Jump to content

bursach

Члан
  • Број садржаја

    23
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    bursach је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Abortus ... ubistvo sa predumišljajem!?   
    Sledeći tekst, koji sam kao komentar ostavio na facebook strani ŽRU, prosleđujem ovde kao zasebnu temu jer smatram da je od velike važnosti za zdravije živote i pojedinaca i zajednice u kojoj živimo ovde u Srbiji; ali je i prilično opšte mesto za "modernu" ljudsku vrstu. Pre samog teksta nužno je pogledati sledeći klip o devojci (ženi) koja je kao bebica preživela abortus; čije reči ulaze u najdublje kutke svesti i ne verujem da iko odavde, s obzirom na dirljivu priču ove sjajne dame, može ostati na njih ravnodušan.
     
     
    Naime na spomenutoj FB stranici postavljena je slika ultrazvuka na kojoj se vidi bebica u stomaku i molećiv apel na savest roditelja da se ne ubija to detence. Međutim, nemamo šta da budemo molećivi u ovoj važnoj životnoj temi; i pored toga što načelno nisam strog prema ljudskim slabostima i nije mi strano ništa što je za čoveka i od čoveka, ali tiranija nad bespomoćnim majušnim detetom prevazilazi sve moguće tolerancije, razumevanja i opravdavanja. Nije to osuđivanje nikoga; neka se svako sa svojom savešću snalazi kako zna i ume i ja mu od Boga u tome želim zdravlja i uspeha; ovo je samo zaštita onih koji ne mogu da glasaju za ili protiv života! Nema tu šta da se apeluje ma koliko čovek ne mario za Crkvena gledišta i bio deklarativno neverujući; ima da se poštuju državni zakoni, a država mora urgentno to (život oplođene jajne ćelije) da uzme u razmatranje jer se ne radi o "babskoj ili popovskoj priči" već o naučnom dokazu!
     
    Uostalom da se ne ponavljam; moj je stav tamo iznesen sledeći:
     
    "Bezbroj puta sam na raznim forumima vodio borbe sa kojekakvim "znalcima" i feministkinjama o abortusu kao strašnoj pošasti; ali bez sistemskih zakona to je borba sa vetrenjačama. Sistemi (državni aparati), ne samo u Srbiji već po celom "modernom" svetu, su bolesni u srži! Vođe i ministarstva širom planete misle da nešto znaju a slepci su koji bi da budu predvodnici! Pozivaju se u ovoj bolnoj temi na nauku; na neka prava žena na svoje telo (tretiraju fetus kao zub ili zubobolju) a nisu ni blizu toga da baš nauka kaže da je abortus "ubistvo sa predumišljajem"! Ne moraju da slušaju Crkvu - ionako im je to "degutantno" - ali medicina kao nauka im u oči kaže da je abortus zločin ništa drugačiji nego da sada ašovom, budakom i motikom iskasapite neku dvomesečnu bebu! U čemu je razlika?! Nema razlike! U čemu je dokaz da je ovo ubistvo a ne "čišćenje" (kako ga inače odvratno zovu)? "DETE IZ EPRUVETE" je krunski svedok! Pre nekog vremena materica jedne žene nije bila sposobna da jajnu ćeliju sprovede do mesta za oplodnju! Sama materica je bila zdrava ali je imala tu anomaliju tranzicije jajne ćelije. S toga su lekari izvadili jajnu ćeliju, oplodili je u epruveti .. i tu pred očima ljudi i kamera širom sveta počelo je čudo života. Jajna ćelija je počela da se deli progresivno na dve, četiri, osam, šesnaest, trideset dva ...i tako dalje! Počeo je SAMOSTALAN ŽIVOT ČOVEKA! Posle nekog vremena, kada su ustanovili da to majušno biće živi svoj život i da nije mrtvo telo ...vratili su ga u matericu koja je njegov "inkubator" - tj. samo prirodna sredina za normalan razvoj! Ali NAUČNA ČINJENICA je da oplođena jajna ćelija u epruveti već živi svoj autonomni život nezavisan i od oca i od majke!
