектуални.
×
×
  • Креирај ново...