Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Милојков'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 32 results

  1. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ новембар-децембар/2008 Христови „таланти“ и самопознање (Мт 25, 14-30) „Спознај самога себе!“ Можда би се овим древним аполонским позивом, који је као какво светло био водиља античке грчке мисли, могао објаснити и смисао Христове приче о талантима из Матејевог Еванђеља. Ко су слуге које су умножиле добијене таланте и чуле радосни позив „уђи у радост господара свога“ и ко је лењи слуга, који је закопао и затим вратио један добијени таланат, без икаквог добитка, те чуо страшне речи тог истог господара „баците га у таму најкрајњу, онде ће бити плач и шкргут зуба“? Ова сликовита Христова прича заправо показује реалност човековог живота. И не само да показује, она и указује на његов истински смисао, а то је: „Спознај самога себе“. Шта би друго могли бити таланти него дарови дати човеку које он у себи треба да открије. Пред тим се трагањем човек налази врло рано у свом животу, већ можда при одабиру средње школе, факултета или свог каснијег занимања. Заиста те човекове склоности, таланти или језиком наше цивилизације речено таленти, нису нешто што човек сам себи стиче, већ оно што сам у себи открива. „Спознај самога себе“, носи један императив који говори да је човек слободно, па самим тим и одговорно биће. Са даром тала(е)ната, стога стоји и позив за одлуку и одговор на питање: шта чинити? Та одлука и одговор директно утичу и на начин постојања и дају одговор на питање: ко сам ја? Животна срећа и задовољство („улажење у радост господара свога“) и животни очај и промашај („тама најкрајња, где је плач и шкргут зуба“) јесу (не)налажење тог свога ја. Шта значи (не)наћи своје истинско ја, односно (не)спознати самога себе? Одговор на ово питање заиста није далеко од животне реалности. Налазимо га свакодневно, било у свом или искуству неког другог. Откривање својих склоности, те њихово правилно развијање кроз образовање и њихова правилна употреба кроз обављање конкретне делатности, предуслов су за самоостварење и срећан живот. Често ћемо чути: „Jа сам срећан јер се бавим послом који волим, послом у коме сам пронашао себе.“ Тако, музичком таленту највеће ће благо бити бављење музиком, научном - науком, дару језика слатко ће бити говорити многе језике. Међутим, дар као дар по себи још не значи ништа уколико га не откријемо, прихватимо, заволимо као свој и што је најважније употребимо га. Неупотреба талента, његово „закопавање у земљу“, заборав и немар, равни су немању дара, а самим тим и немању смисла. Човек који себе није нашао у животу, који ради оно што није његово истинско ја, заиста је окусио „таму најкрајњу“ и његов живот је ништа друго него „плач и шкргут зуба“. Неналажање и неспозанање себе је оно што савремена медицина назива депресијом. Тај окус бесмисла и животне промашености јесте окус пакла: „мој живот је промашај“, „мој живот нема смисла“, „за мене нема наде“. Са друге стране, животни промашај огледа се и у загледању у туђе тала(е)нте, те тражењем свог идентитета у њима. „Ја желим исто као и он. И то тако желим, да он више не буде он, већ да све његово буде само моје.“ Завист је заправо тражење свог идентитета у неком трећем лицу. Она (завист) то не чини никада у другом, у ти, јер завист нема храбрости да говори другом, што ће рећи да завист нема храбрости да буде истинско ја. Завист није личност, јер личност захтева ти, она просто нема храбрости да постоји. Завист је негација личности, пут у самодеструкцију и укидање властитог ја. Колико сам само пута и сам пожелео да запевам за појницом као неки од моје браће, дивно, као славуј. Толико сам желео тај тала(е)нат, а никада нисам имао храбрости да брату кажем: добро је то што радиш, диван је тала(е)нат твој. Не, мој брат је тада увек био он, никада ти. Гледао сам га издалека и хтео да узмем његов тала(е)нат, његово ја. Желећи тај тала(е)нат, који немам, заборављао бих на онај који имам. Тада обично не бих радио ништа. То „ништа“ је заиста „најкрајња тама“, то „ништа“ је непостојање, нестанак властитог ја. „Спознај самога себе“, пронађи један, два или пет таланата у себи, значи и познај своје моћи. То значи не потцењуј, али ни не прецењуј себе. Ако си добио два таланта не чини као да имаш један, али се ни не надимај као да имаш пет. Мудрост живота је не да отимаш оно што немаш, не да будеш оно што ниси, већ да умножиш оно што имаш, те да тако осетиш оно што стварно јеси...и да се радујеш. Гордост је једнако ружна као и лажна скромност и лицемерје. И једно и друго су незнање себе самога, и једно и друго су лаж. „Спознај самога себе“, „уђи у радост господара свога“, значи покажи своје ја другом. Својим даровима буди ти његовом ја, али и пусти нека његови дарови буду ти твоме ја. То значи буди личност, буди човек и бићеш срећан. А срећа то је истина, а истина то је постојање, а постојање то је личност, а личност то сам ја у којем је увек уткано и твоје ти. Тако, највеће самопознање јесте познање да је човек биће заједнице. Само у заједници има смисла развијати своје склоности и дарове: бити лекар другоме, писати другоме, певати другоме, градити другоме, чинити другоме свако добро којим Господ дарује човека, талантом који као злато сија у свакоме од нас. Јер, други је тај који вреднује наше дарове, који их осећа, који нам помаже да те дарове изнесемо на видело дана. Заиста, чему најузвишенија уметничка дела, ако нема никога да им се диви? Чему најгенијалнија научна открића, ако никоме не користе, а на крају, чему и сам Рај небески, ако у њему нема никога? Онда то и није Рај, то је пустиња и пакао. Само заједница чини да сви наши појединачни дарови имају смисла и само заједница чини склад међу њима. Само у заједници један, два и пет таланата не противрече један другоме, не завиде један другоме, већ творе једно истинско постојање. У таквом постојању, ономе са пет таланата неопходан је онај са два и онај са једним, јер и његових пет немају смисла без једног и без два, као и обрнуто. Како то апостол Павле каже: „Јер и тијело није један уд него многи...Ако би све тијело било око, гдје је онда слух? Ако би све био слух, гдје је мирисање?...А ако би сви били један уд, гдје је тијело?...А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, шта више, који се удови тијела чине да су слабији, неопходни су; И који нам се чине мање часни на тијелу, њима придајемо већу част.