    Da odsečem prst i stavim ga u tu epruveti posle samo dan-dva ima da istruli i usmrdi se; ali ova ćelija raste! Razvija se! Ne truli i ne smrdi jer je živa! Sa ovakvim dokazom, jezivo je da niko na svetu ne donese zakone koji bi zaštitili ove male ljude! Tretiraju ih kao miome, tumore ...ne znam šta sve ne; odstranjuju ih kao bolestan zub ...a sve vreme pričamo o zločinu! Zato, kako sam gore naveo, mora ovo pitanje da uđe u Skupštinu kao "zakonodavno telo" gde će se i ovaj dokaz ("dete iz epruvete") predočiti da se donesu zakonski akti koji bi abortus tretirali kao ubistvo sa predumišljajem! U protivnom sve je jedno odvratno licemerje! Nedavno je pronađena tek rođena bebica u senkrupu (septičkoj jami ili poljskom wc-u) i već se roditelj smatra krivim za njen život!? Pa u čemu je razlika ako to isto uradiš par meseci ranije?! Kada ljudi budu išli na decenijske robije zbog ovog surovog zločina neće više biti neželjenih trudnoća. Dobro će mladi razmisliti pre nego što se upuste u ljubavne avanture, koje nisu po sebi nerazumljive, ali brate: AKO SI ZREO ZA SEKS ...E PA IZVINI, ZREO SI I DA PODIŽEŠ ČOVEKA! Državu ne treba da interesuje ko je s kim legao u krevet; niti da li je to u zakonitom braku ili van, što je stvar kućnog vaspitanja; ali je Njena obaveza da zaštiti svakog građanina od tiranije - bio on visok dva metra ili dva centimetra, svejedno! Ona zato i postoji i zato ima Bogom dane aparate represije, sudstva i tome slično. (Što kaže Vladika Nikolaj za državu i prekršioca zakona: "Ako se čovek ne boji Boga ..boji se mača".) Od kako je sveta i veka države služe da čuvaju norme ljudskog ponašanja u okvirima koje su nam utkane u prirodu: "Ne čini drugom što ne želiš da drugi tebi čini" - za sve preko toga država mora da reaguje i mačem saseca divljaštvo i posunovraćene vrednosti u nečijoj glavi. Samo ovako, apelovati na savest - malo je bezpredmetno jer nije Jevanđelje svakome autoritet, pogotovo u sekularnim društvima. Ali ako se već ljudi hvataju za plitke ljudske norme i izgovaraju se nekakvim "ljudskim pravima" onda ima da poštuju i naučna dostignuća koja upravo svedoče da je abortus ubistvo sa predumišljajem! Rugaju se Crkvi, Predanju, Ocima; pod nos mi podmeću da mi je poreklo majmunsko, nauku (upravo oni je izopačeno shvataju) guraju mi kao argument da nema Boga!? E pa dobro; onda nauka vam kaže da je abortus ubistvo čoveka i da podleže krivičnom gonjenju!! I to malo tek nastalo detence ima svoja prava koliko i ja! Oplođena jajna ćelija u epruveti je već čovek ...samo majušan i još ne zna da govori ... i svi smo mi jednom bili u uzrastu tog mališana!"
  2. Волим
    bursach је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Neka razmišljanja o lažima u štampi na Crkvu, Hrista ...   
    Šta reći na uporne novinske gluposti o Crkvi, Hristu, verujućima... kojima su prepuni tabloidi, dnevna štampa ili TV emisije? Nedavna priča o nekakvom petom jevanđelju; blaćenje sveštenika njihovim uopštavanjem i izjednačavanjem sa lošim primerima. Dovoljno je jednom od zvaničnika reći da su to gluposti; sve preko toga nije više u našim moćima.
    Vidite, jedno vreme na Pilatovom sudu Gospod se branio rečima od optužbi, npr. "Ako li govorim istinu što me biješ.." Ili: "ti kaza da sam car. Ja sam poslan ... itd." ili : "Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo ..." - a onda je jednog trenutka zaćutao! Više nije imalo smisla. Tužioci su bili previše pomračeni da bi išta razumeli. Još su doveli lažne svedoke da Ga ocrne što je moguće više! Nije više prozborio ni reči! Dalje je govorio samo delima: nošenjem Krsta, smrću i Vaskrsenjem! Rečitije ne može! Ko to ne razume ili prihvati i da sam Gospod dođe neće shvatiti!
    Pre par decenija na ovamo, nekako je imalo smisla govoriti; ljudi su pokušavali nešto da prihvate, koriguju u sebi ili promene; sada sve više imaš utisak kao da biser bacaš posvuda, a to nije mudro i preporučljivo - jer ima sveta koji ne razlikuje biser od poluvrednosti; sve to zajedno prožderu a onda vam se narugaju i ozbiljne duševne povrede vam nanesu!? Kako vreme odmiče sve je postalo kao da pričaš zidu; još se podsmevaju, lažu; izmišljaju lažne optužbe na svetinju; guraju darvinizam gde stignu! Sama pomisao da se tu nešto ubeđuješ sa nekim izaziva veliki napor... i besmislenost je skoro opipljiva. Šta uostalom i možeš da kažeš kad je svet "vere" intimni svet ličnosti (srca) i Boga?! To ne staje u reči; to je samo tvoje; a sa druge strane zabranjeno je vaseljenskim saborima bilo kome na silu uterivati veru u srce! Čoveku to, najzad, nije ni moguće. Ostala je, dakle, samo molitva - najpre za hrišćane ...pa jedna od zadnjih klauzula u jektenijama je i "za sav svet" ...a Bog najbolje zna ko gde jeste, koliko je ko pobožan koliko nije. On je taj koji će svemu naći meru ..ko sedi u čelu sofre ko u dnu. Jedini srceznalac!
