Jump to content

Марјанн

Члан
  • Број садржаја

    127
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Марјанн је реаговао/ла на Александар Милојков за Наслов блога, Платонов бог уобличитељ и библијски Бог Творац   
    (објављено у Православном мисионару, март/април 2013)
     
     
    Могли бисмо да говоримо о многим дискусијама отаца Цркве са грчком философијом и међусобним утицајима који су из тога проистекли. Међутим, засигурно највећи утицај на отачку мисао имао је Платон, са свим својим каснијим фазама, средњим и новим платонизмом. Овде ћемо размотрити неке основне Платонове ставове везане за онтологију и космологију. Упоредићемо бога у Платоновој философији са библијским Богом, Богом Арама, Исака и Јакова (Изл 3, 6).
    Прво питање које се поставља јесте питање постојања света, овог нашег космоса кога чулима опитујемо и у коме живимо. Има ли овај наш опитни свет почетак и да ли ће имати краја? Или пак нема, него је беспочетан и бексрајан? Да бисмо дошли до одговора на ова питања, ми ћемо се позабавити Платоном, из разлога што је управо његова мисао ушла у најозбиљнији дијалог са отачком мишљу, када је реч о питањима која нас интересују. Да ли је овај наш свет по Платону вечан, односно беспочетан? Не, није. То је једна суптилност у Платоновом систему коју треба јасно истаћи. Када је биће у питању, Платон ту прави јасно разграничење. „По мом мишљењу, треба, најпре, извршити ово разграничење: шта је вечно биће, а шта је пак оно вазда бивајуће, а никад није биће.“, говори Платон у свом Тимају, јасно правећи разлику између вечног бића и појавног света који је у покрету и пролазности.
    Шта је заправо беспочетно, а шта то није, код Платона? Свет, космос, није беспочетан, већ су вечни и беспочетни његови узроци. Космос је за Платона, заправо, уређени и уобличени првобитни хаос. Космос и јесте грчка реч која, између осталог, значи и украс, склад, поредак. Одатле и реч козметика у нашем језику. У овој етимологији крије се и само античко поимање свемира као лепо уређеног првобитног хаоса.
    Као такав космос има свој узрок, па тиме и почетак постојања. Јер, Платон вели: „Све што се рађа, нужно постаје дејством неког узрока, јер ништа одвојено од узрока не може настати...Што се тиче целокупног неба или космоса...најпре треба испитати...да ли је небо увек било, немајући никакво начело постања, или је постало од неког начела...Оно што се може осетити чулима, што је доступно мнењу путем опажања, показало нам се као бивајуће и створено.“
    Овакав Платонов став био је у многоме близак хришћанском онтолошком поимању. У многоме, али ипак не и у свему. Свет као уређена целина има свој узрок и свој почетак и ту се хришћанска мисао слаже са Платоном. Међутим, када је сами узрок настајању космоса, као и схватање самог појма „настајање“ у питању, хришћанска мисао креће супротним смером у односу на Платона.
    Размотримо који су то узроци настанку космоса и шта значи то „настајање“ код Платона. Рекосмо да су управо ти узроци или начела, по Платону, вечни и беспочетни. Таквих узрока је три: (1) causa efficientis, кога Платон назива богом (демијург) и „најбољим међу узроцима“; (2) causa formalis, то су чувене Платонове идеје или форме, на основу којих је демијург обликовао следећи, вечнопостојећи узрок, (3) causa materialis, који представља тродимензионални простор, протежност.
    Шта онда чини Платонов бог, „најбољи међу свим узроцима“? Он облукује материју, односно тродимензионални простор, умом сагледавајући свет вечних идеја или форми. Те форме бог утискује у материју, коју Платон назива „мајком приматељком“. Тако настају оформљена бића космоса, као слике оног идеалног света вечних и непроменљивих форми или идеја.
    Дакле, Платонов бог је бог уобличитељ. Он уобличава, уређује првобитни хаос, али користећи већ постојећу материју и форме. Та друга два узрока постоје независно од бога, представљају датост и самом Платоновом богу. Са те стране, његов бог је условљен у својој уређивачкој делатности. Да ли је барем слободан у одлуци да хаос доведе у ред и склад, у космос? Конкретно, може ли се поставити питање: зашто Платонов бог ради то што ради? Платон даје одговор и на то питање: „Кажимо, дакле, који је узрок да је Сјединитељ сјединио постојање и овај свемир. Био је добар. Био је добар, а у добром се никад ни према чему не рађа никаква завист. Будући од ње слободан, пожелео је да све буде што сличније њему самом.“
    Платонов бог је поистовећен са добротом. Међутим, то што је Платонов бог добар, то не значи да је његов акт уређења хаоса акт слободе. Не, јер бити добар, по Платону, значи волети оно лепо, а презирати оно супротно лепом. Та нужност која је уткана у доброту, приморава Платоновог бога да хаос доведе у склад. Дакле, он има дебели разлог за оно што чини, „сматрајући ред у сваком погледу бољим од нереда“ и јер „ није допуштено да најбољи чини било шта друго осим онога што је наjлепше“, образлаже нам Платон.
    Да упоредимо сада у каквом су међусобном односу Платонов бог уобличитељ и хришћански Бог Творац. Платонов бог, иако космос има почетак, не ствара тај космос ни из чега (ex nihilo), већ он (космос) настаје као акт довођења у ред и склад првобитне беспочетне, хаотичне материје, добијајући форму опет на основу беспочетних и вечних идеја. Хришћански Бог ствара свет ни из чега. Пре Његовог акта стварања не постоји буквално ништа, осим самог Бога. Бог Творац не обликује вечнопостојећу хаотичну материју, већ и њу саму ствара. Када су идеје у питању, хришћанство је прихватило касније платонистичке модификације, те њихово смештање у ум Божији. Идеје су за хришаћaне Божије вољне мисли. Дакле, не нешто споља наметнуто Богу, већ његова слободна воља.
    Акт Платоновог бога је акт условљености и нужности, док је акт хришћанског Бога акт апсолутне слободе. Платонов бог зна зашто је обликовао космос, док хришћански Бог „не зна“ зашто је створио свет. Можда ово „не зна“ звучи чудно. Али, слобада и љубав су такве. Љубав којом Бог ствара свет нема разлога јер је слободна. За ту ће љубав апостол Павле рећи да она „не тражи своје“ (1Кор 13, 5). Зато ће Платонов демијург, на питање о свету, много говорити о његовим разлозима. Хришћански, библијски Бог Творац ће, на то питање о свету ћутати, волећи га у тишини. Тамо где имамо одговор на питање „Зашто?“ престају слобода и љубав а почињу нужност и страст. Са једне стране је љубав а са друге ерос. Слобода и нужност. Ћутање и говор.
    На крају, Платонов космос је морао да настане, док је хришћански могао и да не постоји. Ово сазнање, да је могло бити и да нас не буде а да смо ипак ту, љубављу и слободом Божијом, у животу хришћанина ствара једну спцифичну етику, начин живљења. Ствара етику благодарења. То име благодарења (грч. евхаристија) носи Боголужење које представља саму суштину нашег односа и јединства са Богом Творцем. То је Света Евхаристија или, свима нама добро позната, Света Литургија. Она је подсећање да живот немамо сами од себе, већ да га дугујемо Другом. Подсећање да је живот дар Божији.
     
    (Текст представља одломак из једне шире студије, који је делом измењен и прилагођен, у првом реду, ђацима четвртог разреда наших гимназија, који изучавају предемет Филозофија. Њима поклањам овај текст.)
     

    Александар Милојков
  2. Волим
    Марјанн је реаговао/ла на Александар Милојков за Наслов блога, Господе, немам човека   
    (Објављено у Православном мисионару новембар/децембар 2012.)