“ (1 Кор, 12, 14-23) То Тело је Тело Христово, Црква Божија, а удови то смо ми у вези једни са другима и са Главом тога Тела, Господом Исусом Христом. У Цркви се један, два и пет таланата показују истински као потреба, а не као лични хендикеп. Таланат као дар, па макар он био један једини, никако не може ни бити хендикеп. Тај један може да буде и бива неопходна спона функционисања оних два или пет. Човеков задатак је да те таланте открије у себи и да их умножи. Јер таланти су као семе засејано у човеку које треба заливати да би из њега израсло мноштво цветова. Било таланата један, два или пет, пред њима стоји исти задатак и ако се човек самоспозна, резултат тих таланата је увек мноштво: два, четири и десет. Но, један, два или пет увек имају смисла и вредности у вези једни са другима, никада немају вредност сами за себе. То је истина постојања, заједница која је Црква Божија. У њој не само да откривамо властито ја у односу са ти свога ближњег, што нас и чини да постојимо, већ и са Ти свога Створитеља и Спаситеља Господа нашег Исуса Христа, што чини и да вечно постојимо. А вечно постојање...то је истина коју треба познати. „Спознај самога себе!“, „јер гле, Царство Божије унутра је у вама.“(Лк 17, 21) Александар Милојков
  2. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ септембар-октобар/2008 Излаз из бесмисла Позната је античка јелинска мисао о „враћању свега на почетак“, односно једно циклично схватање историје. Међутим, и у савременој философији, оличеној у мисли Мартина Хајдегера, познат је још већи бесмисао човека, као бића-за-смрт. Са друге стране, хришћанска философија дала је један нови, линеарни, облик историје и један нови смисао човекове егзистенције. Иако Свети Максим ставља једнакост између почела човечанства и његове сврхе, односно циља, те тако подсећа на јелинско наслеђе о „враћању свега на почетак“, ствари ипак не стоје тако и разлика је суштинска. Јелинско наслеђе је несумњиво оставила утицај и на Светог Максима. Међутим, пре би се овде могло рећи да је Свети Максим један херменеутички геније, него што он има намеру да следи јелинску (паганску) мисао због неке њене истинске вредности. Наиме, ради се о једној одличној инкултурацији, којом Свети Максим жели да буде схваћен у коду ондашње интелектуалне елите. Ориген је учио да разумна бића отпадају од првобитне енаде, вечнопостојећег света интелекта, актом своје слободне воље. Због засићености теже ка тражењу супротног, те тако улазе у кретање, мноштво и материју. За Оригена постоји стварање у вечности и то је поменути, са Богом вечнопостојећи свет интелекта, и стварање у времену, које је заправо покрет, грехопад бића у материју. Читаво кретање и напор човеков усмерен је управо ка повратку Богу и сједињењу са Њим у духовном свету интелекта, односно на ослобођење од материје. Дакле, Ориген говори да је кретање и само настајање материјалног бића истоветно са падом. Међутим, Свети Максим окреће ово Оригеново учење и ствари ставља на потпуно друге основе. Кретање, по Светом Максиму, није пад већ улазак тварног бића у радост постојања. Свети Максим полази од аристотеловског поимања кретања као стремљења ка циљу, стремљења потенцијалности ка својој сврси, односно актуализацији. Тиме показује да ниједно тварно биће није у стању да само достигне пуноћу свог постојања, тако што ће се вратити на старо. Јер, управо зато што је тварно биће, оно је од почетка несавршено. Последњи циљ ка коме тварно биће тежи и креће се је неупоредиво савршенији од њеног првобитног стања. Дакле, последњи циљ твари је истоветан не са њеним првобитним стањем, њеним стварањем, већ са њеним првобитним планом Божијим о њој. Управо логоси ствари, Божија замисао о свету и Његова благословена воља да створи свет, који се вечно налазе у Логосу Божијем, јесте и истинско почело, истинска суштина свега створеног. Првобитно стање, односно стварање света, је само почетак остваривања тог неизрецивог плана. Остваривање тог плана одвија се поистовећењем човекове воље и воље Божије. То је моменат довршења стварања човека као личности, пројава његове слободе и заједница љубави са Богом, неисказиво прожимање тварног и Нетварног бића. То је тајна обожења. Тако, по Светом Максиму, есхатологија није никакав повратак и носталгија ка старом. Овде, на неки начин, имамо слом мита о изгубљеном рају. Адам није нешто ка чему човек треба да тежи, јер је Адам несавршенство, потенцијалност која није одговорила, а није ни била кадра да сама својим силама одговори својој актуалности. Створена природа је смртна, управо због тога што је створена, она не може по себи да постоји вечно. Као таква она је потребовала једну нестворену, вечну личност да би постојала вечно. У томе је и тајна Божијег оваплоћења, тајна која, речима Светог Атанасија, осветљава и смисао човека као бића: „Бог је постао човек да би човек могао да постане Бог“, или речима Светог Симеона Новог Богослова: „Христос је прва личност која је пројавила истинско човештво.“ Логику те тајне сведочи и Свети Максим када поставља питање „да Адам није погрешио, да ли би се Христос јавио?“, те богомудро одговара „и да није погрешио опет би се Христос јавио.“ То управо због тога да би кроз своју божанску Личност пројавио и преобразио несавршену и смртну природу у савршенство и бесмртност. Дакле, човеков покрет треба да тежи новом Адаму, Христу, а не неком Адамовом стању пре пада у грех. Тежити Христу значи полет не само ка истинитом Божанству, већ и ка истинитом Човештву. То је полет ка Богочовеку. Међутим, спасење није носталгија ни за будућим догађајима, као ни за прошлим, у неком хронолошком смислу. Спасење, односно обожење, је дати слободни циљ. То је величанствена и неизрецива премудрост и љубав Очева, исказана кроз оваплоћење, страдање, погребење и славно васкрсење Сина и дата човеку у Духу Светоме. Човек је позван да се обожи сада и овде, његова слободна воља треба да одговори на Божију икономију у конкретној егзистенцији. Царство Божије, као Царство Бога и човека, Богочовечанско Царство, јесте есхатолошки догађај, али Царство Божије није место где ће људи тек почети да се обожују. У Царству које је Бог обећао човеку, Богочовек, Логос Божији, ће препознати и окупити све оне које познаје кроз вечне логосе, благословена хтења кроз која васцелу творевину и призва из небића, дарујући јој битије и вечнобитије. Они који су актом своје слободне воље довршили себе и уподобили се своме Творцу задобивши доброту (добробитије) и мудрост, Логос ће препознати као своје царско свештенство и народ изабрани. Дакле, Царство Божије је непокретност као есхатолошки циљ који се испуњује обожењем. Ово учење