Jump to content

bursach

Члан
  • Број садржаја

    23
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    bursach је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Бог не суди по квалитету и квантитету наших дела, већ по унутрашњем настројењу нашег срца   
    Управо сам поменуо Достојевског мислећи на пример Соње, али нисам хтео да идем исувише далеко. Соња је споља гледано била блудница која је продавала своје тело, али с друге стране била је жена дубоког духовног живота која је жртвовала своје тело ради својих ближњих које је требало прехранити. Ово је један од најлепших примера како Достојевски показује да не можемо да људе судимо по њиховим спољашњим делима и да треба да познајемо срце сваког човека. Соња је продавала своје тело не зато што је била овладана страшћу блуда, већ да би зарадила новац за своју породицу. Моралисти би то одмах осудили као велики грех и заиста, да је Соња била особа коју је блудна страст деформисала, ово би било сасвим неисправно. Међутим, из више примера видимо да Соњино срце грех није нагризао. Грех је последица оболеле воље човека, али у овом случају видимо суштински дубоко моралну особу, велике осећајности и расуђивања. Наравно, ово не може да постане пример и личности из романа Ф.М. Достојевског нису увек типичне личности, већ дубоко профилисани ликови кроз које он изражава своје духовно виђење света у коме живи. У нормалним условима, предавање блуду неизбежо води и духовном пропадању личности јер је тело храм Духа Светога. Међутим, имамо доста изузетака у историји Цркве. Напоменуо бих, на пример, случајеве светих жена мученица које су у прогонима радије одузимале себи живот да не би биле оскрнављене. Сви знамо да је самоубиство тежак грех, али у греху и у врлини важна је намера срца. Оне нису желеле да се самоубију зато што су презирале живот, већ зато што су желеле да сачувају чистоту и што нису биле довољно сигурне у сопствену снагу да издрже насиље над својим телом. То се све уклапа у подуже тумачење које сам дао о томе да се моралност личности не може мерити у спољашњим делима, већ је једини судија сам Бог, који познаје тајне нашег срца.
    Читајући житија светих и Пролог наћићемо, слажем се, примере које наводите. Међутим, у житијама није описан целокупан живот неке личности. Житије је књижевна икона светитеља која има за циљ да нам представи духовни карактер те личности, а не њену биографију у целости. Човек никада не пропада само због једног греха, али да би дошао до тог тешко греха који га одвлачи у јаму пропасти треба да претходно направи низ погрешних избора. Другим речима, човеков пад није само ствар једног тренутка. На пример, човек не може одједном да падне у неки грех и потребно је да га одређена страст или више њих толико духовно раслаби да дође у ситуацију да физички почини одређени грех. Исто је тако и са врлином. Да би човек учинио неко велико и знаменито врлинско дело претходно је морао да уложи много нама спољашњим посматрачима невидљивог труда и жртве како би спречио да страсти овладају његовим срцем. Заиста човек је некада у стању да изађе из најдубљег греха и достигне највећи степен врлине. Наводио сам већ пример Св. Марије Египћанке, која је у Јерусалим на поклоњење часном Крсту кренула да би задовољавала своју блудну страст са поклоницима. Међутим, иако њено житије о томе не говори, Марија је и поред живота у греху очигледно сачувала чистоту свог срца и у оном моменту када се нашла у ситуацији да јој сила Божија није дозвољавала да се поклони Часном Крсту једноставно та кора спољашњег греха отпала је са њеног срца и дошло је до дубоког покајања као пројаве њене аутентичне личности. Зато имамо и примере људи великих грешника који чудесним примерима покајања постају велики светитељи, али и случајеве људи који споља изгледају свето и морално, али у дубини душе живе у гордости и самољубљу и зато пре или касније падају у најстрашније грехове, који су последица унутрашње трулости њихове душе. У природи имамо примере и често можемо наићи на јабуке које су споља беспрекорне и здраве, а унутра потпуно труле, али и обрнуто. То је још један разлог више зашто је просуђивање других, било осуђивање грешника или хваљење праведника релативно и најчешће далеко од истине. Човек је неизмерна тајна Божија и једино Бог прозире дубине људског срца.