    Господе, човека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем други сиђе пре мене. (Јн 5, 7)
    Прича о бањи Витезди у Јеванђељу по Јовану није још само једна у низу прича о Божијем чудотворству. Да, она говори да је анђео господњи, повремено, узбуркавао воду, у којој би, онај који први до ње стигне, налазио излечење од болести. Ипак, порука и смисао овог догађаја морали би бити дубљи.
    Прича говори да је испред бањске воде чекало мноштво болесних. Помоћ је, пак, добијао само један од њих, који би први стигао до воде када се она узбурка. Чему такав начин исцелења болесника? Зашто само један и то онај који први стигне, добија исцелење? Неће ли онда они најслабији и најболеснији остати без онога што чекају? Зашто је Бог ставио такву препреку онима који траже излечење? Можда да би нам указао на одговоре на нека важна питања.
    Јеванђеоска прича се са чудотворног бањског лечилишта усредсређује на једног од мноштва несретника, који је деценијама чекао на свој ред, на своју купку у чудотворној води. Тај човек и његова прича, чини се, јесу суштина овог јевнђеоског одељка. И поред своје велике вере и упорности, он, нажалост, није стизао до циља. А његов циљ је био да оздрави, да стигне до чудотворне воде које се Бог дотакао. Хтео је Бога. Вољом је хитао Богу, али није имао снаге. Био је сам. Недостајао му је човек: „Господе, човека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода...“ (Јн 5, 7). И заиста, то „немам човека“ је наслов свељудске трагедије. „Немам човека“, како и сама прича показује, нужно води и до „немам Бога“. „Немам човека“ и „немам Бога“, нераздељива је немаштина која води у патњу и смрт. Погледајмо мало ближе шта значи „немам човека“.
    „Немам човека“ значи самоћу. Индивидуализовано, распаднуто човечанство. Раздељену природу људску, „атомизованог“ Адама. Израз „атомизација Адама“ употребљавао је Свети Софроније Сахаров, говорећи о трагедији првородног греха. У чему се огледа та трагедија? У супротстављености једног и мноштва, појединачног и заједнице. У поистовећивању онога што је икона Божија у човеку, а то је личносни начин постојања, са индивидуалношћу. У књизи Постања, пре него што ће створити човека, Бог говори: „Да створимо човека по лику Нашем и по подобију Нашем!“ (Пост 1, 26). Шта нам Библија овде открива? Један Бог говори у множини. По тумачењу Светих Отаца, Бог се на овом месту открива као Света Тројица. Један није самац, већ Личност – Један незамислив без Многих, Отац без Сина и Духа Светога и обрнуто. Једног потврђује као постојећег Други: „Ко је видео мене видео је Оца!“ (Јн 14, 9). Бити значи имати другог наспрам себе – заједничарити у слободи и љубави. Бивствовање је заједница, општење, нераздељиво јединство. Зато нису три Бога, већ један Бог. Три божанске Личности на раздељују своју природу, не „атомизују“ Личности – не постоје „по себи“, као индивидуе. Појединачност, конкретност не постиже се раздељивањем и осамљивањем већ општењем, заједницом. По тој икони требао је да постоји и човек. У наведеном стиху књиге Постања употребљена је реч „адам“ (=човек) без члана (уз именицу). То значи да је божанско саветаовање „да створимо човека“ подразумевало општост, неподељено мноштво, човечанство. Адам значи једног многоипостасног (=многоличносног) човека – једну људску природу коју пројављују, не раздељујући је, многе људске личности. Иконично, као што једну божанску природу пројављују три божанске Личности. Да је то тако показује следећи стих у књизи Постања који каже: „И створи Бог човека по лику своме, по лику Божијем створи га; мушко и женско створи их.“ (Пост 1, 27). Овде је именица „човек“ (адам) употребљена са чланом – ха-адам. Члан говори да се ради о конкретном, појединачном бићу – о личности. Но, ни личност не значи самоћу, јер „створи га“ подразумева и „створи их“, како у стиху даље следи. Једног нема без другог, бивствовања нема без општења, без заједнице. „Није добро да човек буде сам...“, говори даље богонадахнути библијски текст (Пост 2, 18). Имам човека, дакле јесам! То је икона Божија у човеку. Са том иконичношћу човек треба даље да крене – ка подобију Божијем. Јер, обратимо ли пажњу, видећемо да Божански савет говори о стварању човека по „лику и подобију“ Бога (Пост 1, 26), али да се, у следећем стиху, стварање човека описује као „и створи Бог човека по лику своме“ (Пост 2, 7). Подобије је прећутао. Ово говори да је „по лику“ датост, а да је „по подобију“ задатост човеку. Изазов његовој слободи и љубави да оно „имам човека“ досегне до оног „имам Бога“. Да се човек, као личност, не заустави само на другом човеку, на општењу са створеним светом, већ да уђе у заједницу са Нествореним, са Богом. Подобије је призив у вечност, у бесмртност, у истинито бивствовање.
    У чему се онда огледа првородни грех? Шта значи умрети? Насупрот постојању, које је поистовећено са нераскидивом заједницом (јер је божанска заједница Оца и Сина и Светога Духа образац сваком „јесте“, сваком постојању, уколико оно жели да се назове истинитим), смрт и непостојање значе раздвајање, распадање. Не досегнувши оно „по подобију“, што је у библијском тексту описано као непослушност Божијој заповести, људи су се одвојили од Бога. Грех, који води у смрт, јесте страх од другог, скривање пред другим. „Адаме, где си?“, дозивао је Творац своје створење након људског сагрешења (Пост 3, 9). Грех је убеђеност да други није потребан да би конкретна личност постојала. Свети Оци су исконски грех називали самољубљем. Самољубље значи одвајање од другог, затварање у властито сопство, претварање личности у индивидуу. То је „атомизација“ о којој је говорио Свети Софроније Сахаров (види његове Духовне беседе у издању манастира Хиландара). Грчка реч „атомон“ значи недељив, који је конркетан, један – али постојећи у односу на самог себе, јасно ограничен, одвојен од других (насупрот личности која као конкретна и једна постоји само у заједници са другим личностима, како нам је то откривено у догмату о Светој Тројици). „Атомизација Адама“ значи распадање једне људске природе (=једног Адама) на мноштво индивидуа. То распадање је кренуло прво одвајањем од Бога, но није се на томе зауставило. Одбивши Бога, те немајући истинито биће, човек је одбио и другог човека – атомизација до самог краја. „Немам Бога“ нужно је произвело и „немам човека“. Атеистичка философија је то недвосмислено показала кроз речи Жан Пол Сартра: „Други је мој пакао!“ Не „други“ као Бог, јер Бог је, ускликнули су још раније, „мртав!“ („ми смо га убили“, говорио је Ниче), већ „други“ као човек. Атомизација. Распадање једног, многоипостасног Адама на атомизоване идентитете, на индивидуе. Адамова смрт, на коју је Бог давно упозорио: „...јер у који дан једеш од њега, умрећеш.“ (Пост 2, 17). Адамова смрт видљива је, парадоксално, у нашим животима. Живимо умирући и умиремо живећи. Живот атомизованог Адама је ништа друго до један процес умирања. Умирући живот или живећа смрт, ако је тако боље изразити овај онтолошки оксиморон, постала је арена отимања. Грабеж. Самољубље, атомизација личности, другог је не само учинила онтолошки неважним већ је други постао претња за властито биће – „други је мој пакао“.