Светог Максима је заправо, на најлепши могући начин, представљање Христовог учења, философије par excellence, философије која руши бесмисао људске егзистенције свих времена. Та философија је излаз из тамнице где је „плач и шкргут зуба“, из егзистенцијалног трагизма било да се он огледа у античком цикличном бесциљу и бесмислу или у савременом, хајдегеровском бесмислу: бићу-за-смрт. Умишљени полет који је започео са просветитељством разбио се о хридине светског зла и хаоса. Идеја да човек напредује кроз своје просвећивање знањем, позитивистички осећај да наука само што није дала одговор на сва наша питања, доживео је највеће могуће разочарење. Пуноћу зла тог „просвећеног“ и „узнапредовалог“ човечанства, у лику национал-социјализма осетио је и Карл Јасперс, философ кога поменусмо у овим нашим писањима, на својој кожи и кожи своје породице. То га је и довело пред један океан нихилизима, у једно стање отрежњења где он размишља о „скоку из страве у спокојство“. Управо каљен патњом и страдањем, на рушевинама разумног безумља којем је можда и сам веровао, Јасперс трага за смислом. А смисао је у односу са трансцеденцијом: „Онај ко излази на крај без одношења на егзистенцију и транцседенцију и разметљиво полаже право на чисту иманенцију, не уздиже стварност садашњега. Будући да дубину тубивства не налази у поменутом односу са трансцеденцијом него у пуком овде и сада, он чак допушта да тубивство постане плитко...“ Јасперс још додаје да његова философија није „успокојена философија“, жалећи тиме да покаже да не жели да лажно успокојава човечанство. Заиста, савременој философији недостаје храброст коју је имао Јасперс и то га чини јединственим у савременој философији. Иако није успео да досегне спокојство, егзистенцију до краја, због већ поменуте искључивости разума и вере, спекулације и откривења, Јасперс ипак показује да човек мора да победи своју уображеност и гордост и да призна властити неуспех. Тај корак је почетак хода ка успеху. Хришћански речено, то је једно својеврсно покајање. Човек мора напустити философију која га лажно успокојава. Он мора да се покаже храбрим да се суочи са нихилизмом који следи. То је нада да се нађе пут из бесмисла у којем се налази човек. Једна истинска философија егзистенције је потребнија него икад. Али, то је философија храбрих. Александар Милојков
  3. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јул-август/2008 Психосоматско биће заједнице и спорт Спорт, у свим својим познатим дисциплинама, стар је готово колико и сам човек. Велика је заблуда да је спорт тековина савремене цивилизације. Спортом су се итекако бавили и људи древног, античког света. Чувени грчки философ Платон је у свом познатом делу „Држава“, нагласио важност бављења спортом, конкретно гимнастиком. Гимнастика је била у сврси васпитања најважнијих слојева у Платоновој „Држави“, чувара и управљача, односно војника и философа-краљева. Јачање и обликовање тела била је неопходна степеница у васпитању како би се људи научили да разум управља њиховим телом. Тек када су се томе научили могли су се бавити науком и философијом, односно управљати државом. И сам се Платон у младости учио гимнастици. Његово право име је Артистокло, а име Платон, што у преводу значи „плећат“, добио је од свог учитеља гимнастике. Стари Грци су познати и по томе што су измислили, чак и нама данас добро познате, олимпијске игре. Колико су антички Грци ценили те игре говори и податак да су време од једних до других игара бројали као године. Данашња, савремена парола оних који пропагирају важност бављења спортом гласи: „У здравом телу, здрав дух“. Бављење спортом човечанство, несумњиво, доживљава као нешто позитивно и човеку неопходно. Међутим, како код античког, тако и код савременог човека постоје многи парадокси, готово непремостиве антиномије, када је спорт у питању. И једнима и другима заједничко је несхватање самог човека, па самим тим ни спорта као његове пројаве и делатности. Тако је Платон са једне стране давао важност гимнастици, дакле телесном вежбању, а са друге је тело представљао као какву копрену и тамницу душе. Његова философија се састојала, између осталог, из учења да је нужно ослобоћење душе из „тамнице“, те њено пресељење у свет духова, у нематеријални свет идеја, тамо где јој је одувек и било место. Истинско бивство, дакле, није човек као психосоматско биће, већ нематеријална душа човекова представља једини и прави људски идентитет. Човек као психосоматско биће је само одраз, слика тог правог људског идентитета, идеалног човека. Тако, хтели, не хтели, морамо и Платону и себи да поставимо питање: чему онда важност гимнастике и телесног вежбања? Не противречи ли Платон самоме себи? И данашњој људској мудрости, која кличе: „У здравом телу, здрав дух“, морамо ставити сличну примедбу. Од пропагирања спорта као здравог начина живота створена је права наука, чак можда и више њих. Иза таквих тврдњи стоје докторски ауторитети, те оне данашњем човеку представљају аргументе које је тешко уздрмати. Међутим, како то примећује наш Свети Владика Николај, никада се људи нису више бавили спортом него данас, али никада нису били ни болеснији него што су то данас. Гле чуда: спорт је све више заступљен, а људи су све болеснији. У чему је онда проблем? Нешто слично као и код Платона, само у обрнутом смеру, мучи и данашњу светску памет и науку. Док је Платон замишљао смисао човека у његовом ослобођењу и одбацивању тела, данашња памет смисао човека види у одбацивању човекове душе. Смисао живота данашњег човека сведен је на голо материјално задовољење његових потреба, пожуда и страсти. Сва снага човека, физичка и интелектуална, усмерена је на стицање што већег профита, а ради уживања у материјалном благостању. Тело је оно што данашњи човек једино види и осећа као свој идентитет. Тако се и бављење спортом своди на бављење мишићима, кондицијом, вештином тела, а у циљу продужења броја дана на овој планети, ради уживања у материјалним добрима. Човек је својим интелектом дошао до сазнања који су то спортови благотворни за поједине делове његовог тела, али узалуд, тело и даље оболева и човек остаје, све више и све теже, болестан и несрећан. Не само спорт, већ и остале позитивне људске делатности, добиле би своје право значење, свој прави смисао, када би човек прво спознао самога себе. Платон и антички свет са једне и савремени човек са друге стране, налазе се на два хоризонта једне те исте заблуде. Та заблуда огледа се у неспознавању самог себе и погрешног одговора на питање: ко је човек? Одговор на то питање даје и одговор на прави смисао човековог делања, где и спорт заузима своје право и заслужено место. Свети оци Цркве су премудро говорили: „Душа без тела је утвара, а тело без душе је леш.