milan.

Vidim da su prisutni i likovi iz filmova kao (npr. Supermen) Kada bi govorili o junacima iz filmovima... moram priznati da gajim veliku simpatiju prema Kung Fu pandi

od 46 minuta odgovara vl ignjatije https://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=008ddnS8JOw#t=2765
 

Kod mene ne ide "treba/ne treba". Ako me nesto odusevi - to upamtim i trudim se da praktikujem to. A, ako se ni to ne desi - onda mi je dovoljno da mi neki deo ostane "memorisan" tako da "slucajno" "iskrsne" bas onda kad treba...
U sustini - nista nije badava.

Pa budući da je ide smrt pa vaskrsenje, u tom smislu možemo nazvati vratima kuće, jer kroz smrt prolazimo i ulazimo u večni život vaskrsenjem.

Kad pomislim na smrt... pomislim na spasenje. Nekad mi teže pada pomisao... da moram još dugo dugo živeti .Da li bi se smrt uopšte mogla nazvati "vratima kuće" kojoj ćemo se vratiti kad nas Otac pozove???

Dobro ti je pitanje! Pokušaću da obrazložim. Zato što osećam da ta osoba to zaslužuje... bila je iskrena... otvorila mi je dušu.. Ukoliko su postojala osećanja za tu osobu iz prošlosti... naravno i što mi je stalo do nje. Kada bi zatražila savet od mene... može očekivati da on bude hrišćanske prirode... jer verujem da prihvatanje... opraštanje .... ljubav... spasenje.. dolazi od Boga... Nekako. .. nisam ja ta koja je vredna te njene ispovesti... Za mene je taj momenat ... momenat spasenja same te osobe... a i moj jer kroz to i sama puno učim. I opet... dolazim do zaključka... da vera u tome svemu igra veliku ulogu kod mene. Pozdrav Nema to sa tim ništa da li mi vera to nalaže... da ja takva budem. Ne može se voleti na silu... to sa verom nema ništa. Mislim da ko nema veru u srcu.. da nema ni istinsku ljubav za svog bližnjeg.

Zato jer razumeš šalu, i vidim da voliš da se šališ sam ti se i obratio šaljivo. zato sam i stavljao smajliće na kraju rečenice da bi se video kontekst.
A što se tiče anonimnosti, jes da nisam javna ličnost ko ti i Seka, ali ipak sam stavio svoje ime i sliku.

Pa rekao sam ''uglavnom'' tako da to znači da nije pravilo.

Хвала, пријатељу, али кад сте анонимни ја не могу да знам да ли се неко шали или не. Са пријатељима се стално шалим, али овде такве могућности немам.
И велики број аутоироничних коментара овде говори да разумем шалу, али, анонимност, понављам оставља увек отвореним за различите интерпретације.
Мало је ситуација неправедна: Ја се овде потписујем, једини сам који нешто може да изгуби, а такође и "губи" време дајући вам сажвакане ствари и подтичући вас да размишљате. Мало захвалности не би било наодмет, а њу имају из овог стафа јер знају шта све радим на општу ползу. Дакле, без двосмислености и увређености, јер ништа Теби нисам рекао него неком Милану...   

Videla sam da su vec stavljali slike otaca, patrijarhove, itd. na ovoj temi...a i meni je to u redu. Lepota je lepota i ona je dar Boziji, i kao sto sam napisala, fizicka lepota je putokaz ka vecnoj lepoti, i to je ono sto sam ja htela da izrazim postavkom fotografija onih koji su sveti ili su na tom putu, a ujedno su i lepi ljudi, ali se nisu na tome zadrzali.  Sa druge strane na ovom putu otkrivanja vecene lepote, kao sto napisah mogu da se nadju svi ljudi,bez razlike. 
Ne znam kako je tema zamisljena, ali znam da je ovo pravoslavni sajt i da pravoslavni ljudi treba da teze da imaju pravoslavni pogled na svaku temu i pojavu u stvarnosti. To je moj pogled na ovu temu muske lepote,ali i uopste lepote coveka.

Није крштење нека формалност, па сад ако си се крстио, добио си улазницу за Царство Небеско и све си проблеме решио. Многи који су крштени се неће спасити, а много који су некрштени се хоће. Да ли је неко поквасио косу или није у цркви је потпуно небитно у односу на то да ли је поквасио и удавио старог себе у срцу. Самим тим неко може бити крштен као беба, док је цео живот провео у стању палог човека без икакве воље да промени себе и приђе Богу. 
 
Наравно, не кажем да не треба да се крстиш, већ да није спасење само у томе. Но, твоја жеља да се крстиш очигледно значи да си спреман да водиш хришћански живот и да желиш да оствариш што бољи однос са Богом и другим људима. 
 
Лично верујем да ће се много некрштени, који нису хришћани, који нису верујући широм света и кроз историју спасити, јер не видим Бога као бирократу који ће те вратити са шалтера јер немаш одговарајући папир него Неког ко воли своја бића и спреман је да сваког прими к себи. 

naravno da hoću, radi i ti sa svojom kako želiš i kako si u mogućnosti.