    Ту грабеж атомизованих личности осетио је несретни човек у бањи Витезди, безуспешно покушавајући да допре до лековите воде. Елиминисан је од јачих индивидуа. Закон природне селекције. Социјалдарвинизам. „Господе, немам човека“, тужно је говорио. Као да је говорио: „Господе, овде нема личности!“ Јер, личност не оставља другог. Њој нема постојања без друге личности. Авај, ка води су хрлили о себи мислеће атомизоване личности, индивидуе, пород палог Адама. Самци. Пакао другости решен је природном селекцијом. Побеђују јачи атоми. Слабији нестају. Атомизоване личности не могу са себе скинути исконски грех самољубља чак ни онда када желе и хитају Богу. Јер, „имам Бога“ без „имам човека“ нужно од Бога чини само „вишу силу“. Потребити у бањи Витезди хитали су за „силом“ која је била у узбурканој води. Хитали су не толико ради Бога колико ради вере у „силу“, која је, узгред, била божанска. Но, то и није било толико важно. Њима је била потребна „сила“ да их излечи. Корист. Неодвојива од самољубља. Онај, пак, који је хтео ка Богу, видео је да Му не може прићи јер „нема човека“.
    Стога, ова јеванђеоска прича не говори само о људској бескрупулозности обезбоженог света. О постојању атомизованих самољубаца којима је други само једно – пакао. О умирућем животу распалог Адама чија је једина логика постојања – природна селекција преточена у свесни социјалдарвинизам. Прича не говори само да „немам Бога“ нужно води и у „немам човека“. Говори и о лажној побожности. О лицемерно прикривеном самољубљу. Без свести о „немању човека“ Бог се не може познати. Он остаје безлична „виша сила“. Зато јуришници на „чудотворну воду“ нису приметили Бога који је ходао међу њима. Заслепљени силом нису приметили Личност. Сусрета са Њим удостојио се и излечење добио онај који је деценијама верно чекао и беспомоћно се успињао ка месту Божијег јављања, знајући да је његов труд узалудан све док „нема човека“. Прича, дакле, говори да је свако „имам Бога“ без „имам човека“ фантазија, бесмислица и сујеверје. До Бога, до оног „по подобију“ стиже се само са другим човеком.
    То је пут да се зацеле смртне ране Адамове – сабирање људи међусобно и присаједињење тог Сабрања Богу. Други, као Бог и други као човек, мора се из „мог пакла“ и угрозитеља преобразити у потврду мог идентитета, мог постојања. Један не сме бити замислив без многих. Cogito, ergo sum се мора преобразити у Волим и вољен сам, дакле постојим. То су и две најважније заповести о којима „виси сав Закон и Пророци“: љуби Бога и љуби ближњег свога. (Мт 22, 37-39). Двоједна љубав која је живот. Живот вечни. Човек по лику и по подобију Божијем. Обожени човек.
    Александар Милојков
  3. Волим
    Марјанн је реаговао/ла на Александар Милојков за Наслов блога, О служењу Свете Литургијe   
    (објављено у парохијском листу храма Светог Саве "Светосавац", бр. 54)
    Постоје неке ствари међу нашим верним народом, које су у вези са Светом Литургијом, а које би требало разјашњавати. Требало би, јер из слике коју нам дају Богослужења види се да много тога није јасно.
    Да бисмо своје понашање на Светој Литургији учинили достојним Светиње у којој учествујемо, морамо знати следеће важне чињенице.
    Прво, шта је то Света Литургија? За њу је недовољно рећи да је она једно од Богослужења Цркве. Света Литургија је ништа мање него присутво будућег Царства Божијег, као иконе, сада и овде, у историји. А шта је Царство Божије? Морамо прво то знати, да бисмо знали шта је икона тог Царства. Царство Божије је сабрање народа Божијег око Спаситеља, око Христа (Мт 25, 34; Отк 7, 9). То сабрање је живот. Истинити живот. Живот, ни мање ни више, до живот самога Бога. Бог је Сабор три Личности. Због даровања тог живота Син Божији је постао човек – да би човек посао бог. Спасење је, ни мање ни више, него даровање живота самога Бога, човеку и свој творевини кроз човека. Поистовећење свега створеног са Сином Божијим. Зато се каже да смо део Тела Његовог, а да је Он наша Глава, наше саборно „Ја“. Царство Божије је, дакле, сабрање, возглављење свега створеног у личности Сина Божијег. Поистовећење творевине са Сином Божијим, те њено приношење у вечни однос између Оца и Сина у Духу Светоме. Дивног ли Циља! Призвани смо у само божаснко Сабрање. Удостојени смо да нас Бог Отац назове својим Сином. Управо је то живот вечни – да познамо Бога Оца као свог Оца, тј. да се поистоветимо са Јединородним Сином Његовим (Јн 17, 3).
    Ово је, свакако, догођај будућности. Оно у шта верујемо и чему се надамо – „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег Века.“ Ипак, ми ни сада нисмо без тога што нам је Господ обећао. Јер, рекао је: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). Како је Он то са нама? Као Црква. Као икона Царства Божијег. Црква је присутни Христос, присутно Царство Божије. Будућност, парадоксално, сада и овде, у историји. Та икона је управо Света Литургија. Самим тим, наше присуство на Светој Литургије је присуство у Царству Божијем. Ово треба имати свагда на уму. Сетимо се како почиње Света Литургија. Управо благосиљањем онога чија је она икона: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа....“
    Ако знамо шта је Света Литургија, следеће што требамо знати јесте наша служба у њој. То треба подвући – му служимо Свету Литургију. Ко је служи? Четири службе које конституишу Цркву: епископ, свештеници, ђакони и верни народ. Дакле, све четири службе заједно служе Свету Литургију. Верни народ није сабрање пасивних посматрача која присуствује Светој Литургији коју служе свештеници. Не, верни народ је једна од конститутивних служби Цркве. Те четири службе су икона будућег Царства. Тако, епископ је икона Христова. Сабрање свештеника око епископа је икона апостола сабраних око Христа. Обратимо пажњу понекад на унутрашњост нашег олтара. Шта у њему видимо? Иза Часне Трпезе постоји једно узвишеније место, тзв. горње место или трон. На њему седи епископ, иконизујући тако Христа који седи на трону Царства Божијег. Лево и десно од тог трона налазе се, у полукругу, места за седење која су нижа у односу на епископски трон. Та места се зову (грчки) синтронос, или сапрестоље. На њима, на Светој Литургији, седе свештеници који саслужују са епископом, иконизујући тако апостоле око Христа. Овакве слике видимо у визијама Светог Јована Богослова Царства Божиејег, у његовој књизи Откровења. Следећа служба су ђакони. Они иконизују анђеле, оне који су између Бога и његовог народа. Пратимо покрете ђакона на Светој Литургији и видећемо да он, кроз молитвену комуникацију, везује олтарски простор, где су епископ и свештеници, са бродом Цркве, где се налази верни народ. И, коначно, верни народ су „благословени Оца Његовог“ (Мт 25, 34), „царско свештенство“ и „народ изабрани“ (1Пет 2, 9). Дакле, све ове службе у Цркви иконизују будуће сабрање, Царство Божије. Оне морају бити заједно, да би свака од њих понаособ постојала. Упућене су једна на другу. Тиме се поново потврђује оно што смо на почетку рекли, да је живот сабрање, да је постојање заједница многих у слободи и љубави. Тај живот, који је сабрање, поновимо то, је живот самога Бога – Света Тројица је Сабор три божанске личности.
