Марио Токовић

Срби су у постсрпској фази. Свет није у постхришћанској фази. Свет је у фази када ће Црква Христова говорити са балкона и кровова. И сви ће је чути. Неки ће се смејати, неки замислити, неки поверовати а неки ковати заверу. Као пред потоп.

Кад је дошао као Дете, Христа је дочекао и Ирод хотећи да га убије. И поби витлејемске младенце. Шта је онда толико чудно и небивало страшно што свет не чека Христа но НовуГ. Важније је питање како ми Православни славимо и чекамо Христа. Зашто трчимо кући да чекамо положајника и тако славимо Божић појединачно. При чему претходно спалимо бадњак који симболише Христа. А зашто неправославни славе Н. Г. у заједници. Њих се скупи на десетине хиљада, милиони. А ми се разбежимо по кућама. Ваљда би требало да буде обрнуто. Да изгубљне овце славе саме, а нађене у Тору. Заједничарећи од Евхаристије до трпезе свечане. Да ли су и ту Шопенхауер, Ниче и остали умешали прсте.

Predavanje sliči predavanjima Vlade Dimitrijevića. Potpun promašaj! Autogol za POUKE.

И његове вулгарне и бљутаве шале на рачун Бога, Цркве и Јеванђеља су изразито просрпске. Штета. Лане свој шарм, таленат, духовитост, интелект траћи као кабаретско спадало. Попут Кобасичара у минхенским пивницама. Али остаје вера и нада да ће га његов спор са Бог одвести право у наручије Очево. У неодољиви загрљај. Јер узалуд је сав шарм овога света ако човек души науди.

И кроз питања о календарима се види колико је Евхаристија изгубила од своје динамике, самочигледности и уверљивости. За нас Хришћане. Не по суштини својој већ по вери нашој. Евхаристија је та која даје савршенство свим Тајнама. И смисао постојања и живота. Евахристија је Тајинство које држи све законе и пророке. Кроз Евхаристију се све што Бог створи освећује. Да нема Ње све би Тајне биле само лепи, узвишени, чаробни али непричасни призори. Творевина се, са свим њеним својствима, у предложеним даровима узноси Духом преко Логоса Христа Оцу. А Отац Духом освећује Дарове и претвара у Тело и Крв Синовљеву, по свима и за све. Тиме се и време, историја, хронологија и календари освећују. Не освећује календар нас. Црква Духом освећује календар. И не чува нас календар но ми треба да чувамо себе од календра. Јер календар зависи од Цркве а не Црква од календара. Црква је и место и време спасења. Спасење које не зависи од календара. Но од синергије вере и благодати. Свет живи у доба једног Дана. Свет је у Дану у ком се служи последња Вечера. Сво време света је подређено служењу Вечере и служењу Вечери. Када би сви Хришћани пазили на себе чезнувши за Трпезом и Оним који даје и који се даје са Трпезе, не би гледали ни дане ни месеце ни године. Но би гледали да уђу у Евхаристију у свечаном оделу, колико се може. И било би нам најважније да се нађемо међ мудрим Девојкама. Онима што у рукама држаше уље, не календаре. Јер не знаше ни часа ни дана ни године када ће Женик Цар доћи. Али љубав, чежњу и дозивање сачуваше.

Литургија је молитвени ход. Али Евхаристија никада није била молитва. Евхаристија је делање Бога. И наше учешће у делању Бога кроз причешће.

Неће бити баш тако. И икономија и економија.

1.) Ne mogu da verujem da je patrijarh rekao - Артемије је поштен и честит човек 2.) Neću da verujem da patrijarh zaista misli - Артемије је поштен и честит човек. Jer ako on zaita misli - Артемије је поштен и честит човек - ...

Повика на вука лисица једе месо.

Они су намагарчени уласком у туђи рат. Они ратују за интерес запада.

И сам знаш да ништа неће решити проблем рата и зла. Руси убијају зарад својих интереса. Ако бомардујеш туђу територију то није одбрамбрени рат.

Да ли је могуће да ниси схватио поенту - да ли ће бомба решити проблем ножа.

То што ми анонимуси дебатујемо, то је добро. Али је интересанто пратити реакције прозваних. Сумњам да ће бити јавних реакција. Игнорисање. А интимно мишљење ... П. С. Знам из прве руке мишљење многих мантија о в. Атанасију. Њихова саборна дијагоза је - он је болестан човек.

Неким Хришћанима и Србима се чини да руске бомбе убијају само зликовце. Да њихове бомбе ни случајнио не могу усмртити недужне и невине. А камоли децу и жене. Бомбе свих земаља убијају људе, иконе Бога живога. Руси бомбардују нечије Косово. И то је харашо. А када Американци бомбардудју наше Косово то је злочин. Злочин је и једно и друго. Јер су пресуду без суда донели у својој земљи, а извршавају је на туђој.

Старци су и те како знали да потуно промаше. Код многих ћеш наћи збрку у исказима, и потпуних промашаја. Тако је рецимо с. Јован хризостом написао да ће крај историје бити почетком петог века. Па ето, живи смо и видесмо да не би. А интересантно је искуство в. Порфирија о старцу Тадеју. Каже - ја се не сећам ни једне његове поуке. Али се сећам живе радости када смо били код њега. Јер сви смо били у центру љубави његове. И центар једног није сметао центру другог. Колико је ово искуство о љубави далеко од искуства овог или сличнух аутора о страху и мржњи.