“ Дакле, човек је из душе и из тела, психосоматско биће, јединствено, недељиво. Душа и тело само заједно чине човека, његов истински, Богомдани идентитет. Човек који није подвојен на пуко материјално егзистирање и на идеалистичке фантазије је истински човек. Мудрост човечанства која је човека подвајала, било на дух ли на тело, стављала је пред себе нерешиву енигму смисла човековог постојања. Самим тим, промашајем властитог смисла постојања, све човекове делатности, а међу њима и спорт, добијале су погрешну конотацију и у пракси нису давале жељене резултате. Тако, Платонова Држава је остала само сањани идеал и никад остварена утопија, а поклич модерног човека „у здравом телу здрав дух“ постаo је више научна иронија него истина и реалност. Дакле, праву улогу спорта можемо наћи само у правом одређењу човека. О човеку као бићу заједнице писали смо у прошлом броју Мисионара. Човек своју онтологију гради у односу са Богом и односу са ближњим. Зато и каже наш Господ да су две најважније заповести: љуби Господа Бога својега и љуби ближњега својега. Вршити ове две заповести, које Господ изједначава по важности, значи постојати као човек. У таквом, истинском постојању и спорт добија своје право место и запажену улогу у животу човека. Спорт остаје вештина и вежба тела, али и истинска пројава човековог духа, његове воље, труда, емоција. Смисао сваког успеха у спорту сагледава се у релацији са другим људима, са својим ближњима. Заиста, никакве вредности не би имали врхунски спортски резултати када не би било људи које спортиста воли и који њега воле. Та подела радости и јесте идеал који мотивише спортисте да чине највеће напоре како би обрадовали своје ближње. У њиховој радости налази смисао и њихова, појединачна радост као спортиста. Јер, чему радост и чему успех ако нема никога да тај успех види, вреднује и поздрави. Радост и успех и не могу постојати ван истинског људског идентитета, ван бића заједнице. Поред тога, здравље душе и тела је велика благодат коју човек може имати, то је Божији дар. Међутим, здрава душа, односно здрава воља, мисао и хтење, су много веће благо од здравог тела. Апсурдна је тврдња „у здравом телу, здрав дух“. Јер, има много оних који су били, или који су сада болесни телом, али су здрави духом, којим су неки задужили читаво човечанство. Но, има и оних који су здрави телом а болесни духом, којим штетише себи а неки и човечанству. Човекова воља, тако, чини да његова болест буде или његово безнађе или његова благодат која га приводи истинском идеалу. Међутим, и здравље такође човек може употребити на своје истинско остварење или пропаст. Хришћански гледано, спорт нема улогу нити да љубоморно чува даровано здравље ради што дужег уживања у материјалним сластима потрошачке цивилизације, нити да увежба дух да, у платоновском смислу, укроти тело. Његов смисао је остварење заједништва, јачање воље, јачање духа и стицање храбрости за следовање Христу. Вера и храброст, али и мишићи, како они духовни, тако и телесни, заиста су потребни за одговор на Христов позив: „Ако ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мат 16, 24). Александар Милојков
  4. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јул-август/2008 Императив обожења и расцеп субјекта и објекта Обожење је био својеврсни императив понуђен од Бога човеку, да сједињен са Богом, кроз то своје сједињење приведе и целокупан свет Богу, да на крају Бог буде све у свему. Наравно, човек је најпре морао у себи да превазиђе многострукости и деобе. Те његове деобе управо одсликавају деобе света, односно макрокосмос у микрокосмосу. Човек, односно философија као пројава човековог духа, просто тежи свеобухватном знању, интердисциплинарности. Философија и почиње питањем „шта јесте?“ Но, како један немачки философ XX века, Карл Јасперс, примећује, „постоји много онога што долази и онога што одлази“, свет који опажамо представља мноштво појава у сталном кретању и промени. Прво питање и први проблем философије, тако, јесте онтолошки проблем: једног и мноштва. Несумњиво је, позивајући се на учење Св. Максима, да су деобе, прво у самом човеку а потом и у целој творевини, последица човековог неодговора на Божији призив. Тај призив јесте намера Божија о обожењу читаве твари кроз сједињење свега са Богом. Падом у грех, односно отуђењем од свог Творца, а самим тим и од циља свог постојања, човек није направио само деобу између себе и Бога, већ и деобу васцеле творевине. Уместо јединственог склада, човек испред себе има природну стихију и мноштвеност у којој питање „шта јесте?“ тешко да има ваљани одговор и смисао. Како то Јасперс каже, „оно што мислимо, оно о чему говоримо, увек је нешто друго него ми сами...према чему смо управљени ми, субјекти, као према ономе што стоји наспрам нас, то јест, као према објекту...Тај основни налаз нашег мисаоног постојања називамо расцепом субјекта и објекта.“ Знати нешто значи знати га као објекат различит од себе, одвојен од себе као субјекта, као не-Ја биће. О расцепу или деобама у свету говори и Свети Максим. Прва од њих је деоба између створене и нестворене природе која је примила биће стварањем. Друга је она по којој се сва створена природа дели на духовну (умну) и чулну. Затим, трећа, по којој се чулна природа дели на небо и земљу; четврта, по којој се земља дели на рај и васељену и пета, по којој се човек дели на мушко и женско. Превазилажење свих ових подела, заправо, јесте једна истинска философија. Једном истинском, делатном философијом, односно вером и аскетизмом, човек треба да доврши себе као личност и оствари смисао свог постојања: обожење. А обожење и јесте стање када „ћемо сазнати и суштину постојања (свих) бића, то јест шта су, којим начином постоје и ради којег циља постоје и нећемо више желети да се крећемо ка ничему“, каже Свети Максим. Ето одговора на питање „шта јесте?“ и остварења жеље философа свих времена. Заиста, самим тим што философира човек показује икону Божију у себи. Философија је слутња Бога. Она тежи своме циљу, апсолуту, био човек тога свестан или не. Његова природна воља чезне за својим Творцем, али она друга, гномичка, слободна воља, како учи Свети Максим, вуче га у бесмисао, расцеп и многострукост. Ту слутњу Бога осећа у себи и Карл Јасперс: „Очигледно да биће као целина не може бити ни објекат ни субјекат, него да мора бити оно свеобухватно, које се пројављује у том расцепу.