    Ако и ово знамо, онда би се то, коначно, морало одразити и на наше понашање током Свете Литургије. Морали бисмо се потрудити да заиста служимо у служби у којој смо призвани. Верни народ не сме бити пасиван на Светој Литургији. Не сме ћутати. Немо посматрати, мислећи да други (свештеници) служе, а они, ето, присуствују служби. Одговорања и појања богослужбених химни на Светој Литургији нису посао само хора или певнице, већ целог сабраног народа. Ако се можемо тако изразити, основна заповест на Светој Литургији је да будемо сабрани. Да будемо живи. Поновимо још једном – сабрање је живот, јер је Бог Сабрање. Насупрот томе, смрт је раздвајање, распадање и разарање јединства. Зато, на Светој Литургији нема места никаквом индивидуализму, никаквом одвајању од сабрања. Нажалост, то одвајање виђамо често на нашим Богослужењима. Трагично, тада уместо да иконизујемо живот ми иконизујемо смрт. Није грубо рећи, скрнавимо Свету Литургију. А тиме, ни мање ни више, скрнавимо Царство Божије. Грешимо, мислећи да Богу службу чинимо. Говоримо „Господе, Господе“ а не спасавамо се (Мт 7, 21). Када се то одвајамо од сабрања? Онда када, немајући свест да смо служба у Цркви и да требамо са осталима да служимо Свету Литургију, обављамо неке своје приватне „ритуале“ током Богослужења. Често виђамо неке из верног народа како у току службе одлазе пред неку од икона, целивају је, моле се – окрећу леђа Светој Литургији!? Приватна молитва, лично обраћање неком од Светитеља, Богородици, па и самом Богу, немају шта да траже на Светој Литургији. Такве молитве морамо оставити код куће, илу у храму када нема службе. Свако издвајање из сабрања Свете Литургије и окретање неким својим личним мољењима јесте излазак из Царства Божијег, иконизовање распадања, одвојања, иконизовање саме смрти. Да, такав страшан грех чинимо. Не може нам довека незнање бити оправдање. Јер, и то незнање је често плод наше тврдоглавости у истрајавању у лошим обичајима.
    Још једна негативна појава уочава се на Светој Литургији. То је обављање Свете Тајне исповести за време службе. Поред тога што је уско повезана са претходном негативном појавом (са индивидуалним потребама, које значе издвајање из сабрања), ова пракса на још један начин скрнави Свету Литургију.
    Шта је Света Тајна исповести или покајања? То је повратак у Цркву, након неког сагрешења које нас је од ње одвојило (о теми исповести ћемо се, свакако, детаљније позабавити у неком од наредних бројева нашег листа). Но, опет се подсетимо, шта је Света Литургија? Икона Царства Божијег. Сада поставимо питање: има ли покајања у Царству Божијем? Нема. Када је могуће покајање? Док Женик не дође. Па зашто се онда исповедамо за време Свете Литургије? Зашто је, опет и опет, скрнавимо уносећи у Царство Божије нешто што тамо не припада? Ах, ти силни редови за исповест, усред Царства Небеског!? Не личимо ли тако на „луде девојке“ из Христове јеванђеоске приче? (Мт 25, 1-12) Тражимо, попут лудих девојака, уље за своје лампе онда када је Женик већ ту!? Ах, лудости! То је требало да учинимо раније. Наше покајање, наша исповест треба да буду раније, пре Свете Литургије. Не правдајмо се да „немамо времена“. Будимо ближи Богослужењима Цркве, својим свештеницима – и Света Тајна исповести обавиће се на време. „Немање времена“ сведочи само једно – немање заједништва. Сведочи отуђеност једних од других. Многи од нас се људски не познају са својим духовним пастирима, нити они, пак, познају целу своју паству. Зато нам се и Света Тајна исповести, све чешће и све масовније, претвара у формалност. У магијски обред. Ми се не познајемо. Зато и Свете Тајне сводимо на форму. Поистоветили смо живот са самоћом, са индивидуализмом – са смрћу. Зато смо далеки једни другима и зато „немамо времена“. А заједништво, сабрање, видесмо, значи сами истинити живот.
    Сачекајмо, дакле, као мудре девојке, Женика са лампама напуњеним уљем – покајани и спремни за улазак у Царство Божије. Нека све наше бриге и сва наша смртна индивидуалност остану иза оног почетка Свете Литургије – „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа..“, иза врата Царства небеског.
    Прекинимо са наопаком праксом. Знајући шта је Света Литургија, чувајмо од скрнављења Светињу која нам је дарована. Будимо ревносни у Богослужењима Цркве, али будимо ревносни и у њиховом разумевању. Бог нас је словесне створио. Зато је пред нама и одговорност. Не правдајмо се речима „тако смо навикли“, „тако су радили и наши стари“. Старина сама по себи не значи истину. Она може бити и много пута поновљена заблуда.
    Александар Милојков
  4. Волим
    Марјанн је реаговао/ла на Александар Милојков за Наслов блога, Биће Бога и биће Цркве   
    (објабљено у Православном мисионару јул/август 2012)
    И тада ако вам ко рече: Ево овде је Христос; или: Ено онде, не верујте. Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке и чудеса да би, ако је могуће, преварили и изабране. (Мк 13, 20-21)
    Вероватно се ниједна религија у историји света није толико умножавала и распарчавала на различите конфесије, као што је то случај са хришћанством. Са друге стране, Хришћанство је почело као Црква и јесте Црква. Нецрквено (=нелитургијско) хришаћнство је оксиморон – али, ипак реално постојећи оксиморон. Црква је, како то у Символу вере исповедамо, једна за коју је њен Оснивач обећао да је ни врата паклена неће надвладати (Мт 16, 18). Ипак, од самих почетака Цркве настаје нешто што се назива хришћанством, чак и црквом а ипак није Црква. Наведени стихови из Јеванђеља по Марку су заиста пророчки. Расколи, јереси и секташтво су нешто што Цркву прати од њеног настанка па све до наших дана. Заиста, сво то мноштво псеудохришћанства, издајући се за „истинито“, говори управо оно на шта је Христос пророчки упозорио Цркву на самом почетку: „Ево овде је Христос...“
    Данашњим верујућим људима у Цркви није проблем да препознају псеудохришћанско секташтво, произниколо на таласу Реформације и увезено са Запада. Али, те секте нису једина роба на савременој пијаци псеудоцрквености. Постоји и један префињенији облик, који много више личи на оригинал, те као такав има много више шанси да заиста превари и изабране. То су они који се издају за православне. Говоре за себе да су Црква, епископи, свешеници, монаси, литургијски хришћани. Иако вукови, по свему личе на јагањце (Мт 7, 15). Имају храмове, манастире, свештене одежде, иконе. Служе све оно што се у Цркви служи. Из њихових уста чују се исте богослужбене песме и химне. Крштавају, венчавају, рукополажу, држе постове. Одликују се великом ревношћу и аскетским етосом. Призивају истога Бога којег и Црква призива. Исте светитеље славе. Исте свеће пале, иста им кандила горе и исти им тамјан мирише. А ипак – нису Црква. И управо јагњећом кожом – особинама и ликом Цркве и њених служби, крију своју природу вукова. Зато многима није лако да их препознају.
    За њихово препознавање потребно је познавати само биће Цркве. Да би једна заједница заиста била Црква и да би службе у њој (епископска и све остале) заиста биле истините, није довољно да само споља, својим особинама личе на Цркву и њене службе. Није довољно да се „позивају“ на Предање, Библију, Оце, Каноне и Догмате Цркве. Биће Цркве се крије у нечему што је много дубље него што су формални црквени изглед и особине. Биће Цркве нам открива нико други до сами Бог, откривењем Свога бића, Свога начина постојања. Као и човек, Црква је ни мање ни више него икона Божија. Начин њеног постојања је начин постојања Бога.
