Jump to content

Misionar Misionari

Члан
  • Content Count

    44
  • Joined

  • Last visited


Reputation Activity

  1. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from Medeski in Разговори о сектама - опасност око нас   
    Može i tako brate.
    A šta, ispade da ste vi rimokatolici kao mnogo bolji? Ako ne mož milom onda malo ucenom, pa malo krstaškim mačom, pa malo potpalite nepodobne, pa ondak malo trgovine spasenjem oproštajnicama, pa ondak nepogrešiv papa in katedra, itd... .mislise.
    Pito ja jednog mnogo velikog rimokatolika:
    "Što se ti brate ne pobuniš, kad znaš koliko zgrešiste u prošlosti, pa da se ovi tvoji velikaši pokaju ,pa brate da se mi opet ujedinimo.
    Bi ja brate, al ne smem a i šta bih postigao. Da izigravam novog Lutera? Ja sam ti brate rođen kao rimokatolik i veruj mi da se velika većina kaje i zna da bi trebalo neke stvari menjati, ali to nije na nama običnim vernicima. Mi se trudimo da budemo puni ljubavi i da volimo sve ljude, ionako će svako dati odgovor za sebe. A ako je neko loš čovek, loš će biti ma gde bio.
    Zato brate ajmo mi zajedno ko braća da se volimo, a ako je Božija volja mi ćemo se jednog dana i ujedinit."
    Inače je sam pravoslavac, žena bivši rimokatolik a sada pravoslavka, majka mi je rimokatolik, baka reformator... I kako ja sada da kažem da nekoga ne volim, kad ih sve volim i želim da se svi spasu? srcee
    Budite vi dobri ljudi i Hristov duh čuvajte i u srcu nosite, ma gde bili i ma gde se rodili, pa ćemo se svi na kraju ako Bog da naći u istoj vaseljenskoj pravoslavnoj crkvi, . srcee
  2. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from Aleksandra_A in Испричаћу вам једно чудо! Моје лично искуство неког другог света   
    Pomaže bog Brate. Ja ti potpuno verujem u to što pričaš jer sam i ja imao slično iskustvo, samo puno veće po Promislu Božijem. I nemoj da se previše brineš što ti ljudi ne veruju ili ne razumeju, jer je to što si ti doživeo bilo po blagodati Božijoj tebi za spasenje i da bi spoznao Boga.
    Astralna projekcija koji neki ovde pominju je u stvari nešto slično tvome iskustvu samo sa ogromnom razlikom. Tvoja duša je bila van tela po Božijem promislu i po Njegovoj blagodati i bio si pod zaštitom Božijom i anđela čuvara.
    Dok ljudi koji se bave astralnom projekcijom tj. okultističnom svojevoljnom praksom, upadaju na veoma opasan teren, jer tako postaju otvoreni za demonsku kontrolu i napade, misleći da nekim svojim paranormalnim sposobnostima izvode astralna putovanja. Sa time se nikada ne treba igrati, jer je veoma opasno i kloni se onih koji te tome savetuju, jer nije od Boga.
    Zato stvari koje ti je Bog dozvolio da vidiš i osetiš, je tebi na korist i čuvaj je kao poklon, dar Božiji, predukus raja i snagu za iskušenja koje ćemo imati u životu.
    Svako od Boga dobija ono što mu je potrebno, a ti to iskoristi samo na dobro i nikada nemoj zaboraviti na ljubav i milost Božiju kojom te je vratio u život.
    Tvoja misija je ista kao i sviju nas da širiš ljubav Božiju kroz dar koji si po blagodati dobio.
    Želim ti svako dobro u životu i u daljem radu.
  3. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from ines in Душекорисни садржаји   
    Hoće li oživeti kosti ljudske? Ako nema vaskrsenja, lažno je čitavo hrišćansko učenje.
    Vera u vaskrsenje je kamen temeljac naše vere. „Ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos nije ustao. A ako Hristos nije ustao, onda je prazna propovijed naša, pa prazna i vjera naša" (1.Kor. 15,13-14). Ako nema vaskrsenja lažno je čitavo hrišćansko učenje. Eto zašto se toliko protiv vere u vaskrsenje bore neprijatelji hrišćanstva i isto toliko tvrdi veru u vaskrsenje Crkva Hristova. Često se podizahu visoko talasi neverovanja, ali se odbijahu pred novim znamenjem koje je objavljivalo stvarnost vaskrsenja, Božijeg oživotvorenja onih koji su proglašeni mrtvima.
    Za vladavine cara Teodosija Mlađeg, bila je počela da se veoma širi sumnja u vaskrsenje mrtvih, tako da su se čak i u Crkvi o tome odvijali sporovi. I baš u to vreme se dogodio divan događaj, čija je verodostojnost potvrđena nizom istorijskih zapisa.
    Još sredinom III veka, za vladavine cara Dekija (249-251), po njegovom nalogu u pećinu pokraj grada Efesa je kamenjem zazidano sedmoro dečaka. Sin gradonačelnika Efesa, Maksimilijan i šest njegovih prijatelja - Jamblih, Dionisije, Jovan, Antonin, Martinijan i Eksakostudijan su ispovedali hrišćanstvo i odbili su da prinesu žrtvu idolima. Iskoristivši potom vreme koje im je ostavljeno za razmišljanje i privremeni odlazak cara, oni su napustili Efes i sakrili se u jednoj pećini u okolnim planinama. Kada se Dekije vratio, pošto je saznao za to naredio je da se zazida ulaz u pećinu da bi momčići u nedostatku hrane i dovoda vazduha tamo bili živi sahranjeni.
    Dok je naređenje Dekija izvršavano, dva potajna hrišćanina, Teodor i Rufin, zapisali su taj događaj na olovnim pločama koje su sakrili među kamenje kod ulaza u pećinu.
    Dečaci koji su se nalazili u pećini svejedno, nisu znali šta se dogodilo. Napokon su oni, pošto su saznali da je Dekije stigao u grad i od srca se pomolili Bogu, zaspali neobično čvrstim snom koji je trajao oko 172 godine. Oni su se probudili tek za vladavine Teodosija Mlađeg, baš kada su se vodile rasprave o vaskrsenju. U to doba tadašnji vlasnbik tog zemljišta je pronašao kamenje koje je zagrađivalo ulaz u pećinu, i upotrebio ga je za izgradnju uopšte ne sumnjajući da se u pećini nalaze dečaci na koje su već odavno svi zaboravili. Probuđeni momčići su mislili da su prespavali jednu noć, jer nisu u pećini primetili nikakve promene i sami se uopšte nisu izmenili. Jedan od njih, najmlađi, Jamblih, koji je ranije išao u grad po hranu, pomolivši se sa prijateljima Bogu, ponovo je krenuo u Efes da sazna da li ih traže i da kupi hranu. Bio je zapanjen promenom, videći, kako je njemu izgledalo, crkve koje još juče nisu postojale i čuvši kako se slobodno izgovara ime Hristovo. Misleći da je greškom dospeo u drugi grad, odlučio je da ipak tu kupi hleba, ali kada je za traženi hleb dao novac, trgovac ga je pažljivo posmatrao i zapitao ga gde je našao zakopano blago. Uzalud je Jamblih uveravao da on nije pronašao skriveno blago i da je novac dobio od roditelja, počeo je da se okuplja narod i da se domišlja, gde li je on pronašao starinski novac. Jamblih je izgovorio imena svojih roditelja i prijatelja, niko ih nije poznavao i, konačno je od okupljenih čuo da se zaista nalazi u Efesu, ali da cara Dekija već odavno nema, već vlada hristoljubivi Teodosije.
    Za dolazak su čuli gradonačelnik i episkop i radi provere Jamblihovih reči zajedno s njim su otišli do pećine, gde su pronašli šest ostalih momčića, a kod ulaza u pećinu su pronašli olovne ploče i iz njih saznali kada i kako su se dečaci našli u pećini. O svemu tome gradonačelnik je hitno obavestio cara koji je lično stigao u Efes i razgovarao sa dečacima. Za vreme jednog od razgovora oni su oborili glave i zaspali večnim snom. Car je želeo da ih prenese u prestonicu, ali dečaci koji su mu se javili u snu, naložili su mu da ih sahrani u pećini, gde su oni već mnogo godina spavali divnim snom. To je bilo ispunjeno i dugo godina njihove mošti su počivale u toj pećini - ruski poklonik iz X veka Antonije opisuje kako im se poklonio. Ovo čudesno buđenje dečaka tada je bilo prihvaćeno kao prototip i potvrda vaskrsenja. Na sve strane se proširila vest o tome - to pominje nekoliko savremenika - istoričara, o tome se govorilo na III Vaseljenskom Saboru koji je uskoro bio održan u tome gradu. Ovo zadivljujuće čudo je tada učvrstilo veru u vaskrsenje. Očigledno se projavila sila Božija, koja je tokom mnogo godina sačuvala od truljenja tela i odeću dečaka. Tako će Gospod, kao što ih podiže iz sna, sakupiti kosti i mrtve podići, prema viziji proroka Jezekilja.
    Ovo proroštvo predviđa ne samo vaskrsenje mrtvih, nego i očuvanje od propasti naroda koji čuva zakon Božiji.
    (Odlomak: Sveti Jovan Šangajski)

    JAVLJANJA UMRLIH


    Malo je ljudskih bića u svetu koja u toku svoga zemaljskog života ne dožive ni jedno javljanje umrlih osoba (srodnika, prijatelja, poznanika), u snu ili na javi. To se događa kako onima koji veruju u besmrtnost ljudske duše i zagrobni život, tako i onima koji ne veruju. Ovim poslednjim, može se reći, čak i pre i češće nego onima prvima, sa namerom da ih ubedi i privede veri. Ali kako većina ova javljanja smatra za svoje intimne doživljaje i o njima retko drugima saopštava, to se o njima u širokoj javnosti malo zna. Mi ćemo od zabeleženih i objavljenih odabrati nekoliko i ovde saopštiti.

    “Smrt je rađanje za život”


    Moj rodjeni deda Ivan Aleksejevič Beljajev je po specijalnosti bio vojni lekar. Bio je veoma lep i imao je duboku veru, smirenje i krotost. Kada sam studirala, on me je poučavao, razgovarao sa mnom na duhovne teme i uopšte posvećivao meni, svojoj rodjaki-polusiročetu (moj otac je umro veoma rano) očinsku pažnju i brigu.
    1905 godine, za vreme japanskog rata, radio je u vojnoj bolnici. Tamo je radila i mlada medicinska sestra, rodjaka jednog generala, takodje lepotica. Ona se tako silno zaljubila u moga dedu, da mu je rekla:
    - Ivane Aleksejeviču, ako me ne oženite ja ću izvršiti samoubistvo, jer ne mogu da živim bez vas.
    - Ja nisam ni mislio da se ženim, - odgovorio je on.
    - Ali kada mi budete rekli svoju krajnju odluku, mene više neće biti medju živima.
    Čuvši za mogućnost takvog tragičnog ishoda, deda je napisao pismo svojoj majci, mojoj baki. Evo njegovog sadržaja: “Majko, jedna medicinska sestra koja radi sa mnom u bolnici se tako zaljubila u mene, da mi je rekla da će okončati svoj život ukoliko je ne oženim. A ja uopšte ne želim da se ženim. Posavetujte me kako da izadjem iz ove teške situacije”. Majka je ovako odgovorila sinu: “Sažali se na nju Vanja, oženi je”. Organizovana je svadba. Ali na frontu je zavladala epidemija. Ivan Aleksejevič je bio odredjen za vojnu bolnicu, gde su ležali bolesnici sa pegavim tifusom. On se kroz neko vreme zarazio i umro. Kada je ta vest došla do njegove mlade žene koja ga je mnogo volela, iako i verujuća, ali koja se još nije udubila u molitvu i spoznala Božiji Promisao, ona je upala u očajanje i uninije.
    Jednom je sedela u sobi i odjednom vidi sledeće: ulazi njen dragi Vanja. Ona je od radosti zaboravila da je on umro, i skočila.
    Posmatrala je kako je on prišao k stolu, uzeo olovku, ali je nije držao tako kako je mi držimo, već vertikalno i nešto je napisao. Bio je tu još jedan tren – i nestao …
    Žena je uzela list sa napisanim …-Njegov omiljeni rukopis, bio je kod mene, videla sam ga. O Bože hvala Ti. Evo šta je on napisao: “Smrt je radjanje za život, u kome nema smrti”.
    Ona i dan-danas brižljivo čuva kao svetinju tu cedulju koju je napisao njen muž javivši se posle smrti. Njena vera je očvrsla i postala dublja.

    “Postoji, postoji, postoji!”


    U Moskvi su u periodu gradjanskog rata živele dve sestre, Irina i Nastja. Sa njima u stanu je živela i njihova prijateljica Nadežda, koja nije bila učvršćena u veri.
    Nastja je otišla na front kao medicinska sestra. Razbolela se od pegavog tifusa i umrla. Kada su Irina i Nadežda dobile tužnu vest, Nadežda je pomislila: “Kada bi Nastja došla kod mene i rekla mi da li nešto postoji u tom drugom svetu, ja bih poverovala”.
    I te noći je Irina videla u snu svoju pokojnu Nastju, koja joj je govorila:
    - Reci Nadeždi: “Postoji, postoji, postoji!” I potom je nestala.
    Probudivši se, Irina je bila u nedoumici: “Šta znače te nerazumljive reči?”. Kada je Nadeždi ispričala šta je sanjala, ova je pobledela: dobila je od Nastje odgovor na svoje pitanje.
    Po mudroom Božijem Promislu Nastja se nije javila Nadeždi, već Irini, koja nije znala Nadeždine misli. To je Nadeždi potvrdilo da taj san nije bio slučajan, već direktan odgovor na njene misli, za koje niko živi nije ni znao.

    Priča oca Georgija


    Ja sam tada bio iguman Mcenskog manastira. Zbog posla sam često boravio u Kalugi. Jednom kada sam bio tamo išao sam ulicom i vidim sledeće: pored velike kuće je stajala žena u nebrižljivo obučenoj toploj haljini, lice joj je bilo bledo, i tako tužno, da sam je odmah pogledao pažljivo, a ona mi je rekla:
    - Oče, muž mi umire, ja ne mogu daleko da odem od njega, a njega treba pričestiti što pre. Molim vas nemojte da me odbijete, već dodjite kod nas.
    Srećom ja sam imao kod sebe Svete Darove. Uvela me je u kuću i ja sam ugledao njenog muža: bio je loše, nije mu ostalo još puno života. Ispovedio sam ga i pričestio. On mi je pri punoj svesti zahvalio sa suzama, a potom je rekao:
    - Veoma sam tužan. Ja sam trgovac, a jedan posao je takav da je kuća morala da se da u zalog, a nije otkupljena, i prodaće je za dva dana na aukciji. Ja umirem, a moja porodica ostaje bez sredstava.
    Bilo mi ga je žao.
    - Ne tugujte, - kažem mu, - možda će Gospod dati, i ja ću moći nekako da vam pomognem.
    Brzo sam otišao do telegrafa i pozvao kod sebe u hotel jednog svog duhovnog sina, takodje trgovca. On je došao kod mene te iste večeri, shvatio u čemu je stvar, i kada je bila aukcija za prodaju kuće uspeo je da cenu dovede do trideset pet hiljada. Kuću je kupio grad, a od dobijenog novca sedam hiljada je otišlo za zalog, a osamnaest hiljada su stavili u banku na ime trgovca koji je umirao.
    Ja sam već odložio svoj povratak u manastir i posle svih novčanih transkacija otišao sam kod bolesnika da mu ispričam o uspešno završenom poslu. On je još bio živ … Zahvalio mi je što sam spasao njegovu porodicu od siromaštva, a uveče je umro … Nisam ostao na sahrani, već sam požurio u manastir i zbog raznih poslova zaboravio na njega.
    Prošlo je nekoliko godina. Izbila je revolucija. Sovjetska vlast je mnoge zatvarala zbog vere. Uhvatili su i mene.
    Jedne noći mi je prišao stražar i šapnuo:
    - Spremajte se oče, danas sam dobio spisak svih vas, noću će vas odvezti.
    Preneo sam svojim cimerima stražareve reči. Treba li i govoriti šta se dešavalo u duši svakog od nas? Svi smo znali da smo osudjeni na smrt, ali je ona sada stajala pred pragom i spremala se da ga prestupi.
    Nemajući snage da ostanem u ćeliji, stavio sam epitrahilj i pošao u pust hodnik bez prozora da se pomolim. Molio sam se i plakao tako kao nikada u životu, suze su mi tako tekle da su nakvasile porub na epitrahilju, te se on razdvojio i videli su se raznobojni konci.
    Odjednom sam pored sebe ugledao nepoznatog čoveka koji me je posmatrao, a potom rekao:
    - Ne plačite oče, vas neće streljati.
    - A ko ste vi? – začudio sam se.
    - Vi ste me oče zaboravili, a kod nas ovde se dobra dela ne zaboravljaju, - odgovorio je taj čovek. – Ja sam onaj trgovac, koga ste vi u Kalugi pred smrt ispovedili.
    I samo što je trgovac nestao iz mog vidokruga, ugledao sam da se na kamenom zidu hodnika napravila rupa, i kroz nju sam video šumu, a iznad nje u vazduhu – svoju pokojnu majku. Ona se okrenula i rekla:
    - Da, Jeogruška, vas neće streljati, a kroz deset godina ćemo se videti. Vidjenje se završilo, i ja sam ponovo bio pored pustog zida, ali je u mojoj duši bio Vaskrs. Požurio sam u ćeliju i rekao:
    - Dragi moji, zahvalite Bogu, nas neće streljati, verujte rečima sveštenika (shvatio sam da su i trgovac i moja majka govorili za sve nas). Neopisiva radost je zamenila veliku tugu u našoj ćeliji.
    Poverovali su mi: neko mi je celivao ruke, neko ramena …Znali smo da ćemo ostati živi. Noć je prošla, a u zoru su nas odveli u deportacijski zatvor. Odatle sam dospeo u B-i, a uskoro po amnestiji sam bio oslobodjen i poslednje godine sam proživeo pri Danilovskom manastiru. Šestoro mojih cimera su postala moja duhovna čeda.

    Javljanje pokojnika Mičurinu


    Živeo sam u jednom gradu sa poznatim I.V. Mičurinim i potvrdjujem verodostojnost dalje opisanog dogadjaja. Desilo se to leti u vreme Prvog svetskog rata. Ivan Vasiljevič je tada živeo u kućici, okruženoj velikim voćnim vrtom. Bila je već noć, i u vrtu su bili pušteni psi sa lanca. Čulo se kucanje na vrata. Mičurin, začudjen kasnom posetom i time da su psi propustili goste, prišao je k vratima:
    - Ko je to?
    - To sam ja, Fjodor. Otvori Ivane Vasiljeviču.
    Ivan Vasiljevič je prepoznao glas njemu poznatog Fjodora, koji je otišao u rat, i otvorio mu je vrata.
    Pred njim je stajao Fjodor u vojničkom šinjelu.
    - Imam molbu za tebe, Ivane Vasiljeviču. Molim te da odeš kod mojih bližnjih i kažeš im da su me danas ubili u ratu. Otišao bih ja kod njih kad bi me pustili. Idi i reci im da ne tuguju zbog mene.
    Fjodor je posle toga postao nevidljiv. Osvestivši se posle toga što se desilo, Ivan Vasiljevič je otišao kod Fjodorovih bližnjih, ali mu oni nisu poverovali.
    Medjutim nije prošlo ni nedelju dana, kada su dobili zvanično saopštenje o tome da je njihov sin Fjodor ubjen na frontu. Datum njegove smrti je bio upravo onaj dan, kada se njegova duša javila I.V.Mičurinu.

    Devojka u roza haljini


    Početkom ovog veka u Moskvi je živeo popularni profesor hirurg Vladimir Nikolajevič Rozanov.
    U toku je bio prijem bolesnika u njegovoj kući. Posle odlaska redovnog pacijenta u kabinet je ušla devojka od svojih deset-dvanaest godina u roza haljini sa mašnom na glavi.
    - Doktore, - obratila se ona ka V.N,. – mojoj majci je veoma loše, potrebna joj je hitna pomoć. Preklinjem vas da podjete ovog časa …- I devojka je rekla svoju adresu.
    V.N. je bio začudjen i neobičnom posetom devojke, i tom uporonošću s kojom ga je molila da hitno poseti njenu majku. On joj je obećao da će odmah doći, i devojka je otišla.
    Izašavši iz kabineta, V.N. je rekao bolesnicima koji su ga čekali da pričekaju, jer mora hitno da ide kod majke te devojke, koja je maločas bila kod njega.
    - Koje devojke? – začudili su se bolesnici. – Niko nije ušao ni izašao iz vašeg kabineta, i nama je čudno s kim ste vi razgovarali.
    V.N. se još više začudio ovim rečima i požurio je da stigne na adresu koju mu je devojka rekla. U stanu je zatekao pometnju.
    - Doktore, kako je dobro što ste došli. Ko vam je rekao da ste nam preko potrebni? – začudili su se ukućani.
    Odveli su ga u salu, gde se nalazila žena u dubokoj komi, skoro bez znaka života …
    A na stolu je ležala pokojnica – devojka u roza haljini sa mašnom u kosi, s kojom je Vladimir Nikolajevič maločas razgovarao u svom kabinetu…

    Posramljeni ateista


    U vreme gradjanskog rata muž i ja smo morali dugo vremena da živimo u Soči. Tamo smo se veoma sprijateljili sa jednim lekarem, muževljevim kolegom i ubedjenim ateistom.
    Moj muž je umro uskoro posle povratka u Moskvu. Posle njegove smrti sam dobila pismo od našeg prijatelja lekara iz Soče, koje je opisivalo sledeći dogadjaj.
    “Rano ujutru tog dana i meseca išao sam na službu. Stupivši na mostić preko reke, u jarugi sam video da s druge obale na mostić dolazi vaš muž. Bio sam veoma začudjen kad sam ga video, znajući da je on sada u Moskvi. Ali potom sam pomislio da se očigledno opet vratio iz nekog razloga u Soču.
    Skinuo sam kapu i izdaleka počeo da ga pozdravljam. Postepeno smo se približavali jedan drugom. Odjednom je nešto sa strane odvuklo moju pažnju, i u sledećem trenutku već nisam video vašeg muža.
    Bio sam zadivljen tim dogadjajem, jer sam bio potpuno zdrav, trezven i svestan. Pored toga mogu da potvrdim da sam na svoje oči video vašeg muža. Molim vas da mi kažete da li je on zdrav?”
    To jutro i datum, kada je lekar-ateista imao vidjenje, bio je dan i čas smrti moga muža.

    “Malena, Bog postoji”


    Evo šta mi je ispričala jedna starija žena: “Muž i ja nismo bili utvrdjeni u veri, iako nismo poricali postojanje Boga. Jedno drugom smo dali obećanje da ako neko umre prvi, da će se posle smrti javiti onom drugom i reći da li Bog postoji.
    Moj muž je umro prvi.
    Jednog dana sam sedela sama u svojoj sobi pri potpunoj svesti. Odjednom su se otvorila vrata i prišao mi je pokojni muž.
    - Malena (tako me je oduvek zvao za života zbog mog malog rasta), Bog postoji. I postao je nevidljiv”.
    Mogu se često čuti slični slučajevi, kada se u toku života daje obećanje da će se neko pojaviti posle smrti. Obično to zaista ima nešto svoje. Može se pomisliti, da se umrla duša oseća obaveznom zbog obećanja koje je dala tokom života i ne može da se umiri dotle dok ga ne ispuni. Snishodeći duši koja je napustila telo, Gospod Bog po Svojoj neizrecivoj milosti daje joj mogućnost da ispuni obećanje.

    U Vaskršnju noć


    U aprilu 1942 godine sam otišla u Uglič na poziv svog bolesnog oca. Moja majka je bila u Kazanju. U noći izmedju četvrtog i petog aprila sam bila na Vaskršnjoj službi. Od osam sati uveče do dvanaest sam čitala “Dela svetih Apostola” svima koji su čekali jutrenje.
    Na kraju je sveštenik zamolio sve da izadju iz crkve u litiju, iako se nije moglo hodati sa svećama zbog mraka. Svi su izašli, a ja sam ostala, i pored mene nikoga nije bilo.
    Sveštenik je uzviknuo iz oltara: “Hristos Voskrese”, i tog časa je pored mene glas moje majke rekao: “Hristos Voskrese”.
    Odmah sam shvatila da je to bio njen glas, i brzo se okrenula, ne uspevši da razmislim o tome što se desilo … Htela sam da je vidim, ali pored nije bilo nikoga.
    Kroz nedelju dana sam se vratila u Moskvu i pitala prijatelje za moju majku. Iz bolnice mi je zvanično bilo saopšteno, da je moja majka umrla uoči petog aprila 1942 godine, to jest na Vaskrs.

    “Dodji kod nas”


    Mojoj prijateljici je umro četvorogodišnji sin. Nekoliko dana pre smrti on je počeo da moli majku da podje u crkvu. Oni su i ranije išli u crkvu, ali ovog puta je posebno insistirao i molio, i oni su nekoliko dana uzastopno odlazili u Elohovsku crkvu u Moskvi. Čim dodju, on bi se radovao: “Ah, kako je dobro, kako je dobro!”. Posle njegove smrti njegova majka je veoma stradala. Prošao je mesec ili dva, i njena ćerka kojoj je svega dve godine, je počela odjednom da govori: “Mama, a evo i Aljoša je došao, ne plači”. Jednom kad je majka sedela sa ćerkom na krevetu i igrala se s njom, ćerka je odjednom rekla, prekinuvši igru: “Aljoša, dodji kod nas lepše je tako igrati se”.
    Danas Tanja sa decom (potom je dobila još jedno dete) redovno ide u crkvu.
    preuzeto sa http://www.wco.ru - prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

    Umrla majka javlja se svome bezbožnom sinu i vraća ga veri


    U jednu seosku parohiju doselio se iz obližnje varoši mladić od svojih 25 godina. Na kraju sela kupio vilu, okruženu gustom borovom šumom, i živeo povučeno. Mesnom svešteniku pao je u oči svojim revnosnim posećivanjem bogosluženja u crkvi svake nedelje i praznika. Prvi je dolazio u crkvu i poslednji iz nje izlazio. Za vreme bogosluženja stajao je skrušeno, duhovno sabran u sebe, i molio se. Sveštenik je zaželeo da se sa njim upozna, ali mu se prilika za to nikako nije ukazivala. Najzad, u početku velikog posta sveštenik primi pismo od nepoznatog mladića, u kome ga ovaj poziva da ga poseti. Sveštenik je to jedva dočekao i otišao. Tom prilikom mladić mu je opširno opisao svoj burni život i prelom koji mu se dogodio.
    Roditelji su mu bili bogati zemljoposednici i on je u roditeljskom domu odgajen u veri i pobožnosti. Po svršetku osnovne škole roditelji ga upišu u srednju školu u obližnjoj varoši. Društvo u koje je tamo upao bilo je bezbožničko i počelo da ismejava njegovu veru. Nemajući podrške ni s koje strane, vremenom se u njemu ugasi plamen vere i on postane javni nevernik. Krstić sa lančićem, koji mu je majka u detinjstvu podarila, on sa prezrenjem odbaci od sebe. Društvo ga je vuklo sve dublje u ponor. Noćne pijanke i orgijanja sa razvratnim devojkama i ženama, bez stida i srama, ubili su u njemu osećanje morala i on se našao na dnu pakla. U to vreme roditelji mu pomru jedno za drugim od nekakve zaraze. Na vest o tome on pođe u selo da obiđe njihove grobove. Ma da je sve drugo ismejavao, u njegovoj razvratnoj duši ipak se očuvala izvesna ljubav prema roditeljima i ona ga pokrene da pođe i pokloni se njihovim grobovima. Ali na domaku grobova, njemu se svest pomrači i on padne na zemlju. Osvestio se tek u sobi jednog seljaka; u koju ga je njegov sluga preneo. Sutradan je ustao i pošao do groblja, ali mu se isto dogodi. Trećeg dana ostao je u postelji i ništa mu se nije desilo. Četvrtog dana ustao je i krenuo ka groblju, ali se opet na domaku grobova sruši onesvešćen. I ovoga puta sluga, koji je bio uz njega, uz pomoć nekolicine prenese ga i smesti u krevet. Kad je došao k sebi, on naredi sluzi da mu pozove lekara. Ovaj je stigao sutradan, pregledao ga i propisao lek. U početku lekar je olako shvatio njegovu bolest, ali je docnije uvideo da je u pitanju neobičan i težak slučaj, gde on ne može pomoći. Posle šestonedeljnog uzaludnog lečenja, lekar je digao ruke i prepustio ga njegovoj sudbini. Sve dok je lekar bio pored njega, on je gajio nadu da će ozdraviti, ali kad ga je ostavio - njega zahvati veliki strah. U bunilu, koje ga je s vremena na vreme spopadalo, on je zapadao u mrak, pun smrada i jauka, od čega mu se krv u žilama ledila. Jedne noći on u strahu krikne i otvori oči. Pri slaboj svetlosti sveće on pored kreveta spazi svoju umrlu majku i oseti njenu ruku u svojoj. Bila je sva obučena u belo, samo najednom mestu videlo se crno platno.
    "Ja sam, tvoja mati, počela je ona da mi govori. Tvoji gresi, tvoj razvratni život i neverovanje dosadili su Bogu i On je hteo da te uništi. Ti si ne samo sebe upropastio nego si i nas upropastio, i ovo crno mesto na mojoj haljini tvoji su teški gresi. Otac i ja molili smo se Gospodu za tebe, i On je bio voljan da te povrati Sebi, ali ne milošću već strogošću. On je znao da je tebi mio samo naš grob, i zato ti nije dopustio da mu priđeš, da bi priznao višu silu koju odričeš. Ali ti to nisi shvatio. Zato me je Gospod poslao tebi, i ovo je poslednje sredstvo da se popraviš. Ti nisi priznavao Boga, besmrtnost duše i zagrobni život. Evo ti dokaza: ja sam umrla, ali sam živa, javljam ti se i govorim s tobom. Poveruj u Boga i vrati Mu se. Seti se kako sam te učila da budeš dobar hrišćanin. Još jedanput zaklinjem te: vrati se Bogu. Ti ne veruješ i, može biti, misliš da moju pojavu objasniš rastrojstvom svoga uobraženja, ali znaj da su tvoja objašnjenja lažna. Ja svojim duhovnim bićem stojim pred tobom. A za dokaz da je ovo istina, evo ti krstić koji si ti odbacio, uzmi ga, inače ćeš poginuti! Poveruj, i tvoja će bolest biti izlečena na čudesan način".
    Posle tih reči nje je nestalo, a u mojoj ruci obreo se bačeni krstić.
    Pojava majke i njene reči duboko su protresle njegovu dušu, savest se u njemu probudila i on se zgadio na svoj dotadašnji život. U trenutku kad se taj prelom u njegovoj duši dogodio, u sobi se pojavio njegov sluga sa čašom svete bogojavljenske vodice u ruci i pružio mu je sa rečima: "Ovo je sveta bogojavljenska vodica, pij, gospodine, može ti od nje biti lakše". On je sa radošću primio pruženu čašu i iskapio je. Namah se osetio potpuno zdravim, ustao je iz kreveta i zahvalio Bogu. Sutradan je otišao u crkvu da se pomoli i zahvali Bogu na spasenju, a iz crkve se uputio grobovima svojih milih roditelja, pao na njih i zalio ih obilnim suzama pokajanja. Posle toga on odluči da se nastani u ovom selu i promeni način života (Od neverovanja – verovanju).
    Kalendar "Pravoslavlje" za 1928. godinu, str. 68-76

    Umrla majka se javlja sinu i spasava ga od samoubistva


    Neki imućni čovek pre prošlog rata (1941-1945) potpisivao je menice svojim poznanicima i na kraju morao mnoge od njih da plati. Zbog tuđih dugova sve imanje otišlo mu je na doboš. Ostavši bez ičega, bio je prinuđen da prosi. U svom očajanju on se noću upiti na groblje u nameri da na grobu svojih roditelja izvrši samoubistvo. Ophrvan jadom, mučenjem i unutrašnjom borbom da li da prekrati svoj život, on na grobu svojih roditelja zaspi. U snu mu se javi majka, koja mu zapreti da ne čini što je naumio. Bolje je i da prosi pa da se hlebom hrani, nego da učini greh samoubistva i sebe osudi na večne muke. U carstvu Božjem ima mnogo onih koji su na zemlji bili prosjaci, ali nema ni jednog koji je sebi sam svesno oduzeo život. To ga je spaslo od teškog greha (Episkop Nikolaj, 50. Misionarsko pismo. Bitolj, 1932).

    Umrla majka javlja se svešteniku i upućuje ga da ispovedi i pričesti njenog sina


    Ovo se dogodilo u Moskvi 1923. godine. U jednoj moskovskoj crkvi završavala se služba Božja, koju je služio sveštenik nedavno premešten iz unutrašnjosti. Pri kraju službe, među poslednjima, prišla je da celiva krst i jedna dama u crnini. Posle celivanja krsta, ona se obrati molbom svešteniku da pođe radi ispovesti i pričešća jednog bolesnika. Njemu je rđavo i on preživljava svoje poslednje časove. Sveštenik se počeo izgovarati da je zauzet poslovima u crkvi i predložio joj da uputi drugog sveštenika, svoga kolegu. Ali je ona uporno zahtevala da baš on pođe, i on je, najzad, pristao. Zamolio je svoga kolegu da posvršava i njegove poslove i krenuo je. Polazeći, on se obrati dami, koja je čekala, hoće li i ona sa njim.
    - Na žalost ne mogu, odgovorila je ona. Ja ću vam napisati adresu, to nije daleko odavde.
    Posle tih reči ona je iz torbice izvadila malu olovku, od starog koverta ocepila parče papira i na obratnoj strani napisala adresu.
    Kroz četvrt sata sveštenik je bio pred zgradom. To je ranije bila mala gostionica, sada pretvorena u prihvatilište partijske omladine iz unutrašnjosti. U adresi je bio naznačen i broj sobe. Sveštenik se obrati vrataru za obaveštenje, i ovaj mu odgovori da takvo lice postoji i uputi na odgovarajući broj sobe. Kad je sveštenik zakucao na vrata, iznutra se čuo glas da uđe.
    Sveštenik je ušao i začudio se. Soba je bila velika i prazna, bez bolesnika. Iza pisaćeg stola podigao se i pošao mu u susret mladić od svojih 20-22 godine. Posle pozdrava, sveštenik je zapitao gde je bolesnik.
    - Ovde nema nikakvog bolesnika, odgovorio je mladić.
    - Izvinite, mene su ovamo uputili da ispovedim i pričestim teškog bolesnika, rekao je sveštenik.
    - To je očigledna greška. Kako se zove taj bolesnik? Zapitao je mladić.
    Sveštenik mu je rekao ime bolesnika.
    - To sam ja, odgovorio je mladić sa osmehom. Neko je hteo da se našali i sa mnom i sa vama. Izvolite sesti, rekao je mladić i uslužno ponudio svešteniku stolicu. To je nesumnjiva pogreška, nastavio je da govori mladić. Sedajući pored pisaćeg stola, sveštenik je slučajno laktom zakačio na stolu ram sa slikom i oborio sebi u krilo. Zbunjen ovim što je učinio, on je požurio da podigne ram i da ga stavi na sto. Tom prilikom je pogledao na sliku i u osobi koja je na njoj bila prepoznao damu koju je video u crnini i koja ga je uputila ovamo.
    - To je ona. Ta žena je pre pola sata bila u crkvi. Ona me je uputila ovamo, rekao je brzo i radosno sveštenik.
    - To ne može biti, spokojno je odgovorio mladić. To je slika moje majke, a ona je umrla pre godinu dana.
    - Ne, istina je, pogreške ne može da bude, nastavio je sveštenik. Ona je bila u crkvi i ja sam razgovarao sa njom. Ona me je molila da dođem ovamo.
    - Ta dama vam je dala moju adresu? zapitao je mladić.
    - Da, ona je napisala vašu adresu, odgovorio je sveštenik, i pružio mladiću parče papira sa adresom.
    Mladić je uzbuđeno uzeo papir. U tom času lice njegovo dobilo je izraz krajnje zabune i straha. Lice je prekrilo mrtvačko bledilo, a čelo oblio obilan znoj.
    - Da, to je rukopis moje majke, rekao je mladić jedva otvarajući usta.
    On je sedeo zagledan u papir. Njegovo telo počelo je da drhti. Naslonio je glavu na ruke i zatvorio oči. Nastala je mučna tišina. Nju je prekinuo sveštenik, dižući se.
    - Ja sam spreman, rekao je mladić, prenuvši se. Pristupite ispovesti.
    Sveštenik je umirivao mladića, koji je za sve vreme ispovesti plakao i ućutao tek pred pričešćem.
    Kad je sveštenik otišao, mladić se iz svoje sobe, koja je bila na prvom spratu, spustio kod drugova u prizemlju i ispričao im šta se zbilo.
    Podigla se velika galama, raspra, ismevanje, prebacivanje. Neki su zahtevali da se sveštenik odmah pronađe i uhapsi. Drugi, razumniji i uzdržljiviji, umirivali su plahovite drugove. U tim raspravama nije učestvovao samo on, koji je seo i spustio glavu na ruke, kao da je veoma umoran.
    Kad se galama posle nekoliko minuta stišala, neki drugovi prišli su mu i pozvali ga, ali se on nije odazvao. Bio je mrtav. U njegovoj zgrčenoj šaki našli su papir sa njegovom adresom. Olovkom ispisan tekst na papiru bledeo je i gubio se na njihove oči i od njega je ostalo samo nekoliko tačaka.
    Sveštenika su odmah uhapsili, pod sumnjom da je mladića otrovao. Ali lekarska komisija, koja je izvršila odbukciju leša, našla je da je mladić umro od teškog srčanog oboljenja.
    (Varšavski list „Slovo“ za 1932. god.).