    Ipak jedan deo crkvenih ljudi (laika tj. mirjana) i dalje pokušava da se nadgornjava sa svetskom logikom; ispravljaju „krive drine“ ...a Drina je kriva te kriva. Ima ljudi koji to rade sa merom i ukusom, dok ima i onih koji misle da moraju da uteruju veru u ljude po svaku cenu kao da je to uopšte moguće!? A ono ne da nije moguće već, po svetim ocima Šestog Vaseljenskog Sabora pravilo 64. nema svako ni pravo da to čini! Ovi drugi, koji misle da su u obavezi ili nekoj obligaciji sa Nebom, pomalo su žrtve iskrivljene slike o životu i svojim mestom u njemu. Opterećeni su silnim štivima manastirskog konteksta (koja nisu za svakog jer „nije svakom dato da bude monah“) pa sebe doživljavaju kao izabrane da na svakom mestu pričaju, metanišu, krste se, ispravljaju. Ima tužnih slika gde vidite da čoveku nije do priče ali ga nešto iznutra tera, neki neprirodan strah da će se ogrešiti ako ne krene u teološke rasprave ...naširoko i nadugačko. Od ozbiljne teme napravi karikaturu jer se oseti da je kontekst sintetički, nije stvaran ..dolazi iz neke tendencioznosti i subjektivnosti pune magle. Čak i oni koji deklarativno nisu crkveni, po definiciji zajedničke Hristove slike koja je u svima, osete tendencioznost i podižu ograde ..jer je privlačno samo ono što je iskreno i autentično. Bog se nikada ne nameće na silu! On kuca na vrata srca ali ne provaljuje unutra. Uopšte nije privlačno ako uporno gurate u nos nekome Crkvena gledišta, bilo direktna ili kroz folklorne projave, jer to odudara od Njegovog pristupa čoveku. Sve preko toga je sindrom „velikog inkvizitora“ koji je lepo objasnio Dostojevski u Karamazovima. Iza svakog nametanja, što posredno objašnjavaju i Oci Vaseljenskih Sabora, stoji neka namera. Ono što jedino možemo u gore navedenoj situaciji je da, sa merom i oprezom, samo i jedino u kontekstu razgovora ako se već povede u religioznom smeru, kažemo svoje „vjeruju“ i isključivo lično iskustvo iz te teme ...ni za živu glavu nešto što piše u knjigama a nije proživljeno lično! To je kontraproduktivno; čak štetno! Ljudska duša je gladna autentičnosti, iskrenosti (kakva god ova bila) i ako joj ponudite neku bofl robu ili patetičnu priču ..ona će to odbiti. Prepoznaće da tu nema istine. Zato ovim mučenicima, koji misle da moraju po svaku cenu da propovedaju, treba reći da nisu obavezni na to; čak nemaju ni pravo ...i upravo im veliko olakšanje može doneti spomenuti 64. član Šestog Vaseljenskog Sabora. Treba malo da se opuste i relaksiraju.
    Samo na ovakvim tematskim sajtovima možemo, sa oprezom i uz dosta osetljivosti, napisati neki svoj stav; svoje mišljenje; ali ne smesti sa uma da možda samo nagomilavamo fraze već ponovljene bezbroj puta od drugih ljudi ...a da pri tom ovde objavljuju tekstove i mnogo kompetentniji autoriteti za bilo koju sferu crkvenog života ...pa možda valja malo i prištedeti "olovku i papir". Ne pisati svašta po svaku cenu.
    Tim pre je javno batrganje obesmišljeno ako sekularni ljudi, za koje je priča o Vaskrsenju buncanje i pijanstvo, drže u rukama moćne medijske kuće...vaša priča je, osim jedne jedine reakcije ili demantija Crkvenih zvaničnika, samo mlaćenje prazne slame. Lažnih svedoka je bilo od velikog petka na ovamo koliko vam duša ište ...pa ih je Crkva nadživela jer ti nesrećnici nisu ni svesni sa kim se kače i o kome spliću laži!? Sa izvorom svog postojanja ...koji ih i pored toga tužno i očinski čeka i ljubi. Da nije tako zar bi koračali i dalje planetom?