“ Иако не може да помири философију и откривење, Јасперс увиђа да се „као егзистенција односимо према Богу, трансценденцији, и то посредством језика ствари, које језик претвара у шифре и симболе. Ни наш разум ни наша животна чулност не схватају стварност овог бића шифри.“ Осећа се јасан признак за потребом мистичног искуства у којем би човек био „кадар да прекорачи расцеп субјекта и објекта и доспе до потпуног сједињавања субјекта са објектом.“ Међутим, то тражи одређену жртву, извесни аскетизам. Превазилажење расцепа субјекта и објекта, достизање свеобухватног, могуће је „под условом да ишчезне сва предметност и да се угаси наше Ја“, каже Јасперс. Управо то Ја јесте та изопачена воља човекова, злоупотреба његове слободе. Та злоупотреба води човека у незнање, односно у прикованост за објекте, коју Јасперс назива „празноверјем“, „док се вера заснива на свеобухватном.“ „Разум познаје двоструко знање“, учи и свети Максим. „Једно релативно, које су само у речи и појмовима и по дејству онога што познајемо кроз искуство,...и друго: заиста истинско, које у самом искуству по енергији, без посредства разума и појмова, даје свецело осећање Познаванога по благодати заједничарења, кроз које у будућем животу примамо натприродно обожење...“ Дакле, питање „шта јесте?“ јесте питање чији се одговор налази у коначном одређењу и коначном циљу човека, а кроз њега и целе творевине, у обожењу. Сазнање мора превазићи наивну форму полицијског, категоријалног, сазнања које од сазнаванога нужно прави објекат. О том нашем стању мишљења које је расцеп субјекта и објекта, Свети Максим каже: „Свако је мишљење састављено од мислећег и од мишљеног, а Бог није ни мислеће нити мишљено, већ оба превазилази...Тако нити је Бог појмљив као да је мишљење, ни као да је мишљено, пошто је изнад мишљења и мишљеног.“ Значи, истинско сазнање, оно, како Јасперс каже, свеобухватно, се мора препустити доживљају личности, „без посредства разума и појмова“. Обожење не само да је крајња сврха и смисао човековог постојања, истинско остварење човека као личности, већ је оно и истинско познање, „свецело осећање Познаванога по благодати заједничарења.“ Вољом човека, и свет и човек лишавају се благодати заједничарења. И свет и човек су једно схизофрено мноштво, подељени на индивидуе које се боре за свој природни опстанак, за своје остварење унутар граница рађања и смрти. Свет је тамница у којој влада нужност: нужност разума и нужност природе. Човек је окренут наопачке. Нужност природе гута личност и слободу, уместо да личност и слобода превазиђу природу и одреде човека као егзистенцију, као слободу. Парадоксално, човек је роб у свиленим ланцима властитог разума и воље а да тога није ни свестан. Божију трансцеденцију, то шта Бог јесте, човек нити било ко осим самог Бога, није кадар да спозна. Човек зна Бога онолико колико му се Бог открива. Пуноћа Божијег откривања човеку јесте Његово оваплоћење. У пуноћи Божијег откривења, у оваплоћењу и јављању Логоса Божијег као самог смисла човековог бивствовања, налази се и тајна одговора на питање „шта јесте?“ Коначно, у Њему, односно у Телу Његовом, у Цркви, налази се и одговор на питање једног и мноштва. Тајна Христа, израз светог Максима, јесте и Тајна човека. Тајна Христа, Христос као врхунац Божијег откривања човеку, је темељ на којем је назидана комплетна мисаона делатност Светог Максима Исповедника. Тај темељ показује се као неопходан да би се превазишао један од највећих расцепа у самом човеку, а то је расцеп између разума и вере, разума људског и срца људског. На том темељу треба да стоји истински човек као јединствено и целовито биће које у себи сједињује свој разум, веру, срце и емоције. Такав човек је и истински философ, мудар човек и љубитељ мудрости. Тајна Христа је својеврсна синтеза протологије и есхатологије[1]. Христос је почетак свега створеног као Логос који у себи садржи све логосе (платонистички речено, идеје), извесна Божија хтења и замисли свега што је створено. Но, тај Божији замисао свега створеног у Логосу, Христу, јесте и идеал човековог постојања, призив који му је упућен, својеврсни смисао и крај свега створеног: „да Бог буде све у свему“ (1.Кор 15, 28). Христос, Алфа и Омега, Почетак и Свршетак, јесте, дакле, Пут ка превазилажењу сваког расцепа, поделе и мноштва; Истина која даје одговор на питање: шта јесте? и Живот који доноси човеку смисао постојања: обожење и обогочовечење. Александар Милојков <hr align="left" size="1" width="33%" /> [1] Протологија и есхатологија: учења о почетку и свршетку, односно о стврању света и човека и свршетку времена и Суду Христовом
  5. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јануар-фебруар/2008 Светосавље – синтеза две највеће Заповести „Ово је заповест моја: да љубите једни друге као што вас ја љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн, 15, 12-13) Ово су речи Спаситеља света, Заповест Његова коју је дао својим ученицима у својој опроштајној беседи, непосредно пред своје страдање. Говорећи о љубави према ближњем, Христос је изједначава са љубављу према Богу (Мт, 22, 37-39). Те две Заповести, Богољубље и Родољубље, јесу заправо једна и јединствена Заповест: Богородољубље. Ова Заповест јесте темељ хришћанства на коме су назидане све остале заповести, Заповест о којој „виси сав Закон и Пророци“ (Мт, 22, 40). Ова је Заповест дубоко уткана и у биће нашег православног српског народа. Овом смо Заповешћу никли као народ. Њоме је никла наша култура, уметност, философија а на крају и сама наша државност. Заиста, колико год се трудили да пре времена када примисмо свету веру православну, пронађемо неког знаменитог српског песника, сликара, ученог и мудрог човека, улагаћемо труд у нешто немогуће и непостојеће. То је због тога што наше време, наше рођење, почиње са нашим крштењем. Онда када смо се научили да љубимо Једнога и Истинитога Бога, онда се научисмо да љубимо и писменост, и уметност и науку и све оно што нас чини народом и државом. Онда се научисмо да љубимо и једни друге, научисмо да се осећамо својима. Од тада је заједничка радост била неупоредиво већа од било које појединачне радости и од тада је заједничка бол болела јаче и страшније од сваке појединачне ране. Наша је Држава никла у крилу наше Свете Цркве, извојевана и саздана руком Божијих светитеља. Зато је наше родољубље, наш српски патриотизам, заправо Богољубље, њиме почиње и у њему има свој циљ. Тако, творење Заповести за коју је Господ рекао да о њој висе сав Закон и Пророци, јесте истински идентитет народа српског. Чувањем