    Umrla supruga javlja se svome mužu i vraća ga Bogu


    Jedan sveštenik ostade udov posle šesnaestogodišnjeg bračnog života sa šestoro sitne dece. Gubitak supruge, sa kojom je proživeo srećno i zadovoljno, u nepomućenoj slozi i ljubavi, toliko ga je protresla, da umalo nije pomerio pameću. Njime je ovladala takva tuga i žalost, da se potpuno izmenio i odao alkoholu, u nadi da će u njemu naći olakšanje svoje nevolje. Ali posle nekog vremena njemu se u snu javi njegova umrla supruga i posavetuje ga da se radi nje, radi sebe i svoga visokog čina, radi dece i službe svoje, okani pagubnog puta kojim se uputio. Neka ne žali zbog rastanka sa njom, jer će se opet sastati u večnosti. Umesto praznine koju oseća u svome srcu, neka tu prazninu popunjava ljubavlju prema Bogu, prema deci i svojoj pastvi. Dušu svoju neka hrani čestim čitanjem Reči Božje, čestim bogosluženjem i molitvama za nju, sebe, decu i poverene mu duše. - Sveštenik je poslušao glas svoje umrle supruge i primio ga kao glas anđela čuvara i samoga Boga. Napregao je sve svoje sile i vratio se na pravi put.

    Umrli muž javlja se ženi i otkriva gde se nalazi njen zatureni nakit


    Starica Lenka Janić živela je u Beogradu za vreme austro-ugarske okupacije Srbije u prvom svetskot ratu (1915-1918). Mučila se mnogo i sirotovala, ali se stalno Bogu molila. Jednom joj se dogodi da zaturi svoj nakit koji je držala u rezervi za slučaj gladi, pa da ga onda proda i decu ishrani.
    Zbog toga se mnogo ožalostila. Ali dođe joj još jedan daleko veći udar. Dobije vest da joj je sin Mika poginuo u ratu. Plakala je gorko za svojim sinom. U toj tuzi ona jedne noći vidi u snu svoga umrlog muža Ljubu. On je zapita što je tako žalosna. "Kako ne bih bila žalosna, kad sam izgubila nakit i sina!" odgovori ona. Na to joj on rekne da je nakit zatrpan u sanduku tom i tom, a sin Mika živ je. Kad se probudila, ona požuri da pretrese označeni sanduk i u njemu zaista nađe zatureni nakit, a sin Mika po svršetku rata vratio se živ i zdrav (Episkop Nikolaj, Povest o neobičnom snu obistinjenom, Emanuil, str. 29-30).

    Umrla verenica javila se svome vereniku i posavetovala ga da se vrati veri i Bogu


    Jedan čovek, fakultetski obrazovan, sudija po struci, ispričao je sledeći čudesni događaj iz svoga života: Pre nekoliko godina zavoleo sam jednu devojku i nateravao da s njom stupim u brak. Već je bio naznačen i dan svadbe. Ali, na nekoliko dana pre venčanja, moja verenica nazebe, dobije galopirajuću tuberkolozu i posle 3-4 meseca umre. Iako je za mene to bio veliki udar, ipak, vreme čini svoje. Ja sam sve manje mislio na svoju verenicu i sve manje žalio, dok je nisam skoro potpuno zaboravio.
    Desilo mi se potom da krenem na službeni put, koji me je vodio kroz jedan grad naše oblasti (gubernije), u kome su stanovali neki moji rođaci. Ja prekinem put i svratim kod tih rođaka na jedan dan. Rođaci me uveče smeste u zasebnu sobu. Sa mnom u sobi bio je moj pas, vrlo pametna životinja. Bila je takva mesečina, da se moglo čitati. Ja još nisam bio dobro zaspao, kad kroza san čujem kako moj pas počinje da reži. Znajući da on to nikad ne čini bezrazložno, pomislio sam da je u sobi slučajno ostala mačka, ili je protrčao miš. Podigao sam se u postelji i bacio pogled po sobi, ali ništa nisam primetio. Međutim, pas je sve jače režao i očigledno nečega se plašio. Ja ga pogledam i vidim da mu se sva dlaka nakostrešila. Počnem da ga umirujem, ali on se sve više plašio. Tada i mene počne da obuzima strah, iako po svojoj prirodi nisam bio strašljiv. Strah je i kod mene i kod psa bivao sve veći, da se i meni sva kosa na glavi podigla uvis. Još minut, i ja bih sigurno izgubio svest. Ali pas je počeo da se smirava, a sa njim i ja. Istovremeno sa smirivanjem počeo sam da osećam nečije prisustvo u sobi i da očekujem da se taj "neko" pojavi. Kad sam se potpuno smirio, meni odjednom priđe moja umrla verenica, poljubi me i rekne: "Zdravo, Aleksandre Nikolajeviću! Ti ne veruješ da iza groba postoji život. Evo, ja sam živa, pogledaj me! Čak sam te i poljubila. Veruj, dragi moj, da se smrću ne prekraćuje život". Zatim mi je ukazala šta treba da pročitam o zagrobnom životu u Svetom pismu i drugim duhovnim spisima. Još mi je nešto saopštila, ali mi je zabranila da to pričam drugima.
    Kad sam sutradan ustao iz kreveta i pogledao sebe u ogledalu, začudio sam se svome izgledu: sva moja kosa na glavi pobelela je za jednu noć! Kad su me rođaci za vreme zajedničkog čaja videli osedelog, uplašili su se veoma.
    Ne treba da prećutim da ja do ovog slučaja nisam verovao ni u šta: ni u Boga, ni u besmrtnost duše, ni u zagrobni život. U crkvi nisam bio nekoliko godina, niti se ispovedio ni pričestio. Praznici, postovi i crkveni obredi za mene nisu postojali. Ali od ovog slučaja, ja sam opet hrišćanin koji veruje, i ne znam kako da zahvalim Bogu što me je istrgao iz bezdana pagubnih zabluda
    (Iz prevoda: Večne zagrobne tajne).

    Umrli brat javio se sestri i objasnio zašto nije došao kad su ga očekivali


    Donka Stojanović iz Bitolja, imala je brata, ikonopisca. On joj je javio da će je o Uskrsu posetiti. Ona se tome mnogo obradovala i sa radošću ga očekivala. Ali Uskrs dođe i prođe, a njega nema. Nju je to mnogo ožalostilo i zabrinulo. Jedne noći on joj se u snu javi i objasni da je on hteo doći, ali ga je smrt pretekla. Posle nekoliko dana ona dobije vest da joj je brat umro u selu Knjaževu, kod Sofije (u Bugarskoj), i to baš one noći kad se njoj javio (Episkop Nikolaj, Emanuil, str. 27).

    Umrli brat javio se bratu i opomenuo ga da veruje


    Ruski knez Vladimir Sergijevič Dolgoruki bio je poslanik na pruskom dvoru u Berlinu i tamo se zarazio idejama slobodnih mislilaca. Otada on nije verovao u Boga niti zagrobni život. Njegov brat, knez Petar, čuvši o tome, pisao mu je mnogo puta i ubeđivao da veruje, jer bez vere nema sreće na zemlji, a osobito je vera potrebna radi budućeg života. Ali sve je bilo uzalud. Knez Vladimir smejao se ubeđenjima svoga pobožnog brata.
    Vrativši se jednom od kralja, osetio je veliki umor, brzo se svukao, bacio u postelju i zadremao. Odjednom on začuje kako se zavesa ispred njegovog kreveta pomiče, neko mu se približava i nečija hladna ruka dotače se njegove ruke, čak je i stegne. On otvori oči i vidi svoga brata Petra, koji mu rekne: "Veruj!" Obradovan neočekivanom pojavom svog brata knez Vladimir skoči iz kreveta, u nameri da se sa bratom zagrli, ali ovaj u tom trenutku iščezne. On pozove poslugu i zapita šta mu je sa bratom, ali mu ova odgovori da nikakvog brata nije videla. On pomisli da je to bio san, ali reč "veruj" još zvoni u njegovim ušima. On zapiše datum i čas viđenja. Uskoro potom primi izveštaj da se njegov brat upokojio baš u dan i čas kada se njemu javio. Otada on je odbacio ideje slobodnih mislilaca i vratio se veri. Svoj doživljaj i preokret često je pričao drugima (Iz prevoda: Večne zagrobne tajne).

    Poginuli sin javlja se ocu i zove ga k sebi


    Risto, sin pokojnog hadži Stojana Openičanina, ispričao je pokojnom episkopu Nikolaju čudnovat doživljaj svoga oca Stojana. Na mesec dana pred svoju smrt Stojan je pozvao sina Ristu i rekao mu da će neko u njihovoj kući umreti kroz mesec dana. Kako je to on doznao, nije hteo reći. Najpre je mislio da će umreti njegova supruga i počeo krišom od nje sve pripremati za pogreb. Kupovao je razne stvari i donosio kući, ali da mu žena ne vidi. Ali na deset dana pred smrt on je sanjao sina koji mu je poginuo u ratu. Sin mu je rekao: "Hajde, babo, dođi ovamo, čeka te deda" (to jest, njegov otac). Posle nekoliko dana isti san se ponovio. Izjutra na dan smrti on je hteo da uvalja jedno bure u podrum, ali tom prilikom padne, bure ga skrši i on pogine
    (Episkop Nikolaj, Povest o nagoveštenoj smrti u snu, Emanuil, str. 28-29).

    Umrli sused javio se svome susedu


    Neki seljak iz Vevčana ispričao je pokojnom episkopu Nikolaju: Umro mi komšija koga sam mnogo voleo. Tugovao sam za njim, molio se Bogu i palio sveće. Jedne noći javi mi se on u snu, i ja ga lepo gledam; pa setivši se da je on umro, zapitam ga: "A gde se ti sada nalaziš?" A on odgovori: "U nebeskoj Crkvi". Posle malog ćutanja, on će reći: "Sve daće koje vi nama umrlima dajete, dolaze nama na nebo". Nesumnjivo on nije mislio reći da hleb, vino, sveće i drugo što se sprema i deli odlazi na nebo, nego da od toga što se za njih sprema i deli oni doživljavaju radost i olakšanje u onom svetu, kako to i Crkva uči na osnovu dobivenih otkrivenja
    (Episkop Nikolaj, Povest o javljanju iz onog sveta, Emanuil, str. 22).

    Umrli otac javio se sinu i pozvao ga da dođe kod njega 18. Oktobra


    Moj rođak, sada pokojni, Živan Arsenijević, službenik Sreske skupštine u Kragujevcu, sanjao je 2. oktobra 1964. godine svoga umrlog oca, koji ga je pozvao da dođe kod njega. "A kad?" zapitao je on oca. - "18. oktobra", odgovorio je otac. Na dan 18. oktobra Živan pođe svojim privatnim poslom do sela Brzana. Po svršenom poslu, dolazeći na železničku stanicu u Brzanu, on se nesrećno oklizne i padne na kolosek pred lokomotivu i pogine.

    Umrli drug javio se drugu i zahvalio mu na njegovim molitvama i milostinji


    Početkom ovog veka živeo je u jednom gradu Rusije penzionisani činovnik Nikolaj. Bio je dobar i pobožan čovek. U mladosti on se družio sa Vasilijem, kasnije takođe činovnikom u penziji. Svoje prijateljstvo nisu prekidali ni kad su otišli u penziju. Ali jednog dana Vasilije se razboli i umre. Njegov drug Nikolaj usrdno se molio Bogu za svoga umrlog druga i povremeno delio milostinju za spas njegove duše. U četrdeseti dan po Vasilijevoj smrti Nikolaj je sedeo u svojoj sobi. Najednom, vrata od sobe škripnu i na njima se ukaže umrli drug Vasilije i progovori tiho: "Hvala ti, druže moj, na tvojim usrdnim molitvama za mene i milostinjama. Time si mi mnogo pomogao. Po Božjoj milosti izbavljen sam iz pakla i sad živim u dobrom obitalištu".
    Nikolaj je bio izbezumljen i sa užasom slušao svoga druga i nije mogao ni reči progovoriti.
    "Oprosti druže, i do viđenja u večnosti, produžio je da govori Vasilije, nadam se da ćemo se skoro videti i zajedno obitavati. A dotle potrudi se još radi svoga večnog spasenja". Posle ovih reči izašao je na vrata i iščezao.
    Posle ovog viđenja Nikolaj je brigu o imovini predao deci svojoj, a on se dao na još brojnija bogougodna dela. Posle dve godine i on se tiho upokojio za vreme molitve na kolenima
    (Iz prevoda: Večne zagrobne tajne).
    Umrli drug javio se drugu da bi ga uverio u zagrobni život
    Pre nekih četrdeset godina poznavao sam dva mlada oficira. Jedan od njih bio je pravoslavne a drugi luteranske veroispovesti. Oni su bili dali reč jedan drugom da se onaj koji prvi umre javi onome što ostane. Prošao je nekoliko godina kako ih nisam video. Jednom prilikom odem da posetim svoju tetku. Ona mi reče da se u tom trenutku kod nje nalazi nekakav čudni stranac, koji provodi najstroži život: ide bos odeven u polumonašku haljinu, opasan uzicom. Za vreme bogosluženja ne ulazi u hram nego stoji pred njegovim vratima. Kad sam zaželeo da ga vidim i tetka ga uvela, ja sam se zapanjio: preda mnom je stajao jedan od one dvojice oficira, mojih poznanika, onaj pravoslavne vere. Posle srdačnog drugarskog pozdrava, on mi je ispričao da je njegov drug luteran, umro i da mu se potom javio, i to ne u snu nego na javi. Tom prilikom on mu je ispričao šta duša doživljuje po izlasku iz tela, ali mu je zabranio da o tome priča drugima. Posle tog viđenja sa svojim drugom, on je prodao sve svoje veliko imanje i razdao na bogougodna dela, a sam se odao skitačkom životu, u nadi da će ga Bog pomilovati (Tamo).

    Umrli prijatelj javno se prijatelju i zahvalio mu na njegovim dobročinstvima


    U Moskvi 28. februara 1831. godine umro pešadijski general Stepan Stepanovič Apraksin. U mladosti svojoj on se na kratko vreme upozna sa knezom Vasilijem Vladimirovičem Dolgorukovim. Oba su služili u istom puku, prvi u činu pukovnika a drugi u činu majora. Dolgorukov umre 1789. godine u takvoj bedi, da se nije imao čime sahraniti. Njegov prijatelj Apraksin plati sve pogrebne troškove i podušja. Trećeg dana po sahrani javi se Dolgorukov Apraksinu i zahvali na dobročinstvu. Tom prilikom on mu prorekne dug i srećan život i obeća da će mu se pred kraj života opet javiti. Posle toga Apraksin je bio još darežljiviji prema siromasima i radovao se kad bi mu se ukazala prilika za dobročinstvo.
    Kad se navršila četrdeset druga godina, Dolgorukov mu se javi oko deset časova uveče. Opet mu se zahvalio za učinjena dobročinstva i opomenuo ga da se priprema za smrt, koja će nastupiti posle dvadeset dana. Još mu se obećao da će ga na tri dana pred smrt opet posetiti i posle tih reči udaljio se. Apraksin je poverovao rečima zagrobnog vesnika, ispovedio se, pričestio i primio svetu tajnu jeleosvećenja. Na tri dana pred smrt dozove jednog prijatelja i zamoli da u toku noći ostane kod njega. Te noći javi se Dolgorukov i zapodene razgovor sa Apraksinom. Prisutan prijatelj slušao je razgovor, ali Dolgorukova nije video. Trećeg dana Apraksin je umro (Tamo).

    Umrli posilni javio se svome bivšem komandiru i najavio mu skoru smrt


    Ivan Afanasijevič Praščev kao mlad oficir učestvovao je u ugušivanju poljske pobune 1831. godine. On je imao posilnog, po imenu Nauma Seredu. U jednoj borbi Sereda bude smrtno ranjen. Umirući, on zamoli Praščeva da njegovoj materi preda 3 zlatice, koliko je pri sebi imao.
    - Ispuniću sigurno tvoju poruku, odgovorio mu je Praščev, i ne samo te tri zlatice nego ću i od svojih dodati, za tvoju predanu službu.
    - Čime da vam uzvratim za vašu dobrotu? Prostenjao je samrtnik.
    - Evo čime. Ako umreš, dođi iz onog sveta k meni onoga dana kad ja treba da umrem.
    - Razumem, odgovorio je Sereda i ubrzo potom ispustio dušu.
    Posle skoro 30 godina Praščev je jedne lepe večeri sedeo u bašti sa ženom, kćerkom i zetom. Odjednom pas, koji je bio uz njih, potrči stazom unapred i počne da laje. Praščev pođe za njim i na nekoliko koračaji spazi ljudsku priliku koja mu se približavala. To je bio Sereda.
    - Šta imaš, Sereda, da mi kažeš? Da nije došao dan moje smrti? zapitao je Praščev.
    - Tako je, vaše blagorodije. Ja sam došao da ispunim vašu zapovest. Dan vaše smrti nastupio je, odgovorio je zagrobni vesnik i nestalo ga.
    Praščev se odmah počeo da priprema za smrt po hrišćanskom obredu: ispovedio se, pričestio i napravio raspored svoje imovine. Ali smrti još nema. Sledeće večeri, oko 11 časova, Praščev je opet sedeo u bašti sa svojim ukućanima. Odjednom se začuo ženski krik i u tome pred noge Praščeva pala je na kolena žena njegovog kuvara, moleći ga da je zaštiti od pijanog muža, koji je jurio za njim sa velikim kuvarskim nožem u rukama. I pre nego što su Praščev i prisutni došli k sebi, pijanica je dojurio i zario nož u stomak Praščeva, nanevši mu smrtonosnu ranu, od koje je on odmah izdahnuo (Tamo).

    Duše umrlih intervenišu kod mitropolita da ne kazni sveštenika koji se moli za njih


    Jedan sveštenik iz Moskovske mitropolije nije mogao da odoli navaljivanju svojih parohijana da sa njima popije po čašu rakije, pa je u tome počešće preterivao. Čuje za to mitropolit Filaret i opomene ga. On obeća da će se popraviti, ali obećanje ne održi. Zbog toga mitropolit reši da ga kazni lišenjem svešteničkog čina. Već je i presuda bila gotova, samo još da je mitropolit potpiše. No on to ne učini odmah nego ostavi za sutra. Iduće noći njemu dođu na san mnogi nepoznati ljudi i počnu da ga mole za toga sveštenika, da ga ne lišava čina, jer ako to učini, lišiće njih molitava koje on za njih prinosi Bogu. Ovo zauzimanje zagrobnih žitelja duboko je delovalo na mitropolita i on sutradan naredi da mu pozovu toga sveštenika. Kad je ovaj došao i sa velikim strahom izašao pred mitropolita, ovaj ga je zapitao da mu kaže za koga se sve on moli na svetoj liturgiji. Sveštenik mu je tada otkrio da se on na svakoj liturgiji moli, pored onih živih i umrlih ktitora i priložnika upisanih u pomenik, još i za sve one za koje nema ko da se moli niti žrtve da prinosi.
    "Dobro je to što činiš. Ti se moliš za njih, a oni su prošle noći došli mi na san i molili me da te ne kažnjavam lišenjem čina, jer ću onda njih kazniti lišenjem tvojih molitava za njih. Ja sam voljan da uslišim njihove molbe, ali pod uslovom da se ostaviš prokletog pića. Ako mi daš tvrdu reč da ćeš me poslušati, ja ću spremljenu presudu, koja je čekala samo moj potpis, pocepati i ostaviću te na dosadašnjoj parohiji. Urazumi se! Ovo ti je poslednja opomena i prilika da se osvestiš i spaseš!" rekao mu je ozbiljnim roditeljskim tonom mitropolit.
    Sveštenik se oblio suzama, pao pred noge mitropolitove i tvrdo obećao da će se ostaviti pića. Svoju reč održao je i ostao na parohiji.

    MOLITVA SVETOM JOVANU ŠANGAJSKOM


    O, Svetitelju oče naš Jovane, Pastiru dobri i tajnovidče duša ljudskih! Sada se kraj Prestola Božijeg za nas moliš, jer si i sam posle smrti rekao: "Mada sam umro - ja sam živ". Umoli Sveštedroga Boga da nam daruje oproštenje grehova, da se smelo prenemo duhom i čamotinju ovoga sveta stresemo sa sebe i da Bogu zavapimo da nam daruje smirenja i Bogonadahnuća, Bogosaznanja i duha pobožnosti na svim putevima života našega. Jer si milostivi hranitelj sirotinje i iskusni putevoditelj na zemlji bio, pa nam i sada budi vođa kao Mojsej i u smutnjama crkvenim sveobuhvatno urazumljenje Hristovo. Usliši uzdisanje smućene mladeži našeg pokolenja, izložene burama svezlog besnila i stresi tegobu čamotinje sa pastira koji iznemogavaju od nasrtaja duha ovoga sveta i koji se muče u ukočenosti i praznini. Da ti sa suzama vapijemo, o topli molitveniče, poseti nas sirote, koji se davimo u mnoštvu strasti, i čekamo Tvoje očinsko nastavljenje, da se ozarimo svetlošću nevečernjom, u kojoj Ti obitavaš i moliš se za čeda svoja, rasuta po svoj veseleni, ali koja se, makar i slabom ljubavlju, ipak ka svetlosti otimaju, gde svetlost Hristos Gospod naš obitava, Kome pripada čast i sila, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
    Izvor: "Gospod nije stvorio smrt", Beograd 1998. i "Najbolji vaspitač", Beograd 1995.

    ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

    Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!

    ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

    Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!

    ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

    Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!


    ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !


  4. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from SoniaAPA1 in Душекорисни садржаји   
    Hoće li oživeti kosti ljudske? Ako nema vaskrsenja, lažno je čitavo hrišćansko učenje.
    Vera u vaskrsenje je kamen temeljac naše vere. „Ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos nije ustao. A ako Hristos nije ustao, onda je prazna propovijed naša, pa prazna i vjera naša" (1.Kor. 15,13-14). Ako nema vaskrsenja lažno je čitavo hrišćansko učenje. Eto zašto se toliko protiv vere u vaskrsenje bore neprijatelji hrišćanstva i isto toliko tvrdi veru u vaskrsenje Crkva Hristova. Često se podizahu visoko talasi neverovanja, ali se odbijahu pred novim znamenjem koje je objavljivalo stvarnost vaskrsenja, Božijeg oživotvorenja onih koji su proglašeni mrtvima.
    Za vladavine cara Teodosija Mlađeg, bila je počela da se veoma širi sumnja u vaskrsenje mrtvih, tako da su se čak i u Crkvi o tome odvijali sporovi. I baš u to vreme se dogodio divan događaj, čija je verodostojnost potvrđena nizom istorijskih zapisa.
    Još sredinom III veka, za vladavine cara Dekija (249-251), po njegovom nalogu u pećinu pokraj grada Efesa je kamenjem zazidano sedmoro dečaka. Sin gradonačelnika Efesa, Maksimilijan i šest njegovih prijatelja - Jamblih, Dionisije, Jovan, Antonin, Martinijan i Eksakostudijan su ispovedali hrišćanstvo i odbili su da prinesu žrtvu idolima. Iskoristivši potom vreme koje im je ostavljeno za razmišljanje i privremeni odlazak cara, oni su napustili Efes i sakrili se u jednoj pećini u okolnim planinama. Kada se Dekije vratio, pošto je saznao za to naredio je da se zazida ulaz u pećinu da bi momčići u nedostatku hrane i dovoda vazduha tamo bili živi sahranjeni.
    Dok je naređenje Dekija izvršavano, dva potajna hrišćanina, Teodor i Rufin, zapisali su taj događaj na olovnim pločama koje su sakrili među kamenje kod ulaza u pećinu.
    Dečaci koji su se nalazili u pećini svejedno, nisu znali šta se dogodilo. Napokon su oni, pošto su saznali da je Dekije stigao u grad i od srca se pomolili Bogu, zaspali neobično čvrstim snom koji je trajao oko 172 godine. Oni su se probudili tek za vladavine Teodosija Mlađeg, baš kada su se vodile rasprave o vaskrsenju. U to doba tadašnji vlasnbik tog zemljišta je pronašao kamenje koje je zagrađivalo ulaz u pećinu, i upotrebio ga je za izgradnju uopšte ne sumnjajući da se u pećini nalaze dečaci na koje su već odavno svi zaboravili. Probuđeni momčići su mislili da su prespavali jednu noć, jer nisu u pećini primetili nikakve promene i sami se uopšte nisu izmenili. Jedan od njih, najmlađi, Jamblih, koji je ranije išao u grad po hranu, pomolivši se sa prijateljima Bogu, ponovo je krenuo u Efes da sazna da li ih traže i da kupi hranu. Bio je zapanjen promenom, videći, kako je njemu izgledalo, crkve koje još juče nisu postojale i čuvši kako se slobodno izgovara ime Hristovo. Misleći da je greškom dospeo u drugi grad, odlučio je da ipak tu kupi hleba, ali kada je za traženi hleb dao novac, trgovac ga je pažljivo posmatrao i zapitao ga gde je našao zakopano blago. Uzalud je Jamblih uveravao da on nije pronašao skriveno blago i da je novac dobio od roditelja, počeo je da se okuplja narod i da se domišlja, gde li je on pronašao starinski novac. Jamblih je izgovorio imena svojih roditelja i prijatelja, niko ih nije poznavao i, konačno je od okupljenih čuo da se zaista nalazi u Efesu, ali da cara Dekija već odavno nema, već vlada hristoljubivi Teodosije.
    Za dolazak su čuli gradonačelnik i episkop i radi provere Jamblihovih reči zajedno s njim su otišli do pećine, gde su pronašli šest ostalih momčića, a kod ulaza u pećinu su pronašli olovne ploče i iz njih saznali kada i kako su se dečaci našli u pećini. O svemu tome gradonačelnik je hitno obavestio cara koji je lično stigao u Efes i razgovarao sa dečacima. Za vreme jednog od razgovora oni su oborili glave i zaspali večnim snom. Car je želeo da ih prenese u prestonicu, ali dečaci koji su mu se javili u snu, naložili su mu da ih sahrani u pećini, gde su oni već mnogo godina spavali divnim snom. To je bilo ispunjeno i dugo godina njihove mošti su počivale u toj pećini - ruski poklonik iz X veka Antonije opisuje kako im se poklonio. Ovo čudesno buđenje dečaka tada je bilo prihvaćeno kao prototip i potvrda vaskrsenja. Na sve strane se proširila vest o tome - to pominje nekoliko savremenika - istoričara, o tome se govorilo na III Vaseljenskom Saboru koji je uskoro bio održan u tome gradu. Ovo zadivljujuće čudo je tada učvrstilo veru u vaskrsenje. Očigledno se projavila sila Božija, koja je tokom mnogo godina sačuvala od truljenja tela i odeću dečaka. Tako će Gospod, kao što ih podiže iz sna, sakupiti kosti i mrtve podići, prema viziji proroka Jezekilja.
    Ovo proroštvo predviđa ne samo vaskrsenje mrtvih, nego i očuvanje od propasti naroda koji čuva zakon Božiji.
    (Odlomak: Sveti Jovan Šangajski)

    JAVLJANJA UMRLIH


    Malo je ljudskih bića u svetu koja u toku svoga zemaljskog života ne dožive ni jedno javljanje umrlih osoba (srodnika, prijatelja, poznanika), u snu ili na javi. To se događa kako onima koji veruju u besmrtnost ljudske duše i zagrobni život, tako i onima koji ne veruju. Ovim poslednjim, može se reći, čak i pre i češće nego onima prvima, sa namerom da ih ubedi i privede veri. Ali kako većina ova javljanja smatra za svoje intimne doživljaje i o njima retko drugima saopštava, to se o njima u širokoj javnosti malo zna. Mi ćemo od zabeleženih i objavljenih odabrati nekoliko i ovde saopštiti.

    “Smrt je rađanje za život”


    Moj rodjeni deda Ivan Aleksejevič Beljajev je po specijalnosti bio vojni lekar. Bio je veoma lep i imao je duboku veru, smirenje i krotost. Kada sam studirala, on me je poučavao, razgovarao sa mnom na duhovne teme i uopšte posvećivao meni, svojoj rodjaki-polusiročetu (moj otac je umro veoma rano) očinsku pažnju i brigu.
    1905 godine, za vreme japanskog rata, radio je u vojnoj bolnici. Tamo je radila i mlada medicinska sestra, rodjaka jednog generala, takodje lepotica. Ona se tako silno zaljubila u moga dedu, da mu je rekla:
    - Ivane Aleksejeviču, ako me ne oženite ja ću izvršiti samoubistvo, jer ne mogu da živim bez vas.
    - Ja nisam ni mislio da se ženim, - odgovorio je on.
    - Ali kada mi budete rekli svoju krajnju odluku, mene više neće biti medju živima.
    Čuvši za mogućnost takvog tragičnog ishoda, deda je napisao pismo svojoj majci, mojoj baki. Evo njegovog sadržaja: “Majko, jedna medicinska sestra koja radi sa mnom u bolnici se tako zaljubila u mene, da mi je rekla da će okončati svoj život ukoliko je ne oženim. A ja uopšte ne želim da se ženim. Posavetujte me kako da izadjem iz ove teške situacije”. Majka je ovako odgovorila sinu: “Sažali se na nju Vanja, oženi je”. Organizovana je svadba. Ali na frontu je zavladala epidemija. Ivan Aleksejevič je bio odredjen za vojnu bolnicu, gde su ležali bolesnici sa pegavim tifusom. On se kroz neko vreme zarazio i umro. Kada je ta vest došla do njegove mlade žene koja ga je mnogo volela, iako i verujuća, ali koja se još nije udubila u molitvu i spoznala Božiji Promisao, ona je upala u očajanje i uninije.
    Jednom je sedela u sobi i odjednom vidi sledeće: ulazi njen dragi Vanja. Ona je od radosti zaboravila da je on umro, i skočila.
    Posmatrala je kako je on prišao k stolu, uzeo olovku, ali je nije držao tako kako je mi držimo, već vertikalno i nešto je napisao. Bio je tu još jedan tren – i nestao …
    Žena je uzela list sa napisanim …-Njegov omiljeni rukopis, bio je kod mene, videla sam ga. O Bože hvala Ti. Evo šta je on napisao: “Smrt je radjanje za život, u kome nema smrti”.
    Ona i dan-danas brižljivo čuva kao svetinju tu cedulju koju je napisao njen muž javivši se posle smrti. Njena vera je očvrsla i postala dublja.

    “Postoji, postoji, postoji!”


    U Moskvi su u periodu gradjanskog rata živele dve sestre, Irina i Nastja. Sa njima u stanu je živela i njihova prijateljica Nadežda, koja nije bila učvršćena u veri.
    Nastja je otišla na front kao medicinska sestra. Razbolela se od pegavog tifusa i umrla. Kada su Irina i Nadežda dobile tužnu vest, Nadežda je pomislila: “Kada bi Nastja došla kod mene i rekla mi da li nešto postoji u tom drugom svetu, ja bih poverovala”.
    I te noći je Irina videla u snu svoju pokojnu Nastju, koja joj je govorila:
    - Reci Nadeždi: “Postoji, postoji, postoji!” I potom je nestala.
    Probudivši se, Irina je bila u nedoumici: “Šta znače te nerazumljive reči?”. Kada je Nadeždi ispričala šta je sanjala, ova je pobledela: dobila je od Nastje odgovor na svoje pitanje.
    Po mudroom Božijem Promislu Nastja se nije javila Nadeždi, već Irini, koja nije znala Nadeždine misli. To je Nadeždi potvrdilo da taj san nije bio slučajan, već direktan odgovor na njene misli, za koje niko živi nije ni znao.

    Priča oca Georgija


    Ja sam tada bio iguman Mcenskog manastira. Zbog posla sam često boravio u Kalugi. Jednom kada sam bio tamo išao sam ulicom i vidim sledeće: pored velike kuće je stajala žena u nebrižljivo obučenoj toploj haljini, lice joj je bilo bledo, i tako tužno, da sam je odmah pogledao pažljivo, a ona mi je rekla:
    - Oče, muž mi umire, ja ne mogu daleko da odem od njega, a njega treba pričestiti što pre. Molim vas nemojte da me odbijete, već dodjite kod nas.
    Srećom ja sam imao kod sebe Svete Darove. Uvela me je u kuću i ja sam ugledao njenog muža: bio je loše, nije mu ostalo još puno života. Ispovedio sam ga i pričestio. On mi je pri punoj svesti zahvalio sa suzama, a potom je rekao:
    - Veoma sam tužan. Ja sam trgovac, a jedan posao je takav da je kuća morala da se da u zalog, a nije otkupljena, i prodaće je za dva dana na aukciji. Ja umirem, a moja porodica ostaje bez sredstava.
    Bilo mi ga je žao.
    - Ne tugujte, - kažem mu, - možda će Gospod dati, i ja ću moći nekako da vam pomognem.
    Brzo sam otišao do telegrafa i pozvao kod sebe u hotel jednog svog duhovnog sina, takodje trgovca. On je došao kod mene te iste večeri, shvatio u čemu je stvar, i kada je bila aukcija za prodaju kuće uspeo je da cenu dovede do trideset pet hiljada. Kuću je kupio grad, a od dobijenog novca sedam hiljada je otišlo za zalog, a osamnaest hiljada su stavili u banku na ime trgovca koji je umirao.
    Ja sam već odložio svoj povratak u manastir i posle svih novčanih transkacija otišao sam kod bolesnika da mu ispričam o uspešno završenom poslu. On je još bio živ … Zahvalio mi je što sam spasao njegovu porodicu od siromaštva, a uveče je umro … Nisam ostao na sahrani, već sam požurio u manastir i zbog raznih poslova zaboravio na njega.
    Prošlo je nekoliko godina. Izbila je revolucija. Sovjetska vlast je mnoge zatvarala zbog vere. Uhvatili su i mene.
    Jedne noći mi je prišao stražar i šapnuo:
    - Spremajte se oče, danas sam dobio spisak svih vas, noću će vas odvezti.
    Preneo sam svojim cimerima stražareve reči. Treba li i govoriti šta se dešavalo u duši svakog od nas? Svi smo znali da smo osudjeni na smrt, ali je ona sada stajala pred pragom i spremala se da ga prestupi.
    Nemajući snage da ostanem u ćeliji, stavio sam epitrahilj i pošao u pust hodnik bez prozora da se pomolim. Molio sam se i plakao tako kao nikada u životu, suze su mi tako tekle da su nakvasile porub na epitrahilju, te se on razdvojio i videli su se raznobojni konci.
    Odjednom sam pored sebe ugledao nepoznatog čoveka koji me je posmatrao, a potom rekao:
    - Ne plačite oče, vas neće streljati.
    - A ko ste vi? – začudio sam se.
    - Vi ste me oče zaboravili, a kod nas ovde se dobra dela ne zaboravljaju, - odgovorio je taj čovek. – Ja sam onaj trgovac, koga ste vi u Kalugi pred smrt ispovedili.
    I samo što je trgovac nestao iz mog vidokruga, ugledao sam da se na kamenom zidu hodnika napravila rupa, i kroz nju sam video šumu, a iznad nje u vazduhu – svoju pokojnu majku. Ona se okrenula i rekla:
    - Da, Jeogruška, vas neće streljati, a kroz deset godina ćemo se videti. Vidjenje se završilo, i ja sam ponovo bio pored pustog zida, ali je u mojoj duši bio Vaskrs. Požurio sam u ćeliju i rekao:
    - Dragi moji, zahvalite Bogu, nas neće streljati, verujte rečima sveštenika (shvatio sam da su i trgovac i moja majka govorili za sve nas). Neopisiva radost je zamenila veliku tugu u našoj ćeliji.
    Poverovali su mi: neko mi je celivao ruke, neko ramena …Znali smo da ćemo ostati živi. Noć je prošla, a u zoru su nas odveli u deportacijski zatvor. Odatle sam dospeo u B-i, a uskoro po amnestiji sam bio oslobodjen i poslednje godine sam proživeo pri Danilovskom manastiru. Šestoro mojih cimera su postala moja duhovna čeda.