    Mislim da bi jedno jedino „Jelici izidite“ (kao važan deo Crkvene ikonomije i strategije) kada iz Crkve, pa i iz porte, u jednom trenutku Liturgije treba da izađu oni koji nisu kršteni ili koji su pod kaznom, mnogo rečitije protreslo svako ljudsko biće od bilo koje reči! Nije svejedno kada te Crkva izbaci napolje u nekom trenutku! Ne možeš a da se pod stresom ne zapitaš „zašto ja nisam na Liturgiji vernih“?! To je šok i ne znam zašto je ta praksa prestala? Pa nju su instalirali sveti Oci? Da l' je to zbog linije nezameranja sa „moćnicima“? Patetičnog i slinavog lamentiranja nad nekom plemenskom „svetošću“ pri čemu uobražavamo da je svetost predaka nekretnina koja se prenosi na potomke?! Besmislica! Svako je rođenjem startovao trku od nule; nema garancija da ću stići lako na cilj ako uopšte stignem! Pretci su mi samo reper ponašanja ali ne nužno i moj karakter koji sam delima uprljao, razorio, obljutavio.
    Ne vidim drugog načina da se reaguje na laži o Crkvi odasvud. Gospod je zaćutao kada već nije imao šta više da kaže! Ostao je nenametljiv po cenu smrti na Krstu ...a mogao je pozvati legione Anđela od kojih samo jedan možda ima snagu da zdrobi Mlečni put!? Okrenuo se po Vaskrsenju Stvaranju Crkve; okrenuo se onima koji su ga verovali. S toga mislim da je „Jelici izidite“ jedini odgovor na sve laži i lažne svedoke.
  3. Волим
    bursach је реаговао/ла на Goran Janjić RadioPoljubac за Наслов блога, Врачаре и гатаре су слуге нечастивог. Почитајте ову моју причу, уверићу вас сигурно да је тако.   
    Биле су то јако ружна времена по мене. Додуше, ни она претходна нису била боља.
    Након завршене војне школе, помовисали су нас и пре планираног времена и распоредилили на дужности. Један, други, трећи рат. Рањавања, заробљавања, много крви сам се нагледао, а у рату човек није више човек, барем не онакав какав би требао бити. Свашта се је дешавало, губио сам најбоље пријатеље. Нама старешинама, барем већини од нас, деца која су служила код нас су била наша деца. Ми смо им били и очеви и мајке. И они су били наши синови. Тако смо их осећали и тако се према њима односили, барем већина нас. Е, мислим да вам овде не требам причати о томе како се осећа родитељ који изуби дете. А можете ли замислити како се осећа родитељ који изгуби пуно деце?
    Након последњег рата остао сам у војсци још пола године и након толико година одлучио се да скинем униформу. Политика је превише ушла у војску и ја ту једноставно након свега нисам налазио. То није више била она војска каква је била.
    Напустио војску, са женом и двоје ситне деце одемо у једну страну државу, код њене мајке. У почетку то крене како треба, али, након извесног времена, обостраном кривицом ми се раставимо. Растава, развод је јако мучна и тешка ствар. Ко ју је пошао зна о чему говорим.
    Наставим ја да живим сам, жена са децом.
    Тамо где сам живео, тзв. табак, није радио недељом, па сам ја усталио обичај да одем до оног код општине, који је био удаљен десетину минута пешачења и тамо купим цигарете, наше новине, седнем и попијем кафу, прелистам новине и назад у стан.
    Пре него што наставим причу, сматрам за потребно и да вам кажем и ово. Крштен јесам, одувеке се славиле славе у мојој родитељској кући, водили су ме као дете у цркву о велеиким празницима, али ја никада нисам био посебано верујући. Вероватно и због тога што ме је бивша ЈНА васпитавала у једном другом смислу, а и касније када су сви "србовали" мени је био превасходни циљ да сачувам своје људе и наравно себе. Оно, некада кренеш да размишљаш о томе шта и како те у одређеној ситуацији спасло сигурнре смрти, тебе или твоје људе, али, никада не улазиш у то да је то управо Господ...