    Бог не суди по квалитету и квантитету наших дела, већ по унутрашњем настројењу нашег срца, које само Он познаје или то познање даје на дар својим угодницима. Дубоко и чврсто верујем да човек који се истински труди да победи грех и не дозволи да њиме овладају страсти неће бити остављен од Бога. Грех не долази одједном и човек постепено бива овладан неком страшћу, губи свест о свом стварном духовном стању и онда духовно ослепљен доживљава пропаст. Недавно сам погледао добар филм француског режисера Доминика Мола "Монах" (Le Moine) са сјајним Весан Каселом (Vincent Cassel) у главној улози. Монах који је сматран за светитеља и чудотворца био је у суштини дубоко овладан страшћу гордости, која је на крају довела до ужасног греха блуда и убиства. Нико од његове сабраће није примећивао лажно духовно стање у коме се налазио, а обичан народ га је доживљавао као чудотворца. Споља гледано, његов пад изгледа као изнанадан догађај, међутим нама који пратимо овај лик у овом филму јасно је да није тако. Вероватно би се могао снимити и сличан филм о неком грешнику који је у дубини душе, попут Соње Мармеладов, сачувао чистоту срца и која би у неком кључном животном моменту била пројављена кроз неко врлинско дело или жртву. Све ово нам говори да је човек динамична личност и да стално хода уском стазом између раја и пакла. Суштина греха јесте у слободном избору између аутентичних духовних вредности и лажних вредности и за тај погрешан избор одговорност искључиво има сваки човек понаособ.
    Архимандрит Сава Јањић
  2. Волим
    bursach је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Бог нас учи да поштујемо сваког човека и његову слободу да верује у оно што верује   
    Још бих додао да је овај приступ веома важан и у нашој духовној мисији. На пример када разговарате са муслиманима веома је важно да покажете поштовање према њиховој вери јер ако поштујемо човека треба да покажемо да поштујемо његову слободу да верује у оно што верује. Потребно је свакако наћи и заједничке тачке нашег веровања и вредности које делимо. Бог нас учи да поштујемо сваког човека и његову слободу.
    Наравно аргументовано можемо да идемо у поједина питања и подстакнемо размишљање о аспектима неке истине о којима саговорник није размишљао. Такође је веома важно да упознамо директно и непосредно шта други верују јер најгоре је некоме држати лекцију мислећи да знамо шта други верује и да му само прочитамо све шта је погрешно као неку оптужницу. Ту нема ни дијалога и љубави и такав приступ доноси потпуно супротне резултате јер показујемо се као самоуверени и претенциозни и наш саговорник све више увиђа разлику између оног што желимо да кажемо и оног што сами јесмо, а то је најгоре. Дијалог је увек тражење и покушај личног сусрета, а не декламовање дефиниција, фраза итд.
    Увек много научим у разговору са људима других вера и осећам се увек богатији иако наравно не намеравам да променим своју веру. Други није увек опасност и не требамо га тако доживљавати јер то је као и свака агресивност, мржња и вулгарност знак слабости и личног комплекса. Веома је погрешно некоме рећи да лажно верује јер свако своје веровање формира на основу сопственог искуства Бога и заједнице са њим. Радије можемо да кажемо да је нечије веровање непотпуно или да има неких недостатака. Сетимо се чувене поуке старца Силуана о том питању како треба разговарати са римокатолицима. Старац је то тако једноставно и лепо рекао јер он говори из искуства заједнице са Богом љубави, а не из гнева или жеље да се пред неким докаже у својој ревности.
    У разговору са многим страним људима приметио сам да су многи испуњени јаким предрасудама према нашем народу и први мој циљ јесте да покажем да ни ја ни многи други не мислимо тако. Тада се отвара много шири простор да саговорник заузме свој слободан став о нама и оним вредностима иза којих стојимо. Ништа се неће постићи ако кренемо да се агресивно убеђујемо са другим показујући се "храбрим борцима за истину" пред својим истомишљеницима. То је јако рудиментаран ниво комуникације у коме нема дијалога.
    Архимандрит Сава Јањић
×
×
  • Креирај ново...