Иначе раније у Хришћанству имамо и праксу, да су Хришћани васпитавали, децу у Хришћанским врлинама али су остављали децу некрштену, док они сами то не одлуче кад порасту. Не знам зашто се та пракса одбацила, претпостављам, да су деца све раније и раније тражила, своје крштење а сама пракса није давала никакве боље резултате од оне где се као и сада деца у најранијој доби Крсте.

Једноставно не може да остане на нивоу књиге, свака прочитана књига остави траг и практикује се у само својој мери, некада сам се чудила људима који прочитају комплет књига Достојевског нпр и као да су читали стрип ,,Загор те хеј ,, , сада ме то не чуди, то је та мера.

Pa nema smisla jer ako je to,kao sto je receno stvar individulanog odnosa,vere  koju jedan vernik ima spram toga onda su to za decu obican hleb i vino.Dete nema nikakvu svest o tome sta uzima,niti ima ikakvu veru u sebi u tom uzrastu.

Зависи од књиге до књиге, мада можда се и може генерализовати по нешто:
 
Теолошка литература (теологија у смислу мишљења, догмата и високих спекулација са примесама философског и мистичко-литургијског) је углавном плодније земљиште за развој ових осећања о којима говориш. Посебно литургијско богословље. Оно много обећава, а мало тражи. Исто тако, могуће је бавити се било којом темом догматике а без икаквог практичног учешћа у самој ствари. Довољно је уложити труда на читању и мишљењу да би ту ствари биле јасне.
 
Мислим да је другачије са аскетиком, ту се већ мање обећава, а много више тражи. Овде се човек, неизбежно, суочава са телом, проблемима, мукама и тешкоћама смртничког живота. Ова литература је много захтевнија у смислу личног, практичног ангажовања. Другим речима: ако се не проба сама ствар, не може се разумети.
 
Сума: спекулативна теологија је поглед из марсовске перспективе (љубав, лепота, заједница, слобода, другарство, бесмртност, обожење, хепи енд и онтолошки дизниленд), а аскетика из жабље (смрт, време, тело, страсти и патологије, месо...). Моје лично искуство је увек веће одушевљење са првим, јер тражи тако мало труда а много обећава. А ово друго је тако мучно и мало обећава. Мислим да се ту негде крије одговор шта је шта ...

Е, да, хвала о. Љуби што ме се молитвено сећа...

prakticna se svela na redak individualni čin, a o teoriskoj svi bruje i galame, kao da su rasadnici ljubavi...

Nije krštenje tu da bi nas učinilo boljim u nekom moralnom smislu, nego ono predstavlja našu želju da zivimo večno i budemo u zejednici s Hristom, ne spašava nas dobrota, nego Hristos. A rad na zadobijanju vrlina je neprestano traje, izgradjujemo se iz dana u dan, ne odjednom.

Nije krštenje tu da bi nas učinilo boljim u nekom moralnom smislu, nego ono predstavlja našu želju da zivimo večno i budemo u zejednici s Hristom, ne spašava nas dobrota, nego Hristos. A rad na zadobijanju vrlina je neprestano traje, izgradjujemo se iz dana u dan, ne odjednom.

Roditelji će deci ponuditi hrišćansko vaspitanje i učiće ih katihizis, a deca će kad malo porastu sama odlučiti dal hoće da se rode ra večni život i uđu u zajednicu s Hristom. Krštenje je ozbiljna stvar, nije to ja ću te krstim, pa ti ćeš kasnije da poveruješ, a ako ne poveruješ, ti nemoj da ideš u crkvu, imaš slobodu. Sloboda se ogleda u tome da neko svesno i voljno uđe u zajednicu s Hristom, da prevaziđe biološko postojanje i uđe u eshatološko.

Nije krštenje tu da bi nas učinilo boljim u nekom moralnom smislu, nego ono predstavlja našu želju da zivimo večno i budemo u zejednici s Hristom, ne spašava nas dobrota, nego Hristos. A rad na zadobijanju vrlina je neprestano traje, izgradjujemo se iz dana u dan, ne odjednom.

Nije krštenje tu da bi nas učinilo boljim u nekom moralnom smislu, nego ono predstavlja našu želju da zivimo večno i budemo u zejednici s Hristom, ne spašava nas dobrota, nego Hristos. A rad na zadobijanju vrlina je neprestano traje, izgradjujemo se iz dana u dan, ne odjednom.

Nije krštenje tu da bi nas učinilo boljim u nekom moralnom smislu, nego ono predstavlja našu želju da zivimo večno i budemo u zejednici s Hristom, ne spašava nas dobrota, nego Hristos. A rad na zadobijanju vrlina je neprestano traje, izgradjujemo se iz dana u dan, ne odjednom.

Nije krštenje tu da bi nas učinilo boljim u nekom moralnom smislu, nego ono predstavlja našu želju da zivimo večno i budemo u zejednici s Hristom, ne spašava nas dobrota, nego Hristos. A rad na zadobijanju vrlina je neprestano traje, izgradjujemo se iz dana u dan, ne odjednom.