    Javljanje pokojnika Mičurinu


    Živeo sam u jednom gradu sa poznatim I.V. Mičurinim i potvrdjujem verodostojnost dalje opisanog dogadjaja. Desilo se to leti u vreme Prvog svetskog rata. Ivan Vasiljevič je tada živeo u kućici, okruženoj velikim voćnim vrtom. Bila je već noć, i u vrtu su bili pušteni psi sa lanca. Čulo se kucanje na vrata. Mičurin, začudjen kasnom posetom i time da su psi propustili goste, prišao je k vratima:
    - Ko je to?
    - To sam ja, Fjodor. Otvori Ivane Vasiljeviču.
    Ivan Vasiljevič je prepoznao glas njemu poznatog Fjodora, koji je otišao u rat, i otvorio mu je vrata.
    Pred njim je stajao Fjodor u vojničkom šinjelu.
    - Imam molbu za tebe, Ivane Vasiljeviču. Molim te da odeš kod mojih bližnjih i kažeš im da su me danas ubili u ratu. Otišao bih ja kod njih kad bi me pustili. Idi i reci im da ne tuguju zbog mene.
    Fjodor je posle toga postao nevidljiv. Osvestivši se posle toga što se desilo, Ivan Vasiljevič je otišao kod Fjodorovih bližnjih, ali mu oni nisu poverovali.
    Medjutim nije prošlo ni nedelju dana, kada su dobili zvanično saopštenje o tome da je njihov sin Fjodor ubjen na frontu. Datum njegove smrti je bio upravo onaj dan, kada se njegova duša javila I.V.Mičurinu.

    Devojka u roza haljini


    Početkom ovog veka u Moskvi je živeo popularni profesor hirurg Vladimir Nikolajevič Rozanov.
    U toku je bio prijem bolesnika u njegovoj kući. Posle odlaska redovnog pacijenta u kabinet je ušla devojka od svojih deset-dvanaest godina u roza haljini sa mašnom na glavi.
    - Doktore, - obratila se ona ka V.N,. – mojoj majci je veoma loše, potrebna joj je hitna pomoć. Preklinjem vas da podjete ovog časa …- I devojka je rekla svoju adresu.
    V.N. je bio začudjen i neobičnom posetom devojke, i tom uporonošću s kojom ga je molila da hitno poseti njenu majku. On joj je obećao da će odmah doći, i devojka je otišla.
    Izašavši iz kabineta, V.N. je rekao bolesnicima koji su ga čekali da pričekaju, jer mora hitno da ide kod majke te devojke, koja je maločas bila kod njega.
    - Koje devojke? – začudili su se bolesnici. – Niko nije ušao ni izašao iz vašeg kabineta, i nama je čudno s kim ste vi razgovarali.
    V.N. se još više začudio ovim rečima i požurio je da stigne na adresu koju mu je devojka rekla. U stanu je zatekao pometnju.
    - Doktore, kako je dobro što ste došli. Ko vam je rekao da ste nam preko potrebni? – začudili su se ukućani.
    Odveli su ga u salu, gde se nalazila žena u dubokoj komi, skoro bez znaka života …
    A na stolu je ležala pokojnica – devojka u roza haljini sa mašnom u kosi, s kojom je Vladimir Nikolajevič maločas razgovarao u svom kabinetu…

    Posramljeni ateista


    U vreme gradjanskog rata muž i ja smo morali dugo vremena da živimo u Soči. Tamo smo se veoma sprijateljili sa jednim lekarem, muževljevim kolegom i ubedjenim ateistom.
    Moj muž je umro uskoro posle povratka u Moskvu. Posle njegove smrti sam dobila pismo od našeg prijatelja lekara iz Soče, koje je opisivalo sledeći dogadjaj.
    “Rano ujutru tog dana i meseca išao sam na službu. Stupivši na mostić preko reke, u jarugi sam video da s druge obale na mostić dolazi vaš muž. Bio sam veoma začudjen kad sam ga video, znajući da je on sada u Moskvi. Ali potom sam pomislio da se očigledno opet vratio iz nekog razloga u Soču.
    Skinuo sam kapu i izdaleka počeo da ga pozdravljam. Postepeno smo se približavali jedan drugom. Odjednom je nešto sa strane odvuklo moju pažnju, i u sledećem trenutku već nisam video vašeg muža.
    Bio sam zadivljen tim dogadjajem, jer sam bio potpuno zdrav, trezven i svestan. Pored toga mogu da potvrdim da sam na svoje oči video vašeg muža. Molim vas da mi kažete da li je on zdrav?”
    To jutro i datum, kada je lekar-ateista imao vidjenje, bio je dan i čas smrti moga muža.

    “Malena, Bog postoji”


    Evo šta mi je ispričala jedna starija žena: “Muž i ja nismo bili utvrdjeni u veri, iako nismo poricali postojanje Boga. Jedno drugom smo dali obećanje da ako neko umre prvi, da će se posle smrti javiti onom drugom i reći da li Bog postoji.
    Moj muž je umro prvi.
    Jednog dana sam sedela sama u svojoj sobi pri potpunoj svesti. Odjednom su se otvorila vrata i prišao mi je pokojni muž.
    - Malena (tako me je oduvek zvao za života zbog mog malog rasta), Bog postoji. I postao je nevidljiv”.
    Mogu se često čuti slični slučajevi, kada se u toku života daje obećanje da će se neko pojaviti posle smrti. Obično to zaista ima nešto svoje. Može se pomisliti, da se umrla duša oseća obaveznom zbog obećanja koje je dala tokom života i ne može da se umiri dotle dok ga ne ispuni. Snishodeći duši koja je napustila telo, Gospod Bog po Svojoj neizrecivoj milosti daje joj mogućnost da ispuni obećanje.

    U Vaskršnju noć


    U aprilu 1942 godine sam otišla u Uglič na poziv svog bolesnog oca. Moja majka je bila u Kazanju. U noći izmedju četvrtog i petog aprila sam bila na Vaskršnjoj službi. Od osam sati uveče do dvanaest sam čitala “Dela svetih Apostola” svima koji su čekali jutrenje.
    Na kraju je sveštenik zamolio sve da izadju iz crkve u litiju, iako se nije moglo hodati sa svećama zbog mraka. Svi su izašli, a ja sam ostala, i pored mene nikoga nije bilo.
    Sveštenik je uzviknuo iz oltara: “Hristos Voskrese”, i tog časa je pored mene glas moje majke rekao: “Hristos Voskrese”.
    Odmah sam shvatila da je to bio njen glas, i brzo se okrenula, ne uspevši da razmislim o tome što se desilo … Htela sam da je vidim, ali pored nije bilo nikoga.
    Kroz nedelju dana sam se vratila u Moskvu i pitala prijatelje za moju majku. Iz bolnice mi je zvanično bilo saopšteno, da je moja majka umrla uoči petog aprila 1942 godine, to jest na Vaskrs.

    “Dodji kod nas”


    Mojoj prijateljici je umro četvorogodišnji sin. Nekoliko dana pre smrti on je počeo da moli majku da podje u crkvu. Oni su i ranije išli u crkvu, ali ovog puta je posebno insistirao i molio, i oni su nekoliko dana uzastopno odlazili u Elohovsku crkvu u Moskvi. Čim dodju, on bi se radovao: “Ah, kako je dobro, kako je dobro!”. Posle njegove smrti njegova majka je veoma stradala. Prošao je mesec ili dva, i njena ćerka kojoj je svega dve godine, je počela odjednom da govori: “Mama, a evo i Aljoša je došao, ne plači”. Jednom kad je majka sedela sa ćerkom na krevetu i igrala se s njom, ćerka je odjednom rekla, prekinuvši igru: “Aljoša, dodji kod nas lepše je tako igrati se”.
    Danas Tanja sa decom (potom je dobila još jedno dete) redovno ide u crkvu.
    preuzeto sa http://www.wco.ru - prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

    Umrla majka javlja se svome bezbožnom sinu i vraća ga veri


    U jednu seosku parohiju doselio se iz obližnje varoši mladić od svojih 25 godina. Na kraju sela kupio vilu, okruženu gustom borovom šumom, i živeo povučeno. Mesnom svešteniku pao je u oči svojim revnosnim posećivanjem bogosluženja u crkvi svake nedelje i praznika. Prvi je dolazio u crkvu i poslednji iz nje izlazio. Za vreme bogosluženja stajao je skrušeno, duhovno sabran u sebe, i molio se. Sveštenik je zaželeo da se sa njim upozna, ali mu se prilika za to nikako nije ukazivala. Najzad, u početku velikog posta sveštenik primi pismo od nepoznatog mladića, u kome ga ovaj poziva da ga poseti. Sveštenik je to jedva dočekao i otišao. Tom prilikom mladić mu je opširno opisao svoj burni život i prelom koji mu se dogodio.
    Roditelji su mu bili bogati zemljoposednici i on je u roditeljskom domu odgajen u veri i pobožnosti. Po svršetku osnovne škole roditelji ga upišu u srednju školu u obližnjoj varoši. Društvo u koje je tamo upao bilo je bezbožničko i počelo da ismejava njegovu veru. Nemajući podrške ni s koje strane, vremenom se u njemu ugasi plamen vere i on postane javni nevernik. Krstić sa lančićem, koji mu je majka u detinjstvu podarila, on sa prezrenjem odbaci od sebe. Društvo ga je vuklo sve dublje u ponor. Noćne pijanke i orgijanja sa razvratnim devojkama i ženama, bez stida i srama, ubili su u njemu osećanje morala i on se našao na dnu pakla. U to vreme roditelji mu pomru jedno za drugim od nekakve zaraze. Na vest o tome on pođe u selo da obiđe njihove grobove. Ma da je sve drugo ismejavao, u njegovoj razvratnoj duši ipak se očuvala izvesna ljubav prema roditeljima i ona ga pokrene da pođe i pokloni se njihovim grobovima. Ali na domaku grobova, njemu se svest pomrači i on padne na zemlju. Osvestio se tek u sobi jednog seljaka; u koju ga je njegov sluga preneo. Sutradan je ustao i pošao do groblja, ali mu se isto dogodi. Trećeg dana ostao je u postelji i ništa mu se nije desilo. Četvrtog dana ustao je i krenuo ka groblju, ali se opet na domaku grobova sruši onesvešćen. I ovoga puta sluga, koji je bio uz njega, uz pomoć nekolicine prenese ga i smesti u krevet. Kad je došao k sebi, on naredi sluzi da mu pozove lekara. Ovaj je stigao sutradan, pregledao ga i propisao lek. U početku lekar je olako shvatio njegovu bolest, ali je docnije uvideo da je u pitanju neobičan i težak slučaj, gde on ne može pomoći. Posle šestonedeljnog uzaludnog lečenja, lekar je digao ruke i prepustio ga njegovoj sudbini. Sve dok je lekar bio pored njega, on je gajio nadu da će ozdraviti, ali kad ga je ostavio - njega zahvati veliki strah. U bunilu, koje ga je s vremena na vreme spopadalo, on je zapadao u mrak, pun smrada i jauka, od čega mu se krv u žilama ledila. Jedne noći on u strahu krikne i otvori oči. Pri slaboj svetlosti sveće on pored kreveta spazi svoju umrlu majku i oseti njenu ruku u svojoj. Bila je sva obučena u belo, samo najednom mestu videlo se crno platno.
    "Ja sam, tvoja mati, počela je ona da mi govori. Tvoji gresi, tvoj razvratni život i neverovanje dosadili su Bogu i On je hteo da te uništi. Ti si ne samo sebe upropastio nego si i nas upropastio, i ovo crno mesto na mojoj haljini tvoji su teški gresi. Otac i ja molili smo se Gospodu za tebe, i On je bio voljan da te povrati Sebi, ali ne milošću već strogošću. On je znao da je tebi mio samo naš grob, i zato ti nije dopustio da mu priđeš, da bi priznao višu silu koju odričeš. Ali ti to nisi shvatio. Zato me je Gospod poslao tebi, i ovo je poslednje sredstvo da se popraviš. Ti nisi priznavao Boga, besmrtnost duše i zagrobni život. Evo ti dokaza: ja sam umrla, ali sam živa, javljam ti se i govorim s tobom. Poveruj u Boga i vrati Mu se. Seti se kako sam te učila da budeš dobar hrišćanin. Još jedanput zaklinjem te: vrati se Bogu. Ti ne veruješ i, može biti, misliš da moju pojavu objasniš rastrojstvom svoga uobraženja, ali znaj da su tvoja objašnjenja lažna. Ja svojim duhovnim bićem stojim pred tobom. A za dokaz da je ovo istina, evo ti krstić koji si ti odbacio, uzmi ga, inače ćeš poginuti! Poveruj, i tvoja će bolest biti izlečena na čudesan način".
    Posle tih reči nje je nestalo, a u mojoj ruci obreo se bačeni krstić.
    Pojava majke i njene reči duboko su protresle njegovu dušu, savest se u njemu probudila i on se zgadio na svoj dotadašnji život. U trenutku kad se taj prelom u njegovoj duši dogodio, u sobi se pojavio njegov sluga sa čašom svete bogojavljenske vodice u ruci i pružio mu je sa rečima: "Ovo je sveta bogojavljenska vodica, pij, gospodine, može ti od nje biti lakše". On je sa radošću primio pruženu čašu i iskapio je. Namah se osetio potpuno zdravim, ustao je iz kreveta i zahvalio Bogu. Sutradan je otišao u crkvu da se pomoli i zahvali Bogu na spasenju, a iz crkve se uputio grobovima svojih milih roditelja, pao na njih i zalio ih obilnim suzama pokajanja. Posle toga on odluči da se nastani u ovom selu i promeni način života (Od neverovanja – verovanju).
    Kalendar "Pravoslavlje" za 1928. godinu, str. 68-76

    Umrla majka se javlja sinu i spasava ga od samoubistva


    Neki imućni čovek pre prošlog rata (1941-1945) potpisivao je menice svojim poznanicima i na kraju morao mnoge od njih da plati. Zbog tuđih dugova sve imanje otišlo mu je na doboš. Ostavši bez ičega, bio je prinuđen da prosi. U svom očajanju on se noću upiti na groblje u nameri da na grobu svojih roditelja izvrši samoubistvo. Ophrvan jadom, mučenjem i unutrašnjom borbom da li da prekrati svoj život, on na grobu svojih roditelja zaspi. U snu mu se javi majka, koja mu zapreti da ne čini što je naumio. Bolje je i da prosi pa da se hlebom hrani, nego da učini greh samoubistva i sebe osudi na večne muke. U carstvu Božjem ima mnogo onih koji su na zemlji bili prosjaci, ali nema ni jednog koji je sebi sam svesno oduzeo život. To ga je spaslo od teškog greha (Episkop Nikolaj, 50. Misionarsko pismo. Bitolj, 1932).

    Umrla majka javlja se svešteniku i upućuje ga da ispovedi i pričesti njenog sina


    Ovo se dogodilo u Moskvi 1923. godine. U jednoj moskovskoj crkvi završavala se služba Božja, koju je služio sveštenik nedavno premešten iz unutrašnjosti. Pri kraju službe, među poslednjima, prišla je da celiva krst i jedna dama u crnini. Posle celivanja krsta, ona se obrati molbom svešteniku da pođe radi ispovesti i pričešća jednog bolesnika. Njemu je rđavo i on preživljava svoje poslednje časove. Sveštenik se počeo izgovarati da je zauzet poslovima u crkvi i predložio joj da uputi drugog sveštenika, svoga kolegu. Ali je ona uporno zahtevala da baš on pođe, i on je, najzad, pristao. Zamolio je svoga kolegu da posvršava i njegove poslove i krenuo je. Polazeći, on se obrati dami, koja je čekala, hoće li i ona sa njim.
    - Na žalost ne mogu, odgovorila je ona. Ja ću vam napisati adresu, to nije daleko odavde.
    Posle tih reči ona je iz torbice izvadila malu olovku, od starog koverta ocepila parče papira i na obratnoj strani napisala adresu.
    Kroz četvrt sata sveštenik je bio pred zgradom. To je ranije bila mala gostionica, sada pretvorena u prihvatilište partijske omladine iz unutrašnjosti. U adresi je bio naznačen i broj sobe. Sveštenik se obrati vrataru za obaveštenje, i ovaj mu odgovori da takvo lice postoji i uputi na odgovarajući broj sobe. Kad je sveštenik zakucao na vrata, iznutra se čuo glas da uđe.
    Sveštenik je ušao i začudio se. Soba je bila velika i prazna, bez bolesnika. Iza pisaćeg stola podigao se i pošao mu u susret mladić od svojih 20-22 godine. Posle pozdrava, sveštenik je zapitao gde je bolesnik.
    - Ovde nema nikakvog bolesnika, odgovorio je mladić.
    - Izvinite, mene su ovamo uputili da ispovedim i pričestim teškog bolesnika, rekao je sveštenik.
    - To je očigledna greška. Kako se zove taj bolesnik? Zapitao je mladić.
    Sveštenik mu je rekao ime bolesnika.
    - To sam ja, odgovorio je mladić sa osmehom. Neko je hteo da se našali i sa mnom i sa vama. Izvolite sesti, rekao je mladić i uslužno ponudio svešteniku stolicu. To je nesumnjiva pogreška, nastavio je da govori mladić. Sedajući pored pisaćeg stola, sveštenik je slučajno laktom zakačio na stolu ram sa slikom i oborio sebi u krilo. Zbunjen ovim što je učinio, on je požurio da podigne ram i da ga stavi na sto. Tom prilikom je pogledao na sliku i u osobi koja je na njoj bila prepoznao damu koju je video u crnini i koja ga je uputila ovamo.
    - To je ona. Ta žena je pre pola sata bila u crkvi. Ona me je uputila ovamo, rekao je brzo i radosno sveštenik.
    - To ne može biti, spokojno je odgovorio mladić. To je slika moje majke, a ona je umrla pre godinu dana.
    - Ne, istina je, pogreške ne može da bude, nastavio je sveštenik. Ona je bila u crkvi i ja sam razgovarao sa njom. Ona me je molila da dođem ovamo.
    - Ta dama vam je dala moju adresu? zapitao je mladić.
    - Da, ona je napisala vašu adresu, odgovorio je sveštenik, i pružio mladiću parče papira sa adresom.
    Mladić je uzbuđeno uzeo papir. U tom času lice njegovo dobilo je izraz krajnje zabune i straha. Lice je prekrilo mrtvačko bledilo, a čelo oblio obilan znoj.
    - Da, to je rukopis moje majke, rekao je mladić jedva otvarajući usta.
    On je sedeo zagledan u papir. Njegovo telo počelo je da drhti. Naslonio je glavu na ruke i zatvorio oči. Nastala je mučna tišina. Nju je prekinuo sveštenik, dižući se.
    - Ja sam spreman, rekao je mladić, prenuvši se. Pristupite ispovesti.
    Sveštenik je umirivao mladića, koji je za sve vreme ispovesti plakao i ućutao tek pred pričešćem.
    Kad je sveštenik otišao, mladić se iz svoje sobe, koja je bila na prvom spratu, spustio kod drugova u prizemlju i ispričao im šta se zbilo.
    Podigla se velika galama, raspra, ismevanje, prebacivanje. Neki su zahtevali da se sveštenik odmah pronađe i uhapsi. Drugi, razumniji i uzdržljiviji, umirivali su plahovite drugove. U tim raspravama nije učestvovao samo on, koji je seo i spustio glavu na ruke, kao da je veoma umoran.
    Kad se galama posle nekoliko minuta stišala, neki drugovi prišli su mu i pozvali ga, ali se on nije odazvao. Bio je mrtav. U njegovoj zgrčenoj šaki našli su papir sa njegovom adresom. Olovkom ispisan tekst na papiru bledeo je i gubio se na njihove oči i od njega je ostalo samo nekoliko tačaka.
    Sveštenika su odmah uhapsili, pod sumnjom da je mladića otrovao. Ali lekarska komisija, koja je izvršila odbukciju leša, našla je da je mladić umro od teškog srčanog oboljenja.
    (Varšavski list „Slovo“ za 1932. god.).

    Umrla supruga javlja se svome mužu i vraća ga Bogu


    Jedan sveštenik ostade udov posle šesnaestogodišnjeg bračnog života sa šestoro sitne dece. Gubitak supruge, sa kojom je proživeo srećno i zadovoljno, u nepomućenoj slozi i ljubavi, toliko ga je protresla, da umalo nije pomerio pameću. Njime je ovladala takva tuga i žalost, da se potpuno izmenio i odao alkoholu, u nadi da će u njemu naći olakšanje svoje nevolje. Ali posle nekog vremena njemu se u snu javi njegova umrla supruga i posavetuje ga da se radi nje, radi sebe i svoga visokog čina, radi dece i službe svoje, okani pagubnog puta kojim se uputio. Neka ne žali zbog rastanka sa njom, jer će se opet sastati u večnosti. Umesto praznine koju oseća u svome srcu, neka tu prazninu popunjava ljubavlju prema Bogu, prema deci i svojoj pastvi. Dušu svoju neka hrani čestim čitanjem Reči Božje, čestim bogosluženjem i molitvama za nju, sebe, decu i poverene mu duše. - Sveštenik je poslušao glas svoje umrle supruge i primio ga kao glas anđela čuvara i samoga Boga. Napregao je sve svoje sile i vratio se na pravi put.

    Umrli muž javlja se ženi i otkriva gde se nalazi njen zatureni nakit


    Starica Lenka Janić živela je u Beogradu za vreme austro-ugarske okupacije Srbije u prvom svetskot ratu (1915-1918). Mučila se mnogo i sirotovala, ali se stalno Bogu molila. Jednom joj se dogodi da zaturi svoj nakit koji je držala u rezervi za slučaj gladi, pa da ga onda proda i decu ishrani.
    Zbog toga se mnogo ožalostila. Ali dođe joj još jedan daleko veći udar. Dobije vest da joj je sin Mika poginuo u ratu. Plakala je gorko za svojim sinom. U toj tuzi ona jedne noći vidi u snu svoga umrlog muža Ljubu. On je zapita što je tako žalosna. "Kako ne bih bila žalosna, kad sam izgubila nakit i sina!" odgovori ona. Na to joj on rekne da je nakit zatrpan u sanduku tom i tom, a sin Mika živ je. Kad se probudila, ona požuri da pretrese označeni sanduk i u njemu zaista nađe zatureni nakit, a sin Mika po svršetku rata vratio se živ i zdrav (Episkop Nikolaj, Povest o neobičnom snu obistinjenom, Emanuil, str. 29-30).

    Umrla verenica javila se svome vereniku i posavetovala ga da se vrati veri i Bogu


    Jedan čovek, fakultetski obrazovan, sudija po struci, ispričao je sledeći čudesni događaj iz svoga života: Pre nekoliko godina zavoleo sam jednu devojku i nateravao da s njom stupim u brak. Već je bio naznačen i dan svadbe. Ali, na nekoliko dana pre venčanja, moja verenica nazebe, dobije galopirajuću tuberkolozu i posle 3-4 meseca umre. Iako je za mene to bio veliki udar, ipak, vreme čini svoje. Ja sam sve manje mislio na svoju verenicu i sve manje žalio, dok je nisam skoro potpuno zaboravio.
    Desilo mi se potom da krenem na službeni put, koji me je vodio kroz jedan grad naše oblasti (gubernije), u kome su stanovali neki moji rođaci. Ja prekinem put i svratim kod tih rođaka na jedan dan. Rođaci me uveče smeste u zasebnu sobu. Sa mnom u sobi bio je moj pas, vrlo pametna životinja. Bila je takva mesečina, da se moglo čitati. Ja još nisam bio dobro zaspao, kad kroza san čujem kako moj pas počinje da reži. Znajući da on to nikad ne čini bezrazložno, pomislio sam da je u sobi slučajno ostala mačka, ili je protrčao miš. Podigao sam se u postelji i bacio pogled po sobi, ali ništa nisam primetio. Međutim, pas je sve jače režao i očigledno nečega se plašio. Ja ga pogledam i vidim da mu se sva dlaka nakostrešila. Počnem da ga umirujem, ali on se sve više plašio. Tada i mene počne da obuzima strah, iako po svojoj prirodi nisam bio strašljiv. Strah je i kod mene i kod psa bivao sve veći, da se i meni sva kosa na glavi podigla uvis. Još minut, i ja bih sigurno izgubio svest. Ali pas je počeo da se smirava, a sa njim i ja. Istovremeno sa smirivanjem počeo sam da osećam nečije prisustvo u sobi i da očekujem da se taj "neko" pojavi. Kad sam se potpuno smirio, meni odjednom priđe moja umrla verenica, poljubi me i rekne: "Zdravo, Aleksandre Nikolajeviću! Ti ne veruješ da iza groba postoji život. Evo, ja sam živa, pogledaj me! Čak sam te i poljubila. Veruj, dragi moj, da se smrću ne prekraćuje život". Zatim mi je ukazala šta treba da pročitam o zagrobnom životu u Svetom pismu i drugim duhovnim spisima. Još mi je nešto saopštila, ali mi je zabranila da to pričam drugima.
    Kad sam sutradan ustao iz kreveta i pogledao sebe u ogledalu, začudio sam se svome izgledu: sva moja kosa na glavi pobelela je za jednu noć! Kad su me rođaci za vreme zajedničkog čaja videli osedelog, uplašili su se veoma.
    Ne treba da prećutim da ja do ovog slučaja nisam verovao ni u šta: ni u Boga, ni u besmrtnost duše, ni u zagrobni život. U crkvi nisam bio nekoliko godina, niti se ispovedio ni pričestio. Praznici, postovi i crkveni obredi za mene nisu postojali. Ali od ovog slučaja, ja sam opet hrišćanin koji veruje, i ne znam kako da zahvalim Bogu što me je istrgao iz bezdana pagubnih zabluda
    (Iz prevoda: Večne zagrobne tajne).

    Umrli brat javio se sestri i objasnio zašto nije došao kad su ga očekivali


    Donka Stojanović iz Bitolja, imala je brata, ikonopisca. On joj je javio da će je o Uskrsu posetiti. Ona se tome mnogo obradovala i sa radošću ga očekivala. Ali Uskrs dođe i prođe, a njega nema. Nju je to mnogo ožalostilo i zabrinulo. Jedne noći on joj se u snu javi i objasni da je on hteo doći, ali ga je smrt pretekla. Posle nekoliko dana ona dobije vest da joj je brat umro u selu Knjaževu, kod Sofije (u Bugarskoj), i to baš one noći kad se njoj javio (Episkop Nikolaj, Emanuil, str. 27).

    Umrli brat javio se bratu i opomenuo ga da veruje


    Ruski knez Vladimir Sergijevič Dolgoruki bio je poslanik na pruskom dvoru u Berlinu i tamo se zarazio idejama slobodnih mislilaca. Otada on nije verovao u Boga niti zagrobni život. Njegov brat, knez Petar, čuvši o tome, pisao mu je mnogo puta i ubeđivao da veruje, jer bez vere nema sreće na zemlji, a osobito je vera potrebna radi budućeg života. Ali sve je bilo uzalud. Knez Vladimir smejao se ubeđenjima svoga pobožnog brata.
    Vrativši se jednom od kralja, osetio je veliki umor, brzo se svukao, bacio u postelju i zadremao. Odjednom on začuje kako se zavesa ispred njegovog kreveta pomiče, neko mu se približava i nečija hladna ruka dotače se njegove ruke, čak je i stegne. On otvori oči i vidi svoga brata Petra, koji mu rekne: "Veruj!" Obradovan neočekivanom pojavom svog brata knez Vladimir skoči iz kreveta, u nameri da se sa bratom zagrli, ali ovaj u tom trenutku iščezne. On pozove poslugu i zapita šta mu je sa bratom, ali mu ova odgovori da nikakvog brata nije videla. On pomisli da je to bio san, ali reč "veruj" još zvoni u njegovim ušima. On zapiše datum i čas viđenja. Uskoro potom primi izveštaj da se njegov brat upokojio baš u dan i čas kada se njemu javio. Otada on je odbacio ideje slobodnih mislilaca i vratio se veri. Svoj doživljaj i preokret često je pričao drugima (Iz prevoda: Večne zagrobne tajne).

    Poginuli sin javlja se ocu i zove ga k sebi


    Risto, sin pokojnog hadži Stojana Openičanina, ispričao je pokojnom episkopu Nikolaju čudnovat doživljaj svoga oca Stojana. Na mesec dana pred svoju smrt Stojan je pozvao sina Ristu i rekao mu da će neko u njihovoj kući umreti kroz mesec dana. Kako je to on doznao, nije hteo reći. Najpre je mislio da će umreti njegova supruga i počeo krišom od nje sve pripremati za pogreb. Kupovao je razne stvari i donosio kući, ali da mu žena ne vidi. Ali na deset dana pred smrt on je sanjao sina koji mu je poginuo u ratu. Sin mu je rekao: "Hajde, babo, dođi ovamo, čeka te deda" (to jest, njegov otac). Posle nekoliko dana isti san se ponovio. Izjutra na dan smrti on je hteo da uvalja jedno bure u podrum, ali tom prilikom padne, bure ga skrši i on pogine
    (Episkop Nikolaj, Povest o nagoveštenoj smrti u snu, Emanuil, str. 28-29).

    Umrli sused javio se svome susedu


    Neki seljak iz Vevčana ispričao je pokojnom episkopu Nikolaju: Umro mi komšija koga sam mnogo voleo. Tugovao sam za njim, molio se Bogu i palio sveće. Jedne noći javi mi se on u snu, i ja ga lepo gledam; pa setivši se da je on umro, zapitam ga: "A gde se ti sada nalaziš?" A on odgovori: "U nebeskoj Crkvi". Posle malog ćutanja, on će reći: "Sve daće koje vi nama umrlima dajete, dolaze nama na nebo". Nesumnjivo on nije mislio reći da hleb, vino, sveće i drugo što se sprema i deli odlazi na nebo, nego da od toga što se za njih sprema i deli oni doživljavaju radost i olakšanje u onom svetu, kako to i Crkva uči na osnovu dobivenih otkrivenja
    (Episkop Nikolaj, Povest o javljanju iz onog sveta, Emanuil, str. 22).

    Umrli otac javio se sinu i pozvao ga da dođe kod njega 18. Oktobra


    Moj rođak, sada pokojni, Živan Arsenijević, službenik Sreske skupštine u Kragujevcu, sanjao je 2. oktobra 1964. godine svoga umrlog oca, koji ga je pozvao da dođe kod njega. "A kad?" zapitao je on oca. - "18. oktobra", odgovorio je otac. Na dan 18. oktobra Živan pođe svojim privatnim poslom do sela Brzana. Po svršenom poslu, dolazeći na železničku stanicu u Brzanu, on se nesrećno oklizne i padne na kolosek pred lokomotivu i pogine.

    Umrli drug javio se drugu i zahvalio mu na njegovim molitvama i milostinji


    Početkom ovog veka živeo je u jednom gradu Rusije penzionisani činovnik Nikolaj. Bio je dobar i pobožan čovek. U mladosti on se družio sa Vasilijem, kasnije takođe činovnikom u penziji. Svoje prijateljstvo nisu prekidali ni kad su otišli u penziju. Ali jednog dana Vasilije se razboli i umre. Njegov drug Nikolaj usrdno se molio Bogu za svoga umrlog druga i povremeno delio milostinju za spas njegove duše. U četrdeseti dan po Vasilijevoj smrti Nikolaj je sedeo u svojoj sobi. Najednom, vrata od sobe škripnu i na njima se ukaže umrli drug Vasilije i progovori tiho: "Hvala ti, druže moj, na tvojim usrdnim molitvama za mene i milostinjama. Time si mi mnogo pomogao. Po Božjoj milosti izbavljen sam iz pakla i sad živim u dobrom obitalištu".
    Nikolaj je bio izbezumljen i sa užasom slušao svoga druga i nije mogao ni reči progovoriti.
    "Oprosti druže, i do viđenja u večnosti, produžio je da govori Vasilije, nadam se da ćemo se skoro videti i zajedno obitavati. A dotle potrudi se još radi svoga večnog spasenja". Posle ovih reči izašao je na vrata i iščezao.
    Posle ovog viđenja Nikolaj je brigu o imovini predao deci svojoj, a on se dao na još brojnija bogougodna dela. Posle dve godine i on se tiho upokojio za vreme molitve na kolenima
    (Iz prevoda: Večne zagrobne tajne).
    Umrli drug javio se drugu da bi ga uverio u zagrobni život
    Pre nekih četrdeset godina poznavao sam dva mlada oficira. Jedan od njih bio je pravoslavne a drugi luteranske veroispovesti. Oni su bili dali reč jedan drugom da se onaj koji prvi umre javi onome što ostane. Prošao je nekoliko godina kako ih nisam video. Jednom prilikom odem da posetim svoju tetku. Ona mi reče da se u tom trenutku kod nje nalazi nekakav čudni stranac, koji provodi najstroži život: ide bos odeven u polumonašku haljinu, opasan uzicom. Za vreme bogosluženja ne ulazi u hram nego stoji pred njegovim vratima. Kad sam zaželeo da ga vidim i tetka ga uvela, ja sam se zapanjio: preda mnom je stajao jedan od one dvojice oficira, mojih poznanika, onaj pravoslavne vere. Posle srdačnog drugarskog pozdrava, on mi je ispričao da je njegov drug luteran, umro i da mu se potom javio, i to ne u snu nego na javi. Tom prilikom on mu je ispričao šta duša doživljuje po izlasku iz tela, ali mu je zabranio da o tome priča drugima. Posle tog viđenja sa svojim drugom, on je prodao sve svoje veliko imanje i razdao na bogougodna dela, a sam se odao skitačkom životu, u nadi da će ga Bog pomilovati (Tamo).

    Umrli prijatelj javno se prijatelju i zahvalio mu na njegovim dobročinstvima


    U Moskvi 28. februara 1831. godine umro pešadijski general Stepan Stepanovič Apraksin. U mladosti svojoj on se na kratko vreme upozna sa knezom Vasilijem Vladimirovičem Dolgorukovim. Oba su služili u istom puku, prvi u činu pukovnika a drugi u činu majora. Dolgorukov umre 1789. godine u takvoj bedi, da se nije imao čime sahraniti. Njegov prijatelj Apraksin plati sve pogrebne troškove i podušja. Trećeg dana po sahrani javi se Dolgorukov Apraksinu i zahvali na dobročinstvu. Tom prilikom on mu prorekne dug i srećan život i obeća da će mu se pred kraj života opet javiti. Posle toga Apraksin je bio još darežljiviji prema siromasima i radovao se kad bi mu se ukazala prilika za dobročinstvo.
    Kad se navršila četrdeset druga godina, Dolgorukov mu se javi oko deset časova uveče. Opet mu se zahvalio za učinjena dobročinstva i opomenuo ga da se priprema za smrt, koja će nastupiti posle dvadeset dana. Još mu se obećao da će ga na tri dana pred smrt opet posetiti i posle tih reči udaljio se. Apraksin je poverovao rečima zagrobnog vesnika, ispovedio se, pričestio i primio svetu tajnu jeleosvećenja. Na tri dana pred smrt dozove jednog prijatelja i zamoli da u toku noći ostane kod njega. Te noći javi se Dolgorukov i zapodene razgovor sa Apraksinom. Prisutan prijatelj slušao je razgovor, ali Dolgorukova nije video. Trećeg dana Apraksin je umro (Tamo).