те Заповести, сачуваћемо се и као народ, а ишчезне ли ње ишчезнућемо и ми. И уместо људи постаћемо ствари, камење пољско, машине без душе, без воље, без емоција, постојаћемо ал` нас бити неће. Данас се наш патриотизам и наш идентитет налазе пред великим искушењима. Колективна свест и колективни идентитет доведени су у питање. Данас нам се поставља питање до које мере треба да иде тај наш патриотизам и треба ли га уопште више и помињати онаквог каквог га знамо и каквог смо га примили од својих предака? Зар не би било паметније прилагодити га актуелним трендовима, покушати да га доведемо у стање „in“ или „cool“ или у ко зна коју још десемантизовану фразу? Вреди ли за тако нешто „старо“ и „конзервативно“ подносити највеће жртве па и оно највредније што имамо, сопствени живот? Некако као да ћутимо на оваква питања. Правимо се незаинтересовани као да та питања немају никакве везе са сваким од нас. Уморни и заузети борбом за голи живот, немамо ни времена да мислимо о нечему што је, ето „нешто апстрактно и ван наших моћи да на њега утичемо“. А живот, живот је моћ да се ради и троши и да се ужива у благодати потрошачке цивилизације. Да се ужива па макар наша осећања, наша свест била сведена на осећања и свест једне амебе. Српска војска је одувек била носилац српског поклича љубави према Богу и према Роду: ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ! Бог и Род, Слобода и Крст увек су били једно у свести сваког српског војника, управо онако како је и Господ учио свете апостоле. Да, љубав према Богу и љубав према Роду били су идеали за које је сваки српски војник био спреман на највећу жртву. А, љубав мора бити савршена, највећа могућа, јер у противном то и није љубав. Љубећи другог, човек се разликује од сваког другог створења. Љубављу, односом према другом, човек и бива човеком, он постоји као личност. Зато не љубити значи не постојати, а затварање у себе и егоизам јесте промашај сврхе постојања. Дакле, однос са другим јесте заправо живот, егзистенција, иначе не би било разлике између мене и овог стола за којим пишем. Па онда заклињање своме ближњем, заслужује и спремност на највећу жртву, јер нестанак ближњег значи и нестанак властитог живота. Ово и јесте смисао православног патриотизма, или патриотског православља, сасвим је све једно. Ми Срби ионако за то имамо једну реч, управо као што је и Христос те две љубави сјединио у једну. Та синтеза љубави према Богу и према човеку код нас је доживљена као Светосавље. Светосавље је диван пример како се могу ујединити две, на први поглед, ствари које немају везе једна са другом: хришћанство и патриотизам. Само искривљено хришћанство и искривљени патриотизам немају ништа заједничко. Јер данас људи од хришћанства праве социологију или некакву пацифичку философију друштва, а са друге стране шовинизам представљају као патриотизам. У таквом стању ствари хришћанство и патриотизам немају везе једно са другим, односно једно друго искључују. Јер између учмалих пацифиста и ратоборних шовиниста заиста нема ничег заједничког. Но, тако изгледа хришћанство без Цркве и родољубље које је заправо самољубље и шовинизам. То никако није наше православље и наш патриотизам, односно наше Светосавље. Наше Светосавље је љубав, а не агресија или мржња према било коме. То је љубав која се пење од земља ка небу и која силази са неба ка земљи. То је љубав којом се љуби Бог, али како? Љубећи ближњега својега ми љубимо Бога, јер је другачије и немогуће љубити Бога. О томе нам сведочи и учи нас свети апостол Јован када каже: „Ако ко рече: љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога кога није видио?“(1. Јн 4, 20). Исто тако не може љубити ближњега онај који не љуби Бога, јер љубав је једино од Бога и Бог јесте љубав: „Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога“ (1. Јн 4, 7). Заиста, само богознанци љубе, јер знати Бога значи знати љубити. То је друга путања љубави, путања од неба ка земљи и назад. Том путањом, путањом Оваплоћења и Вазнесења, кретао се и Онај кога је Отац Његов послао да нас љубави поучи, да нас животу поучи и да нам живот и љубав дарује. Како? Дајући себе, живот свој жртвујући. То је истинска љубав и истинска заклетва о којој пророковаше пророци, а коју испуни Син Божији, Спаситељ света, Господ наш Исус Христос. То је вера да се смрћу смрт руши, да се живот брани само животом. То је вера која разликује „бити“ и „постојати“. Јер човеком се може само „бити“, док бесловесна и нежива твар може „постојати“. Тако, љубав, радост, туга, они не постоје, они бивају у односу човека и човека. А тамо где нема љубави, радости, туге нема ни човека, тамо станује бесловесје и смрт. Ето, то је смисао нашег Светосавља, односно нашег патриотизма и нашег Православља. Светосавље је ништа друго до наше испуњење Заповести о којој „висе Закон и Пророци“. Које су то Заповести? Поновићемо речи Господње: Прва је љуби Господа Бога својега свим срцем својим, а друга је као и ова: љуби ближњега својега као самога себе. Богољубље и Родољубље, нераздељиво Богородољубље, то је наше Светосавље. Зато је сваком Србину немогуће бити патриота без вере у Христа, нити је могућа вера и љубав према Христу без патриотизма и љубави према свом Роду. Само такви требамо да живимо и само такви и можемо да живимо-да љубимо Бога и љубимо Род свој и тако испунимо Заповест Христову. Зато, одрекнемо ли се Светосавља, одрећи ћемо се и себе самих, постојаћемо, ал` нас бити неће. Александар Милојков
  6. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ мај-јун/2008 Човек: личност међу индивидуама, слобода међу детерминисаностима „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га.“ Пост 1, 27 Нема човека који остаје равнодушан пред величанством и лепотом творевине Божије. Оно што човек може да каже гледајући лепоту, склад и смисленост васцеле творевине јесу речи богонадахнутог псалмопојца: „Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио; испуни се земља творевине Твоје“ (Пс 103). Читајући извештаје о стварању у Књизи Постања, видимо да Бог у току шестоднева ствара свет својом Речју. У првој глави ове Књиге приметићемо карактеристичне делове једне формуле Божијег стварања: „тада рече Бог нека буде...“ и „...