    Е дакле тог јунског дана, у недељу, као по обичају кренем по цигарете. Улице полупразне. Са ове стране улице где ја идем скоро нема никога, у сусрет ми иде једна тамнопута жена. Када је пришла, прича нешто на јако лошем енглеском, како нема шта да једу она и њена деца. Просјака има тамо пуно, велики је то град, огроман. Вероватно да бих прошао поред ње без и једне речи да нисам видео да у испруженој руци држи разгледницу Сарајева. У самом Сарајеву сам провео четири године свог живота, тако да, наравно нисам могао остати хладан. Питао сам је на локалном језику одакле је, није ме разумела. Поновио сам то на енглеском, одговарала је са "Сарајево, Сарајево, Срби најурили". Ми смо Срби у оно време (још је покојни Милошевић био на власти) били црњи од црног гаврана. Просто је било опасно да негде, у то време кажеш да си Србин. Ако ништа друго, посао сигурно не би добио. Насмејао сам се и рекох на српском, па ја сам Србин, како онда очекујеш да ти ја дам нешто. Она се тргну, скоро уплаши ових мојих речи, вероватно се није надала да ћу јој се обратити на нашем језику, па онда окрену кукњаву, класичну за "просјаке" како немају шта јести, како јој је син болестан, немају папире, нити пара за лечење, како немају ни за хлеб... Ја сам у џепу имао новаца толико да купим две кутије цигара, да попијем кафу и купим новине, као по обичају, јер када сам полазио толико новца сам ставио у џеп. Насмејем се још једном, рекох, ја ти немам ништа дати ово што имам понео сам за цигаре, ако хоћеш да те частим кафом (рачунајући да не купим новине). По логици дај шта даш, она пристане. Били смо близу тог табака, то је дакле и кафана где се продају цигарете.
    Купим ја цигаре, лепо топло јунско јутро, седнемо ми напоље. Отворим једну паклицу, понудим и њу, она узме запалимо и таман да ја започнем са питањима где је живела у Сарајеву и тако то, она мене погледа у очи, али погледом који је, бар се мени тада учинило прордире у онај најсакривенији део душе. Каже она мени (заборавио сам рећи да је то била жена по мојој процени, преко 50 година), "Ајде да ти гатам". Ја се поново насмејем, ма жено немам пара, а друга ствар у гатање верујем колико и у Деда Мраза. Мани ме се. Него да попијемо кафу па ја имам обавезе морам ићи. "Не не, ти си много добар човјек, гледаћу ти џабе", ја опет њој кажем лепо да не верујем у те глупости. Али, она како је седела наспрам мене, то су они летњи баштенски мали сточићи, нагне се и заврне ми рукав од мајице. Сећам се носио сам неку лимун жуту мајицу на себи. Ноктима расплете оне кончиће и откину кончић дужине 3-4 центиметара. Стави га у медју дланове онако како се будисти моле... ја сам се већ спремао за забаву и смејурију. Једноставно сам се надао да ће да ми наприча гомилу глупости од којих ћу се добро забавити.
    Али...
    Када је кренула са причом, мени се, можда је то благо речено, заледила ми се крв у жилама. Иако сам рођен и растао далкео од Сарајева, прво што ми је рекла јесте како ми се зову родителеји, затим, је наставила причу. И то не било какву, него као да је до тада ишла буквално на пола метра иза мене. Али, у детаље. Чак и ствари, за које сам био сигуран да их само ја знам. Јер, у ратовима се догадјају неке грозне ствари људима, које би да задрже само за себе. Не можете ни наслутити како сам се тада осећао. Прича је била толико детаљна и тачна, али у потпуности тачна. Где сам био, шта сам радио, шта ми се догађало. Неколико пута сам на једевите јаде се једва уздржао да не паднем са столице. Шок је блага реч за оно што сам тада осећао. Ја који нисам веровао у те ствари, управо сам слушао причу о себи, од непознате особе. И то не било какву причу, већ причу коју ни ја сам не бих могао боље и детаљније исприрчати.
    Завршила је и стала. Каже: "Ето, то је то". Имао сам осећај да ме је лупила маљем у главу. Иначе сам јако прибран и поприлично могу контролисати своје емоције ма какве биле.
    А даље? - Питам је ја.
    Па знаш ово ти је било за џаба болан, а за једну кафу је превише.
    Не знам вам сада објаснити зашто, али, сам отишао до шанка од тог кафеа, табака, пошто сам познавао тог газду Турчина који је држао, замолим га да ми позајми 20 еура уз обећање да ћу му вратити одмах, само да одем до стана по паре. Без проблема човек ми позајми 20 еура, ја се вратим за сто, дам јој оне паре и кажем, "Ајде даље причај, више немам и ово сам позајмио".
    Е онда крене њена прича о будућности. Причала ми је са мање детаља шта је то шта ме очекује, али ми је напричала пуно тога. Прво што ми је рекла јесте да ћу се помирити са бившом женом, да ће мо се одселити у неку трећу далеку земљу, па онда редом, ето навешћу пример шта ме чека у наредних пар месеци, за неколико година, буквално до краја живота... Та будућност, по њеној тадашњој прирчи и није била тако црна, нити ми је предвиђала нешто драстично лоше. Наприрча она мени све то, онда нагло устаде, оне паре са стола на брзину стави у џеп од некоих панталона и без довиђења оде.
    Тек када је отишла, ја сам пиметио да сам сав мокар у голој води, као да ме неко поливао цревовом за воду. Пришао ми је газда од тог табака носећи чашу воде и питао ме да ли сам добро. Нисам био у стању да поговоим само сам потврдно климунуо главом.