    Umrli posilni javio se svome bivšem komandiru i najavio mu skoru smrt


    Ivan Afanasijevič Praščev kao mlad oficir učestvovao je u ugušivanju poljske pobune 1831. godine. On je imao posilnog, po imenu Nauma Seredu. U jednoj borbi Sereda bude smrtno ranjen. Umirući, on zamoli Praščeva da njegovoj materi preda 3 zlatice, koliko je pri sebi imao.
    - Ispuniću sigurno tvoju poruku, odgovorio mu je Praščev, i ne samo te tri zlatice nego ću i od svojih dodati, za tvoju predanu službu.
    - Čime da vam uzvratim za vašu dobrotu? Prostenjao je samrtnik.
    - Evo čime. Ako umreš, dođi iz onog sveta k meni onoga dana kad ja treba da umrem.
    - Razumem, odgovorio je Sereda i ubrzo potom ispustio dušu.
    Posle skoro 30 godina Praščev je jedne lepe večeri sedeo u bašti sa ženom, kćerkom i zetom. Odjednom pas, koji je bio uz njih, potrči stazom unapred i počne da laje. Praščev pođe za njim i na nekoliko koračaji spazi ljudsku priliku koja mu se približavala. To je bio Sereda.
    - Šta imaš, Sereda, da mi kažeš? Da nije došao dan moje smrti? zapitao je Praščev.
    - Tako je, vaše blagorodije. Ja sam došao da ispunim vašu zapovest. Dan vaše smrti nastupio je, odgovorio je zagrobni vesnik i nestalo ga.
    Praščev se odmah počeo da priprema za smrt po hrišćanskom obredu: ispovedio se, pričestio i napravio raspored svoje imovine. Ali smrti još nema. Sledeće večeri, oko 11 časova, Praščev je opet sedeo u bašti sa svojim ukućanima. Odjednom se začuo ženski krik i u tome pred noge Praščeva pala je na kolena žena njegovog kuvara, moleći ga da je zaštiti od pijanog muža, koji je jurio za njim sa velikim kuvarskim nožem u rukama. I pre nego što su Praščev i prisutni došli k sebi, pijanica je dojurio i zario nož u stomak Praščeva, nanevši mu smrtonosnu ranu, od koje je on odmah izdahnuo (Tamo).

    Duše umrlih intervenišu kod mitropolita da ne kazni sveštenika koji se moli za njih


    Jedan sveštenik iz Moskovske mitropolije nije mogao da odoli navaljivanju svojih parohijana da sa njima popije po čašu rakije, pa je u tome počešće preterivao. Čuje za to mitropolit Filaret i opomene ga. On obeća da će se popraviti, ali obećanje ne održi. Zbog toga mitropolit reši da ga kazni lišenjem svešteničkog čina. Već je i presuda bila gotova, samo još da je mitropolit potpiše. No on to ne učini odmah nego ostavi za sutra. Iduće noći njemu dođu na san mnogi nepoznati ljudi i počnu da ga mole za toga sveštenika, da ga ne lišava čina, jer ako to učini, lišiće njih molitava koje on za njih prinosi Bogu. Ovo zauzimanje zagrobnih žitelja duboko je delovalo na mitropolita i on sutradan naredi da mu pozovu toga sveštenika. Kad je ovaj došao i sa velikim strahom izašao pred mitropolita, ovaj ga je zapitao da mu kaže za koga se sve on moli na svetoj liturgiji. Sveštenik mu je tada otkrio da se on na svakoj liturgiji moli, pored onih živih i umrlih ktitora i priložnika upisanih u pomenik, još i za sve one za koje nema ko da se moli niti žrtve da prinosi.
    "Dobro je to što činiš. Ti se moliš za njih, a oni su prošle noći došli mi na san i molili me da te ne kažnjavam lišenjem čina, jer ću onda njih kazniti lišenjem tvojih molitava za njih. Ja sam voljan da uslišim njihove molbe, ali pod uslovom da se ostaviš prokletog pića. Ako mi daš tvrdu reč da ćeš me poslušati, ja ću spremljenu presudu, koja je čekala samo moj potpis, pocepati i ostaviću te na dosadašnjoj parohiji. Urazumi se! Ovo ti je poslednja opomena i prilika da se osvestiš i spaseš!" rekao mu je ozbiljnim roditeljskim tonom mitropolit.
    Sveštenik se oblio suzama, pao pred noge mitropolitove i tvrdo obećao da će se ostaviti pića. Svoju reč održao je i ostao na parohiji.

    MOLITVA SVETOM JOVANU ŠANGAJSKOM


    O, Svetitelju oče naš Jovane, Pastiru dobri i tajnovidče duša ljudskih! Sada se kraj Prestola Božijeg za nas moliš, jer si i sam posle smrti rekao: "Mada sam umro - ja sam živ". Umoli Sveštedroga Boga da nam daruje oproštenje grehova, da se smelo prenemo duhom i čamotinju ovoga sveta stresemo sa sebe i da Bogu zavapimo da nam daruje smirenja i Bogonadahnuća, Bogosaznanja i duha pobožnosti na svim putevima života našega. Jer si milostivi hranitelj sirotinje i iskusni putevoditelj na zemlji bio, pa nam i sada budi vođa kao Mojsej i u smutnjama crkvenim sveobuhvatno urazumljenje Hristovo. Usliši uzdisanje smućene mladeži našeg pokolenja, izložene burama svezlog besnila i stresi tegobu čamotinje sa pastira koji iznemogavaju od nasrtaja duha ovoga sveta i koji se muče u ukočenosti i praznini. Da ti sa suzama vapijemo, o topli molitveniče, poseti nas sirote, koji se davimo u mnoštvu strasti, i čekamo Tvoje očinsko nastavljenje, da se ozarimo svetlošću nevečernjom, u kojoj Ti obitavaš i moliš se za čeda svoja, rasuta po svoj veseleni, ali koja se, makar i slabom ljubavlju, ipak ka svetlosti otimaju, gde svetlost Hristos Gospod naš obitava, Kome pripada čast i sila, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
    Izvor: "Gospod nije stvorio smrt", Beograd 1998. i "Najbolji vaspitač", Beograd 1995.

    ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

    Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!

    ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

    Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!

    ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

    Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!


    ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !


  5. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from Саша од Москве in Испричаћу вам једно чудо! Моје лично искуство неког другог света   
    Pomaže bog Brate. Ja ti potpuno verujem u to što pričaš jer sam i ja imao slično iskustvo, samo puno veće po Promislu Božijem. I nemoj da se previše brineš što ti ljudi ne veruju ili ne razumeju, jer je to što si ti doživeo bilo po blagodati Božijoj tebi za spasenje i da bi spoznao Boga.
    Astralna projekcija koji neki ovde pominju je u stvari nešto slično tvome iskustvu samo sa ogromnom razlikom. Tvoja duša je bila van tela po Božijem promislu i po Njegovoj blagodati i bio si pod zaštitom Božijom i anđela čuvara.
    Dok ljudi koji se bave astralnom projekcijom tj. okultističnom svojevoljnom praksom, upadaju na veoma opasan teren, jer tako postaju otvoreni za demonsku kontrolu i napade, misleći da nekim svojim paranormalnim sposobnostima izvode astralna putovanja. Sa time se nikada ne treba igrati, jer je veoma opasno i kloni se onih koji te tome savetuju, jer nije od Boga.
    Zato stvari koje ti je Bog dozvolio da vidiš i osetiš, je tebi na korist i čuvaj je kao poklon, dar Božiji, predukus raja i snagu za iskušenja koje ćemo imati u životu.
    Svako od Boga dobija ono što mu je potrebno, a ti to iskoristi samo na dobro i nikada nemoj zaboraviti na ljubav i milost Božiju kojom te je vratio u život.
    Tvoja misija je ista kao i sviju nas da širiš ljubav Božiju kroz dar koji si po blagodati dobio.
    Želim ti svako dobro u životu i u daljem radu.
  6. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from Primal in Umalo Spašen   
    Ja - Kreno ti ja u park, onako malo za svoju dušu da se nadišem malo čistijeg vazduha, a i da se malko opustim, kad ono neko mlado čeljade sa još jednim, reklo bi se po izgledu, dobrostojećim deranom, iskočiše preda me. Ja se mal nisam ukopo od iznenađenja, kad oni meni tutnuše u ruku neku novinu sa nekom kulom i rekoše mi oma: "Znate, ovo je besplatan časopis i pomoći će Vam da se spasete. A jel Vi znate kako ćete se spasiti, jer će uskoro doći kraj sveta?".
    A ja pogledam mal u njih, mal u novinu, pa im rečem: "Kako će mene ova novina spasit, kad se ja sa njom ne mogu ogrejat ni dva minuta? Dajte vi meni jeno pet kubika drva, pa kad počne kraj svita, dođite vi lepo do mene, pa ćemo se mi zajedno spašavat makar od ladnoće."
    Oni - "Ma ne razumete Vi nas gospodine, to je učenje iz časopisa, koje vas može spasiti od smrti i pomoći Vam da živite večno u raju na novoj zemlji."
    Ja - "Aaaa, sad razumim, Vi oćete da mi pomognete da ja ne umrem. Pa što mi to ranije niste kazli, ja već odavno tražim tako štogod, samo mi moj babo nije dao da idem u našu crkvu jer je bio velika komunjara, pa sam osto vako nespašen. Sva srića pa još nisam umro, mada me umalo nije strefio infarkt, kad ste mi vas dvoje iskočili."
    Ovaku sriću, samo ritki mogu imati i još ste mene ovakog nikakog izabrali da spasite. Pa po čemu sam ja to zaslužio? A nisam baš ni nešto lip, a i doktor mi reko da mi genetika ne valja zbog nekih zračenja. Pa stvarno sam sad srićan!
    Da oma javim nani, na mobtel? Ma neću, znate šta, ajmo zato oma ode iza ćoška u mijanu da mi to zalijemo, vala ja častim. Znate kako imaju dobru ljutu kajsiju, sva žeže, al će mi dobro doći da mi malko proradi cirkulacija, pošto sam jutros išo da dam krv.
    Oni - "Zar ste dali krv? Pa to niste smeli uraditi, to je zabranjeno!"
    Ja - "Kako zabranjeno, kad me još i naranili, zahvalili i dali mi neku majicu na kojoj piše nešto kao "spasi život", ne sećam se već. Valda su mislili da ja treba nekoga da spasim."
    Oni - "Ne. To je strašno pogrešno što ste uradili. Svi oni koji primaju krv putem transfuzije, krše Božiji zakon i prljaju se kao kada bi bludničili i prinosili žrtve idolima."
    Ja - "Pa ja sam jedared i primao, pa eto osto živ. Pa naravno da ću i ja drugima dati."
    Oni - "Bog čoveku izričito zabranjuje jedenje krvi, a transfuzija je isto što i hranjenje krvlju."
    Ja - "Jalte, a Vi mene kandar nešto zezate, je li?"
    Oni - "Ne šalimo se, evo vam Biblija pa pročitajte, to je strašna istina koju ljudi ne žele da prihvate i strašno greše."
    Ja - "Znate šta čeljadi, vidim ja da nemam sriće. Taman sam mislio da ćete me Vi spasit, kad ono spasa mi nema, jer sam ja eto htio nekog drugog mojom krvlju spasit. Zato ajmo mi oma ode iza ćoška u mijanu, da se nalijemo, pošto nam izgleda nikako nema spasa, al vala ja častim."
    I znate šta, ja ću ipak jopet dati krv za svoga brata pa makar i umro, jer sam negde pročito: "Da nema veće ljubavi od te, nego položit svoj život za bližnje"!
    Pa di ćete sada, di begate? Pa nećete me valdan pustit da sam pijem i tugujem u mijani, ovako nespašen?
    Dobro ondak, odo ja onda sam svojim putom. Daće Bog, pa me nana neće grdit što već kasnim na ručak.
    E stvarno ću imat sada šta da ispovidam, mom Popi. Šta ću, bilo je jače od mene.
    Taki sam ti ja, grešan.
    (Misionar S.)
    http://www.misionar.com/2012/03/26/umalo-spasen/
  7. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from YOKA in Umalo Spašen   
    Ja - Kreno ti ja u park, onako malo za svoju dušu da se nadišem malo čistijeg vazduha, a i da se malko opustim, kad ono neko mlado čeljade sa još jednim, reklo bi se po izgledu, dobrostojećim deranom, iskočiše preda me. Ja se mal nisam ukopo od iznenađenja, kad oni meni tutnuše u ruku neku novinu sa nekom kulom i rekoše mi oma: "Znate, ovo je besplatan časopis i pomoći će Vam da se spasete. A jel Vi znate kako ćete se spasiti, jer će uskoro doći kraj sveta?".
    A ja pogledam mal u njih, mal u novinu, pa im rečem: "Kako će mene ova novina spasit, kad se ja sa njom ne mogu ogrejat ni dva minuta? Dajte vi meni jeno pet kubika drva, pa kad počne kraj svita, dođite vi lepo do mene, pa ćemo se mi zajedno spašavat makar od ladnoće."
    Oni - "Ma ne razumete Vi nas gospodine, to je učenje iz časopisa, koje vas može spasiti od smrti i pomoći Vam da živite večno u raju na novoj zemlji."
    Ja - "Aaaa, sad razumim, Vi oćete da mi pomognete da ja ne umrem. Pa što mi to ranije niste kazli, ja već odavno tražim tako štogod, samo mi moj babo nije dao da idem u našu crkvu jer je bio velika komunjara, pa sam osto vako nespašen. Sva srića pa još nisam umro, mada me umalo nije strefio infarkt, kad ste mi vas dvoje iskočili."
    Ovaku sriću, samo ritki mogu imati i još ste mene ovakog nikakog izabrali da spasite. Pa po čemu sam ja to zaslužio? A nisam baš ni nešto lip, a i doktor mi reko da mi genetika ne valja zbog nekih zračenja. Pa stvarno sam sad srićan!
    Da oma javim nani, na mobtel? Ma neću, znate šta, ajmo zato oma ode iza ćoška u mijanu da mi to zalijemo, vala ja častim. Znate kako imaju dobru ljutu kajsiju, sva žeže, al će mi dobro doći da mi malko proradi cirkulacija, pošto sam jutros išo da dam krv.
    Oni - "Zar ste dali krv? Pa to niste smeli uraditi, to je zabranjeno!"
    Ja - "Kako zabranjeno, kad me još i naranili, zahvalili i dali mi neku majicu na kojoj piše nešto kao "spasi život", ne sećam se već. Valda su mislili da ja treba nekoga da spasim."
    Oni - "Ne. To je strašno pogrešno što ste uradili. Svi oni koji primaju krv putem transfuzije, krše Božiji zakon i prljaju se kao kada bi bludničili i prinosili žrtve idolima."
    Ja - "Pa ja sam jedared i primao, pa eto osto živ. Pa naravno da ću i ja drugima dati."
    Oni - "Bog čoveku izričito zabranjuje jedenje krvi, a transfuzija je isto što i hranjenje krvlju."
    Ja - "Jalte, a Vi mene kandar nešto zezate, je li?"
    Oni - "Ne šalimo se, evo vam Biblija pa pročitajte, to je strašna istina koju ljudi ne žele da prihvate i strašno greše."
    Ja - "Znate šta čeljadi, vidim ja da nemam sriće. Taman sam mislio da ćete me Vi spasit, kad ono spasa mi nema, jer sam ja eto htio nekog drugog mojom krvlju spasit. Zato ajmo mi oma ode iza ćoška u mijanu, da se nalijemo, pošto nam izgleda nikako nema spasa, al vala ja častim."
    I znate šta, ja ću ipak jopet dati krv za svoga brata pa makar i umro, jer sam negde pročito: "Da nema veće ljubavi od te, nego položit svoj život za bližnje"!
    Pa di ćete sada, di begate? Pa nećete me valdan pustit da sam pijem i tugujem u mijani, ovako nespašen?
    Dobro ondak, odo ja onda sam svojim putom. Daće Bog, pa me nana neće grdit što već kasnim na ručak.
    E stvarno ću imat sada šta da ispovidam, mom Popi. Šta ću, bilo je jače od mene.
    Taki sam ti ja, grešan.
    (Misionar S.)
    http://www.misionar.com/2012/03/26/umalo-spasen/
  8. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from gago.m in Umalo Spašen   
    Ja - Kreno ti ja u park, onako malo za svoju dušu da se nadišem malo čistijeg vazduha, a i da se malko opustim, kad ono neko mlado čeljade sa još jednim, reklo bi se po izgledu, dobrostojećim deranom, iskočiše preda me. Ja se mal nisam ukopo od iznenađenja, kad oni meni tutnuše u ruku neku novinu sa nekom kulom i rekoše mi oma: "Znate, ovo je besplatan časopis i pomoći će Vam da se spasete. A jel Vi znate kako ćete se spasiti, jer će uskoro doći kraj sveta?".
    A ja pogledam mal u njih, mal u novinu, pa im rečem: "Kako će mene ova novina spasit, kad se ja sa njom ne mogu ogrejat ni dva minuta? Dajte vi meni jeno pet kubika drva, pa kad počne kraj svita, dođite vi lepo do mene, pa ćemo se mi zajedno spašavat makar od ladnoće."
    Oni - "Ma ne razumete Vi nas gospodine, to je učenje iz časopisa, koje vas može spasiti od smrti i pomoći Vam da živite večno u raju na novoj zemlji."
    Ja - "Aaaa, sad razumim, Vi oćete da mi pomognete da ja ne umrem. Pa što mi to ranije niste kazli, ja već odavno tražim tako štogod, samo mi moj babo nije dao da idem u našu crkvu jer je bio velika komunjara, pa sam osto vako nespašen. Sva srića pa još nisam umro, mada me umalo nije strefio infarkt, kad ste mi vas dvoje iskočili."
    Ovaku sriću, samo ritki mogu imati i još ste mene ovakog nikakog izabrali da spasite. Pa po čemu sam ja to zaslužio? A nisam baš ni nešto lip, a i doktor mi reko da mi genetika ne valja zbog nekih zračenja. Pa stvarno sam sad srićan!
    Da oma javim nani, na mobtel? Ma neću, znate šta, ajmo zato oma ode iza ćoška u mijanu da mi to zalijemo, vala ja častim. Znate kako imaju dobru ljutu kajsiju, sva žeže, al će mi dobro doći da mi malko proradi cirkulacija, pošto sam jutros išo da dam krv.
    Oni - "Zar ste dali krv? Pa to niste smeli uraditi, to je zabranjeno!"
    Ja - "Kako zabranjeno, kad me još i naranili, zahvalili i dali mi neku majicu na kojoj piše nešto kao "spasi život", ne sećam se već. Valda su mislili da ja treba nekoga da spasim."
    Oni - "Ne. To je strašno pogrešno što ste uradili. Svi oni koji primaju krv putem transfuzije, krše Božiji zakon i prljaju se kao kada bi bludničili i prinosili žrtve idolima."
    Ja - "Pa ja sam jedared i primao, pa eto osto živ. Pa naravno da ću i ja drugima dati."
    Oni - "Bog čoveku izričito zabranjuje jedenje krvi, a transfuzija je isto što i hranjenje krvlju."
    Ja - "Jalte, a Vi mene kandar nešto zezate, je li?"
    Oni - "Ne šalimo se, evo vam Biblija pa pročitajte, to je strašna istina koju ljudi ne žele da prihvate i strašno greše."
    Ja - "Znate šta čeljadi, vidim ja da nemam sriće. Taman sam mislio da ćete me Vi spasit, kad ono spasa mi nema, jer sam ja eto htio nekog drugog mojom krvlju spasit. Zato ajmo mi oma ode iza ćoška u mijanu, da se nalijemo, pošto nam izgleda nikako nema spasa, al vala ja častim."
    I znate šta, ja ću ipak jopet dati krv za svoga brata pa makar i umro, jer sam negde pročito: "Da nema veće ljubavi od te, nego položit svoj život za bližnje"!
    Pa di ćete sada, di begate? Pa nećete me valdan pustit da sam pijem i tugujem u mijani, ovako nespašen?
    Dobro ondak, odo ja onda sam svojim putom. Daće Bog, pa me nana neće grdit što već kasnim na ručak.
    E stvarno ću imat sada šta da ispovidam, mom Popi. Šta ću, bilo je jače od mene.
    Taki sam ti ja, grešan.
    (Misionar S.)
    http://www.misionar.com/2012/03/26/umalo-spasen/
  9. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from Ivana032 in Испричаћу вам једно чудо! Моје лично искуство неког другог света   
    Pomaže bog Brate. Ja ti potpuno verujem u to što pričaš jer sam i ja imao slično iskustvo, samo puno veće po Promislu Božijem. I nemoj da se previše brineš što ti ljudi ne veruju ili ne razumeju, jer je to što si ti doživeo bilo po blagodati Božijoj tebi za spasenje i da bi spoznao Boga.
    Astralna projekcija koji neki ovde pominju je u stvari nešto slično tvome iskustvu samo sa ogromnom razlikom. Tvoja duša je bila van tela po Božijem promislu i po Njegovoj blagodati i bio si pod zaštitom Božijom i anđela čuvara.
    Dok ljudi koji se bave astralnom projekcijom tj. okultističnom svojevoljnom praksom, upadaju na veoma opasan teren, jer tako postaju otvoreni za demonsku kontrolu i napade, misleći da nekim svojim paranormalnim sposobnostima izvode astralna putovanja. Sa time se nikada ne treba igrati, jer je veoma opasno i kloni se onih koji te tome savetuju, jer nije od Boga.
    Zato stvari koje ti je Bog dozvolio da vidiš i osetiš, je tebi na korist i čuvaj je kao poklon, dar Božiji, predukus raja i snagu za iskušenja koje ćemo imati u životu.
    Svako od Boga dobija ono što mu je potrebno, a ti to iskoristi samo na dobro i nikada nemoj zaboraviti na ljubav i milost Božiju kojom te je vratio u život.
    Tvoja misija je ista kao i sviju nas da širiš ljubav Božiju kroz dar koji si po blagodati dobio.
    Želim ti svako dobro u životu i u daljem radu.
  10. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from JESSY in Novi sajt www.misionar.com - učestvujete u misionarenju!   
    Pomaže Bog!
    Ukoliko želite da učestvujete u misionarenju "radosne reči i poruke ljubavi" i pomognete u proširenju ponude sajta, samo upišite(kopirajte) vaš tekst u predviđeno mesto na početnoj stranici(Pošaljite nam vaše članke!) http://www.misionar.com Tekstovi treba da budu u latinici i ne predugački, a mi ćemo ih nakon pregleda objaviti.
    Na sajt možete postaviti: VAŠE ILI IZABRANE PESME, MOLITVE, MUDROSTI, POUKE, POUČNE PRIČICE, MISLI..., birajući odgovarajuću kategoriju.
    http://www.misionar.com
    Svako dobro.