и би тако“. Тако, стварање се одвија Заповешћу, Речју Божијом и њеним испуњењем. Међутим, оно што представља јединствену сцену стварања јесте стварање човека. Човек је створен на јединствен, само њему својствен начин. Уз претходно „консултовање“ унутар Свете Тројице, Бог ствара човека по свом обличју (Пост 1, 26-27). И не само по томе како је створен, већ и начин на који човек постоји чини га јединственом творевином у свету. Његово постојање је образ, икона постојања његовог Творца. Сходно библијском казивању и код светих отаца Цркве често ћемо наићи на учења да је човек „икона и подобије“ Бога. Једна од можда најлепших православних антропологија, која говори о „икони и подобију“, јесте она коју је у својим делима изнео свети Максим Исповедник. Православно схватање човека не показује само чудесност и величанство његовог стварања, већ и истински смисао и циљ његовог постојања. Човек није јединка, индивидуа, моменат у бићу своје врсте, моменат који учествује у суштини човека. Ту особину јединке, индивидуалности, имају остала, бесловесна створења. Један коњ, на пример, само је јединка, индивидуа која је детерминисана властитом природом, природом коња. Тако, сви су коњи суштински једнаки, нема неке посебне разлике која би једног коња издвојила од осталих и учинила га достојним памћења и распознавања међу осталим индивидуама његове врсте. Разлике које постоје јесу безначајне, акциденталне. Коњ је одувек био и остаће коњ, без икаквих нових момената у свом постојању. То је због тога што, за разлику од човека, бесловесна створења своје постојање изводе једино из Божије енергије. Она постоје Његовом љубављу и детерминисани су Његовом вољом. Његова воља управо је пројављена кроз њихову природу и она (Божија воља) чини да они буду то што јесу. И човек своје постојање, то да јесте, дугује љубави и енергији Божијој. Али, своју онтолошку ипостас, то како и шта јесте, изводи из начина на који и његов Творац даје суштину свом, Божијем Бићу. Тај начин Божијег постојања, чија је икона и људско постојање, јесте чињеница да „није Сушти из суштине, већ суштина из Суштога“. Човек је личност, а то значи да пред њим стоји слобода креирања онога шта он јесте. Наравно, човек носи у себи заједничку, људску природу. Међутим, та природа не постоји никако другачије него као личност, као посебност која у себи носи заједништво људске суштине, али која је кадра и да је превазиђе јер је начин постојања личности управо слобода, посебност и непоновљивост. Човеку је, као и свему створеном, даровано „битије и вечнобитије“. Оно што је даровано само човеку, мимо остале творевине, јесте „доброта (благобитије) и премудрост“ . Прве две особине дао је Бог суштини човека, баш као и суштини васцеле творевине, јер и човек и сва остала творевина су из небића (ex nihilo) призвани у биће, њима је љубављу и енергијом Божијом дато да јесу. Дакле, васцела је творевина слика Божија, јер својом лепотом и складом сведочи љубав и мудрост свога Творца: „Небеса казују славу Божију и дела руку његових гласи свод небески“ (Пс 19, 1). Међутим, друге две особине Бог је дао слободи човечијој, „да би оно што је Он по суштини, твар постала по заједничарењу“. Зато је човек посебан, мимо остале творевине. Он је личност међу индивидуама и слобода међу детерминисаностима. Човек је икона и подобије Бога. Пред њим, као изазов али и одговорност, стоји слобода да ту заједницу љубави прихвати или одбије. Човеку је дата могућност да каже „не“ Богу, да одбије Божију идеју човека. Управо тај моменат, та могућност, акт слободне одлуке, даје одговор на питање шта човек јесте. Другим речима, човек сам одређује своје јестаство, оно је у њему самом, у његовој вољи, слободно од сваке детерминисаности. Човек је позван да доврши своје стварање, да освоји доброту и премудрост, те да се тако уподоби свом Творцу. На том путу довршења свог јестаства човек може да настави напред или да стане и промени свој пут. Овај дар слободе чини човека величанственим бићем, јер слобода и личносно постојање је величанство својствено само Богу. Међутим, та иста слобода јесте и извор патње и страдања, извор смрти. Човекова слободна воља је та која чини границу живота и смрти, границу између Божије идеје човека, обожења, и „човекове“ идеје човека, егзистенцијалне трагедије. Одговор на Богом даровану слободу чини и смисао хришћанске етике. Човек је призван да буде биће заједнице, да своје „ја“ гради у односу са „ти“ свог ближњег и у односу са „Ти“ свог Творца. Основна онтолошка категорија у таквом начину човековог постојања је љубав. Зато хришћанска етика превазилази телеолошке и аксиолошке етичке теорије. Етика није просто задати списак правила лепог понашања који је наметнут човеку. Тако схваћена етика била би највећи парадокс. Јер, ако је етика пут ка добру и учење добру, онда њој мора да буде страна свака присила и свака обавезност. Једноставно, не може се стремити добру и бити добар на силу. Етика није маска и глума, није јуридичка присила, њен једини мотив може да буде љубав. Овако схваћена хришћанска етика и антропологија представља како Бога, тако и човека у једном новом светлу који руши уобичајене стереотипе. Православље Бога не доживљава као неког строгог Судију који надгледа спровођење Закона, нити грех као некакав преступ наметнутих правила. Света вера Православна Бога доживљава и верује као Љубав и као понуду Љубави човеку. Човек свој смисао треба да изгради у односу са Богом, у сједињењу са својим Творцем преко Његових енергија којима се Он даје човеку. Другим речима, човек је човек само у односу са Богом и у односу са ближњим. Сваки други покушај изградње људског идентитета води у самодовољност, а човек тада постаје само индивидуа која следи своју природу са свим њеним нужностима, међу којима и најстрашнију – смрт. Човеково „не“ Богу брише разлике између њега и бесловесних животиња. Зато је грех, одбијање Божије понуде човеку, заправо промашај циља и смисла властитог постојања. Дакле, истина о човековом бићу је та да човек постоји само као личност, а то значи у односу са Богом и са ближњима. Ако је то тако, онда је место формирања човека као истинског бића Црква Христова, а истинити човек је оцрковљени и обожени човек. Такав човек је и мудар и добар човек, јер је довршио себе као творевину и постао икона и подобије Бога. Сједињен са својим Творцем он једини може да каже: „Где ти је смрти жалац, где ти ја пакле победа?“ Живот, коначно, има смисла. Александар Милојков