    Врхунац Божијег откривења јесте оваплоћење Сина Божијег. Управо нам Господ Исус Христос, први и темељни богослов Цркве, открива начин постојања Бога – Оца и Сина и Светога Духа, Свету Тројицу. Никада људски ум не би дошао до таквог богопознања без Божијег откривења. То Божије откривење открива начин Божијег постојања, односно даје одговор на питање ко је Бог. Свети Оци су правили јасну разлику између „шта“ и „ко“ питања о Богу. Оно „шта“ односи се на Божију природу или суштину. Она нам остаје заувек непозната. Оно „ко“ односи се на начин Божијег постојања и то је оно што нам је Господ открио. Бог је Света Тројица: Отац и Син и Свети Дух, нераздељиво јединство, заједница три Личности. Ту веру у Свету Тројицу Црква је, у формули Крштења, исповедала од самог свог почетка. Бивајући изазвана и угрожена од стране разних јереси, Црква је, устима Светих Отаца и Сабора, ту веру детаљније појашњавала. Једно од главних питања које је актуелизовано, везано за веру у Свету Тројицу, био је однос између једног и три (мноштва). Бог је један, али ипак исповедамо три (мношво) божанске личности. Како су Оци разрешили тај проблем једног и мноштва? Као што је већ поменуто, правили су јасну разлику (не раздвајање!) између божанске природе (=суштине) и божанских личности (=ипостаси). Тако, свети Максим Исповедник говори да је Бог једнај јер је „једно Божанство“, мислећи на једну божанску природу или суштину. Бог је, наставља даље свети Максим, „целосна Јединица и целосна Тројица. Целосна Јединица по својој суштини и целосна Тројица по својим ипостасима.“ Дакле, једна је божанска природа коју пројављјују, чине је постојећом (=ипостазирају) три божанске ипостаси (=личности): Отац и Син и Свети Дух. Те три божанске Личности нису делови једнога Бога – божанска природа је „целосна у Оцу“ и „целосна у Сину“ и „целосна у Светоме Духу“. Такође, нису ни три Бога, јер „Целосан је и у целости Отац у целосном Сину и Духу; целосан је и у целости Син у целосном Оцу и Духу; целосан је и у целости Дух Свети целосно у Оцу и у Сину.“ Ниједан од Тројице као конкретна и појединачна личност није замислив без друге Двојице. Један је незамислив без многих који га као једног и непоновљивог потврђују у односу. Зато нису три Бога већ један Бог – јер није могуће замислити и издвојити као независне индивидуе Оца по себи, нити Сина по себи, нити Духа Светога по себи. Свети Григорије Богослов би рекао: „Ако је Један од искони, онда су Тројица.“ Из тог разлога исповедање вере у „Једнога Бога Оца“ повлачи и исповедање Свете Тројице.
    Тај откривени начин Божијег постојања, где се једно и мноштво поклапају, Свети Василије Велики назвао је заједницом (грч. кинониа). Овакав начин постојања (=личност) дарован је и задат човеку, као икона и подобије Божије. Човек је биће заједнице. Попут божанске, и људска природа је једна коју треба да пројављују, односно да чине постојећом, многе ипостаси (=многе личности, многи људи). Но, људи су пали и разделили своју једну природу на мноштво самодовољних индивидуа. Отуда су Петар, Марко и Јован три човека, док су Отац и Син и Свети Дух један Бог. Људи живе палу индивидуалност, зато се једно и мноштво код њих не поклапају. Мноштво палог човека је распадање бића које коначно води у смрт. Отац и Син и Свети Дух су истинске Личности, зато се код Њих једно и мноштво поклапају. Остварење таквог, божанског начина постојања, кроз оваплоћеног Сина Божијег, представља спасење човека и света. Исти тај начин постојања оваплоћен је и у бићу Цркве – кроз коју се спасење човека и света дешава. Попут Бога, Црква је једна. Попут божанске једности ни црквена једност не значи самоћу. И она, цела и потпуна, постоји у многима, у заједници многих. Попут Бога, то црквено мноштво није множина усамљених, посебних Цркава које постоје „по себи“. Али, опет попут Бога, то црквено мноштво нису ни делови једне Цркве. Оно што је свети Максим рекао за Бога могли бисмо рећи и за црквено мноштво: целосна је Црква присутна у сваком појединачном у том мноштву. Као што је пуноћа а не део божанске природе присутна у Оцу, у Сину и у Духу Светоме, тако је и црквена пуноћа присутна у локалној Цркви. Црква је тамо где је Евхаристија, тамо где је сабрање на једно место: свештенства, ђакона и верног народа око једног епископа. Епископ са својим сабрањем (са својом епархијом) представља потпуну, целу Цркву, а не део Цркве. Но, као што Отац и Син и Свети Дух нису три Бога, тако ни многе локалне Цркве (епархије) нису индивидуализоване, одељене, Цркве по себи. У свакој локалној Цркви обитава Црквена пуноћа, али само онда ако постоји заједница, евхаристијско општење са другим локалним Црквама. Као што Оца нема без Сина и Духа Светога, Сина без Оца и Духа Светога, Духа Светога без Оца и Сина, тако нема ни појединачног црквеног идентитета, локалне Цркве без општења са многим другим локалним Црквама. У том евхаристијком општењу се у свакој локалној Цркви пројављује пуноћа бића Цркве, исто као што се у општењу Оца и Сина и Светога Духа пројављује (постоји) пуноћа боажсне природе у свакој појединачној божанској Личности. Истина појединачног идентитета није у његовим индивидуалним особинама већ у заједници. Идентитет Оца потврђује се односом са Сином и Духом Светим. Идентитет Сина потврђује се односом са Оцем и Духом Светим. Идентитет Духа Светога потврђује се односом са Оцем и Сином. „Особине“ божанских личности које су свети Оци истицали – нерођеност за Оца, рођеност за Сина и исхођење за Духа Светога, нису особине које им припадају „по себи“. Те њихове особине бивају лично њихове само у међусобном односу. Такав је случај и са бићем Цркве. Никакве особине „по себи“ не могу пружити црквени идентитет. Свако сабрање, колико год личило на Цркву, не поседује биће Цркве ако је лишено заједнице, евхаристијског општења са другим црквеним сабрањима (локалним Црквама). Без те заједнице са многима нема потврде црквеног идентитета, а све „особине Цркве“, па макар изгледале и као највећи подвиг и као мучеништво не вреде ничему (свети Кипријан Картагински). „Особине“ које не бивају у општењу већ остају „особине по себи“ јесу демонска онтологија и обмана. Таква сабрања нису и не могу бити Црква. На њима је само „јагњећа кожа“, али природа им није „јагњећа“ него „вучија.“
    Ово је начин да се међу расколничким групацијама и разним другим парацрквеним сабрањима препозна и јасно одвоји истинита Црква. Заједница, евхаристијско општење је сигуран показатељ истинитости Цркве. Њоме (заједницом) се не потврђује само као црквена пуноћа једна локална Црква, већ и кључне четири службе које је конституишу (локалну Цркву). Епископ, свештеници, ђакони и верни народ бивају то што јесу само у међусобном односу, у опшењу, у заједници. Зато је немогућа Света Литургија без епископа, свештеника. Али, немогућа је и без верног народа. Отуда је у Цркви важно помињање. Свештенство и верни народ који на Светој Литургији помињу свог епископа (свог Првог) тиме потврђују себе као Цркву, своје службе као црквене. Такође, епископ који помиње свог Првог (архиепископа или патријарха) тиме своју локалну Цркву потврђује као Цркву – јер кроз то помињање општи са многима (са другим црквеним пуноћама). Биће Цркве је икона бића Божијег. Тамо где је осамљивање, где нема помињања Првог, нестају црквене службе, нестаје Црква. Таква сабрања су парацрквена и расколничка – без обзира колико убедљива и привлачна била њихова „јагњећа кожа“.
    Александар Милојков
  5. Волим
    Марјанн је реаговао/ла на Aquilius Cratus за Наслов блога, O metodološkom i metafizičkom naturalizmu   
    Svako ko je u poslednjih nekoliko godina pratio diskusije na temu evolucione biologije po raznim forumima,
    uglavnom pravoslavnim(osim krstarice i b92), zna da je kamen spoticanja u gotovo 80% slučajeva bio sledeći, parafraziram metaargumentaciju "Ateisti / materijalisti žele silomkroz (komunistički-demokratski) sistem da
    nametnu bezbožni pogled na svet zato nameću teoriju evolucije koja je izmišljana da se sve objasni bez Boga.
    Hajde mi onda da izmislimo neke naučnike koji imaju dokaze da se xy broj događaja opisanih ili dedukovanih iz nekih bilbijksih priča desila tada i tada." Na stranu što su ove dve rečenice netačne na svakom mogućem nivou, kasnije u postu ćemo videti i zašto, da bih objasnio zbog čega je glavna teza da to može biti bilo kakva alternativa teoriji evolucije pogrešna moram ići u širinu jednim kontraverznim podnaslovom.