  11. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from kirios1 in Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство   
    O NEOSUĐIVANjU
    Sveti Oci su nam ukazali različite puteve ka spasenju. Svaki od njih je posedovao naročite dobrodetelji: Prepodobni Makarije Veliki - smirenje; avva Agaton - dar rasuđivanja; Prepodobni Sisoje - vatrenu molitvu, za vreme koje je njegovo lice sijalo kao sunce, čak su mu i prsti na rukama svetleli kao da su bili prožeti upaljenim svećama; Prepodobni Jefrem Sirin - pokajničkim plačem; Prepodobni Mojsije Murin milosrđem, brigom o starim i bolesnim monasima. Jedni su služili Gospodu u tihovanju i osamljenosti, stojeći pred Njim u molitvi za čitav svet, drugi su služili Bogu preko ljudi - svojih bližnjih.
    Mnogo je puteva ka spasenju, ali koji je od njih najlakši? Da li možemo da se spasemo bez naročitog truda, bez iznurivanja svog tela? Da li postoji takav put?
    Da, postoji! Postoji takva lestvica od zemlje do neba: jedan kraj je uvek pred našim nogama, a drugi pred prestolom Božjim.
    Živeo je u jednom manastiru lenj monah: često je kasnio na službu, time je izazivao negodovanje bratije i primoravao igumana da se gnevi. Monasi su roptali i čak su tražili od nastojatelja da ga izbaci. Ali, ovaj monah se razboli, i već je bio na samrti. Tužna su bila braća što će propasti nesrećnikova duša. Okupiše se pokraj njegovog odra kako bi mu olakšali predsmrtna stradanja svojom molitvom, ali šta videše? Ovaj monah je umirao smrću pravednika. Njegovo lice je izražavalo spokoj i radost. Kad je na kratko došao svesti, bratija ga upita: "Kakvu utehu si dobio od Boga? S kim si besedio kao sa svojim bližnjim i rođenima?" I umirući, skupivši poslednju snagu, on odgovori: "Braćo, vi znate da sam živeo nedostojno i ugledao sam kako su demoni okružili moj odar, u njihovim rukama je bila hartija - list i na njoj odozgo do dole sve ispisani moji gresi; oni mi se približiše, a moj Anđeo-čuvar je stajao u daljini i plakao. I ja odjednom čuh glas sa neba: "Ne sudite da vam se ne sudi! Ovaj monah nikoga nije osudio i Ja mu opraštam!" - i istog trenutka hartija u rukama demona poče da gori, a oni sa kricima nestadoše. Anđeo mi priđe i pozdravi me, i ja sam razgovarao s njim. "Braćo," nastavi on, "otkad sam postao monah nisam osudio nijednog čoveka!" "Braćo," dodade on, "vi ste mene osuđivali i pravedno ste me osuđivali, a ja grešnik nisam nikome sudio." I tako je on počinuo smrću pravednika.
    U današnjem Jevanđelju se nalazi priča o tome kako je neki bogat i dobar čovek oprostio sluzi svom ogroman dug, deset hiljada talanata, što je jednako današnjej velikoj količini zlata, iznos koji tada nisu posedovali, čak, ni knezovi ni carevi (Mt. 18,23-35). Ovaj nesrećnik poče da preklinje gospodara da mu oprosti, i gospodar mu po milosti i dobroti svojoj oprosti dug. Ali, evo ovaj isti čovek sretne svog druga koji mu je bio dužan neznatnu sumu, i poče od njega da zahteva da mu to vrati. Dužnik ga je molio da malo pričeka, dok ne skupi novac, ali je ovaj bio neumoljiv. Kad je saznao za takvu nemilost, gospodar se razljuti, i iako mu je pre toga oprostio dug naredi da ga bace u tamnicu i drže tamo dok ne isplati sve do poslednje pare.
    Šta znači ova priča?
    Gospodar je Sam Gospod, sluge smo mi. Mi prema Gospodu imamo ogroman dug - naše grehove, koje su učinjeni zbog nepokornosti volji Božijoj. Svakim svojim grehom, mi vređamo veličanstvo Božije. Apostol Pavle govori: Ne znate lida ste hram Božji i da Duh Božji obitava u vama?'(1. Kor. 3,16). A mi skrnavimo ovaj hram svojim gresima, rušimo ga. Dostojanstvo, savršenstvo Gospoda je beskonačno, zbog toga je i uvreda koju nanosimo Bogu, čineći greh, ogromna. Dalje, ništavno mali dug u priči jeste nepravednost ljudi prema nama. Gospod je izvoleo da se po milosti Svojoj na izvestan način poredi sa ljudima, On je rekao: "Ako otpustite bližnjem greh, otpustiću i Ja vama dugove vaše; vi oprostite i Ja ću oprostiti; ne sudite - i nećete biti osuđeni." U Svetom Pismu u "molitvi Manasijinoj" je rečeno: " Avraamu, i Isaaku i Jakovu, koji Ti ne sagrešiše..."
    Sveti Dimitrije Rostovski govori: "Svi ljudi su grešni i, čak, i pravednik pet puta dnevno pada i ustaje, kao što je napisano u pričama," naravno, njegov iad možda nije kao naš, ali je pad negde u mislima, u dubini srca: "Niko nije čist od greha, čak, i ako na ovoj zemlji proživi samo jedan dan." A kako onda Sveto Pismo govori da Avraam, Isaak i Jakov nisu zgrešili pred Gospodom? Zar je moguće da Sveto Pismo greši? "Ne!" govori Sveti Dimitrije Rostovski. "Avraam, Isaak i Jakov nisu ni prema kome osećali zlo, oni su svima opraštali, nisu nikoga osuđivali, nisu želeli nesreću nijednom čoveku, čak ni svojim neprijateljima. Oni nisu grešili pred Bogom grehom zlobe."
    Ipak, neki kažu: "Ako budemo opraštali sve grehe, zlo će se širiti, grešnici će postati još bezobrazniji." Ali, češće biva obrnuto: kada se prema čoveku pokazuje milost u njegovoj duši se budi savest, a zlo samo umnožava zlo. Za Svetog episkopa Amona pripoveda se da su kod njega na sud doveli ženu koja je bila optužena za greh preljube (tada je episkop vršio ulogu sudije). Pogledavši nesrećnicu sveti episkop reče: "Zatrudnela si, tvoj porođaj će biti težak." Zatim se obrati svojim služiteljima: "Dajte joj deset aršina platna: ako umre na porođaju, ono će joj biti prekrivač, a ako se rodi dete, dobro će joj doći za njega." I reče ženi da ide, ne kaznivši je i ne davši joj nikakvu epitimiju. Tada jedna devica koja je prisustvovala suđenju i žudela za tim da porok bude kažnjen, povika: "Ovaj episkop je verovatno lud!" Na to joj je Svetitelj odgovorio: "Dugo godina sam se u tihovanju i pustinji molio da steknem ovo bezumlje, i sada ne želim da se rastanem od njega, neću ga promeniti ni za kakvu svetovnu mudrost." Odnosno, on je dostigao takav stepen savršenstva da više nije video zlo u ljudima. I u ovom slučaju on je grešnicu doveo do dubokog pokajanja; podsetivši je na smrt, on je spasio njenu dušu.
    Drugi put dođe kod njega bratija iz jednog manastira i poče da se žali na monaha koji je pao tako nisko da je kod njega noću dolazila žena i sabraća počeše da traže od Prepodobnog Amona da istera ovog monaha, skinuvši sa njega monašku odeću. Episkop odbi: "Neću poverovati dok se sam ne uverim u to." Monasi su pratili i videli kad je bludnica ušla u keliju ovog nesrećnog monaha i obavestili o tome episkopa, a on reče: "Hajdemo svi zajedno." Zakucaše na monahova vrata; ovaj im, drhteći od straha, izađe u susret. Episkop sa bratijom uđe u keliju. Amon se dosetio da je monah sakrio svoju noćnu gošću u bure koje je stajalo u keliji; sede na ovo bure i reče monasima: "Pretražite sve uglove sobe." Ovi počeše da traže, uvukoše se u podrum, ali naravno, nikoga nisu mogli da nađu. Niko se nije usudio da zamoli: "Ustani, Vladiko, da vidimo ispod bureta." Malo su stajali pa rekoše: "Nikoga nismo našli." Amon im odgovori: "Vidite li kako ste zgrešili? Idite i kajte se." A sam ostade sa onim monahom, priđe mu ne rekavši ni reči prekora, već samo uzevši za ruku sa ljubavlju, tiho šapnu: "Brate, brate, pazi na svoju dušu, ne zaboravi kako je kratak ovaj život," i izađe. Ove reči su toliko pogodile grešnika da je odmah pred Bogom dao reč da nikada više neće zgrešiti i, isteravši ovu ženu, kasnije postade dobar podvižnik i svoje spasenje je pripisivao milosrđu Amonovom: mogli su da ga isteraju sa brukom i tada bi on, otišavši u svet, potpuno bestidno zaronio u bezdan grehova.
    Ali, postoji i potpuno drugačiji primer! U nekom hramu služile su dve devstvenice. Služile su usrdno, posvetivši se Bogu od mladih godina, gotovo da nisu izbijale iz hrama. Ali su pritom stradale od poroka osuđivanja. Osuđivale su bogomoljce, osuđivale sveštenike, njihova drskost se prostirala čak do osuđivanja episkopa, kao da je đavo u svojoj ruci držao njihove jezike... U gotovo svakoj parohiji ima takvih bića - to je neki hibrid izmeću čoveka i zmije, ako mi dozvolite da kažem; telo čoveka, a glava zmije. Braćo i sestre, vi ste verovatno i sami sretali takve ljude obuzete duhom ogovaranja i osuđivanja, koji međutim, sebe smatraju borcima za pravdu...
    Episkop ove oblasti je urazumljivao sestre, ali ništa nije pomagalo. Tada im on dade epitimiju. I dok su bile pod epitimijom svog arhijereja, ove devojke se razboleše i umreše. Pošto su sav život posvetile služenju u hramu, sahranjene su u crkvi. I šta je bilo? Kada je služena Liturgija i đakon izgovarao: "Oglašeni, izidite!" mnogi ljudi koji su se molili videli su kako su dve senke izlazile iz grobnice. Sagnuvši se nisko do zemlje, kao prestupnici, kao da se stide i da pogledaju na svet Božji, one su tiho izlazile iz hrama. Ovo je trajalo veoma dugo vremena. Sveštenik je shvatio da ovim nesrećnim dušama nema mesta u Crkvi Nebeskoj i da ih zbog toga Gospod vidljivo isteruje iz hrama, ali i da ih On isteruje iz milosti prema njima kako bi ljudi koji su to videli pojačali molitvu za njih. On saopšti to arhijereju, i ovaj dođe u crkvu i zamoli okupljene ljude da svi stanu na molitvu; molili su se za upokojenje sestara. Episkop zamoli da vernici oproste ovim umrlim devojkama sve - ko god je šta imao protiv njih, jer su gotovo svi bili uvređeni i dokačeni njihovim jezicima; i sav narod reče: "Neka im oprosti Gospod." Tada arhijerej priđe grobnici i pročita razrešnu molitvu. Posle ovoga se senke više nisu pojavljivale za vreme Liturgije.
    Braćo i sestre! Za nekog svetog starca pričaju da je jednom noćio u jednom selu na povratku u manastir i čuo kako se seljaci svađaju upotrebljavajući najružnije reči. On odmah kleknu i poče vatreno da se moli. I stade pred njega Anđeo Božji sa ogromnim mačem i reče: "Ovim mačem će biti posečeni svi koji osuđuju svoje bližnje: blago tebi, jer kad si čuo ove psovke, koje su bile dopuštene da bi ti bio iskušan, nikoga nisi osudio, već si počeo da se moliš! Zbog toga će blagoslov Božji biti na tebi."
    Neosuđivanje je najlakši put ka spasenju, a kako često mi zaboravljamo na njega! Ne samo da su opraštanje naših grehova, braćo i sestre, nego je, čak, i mera blagodati u našim rukama zato što je Gospod rekao: Kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; ikakvom merom merite, onakvom će vam se meriti! (Mt. 7, 2). Spasenje i blagodat su dar Božji, ali je uslov da bi se oni primili - oprostiti svim ljudima. Onaj ko iskreno oprašta čoveku i prvi ide da se s njim pomiri više nikada u životu neće pomenuti nepravdu koja mu je naneta. Onaj ko iskreno oprašta isto tako iskreno želi dobro onome kome je oprostio kao svom najboljem prijatelju. A glavni znak da smo oprostili našem protivniku je to što se vatreno molimo za njega i želimo mu u dubini svog srca sva blaga i u večnom i u prolaznom životu.
    Dakle, braćo i sestre! Onako kako želimo da se Gospod odnosi prema nama tako i mi treba da se odnosimo prema svakom čoveku! Amin.
    - ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN - SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENjAO podvižničkom životu u Crkvi - http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/KaVisotamaObozenjaKarelin/Lat_KaVisotamaObozenjaKarelin31.htm
  12. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from Драган Цвијетић in Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство   
    O NEOSUĐIVANjU
    Sveti Oci su nam ukazali različite puteve ka spasenju. Svaki od njih je posedovao naročite dobrodetelji: Prepodobni Makarije Veliki - smirenje; avva Agaton - dar rasuđivanja; Prepodobni Sisoje - vatrenu molitvu, za vreme koje je njegovo lice sijalo kao sunce, čak su mu i prsti na rukama svetleli kao da su bili prožeti upaljenim svećama; Prepodobni Jefrem Sirin - pokajničkim plačem; Prepodobni Mojsije Murin milosrđem, brigom o starim i bolesnim monasima. Jedni su služili Gospodu u tihovanju i osamljenosti, stojeći pred Njim u molitvi za čitav svet, drugi su služili Bogu preko ljudi - svojih bližnjih.
    Mnogo je puteva ka spasenju, ali koji je od njih najlakši? Da li možemo da se spasemo bez naročitog truda, bez iznurivanja svog tela? Da li postoji takav put?
    Da, postoji! Postoji takva lestvica od zemlje do neba: jedan kraj je uvek pred našim nogama, a drugi pred prestolom Božjim.
    Živeo je u jednom manastiru lenj monah: često je kasnio na službu, time je izazivao negodovanje bratije i primoravao igumana da se gnevi. Monasi su roptali i čak su tražili od nastojatelja da ga izbaci. Ali, ovaj monah se razboli, i već je bio na samrti. Tužna su bila braća što će propasti nesrećnikova duša. Okupiše se pokraj njegovog odra kako bi mu olakšali predsmrtna stradanja svojom molitvom, ali šta videše? Ovaj monah je umirao smrću pravednika. Njegovo lice je izražavalo spokoj i radost. Kad je na kratko došao svesti, bratija ga upita: "Kakvu utehu si dobio od Boga? S kim si besedio kao sa svojim bližnjim i rođenima?" I umirući, skupivši poslednju snagu, on odgovori: "Braćo, vi znate da sam živeo nedostojno i ugledao sam kako su demoni okružili moj odar, u njihovim rukama je bila hartija - list i na njoj odozgo do dole sve ispisani moji gresi; oni mi se približiše, a moj Anđeo-čuvar je stajao u daljini i plakao. I ja odjednom čuh glas sa neba: "Ne sudite da vam se ne sudi! Ovaj monah nikoga nije osudio i Ja mu opraštam!" - i istog trenutka hartija u rukama demona poče da gori, a oni sa kricima nestadoše. Anđeo mi priđe i pozdravi me, i ja sam razgovarao s njim. "Braćo," nastavi on, "otkad sam postao monah nisam osudio nijednog čoveka!" "Braćo," dodade on, "vi ste mene osuđivali i pravedno ste me osuđivali, a ja grešnik nisam nikome sudio." I tako je on počinuo smrću pravednika.
    U današnjem Jevanđelju se nalazi priča o tome kako je neki bogat i dobar čovek oprostio sluzi svom ogroman dug, deset hiljada talanata, što je jednako današnjej velikoj količini zlata, iznos koji tada nisu posedovali, čak, ni knezovi ni carevi (Mt. 18,23-35). Ovaj nesrećnik poče da preklinje gospodara da mu oprosti, i gospodar mu po milosti i dobroti svojoj oprosti dug. Ali, evo ovaj isti čovek sretne svog druga koji mu je bio dužan neznatnu sumu, i poče od njega da zahteva da mu to vrati. Dužnik ga je molio da malo pričeka, dok ne skupi novac, ali je ovaj bio neumoljiv. Kad je saznao za takvu nemilost, gospodar se razljuti, i iako mu je pre toga oprostio dug naredi da ga bace u tamnicu i drže tamo dok ne isplati sve do poslednje pare.
    Šta znači ova priča?
    Gospodar je Sam Gospod, sluge smo mi. Mi prema Gospodu imamo ogroman dug - naše grehove, koje su učinjeni zbog nepokornosti volji Božijoj. Svakim svojim grehom, mi vređamo veličanstvo Božije. Apostol Pavle govori: Ne znate lida ste hram Božji i da Duh Božji obitava u vama?'(1. Kor. 3,16). A mi skrnavimo ovaj hram svojim gresima, rušimo ga. Dostojanstvo, savršenstvo Gospoda je beskonačno, zbog toga je i uvreda koju nanosimo Bogu, čineći greh, ogromna. Dalje, ništavno mali dug u priči jeste nepravednost ljudi prema nama. Gospod je izvoleo da se po milosti Svojoj na izvestan način poredi sa ljudima, On je rekao: "Ako otpustite bližnjem greh, otpustiću i Ja vama dugove vaše; vi oprostite i Ja ću oprostiti; ne sudite - i nećete biti osuđeni." U Svetom Pismu u "molitvi Manasijinoj" je rečeno: " Avraamu, i Isaaku i Jakovu, koji Ti ne sagrešiše..."
    Sveti Dimitrije Rostovski govori: "Svi ljudi su grešni i, čak, i pravednik pet puta dnevno pada i ustaje, kao što je napisano u pričama," naravno, njegov iad možda nije kao naš, ali je pad negde u mislima, u dubini srca: "Niko nije čist od greha, čak, i ako na ovoj zemlji proživi samo jedan dan." A kako onda Sveto Pismo govori da Avraam, Isaak i Jakov nisu zgrešili pred Gospodom? Zar je moguće da Sveto Pismo greši? "Ne!" govori Sveti Dimitrije Rostovski. "Avraam, Isaak i Jakov nisu ni prema kome osećali zlo, oni su svima opraštali, nisu nikoga osuđivali, nisu želeli nesreću nijednom čoveku, čak ni svojim neprijateljima. Oni nisu grešili pred Bogom grehom zlobe."
    Ipak, neki kažu: "Ako budemo opraštali sve grehe, zlo će se širiti, grešnici će postati još bezobrazniji." Ali, češće biva obrnuto: kada se prema čoveku pokazuje milost u njegovoj duši se budi savest, a zlo samo umnožava zlo. Za Svetog episkopa Amona pripoveda se da su kod njega na sud doveli ženu koja je bila optužena za greh preljube (tada je episkop vršio ulogu sudije). Pogledavši nesrećnicu sveti episkop reče: "Zatrudnela si, tvoj porođaj će biti težak." Zatim se obrati svojim služiteljima: "Dajte joj deset aršina platna: ako umre na porođaju, ono će joj biti prekrivač, a ako se rodi dete, dobro će joj doći za njega." I reče ženi da ide, ne kaznivši je i ne davši joj nikakvu epitimiju. Tada jedna devica koja je prisustvovala suđenju i žudela za tim da porok bude kažnjen, povika: "Ovaj episkop je verovatno lud!" Na to joj je Svetitelj odgovorio: "Dugo godina sam se u tihovanju i pustinji molio da steknem ovo bezumlje, i sada ne želim da se rastanem od njega, neću ga promeniti ni za kakvu svetovnu mudrost." Odnosno, on je dostigao takav stepen savršenstva da više nije video zlo u ljudima. I u ovom slučaju on je grešnicu doveo do dubokog pokajanja; podsetivši je na smrt, on je spasio njenu dušu.
    Drugi put dođe kod njega bratija iz jednog manastira i poče da se žali na monaha koji je pao tako nisko da je kod njega noću dolazila žena i sabraća počeše da traže od Prepodobnog Amona da istera ovog monaha, skinuvši sa njega monašku odeću. Episkop odbi: "Neću poverovati dok se sam ne uverim u to." Monasi su pratili i videli kad je bludnica ušla u keliju ovog nesrećnog monaha i obavestili o tome episkopa, a on reče: "Hajdemo svi zajedno." Zakucaše na monahova vrata; ovaj im, drhteći od straha, izađe u susret. Episkop sa bratijom uđe u keliju. Amon se dosetio da je monah sakrio svoju noćnu gošću u bure koje je stajalo u keliji; sede na ovo bure i reče monasima: "Pretražite sve uglove sobe." Ovi počeše da traže, uvukoše se u podrum, ali naravno, nikoga nisu mogli da nađu. Niko se nije usudio da zamoli: "Ustani, Vladiko, da vidimo ispod bureta." Malo su stajali pa rekoše: "Nikoga nismo našli." Amon im odgovori: "Vidite li kako ste zgrešili? Idite i kajte se." A sam ostade sa onim monahom, priđe mu ne rekavši ni reči prekora, već samo uzevši za ruku sa ljubavlju, tiho šapnu: "Brate, brate, pazi na svoju dušu, ne zaboravi kako je kratak ovaj život," i izađe. Ove reči su toliko pogodile grešnika da je odmah pred Bogom dao reč da nikada više neće zgrešiti i, isteravši ovu ženu, kasnije postade dobar podvižnik i svoje spasenje je pripisivao milosrđu Amonovom: mogli su da ga isteraju sa brukom i tada bi on, otišavši u svet, potpuno bestidno zaronio u bezdan grehova.
    Ali, postoji i potpuno drugačiji primer! U nekom hramu služile su dve devstvenice. Služile su usrdno, posvetivši se Bogu od mladih godina, gotovo da nisu izbijale iz hrama. Ali su pritom stradale od poroka osuđivanja. Osuđivale su bogomoljce, osuđivale sveštenike, njihova drskost se prostirala čak do osuđivanja episkopa, kao da je đavo u svojoj ruci držao njihove jezike... U gotovo svakoj parohiji ima takvih bića - to je neki hibrid izmeću čoveka i zmije, ako mi dozvolite da kažem; telo čoveka, a glava zmije. Braćo i sestre, vi ste verovatno i sami sretali takve ljude obuzete duhom ogovaranja i osuđivanja, koji međutim, sebe smatraju borcima za pravdu...
    Episkop ove oblasti je urazumljivao sestre, ali ništa nije pomagalo. Tada im on dade epitimiju. I dok su bile pod epitimijom svog arhijereja, ove devojke se razboleše i umreše. Pošto su sav život posvetile služenju u hramu, sahranjene su u crkvi. I šta je bilo? Kada je služena Liturgija i đakon izgovarao: "Oglašeni, izidite!" mnogi ljudi koji su se molili videli su kako su dve senke izlazile iz grobnice. Sagnuvši se nisko do zemlje, kao prestupnici, kao da se stide i da pogledaju na svet Božji, one su tiho izlazile iz hrama. Ovo je trajalo veoma dugo vremena. Sveštenik je shvatio da ovim nesrećnim dušama nema mesta u Crkvi Nebeskoj i da ih zbog toga Gospod vidljivo isteruje iz hrama, ali i da ih On isteruje iz milosti prema njima kako bi ljudi koji su to videli pojačali molitvu za njih. On saopšti to arhijereju, i ovaj dođe u crkvu i zamoli okupljene ljude da svi stanu na molitvu; molili su se za upokojenje sestara. Episkop zamoli da vernici oproste ovim umrlim devojkama sve - ko god je šta imao protiv njih, jer su gotovo svi bili uvređeni i dokačeni njihovim jezicima; i sav narod reče: "Neka im oprosti Gospod." Tada arhijerej priđe grobnici i pročita razrešnu molitvu. Posle ovoga se senke više nisu pojavljivale za vreme Liturgije.
    Braćo i sestre! Za nekog svetog starca pričaju da je jednom noćio u jednom selu na povratku u manastir i čuo kako se seljaci svađaju upotrebljavajući najružnije reči. On odmah kleknu i poče vatreno da se moli. I stade pred njega Anđeo Božji sa ogromnim mačem i reče: "Ovim mačem će biti posečeni svi koji osuđuju svoje bližnje: blago tebi, jer kad si čuo ove psovke, koje su bile dopuštene da bi ti bio iskušan, nikoga nisi osudio, već si počeo da se moliš! Zbog toga će blagoslov Božji biti na tebi."
    Neosuđivanje je najlakši put ka spasenju, a kako često mi zaboravljamo na njega! Ne samo da su opraštanje naših grehova, braćo i sestre, nego je, čak, i mera blagodati u našim rukama zato što je Gospod rekao: Kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; ikakvom merom merite, onakvom će vam se meriti! (Mt. 7, 2). Spasenje i blagodat su dar Božji, ali je uslov da bi se oni primili - oprostiti svim ljudima. Onaj ko iskreno oprašta čoveku i prvi ide da se s njim pomiri više nikada u životu neće pomenuti nepravdu koja mu je naneta. Onaj ko iskreno oprašta isto tako iskreno želi dobro onome kome je oprostio kao svom najboljem prijatelju. A glavni znak da smo oprostili našem protivniku je to što se vatreno molimo za njega i želimo mu u dubini svog srca sva blaga i u večnom i u prolaznom životu.
    Dakle, braćo i sestre! Onako kako želimo da se Gospod odnosi prema nama tako i mi treba da se odnosimo prema svakom čoveku! Amin.
    - ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN - SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENjAO podvižničkom životu u Crkvi - http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/KaVisotamaObozenjaKarelin/Lat_KaVisotamaObozenjaKarelin31.htm
  13. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from Sherlock H. in Душекорисни садржаји   
    Hoće li oživeti kosti ljudske? Ako nema vaskrsenja, lažno je čitavo hrišćansko učenje.
    Vera u vaskrsenje je kamen temeljac naše vere. „Ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos nije ustao. A ako Hristos nije ustao, onda je prazna propovijed naša, pa prazna i vjera naša" (1.Kor. 15,13-14). Ako nema vaskrsenja lažno je čitavo hrišćansko učenje. Eto zašto se toliko protiv vere u vaskrsenje bore neprijatelji hrišćanstva i isto toliko tvrdi veru u vaskrsenje Crkva Hristova. Često se podizahu visoko talasi neverovanja, ali se odbijahu pred novim znamenjem koje je objavljivalo stvarnost vaskrsenja, Božijeg oživotvorenja onih koji su proglašeni mrtvima.
    Za vladavine cara Teodosija Mlađeg, bila je počela da se veoma širi sumnja u vaskrsenje mrtvih, tako da su se čak i u Crkvi o tome odvijali sporovi. I baš u to vreme se dogodio divan događaj, čija je verodostojnost potvrđena nizom istorijskih zapisa.
    Još sredinom III veka, za vladavine cara Dekija (249-251), po njegovom nalogu u pećinu pokraj grada Efesa je kamenjem zazidano sedmoro dečaka. Sin gradonačelnika Efesa, Maksimilijan i šest njegovih prijatelja - Jamblih, Dionisije, Jovan, Antonin, Martinijan i Eksakostudijan su ispovedali hrišćanstvo i odbili su da prinesu žrtvu idolima. Iskoristivši potom vreme koje im je ostavljeno za razmišljanje i privremeni odlazak cara, oni su napustili Efes i sakrili se u jednoj pećini u okolnim planinama. Kada se Dekije vratio, pošto je saznao za to naredio je da se zazida ulaz u pećinu da bi momčići u nedostatku hrane i dovoda vazduha tamo bili živi sahranjeni.
    Dok je naređenje Dekija izvršavano, dva potajna hrišćanina, Teodor i Rufin, zapisali su taj događaj na olovnim pločama koje su sakrili među kamenje kod ulaza u pećinu.
    Dečaci koji su se nalazili u pećini svejedno, nisu znali šta se dogodilo. Napokon su oni, pošto su saznali da je Dekije stigao u grad i od srca se pomolili Bogu, zaspali neobično čvrstim snom koji je trajao oko 172 godine. Oni su se probudili tek za vladavine Teodosija Mlađeg, baš kada su se vodile rasprave o vaskrsenju. U to doba tadašnji vlasnbik tog zemljišta je pronašao kamenje koje je zagrađivalo ulaz u pećinu, i upotrebio ga je za izgradnju uopšte ne sumnjajući da se u pećini nalaze dečaci na koje su već odavno svi zaboravili. Probuđeni momčići su mislili da su prespavali jednu noć, jer nisu u pećini primetili nikakve promene i sami se uopšte nisu izmenili. Jedan od njih, najmlađi, Jamblih, koji je ranije išao u grad po hranu, pomolivši se sa prijateljima Bogu, ponovo je krenuo u Efes da sazna da li ih traže i da kupi hranu. Bio je zapanjen promenom, videći, kako je njemu izgledalo, crkve koje još juče nisu postojale i čuvši kako se slobodno izgovara ime Hristovo. Misleći da je greškom dospeo u drugi grad, odlučio je da ipak tu kupi hleba, ali kada je za traženi hleb dao novac, trgovac ga je pažljivo posmatrao i zapitao ga gde je našao zakopano blago. Uzalud je Jamblih uveravao da on nije pronašao skriveno blago i da je novac dobio od roditelja, počeo je da se okuplja narod i da se domišlja, gde li je on pronašao starinski novac. Jamblih je izgovorio imena svojih roditelja i prijatelja, niko ih nije poznavao i, konačno je od okupljenih čuo da se zaista nalazi u Efesu, ali da cara Dekija već odavno nema, već vlada hristoljubivi Teodosije.
    Za dolazak su čuli gradonačelnik i episkop i radi provere Jamblihovih reči zajedno s njim su otišli do pećine, gde su pronašli šest ostalih momčića, a kod ulaza u pećinu su pronašli olovne ploče i iz njih saznali kada i kako su se dečaci našli u pećini. O svemu tome gradonačelnik je hitno obavestio cara koji je lično stigao u Efes i razgovarao sa dečacima. Za vreme jednog od razgovora oni su oborili glave i zaspali večnim snom. Car je želeo da ih prenese u prestonicu, ali dečaci koji su mu se javili u snu, naložili su mu da ih sahrani u pećini, gde su oni već mnogo godina spavali divnim snom. To je bilo ispunjeno i dugo godina njihove mošti su počivale u toj pećini - ruski poklonik iz X veka Antonije opisuje kako im se poklonio. Ovo čudesno buđenje dečaka tada je bilo prihvaćeno kao prototip i potvrda vaskrsenja. Na sve strane se proširila vest o tome - to pominje nekoliko savremenika - istoričara, o tome se govorilo na III Vaseljenskom Saboru koji je uskoro bio održan u tome gradu. Ovo zadivljujuće čudo je tada učvrstilo veru u vaskrsenje. Očigledno se projavila sila Božija, koja je tokom mnogo godina sačuvala od truljenja tela i odeću dečaka. Tako će Gospod, kao što ih podiže iz sna, sakupiti kosti i mrtve podići, prema viziji proroka Jezekilja.
    Ovo proroštvo predviđa ne samo vaskrsenje mrtvih, nego i očuvanje od propasti naroda koji čuva zakon Božiji.
    (Odlomak: Sveti Jovan Šangajski)

    JAVLJANJA UMRLIH


    Malo je ljudskih bića u svetu koja u toku svoga zemaljskog života ne dožive ni jedno javljanje umrlih osoba (srodnika, prijatelja, poznanika), u snu ili na javi. To se događa kako onima koji veruju u besmrtnost ljudske duše i zagrobni život, tako i onima koji ne veruju. Ovim poslednjim, može se reći, čak i pre i češće nego onima prvima, sa namerom da ih ubedi i privede veri. Ali kako većina ova javljanja smatra za svoje intimne doživljaje i o njima retko drugima saopštava, to se o njima u širokoj javnosti malo zna. Mi ćemo od zabeleženih i objavljenih odabrati nekoliko i ovde saopštiti.

    “Smrt je rađanje za život”


    Moj rodjeni deda Ivan Aleksejevič Beljajev je po specijalnosti bio vojni lekar. Bio je veoma lep i imao je duboku veru, smirenje i krotost. Kada sam studirala, on me je poučavao, razgovarao sa mnom na duhovne teme i uopšte posvećivao meni, svojoj rodjaki-polusiročetu (moj otac je umro veoma rano) očinsku pažnju i brigu.
    1905 godine, za vreme japanskog rata, radio je u vojnoj bolnici. Tamo je radila i mlada medicinska sestra, rodjaka jednog generala, takodje lepotica. Ona se tako silno zaljubila u moga dedu, da mu je rekla:
    - Ivane Aleksejeviču, ako me ne oženite ja ću izvršiti samoubistvo, jer ne mogu da živim bez vas.
    - Ja nisam ni mislio da se ženim, - odgovorio je on.
    - Ali kada mi budete rekli svoju krajnju odluku, mene više neće biti medju živima.
    Čuvši za mogućnost takvog tragičnog ishoda, deda je napisao pismo svojoj majci, mojoj baki. Evo njegovog sadržaja: “Majko, jedna medicinska sestra koja radi sa mnom u bolnici se tako zaljubila u mene, da mi je rekla da će okončati svoj život ukoliko je ne oženim. A ja uopšte ne želim da se ženim. Posavetujte me kako da izadjem iz ove teške situacije”. Majka je ovako odgovorila sinu: “Sažali se na nju Vanja, oženi je”. Organizovana je svadba. Ali na frontu je zavladala epidemija. Ivan Aleksejevič je bio odredjen za vojnu bolnicu, gde su ležali bolesnici sa pegavim tifusom. On se kroz neko vreme zarazio i umro. Kada je ta vest došla do njegove mlade žene koja ga je mnogo volela, iako i verujuća, ali koja se još nije udubila u molitvu i spoznala Božiji Promisao, ona je upala u očajanje i uninije.
    Jednom je sedela u sobi i odjednom vidi sledeće: ulazi njen dragi Vanja. Ona je od radosti zaboravila da je on umro, i skočila.
    Posmatrala je kako je on prišao k stolu, uzeo olovku, ali je nije držao tako kako je mi držimo, već vertikalno i nešto je napisao. Bio je tu još jedan tren – i nestao …
    Žena je uzela list sa napisanim …-Njegov omiljeni rukopis, bio je kod mene, videla sam ga. O Bože hvala Ti. Evo šta je on napisao: “Smrt je radjanje za život, u kome nema smrti”.
    Ona i dan-danas brižljivo čuva kao svetinju tu cedulju koju je napisao njen muž javivši se posle smrti. Njena vera je očvrsla i postala dublja.

    “Postoji, postoji, postoji!”


    U Moskvi su u periodu gradjanskog rata živele dve sestre, Irina i Nastja. Sa njima u stanu je živela i njihova prijateljica Nadežda, koja nije bila učvršćena u veri.
    Nastja je otišla na front kao medicinska sestra. Razbolela se od pegavog tifusa i umrla. Kada su Irina i Nadežda dobile tužnu vest, Nadežda je pomislila: “Kada bi Nastja došla kod mene i rekla mi da li nešto postoji u tom drugom svetu, ja bih poverovala”.
    I te noći je Irina videla u snu svoju pokojnu Nastju, koja joj je govorila:
    - Reci Nadeždi: “Postoji, postoji, postoji!” I potom je nestala.
    Probudivši se, Irina je bila u nedoumici: “Šta znače te nerazumljive reči?”. Kada je Nadeždi ispričala šta je sanjala, ova je pobledela: dobila je od Nastje odgovor na svoje pitanje.
    Po mudroom Božijem Promislu Nastja se nije javila Nadeždi, već Irini, koja nije znala Nadeždine misli. To je Nadeždi potvrdilo da taj san nije bio slučajan, već direktan odgovor na njene misli, za koje niko živi nije ni znao.

    Priča oca Georgija


    Ja sam tada bio iguman Mcenskog manastira. Zbog posla sam često boravio u Kalugi. Jednom kada sam bio tamo išao sam ulicom i vidim sledeće: pored velike kuće je stajala žena u nebrižljivo obučenoj toploj haljini, lice joj je bilo bledo, i tako tužno, da sam je odmah pogledao pažljivo, a ona mi je rekla:
    - Oče, muž mi umire, ja ne mogu daleko da odem od njega, a njega treba pričestiti što pre. Molim vas nemojte da me odbijete, već dodjite kod nas.
    Srećom ja sam imao kod sebe Svete Darove. Uvela me je u kuću i ja sam ugledao njenog muža: bio je loše, nije mu ostalo još puno života. Ispovedio sam ga i pričestio. On mi je pri punoj svesti zahvalio sa suzama, a potom je rekao:
    - Veoma sam tužan. Ja sam trgovac, a jedan posao je takav da je kuća morala da se da u zalog, a nije otkupljena, i prodaće je za dva dana na aukciji. Ja umirem, a moja porodica ostaje bez sredstava.
    Bilo mi ga je žao.
    - Ne tugujte, - kažem mu, - možda će Gospod dati, i ja ću moći nekako da vam pomognem.
    Brzo sam otišao do telegrafa i pozvao kod sebe u hotel jednog svog duhovnog sina, takodje trgovca. On je došao kod mene te iste večeri, shvatio u čemu je stvar, i kada je bila aukcija za prodaju kuće uspeo je da cenu dovede do trideset pet hiljada. Kuću je kupio grad, a od dobijenog novca sedam hiljada je otišlo za zalog, a osamnaest hiljada su stavili u banku na ime trgovca koji je umirao.
    Ja sam već odložio svoj povratak u manastir i posle svih novčanih transkacija otišao sam kod bolesnika da mu ispričam o uspešno završenom poslu. On je još bio živ … Zahvalio mi je što sam spasao njegovu porodicu od siromaštva, a uveče je umro … Nisam ostao na sahrani, već sam požurio u manastir i zbog raznih poslova zaboravio na njega.
    Prošlo je nekoliko godina. Izbila je revolucija. Sovjetska vlast je mnoge zatvarala zbog vere. Uhvatili su i mene.
    Jedne noći mi je prišao stražar i šapnuo:
    - Spremajte se oče, danas sam dobio spisak svih vas, noću će vas odvezti.
    Preneo sam svojim cimerima stražareve reči. Treba li i govoriti šta se dešavalo u duši svakog od nas? Svi smo znali da smo osudjeni na smrt, ali je ona sada stajala pred pragom i spremala se da ga prestupi.
    Nemajući snage da ostanem u ćeliji, stavio sam epitrahilj i pošao u pust hodnik bez prozora da se pomolim. Molio sam se i plakao tako kao nikada u životu, suze su mi tako tekle da su nakvasile porub na epitrahilju, te se on razdvojio i videli su se raznobojni konci.
    Odjednom sam pored sebe ugledao nepoznatog čoveka koji me je posmatrao, a potom rekao:
    - Ne plačite oče, vas neće streljati.
    - A ko ste vi? – začudio sam se.
    - Vi ste me oče zaboravili, a kod nas ovde se dobra dela ne zaboravljaju, - odgovorio je taj čovek. – Ja sam onaj trgovac, koga ste vi u Kalugi pred smrt ispovedili.
    I samo što je trgovac nestao iz mog vidokruga, ugledao sam da se na kamenom zidu hodnika napravila rupa, i kroz nju sam video šumu, a iznad nje u vazduhu – svoju pokojnu majku. Ona se okrenula i rekla:
    - Da, Jeogruška, vas neće streljati, a kroz deset godina ćemo se videti. Vidjenje se završilo, i ja sam ponovo bio pored pustog zida, ali je u mojoj duši bio Vaskrs. Požurio sam u ćeliju i rekao:
    - Dragi moji, zahvalite Bogu, nas neće streljati, verujte rečima sveštenika (shvatio sam da su i trgovac i moja majka govorili za sve nas). Neopisiva radost je zamenila veliku tugu u našoj ćeliji.
    Poverovali su mi: neko mi je celivao ruke, neko ramena …Znali smo da ćemo ostati živi. Noć je prošla, a u zoru su nas odveli u deportacijski zatvor. Odatle sam dospeo u B-i, a uskoro po amnestiji sam bio oslobodjen i poslednje godine sam proživeo pri Danilovskom manastiru. Šestoro mojih cimera su postala moja duhovna čeda.

    Javljanje pokojnika Mičurinu


    Živeo sam u jednom gradu sa poznatim I.V. Mičurinim i potvrdjujem verodostojnost dalje opisanog dogadjaja. Desilo se to leti u vreme Prvog svetskog rata. Ivan Vasiljevič je tada živeo u kućici, okruženoj velikim voćnim vrtom. Bila je već noć, i u vrtu su bili pušteni psi sa lanca. Čulo se kucanje na vrata. Mičurin, začudjen kasnom posetom i time da su psi propustili goste, prišao je k vratima:
    - Ko je to?
    - To sam ja, Fjodor. Otvori Ivane Vasiljeviču.
    Ivan Vasiljevič je prepoznao glas njemu poznatog Fjodora, koji je otišao u rat, i otvorio mu je vrata.
    Pred njim je stajao Fjodor u vojničkom šinjelu.
    - Imam molbu za tebe, Ivane Vasiljeviču. Molim te da odeš kod mojih bližnjih i kažeš im da su me danas ubili u ratu. Otišao bih ja kod njih kad bi me pustili. Idi i reci im da ne tuguju zbog mene.
    Fjodor je posle toga postao nevidljiv. Osvestivši se posle toga što se desilo, Ivan Vasiljevič je otišao kod Fjodorovih bližnjih, ali mu oni nisu poverovali.
    Medjutim nije prošlo ni nedelju dana, kada su dobili zvanično saopštenje o tome da je njihov sin Fjodor ubjen na frontu. Datum njegove smrti je bio upravo onaj dan, kada se njegova duša javila I.V.Mičurinu.

    Devojka u roza haljini


    Početkom ovog veka u Moskvi je živeo popularni profesor hirurg Vladimir Nikolajevič Rozanov.
    U toku je bio prijem bolesnika u njegovoj kući. Posle odlaska redovnog pacijenta u kabinet je ušla devojka od svojih deset-dvanaest godina u roza haljini sa mašnom na glavi.
    - Doktore, - obratila se ona ka V.N,. – mojoj majci je veoma loše, potrebna joj je hitna pomoć. Preklinjem vas da podjete ovog časa …- I devojka je rekla svoju adresu.
    V.N. je bio začudjen i neobičnom posetom devojke, i tom uporonošću s kojom ga je molila da hitno poseti njenu majku. On joj je obećao da će odmah doći, i devojka je otišla.
    Izašavši iz kabineta, V.N. je rekao bolesnicima koji su ga čekali da pričekaju, jer mora hitno da ide kod majke te devojke, koja je maločas bila kod njega.
    - Koje devojke? – začudili su se bolesnici. – Niko nije ušao ni izašao iz vašeg kabineta, i nama je čudno s kim ste vi razgovarali.
    V.N. se još više začudio ovim rečima i požurio je da stigne na adresu koju mu je devojka rekla. U stanu je zatekao pometnju.
    - Doktore, kako je dobro što ste došli. Ko vam je rekao da ste nam preko potrebni? – začudili su se ukućani.
    Odveli su ga u salu, gde se nalazila žena u dubokoj komi, skoro bez znaka života …
    A na stolu je ležala pokojnica – devojka u roza haljini sa mašnom u kosi, s kojom je Vladimir Nikolajevič maločas razgovarao u svom kabinetu…

    Posramljeni ateista


    U vreme gradjanskog rata muž i ja smo morali dugo vremena da živimo u Soči. Tamo smo se veoma sprijateljili sa jednim lekarem, muževljevim kolegom i ubedjenim ateistom.
    Moj muž je umro uskoro posle povratka u Moskvu. Posle njegove smrti sam dobila pismo od našeg prijatelja lekara iz Soče, koje je opisivalo sledeći dogadjaj.
    “Rano ujutru tog dana i meseca išao sam na službu. Stupivši na mostić preko reke, u jarugi sam video da s druge obale na mostić dolazi vaš muž. Bio sam veoma začudjen kad sam ga video, znajući da je on sada u Moskvi. Ali potom sam pomislio da se očigledno opet vratio iz nekog razloga u Soču.
    Skinuo sam kapu i izdaleka počeo da ga pozdravljam. Postepeno smo se približavali jedan drugom. Odjednom je nešto sa strane odvuklo moju pažnju, i u sledećem trenutku već nisam video vašeg muža.
    Bio sam zadivljen tim dogadjajem, jer sam bio potpuno zdrav, trezven i svestan. Pored toga mogu da potvrdim da sam na svoje oči video vašeg muža. Molim vas da mi kažete da li je on zdrav?”
    To jutro i datum, kada je lekar-ateista imao vidjenje, bio je dan i čas smrti moga muža.

    “Malena, Bog postoji”


    Evo šta mi je ispričala jedna starija žena: “Muž i ja nismo bili utvrdjeni u veri, iako nismo poricali postojanje Boga. Jedno drugom smo dali obećanje da ako neko umre prvi, da će se posle smrti javiti onom drugom i reći da li Bog postoji.
    Moj muž je umro prvi.
    Jednog dana sam sedela sama u svojoj sobi pri potpunoj svesti. Odjednom su se otvorila vrata i prišao mi je pokojni muž.
    - Malena (tako me je oduvek zvao za života zbog mog malog rasta), Bog postoji. I postao je nevidljiv”.
    Mogu se često čuti slični slučajevi, kada se u toku života daje obećanje da će se neko pojaviti posle smrti. Obično to zaista ima nešto svoje. Može se pomisliti, da se umrla duša oseća obaveznom zbog obećanja koje je dala tokom života i ne može da se umiri dotle dok ga ne ispuni. Snishodeći duši koja je napustila telo, Gospod Bog po Svojoj neizrecivoj milosti daje joj mogućnost da ispuni obećanje.

    U Vaskršnju noć


    U aprilu 1942 godine sam otišla u Uglič na poziv svog bolesnog oca. Moja majka je bila u Kazanju. U noći izmedju četvrtog i petog aprila sam bila na Vaskršnjoj službi. Od osam sati uveče do dvanaest sam čitala “Dela svetih Apostola” svima koji su čekali jutrenje.
    Na kraju je sveštenik zamolio sve da izadju iz crkve u litiju, iako se nije moglo hodati sa svećama zbog mraka. Svi su izašli, a ja sam ostala, i pored mene nikoga nije bilo.
    Sveštenik je uzviknuo iz oltara: “Hristos Voskrese”, i tog časa je pored mene glas moje majke rekao: “Hristos Voskrese”.
    Odmah sam shvatila da je to bio njen glas, i brzo se okrenula, ne uspevši da razmislim o tome što se desilo … Htela sam da je vidim, ali pored nije bilo nikoga.
    Kroz nedelju dana sam se vratila u Moskvu i pitala prijatelje za moju majku. Iz bolnice mi je zvanično bilo saopšteno, da je moja majka umrla uoči petog aprila 1942 godine, to jest na Vaskrs.