    Отпио сам неколико гутљаја воде и у бунилу, највећем до тада, мада се не сећам да сам икада се у животу тако осећао, не знам ни сам како сам отишао до стана тих неколико стотина метара, не више од 500. Сећам се да сам легао на софу у дневној соби у стану и у плусвесном стању у глави су ми одзвањале њене речи, онако помешане, без редоследа, у фрагментима.
    Након пар сати сам "доша к себи", узео сам новац однео Турчину у табак и вратио се назад.
    Након тога сам се будио свакога јутра и годинама живео у ишчекивању онога што ми је Циганка онога дана рекла.
    Ништа од тога ми се до данас није догодило, а има томе више од 10 година. Чак, дешавале су се и супротне стваи од оних које ми је прорекла онда.
    Никако нисам могао схватити, како то, да ми је до у детаље погодила прошлост, а ништа од онога што ми је прорекла за будућност није се догодило, чак није било ни назнака ни шанси да се нека од тих стваpи догоди. И управо то што нисам могао то схвати ми је било велики терет. Било ми је након извесног времена јасно да она ништа није тачно рекла што се тиче будућности, али ме је тим више збуњивало да ми је што се тиче пошлости, толико детаља рекла да сам на већину њих и ја сам заборавио или сам мислио да их ја један једини знам.
    Трајало је то годинама. Живот је ишао својим током, онако како иде. Некада овако, некада онако. Код мене се по питању вере није ништа посебно мењало. Остао сам "верник" онолико колико сам био и раније.
    Сада сам сигуран да је то тада морало тако да се догоди. А зашто, прочитаћете до краја приче.
    Више "туистички", него из верских разлога, ја пре две године, сам одем у један женски манастир. Не, није био никакав празник, а ја онога момента не бих знао зашто сам тамо отишао. Сада знам зашто сам отишао, тачније знао сам још онда када сам се враћао назад прелазећи манастирску капију.
    Ушао сам тога дана у манастирско двориште, рано поподне. Како сам и раније научио, ја сам то схватао као формалности, ушао сам у цркву, прекрстио се на улазу, пољубио врата и ушао у цркву. На оној икони која је стајала на средини цркве сам оставио новац и десно је било место где су се продавале свеће. На кутијицама са свећама које су биле разне велеичине писале су цене. Од оних у средини узео сам по једну за себе и децу и родитеље и оставио скоро дупло више новца онде. Затим, како сам учен, при изласку из цркве изашао на јужна врата унатраг, пољубивши врата и прекрстивши се. Свеће су се палиле напољу, запалио сам свеће, постојао мало, осврнуо се около. Када сам долазио, примтио сам дрвену клупу са столом прављеним од дасака у хладу једног дрвета уз сам конак. Када сам долазио није на клупи било никога. Сада је ту седела једна монахиња и гледала у мене. Из пистојности јој рекох помоз бог мати. "Бог ти помогао, синко, јеси ли се умоио, вућина, а?". И сада је био јун, али 8. година након оног јуна...
    "Нисам мати, колима сам, ето додјох да видим манастир, нисам никада био".
    "Ако синко, ако, јел да да је лепо овде, само ми смо овде старе и мало нас је, не стижемо све... Него додји одмори мало, додји седи".
    Монахиња која је седела на клупи, била је јако стара. То сам пpиметио прилазећи. Сигурно јој је било више од 85 година. Иако је била стара толико, осмех јој је био као код малог детета. Благ, чист, срдачан. Ипак, ја сам осећао непијатност, иако сам ишао према њој и клупи, у том моменту ми је једноставније било да се окренем лево и кренем према капији. Ипак њен осмех и светло-плаве очи боје неба су ме попут најачег магнета вукли ка клупи.
    "Седи, одахни, што тако кратко остаде у цркви?", слегох раменима не знајући шта да кажем.
    "Него да те нечим понудимо, шта би, ракију, вино...?"
    "Сок... ако имате или још боље чашу воде, возим знате..."
    "Ма попиј чашу вина, имамо много добро вино, још покојна игуманија га је оставивила", на помен игуманије се прекрсти и мени нешто нечујно прошапута. "Ми не пијемо, ето када додју гости, а вино не гњечимо више, него додје један ту из села па нам од оног грождја испече ракију"
    И као да је наручила, само неколико секунди након тога појави се још једна монахиња носећи бокал са вином и чашу. Климну главом у знак поздрава, наспе у чашу за око две трећине вина и оде.
    "Узми окрепи се, кажу вино је здраво, једна чаша на дан, ја га не смем, видим ни сестре остале га не пију. Владика обавезно попије по чашу или две када наврати."