    Zašto Bog/bogovi/Platonove ideje/metafizički pojmovi uopšte, nikad neće biti kvalifikovani za objašnjenja prirodnih fenomena?!
    Kada malo pažljivije pogledamo istoriju ljudske civilizacije možemo primetiti da su sve genijalne ili bar revolucionarne svari uglavnom kontraintuitivne.Isti slučaj je i sa samom idejom nauke i sa naučnim metodom koji su ljudi razvili. Gotovo je sigurno da kad bi u bilo kojoj zemlji među širom populacijom laika napravili anketu sa pitanjem "Koji je cilja nauke kao deltanosti i na koji način naučnici dolaze do novih saznanja?" odgovor na prvi deo pitanja bi suma sumarum gotovo sigurno bio "Da nam otkriju istinu. Da nam saopšte činjenice o prirodi." a na drugi deo "Idu na teren insturmentima ili u laboratoriji vrše ispitivanjai kuda ih vode činjenice to zaključe i to je objašnjenje.". Ovo svu dve fundamentalno netačne tvrdnje. Dakle da naglasim još jednom velikim slovima [nijevikanje] OVO SU DVE FUNDAMENTALNO NETAČNE TVRDNJE[/nijevikanje]!
    Da li nauka otkriva Istinu/istinu?
    Ne! Istina(velikim) je po definiciji (antičke filozofije ali i svih religija sveta) nešto što se ne menja uopšte
    i što je uvek isto nezavisno od oka posmatrača, istina(malim) sa druge strane je nešto što utvrđujemo
    kao prošli ili sadašnji konkretan, konačan događaj, elemenat ili osobina nekog dela fizičkog sveta. Primer
    istorijski podaci, kriminalistika, forenzika,svakodnevni život(pada kiša/ne pada, ima sira na pijaci/nema, etc).
    Naučnici koji se interesuju za prirodne fenomene ne postavljaju ni jedno od ta dva pitanja. Ni imali
    apsolutne nepromenjive istine niti šta se kada desilo u prošlosti i koje osobine ima neki bilo koji segment
    fizičkog sveta (visina planine, udaljensot planete, brzina čestica, i ako te podatke dobijamo usput ta pitanja
    su sekundarne prirode) naročito ovo pitanje je važno jer na tome počiva zabluda zbog koje se vrtimo u krug
    po ovim temama. Naučnik postavlja pitanje "Kako da što bolje predvidim jedan konkretan prirodni fenomen
    koji se ponavlja 1+n puta?". Hmm predviđanje je dakle ključna reč za naučno objašnjenje. Hajde da vidimo
    koji su sve uslovi za dobijanje dobrog predviđanja.
    Da li do predviđanja prirodnih fenomena možemo doći naprosto sistematskim sakupljanjem empirijski
    podatak kako predlažu naši hipotetiči anketirani sagovornici?
    NE! Ta ideja je bila veoma popularna u jednom užem krugu mislalaca 30ih godina prošlog veka
    poznatijihpod imenom bečki krug(ne nisu to bečki konjušari:D). Oni su, poneseni Vitgenštajnovom
    idejomlingvistike, smatrali da je dovoljno samo uskalditi jezičke nedoumice i da čulnom i instrumentalnom
    interpetacijom mi dobijamo najprecizniji mogući model ponašanja fenomena. To je naravno veoma
    naivno i netačno jer naprostim sakupljanjem empirijskih podataka mi nemamo u glavi model po kome
    bi pratili da li je naše predviđanje ponašanja tačno ili ne imamo samo podatke ili činjenice koje su same
    po sebi beskorisne. Zato iduktivni metod što je ovo malo pre opisano ne može dovesti do dobrog
    predviđanja fenomena.
    Nakon što smo to konstatovali možemo se na trenutak vratiti da demonstriramo da je onaj prvi deo
    priče "tradicionalista" da TE i nauka ovakva kakve je uopšte nameće bilo kakav ateizam/materijalizam.
    Naravno da to ne može biti slučaj ako znamo istoriju filozofije malo bolje. Najveći broj ateista danas,
    ne svi,ali veliki broj spada u grupu filozofa poznatih kao metafizički naturalisti. šta je njihova zajednička
    promenljiva?
    Naprosto filozofksa pozicija da za svaki predloženi fenonem, entitet, ideju, biće za koje nema ukaza
    da sena bilo koji način maneifestuju u fizičkom svetu i a utiču na prirodne fenonema je najracionalnije
    ignorisatikao da nisu tu. Veoma slično kao porota na sudu koja razlikuje kriv, nekriv i nevin kao tri
    potpunorazličite pozicije osumnjičenog ne preduzima nikakve kaznene akte prema njemu dok ukazi
    ne navedu(dau istrazi/pravosuđu važi induktivni metod) na suprotno od pozicije nekriv. Nikako,
    nikako i nikad ne trebamešati taj metafizički naturalizam sa metodološkim naturalizom koji se za razliku
    od metafizičkog uopšte nebavi sa time da li i koji sve matafizički entiteti postoje nego kao što smo
    rekli kako funkcionišu prirodnifenomeni koje mogu da prepoznaju baš svi ljudi bezobzira na metafizičku
    poziciju.
    Ovde takođe lako možemo videti koliko je velika zabluda "tradicionalista" da insistiranje da se xzyabc
    događaj odigrao baš tada tako i tako ne može biti nikakva alternativa nečemu što opisuje ponovljive
    fenomena jer ovo samo govori o jednom događaju(tobož tačnom) i insitiranjem samo na tome čak i
    daje tačno u milimeta femoneni ostaju totalno neobjašnjeni. To što neko odbija savremenu teoriju
    tektonskih ploča nparimer (jako dobro podržanu emprijskim podacima) samo zato što po svaku cenu
    želida ubedi nekoga (decu u školi) da se potop desio bukvalno kako je opisan u Bibliji time onda nije
    rešio ništa jer [nijevikanje]JE MEHANIZAM KOJI POKREĆE TEKTONSKE PLOČE I DAN DANAS SVAKOG
    SEKUNDAPOTPUNO NEOBJAšNJEN[/nijevikanje]. Ovo je jako slično kao Guldova NOMA. Pitanjem
    šta se desilo tačnotada i tada u prošlosti nemoguće je dogovoriti kako taj i taj fenomen koji i dan
    danasdeluje nasve nasradi/kak opredvideti njeogovo ponašanje. Ne samo što ne razlikuju ova dva
    potpuno različita pitanjanego krecionisti svih felam nemaju ni blagu ideju kojom metodom bi došli do
    nekog predivđanja fenomena ako ovi nisu dobri po njima.
    Pa dobro šta mrsiš onda toliko Orliću Jarebiću kaži nam kako funkcionište metodološki naturalizam.
    Koji jetaj metod kojim dolazimo do najboljeg mogućeg predviđanja?
    Hipoitetičko deduktivni ili kako se još naziva nemološko deduktivni metod. Od čega se on sastoji?
    - Uočavanja fenomena koji se razilikuju od svih do sada primećenih (osnovnim čulima + instrumentima-
    za učavanje novih fenomena važi indukcija)
    - Postavljanje hipoteze. Hipoteza je set objašenjenja koji predlaže mehanizam po kome fenomene deluje.
    Recimo uočili smo skupom svih čula da je vetar različit feonomen od svih ostlaih treba nam hipoteza za
    njega. Kažemo recimo vetar je horizontalno kretanje vazduha iz predela sa višim vazdušni pritiskom u
    predele sa nižim.
    Koji su uslovi koje neki iskaz treba da zadovolji da bi se uopšte kadidovao za hipotezu?
