Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Manolis

римокатолик
  • Број садржаја

    5745
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    6

Репутација активности

  1. Волим
    Manolis је реаговао/ла на Никола Поповић за a Странице, Данијела...   
    После предавања, изашао сам напоље и кренуо до станице да ухватим бус не бих ли стигао кући, и док сам корачао све време сам се тресао од хладноће. Дефинитивно је зима стигла, мислио сам у себи, и то не само зима, већ онај хладни талас који чини моје омиљено доба непријатним. У неком тренутку док сам био на станици, одлучио сам да не чекам превоз, већ да на часак скокнем до пекаре која се налази на главној аутобуској станици како бих купио моје омиљене питице. И даље мислим да су ту најукусније у граду. Можда ме је и мисао према питицама мало омела да не мислим на то колико је хладно. Тешио сам се помишљу да ћу их купити за који минут, а онда правац у топли стан да их са слашћу смажем. Међутим… У тренутку када сам прилазио киоску, привукла ми је пажњу она. Онако згрчена седи на леденим степеницама, пије нешто из пластичне флаше, рекао бих кока колу, и онако промрзла и згрчена гледа некуд у даљину… Погледао сам је и било ми је јако жао што је видим такву. У тренутку сам се сетио колико је заправо хладно напољу. Помислио сам у једном моменту да је њен поглед био такав као да чека некога или сам можда само желео да верујем да чека некога. Било ко да дође у овом тренутку и одведе је са овог леденог бетона, у овој ледено хладној вечери, на овој леденој станици би ми деловао као национални херој…
    Док сам све ово мислио, већ сам се нашао пред пекаром и силно се обрадовао када сам видео да имају моје омиљене питице. Док сам их куповао размишљао сам о њој. Да ли ће некуд отићи вечерас? Да ли има неког у овом одавно захладнелом граду? Да ли је неко чека?... и није ми само то пало на памет, размишљао сам како да јој однесем једну питу. Да ли ћу је увредити? Можда стварно само чека и силно се увреди што сам помислио да је гладна. Можда ми неће рећи ништа, већ ће ме у потпуности игнорисати, тако да се осетим глупо што сам уопште и покушао да јој помогнем. А можда је баш гладна, помислио сам. Па какав сам ја то хуманиста и хришћанин, ако се стидим да некоме однесем питу да једе, ма како год да одреагује, ја ћу бити културан и љубазан, јер то је моја ДУЖНОСТ као човека и грађанина. Купио сам две питице, једну слатку и једну слану, да се наједем поштено.
    Кренуо сам према њој. Ух, свашта ми је прошло кроз главу, шта ако је проститутка и ту је сада неки макро који стоји иза ћошка и само нас гледа, мислим, да ли је могуће да постоје такви макрои?! Па она седи овде на бетону и мрзне! Помишљао сам да је можда наркоманка, да није нормална, да је можда чак и насилна и покушавао да смислим унапред стратегију како да се склоним и на миру одем уколико крене да прави сцену. Него, како сам корачао, кнедла се све више пела у грло. Туга. Права, правцата туга. Пришао сам јој и питао је – јел си гладна? Подигла је главу и само благо климнула. Можда је и изговорила ,,јесам“ али ја то нисам могао да чујем. Рекох, ево узми, ово је за тебе. Осмехнула се, и још више усмерила поглед ка мени, да би ме мало боље видела. Дао сам јој питу, поздравио је и кренуо. Међутим, онда ме је нешто сломило. У мојој кеси била је још једна пита, јер сам и ја био гладан и побеснео сам у тренутку! Да ли је могуће да ја и овде делим и мерим?! Да ли је могуће да не могу да јој оставим и ту другу питу, већ морам да будем ,,рационалан“?!
    Вратио сам се. Дао јој и то парче, или шта већ. Овог пута нисам могао да издржим, питао сам је, зашто је ту. Зашто се некуд не склони са ове хладноће, види ли да је ледено хладно? Скупила је рамена у намери да ми каже да нема куда. Немам где да одем – рекла је. Поново сам помислио милион ствари – како је могуће да нема где да оде?! Да ли је могуће да данас има људи и тако младих девојака које немају куда да оду!? Да ли је могуће?! Толико пута сам срео бескућнике и просјаке и гомилу њих у Београду одавно и познајем, али никад нисам тако живо осетио ту немоћ – немати куда да одеш у зимској вечери када се напољу температура спушта испод нуле?! Да ли је ово наша истина?! Поред толико усамљених и оних којима је неко заиста потребан, она је та која вечерас нема КОМЕ да оде?! А када сам је питао имаш ли где да спаваш вечерас, да се склониш вечерас, она је само показала – не. Тада сам јој видео искре у очима, понадала се да ћу је ја можда негде одвести, негде где је топло, па нека сам најгори манијак на овом свету, бар ће бити у топлој соби…
    Јасно је, помислио сам и ја. Ко зна која се прича крије иза њене садашње слике. Ко зна кога је она можда изневерила, повредила или можда чак напустила па се сада смуца ту по леденим београдским улицама тражећи неки свој смисао у потпуном бесмислу. Међутим, одмах сам себи одговорио – шта може да буде толико страшно и толико злобно и толико језиво да то створење које седи згрчено на леденом бетону учини да би вечерас стварна казна био ледени бетон аутобуске станице?! Да ли је могуће да неко толико испашта за своје глупе поступке у животу?! Па она је само погрешила у неком тренутку – ЉУДИ!!! Како је остависмо да вечерас промрзла и згрчена седи на ладном бетону! Да ли је могуће да смо толико захладнели ми који вечерас у топлим собама спавамо, па тако више ништа не осећамо?!
    Неко ће у овом тренутку да осуди Бога, неко ће да пребаци кривицу на тешку судбину, а ја ћу и даље да размишљам… Ма шта год ми мислили, док се не нађемо баш ту, у њеној кожи, ми не можемо да знамо како је то. Не осећамо глад, јер нисмо гладни. Не осећамо ледени бетон, јер смо вечерас у топлој соби. Не осећамо немоћ и ту УСАМЉЕНОСТ коју она сада осећа, јер ми нисмо остављени од свих. Када сам се се припремао већ да кренем, питао сам је како се зове изговорила је – Данијела, драго ми је. Хитро сам се окренуо и побегао. Нисам могао више да издржим. Побегао сам у свој топли свет, у своју топло собу у машту да ја јесам неко ко разуме и помаже људима, али… ја јој нисам пружио вечерас уточиште. Нисам један од оних који спашавају и који тим чином мењају и враћају у живот сваку ћелију њеном телу које је сада промрзло. Ја нисам тај. Ја сам лицимер.
    Ја сам данас упознао Данијелу која ми је много више рекла о мени него било ко други, док сам се ја све време бавио њоме и ко је она. Срешћете и ви сигурно неку своју Данијелу. Нахраните је и напојте, то је људски.
    Извор: Поуке.орг
×
×
  • Create New...