  7. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ број 2/2008 ПОРОДИЦА И ДУХ ЛИБЕРАЛИЗМА Као свеопште мнење, данас влада парола да живимо у времену општег напретка човечанства. Наука и либерални дух су ти којима је поверен величанствени задатак да дају одговор на сва питања која човек поставља. Савремена мудрост човечанства свела се на осећај да наука „само што није одговорила“ на сва наша питања. Са друге стране, свеопшти либерализам поставио је нове мере људске слободе. Наука и либерални дух, тако треба да задају одлучан ударац досадашњем празноверју и конзервативизму. Либерални став: „Ја мислим да било ко, ко је против било којег начина живота, једноставно много греши“, постаје политика креатора светске историје. Наизглед мисао која прокламује људску слободу, у себи не крије само губитак људске слободе, већ овај став не води никаквом напретку људске мисли ка истини. Напротив, он је води назад у софистичке заблуде. То да је „човек мера свих ствари“ поново се супротставља општим мерилима, Добру као универзалном и независном од било чијег мишљења. Једна од тих величанствених добара и мера вредности јесте и породица. Хришћанско, здраво схватање породице и односа у њој јесте темељ здравог, а самим тим и просперитетног друштва. Да је породица заправо човек у свој својој пуноћи, сведоче нам речи из Светога Писма: „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их“ (Пост 1, 27). Брак и породица, заједница мушкарца и жене, није само пуноћа људског постојања већ и икона Бога Творца. Свети оци Цркве уче нас да је тајанствено и неизрециво битије Бога управо заједница Трију Лица божанства: Оца и Сина и Светога Духа. То нису три Бога, већ Један и Једини Бог. Тако исто и заједница мушкарца и жене треба да буде једно биће уз очување две личности: „Зато ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело“ (Пост 2, 24). Моралне поуке апостола Павла чине темељ хришћанског морала и друштва. Његове поруке Цркви у Ефесу чине и препознатљив етос нашег српског бића: „Жене покоравајте се својим мужевима као Господу...Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву...јер који воли своју жену, самога себе воли...Дјецо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно...И ви оцеви, не раздражујте дјецу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој.“ Божанствени апостол породицу пореди са Црквом и закључује: „Тајна је ово велика“ (Еф 5, 32). Као Божији промисао људског постојања, породица је са собом понела и величанствену Божију Заповест: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом“ (Пост 1, 28). Не треба бити много мудар па да се закључи да испуњење ове Божије Заповести заправо значи и кључ опстанка човечанства. Ову је Заповест Бог човеку усадио у срце, она је постала део здраве људске логике. Мере вредности које живе у колективној свести чине нас да будемо то што јесмо, људи. Као такве оне су општеважеће мере, мере нормалности. Међутим, под мотом права на другачије мишљење и начин живота, нама се данас као нормални и једнако прихватљиви потурају стандарди које не само да су у супротности са нашом колективном свешћу и осећањима, већ их је осудио и сам Бог и проклео као ненормалност. Пропагирајући „право на слободу“ и „право на различитост“, дух либерализма одбацује хришћанске мере вредности у породичним односима као фундаменталне и конзервативне. Тај дух „нове слободе“ хришћанске односе оца, мајке и деце представља као угњетачке. Обично се то „угњетавање“ представља у односу мушкарца према жени и у односу родитеља према деци. Тако су ови први „угњетачи“ а ови други „угњетавани“. Идеал породице не покушавају да компромитују само изнутра, кварећи односе у њој, она се покушава обесмислити и споља. Такозвана „сексуална револуција“ породицу види као једно од „права“ у човековој сексуалној орјентацији. Наспрам брака и породице, као заједнице мушкарца и жене, све више се прокламује право на заједнице истих полова. Хомосексуалност више није ненормалност и болест, већ право избора, право на различитост. Данас су многе економски развијене, европске земље признале право на „брак“ особама истог пола. Да трагедија буде још већа, њима се приписује и право на усвајање и васпитавање деце. Нису ово токови само савремене цивилизације. Људске настраности и ненормалности старе су готово колико и само човечанство. Библија их јасно осуђује како у Старом Завету: „Са мушкарцем не лези као са женом; гадно је“ (Лев 18, 22), или, „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих“ (Лев 20, 13), тако и у Новом Завету: „Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници,...неће наслиједити Царство Божије“ (1 Кор, 6, 9-10). То каже Библија, а шта каже човек? Човек ко човек, брани се највише онда када је заиста крив. Као што први човек када погреши рече: „Жена са којом си ме удружио, она ми даде са дрвета те једох“ (Пост 3, 12), и прва жена исто тако, да оправда себе, рече: „Змија ме превари, те једох“ (Пост 3, 13). Тај феномен правдања, сваљивањем кривице на другог, присутан је и данас. Тако ће се феминистичка острашћеност правдати ускраћеном слободом и дискриминацијом, а хомосексуализам некаквом посебном природом. Наиме, хомосексуалци, по њиховој теорији и теорији научног либералног духа, су то што јесу од свог рођења, тако су једноставно рођени и они само следе своју природу. Хомосексуалност се тако схвата исто као леворукост или боја очију. То да ли су ове теорије тачне или не, хришћанима сведочи Црква кроз Свето Писмо и Свето Предање. Онима којима Црква није ваљани ауторитет, суд доноси реалност у којој живи човечанство. Либерализам и сексуална револуција донели се не толико прокламовану слободу и осећај идентитета, већ нешто сасвим супротно. Они који траже идентитет човека ван нечега што је људско, нашли су нешто сасвим друго: разводи бракова, полне болести, па чак и педофилија несумњиви су продукт „слободне сексуалне орјентације“. Једном речју, несрећа је дефинитивни продукт либералног духа. Поред Светог Писма и Светог Предања и несрећна реалност савременог човечанства нас све више уверава да идеали хришћанске породице нису никакви конзервативизми и стереотипи. Православно учење о породици показује нам јасан пут идентитета човека као личности. Тај пут није сигурно трагање и ход ка себи самом, већ је то тражење и остварење себе у заједници са другим. Тамо где „жене слушају мужеве своје“ а „мужеви воле своје жене као себе саме“, тамо где деца „поштују родитеље своје“, а родитељи „подижу децу своју и васпитавају их у Господу“, тамо станује лепота живота и истински људски идентитет. Волећи једно друго, мушкарац ће у жени препознати свој идентитет мужевности а жена у мушкарцу свој идентитет женствености. Изграђујући свој идентитет у љубави, помоћи ће и својој деци да одрасту и постану људи. Тако, породица више није мноштво, већ Једно, Добро које чува идентитет сваке од личности. Породица је мала црква. „Тајна је ово велика“, вели апостол Павле. Александар Милојков
×
×
  • Create New...