    - Mora da ima opseg objašenjenja (explanatory scope). Moramo znati da smo obuhvatili samo fenomene
    a ne i neke beznačajne druge elemente koji sa njime nemaju veze.
    - Mora da ima moć objašnjenja (explanatory power). Potrebno je da iskaz zatvara smilseno logički krug
    nad fenomenom. Da ima što manje praznina.
    - Mora da bude oborivo (falsifiabilty). Obavezno je potrebno da iz iskaza možemo dedukovati posledice
    koje mehaniza ostavlja sada, koje je ostavljao u prošlosti i najvažnije a bi mogli prediđati njegovo buduće
    ponašanje i istovremeno proveriti da li nam je hipoteza dobra hoće li postati toerija.
    - Dedukuje se posledice tragovi koje mora ostaviti po predloženom modelu delovanja. - Ako vetar duva
    sever-jug na jugu mora biti niži pritisak nego na severu.
    - Provera podataka.
    -Objavljivanje rezultata.
    - Ponavljanje provere.
    - Uočavanje grešaka.
    - Uključivanje nezavisnih metoda provere.
    - Predlaganje nezavisnom timu da proveri merenja.
    Ako sve to prodje ovaj iskaz "vetar je horizontalno kretanje vazduha iz predela sa višim vazdušnim pritiskom u
    predele sa nižim" je od hipoteze postao teorija. čestitamo!
    Suma sumarum zašto iskaz "Bog je stvorio to i to" ne može biti objašnjenje? Naprosto zato što kako god gramatički ili logički sročili taj iskaz iz njega nikad ali nikad nećemomoći dobiti opseg objašnjenja, moć objašnjenja i što je najgore uopšte nije oborivo.
    Pametnom dosta a kreacinistima svih fela Once and for all either put up(alternative method) or shut up!
  6. Волим
    Марјанн је реаговао/ла на Александар Милојков за Наслов блога, О Богу у Старом Завету   
    (Објављено у Православном Мисионару, новембар-децембар 2011.)
    Многе је људе кроз историју збуњивао Бог у Старом Завету. Збуњивало их је његово понашање. Како је могуће да тако „крвава“ књига има везе са Богом, да буде његова реч? Како јача људска свест базирана на секуларним хуманистичким вредностима, слична питања се све чешће постављају. Пред таквим питањима обично се налазе два одговора, две крајности. Један подразумева слепу побожност. Ту, заправо ни нема одговара јер се таква питања не постављају. Чак, забрањено је и богохулно питати тако нешто. Са друге стране, питања се постављају све више. Утемељење одговора је, пак, немогуће ван хуманистичких вредности. За ову другу крајност, Бог у Старом Завету остаје чудан, неприхватљив. Овакво становиште је одлично гориво за нарастајући атеизам. Можемо ли ипак расветлити „тајну понашања“ Бога у Старом Завету, а да не увредимо побожност прве и хуманизам друге крајности? Хајде да покушамо.
    Питању, ради што бољег и потпунијег одговора, морамо прићи са више аспеката. Као прво, питању прилазимо са одређеним предразумевањем. То је један веома важан израз у херменеутици (наука о тумачењу текста). Човек не прилази тексту као tabula rasa, већ тумачи имајући одређену свест. Та свест је предразумевање, односно оно што се уноси у само разумевање текста. У нашем случају то је чињеница да смо хришћани. Дакле, питању ћемо приступити као хришћани. Ако питању прилазимо као хришћани, онда, када је Стари Завет у питању, морамо имати следеће на уму. Човек је на самом свом почетку пао. Своје постојање је организовао у границама створеног, неодвојив од греха, страдања и смрти. У циљу испуњења Божијег Промисла о свету, Божије откривање човеку и Божије вођство човека ка циљу текло је поступно. Свети Максим то каже овако: „Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, истина је, пак, стање будућег века.“ Свети Августин каже: „Нови Завет у Старом се скрива, Стари Завет Новим се открива.“ Дакле, Стари Завет није пуноћа Божијег откривања човеку. Он је припрема, вођење човечанства ка догађају сусрета са Богом лицем у лице – ка догађају оваплоћења Сина Божијег, ка Јеванђељу. У Старом Завету Бог говори кроз људске личности, кроз проророке. Пророци, пак, имају сусрет са Богом у визијама, у богојављањима која су увек снисхођење човеку, онолико колико је потребно да би он разумео Бога. Ова два момента су јако битна да их истакнемо. Бог снисходи пророцима, показује им се и говори онолико колико су способни да га разумеју. Направићемо грешку ако помислимо да је Бог рекао све што је имао и да су пророци све могли разумети. Други важан моменат је да Бог говорећи кроз пророке има своје посреднике, своје тумаче. Ако неко неког тумачи, онда је неизбежно да то тумачење обликује својом свешћу, својим предразумевањем. Овде ћемо направити грешку ако пророчке речи апсолутизујемо, ако то њихово предразумевање у којем тумаче Бога сматрамо за апсолут. Говорећи терминима апостола Павла, ако робујемо слову написаног. Не можемо говор пророка апсолутизовати јер они говорећи садржај Божијег откривења неминовно говоре у формама свести свога времена. Ако пратимо пророке кроз историју Старог Завета, видећемо да је и та њихова свест временом зрела, а да је говор о Богу постајао све јаснији, све одређенији. Пророци су само припрема, лагано и ненасилно вођство људске свести и слободе, лагано извођење из „срче и крви“ до догађаја када је Бог проговорио без посредовања људске личности. То је догађај оваплоћења Сина Божијег.
    Када су у питању историјски догађаји у Старом Завету и ту треба обратити пажњу на одређене детаље и чињенице. Постоје делови који су саблажњиви на први поглед јер се у њима налазе инцест, лукавство, превара, убиство. Да бисмо одагнали саблазани морамо бити веома обазриви. Прво, треба обратити пажњу да ли неки догађај писац само описује да се десио, без суда о истом, без намере да наведени догађај представља као неку норму. Треба пажљиво читати текст и приметити да писац не глорификује такве појаве - не наводи читаоца Библије да се тако треба понашати. То је веома важно констатовати, што, нажалост, савремени критичари Библије често не чине. Навешћемо пример инцеста кћери Лотових са својим оцем. Ужас! Ћерке су напиле оца, он је заспао и у том мамурлуку оне су са њим затруднеле, а да он тога није био свестан (Пост 19, 31-38). Овај део многе људе саблажњава. Ипак, Библију заиста треба пажљиво читати и потрудити се да се стекну и нека темељна предзнања (историја, археологија) која ће помоћи у самом разумевању. Конкретно, што се тиче овог саблажњујућег догађаја, важно је истаћи следеће, како би се поента написаног разумела. Шта је писац, заправо, хтео са овом чудном причом? Кћери Лотове су затруднеле са својим оцем и погледајмо шта писац даље говори: "И старија роди сина и надеде му име Моав; од њега су Моавци до данашњег дана. Па и млађа роди сина и надједе му име Вен-Амије; од њега су Амонци до данашњег дана." Амонци и Моавци – до данашњег дана. Они су управо поента ове приче, а не никако глорификовање инцеста. Ко су Амонци и Моавци? До којег „данашњег дана“? То су древни народи у чијем окружењу су стари Израилци живели и са којима су се жестоко сукобљавали. Писац овде говори о „инцестном роду“ да би нагласио поганост и богоодступништво својих непријатеља против којих је Израиљ ратовао у време настанка овог предања (=“данашњег дана“). Мржња према непријатељу била је врлина у тадашњој људској свести. Таквој свести је Бог говорио и таква је свест разумевала Бога. Шта мислимо, како је Бог могао да опорави такву свест, а да не изврши насиље над људском слободом? Да је јеванђеоски радикално говорио против такве свести, ко би тада уопште препознао Бога? Само постепеним и ненасилним оздрављењем те слободе могло се доћи до ненаметнутог Бога без посредника, до Јеванђеља. Друго, везано за ово питање, треба знати цивилизацијске норме онога времена које је стари Израиљ (многе од њих) делио са осталим народима тога доба: полигамија, левиратски брак, робовласнички односи и друге законске норме ондашње цивилизације. Погрешно је учитавати свест данашње цивилизације и њоме вредновати догађаје из Старог Завета. Данас није нормална полигамија, није нормално да ако муж умре, његов брат има обавезу да узме снају за своју жену и да се деца рођена у том браку приписују покојном брату (левиратски брак). Данас брачну сметњу у Цркви представља крвно сродство чак до седмог степена. Аврам, пак, и његови потомци су узимали супруге углавном из своје стричевине и ујчевине, у трећем или четвртом степену крвног сродства. Дакле, то треба разумети: у Старом Завету се налази цивилизацијска тековина једног давног времена која је нама данас јако чудна и неприхватљива. Као што ће и наша бити нашим потомцима у некој даљој будућности. Оно што је погрешно јесте учитавати данашњу свест у ондашње време. Да бисмо разумели људе и догађаје онога времена, морамо разумети и цивилизацијски код времена којем су они припадали. Онда нас неће саблазнити чињеница да је Аврам назван праведником, иако је имао децу са две жене: са својом законитом женом и са њеном слушкињом. Једноставо, Аврам је живео свешћу свога времена. У контексту тога времена, ништа притовзаконито није учинио. Наша је грешка што традицију, обичајност једне цивилизације, конкретно наше садашње, апсолутизујемо. Наравно, грешка би била апсолутизовати и свест ондашње цивилизације, па закључивати да Библија даје подстрек полигамији. Свест једне цивилизације, у смислу вредносних судова, може да буде мерило само својој епохи, а никако не може бити апсолутна. Коначно, Библија нам ни не нуди „цивилизацијске вредности“, она их само описује, говорећи о историји спасења. Библија нам нуди ово друго, спасење и живот вечни.