    “Dodji kod nas”


    Mojoj prijateljici je umro četvorogodišnji sin. Nekoliko dana pre smrti on je počeo da moli majku da podje u crkvu. Oni su i ranije išli u crkvu, ali ovog puta je posebno insistirao i molio, i oni su nekoliko dana uzastopno odlazili u Elohovsku crkvu u Moskvi. Čim dodju, on bi se radovao: “Ah, kako je dobro, kako je dobro!”. Posle njegove smrti njegova majka je veoma stradala. Prošao je mesec ili dva, i njena ćerka kojoj je svega dve godine, je počela odjednom da govori: “Mama, a evo i Aljoša je došao, ne plači”. Jednom kad je majka sedela sa ćerkom na krevetu i igrala se s njom, ćerka je odjednom rekla, prekinuvši igru: “Aljoša, dodji kod nas lepše je tako igrati se”.
    Danas Tanja sa decom (potom je dobila još jedno dete) redovno ide u crkvu.
    preuzeto sa http://www.wco.ru - prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

    Umrla majka javlja se svome bezbožnom sinu i vraća ga veri


    U jednu seosku parohiju doselio se iz obližnje varoši mladić od svojih 25 godina. Na kraju sela kupio vilu, okruženu gustom borovom šumom, i živeo povučeno. Mesnom svešteniku pao je u oči svojim revnosnim posećivanjem bogosluženja u crkvi svake nedelje i praznika. Prvi je dolazio u crkvu i poslednji iz nje izlazio. Za vreme bogosluženja stajao je skrušeno, duhovno sabran u sebe, i molio se. Sveštenik je zaželeo da se sa njim upozna, ali mu se prilika za to nikako nije ukazivala. Najzad, u početku velikog posta sveštenik primi pismo od nepoznatog mladića, u kome ga ovaj poziva da ga poseti. Sveštenik je to jedva dočekao i otišao. Tom prilikom mladić mu je opširno opisao svoj burni život i prelom koji mu se dogodio.
    Roditelji su mu bili bogati zemljoposednici i on je u roditeljskom domu odgajen u veri i pobožnosti. Po svršetku osnovne škole roditelji ga upišu u srednju školu u obližnjoj varoši. Društvo u koje je tamo upao bilo je bezbožničko i počelo da ismejava njegovu veru. Nemajući podrške ni s koje strane, vremenom se u njemu ugasi plamen vere i on postane javni nevernik. Krstić sa lančićem, koji mu je majka u detinjstvu podarila, on sa prezrenjem odbaci od sebe. Društvo ga je vuklo sve dublje u ponor. Noćne pijanke i orgijanja sa razvratnim devojkama i ženama, bez stida i srama, ubili su u njemu osećanje morala i on se našao na dnu pakla. U to vreme roditelji mu pomru jedno za drugim od nekakve zaraze. Na vest o tome on pođe u selo da obiđe njihove grobove. Ma da je sve drugo ismejavao, u njegovoj razvratnoj duši ipak se očuvala izvesna ljubav prema roditeljima i ona ga pokrene da pođe i pokloni se njihovim grobovima. Ali na domaku grobova, njemu se svest pomrači i on padne na zemlju. Osvestio se tek u sobi jednog seljaka; u koju ga je njegov sluga preneo. Sutradan je ustao i pošao do groblja, ali mu se isto dogodi. Trećeg dana ostao je u postelji i ništa mu se nije desilo. Četvrtog dana ustao je i krenuo ka groblju, ali se opet na domaku grobova sruši onesvešćen. I ovoga puta sluga, koji je bio uz njega, uz pomoć nekolicine prenese ga i smesti u krevet. Kad je došao k sebi, on naredi sluzi da mu pozove lekara. Ovaj je stigao sutradan, pregledao ga i propisao lek. U početku lekar je olako shvatio njegovu bolest, ali je docnije uvideo da je u pitanju neobičan i težak slučaj, gde on ne može pomoći. Posle šestonedeljnog uzaludnog lečenja, lekar je digao ruke i prepustio ga njegovoj sudbini. Sve dok je lekar bio pored njega, on je gajio nadu da će ozdraviti, ali kad ga je ostavio - njega zahvati veliki strah. U bunilu, koje ga je s vremena na vreme spopadalo, on je zapadao u mrak, pun smrada i jauka, od čega mu se krv u žilama ledila. Jedne noći on u strahu krikne i otvori oči. Pri slaboj svetlosti sveće on pored kreveta spazi svoju umrlu majku i oseti njenu ruku u svojoj. Bila je sva obučena u belo, samo najednom mestu videlo se crno platno.
    "Ja sam, tvoja mati, počela je ona da mi govori. Tvoji gresi, tvoj razvratni život i neverovanje dosadili su Bogu i On je hteo da te uništi. Ti si ne samo sebe upropastio nego si i nas upropastio, i ovo crno mesto na mojoj haljini tvoji su teški gresi. Otac i ja molili smo se Gospodu za tebe, i On je bio voljan da te povrati Sebi, ali ne milošću već strogošću. On je znao da je tebi mio samo naš grob, i zato ti nije dopustio da mu priđeš, da bi priznao višu silu koju odričeš. Ali ti to nisi shvatio. Zato me je Gospod poslao tebi, i ovo je poslednje sredstvo da se popraviš. Ti nisi priznavao Boga, besmrtnost duše i zagrobni život. Evo ti dokaza: ja sam umrla, ali sam živa, javljam ti se i govorim s tobom. Poveruj u Boga i vrati Mu se. Seti se kako sam te učila da budeš dobar hrišćanin. Još jedanput zaklinjem te: vrati se Bogu. Ti ne veruješ i, može biti, misliš da moju pojavu objasniš rastrojstvom svoga uobraženja, ali znaj da su tvoja objašnjenja lažna. Ja svojim duhovnim bićem stojim pred tobom. A za dokaz da je ovo istina, evo ti krstić koji si ti odbacio, uzmi ga, inače ćeš poginuti! Poveruj, i tvoja će bolest biti izlečena na čudesan način".
    Posle tih reči nje je nestalo, a u mojoj ruci obreo se bačeni krstić.
    Pojava majke i njene reči duboko su protresle njegovu dušu, savest se u njemu probudila i on se zgadio na svoj dotadašnji život. U trenutku kad se taj prelom u njegovoj duši dogodio, u sobi se pojavio njegov sluga sa čašom svete bogojavljenske vodice u ruci i pružio mu je sa rečima: "Ovo je sveta bogojavljenska vodica, pij, gospodine, može ti od nje biti lakše". On je sa radošću primio pruženu čašu i iskapio je. Namah se osetio potpuno zdravim, ustao je iz kreveta i zahvalio Bogu. Sutradan je otišao u crkvu da se pomoli i zahvali Bogu na spasenju, a iz crkve se uputio grobovima svojih milih roditelja, pao na njih i zalio ih obilnim suzama pokajanja. Posle toga on odluči da se nastani u ovom selu i promeni način života (Od neverovanja – verovanju).
    Kalendar "Pravoslavlje" za 1928. godinu, str. 68-76

    Umrla majka se javlja sinu i spasava ga od samoubistva


    Neki imućni čovek pre prošlog rata (1941-1945) potpisivao je menice svojim poznanicima i na kraju morao mnoge od njih da plati. Zbog tuđih dugova sve imanje otišlo mu je na doboš. Ostavši bez ičega, bio je prinuđen da prosi. U svom očajanju on se noću upiti na groblje u nameri da na grobu svojih roditelja izvrši samoubistvo. Ophrvan jadom, mučenjem i unutrašnjom borbom da li da prekrati svoj život, on na grobu svojih roditelja zaspi. U snu mu se javi majka, koja mu zapreti da ne čini što je naumio. Bolje je i da prosi pa da se hlebom hrani, nego da učini greh samoubistva i sebe osudi na večne muke. U carstvu Božjem ima mnogo onih koji su na zemlji bili prosjaci, ali nema ni jednog koji je sebi sam svesno oduzeo život. To ga je spaslo od teškog greha (Episkop Nikolaj, 50. Misionarsko pismo. Bitolj, 1932).

    Umrla majka javlja se svešteniku i upućuje ga da ispovedi i pričesti njenog sina


    Ovo se dogodilo u Moskvi 1923. godine. U jednoj moskovskoj crkvi završavala se služba Božja, koju je služio sveštenik nedavno premešten iz unutrašnjosti. Pri kraju službe, među poslednjima, prišla je da celiva krst i jedna dama u crnini. Posle celivanja krsta, ona se obrati molbom svešteniku da pođe radi ispovesti i pričešća jednog bolesnika. Njemu je rđavo i on preživljava svoje poslednje časove. Sveštenik se počeo izgovarati da je zauzet poslovima u crkvi i predložio joj da uputi drugog sveštenika, svoga kolegu. Ali je ona uporno zahtevala da baš on pođe, i on je, najzad, pristao. Zamolio je svoga kolegu da posvršava i njegove poslove i krenuo je. Polazeći, on se obrati dami, koja je čekala, hoće li i ona sa njim.
    - Na žalost ne mogu, odgovorila je ona. Ja ću vam napisati adresu, to nije daleko odavde.
    Posle tih reči ona je iz torbice izvadila malu olovku, od starog koverta ocepila parče papira i na obratnoj strani napisala adresu.
    Kroz četvrt sata sveštenik je bio pred zgradom. To je ranije bila mala gostionica, sada pretvorena u prihvatilište partijske omladine iz unutrašnjosti. U adresi je bio naznačen i broj sobe. Sveštenik se obrati vrataru za obaveštenje, i ovaj mu odgovori da takvo lice postoji i uputi na odgovarajući broj sobe. Kad je sveštenik zakucao na vrata, iznutra se čuo glas da uđe.
    Sveštenik je ušao i začudio se. Soba je bila velika i prazna, bez bolesnika. Iza pisaćeg stola podigao se i pošao mu u susret mladić od svojih 20-22 godine. Posle pozdrava, sveštenik je zapitao gde je bolesnik.
    - Ovde nema nikakvog bolesnika, odgovorio je mladić.
    - Izvinite, mene su ovamo uputili da ispovedim i pričestim teškog bolesnika, rekao je sveštenik.
    - To je očigledna greška. Kako se zove taj bolesnik? Zapitao je mladić.
    Sveštenik mu je rekao ime bolesnika.
    - To sam ja, odgovorio je mladić sa osmehom. Neko je hteo da se našali i sa mnom i sa vama. Izvolite sesti, rekao je mladić i uslužno ponudio svešteniku stolicu. To je nesumnjiva pogreška, nastavio je da govori mladić. Sedajući pored pisaćeg stola, sveštenik je slučajno laktom zakačio na stolu ram sa slikom i oborio sebi u krilo. Zbunjen ovim što je učinio, on je požurio da podigne ram i da ga stavi na sto. Tom prilikom je pogledao na sliku i u osobi koja je na njoj bila prepoznao damu koju je video u crnini i koja ga je uputila ovamo.
    - To je ona. Ta žena je pre pola sata bila u crkvi. Ona me je uputila ovamo, rekao je brzo i radosno sveštenik.
    - To ne može biti, spokojno je odgovorio mladić. To je slika moje majke, a ona je umrla pre godinu dana.
    - Ne, istina je, pogreške ne može da bude, nastavio je sveštenik. Ona je bila u crkvi i ja sam razgovarao sa njom. Ona me je molila da dođem ovamo.
    - Ta dama vam je dala moju adresu? zapitao je mladić.
    - Da, ona je napisala vašu adresu, odgovorio je sveštenik, i pružio mladiću parče papira sa adresom.
    Mladić je uzbuđeno uzeo papir. U tom času lice njegovo dobilo je izraz krajnje zabune i straha. Lice je prekrilo mrtvačko bledilo, a čelo oblio obilan znoj.
    - Da, to je rukopis moje majke, rekao je mladić jedva otvarajući usta.
    On je sedeo zagledan u papir. Njegovo telo počelo je da drhti. Naslonio je glavu na ruke i zatvorio oči. Nastala je mučna tišina. Nju je prekinuo sveštenik, dižući se.
    - Ja sam spreman, rekao je mladić, prenuvši se. Pristupite ispovesti.
    Sveštenik je umirivao mladića, koji je za sve vreme ispovesti plakao i ućutao tek pred pričešćem.
    Kad je sveštenik otišao, mladić se iz svoje sobe, koja je bila na prvom spratu, spustio kod drugova u prizemlju i ispričao im šta se zbilo.
    Podigla se velika galama, raspra, ismevanje, prebacivanje. Neki su zahtevali da se sveštenik odmah pronađe i uhapsi. Drugi, razumniji i uzdržljiviji, umirivali su plahovite drugove. U tim raspravama nije učestvovao samo on, koji je seo i spustio glavu na ruke, kao da je veoma umoran.
    Kad se galama posle nekoliko minuta stišala, neki drugovi prišli su mu i pozvali ga, ali se on nije odazvao. Bio je mrtav. U njegovoj zgrčenoj šaki našli su papir sa njegovom adresom. Olovkom ispisan tekst na papiru bledeo je i gubio se na njihove oči i od njega je ostalo samo nekoliko tačaka.
    Sveštenika su odmah uhapsili, pod sumnjom da je mladića otrovao. Ali lekarska komisija, koja je izvršila odbukciju leša, našla je da je mladić umro od teškog srčanog oboljenja.
    (Varšavski list „Slovo“ za 1932. god.).

    Umrla supruga javlja se svome mužu i vraća ga Bogu


    Jedan sveštenik ostade udov posle šesnaestogodišnjeg bračnog života sa šestoro sitne dece. Gubitak supruge, sa kojom je proživeo srećno i zadovoljno, u nepomućenoj slozi i ljubavi, toliko ga je protresla, da umalo nije pomerio pameću. Njime je ovladala takva tuga i žalost, da se potpuno izmenio i odao alkoholu, u nadi da će u njemu naći olakšanje svoje nevolje. Ali posle nekog vremena njemu se u snu javi njegova umrla supruga i posavetuje ga da se radi nje, radi sebe i svoga visokog čina, radi dece i službe svoje, okani pagubnog puta kojim se uputio. Neka ne žali zbog rastanka sa njom, jer će se opet sastati u večnosti. Umesto praznine koju oseća u svome srcu, neka tu prazninu popunjava ljubavlju prema Bogu, prema deci i svojoj pastvi. Dušu svoju neka hrani čestim čitanjem Reči Božje, čestim bogosluženjem i molitvama za nju, sebe, decu i poverene mu duše. - Sveštenik je poslušao glas svoje umrle supruge i primio ga kao glas anđela čuvara i samoga Boga. Napregao je sve svoje sile i vratio se na pravi put.

    Umrli muž javlja se ženi i otkriva gde se nalazi njen zatureni nakit


    Starica Lenka Janić živela je u Beogradu za vreme austro-ugarske okupacije Srbije u prvom svetskot ratu (1915-1918). Mučila se mnogo i sirotovala, ali se stalno Bogu molila. Jednom joj se dogodi da zaturi svoj nakit koji je držala u rezervi za slučaj gladi, pa da ga onda proda i decu ishrani.
    Zbog toga se mnogo ožalostila. Ali dođe joj još jedan daleko veći udar. Dobije vest da joj je sin Mika poginuo u ratu. Plakala je gorko za svojim sinom. U toj tuzi ona jedne noći vidi u snu svoga umrlog muža Ljubu. On je zapita što je tako žalosna. "Kako ne bih bila žalosna, kad sam izgubila nakit i sina!" odgovori ona. Na to joj on rekne da je nakit zatrpan u sanduku tom i tom, a sin Mika živ je. Kad se probudila, ona požuri da pretrese označeni sanduk i u njemu zaista nađe zatureni nakit, a sin Mika po svršetku rata vratio se živ i zdrav (Episkop Nikolaj, Povest o neobičnom snu obistinjenom, Emanuil, str. 29-30).

    Umrla verenica javila se svome vereniku i posavetovala ga da se vrati veri i Bogu


    Jedan čovek, fakultetski obrazovan, sudija po struci, ispričao je sledeći čudesni događaj iz svoga života: Pre nekoliko godina zavoleo sam jednu devojku i nateravao da s njom stupim u brak. Već je bio naznačen i dan svadbe. Ali, na nekoliko dana pre venčanja, moja verenica nazebe, dobije galopirajuću tuberkolozu i posle 3-4 meseca umre. Iako je za mene to bio veliki udar, ipak, vreme čini svoje. Ja sam sve manje mislio na svoju verenicu i sve manje žalio, dok je nisam skoro potpuno zaboravio.
    Desilo mi se potom da krenem na službeni put, koji me je vodio kroz jedan grad naše oblasti (gubernije), u kome su stanovali neki moji rođaci. Ja prekinem put i svratim kod tih rođaka na jedan dan. Rođaci me uveče smeste u zasebnu sobu. Sa mnom u sobi bio je moj pas, vrlo pametna životinja. Bila je takva mesečina, da se moglo čitati. Ja još nisam bio dobro zaspao, kad kroza san čujem kako moj pas počinje da reži. Znajući da on to nikad ne čini bezrazložno, pomislio sam da je u sobi slučajno ostala mačka, ili je protrčao miš. Podigao sam se u postelji i bacio pogled po sobi, ali ništa nisam primetio. Međutim, pas je sve jače režao i očigledno nečega se plašio. Ja ga pogledam i vidim da mu se sva dlaka nakostrešila. Počnem da ga umirujem, ali on se sve više plašio. Tada i mene počne da obuzima strah, iako po svojoj prirodi nisam bio strašljiv. Strah je i kod mene i kod psa bivao sve veći, da se i meni sva kosa na glavi podigla uvis. Još minut, i ja bih sigurno izgubio svest. Ali pas je počeo da se smirava, a sa njim i ja. Istovremeno sa smirivanjem počeo sam da osećam nečije prisustvo u sobi i da očekujem da se taj "neko" pojavi. Kad sam se potpuno smirio, meni odjednom priđe moja umrla verenica, poljubi me i rekne: "Zdravo, Aleksandre Nikolajeviću! Ti ne veruješ da iza groba postoji život. Evo, ja sam živa, pogledaj me! Čak sam te i poljubila. Veruj, dragi moj, da se smrću ne prekraćuje život". Zatim mi je ukazala šta treba da pročitam o zagrobnom životu u Svetom pismu i drugim duhovnim spisima. Još mi je nešto saopštila, ali mi je zabranila da to pričam drugima.
    Kad sam sutradan ustao iz kreveta i pogledao sebe u ogledalu, začudio sam se svome izgledu: sva moja kosa na glavi pobelela je za jednu noć! Kad su me rođaci za vreme zajedničkog čaja videli osedelog, uplašili su se veoma.
    Ne treba da prećutim da ja do ovog slučaja nisam verovao ni u šta: ni u Boga, ni u besmrtnost duše, ni u zagrobni život. U crkvi nisam bio nekoliko godina, niti se ispovedio ni pričestio. Praznici, postovi i crkveni obredi za mene nisu postojali. Ali od ovog slučaja, ja sam opet hrišćanin koji veruje, i ne znam kako da zahvalim Bogu što me je istrgao iz bezdana pagubnih zabluda
    (Iz prevoda: Večne zagrobne tajne).

    Umrli brat javio se sestri i objasnio zašto nije došao kad su ga očekivali


    Donka Stojanović iz Bitolja, imala je brata, ikonopisca. On joj je javio da će je o Uskrsu posetiti. Ona se tome mnogo obradovala i sa radošću ga očekivala. Ali Uskrs dođe i prođe, a njega nema. Nju je to mnogo ožalostilo i zabrinulo. Jedne noći on joj se u snu javi i objasni da je on hteo doći, ali ga je smrt pretekla. Posle nekoliko dana ona dobije vest da joj je brat umro u selu Knjaževu, kod Sofije (u Bugarskoj), i to baš one noći kad se njoj javio (Episkop Nikolaj, Emanuil, str. 27).

    Umrli brat javio se bratu i opomenuo ga da veruje


    Ruski knez Vladimir Sergijevič Dolgoruki bio je poslanik na pruskom dvoru u Berlinu i tamo se zarazio idejama slobodnih mislilaca. Otada on nije verovao u Boga niti zagrobni život. Njegov brat, knez Petar, čuvši o tome, pisao mu je mnogo puta i ubeđivao da veruje, jer bez vere nema sreće na zemlji, a osobito je vera potrebna radi budućeg života. Ali sve je bilo uzalud. Knez Vladimir smejao se ubeđenjima svoga pobožnog brata.
    Vrativši se jednom od kralja, osetio je veliki umor, brzo se svukao, bacio u postelju i zadremao. Odjednom on začuje kako se zavesa ispred njegovog kreveta pomiče, neko mu se približava i nečija hladna ruka dotače se njegove ruke, čak je i stegne. On otvori oči i vidi svoga brata Petra, koji mu rekne: "Veruj!" Obradovan neočekivanom pojavom svog brata knez Vladimir skoči iz kreveta, u nameri da se sa bratom zagrli, ali ovaj u tom trenutku iščezne. On pozove poslugu i zapita šta mu je sa bratom, ali mu ova odgovori da nikakvog brata nije videla. On pomisli da je to bio san, ali reč "veruj" još zvoni u njegovim ušima. On zapiše datum i čas viđenja. Uskoro potom primi izveštaj da se njegov brat upokojio baš u dan i čas kada se njemu javio. Otada on je odbacio ideje slobodnih mislilaca i vratio se veri. Svoj doživljaj i preokret često je pričao drugima (Iz prevoda: Večne zagrobne tajne).

    Poginuli sin javlja se ocu i zove ga k sebi


    Risto, sin pokojnog hadži Stojana Openičanina, ispričao je pokojnom episkopu Nikolaju čudnovat doživljaj svoga oca Stojana. Na mesec dana pred svoju smrt Stojan je pozvao sina Ristu i rekao mu da će neko u njihovoj kući umreti kroz mesec dana. Kako je to on doznao, nije hteo reći. Najpre je mislio da će umreti njegova supruga i počeo krišom od nje sve pripremati za pogreb. Kupovao je razne stvari i donosio kući, ali da mu žena ne vidi. Ali na deset dana pred smrt on je sanjao sina koji mu je poginuo u ratu. Sin mu je rekao: "Hajde, babo, dođi ovamo, čeka te deda" (to jest, njegov otac). Posle nekoliko dana isti san se ponovio. Izjutra na dan smrti on je hteo da uvalja jedno bure u podrum, ali tom prilikom padne, bure ga skrši i on pogine
    (Episkop Nikolaj, Povest o nagoveštenoj smrti u snu, Emanuil, str. 28-29).

    Umrli sused javio se svome susedu


    Neki seljak iz Vevčana ispričao je pokojnom episkopu Nikolaju: Umro mi komšija koga sam mnogo voleo. Tugovao sam za njim, molio se Bogu i palio sveće. Jedne noći javi mi se on u snu, i ja ga lepo gledam; pa setivši se da je on umro, zapitam ga: "A gde se ti sada nalaziš?" A on odgovori: "U nebeskoj Crkvi". Posle malog ćutanja, on će reći: "Sve daće koje vi nama umrlima dajete, dolaze nama na nebo". Nesumnjivo on nije mislio reći da hleb, vino, sveće i drugo što se sprema i deli odlazi na nebo, nego da od toga što se za njih sprema i deli oni doživljavaju radost i olakšanje u onom svetu, kako to i Crkva uči na osnovu dobivenih otkrivenja
    (Episkop Nikolaj, Povest o javljanju iz onog sveta, Emanuil, str. 22).

    Umrli otac javio se sinu i pozvao ga da dođe kod njega 18. Oktobra


    Moj rođak, sada pokojni, Živan Arsenijević, službenik Sreske skupštine u Kragujevcu, sanjao je 2. oktobra 1964. godine svoga umrlog oca, koji ga je pozvao da dođe kod njega. "A kad?" zapitao je on oca. - "18. oktobra", odgovorio je otac. Na dan 18. oktobra Živan pođe svojim privatnim poslom do sela Brzana. Po svršenom poslu, dolazeći na železničku stanicu u Brzanu, on se nesrećno oklizne i padne na kolosek pred lokomotivu i pogine.

    Umrli drug javio se drugu i zahvalio mu na njegovim molitvama i milostinji


    Početkom ovog veka živeo je u jednom gradu Rusije penzionisani činovnik Nikolaj. Bio je dobar i pobožan čovek. U mladosti on se družio sa Vasilijem, kasnije takođe činovnikom u penziji. Svoje prijateljstvo nisu prekidali ni kad su otišli u penziju. Ali jednog dana Vasilije se razboli i umre. Njegov drug Nikolaj usrdno se molio Bogu za svoga umrlog druga i povremeno delio milostinju za spas njegove duše. U četrdeseti dan po Vasilijevoj smrti Nikolaj je sedeo u svojoj sobi. Najednom, vrata od sobe škripnu i na njima se ukaže umrli drug Vasilije i progovori tiho: "Hvala ti, druže moj, na tvojim usrdnim molitvama za mene i milostinjama. Time si mi mnogo pomogao. Po Božjoj milosti izbavljen sam iz pakla i sad živim u dobrom obitalištu".
    Nikolaj je bio izbezumljen i sa užasom slušao svoga druga i nije mogao ni reči progovoriti.
    "Oprosti druže, i do viđenja u večnosti, produžio je da govori Vasilije, nadam se da ćemo se skoro videti i zajedno obitavati. A dotle potrudi se još radi svoga večnog spasenja". Posle ovih reči izašao je na vrata i iščezao.
    Posle ovog viđenja Nikolaj je brigu o imovini predao deci svojoj, a on se dao na još brojnija bogougodna dela. Posle dve godine i on se tiho upokojio za vreme molitve na kolenima
    (Iz prevoda: Večne zagrobne tajne).
    Umrli drug javio se drugu da bi ga uverio u zagrobni život
    Pre nekih četrdeset godina poznavao sam dva mlada oficira. Jedan od njih bio je pravoslavne a drugi luteranske veroispovesti. Oni su bili dali reč jedan drugom da se onaj koji prvi umre javi onome što ostane. Prošao je nekoliko godina kako ih nisam video. Jednom prilikom odem da posetim svoju tetku. Ona mi reče da se u tom trenutku kod nje nalazi nekakav čudni stranac, koji provodi najstroži život: ide bos odeven u polumonašku haljinu, opasan uzicom. Za vreme bogosluženja ne ulazi u hram nego stoji pred njegovim vratima. Kad sam zaželeo da ga vidim i tetka ga uvela, ja sam se zapanjio: preda mnom je stajao jedan od one dvojice oficira, mojih poznanika, onaj pravoslavne vere. Posle srdačnog drugarskog pozdrava, on mi je ispričao da je njegov drug luteran, umro i da mu se potom javio, i to ne u snu nego na javi. Tom prilikom on mu je ispričao šta duša doživljuje po izlasku iz tela, ali mu je zabranio da o tome priča drugima. Posle tog viđenja sa svojim drugom, on je prodao sve svoje veliko imanje i razdao na bogougodna dela, a sam se odao skitačkom životu, u nadi da će ga Bog pomilovati (Tamo).

    Umrli prijatelj javno se prijatelju i zahvalio mu na njegovim dobročinstvima


    U Moskvi 28. februara 1831. godine umro pešadijski general Stepan Stepanovič Apraksin. U mladosti svojoj on se na kratko vreme upozna sa knezom Vasilijem Vladimirovičem Dolgorukovim. Oba su služili u istom puku, prvi u činu pukovnika a drugi u činu majora. Dolgorukov umre 1789. godine u takvoj bedi, da se nije imao čime sahraniti. Njegov prijatelj Apraksin plati sve pogrebne troškove i podušja. Trećeg dana po sahrani javi se Dolgorukov Apraksinu i zahvali na dobročinstvu. Tom prilikom on mu prorekne dug i srećan život i obeća da će mu se pred kraj života opet javiti. Posle toga Apraksin je bio još darežljiviji prema siromasima i radovao se kad bi mu se ukazala prilika za dobročinstvo.
    Kad se navršila četrdeset druga godina, Dolgorukov mu se javi oko deset časova uveče. Opet mu se zahvalio za učinjena dobročinstva i opomenuo ga da se priprema za smrt, koja će nastupiti posle dvadeset dana. Još mu se obećao da će ga na tri dana pred smrt opet posetiti i posle tih reči udaljio se. Apraksin je poverovao rečima zagrobnog vesnika, ispovedio se, pričestio i primio svetu tajnu jeleosvećenja. Na tri dana pred smrt dozove jednog prijatelja i zamoli da u toku noći ostane kod njega. Te noći javi se Dolgorukov i zapodene razgovor sa Apraksinom. Prisutan prijatelj slušao je razgovor, ali Dolgorukova nije video. Trećeg dana Apraksin je umro (Tamo).

    Umrli posilni javio se svome bivšem komandiru i najavio mu skoru smrt


    Ivan Afanasijevič Praščev kao mlad oficir učestvovao je u ugušivanju poljske pobune 1831. godine. On je imao posilnog, po imenu Nauma Seredu. U jednoj borbi Sereda bude smrtno ranjen. Umirući, on zamoli Praščeva da njegovoj materi preda 3 zlatice, koliko je pri sebi imao.
    - Ispuniću sigurno tvoju poruku, odgovorio mu je Praščev, i ne samo te tri zlatice nego ću i od svojih dodati, za tvoju predanu službu.
    - Čime da vam uzvratim za vašu dobrotu? Prostenjao je samrtnik.
    - Evo čime. Ako umreš, dođi iz onog sveta k meni onoga dana kad ja treba da umrem.
    - Razumem, odgovorio je Sereda i ubrzo potom ispustio dušu.
    Posle skoro 30 godina Praščev je jedne lepe večeri sedeo u bašti sa ženom, kćerkom i zetom. Odjednom pas, koji je bio uz njih, potrči stazom unapred i počne da laje. Praščev pođe za njim i na nekoliko koračaji spazi ljudsku priliku koja mu se približavala. To je bio Sereda.
    - Šta imaš, Sereda, da mi kažeš? Da nije došao dan moje smrti? zapitao je Praščev.
    - Tako je, vaše blagorodije. Ja sam došao da ispunim vašu zapovest. Dan vaše smrti nastupio je, odgovorio je zagrobni vesnik i nestalo ga.
    Praščev se odmah počeo da priprema za smrt po hrišćanskom obredu: ispovedio se, pričestio i napravio raspored svoje imovine. Ali smrti još nema. Sledeće večeri, oko 11 časova, Praščev je opet sedeo u bašti sa svojim ukućanima. Odjednom se začuo ženski krik i u tome pred noge Praščeva pala je na kolena žena njegovog kuvara, moleći ga da je zaštiti od pijanog muža, koji je jurio za njim sa velikim kuvarskim nožem u rukama. I pre nego što su Praščev i prisutni došli k sebi, pijanica je dojurio i zario nož u stomak Praščeva, nanevši mu smrtonosnu ranu, od koje je on odmah izdahnuo (Tamo).

    Duše umrlih intervenišu kod mitropolita da ne kazni sveštenika koji se moli za njih


    Jedan sveštenik iz Moskovske mitropolije nije mogao da odoli navaljivanju svojih parohijana da sa njima popije po čašu rakije, pa je u tome počešće preterivao. Čuje za to mitropolit Filaret i opomene ga. On obeća da će se popraviti, ali obećanje ne održi. Zbog toga mitropolit reši da ga kazni lišenjem svešteničkog čina. Već je i presuda bila gotova, samo još da je mitropolit potpiše. No on to ne učini odmah nego ostavi za sutra. Iduće noći njemu dođu na san mnogi nepoznati ljudi i počnu da ga mole za toga sveštenika, da ga ne lišava čina, jer ako to učini, lišiće njih molitava koje on za njih prinosi Bogu. Ovo zauzimanje zagrobnih žitelja duboko je delovalo na mitropolita i on sutradan naredi da mu pozovu toga sveštenika. Kad je ovaj došao i sa velikim strahom izašao pred mitropolita, ovaj ga je zapitao da mu kaže za koga se sve on moli na svetoj liturgiji. Sveštenik mu je tada otkrio da se on na svakoj liturgiji moli, pored onih živih i umrlih ktitora i priložnika upisanih u pomenik, još i za sve one za koje nema ko da se moli niti žrtve da prinosi.
    "Dobro je to što činiš. Ti se moliš za njih, a oni su prošle noći došli mi na san i molili me da te ne kažnjavam lišenjem čina, jer ću onda njih kazniti lišenjem tvojih molitava za njih. Ja sam voljan da uslišim njihove molbe, ali pod uslovom da se ostaviš prokletog pića. Ako mi daš tvrdu reč da ćeš me poslušati, ja ću spremljenu presudu, koja je čekala samo moj potpis, pocepati i ostaviću te na dosadašnjoj parohiji. Urazumi se! Ovo ti je poslednja opomena i prilika da se osvestiš i spaseš!" rekao mu je ozbiljnim roditeljskim tonom mitropolit.
    Sveštenik se oblio suzama, pao pred noge mitropolitove i tvrdo obećao da će se ostaviti pića. Svoju reč održao je i ostao na parohiji.

    MOLITVA SVETOM JOVANU ŠANGAJSKOM


    O, Svetitelju oče naš Jovane, Pastiru dobri i tajnovidče duša ljudskih! Sada se kraj Prestola Božijeg za nas moliš, jer si i sam posle smrti rekao: "Mada sam umro - ja sam živ". Umoli Sveštedroga Boga da nam daruje oproštenje grehova, da se smelo prenemo duhom i čamotinju ovoga sveta stresemo sa sebe i da Bogu zavapimo da nam daruje smirenja i Bogonadahnuća, Bogosaznanja i duha pobožnosti na svim putevima života našega. Jer si milostivi hranitelj sirotinje i iskusni putevoditelj na zemlji bio, pa nam i sada budi vođa kao Mojsej i u smutnjama crkvenim sveobuhvatno urazumljenje Hristovo. Usliši uzdisanje smućene mladeži našeg pokolenja, izložene burama svezlog besnila i stresi tegobu čamotinje sa pastira koji iznemogavaju od nasrtaja duha ovoga sveta i koji se muče u ukočenosti i praznini. Da ti sa suzama vapijemo, o topli molitveniče, poseti nas sirote, koji se davimo u mnoštvu strasti, i čekamo Tvoje očinsko nastavljenje, da se ozarimo svetlošću nevečernjom, u kojoj Ti obitavaš i moliš se za čeda svoja, rasuta po svoj veseleni, ali koja se, makar i slabom ljubavlju, ipak ka svetlosti otimaju, gde svetlost Hristos Gospod naš obitava, Kome pripada čast i sila, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
    Izvor: "Gospod nije stvorio smrt", Beograd 1998. i "Najbolji vaspitač", Beograd 1995.

    ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

    Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!

    ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

    Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!

    ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

    Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!


    ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !


  14. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from DYNABLASTER in Hriscanke pod hidzabom (maramom)   
    Brate ti si nešto pobrko. Monahinje ili časne sestre se zavetuju na devstvenost, poslušnost i siromaštvo.
    Tako da su sve muslimanke časne sestre tj. devstvenice, onda bi muslimana brzo nestalo.
  15. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from RYLAH in Hriscanke pod hidzabom (maramom)   
    Brate ti si nešto pobrko. Monahinje ili časne sestre se zavetuju na devstvenost, poslušnost i siromaštvo.
    Tako da su sve muslimanke časne sestre tj. devstvenice, onda bi muslimana brzo nestalo.
  16. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from Natasa. in Šopenhauer o ženama i drugi citati...   
    Можда не знаш да је године Свети Јован Шангајски, 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне.

    http://www.spc.rs/sr/sveti_jovan_shangajski_zhitije
  17. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from Sophrosyne in Šopenhauer o ženama i drugi citati...   
    Ja bih kao prvo morao da zahvalim Bogu što je stvorio Evu tj. žene - majke, jer nam je ulepšao život i svet.
    Po Hrišćanskom učenju, žena je stvorena mužu da bude pomoćnica :
    Prva knjiga Mojsijeva 2; 18 :
    Tada reče Gospod Bog: "Nije dobro čovjeku, da je sam. Načinit ću mu pomoćnicu, koja mu pristaje."
    A u jevanđelju Svetog Apostol Pavle piše u Prvoj poslanici Korićanim 11; 9 : "Jer muž nije stvoren zbog žene, nego žena zbog muža."
    Isto dalje Sveti Apostol Pavle piše i objašnjava ulogui obaveze žene i muškarca u poslanici Efescima 5; 21-32:
    Pokoravajući se jedan drugome u strahu Božijem. Žene, pokoravajte se svojim muževima kao Gospodu. Jer muž je glava ženi kao što je i Hristos glava Crkvi, i On je spasitelj tijela. No kao što se Crkva pokorava Hristu, tako i žene u svemu svojim muževima.
    Muževi, volite svoje žene kao što i Hristos zavole Crkvu i sebe predade za nju, Da je osveti, očistivši je krštenjem u vodi riječju, Da je stavi preda se, slavnu Crkvu, koja nema mrlje ni bore, ili što tome slično, nego da bude sveta i neporočna.
    Tako su dužni i muževi da vole svoje žene kao svoja tijela; jer koji voli svoju ženu, samoga sebe voli. Jer niko nikad ne omrznu na svoje tijelo, nego ga hrani i njeguje, kao i Gospod Crkvu. Jer smo udovi tijela njegova, od mesa njegova, i od kostiju njegovih.
    Toga radi ostaviće čovjek oca svojega i mater i prilijepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo.
    Tajna je ovo velika, a ja govorim o Hristu i o Crkvi.
    Kao što je Sveti apostol Pavle rekao : "Muževi, volite svoje žene kao što i Hristos zavole Crkvu i sebe predade za nju" tj. da i muž i žena trebaju da vole jedno drugo, kao sami sebe, jer su jedno telo.
    Nepravilno razumevanje uloge muškarca i žene, dovelo je do : "Mizoginije (omalovažavanje, prezira, pa čak i mržnje prema ženama) i Mizandrije (omalovažavanje, prezira, pa čak i mržnje prema muškarcima) .
    Muškarci kao fizički nadmoćniji, uvek su bili u velikom iskušenju da tu svoju nadmoć iskoriste ne samo na svoju korist, već i da preteraju u tome, što je istorijski gledano na žalost bio veoma čest slučaj.
    Međutim Hrišćansko učenje ženu i ulogu žene-majke-Marije-Presvete Bogorodice-kao nove Eve, vraća i postavlja na njeno pravo mesto, jer je ispravila greh stare Eve, sa svojom verom, žrtvom kao Bogomajkom, i poslušnošću sa kojom je savršeno prihvatila volju Božiju.
    Ovo svakako ne može naterati muškarca kao ni ženu da Sveto pismo tumače kako njima odgovara tj. van konteksata na njihovu stranu. I zato ima toliko nerazumevanja među polovima i u samom Hrišćanstvu, a da ne pričam koliko je nerazumevanja van hrišćanskog učenja jer menjanjem uloga dolazi do psiholoških promena i trauma, koje će na kraju dovesti do veoma teških posledica po čovečanstvo.
    Zamislite da se ženama daju potpuno jednaka prava sa muškarcima, pa da moraju ravnopravno da rade sve teške fizičke poslove po rudnicima, livnicama, platformama.... Da više nema kategorija muško-ženskih sportova, već da igraju jedno protiv drugih itd. Koliko bi žene sve to izdržale i kuda bi ih to dovelo i da li i dokle će muškarci da dozvoljavaju dominaciju žena na poljima u kojima žene mogu da im pariraju? Svakako vreme će pokazati gde će nas sve ovo odvesti.
    Muž i žena nikada neće biti ravnopravni ni fizički ni umno, zato jer su stvoreni sa različitim ulogama da jedno drugo dopunjavaju i jedno drugom služe, da sarađuju hrišćanskom ljubavlju, da se vole, svako po svojoj snazi i po dobijenom daru.
    Evo za kraj jedne pesme koje sam posvetio svim majkama.
    Hvala svim Majkama!
    (Misionar S.)
    Vratih se kasno, u sitne sate
    i nehajno kaput, u ćošak vinem
    a na vratima sobe, spazih majčine oči suzne
    i začuh šapat nežni, jesi li umoran sine?
    Bezbroj sam puta, u gnevu prasno
    nalazeć majku, u bdenju kraj sveće
    i kad se iz saobraćajke strašne, jedva živ spasoh
    samo ironično majci rekoh, ma imo sam lude sreće.
    O Bože dragi, koliko sam plako
    kad kraj ikone stare, majčin krstić videh
    što mi u ruku onomad dade i reče, da mi se nađe za put
    zaplakah kao dete malo, klekoh,i strašno se zastideh.
    O mila moja mati, hvala ti što si me s mukom ipak rodila
    i što je tvoja ranjena duša, za mene uvek nežna i blaga bila
    što si našla snage, da mi praštaš to što niko ne bi mogo
    i što si me u svakoj mojoj boli, uvek u tvoje toplo krilo svila.
    Tek sad te razumem majko i plačem nad grobom tvojim
    i dok stišćem tvoj krstić u ruci, za oprost Bogu se molim
    za sve tvoje muke i patnje, koje sad u duši osećam jako
    oprosti mi majko što ti ne mogu pokazat, koliko te volim.
    Svaka tvoja reč ljubavi, sad odjekuje u ušima mojim
    i skrušene molitve Bogu, koje si zbog mene do zore govorila
    hvala ti majko, jer sam se kao bludni sin pokajao i vratio Bogu.
    čiju si bezuslovnu ljubav i milost, celim životom i delima tvorila.
    Zato vas molim mila braćo, ne srdite više majke vaše
    jer ne znate kolko su krhka, njihova srca nežna i blaga
    majke su slične Hristu, jer Hristiv duh u duši svojoj nose
    uče milosti i ljubavi, koja im je od Boga za spasenje naše data.
    Hvala svim Majkama!
    Svako vam dobro.
  18. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from manuelana in Tegla od kiselih krastavaca i kafa   
    Kada vam se učini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24h na dan nije dovoljno, setite se tegle kiselih krastavaca... i kafe...
    Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe.
    Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca,
    stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis.
    Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.
    Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu.
    Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor između loptica.
    Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.
    Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska.
    Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jedared da li je tegla puna.
    Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.
    Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak.
    Studenti su se smejali.
    'A Sada!', rekao je profesor, dok je smeh zamirao, 'hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vas život.
    Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje,
    vaša vera i stvari kojima se strasno predajete.
    To su one stvari uz koje bi vas život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo.
    Kamenčići su ostale stvari koje su vazne: vas posao, vaša kuca i vas auto.
    Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari.
    Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice.
    Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari,
    nikada nećete imati mesta za one važne stvari.
    Vodite računa o stvarima koje su ključne za vaš život i sreću.
    Igrajte se sa decom.
    Nađite vremena za odlazak u crkvu, kod roditelja, posete bolesnicima, lekara..
    Izvedite partnera na večeru.
    Ponašajte se ponovo kao da vam je 18.
    Uvek ce biti vremena da se očisti kuća i urade popravke.
    Prvo se pobrinite za teniske loptice - stvari koje su vam zaista važne.
    Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.
    Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala: "Šta je predstavljala kafa?"
    Profesor se nasmejao. 'Drago mi je da ste pitali.
    Nju sam sipao, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun,
    uvek ima prostora tj. vremena za šoljicu kafe sa prijateljima.'

  19. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from Sophrosyne in Tegla od kiselih krastavaca i kafa   
    Kada vam se učini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24h na dan nije dovoljno, setite se tegle kiselih krastavaca... i kafe...
    Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe.
    Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca,
    stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis.
    Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.
    Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu.
    Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor između loptica.
    Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.
    Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska.
    Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jedared da li je tegla puna.
    Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.
    Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak.
    Studenti su se smejali.
    'A Sada!', rekao je profesor, dok je smeh zamirao, 'hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vas život.
    Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje,
    vaša vera i stvari kojima se strasno predajete.
    To su one stvari uz koje bi vas život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo.
    Kamenčići su ostale stvari koje su vazne: vas posao, vaša kuca i vas auto.
    Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari.
    Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice.
    Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari,
    nikada nećete imati mesta za one važne stvari.
    Vodite računa o stvarima koje su ključne za vaš život i sreću.
    Igrajte se sa decom.
    Nađite vremena za odlazak u crkvu, kod roditelja, posete bolesnicima, lekara..
    Izvedite partnera na večeru.
    Ponašajte se ponovo kao da vam je 18.
    Uvek ce biti vremena da se očisti kuća i urade popravke.
    Prvo se pobrinite za teniske loptice - stvari koje su vam zaista važne.
    Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.
    Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala: "Šta je predstavljala kafa?"
    Profesor se nasmejao. 'Drago mi je da ste pitali.
    Nju sam sipao, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun,
    uvek ima prostora tj. vremena za šoljicu kafe sa prijateljima.'

  20. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from DYNABLASTER in Tegla od kiselih krastavaca i kafa   
    Kada vam se učini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24h na dan nije dovoljno, setite se tegle kiselih krastavaca... i kafe...
    Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe.
    Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca,
    stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis.
    Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.
    Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu.
    Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor između loptica.
    Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.
    Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska.
    Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jedared da li je tegla puna.
    Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.
    Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak.
    Studenti su se smejali.
    'A Sada!', rekao je profesor, dok je smeh zamirao, 'hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vas život.
    Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje,
    vaša vera i stvari kojima se strasno predajete.
    To su one stvari uz koje bi vas život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo.
    Kamenčići su ostale stvari koje su vazne: vas posao, vaša kuca i vas auto.
    Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari.
    Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice.
    Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari,
    nikada nećete imati mesta za one važne stvari.
    Vodite računa o stvarima koje su ključne za vaš život i sreću.
    Igrajte se sa decom.
    Nađite vremena za odlazak u crkvu, kod roditelja, posete bolesnicima, lekara..
    Izvedite partnera na večeru.
    Ponašajte se ponovo kao da vam je 18.
    Uvek ce biti vremena da se očisti kuća i urade popravke.
    Prvo se pobrinite za teniske loptice - stvari koje su vam zaista važne.
    Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.
    Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala: "Šta je predstavljala kafa?"
    Profesor se nasmejao. 'Drago mi je da ste pitali.
    Nju sam sipao, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun,
    uvek ima prostora tj. vremena za šoljicu kafe sa prijateljima.'