    Узимам оно вино, иначе сам љубитељ вина, да ли због вина или због места на којем сам га пио, оно је нешто најбоље што сам у животу до сада пробао. Осећао сам да је вино јако, јако старо, али и јако стручно прављено. Заиста, не постији вино мени знано са којим бих га упоредио.
    "Што се не помоли у цркви питах те, него онако на брзину изадје?"
    Слегнух раменима, не знајући шта да одговорим. Једноставно ни ја сам нисам знао разлог.
    "Па, мати, ја не знам те молитве, не знам како... не знам шта изговарати, како то иде..."
    "Шта има ту да се зна. Синко, Бог разуме сваки језик, како год да му се молиш. Да би се помолио богу не мораш да знаш те молитве из књига, обрати му се онако, својим речима"
    Опет слегох раменима, у намери да кажем да за то нисам знао.
    "Онако, како пичаш са другим људима тако му се обрати, он је Ствоитељ, он свакога разуме. Не мораш ићи у цркве да би му се обратио. Када ти је тешко, или му желиш нешто рећи, реци му обично, као човеку".
    Благи поглед старице је клизио по мени, као да ме милује. Осетио сам да ме милује, као руком по коси, лицу... У мени се тада први пут у животу побудио толики осећај мира, спокоја, блаженства.
    "Шта си по занимању?" - запита ме старица.
    "Био сам које шта, највише војник, сада... сада радим неки посао који нема везе са војском и тим стварима"
    "Синко, шта то носиш на души, какву муку?"
    "Ма никакву", покушах да слажем, медјутим тргох се па наставих "много мука мати, није једна. Једну решиш друга већа се појави. Па све тако... Не знам мати, некада помислим да их требам све муке пустити, не решавати"
    "А, не не, синко. Не ваља то тако. Предати се значи предати душу нечастивом и он то хоће, да нас порази, да му се предамо, да овлада нама. Мораш док год сунце гледаш да се са свим недаћама сукобиш, да се бориш да их решиш и обраћаш Богу за помоћ. Уз његову помоћ не постоји оно што је нерешиво".
    И сада, док ово пишем и након сусрета са овом женом, знам да је Божија воља да је питам за оно што ме је годинама уназад највиш притискло и мучило.
    Нисам знао како да почнем да јој причам прирчу са том циганком и цео тај догадјај, али, осећао сам да морам и да ћу управо од ње доботи одговор на то. Зашто ми је погодила, или тачније дословце рекла све шта је било са мном до момента нашег сусрета, а опет ништа или скоро ништа се није догодило. Ипак сам је замолио да саслуша причу јер ми је јако стало до тога шта ће ми она на све то рећи.
    Почео сам да причам, са много више детаља него вама који читате ово сада, причао сам и гледао у њу. Она је климала главом, на моменте се благо мрштила, па онда настављала да слуаша. Када сам стигао до оног дела приче да сам устао да позајмим новац од Турчина власника табака, она ми благо рече "Стани".
    Стао сам и у чуду је погледао, имао сам утисак да сам нешто лоше урадио.
    Међутим, уследило је за мене још веће изненадјење од оног са Циганком.
    "Ти си јој дао те паре, она ти је напричала гомилу стваи о будућности и ништа ти није погодила, ништа ти се или мало тога десило".
    Занемео сам. Шок је био многоструко већи од оног за столом када ми је Циганка причала о прошлости. Не знам, нисам имао огледало али сам сигуно био бео као зид.
    "Да, мати, ништа" једва сам успео да прошапућем.
    "Попиј ту чашу да ти наспем другу, види ти њега, толика људина ни чашу вина не може попити"
    Нисам имао снаге да померим руку. Она ме благо погледа, узе онај бокал са вином. Руке су јој благо дрхтале. Допуни чашу. Од једном сам осетио неодољиву потребу за цигаретом. По аутоматизму кренух у џеп по цигаре, па се тргох. Нисам у кафани помислих. Као да је читала моје мисли.
    "Само ти запали синко, не претеруј о томе, ако си их већ научио и не можеш без њих, гледај да их смањиш, пали баш када ти се пуши"
    Глас више као да није долазио од старице. Имао сам утисак да долази до мене са свих страна, из земје, са неба. Вадим паклицу, палим. "Слободно отресај доле", као да је знала да се у том моменту снебивам где ћу отресати. "Де попиј мало вина", узимам чашу, отпијем добар гутљај. Онај шок се губи и опет се враћа она лагодност и милина.
    "Синко, са ђаволом си пичао тада".
    "Како... како... са ђаволом....?"
    "Да са њим. Та је циганка само дала тело њему и душу наравно, али, то је био он", старица се прекрсти.