    Када подвучемо црту испод овога што смо рекли, поставља се питање: где је ту Бог? Кажемо да су старозаветни списи богонадахнути, да је Библија Божија реч. Да бисмо развејали нејасноће требало би најпре да схватимо шта значи богонадахнуће, шта значи да су писци библијских књига били надахнути од Бога да пишу. Обично се мисли да је Бог диктирао сами текст Библије (муслимани, неки протестанти, нажалост и неки православци). Да ли је тако? Истина, има пророчких списа где је Бог пророцима давао одређене визије, где су они неке ствари чули и видели, те тако и записали. И то треба разликовати у Старом Завету. Нису сви списи једно и исто. Постоје пророчки списи, историјски списи и мудросни списи. Није исто читати пророка Језекиља, на пример, и Књигу о судијама (прво је пророчки а друго историјски спис). Вратимо се богонадахнућу. Богонадахнуће није буквално Божије диктирање текста. Писци библијских књига нису ни секретарице ни Божије факс машине. Јер, да је диктат у питању, онда би све библијске књиге биле писане истим стилом, што није случај. Књиге се разликују по стилу и језику. Богонадахнуће не искључује људску свест, слободу и креативност у писању. Шта онда значи надахнуће за писање Библије? Одакле Библија? Како је настала? Не, Бог није спустио књигу са неба. Бог је са Аврамом и са потоњим патријарсима и пророцима направио Савез. Направљена је жива заједница Бога и изабраног народа - богослужбена заједница. Из искуства припадања тој заједници настајали су и библијски текстови у дугом, дугом временском периоду. Вођени Духом тог искуства, тог припадања Савезу, одређени људи су писали Свете Списе. Зато, надахнуће може бити и последица визије, Божијег јављања (пророчки списи), може бити и философско-песничко теоретисање живота, из угла Савеза са Богом (мудросни списи). Коначно, надахнуће може бити и доживљај историјских дешавања, приповедање о тим догађајима, очима човека који припада Савезу са Богом (историјски списи). Надахнуће, дакле, може бити и само разумевање историје, која се сагледава и тумчи из угла Савеза Јахвеа и Израиља. Следствено овоме, надахнуће је разумевање Бога од стране одређених људи, њихово искуство Бога које је обликовано и исказано њиховом свешћу, слободом и креативношћу. Рецимо, напад и заузимање одређене територије тумачи се као Божија воља (сва она срча и крв). Питамо се: зашто Бог наређује такву страхоту? Такво „понашање“ Бога долази у сукоб са нашом свешћу, са нашим вредностима. И овом деликатном питању треба прићи са више аспеката. Овде се поставља поменуто питање човековог разумевања и искуства Бога. Бог у свом откривању човеку и човечанству не жели да наруши људску слободу: људску свест и људске катогорије разумевања. У тим и таквим категоријама Бог се човеку јавља како би га овај препознао и разумео. „Срча и крв“ је било нешто сасвим уобичајено у међуљудским односима у време када су настајали библијски текстови. Упасти у нечији град, спалити га, опљачкати, побити становништво или га одвести у робље, био је бон-тон војничког и царског понашања. Када бисте једном Израиљцу у то време рекли: „Хеј, па то није лепо“, вероватно би вас бледо гледао или би вас, пре ће бити, скратио за главу. Но, то би урадио и један Амонац, Филистејац, Моавац и Египћанин тога времена. То је била, да тако кажемо, цивилизацијска свест тога доба. Поставља се питање: да ли би изабраници разумели Бога, да ли би га уопште препознали, да им се он јављао у неким другим облицима свести? Пођимо од себе. Да ли бисмо ми данас прихватли не само Божији него било чији позив, ако би тај позив укључивао насиље над нашом свешћу, над категоријама нашег мишљења? Аки бисмо остали слободни, тешко да бисмо то учинили. Међутим, ако би тај исти Бог говорио у категоријама наше свести, имали бисмо основа да га препознамо. Јер, када говоримо у категоријама нечије свести и разумевања онда не чинимо насиље над слободом човека који нас разумева. Заправо, једино тако чинимо разумевање могућим, ако под разумевањем подразумевамо разумско, слободно и вољно прихватање мишљења (=сагласност). То је један аспект "оправдања" насиља у Старом Завету. Други аспект је тврдња да је Бог такве ствари допуштао а не желео, опет и опет, како би људи слободно дошли до сазнања истине и до презрења греха. Ту искрсава оно што називамо Божијим Промислом и то је најважнија тачка у прилазу овој проблематици. Бог је водио свет ка спасењу не нарушавајући његову слободу, па ни слбоду да огрезне у греху. Јер, и сама победа над грехом мора бити слободна, вољна победа, иначе није победа. Бог не вреднује догађаје у историји тако што их кида из контекста коначног циља, из контекста вечности. Ми људи имамо проблем са тим. Ми смо историји дали самодовољност зато су нам и догађаји у њој страшни, необјашњиви и питамо се где је ту Бог. Када историју схватимо као пут, као покрет ка Истини, ка вечности, онда ће се и наше норме вредновања, наша моћ да нешто квалификујемо као добро или зло, из темеља променити. Јер, заиста, са становишта нашег вечног постојања, много тога што ми мислимо да је добро представља заправо зло, а оно што мислимо да је зло, показује се као добро на путу ка нашем коначном одредишту. То и Бог негде у Библији каже, зашто не одговара на неке наше молитве: "Не знајући, зло иштете." Бог нас хоће у вечности и ка томе нас води својим Промислом. Све је опет пред испитом наше слободе - имамо ли вере или не.
    Са оваквим предразумевањем требамо да приступимо читању Старог Завета. Онда ће ишчезнути обе оне крајности, обе саблазни. Ишчезнуће страх да о овоме смемо уопште размишљати и питати. Такође, ишчезнуће и погрешни одговори оних који су питали али су, нажалост, долазили до погрешних одговора. Бог је заиста толико велики да може пружити утеху и „слепој вери“ и „савременом“ хуманизму.
    Александар Милојков

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...