  21. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from pink panter in Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство   
    O NEOSUĐIVANjU
    Sveti Oci su nam ukazali različite puteve ka spasenju. Svaki od njih je posedovao naročite dobrodetelji: Prepodobni Makarije Veliki - smirenje; avva Agaton - dar rasuđivanja; Prepodobni Sisoje - vatrenu molitvu, za vreme koje je njegovo lice sijalo kao sunce, čak su mu i prsti na rukama svetleli kao da su bili prožeti upaljenim svećama; Prepodobni Jefrem Sirin - pokajničkim plačem; Prepodobni Mojsije Murin milosrđem, brigom o starim i bolesnim monasima. Jedni su služili Gospodu u tihovanju i osamljenosti, stojeći pred Njim u molitvi za čitav svet, drugi su služili Bogu preko ljudi - svojih bližnjih.
    Mnogo je puteva ka spasenju, ali koji je od njih najlakši? Da li možemo da se spasemo bez naročitog truda, bez iznurivanja svog tela? Da li postoji takav put?
    Da, postoji! Postoji takva lestvica od zemlje do neba: jedan kraj je uvek pred našim nogama, a drugi pred prestolom Božjim.
    Živeo je u jednom manastiru lenj monah: često je kasnio na službu, time je izazivao negodovanje bratije i primoravao igumana da se gnevi. Monasi su roptali i čak su tražili od nastojatelja da ga izbaci. Ali, ovaj monah se razboli, i već je bio na samrti. Tužna su bila braća što će propasti nesrećnikova duša. Okupiše se pokraj njegovog odra kako bi mu olakšali predsmrtna stradanja svojom molitvom, ali šta videše? Ovaj monah je umirao smrću pravednika. Njegovo lice je izražavalo spokoj i radost. Kad je na kratko došao svesti, bratija ga upita: "Kakvu utehu si dobio od Boga? S kim si besedio kao sa svojim bližnjim i rođenima?" I umirući, skupivši poslednju snagu, on odgovori: "Braćo, vi znate da sam živeo nedostojno i ugledao sam kako su demoni okružili moj odar, u njihovim rukama je bila hartija - list i na njoj odozgo do dole sve ispisani moji gresi; oni mi se približiše, a moj Anđeo-čuvar je stajao u daljini i plakao. I ja odjednom čuh glas sa neba: "Ne sudite da vam se ne sudi! Ovaj monah nikoga nije osudio i Ja mu opraštam!" - i istog trenutka hartija u rukama demona poče da gori, a oni sa kricima nestadoše. Anđeo mi priđe i pozdravi me, i ja sam razgovarao s njim. "Braćo," nastavi on, "otkad sam postao monah nisam osudio nijednog čoveka!" "Braćo," dodade on, "vi ste mene osuđivali i pravedno ste me osuđivali, a ja grešnik nisam nikome sudio." I tako je on počinuo smrću pravednika.
    U današnjem Jevanđelju se nalazi priča o tome kako je neki bogat i dobar čovek oprostio sluzi svom ogroman dug, deset hiljada talanata, što je jednako današnjej velikoj količini zlata, iznos koji tada nisu posedovali, čak, ni knezovi ni carevi (Mt. 18,23-35). Ovaj nesrećnik poče da preklinje gospodara da mu oprosti, i gospodar mu po milosti i dobroti svojoj oprosti dug. Ali, evo ovaj isti čovek sretne svog druga koji mu je bio dužan neznatnu sumu, i poče od njega da zahteva da mu to vrati. Dužnik ga je molio da malo pričeka, dok ne skupi novac, ali je ovaj bio neumoljiv. Kad je saznao za takvu nemilost, gospodar se razljuti, i iako mu je pre toga oprostio dug naredi da ga bace u tamnicu i drže tamo dok ne isplati sve do poslednje pare.
    Šta znači ova priča?
    Gospodar je Sam Gospod, sluge smo mi. Mi prema Gospodu imamo ogroman dug - naše grehove, koje su učinjeni zbog nepokornosti volji Božijoj. Svakim svojim grehom, mi vređamo veličanstvo Božije. Apostol Pavle govori: Ne znate lida ste hram Božji i da Duh Božji obitava u vama?'(1. Kor. 3,16). A mi skrnavimo ovaj hram svojim gresima, rušimo ga. Dostojanstvo, savršenstvo Gospoda je beskonačno, zbog toga je i uvreda koju nanosimo Bogu, čineći greh, ogromna. Dalje, ništavno mali dug u priči jeste nepravednost ljudi prema nama. Gospod je izvoleo da se po milosti Svojoj na izvestan način poredi sa ljudima, On je rekao: "Ako otpustite bližnjem greh, otpustiću i Ja vama dugove vaše; vi oprostite i Ja ću oprostiti; ne sudite - i nećete biti osuđeni." U Svetom Pismu u "molitvi Manasijinoj" je rečeno: " Avraamu, i Isaaku i Jakovu, koji Ti ne sagrešiše..."
    Sveti Dimitrije Rostovski govori: "Svi ljudi su grešni i, čak, i pravednik pet puta dnevno pada i ustaje, kao što je napisano u pričama," naravno, njegov iad možda nije kao naš, ali je pad negde u mislima, u dubini srca: "Niko nije čist od greha, čak, i ako na ovoj zemlji proživi samo jedan dan." A kako onda Sveto Pismo govori da Avraam, Isaak i Jakov nisu zgrešili pred Gospodom? Zar je moguće da Sveto Pismo greši? "Ne!" govori Sveti Dimitrije Rostovski. "Avraam, Isaak i Jakov nisu ni prema kome osećali zlo, oni su svima opraštali, nisu nikoga osuđivali, nisu želeli nesreću nijednom čoveku, čak ni svojim neprijateljima. Oni nisu grešili pred Bogom grehom zlobe."
    Ipak, neki kažu: "Ako budemo opraštali sve grehe, zlo će se širiti, grešnici će postati još bezobrazniji." Ali, češće biva obrnuto: kada se prema čoveku pokazuje milost u njegovoj duši se budi savest, a zlo samo umnožava zlo. Za Svetog episkopa Amona pripoveda se da su kod njega na sud doveli ženu koja je bila optužena za greh preljube (tada je episkop vršio ulogu sudije). Pogledavši nesrećnicu sveti episkop reče: "Zatrudnela si, tvoj porođaj će biti težak." Zatim se obrati svojim služiteljima: "Dajte joj deset aršina platna: ako umre na porođaju, ono će joj biti prekrivač, a ako se rodi dete, dobro će joj doći za njega." I reče ženi da ide, ne kaznivši je i ne davši joj nikakvu epitimiju. Tada jedna devica koja je prisustvovala suđenju i žudela za tim da porok bude kažnjen, povika: "Ovaj episkop je verovatno lud!" Na to joj je Svetitelj odgovorio: "Dugo godina sam se u tihovanju i pustinji molio da steknem ovo bezumlje, i sada ne želim da se rastanem od njega, neću ga promeniti ni za kakvu svetovnu mudrost." Odnosno, on je dostigao takav stepen savršenstva da više nije video zlo u ljudima. I u ovom slučaju on je grešnicu doveo do dubokog pokajanja; podsetivši je na smrt, on je spasio njenu dušu.
    Drugi put dođe kod njega bratija iz jednog manastira i poče da se žali na monaha koji je pao tako nisko da je kod njega noću dolazila žena i sabraća počeše da traže od Prepodobnog Amona da istera ovog monaha, skinuvši sa njega monašku odeću. Episkop odbi: "Neću poverovati dok se sam ne uverim u to." Monasi su pratili i videli kad je bludnica ušla u keliju ovog nesrećnog monaha i obavestili o tome episkopa, a on reče: "Hajdemo svi zajedno." Zakucaše na monahova vrata; ovaj im, drhteći od straha, izađe u susret. Episkop sa bratijom uđe u keliju. Amon se dosetio da je monah sakrio svoju noćnu gošću u bure koje je stajalo u keliji; sede na ovo bure i reče monasima: "Pretražite sve uglove sobe." Ovi počeše da traže, uvukoše se u podrum, ali naravno, nikoga nisu mogli da nađu. Niko se nije usudio da zamoli: "Ustani, Vladiko, da vidimo ispod bureta." Malo su stajali pa rekoše: "Nikoga nismo našli." Amon im odgovori: "Vidite li kako ste zgrešili? Idite i kajte se." A sam ostade sa onim monahom, priđe mu ne rekavši ni reči prekora, već samo uzevši za ruku sa ljubavlju, tiho šapnu: "Brate, brate, pazi na svoju dušu, ne zaboravi kako je kratak ovaj život," i izađe. Ove reči su toliko pogodile grešnika da je odmah pred Bogom dao reč da nikada više neće zgrešiti i, isteravši ovu ženu, kasnije postade dobar podvižnik i svoje spasenje je pripisivao milosrđu Amonovom: mogli su da ga isteraju sa brukom i tada bi on, otišavši u svet, potpuno bestidno zaronio u bezdan grehova.
    Ali, postoji i potpuno drugačiji primer! U nekom hramu služile su dve devstvenice. Služile su usrdno, posvetivši se Bogu od mladih godina, gotovo da nisu izbijale iz hrama. Ali su pritom stradale od poroka osuđivanja. Osuđivale su bogomoljce, osuđivale sveštenike, njihova drskost se prostirala čak do osuđivanja episkopa, kao da je đavo u svojoj ruci držao njihove jezike... U gotovo svakoj parohiji ima takvih bića - to je neki hibrid izmeću čoveka i zmije, ako mi dozvolite da kažem; telo čoveka, a glava zmije. Braćo i sestre, vi ste verovatno i sami sretali takve ljude obuzete duhom ogovaranja i osuđivanja, koji međutim, sebe smatraju borcima za pravdu...
    Episkop ove oblasti je urazumljivao sestre, ali ništa nije pomagalo. Tada im on dade epitimiju. I dok su bile pod epitimijom svog arhijereja, ove devojke se razboleše i umreše. Pošto su sav život posvetile služenju u hramu, sahranjene su u crkvi. I šta je bilo? Kada je služena Liturgija i đakon izgovarao: "Oglašeni, izidite!" mnogi ljudi koji su se molili videli su kako su dve senke izlazile iz grobnice. Sagnuvši se nisko do zemlje, kao prestupnici, kao da se stide i da pogledaju na svet Božji, one su tiho izlazile iz hrama. Ovo je trajalo veoma dugo vremena. Sveštenik je shvatio da ovim nesrećnim dušama nema mesta u Crkvi Nebeskoj i da ih zbog toga Gospod vidljivo isteruje iz hrama, ali i da ih On isteruje iz milosti prema njima kako bi ljudi koji su to videli pojačali molitvu za njih. On saopšti to arhijereju, i ovaj dođe u crkvu i zamoli okupljene ljude da svi stanu na molitvu; molili su se za upokojenje sestara. Episkop zamoli da vernici oproste ovim umrlim devojkama sve - ko god je šta imao protiv njih, jer su gotovo svi bili uvređeni i dokačeni njihovim jezicima; i sav narod reče: "Neka im oprosti Gospod." Tada arhijerej priđe grobnici i pročita razrešnu molitvu. Posle ovoga se senke više nisu pojavljivale za vreme Liturgije.
    Braćo i sestre! Za nekog svetog starca pričaju da je jednom noćio u jednom selu na povratku u manastir i čuo kako se seljaci svađaju upotrebljavajući najružnije reči. On odmah kleknu i poče vatreno da se moli. I stade pred njega Anđeo Božji sa ogromnim mačem i reče: "Ovim mačem će biti posečeni svi koji osuđuju svoje bližnje: blago tebi, jer kad si čuo ove psovke, koje su bile dopuštene da bi ti bio iskušan, nikoga nisi osudio, već si počeo da se moliš! Zbog toga će blagoslov Božji biti na tebi."
    Neosuđivanje je najlakši put ka spasenju, a kako često mi zaboravljamo na njega! Ne samo da su opraštanje naših grehova, braćo i sestre, nego je, čak, i mera blagodati u našim rukama zato što je Gospod rekao: Kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; ikakvom merom merite, onakvom će vam se meriti! (Mt. 7, 2). Spasenje i blagodat su dar Božji, ali je uslov da bi se oni primili - oprostiti svim ljudima. Onaj ko iskreno oprašta čoveku i prvi ide da se s njim pomiri više nikada u životu neće pomenuti nepravdu koja mu je naneta. Onaj ko iskreno oprašta isto tako iskreno želi dobro onome kome je oprostio kao svom najboljem prijatelju. A glavni znak da smo oprostili našem protivniku je to što se vatreno molimo za njega i želimo mu u dubini svog srca sva blaga i u večnom i u prolaznom životu.
    Dakle, braćo i sestre! Onako kako želimo da se Gospod odnosi prema nama tako i mi treba da se odnosimo prema svakom čoveku! Amin.
    - ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN - SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENjAO podvižničkom životu u Crkvi - http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/KaVisotamaObozenjaKarelin/Lat_KaVisotamaObozenjaKarelin31.htm
  22. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from Дуња in Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство   
    O NEOSUĐIVANjU
    Sveti Oci su nam ukazali različite puteve ka spasenju. Svaki od njih je posedovao naročite dobrodetelji: Prepodobni Makarije Veliki - smirenje; avva Agaton - dar rasuđivanja; Prepodobni Sisoje - vatrenu molitvu, za vreme koje je njegovo lice sijalo kao sunce, čak su mu i prsti na rukama svetleli kao da su bili prožeti upaljenim svećama; Prepodobni Jefrem Sirin - pokajničkim plačem; Prepodobni Mojsije Murin milosrđem, brigom o starim i bolesnim monasima. Jedni su služili Gospodu u tihovanju i osamljenosti, stojeći pred Njim u molitvi za čitav svet, drugi su služili Bogu preko ljudi - svojih bližnjih.
    Mnogo je puteva ka spasenju, ali koji je od njih najlakši? Da li možemo da se spasemo bez naročitog truda, bez iznurivanja svog tela? Da li postoji takav put?
    Da, postoji! Postoji takva lestvica od zemlje do neba: jedan kraj je uvek pred našim nogama, a drugi pred prestolom Božjim.
    Živeo je u jednom manastiru lenj monah: često je kasnio na službu, time je izazivao negodovanje bratije i primoravao igumana da se gnevi. Monasi su roptali i čak su tražili od nastojatelja da ga izbaci. Ali, ovaj monah se razboli, i već je bio na samrti. Tužna su bila braća što će propasti nesrećnikova duša. Okupiše se pokraj njegovog odra kako bi mu olakšali predsmrtna stradanja svojom molitvom, ali šta videše? Ovaj monah je umirao smrću pravednika. Njegovo lice je izražavalo spokoj i radost. Kad je na kratko došao svesti, bratija ga upita: "Kakvu utehu si dobio od Boga? S kim si besedio kao sa svojim bližnjim i rođenima?" I umirući, skupivši poslednju snagu, on odgovori: "Braćo, vi znate da sam živeo nedostojno i ugledao sam kako su demoni okružili moj odar, u njihovim rukama je bila hartija - list i na njoj odozgo do dole sve ispisani moji gresi; oni mi se približiše, a moj Anđeo-čuvar je stajao u daljini i plakao. I ja odjednom čuh glas sa neba: "Ne sudite da vam se ne sudi! Ovaj monah nikoga nije osudio i Ja mu opraštam!" - i istog trenutka hartija u rukama demona poče da gori, a oni sa kricima nestadoše. Anđeo mi priđe i pozdravi me, i ja sam razgovarao s njim. "Braćo," nastavi on, "otkad sam postao monah nisam osudio nijednog čoveka!" "Braćo," dodade on, "vi ste mene osuđivali i pravedno ste me osuđivali, a ja grešnik nisam nikome sudio." I tako je on počinuo smrću pravednika.
    U današnjem Jevanđelju se nalazi priča o tome kako je neki bogat i dobar čovek oprostio sluzi svom ogroman dug, deset hiljada talanata, što je jednako današnjej velikoj količini zlata, iznos koji tada nisu posedovali, čak, ni knezovi ni carevi (Mt. 18,23-35). Ovaj nesrećnik poče da preklinje gospodara da mu oprosti, i gospodar mu po milosti i dobroti svojoj oprosti dug. Ali, evo ovaj isti čovek sretne svog druga koji mu je bio dužan neznatnu sumu, i poče od njega da zahteva da mu to vrati. Dužnik ga je molio da malo pričeka, dok ne skupi novac, ali je ovaj bio neumoljiv. Kad je saznao za takvu nemilost, gospodar se razljuti, i iako mu je pre toga oprostio dug naredi da ga bace u tamnicu i drže tamo dok ne isplati sve do poslednje pare.
    Šta znači ova priča?
    Gospodar je Sam Gospod, sluge smo mi. Mi prema Gospodu imamo ogroman dug - naše grehove, koje su učinjeni zbog nepokornosti volji Božijoj. Svakim svojim grehom, mi vređamo veličanstvo Božije. Apostol Pavle govori: Ne znate lida ste hram Božji i da Duh Božji obitava u vama?'(1. Kor. 3,16). A mi skrnavimo ovaj hram svojim gresima, rušimo ga. Dostojanstvo, savršenstvo Gospoda je beskonačno, zbog toga je i uvreda koju nanosimo Bogu, čineći greh, ogromna. Dalje, ništavno mali dug u priči jeste nepravednost ljudi prema nama. Gospod je izvoleo da se po milosti Svojoj na izvestan način poredi sa ljudima, On je rekao: "Ako otpustite bližnjem greh, otpustiću i Ja vama dugove vaše; vi oprostite i Ja ću oprostiti; ne sudite - i nećete biti osuđeni." U Svetom Pismu u "molitvi Manasijinoj" je rečeno: " Avraamu, i Isaaku i Jakovu, koji Ti ne sagrešiše..."
    Sveti Dimitrije Rostovski govori: "Svi ljudi su grešni i, čak, i pravednik pet puta dnevno pada i ustaje, kao što je napisano u pričama," naravno, njegov iad možda nije kao naš, ali je pad negde u mislima, u dubini srca: "Niko nije čist od greha, čak, i ako na ovoj zemlji proživi samo jedan dan." A kako onda Sveto Pismo govori da Avraam, Isaak i Jakov nisu zgrešili pred Gospodom? Zar je moguće da Sveto Pismo greši? "Ne!" govori Sveti Dimitrije Rostovski. "Avraam, Isaak i Jakov nisu ni prema kome osećali zlo, oni su svima opraštali, nisu nikoga osuđivali, nisu želeli nesreću nijednom čoveku, čak ni svojim neprijateljima. Oni nisu grešili pred Bogom grehom zlobe."
    Ipak, neki kažu: "Ako budemo opraštali sve grehe, zlo će se širiti, grešnici će postati još bezobrazniji." Ali, češće biva obrnuto: kada se prema čoveku pokazuje milost u njegovoj duši se budi savest, a zlo samo umnožava zlo. Za Svetog episkopa Amona pripoveda se da su kod njega na sud doveli ženu koja je bila optužena za greh preljube (tada je episkop vršio ulogu sudije). Pogledavši nesrećnicu sveti episkop reče: "Zatrudnela si, tvoj porođaj će biti težak." Zatim se obrati svojim služiteljima: "Dajte joj deset aršina platna: ako umre na porođaju, ono će joj biti prekrivač, a ako se rodi dete, dobro će joj doći za njega." I reče ženi da ide, ne kaznivši je i ne davši joj nikakvu epitimiju. Tada jedna devica koja je prisustvovala suđenju i žudela za tim da porok bude kažnjen, povika: "Ovaj episkop je verovatno lud!" Na to joj je Svetitelj odgovorio: "Dugo godina sam se u tihovanju i pustinji molio da steknem ovo bezumlje, i sada ne želim da se rastanem od njega, neću ga promeniti ni za kakvu svetovnu mudrost." Odnosno, on je dostigao takav stepen savršenstva da više nije video zlo u ljudima. I u ovom slučaju on je grešnicu doveo do dubokog pokajanja; podsetivši je na smrt, on je spasio njenu dušu.
    Drugi put dođe kod njega bratija iz jednog manastira i poče da se žali na monaha koji je pao tako nisko da je kod njega noću dolazila žena i sabraća počeše da traže od Prepodobnog Amona da istera ovog monaha, skinuvši sa njega monašku odeću. Episkop odbi: "Neću poverovati dok se sam ne uverim u to." Monasi su pratili i videli kad je bludnica ušla u keliju ovog nesrećnog monaha i obavestili o tome episkopa, a on reče: "Hajdemo svi zajedno." Zakucaše na monahova vrata; ovaj im, drhteći od straha, izađe u susret. Episkop sa bratijom uđe u keliju. Amon se dosetio da je monah sakrio svoju noćnu gošću u bure koje je stajalo u keliji; sede na ovo bure i reče monasima: "Pretražite sve uglove sobe." Ovi počeše da traže, uvukoše se u podrum, ali naravno, nikoga nisu mogli da nađu. Niko se nije usudio da zamoli: "Ustani, Vladiko, da vidimo ispod bureta." Malo su stajali pa rekoše: "Nikoga nismo našli." Amon im odgovori: "Vidite li kako ste zgrešili? Idite i kajte se." A sam ostade sa onim monahom, priđe mu ne rekavši ni reči prekora, već samo uzevši za ruku sa ljubavlju, tiho šapnu: "Brate, brate, pazi na svoju dušu, ne zaboravi kako je kratak ovaj život," i izađe. Ove reči su toliko pogodile grešnika da je odmah pred Bogom dao reč da nikada više neće zgrešiti i, isteravši ovu ženu, kasnije postade dobar podvižnik i svoje spasenje je pripisivao milosrđu Amonovom: mogli su da ga isteraju sa brukom i tada bi on, otišavši u svet, potpuno bestidno zaronio u bezdan grehova.
    Ali, postoji i potpuno drugačiji primer! U nekom hramu služile su dve devstvenice. Služile su usrdno, posvetivši se Bogu od mladih godina, gotovo da nisu izbijale iz hrama. Ali su pritom stradale od poroka osuđivanja. Osuđivale su bogomoljce, osuđivale sveštenike, njihova drskost se prostirala čak do osuđivanja episkopa, kao da je đavo u svojoj ruci držao njihove jezike... U gotovo svakoj parohiji ima takvih bića - to je neki hibrid izmeću čoveka i zmije, ako mi dozvolite da kažem; telo čoveka, a glava zmije. Braćo i sestre, vi ste verovatno i sami sretali takve ljude obuzete duhom ogovaranja i osuđivanja, koji međutim, sebe smatraju borcima za pravdu...
    Episkop ove oblasti je urazumljivao sestre, ali ništa nije pomagalo. Tada im on dade epitimiju. I dok su bile pod epitimijom svog arhijereja, ove devojke se razboleše i umreše. Pošto su sav život posvetile služenju u hramu, sahranjene su u crkvi. I šta je bilo? Kada je služena Liturgija i đakon izgovarao: "Oglašeni, izidite!" mnogi ljudi koji su se molili videli su kako su dve senke izlazile iz grobnice. Sagnuvši se nisko do zemlje, kao prestupnici, kao da se stide i da pogledaju na svet Božji, one su tiho izlazile iz hrama. Ovo je trajalo veoma dugo vremena. Sveštenik je shvatio da ovim nesrećnim dušama nema mesta u Crkvi Nebeskoj i da ih zbog toga Gospod vidljivo isteruje iz hrama, ali i da ih On isteruje iz milosti prema njima kako bi ljudi koji su to videli pojačali molitvu za njih. On saopšti to arhijereju, i ovaj dođe u crkvu i zamoli okupljene ljude da svi stanu na molitvu; molili su se za upokojenje sestara. Episkop zamoli da vernici oproste ovim umrlim devojkama sve - ko god je šta imao protiv njih, jer su gotovo svi bili uvređeni i dokačeni njihovim jezicima; i sav narod reče: "Neka im oprosti Gospod." Tada arhijerej priđe grobnici i pročita razrešnu molitvu. Posle ovoga se senke više nisu pojavljivale za vreme Liturgije.
    Braćo i sestre! Za nekog svetog starca pričaju da je jednom noćio u jednom selu na povratku u manastir i čuo kako se seljaci svađaju upotrebljavajući najružnije reči. On odmah kleknu i poče vatreno da se moli. I stade pred njega Anđeo Božji sa ogromnim mačem i reče: "Ovim mačem će biti posečeni svi koji osuđuju svoje bližnje: blago tebi, jer kad si čuo ove psovke, koje su bile dopuštene da bi ti bio iskušan, nikoga nisi osudio, već si počeo da se moliš! Zbog toga će blagoslov Božji biti na tebi."
    Neosuđivanje je najlakši put ka spasenju, a kako često mi zaboravljamo na njega! Ne samo da su opraštanje naših grehova, braćo i sestre, nego je, čak, i mera blagodati u našim rukama zato što je Gospod rekao: Kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; ikakvom merom merite, onakvom će vam se meriti! (Mt. 7, 2). Spasenje i blagodat su dar Božji, ali je uslov da bi se oni primili - oprostiti svim ljudima. Onaj ko iskreno oprašta čoveku i prvi ide da se s njim pomiri više nikada u životu neće pomenuti nepravdu koja mu je naneta. Onaj ko iskreno oprašta isto tako iskreno želi dobro onome kome je oprostio kao svom najboljem prijatelju. A glavni znak da smo oprostili našem protivniku je to što se vatreno molimo za njega i želimo mu u dubini svog srca sva blaga i u večnom i u prolaznom životu.
    Dakle, braćo i sestre! Onako kako želimo da se Gospod odnosi prema nama tako i mi treba da se odnosimo prema svakom čoveku! Amin.
    - ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN - SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENjAO podvižničkom životu u Crkvi - http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/KaVisotamaObozenjaKarelin/Lat_KaVisotamaObozenjaKarelin31.htm
  23. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from Apis in Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство   
    O NEOSUĐIVANjU
    Sveti Oci su nam ukazali različite puteve ka spasenju. Svaki od njih je posedovao naročite dobrodetelji: Prepodobni Makarije Veliki - smirenje; avva Agaton - dar rasuđivanja; Prepodobni Sisoje - vatrenu molitvu, za vreme koje je njegovo lice sijalo kao sunce, čak su mu i prsti na rukama svetleli kao da su bili prožeti upaljenim svećama; Prepodobni Jefrem Sirin - pokajničkim plačem; Prepodobni Mojsije Murin milosrđem, brigom o starim i bolesnim monasima. Jedni su služili Gospodu u tihovanju i osamljenosti, stojeći pred Njim u molitvi za čitav svet, drugi su služili Bogu preko ljudi - svojih bližnjih.
    Mnogo je puteva ka spasenju, ali koji je od njih najlakši? Da li možemo da se spasemo bez naročitog truda, bez iznurivanja svog tela? Da li postoji takav put?
    Da, postoji! Postoji takva lestvica od zemlje do neba: jedan kraj je uvek pred našim nogama, a drugi pred prestolom Božjim.
    Živeo je u jednom manastiru lenj monah: često je kasnio na službu, time je izazivao negodovanje bratije i primoravao igumana da se gnevi. Monasi su roptali i čak su tražili od nastojatelja da ga izbaci. Ali, ovaj monah se razboli, i već je bio na samrti. Tužna su bila braća što će propasti nesrećnikova duša. Okupiše se pokraj njegovog odra kako bi mu olakšali predsmrtna stradanja svojom molitvom, ali šta videše? Ovaj monah je umirao smrću pravednika. Njegovo lice je izražavalo spokoj i radost. Kad je na kratko došao svesti, bratija ga upita: "Kakvu utehu si dobio od Boga? S kim si besedio kao sa svojim bližnjim i rođenima?" I umirući, skupivši poslednju snagu, on odgovori: "Braćo, vi znate da sam živeo nedostojno i ugledao sam kako su demoni okružili moj odar, u njihovim rukama je bila hartija - list i na njoj odozgo do dole sve ispisani moji gresi; oni mi se približiše, a moj Anđeo-čuvar je stajao u daljini i plakao. I ja odjednom čuh glas sa neba: "Ne sudite da vam se ne sudi! Ovaj monah nikoga nije osudio i Ja mu opraštam!" - i istog trenutka hartija u rukama demona poče da gori, a oni sa kricima nestadoše. Anđeo mi priđe i pozdravi me, i ja sam razgovarao s njim. "Braćo," nastavi on, "otkad sam postao monah nisam osudio nijednog čoveka!" "Braćo," dodade on, "vi ste mene osuđivali i pravedno ste me osuđivali, a ja grešnik nisam nikome sudio." I tako je on počinuo smrću pravednika.
    U današnjem Jevanđelju se nalazi priča o tome kako je neki bogat i dobar čovek oprostio sluzi svom ogroman dug, deset hiljada talanata, što je jednako današnjej velikoj količini zlata, iznos koji tada nisu posedovali, čak, ni knezovi ni carevi (Mt. 18,23-35). Ovaj nesrećnik poče da preklinje gospodara da mu oprosti, i gospodar mu po milosti i dobroti svojoj oprosti dug. Ali, evo ovaj isti čovek sretne svog druga koji mu je bio dužan neznatnu sumu, i poče od njega da zahteva da mu to vrati. Dužnik ga je molio da malo pričeka, dok ne skupi novac, ali je ovaj bio neumoljiv. Kad je saznao za takvu nemilost, gospodar se razljuti, i iako mu je pre toga oprostio dug naredi da ga bace u tamnicu i drže tamo dok ne isplati sve do poslednje pare.
    Šta znači ova priča?
    Gospodar je Sam Gospod, sluge smo mi. Mi prema Gospodu imamo ogroman dug - naše grehove, koje su učinjeni zbog nepokornosti volji Božijoj. Svakim svojim grehom, mi vređamo veličanstvo Božije. Apostol Pavle govori: Ne znate lida ste hram Božji i da Duh Božji obitava u vama?'(1. Kor. 3,16). A mi skrnavimo ovaj hram svojim gresima, rušimo ga. Dostojanstvo, savršenstvo Gospoda je beskonačno, zbog toga je i uvreda koju nanosimo Bogu, čineći greh, ogromna. Dalje, ništavno mali dug u priči jeste nepravednost ljudi prema nama. Gospod je izvoleo da se po milosti Svojoj na izvestan način poredi sa ljudima, On je rekao: "Ako otpustite bližnjem greh, otpustiću i Ja vama dugove vaše; vi oprostite i Ja ću oprostiti; ne sudite - i nećete biti osuđeni." U Svetom Pismu u "molitvi Manasijinoj" je rečeno: " Avraamu, i Isaaku i Jakovu, koji Ti ne sagrešiše..."
    Sveti Dimitrije Rostovski govori: "Svi ljudi su grešni i, čak, i pravednik pet puta dnevno pada i ustaje, kao što je napisano u pričama," naravno, njegov iad možda nije kao naš, ali je pad negde u mislima, u dubini srca: "Niko nije čist od greha, čak, i ako na ovoj zemlji proživi samo jedan dan." A kako onda Sveto Pismo govori da Avraam, Isaak i Jakov nisu zgrešili pred Gospodom? Zar je moguće da Sveto Pismo greši? "Ne!" govori Sveti Dimitrije Rostovski. "Avraam, Isaak i Jakov nisu ni prema kome osećali zlo, oni su svima opraštali, nisu nikoga osuđivali, nisu želeli nesreću nijednom čoveku, čak ni svojim neprijateljima. Oni nisu grešili pred Bogom grehom zlobe."
    Ipak, neki kažu: "Ako budemo opraštali sve grehe, zlo će se širiti, grešnici će postati još bezobrazniji." Ali, češće biva obrnuto: kada se prema čoveku pokazuje milost u njegovoj duši se budi savest, a zlo samo umnožava zlo. Za Svetog episkopa Amona pripoveda se da su kod njega na sud doveli ženu koja je bila optužena za greh preljube (tada je episkop vršio ulogu sudije). Pogledavši nesrećnicu sveti episkop reče: "Zatrudnela si, tvoj porođaj će biti težak." Zatim se obrati svojim služiteljima: "Dajte joj deset aršina platna: ako umre na porođaju, ono će joj biti prekrivač, a ako se rodi dete, dobro će joj doći za njega." I reče ženi da ide, ne kaznivši je i ne davši joj nikakvu epitimiju. Tada jedna devica koja je prisustvovala suđenju i žudela za tim da porok bude kažnjen, povika: "Ovaj episkop je verovatno lud!" Na to joj je Svetitelj odgovorio: "Dugo godina sam se u tihovanju i pustinji molio da steknem ovo bezumlje, i sada ne želim da se rastanem od njega, neću ga promeniti ni za kakvu svetovnu mudrost." Odnosno, on je dostigao takav stepen savršenstva da više nije video zlo u ljudima. I u ovom slučaju on je grešnicu doveo do dubokog pokajanja; podsetivši je na smrt, on je spasio njenu dušu.
    Drugi put dođe kod njega bratija iz jednog manastira i poče da se žali na monaha koji je pao tako nisko da je kod njega noću dolazila žena i sabraća počeše da traže od Prepodobnog Amona da istera ovog monaha, skinuvši sa njega monašku odeću. Episkop odbi: "Neću poverovati dok se sam ne uverim u to." Monasi su pratili i videli kad je bludnica ušla u keliju ovog nesrećnog monaha i obavestili o tome episkopa, a on reče: "Hajdemo svi zajedno." Zakucaše na monahova vrata; ovaj im, drhteći od straha, izađe u susret. Episkop sa bratijom uđe u keliju. Amon se dosetio da je monah sakrio svoju noćnu gošću u bure koje je stajalo u keliji; sede na ovo bure i reče monasima: "Pretražite sve uglove sobe." Ovi počeše da traže, uvukoše se u podrum, ali naravno, nikoga nisu mogli da nađu. Niko se nije usudio da zamoli: "Ustani, Vladiko, da vidimo ispod bureta." Malo su stajali pa rekoše: "Nikoga nismo našli." Amon im odgovori: "Vidite li kako ste zgrešili? Idite i kajte se." A sam ostade sa onim monahom, priđe mu ne rekavši ni reči prekora, već samo uzevši za ruku sa ljubavlju, tiho šapnu: "Brate, brate, pazi na svoju dušu, ne zaboravi kako je kratak ovaj život," i izađe. Ove reči su toliko pogodile grešnika da je odmah pred Bogom dao reč da nikada više neće zgrešiti i, isteravši ovu ženu, kasnije postade dobar podvižnik i svoje spasenje je pripisivao milosrđu Amonovom: mogli su da ga isteraju sa brukom i tada bi on, otišavši u svet, potpuno bestidno zaronio u bezdan grehova.
    Ali, postoji i potpuno drugačiji primer! U nekom hramu služile su dve devstvenice. Služile su usrdno, posvetivši se Bogu od mladih godina, gotovo da nisu izbijale iz hrama. Ali su pritom stradale od poroka osuđivanja. Osuđivale su bogomoljce, osuđivale sveštenike, njihova drskost se prostirala čak do osuđivanja episkopa, kao da je đavo u svojoj ruci držao njihove jezike... U gotovo svakoj parohiji ima takvih bića - to je neki hibrid izmeću čoveka i zmije, ako mi dozvolite da kažem; telo čoveka, a glava zmije. Braćo i sestre, vi ste verovatno i sami sretali takve ljude obuzete duhom ogovaranja i osuđivanja, koji međutim, sebe smatraju borcima za pravdu...
    Episkop ove oblasti je urazumljivao sestre, ali ništa nije pomagalo. Tada im on dade epitimiju. I dok su bile pod epitimijom svog arhijereja, ove devojke se razboleše i umreše. Pošto su sav život posvetile služenju u hramu, sahranjene su u crkvi. I šta je bilo? Kada je služena Liturgija i đakon izgovarao: "Oglašeni, izidite!" mnogi ljudi koji su se molili videli su kako su dve senke izlazile iz grobnice. Sagnuvši se nisko do zemlje, kao prestupnici, kao da se stide i da pogledaju na svet Božji, one su tiho izlazile iz hrama. Ovo je trajalo veoma dugo vremena. Sveštenik je shvatio da ovim nesrećnim dušama nema mesta u Crkvi Nebeskoj i da ih zbog toga Gospod vidljivo isteruje iz hrama, ali i da ih On isteruje iz milosti prema njima kako bi ljudi koji su to videli pojačali molitvu za njih. On saopšti to arhijereju, i ovaj dođe u crkvu i zamoli okupljene ljude da svi stanu na molitvu; molili su se za upokojenje sestara. Episkop zamoli da vernici oproste ovim umrlim devojkama sve - ko god je šta imao protiv njih, jer su gotovo svi bili uvređeni i dokačeni njihovim jezicima; i sav narod reče: "Neka im oprosti Gospod." Tada arhijerej priđe grobnici i pročita razrešnu molitvu. Posle ovoga se senke više nisu pojavljivale za vreme Liturgije.
    Braćo i sestre! Za nekog svetog starca pričaju da je jednom noćio u jednom selu na povratku u manastir i čuo kako se seljaci svađaju upotrebljavajući najružnije reči. On odmah kleknu i poče vatreno da se moli. I stade pred njega Anđeo Božji sa ogromnim mačem i reče: "Ovim mačem će biti posečeni svi koji osuđuju svoje bližnje: blago tebi, jer kad si čuo ove psovke, koje su bile dopuštene da bi ti bio iskušan, nikoga nisi osudio, već si počeo da se moliš! Zbog toga će blagoslov Božji biti na tebi."
    Neosuđivanje je najlakši put ka spasenju, a kako često mi zaboravljamo na njega! Ne samo da su opraštanje naših grehova, braćo i sestre, nego je, čak, i mera blagodati u našim rukama zato što je Gospod rekao: Kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; ikakvom merom merite, onakvom će vam se meriti! (Mt. 7, 2). Spasenje i blagodat su dar Božji, ali je uslov da bi se oni primili - oprostiti svim ljudima. Onaj ko iskreno oprašta čoveku i prvi ide da se s njim pomiri više nikada u životu neće pomenuti nepravdu koja mu je naneta. Onaj ko iskreno oprašta isto tako iskreno želi dobro onome kome je oprostio kao svom najboljem prijatelju. A glavni znak da smo oprostili našem protivniku je to što se vatreno molimo za njega i želimo mu u dubini svog srca sva blaga i u večnom i u prolaznom životu.
    Dakle, braćo i sestre! Onako kako želimo da se Gospod odnosi prema nama tako i mi treba da se odnosimo prema svakom čoveku! Amin.
    - ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN - SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENjAO podvižničkom životu u Crkvi - http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/KaVisotamaObozenjaKarelin/Lat_KaVisotamaObozenjaKarelin31.htm
  24. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from Дијана. in Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство   
    O NEOSUĐIVANjU
    Sveti Oci su nam ukazali različite puteve ka spasenju. Svaki od njih je posedovao naročite dobrodetelji: Prepodobni Makarije Veliki - smirenje; avva Agaton - dar rasuđivanja; Prepodobni Sisoje - vatrenu molitvu, za vreme koje je njegovo lice sijalo kao sunce, čak su mu i prsti na rukama svetleli kao da su bili prožeti upaljenim svećama; Prepodobni Jefrem Sirin - pokajničkim plačem; Prepodobni Mojsije Murin milosrđem, brigom o starim i bolesnim monasima. Jedni su služili Gospodu u tihovanju i osamljenosti, stojeći pred Njim u molitvi za čitav svet, drugi su služili Bogu preko ljudi - svojih bližnjih.
    Mnogo je puteva ka spasenju, ali koji je od njih najlakši? Da li možemo da se spasemo bez naročitog truda, bez iznurivanja svog tela? Da li postoji takav put?
    Da, postoji! Postoji takva lestvica od zemlje do neba: jedan kraj je uvek pred našim nogama, a drugi pred prestolom Božjim.
    Živeo je u jednom manastiru lenj monah: često je kasnio na službu, time je izazivao negodovanje bratije i primoravao igumana da se gnevi. Monasi su roptali i čak su tražili od nastojatelja da ga izbaci. Ali, ovaj monah se razboli, i već je bio na samrti. Tužna su bila braća što će propasti nesrećnikova duša. Okupiše se pokraj njegovog odra kako bi mu olakšali predsmrtna stradanja svojom molitvom, ali šta videše? Ovaj monah je umirao smrću pravednika. Njegovo lice je izražavalo spokoj i radost. Kad je na kratko došao svesti, bratija ga upita: "Kakvu utehu si dobio od Boga? S kim si besedio kao sa svojim bližnjim i rođenima?" I umirući, skupivši poslednju snagu, on odgovori: "Braćo, vi znate da sam živeo nedostojno i ugledao sam kako su demoni okružili moj odar, u njihovim rukama je bila hartija - list i na njoj odozgo do dole sve ispisani moji gresi; oni mi se približiše, a moj Anđeo-čuvar je stajao u daljini i plakao. I ja odjednom čuh glas sa neba: "Ne sudite da vam se ne sudi! Ovaj monah nikoga nije osudio i Ja mu opraštam!" - i istog trenutka hartija u rukama demona poče da gori, a oni sa kricima nestadoše. Anđeo mi priđe i pozdravi me, i ja sam razgovarao s njim. "Braćo," nastavi on, "otkad sam postao monah nisam osudio nijednog čoveka!" "Braćo," dodade on, "vi ste mene osuđivali i pravedno ste me osuđivali, a ja grešnik nisam nikome sudio." I tako je on počinuo smrću pravednika.
    U današnjem Jevanđelju se nalazi priča o tome kako je neki bogat i dobar čovek oprostio sluzi svom ogroman dug, deset hiljada talanata, što je jednako današnjej velikoj količini zlata, iznos koji tada nisu posedovali, čak, ni knezovi ni carevi (Mt. 18,23-35). Ovaj nesrećnik poče da preklinje gospodara da mu oprosti, i gospodar mu po milosti i dobroti svojoj oprosti dug. Ali, evo ovaj isti čovek sretne svog druga koji mu je bio dužan neznatnu sumu, i poče od njega da zahteva da mu to vrati. Dužnik ga je molio da malo pričeka, dok ne skupi novac, ali je ovaj bio neumoljiv. Kad je saznao za takvu nemilost, gospodar se razljuti, i iako mu je pre toga oprostio dug naredi da ga bace u tamnicu i drže tamo dok ne isplati sve do poslednje pare.
    Šta znači ova priča?
    Gospodar je Sam Gospod, sluge smo mi. Mi prema Gospodu imamo ogroman dug - naše grehove, koje su učinjeni zbog nepokornosti volji Božijoj. Svakim svojim grehom, mi vređamo veličanstvo Božije. Apostol Pavle govori: Ne znate lida ste hram Božji i da Duh Božji obitava u vama?'(1. Kor. 3,16). A mi skrnavimo ovaj hram svojim gresima, rušimo ga. Dostojanstvo, savršenstvo Gospoda je beskonačno, zbog toga je i uvreda koju nanosimo Bogu, čineći greh, ogromna. Dalje, ništavno mali dug u priči jeste nepravednost ljudi prema nama. Gospod je izvoleo da se po milosti Svojoj na izvestan način poredi sa ljudima, On je rekao: "Ako otpustite bližnjem greh, otpustiću i Ja vama dugove vaše; vi oprostite i Ja ću oprostiti; ne sudite - i nećete biti osuđeni." U Svetom Pismu u "molitvi Manasijinoj" je rečeno: " Avraamu, i Isaaku i Jakovu, koji Ti ne sagrešiše..."
    Sveti Dimitrije Rostovski govori: "Svi ljudi su grešni i, čak, i pravednik pet puta dnevno pada i ustaje, kao što je napisano u pričama," naravno, njegov iad možda nije kao naš, ali je pad negde u mislima, u dubini srca: "Niko nije čist od greha, čak, i ako na ovoj zemlji proživi samo jedan dan." A kako onda Sveto Pismo govori da Avraam, Isaak i Jakov nisu zgrešili pred Gospodom? Zar je moguće da Sveto Pismo greši? "Ne!" govori Sveti Dimitrije Rostovski. "Avraam, Isaak i Jakov nisu ni prema kome osećali zlo, oni su svima opraštali, nisu nikoga osuđivali, nisu želeli nesreću nijednom čoveku, čak ni svojim neprijateljima. Oni nisu grešili pred Bogom grehom zlobe."
    Ipak, neki kažu: "Ako budemo opraštali sve grehe, zlo će se širiti, grešnici će postati još bezobrazniji." Ali, češće biva obrnuto: kada se prema čoveku pokazuje milost u njegovoj duši se budi savest, a zlo samo umnožava zlo. Za Svetog episkopa Amona pripoveda se da su kod njega na sud doveli ženu koja je bila optužena za greh preljube (tada je episkop vršio ulogu sudije). Pogledavši nesrećnicu sveti episkop reče: "Zatrudnela si, tvoj porođaj će biti težak." Zatim se obrati svojim služiteljima: "Dajte joj deset aršina platna: ako umre na porođaju, ono će joj biti prekrivač, a ako se rodi dete, dobro će joj doći za njega." I reče ženi da ide, ne kaznivši je i ne davši joj nikakvu epitimiju. Tada jedna devica koja je prisustvovala suđenju i žudela za tim da porok bude kažnjen, povika: "Ovaj episkop je verovatno lud!" Na to joj je Svetitelj odgovorio: "Dugo godina sam se u tihovanju i pustinji molio da steknem ovo bezumlje, i sada ne želim da se rastanem od njega, neću ga promeniti ni za kakvu svetovnu mudrost." Odnosno, on je dostigao takav stepen savršenstva da više nije video zlo u ljudima. I u ovom slučaju on je grešnicu doveo do dubokog pokajanja; podsetivši je na smrt, on je spasio njenu dušu.
    Drugi put dođe kod njega bratija iz jednog manastira i poče da se žali na monaha koji je pao tako nisko da je kod njega noću dolazila žena i sabraća počeše da traže od Prepodobnog Amona da istera ovog monaha, skinuvši sa njega monašku odeću. Episkop odbi: "Neću poverovati dok se sam ne uverim u to." Monasi su pratili i videli kad je bludnica ušla u keliju ovog nesrećnog monaha i obavestili o tome episkopa, a on reče: "Hajdemo svi zajedno." Zakucaše na monahova vrata; ovaj im, drhteći od straha, izađe u susret. Episkop sa bratijom uđe u keliju. Amon se dosetio da je monah sakrio svoju noćnu gošću u bure koje je stajalo u keliji; sede na ovo bure i reče monasima: "Pretražite sve uglove sobe." Ovi počeše da traže, uvukoše se u podrum, ali naravno, nikoga nisu mogli da nađu. Niko se nije usudio da zamoli: "Ustani, Vladiko, da vidimo ispod bureta." Malo su stajali pa rekoše: "Nikoga nismo našli." Amon im odgovori: "Vidite li kako ste zgrešili? Idite i kajte se." A sam ostade sa onim monahom, priđe mu ne rekavši ni reči prekora, već samo uzevši za ruku sa ljubavlju, tiho šapnu: "Brate, brate, pazi na svoju dušu, ne zaboravi kako je kratak ovaj život," i izađe. Ove reči su toliko pogodile grešnika da je odmah pred Bogom dao reč da nikada više neće zgrešiti i, isteravši ovu ženu, kasnije postade dobar podvižnik i svoje spasenje je pripisivao milosrđu Amonovom: mogli su da ga isteraju sa brukom i tada bi on, otišavši u svet, potpuno bestidno zaronio u bezdan grehova.
    Ali, postoji i potpuno drugačiji primer! U nekom hramu služile su dve devstvenice. Služile su usrdno, posvetivši se Bogu od mladih godina, gotovo da nisu izbijale iz hrama. Ali su pritom stradale od poroka osuđivanja. Osuđivale su bogomoljce, osuđivale sveštenike, njihova drskost se prostirala čak do osuđivanja episkopa, kao da je đavo u svojoj ruci držao njihove jezike... U gotovo svakoj parohiji ima takvih bića - to je neki hibrid izmeću čoveka i zmije, ako mi dozvolite da kažem; telo čoveka, a glava zmije. Braćo i sestre, vi ste verovatno i sami sretali takve ljude obuzete duhom ogovaranja i osuđivanja, koji međutim, sebe smatraju borcima za pravdu...
    Episkop ove oblasti je urazumljivao sestre, ali ništa nije pomagalo. Tada im on dade epitimiju. I dok su bile pod epitimijom svog arhijereja, ove devojke se razboleše i umreše. Pošto su sav život posvetile služenju u hramu, sahranjene su u crkvi. I šta je bilo? Kada je služena Liturgija i đakon izgovarao: "Oglašeni, izidite!" mnogi ljudi koji su se molili videli su kako su dve senke izlazile iz grobnice. Sagnuvši se nisko do zemlje, kao prestupnici, kao da se stide i da pogledaju na svet Božji, one su tiho izlazile iz hrama. Ovo je trajalo veoma dugo vremena. Sveštenik je shvatio da ovim nesrećnim dušama nema mesta u Crkvi Nebeskoj i da ih zbog toga Gospod vidljivo isteruje iz hrama, ali i da ih On isteruje iz milosti prema njima kako bi ljudi koji su to videli pojačali molitvu za njih. On saopšti to arhijereju, i ovaj dođe u crkvu i zamoli okupljene ljude da svi stanu na molitvu; molili su se za upokojenje sestara. Episkop zamoli da vernici oproste ovim umrlim devojkama sve - ko god je šta imao protiv njih, jer su gotovo svi bili uvređeni i dokačeni njihovim jezicima; i sav narod reče: "Neka im oprosti Gospod." Tada arhijerej priđe grobnici i pročita razrešnu molitvu. Posle ovoga se senke više nisu pojavljivale za vreme Liturgije.
    Braćo i sestre! Za nekog svetog starca pričaju da je jednom noćio u jednom selu na povratku u manastir i čuo kako se seljaci svađaju upotrebljavajući najružnije reči. On odmah kleknu i poče vatreno da se moli. I stade pred njega Anđeo Božji sa ogromnim mačem i reče: "Ovim mačem će biti posečeni svi koji osuđuju svoje bližnje: blago tebi, jer kad si čuo ove psovke, koje su bile dopuštene da bi ti bio iskušan, nikoga nisi osudio, već si počeo da se moliš! Zbog toga će blagoslov Božji biti na tebi."
    Neosuđivanje je najlakši put ka spasenju, a kako često mi zaboravljamo na njega! Ne samo da su opraštanje naših grehova, braćo i sestre, nego je, čak, i mera blagodati u našim rukama zato što je Gospod rekao: Kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; ikakvom merom merite, onakvom će vam se meriti! (Mt. 7, 2). Spasenje i blagodat su dar Božji, ali je uslov da bi se oni primili - oprostiti svim ljudima. Onaj ko iskreno oprašta čoveku i prvi ide da se s njim pomiri više nikada u životu neće pomenuti nepravdu koja mu je naneta. Onaj ko iskreno oprašta isto tako iskreno želi dobro onome kome je oprostio kao svom najboljem prijatelju. A glavni znak da smo oprostili našem protivniku je to što se vatreno molimo za njega i želimo mu u dubini svog srca sva blaga i u večnom i u prolaznom životu.
    Dakle, braćo i sestre! Onako kako želimo da se Gospod odnosi prema nama tako i mi treba da se odnosimo prema svakom čoveku! Amin.
    - ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN - SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENjAO podvižničkom životu u Crkvi - http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/KaVisotamaObozenjaKarelin/Lat_KaVisotamaObozenjaKarelin31.htm
  25. Волим
    Misionar Misionari got a reaction from DYNABLASTER in Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство   
    O NEOSUĐIVANjU
    Sveti Oci su nam ukazali različite puteve ka spasenju. Svaki od njih je posedovao naročite dobrodetelji: Prepodobni Makarije Veliki - smirenje; avva Agaton - dar rasuđivanja; Prepodobni Sisoje - vatrenu molitvu, za vreme koje je njegovo lice sijalo kao sunce, čak su mu i prsti na rukama svetleli kao da su bili prožeti upaljenim svećama; Prepodobni Jefrem Sirin - pokajničkim plačem; Prepodobni Mojsije Murin milosrđem, brigom o starim i bolesnim monasima. Jedni su služili Gospodu u tihovanju i osamljenosti, stojeći pred Njim u molitvi za čitav svet, drugi su služili Bogu preko ljudi - svojih bližnjih.
    Mnogo je puteva ka spasenju, ali koji je od njih najlakši? Da li možemo da se spasemo bez naročitog truda, bez iznurivanja svog tela? Da li postoji takav put?
    Da, postoji! Postoji takva lestvica od zemlje do neba: jedan kraj je uvek pred našim nogama, a drugi pred prestolom Božjim.
    Živeo je u jednom manastiru lenj monah: često je kasnio na službu, time je izazivao negodovanje bratije i primoravao igumana da se gnevi. Monasi su roptali i čak su tražili od nastojatelja da ga izbaci. Ali, ovaj monah se razboli, i već je bio na samrti. Tužna su bila braća što će propasti nesrećnikova duša. Okupiše se pokraj njegovog odra kako bi mu olakšali predsmrtna stradanja svojom molitvom, ali šta videše? Ovaj monah je umirao smrću pravednika. Njegovo lice je izražavalo spokoj i radost. Kad je na kratko došao svesti, bratija ga upita: "Kakvu utehu si dobio od Boga? S kim si besedio kao sa svojim bližnjim i rođenima?" I umirući, skupivši poslednju snagu, on odgovori: "Braćo, vi znate da sam živeo nedostojno i ugledao sam kako su demoni okružili moj odar, u njihovim rukama je bila hartija - list i na njoj odozgo do dole sve ispisani moji gresi; oni mi se približiše, a moj Anđeo-čuvar je stajao u daljini i plakao. I ja odjednom čuh glas sa neba: "Ne sudite da vam se ne sudi! Ovaj monah nikoga nije osudio i Ja mu opraštam!" - i istog trenutka hartija u rukama demona poče da gori, a oni sa kricima nestadoše. Anđeo mi priđe i pozdravi me, i ja sam razgovarao s njim. "Braćo," nastavi on, "otkad sam postao monah nisam osudio nijednog čoveka!" "Braćo," dodade on, "vi ste mene osuđivali i pravedno ste me osuđivali, a ja grešnik nisam nikome sudio." I tako je on počinuo smrću pravednika.
    U današnjem Jevanđelju se nalazi priča o tome kako je neki bogat i dobar čovek oprostio sluzi svom ogroman dug, deset hiljada talanata, što je jednako današnjej velikoj količini zlata, iznos koji tada nisu posedovali, čak, ni knezovi ni carevi (Mt. 18,23-35). Ovaj nesrećnik poče da preklinje gospodara da mu oprosti, i gospodar mu po milosti i dobroti svojoj oprosti dug. Ali, evo ovaj isti čovek sretne svog druga koji mu je bio dužan neznatnu sumu, i poče od njega da zahteva da mu to vrati. Dužnik ga je molio da malo pričeka, dok ne skupi novac, ali je ovaj bio neumoljiv. Kad je saznao za takvu nemilost, gospodar se razljuti, i iako mu je pre toga oprostio dug naredi da ga bace u tamnicu i drže tamo dok ne isplati sve do poslednje pare.
    Šta znači ova priča?
    Gospodar je Sam Gospod, sluge smo mi. Mi prema Gospodu imamo ogroman dug - naše grehove, koje su učinjeni zbog nepokornosti volji Božijoj. Svakim svojim grehom, mi vređamo veličanstvo Božije. Apostol Pavle govori: Ne znate lida ste hram Božji i da Duh Božji obitava u vama?'(1. Kor. 3,16). A mi skrnavimo ovaj hram svojim gresima, rušimo ga. Dostojanstvo, savršenstvo Gospoda je beskonačno, zbog toga je i uvreda koju nanosimo Bogu, čineći greh, ogromna. Dalje, ništavno mali dug u priči jeste nepravednost ljudi prema nama. Gospod je izvoleo da se po milosti Svojoj na izvestan način poredi sa ljudima, On je rekao: "Ako otpustite bližnjem greh, otpustiću i Ja vama dugove vaše; vi oprostite i Ja ću oprostiti; ne sudite - i nećete biti osuđeni." U Svetom Pismu u "molitvi Manasijinoj" je rečeno: " Avraamu, i Isaaku i Jakovu, koji Ti ne sagrešiše..."
    Sveti Dimitrije Rostovski govori: "Svi ljudi su grešni i, čak, i pravednik pet puta dnevno pada i ustaje, kao što je napisano u pričama," naravno, njegov iad možda nije kao naš, ali je pad negde u mislima, u dubini srca: "Niko nije čist od greha, čak, i ako na ovoj zemlji proživi samo jedan dan." A kako onda Sveto Pismo govori da Avraam, Isaak i Jakov nisu zgrešili pred Gospodom? Zar je moguće da Sveto Pismo greši? "Ne!" govori Sveti Dimitrije Rostovski. "Avraam, Isaak i Jakov nisu ni prema kome osećali zlo, oni su svima opraštali, nisu nikoga osuđivali, nisu želeli nesreću nijednom čoveku, čak ni svojim neprijateljima. Oni nisu grešili pred Bogom grehom zlobe."
    Ipak, neki kažu: "Ako budemo opraštali sve grehe, zlo će se širiti, grešnici će postati još bezobrazniji." Ali, češće biva obrnuto: kada se prema čoveku pokazuje milost u njegovoj duši se budi savest, a zlo samo umnožava zlo. Za Svetog episkopa Amona pripoveda se da su kod njega na sud doveli ženu koja je bila optužena za greh preljube (tada je episkop vršio ulogu sudije). Pogledavši nesrećnicu sveti episkop reče: "Zatrudnela si, tvoj porođaj će biti težak." Zatim se obrati svojim služiteljima: "Dajte joj deset aršina platna: ako umre na porođaju, ono će joj biti prekrivač, a ako se rodi dete, dobro će joj doći za njega." I reče ženi da ide, ne kaznivši je i ne davši joj nikakvu epitimiju. Tada jedna devica koja je prisustvovala suđenju i žudela za tim da porok bude kažnjen, povika: "Ovaj episkop je verovatno lud!" Na to joj je Svetitelj odgovorio: "Dugo godina sam se u tihovanju i pustinji molio da steknem ovo bezumlje, i sada ne želim da se rastanem od njega, neću ga promeniti ni za kakvu svetovnu mudrost." Odnosno, on je dostigao takav stepen savršenstva da više nije video zlo u ljudima. I u ovom slučaju on je grešnicu doveo do dubokog pokajanja; podsetivši je na smrt, on je spasio njenu dušu.
    Drugi put dođe kod njega bratija iz jednog manastira i poče da se žali na monaha koji je pao tako nisko da je kod njega noću dolazila žena i sabraća počeše da traže od Prepodobnog Amona da istera ovog monaha, skinuvši sa njega monašku odeću. Episkop odbi: "Neću poverovati dok se sam ne uverim u to." Monasi su pratili i videli kad je bludnica ušla u keliju ovog nesrećnog monaha i obavestili o tome episkopa, a on reče: "Hajdemo svi zajedno." Zakucaše na monahova vrata; ovaj im, drhteći od straha, izađe u susret. Episkop sa bratijom uđe u keliju. Amon se dosetio da je monah sakrio svoju noćnu gošću u bure koje je stajalo u keliji; sede na ovo bure i reče monasima: "Pretražite sve uglove sobe." Ovi počeše da traže, uvukoše se u podrum, ali naravno, nikoga nisu mogli da nađu. Niko se nije usudio da zamoli: "Ustani, Vladiko, da vidimo ispod bureta." Malo su stajali pa rekoše: "Nikoga nismo našli." Amon im odgovori: "Vidite li kako ste zgrešili? Idite i kajte se." A sam ostade sa onim monahom, priđe mu ne rekavši ni reči prekora, već samo uzevši za ruku sa ljubavlju, tiho šapnu: "Brate, brate, pazi na svoju dušu, ne zaboravi kako je kratak ovaj život," i izađe. Ove reči su toliko pogodile grešnika da je odmah pred Bogom dao reč da nikada više neće zgrešiti i, isteravši ovu ženu, kasnije postade dobar podvižnik i svoje spasenje je pripisivao milosrđu Amonovom: mogli su da ga isteraju sa brukom i tada bi on, otišavši u svet, potpuno bestidno zaronio u bezdan grehova.
    Ali, postoji i potpuno drugačiji primer! U nekom hramu služile su dve devstvenice. Služile su usrdno, posvetivši se Bogu od mladih godina, gotovo da nisu izbijale iz hrama. Ali su pritom stradale od poroka osuđivanja. Osuđivale su bogomoljce, osuđivale sveštenike, njihova drskost se prostirala čak do osuđivanja episkopa, kao da je đavo u svojoj ruci držao njihove jezike... U gotovo svakoj parohiji ima takvih bića - to je neki hibrid izmeću čoveka i zmije, ako mi dozvolite da kažem; telo čoveka, a glava zmije. Braćo i sestre, vi ste verovatno i sami sretali takve ljude obuzete duhom ogovaranja i osuđivanja, koji međutim, sebe smatraju borcima za pravdu...
    Episkop ove oblasti je urazumljivao sestre, ali ništa nije pomagalo. Tada im on dade epitimiju. I dok su bile pod epitimijom svog arhijereja, ove devojke se razboleše i umreše. Pošto su sav život posvetile služenju u hramu, sahranjene su u crkvi. I šta je bilo? Kada je služena Liturgija i đakon izgovarao: "Oglašeni, izidite!" mnogi ljudi koji su se molili videli su kako su dve senke izlazile iz grobnice. Sagnuvši se nisko do zemlje, kao prestupnici, kao da se stide i da pogledaju na svet Božji, one su tiho izlazile iz hrama. Ovo je trajalo veoma dugo vremena. Sveštenik je shvatio da ovim nesrećnim dušama nema mesta u Crkvi Nebeskoj i da ih zbog toga Gospod vidljivo isteruje iz hrama, ali i da ih On isteruje iz milosti prema njima kako bi ljudi koji su to videli pojačali molitvu za njih. On saopšti to arhijereju, i ovaj dođe u crkvu i zamoli okupljene ljude da svi stanu na molitvu; molili su se za upokojenje sestara. Episkop zamoli da vernici oproste ovim umrlim devojkama sve - ko god je šta imao protiv njih, jer su gotovo svi bili uvređeni i dokačeni njihovim jezicima; i sav narod reče: "Neka im oprosti Gospod." Tada arhijerej priđe grobnici i pročita razrešnu molitvu. Posle ovoga se senke više nisu pojavljivale za vreme Liturgije.
    Braćo i sestre! Za nekog svetog starca pričaju da je jednom noćio u jednom selu na povratku u manastir i čuo kako se seljaci svađaju upotrebljavajući najružnije reči. On odmah kleknu i poče vatreno da se moli. I stade pred njega Anđeo Božji sa ogromnim mačem i reče: "Ovim mačem će biti posečeni svi koji osuđuju svoje bližnje: blago tebi, jer kad si čuo ove psovke, koje su bile dopuštene da bi ti bio iskušan, nikoga nisi osudio, već si počeo da se moliš! Zbog toga će blagoslov Božji biti na tebi."
    Neosuđivanje je najlakši put ka spasenju, a kako često mi zaboravljamo na njega! Ne samo da su opraštanje naših grehova, braćo i sestre, nego je, čak, i mera blagodati u našim rukama zato što je Gospod rekao: Kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; ikakvom merom merite, onakvom će vam se meriti! (Mt. 7, 2). Spasenje i blagodat su dar Božji, ali je uslov da bi se oni primili - oprostiti svim ljudima. Onaj ko iskreno oprašta čoveku i prvi ide da se s njim pomiri više nikada u životu neće pomenuti nepravdu koja mu je naneta. Onaj ko iskreno oprašta isto tako iskreno želi dobro onome kome je oprostio kao svom najboljem prijatelju. A glavni znak da smo oprostili našem protivniku je to što se vatreno molimo za njega i želimo mu u dubini svog srca sva blaga i u večnom i u prolaznom životu.
    Dakle, braćo i sestre! Onako kako želimo da se Gospod odnosi prema nama tako i mi treba da se odnosimo prema svakom čoveku! Amin.
    - ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN - SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENjAO podvižničkom životu u Crkvi - http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/KaVisotamaObozenjaKarelin/Lat_KaVisotamaObozenjaKarelin31.htm

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...