    "Многи од њих даду душу па и тело своје ђаволу, па он овлада до те мере њима да коз њих и говори. Мораш ово да упамтиш. Многи му се приклоне. Нарочито ти кои гатају, врачају, ови звездочатци (мислила је на писце хороскопа), многи... И онда они тако варају људе, да, да... Варају лажу. А Сотона их тако гледа пивући на своју страну, дајући им лажне наде и дајући им све и свашта, па онда ти који слушају те врачаре и сами се приклоне и придруже злу."
    "Али, мати, па она ми је све погодила, чак и оно чега се ја не бих сетио а догодило се"
    "Тако је, знам да јесте. Она је чак знала, боље је да ти кажем да је Сотона тада знао твоју прошлост и боље од тебе. Али, знаш ли шта је тебе тада спасило? Не знаш, наравно. То што ниси веровао у то, додуше како ми рече ниси ни у Бога, али још мање у то. Е мој синко, Сотона може да зна нашу прошлост. Све из прошлости може да зна. И преко тих што му служе он проба да нас заведе, да нас узме под своје. Јер, шта кажи ти мени веселниче, да ти си ту Циганку познавао? Да си је опет срео. Само те је Бог спасао зла тада."
    Старица уздахну, погледа у небо, руке које су јој биле на столу и у којима је држала бројанице, спусти испод стола па настави:
    "Да знам да ти ништа није погодила за оно шта те је чекала. Не она. Сам нечастиви. Знаш зашто. Јер, не зна. Нико, запамти, нико не може знати нашу будућност сем Господа. Не зна је ни Сотона. Онда они на основу прошлости извлаче закључке за будућност. Па по некада нешто и погоде. Али, погоде, не знају они то да ће бити то тако, јер не могу знати, јер, ни њихов господа којем су предали душу не може то знати.".
    Старица се ућута на моменат, а ја нисам могао да се уздржим да не питам: "Значи ли то мати, да и судбина не постоји?"
    "Не синко, не постоји, све сам Господ уређује и води. Никоме није одређено када се роди, а многи то мисле, како ће и колико да живи. Све бива по вољи Господа и он одлучује о свакоме од нас. Ставља нас на искушења понекад. Али, запамти Сотона нас много, много чешће куша, нарочито ако види да је наша вера колебљива и да нас може придобити. Господ нас не куша да би нас казнио, већ опоменуо да се врати на прави пут, ако је и застранио да се покаје и врати. Запамти ово, док си год жив, ништа се не догадја случајно, ни са тобом, ни са овим цветом испред нас (заиста испед нас је расла једна предивна жута ружа), већ све бива по божијој вољи. Ниси ни ти данас овде доша случајно, нити си ми све то испичао случајно. Све је то Његова воља." Старица се прекрсти. И ја.
    "Неможе нико синко, запамти то, да зна твоју будућност сем Господа, јер је она одређена његовом светом вољом, зато сам те и прекинула на пола пиче, не замери, јер, знала сам остатак."
    Вероватно је већина вас гледала када се раздањује, заруди на истоку, па светло полако, али сигуно, све јаче и јаче овладава тамом. Тако нешто се догађало и у мојој глави. Оно што ме је мучило толико година ми је постало јасно. Да мучило ме, ишчекивао сам да се догоде ствари које су ми биле речене, за неке од њих се спремао да адекватно и реагујем на њих, али се нису догадјале.
    Поседели смо онде још пола сата, у необавезном и посве опуштеном ћаскању, а онда је мати устала, наклонила се и пружила руку у знак поздрава, правдајући се да има обавезе. Узео сам ту старачку руку и пољубио је. Помиловала ме је по глави и тихо прошапутала "Бог са тобом дете".
    За разглику од разговора са циганком, овога пута сам био препун радости и неке мени до тада непознате благости. Старица замаче за угао конака, се окретох према храму, прекерстих се и изадјох преко манастирске капије.
    Имао сам утисак да сам лакши за једну тону. Толико је терета ова блага старица, монахиња скинула са мене.
    Данима сам размишљао о причи у манастиру. Сваку реч сам се трудио да упамтим што боље.
    Након неколико месеци сам отишао у манастир желео сам опет видети старицу.
    Упокојила се два дана пре мог поновног доласка. Запалио сама јој свећу на гробу и плакао. Дуго сам плакао.
    Ушао сам у цркву. Молио сам се онако како ме је покојна монахиња учила. Својим речима се обраћајући и молећи господу. Остао сам попилично дуго. Већ је сунце зашло за околна брда која су била око манастира...
    Ово је оно што сам ја доживео и преживео. Волео бих да макар једног од вас који ово прочитате одврати од одласка код гатара, врачара и "хороскопџија". Ако само један од вас одустане од одласка врачари по помоћ, ја сам постигао циљ.
×
×
  • Креирај ново...