Снежана

ne znam ni ja, al znam da će da te prođe ...kažu, sa dvadeset tražiš ljubav svog života, sa trideset - srodnu dušu, a posle četrdeset nekog ko neće da te nervira dok piješ prvu jutarnju kafu ... ja predpostavljam da su srodne duše ono dvoje od 70, što pazare leba u 5 ujutru, on lajkuje svaki, a onasvaki fajta, jer je zaboravila vilicu kod kuće.

,,ТАКОЗВАНА ЦПЦ ЈЕ У ЦРКВЕНОМ СМИСЛУ ЈЕДНОСТАВНО НИШТА" На данашњи дан 1957. године рођен је Радован Биговић, чувени српски теолог. Био је протојереј-ставрофор Српске православне цркве, професор и декан Православног богословског факултета у Београду и вршилац дужности старешине манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну. Рођени Никшићанин, средњу теолошку школу (богословију) је завршио у манастиру Крка. Дипломирао је на Православном богословском факултету и Филозофском факултету у Београду. Докторирао је 1993. године на Православном богословском факултету у Београду. Био је уредник филозофско-теолошке библиотеке „Службеног гласника“ и члан Удружења књижевника Србије. Иза себе је оставио многобројна дела из области теологије и философије међу којима и једно под називом ,,Свети Василије Острошки (1998. године). -На питање Како као Србин из Црне Горе гледа на терор над СПЦ у тој држави и режимско протежирање неканонске Дедеићеве цркве одговорио је: - Црну Гору потреса свеопшта криза, а на првом месту криза идентитета. На удару је све оно што је битно: језик, вера, култура, национална самосвест, морал, економија. За потребе дневне политике фалсификује се историја. Атакује се и на Православну цркву кроз захтеве за аутокефалност и покушаје да се функционализује у кодове црногорског национализма и црногорске државотворности, иако је она једина самостална и независна установа у Црној Гори. Свим осталим је мозак изван Црне Горе. Такозвана ЦПЦ је у црквеном смислу, једноставно, ништа. Програм те организације није Јеванђеље Христово, већ политичка идеологија Секуле Дрљевића. Радован Биговић је преминуо 2012. године. Све ово је говорио много пре данашњих догађаја.

„Volim je i ne mogu sa njom da razgovaram, uhodim je da je ne bih sreo. Voleo sam devojku koja je i mene volela, ali morao sa da je ostavim. Zašto? Ne znam. Bilo je to kao da je okružena oružnicima koji su koplja držali napolje uperena. I kada bih joj se približio, naleteo bih na šiljke, bivao ranjen i morao da uzmaknem. Mnogo sam stradavao. Da li je za to devojka bila imalo kriva? Ne verujem, ili sam čak siguran da nije. Poređenje od maločas nije bilo potpuno, pošto sam i ja bio okružen oružnicima koji su koplja držali okrenuta unutra, naime prema meni. Kad god bih se primakao devojci, naleteo bih najpre na koplja svojih oružnika, već tu je moje napredovanje bilo zaustavljeno. Možda do devojčinih oružnika nikad nisam ni dospeo, pa ako bi trebalo da sam i dopro, onda to već krvareći od svojih kopalja i bez svesti. Da li je devojka ostala sama? Ne, neko drugi je prodro do nje, lako i ničim sprečavan. Iscrpljen sopstvenim nastojanjima, gledao sam na to onako ravnodušno kao da sam vazduh kroz koji su se njihova lica nagla jedno na drugo u prvom poljupcu.” Franc Kafka

pre će Izrael i palestina da naprave mirovni sporazum

@Bokisd, lupi jedan lajk na one čizme gore, pa nek ide život (btw teget su, ne crne...čista erotika )

u restoranu, ne u kući (Bajaderica)

@Milica Bajic

šta'š i mi seljanke moramo negde Sirogojno džempere da reklamiramo....

NEKAŽE SE PRIORITETA NEGO PRIJORITETA - DOKLE VIŠE!!!

Selin: Živjeli ludaci i kukavice! Nas dvoje nismo plakali. Nismo više imali suza. Nemoć sveta u ratu dolazila je da se isplače, kad bi žene i deca otišli, po hodnicima s bledom, mrtvačkom svetlošću gasnih svetiljki, pošto se završi poseta, vukući noge obrazovali su veliko slinavo stado, ništa bolje, odvratno. Za Lolu je poseta tom kao nekom zatvoru gde sam bio, opet bila nekakav doživljaj. Nas dvoje nismo plakali. Nismo više imali suza. — Je li istina da ste zaista poludeli, Ferdinande? — upita me ona jednog četvrtka. — Poludeo sam! — priznadoh. — Onda će vas ovde lečiti? — Strah se ne leči, Lola. — Znači, toliko vas je strah? — I više od toga, Lola, toliko me je strah da čak i da umrem svojom prirodnom smrću, kasnije, nikako ne dam da me spale! Hteo bih da me spuste u zemlju, da istrulim na groblju, mirno, spreman možda da oživim… Ko to zna? A ako me spale, Lola, razumete li, sa mnom je gotovo, konačno gotovo… Kostur, uprkos svemu, još liči na čoveka… Ipak može lakše da oživi od pepela… Pepeo znači kraj… Šta kažete na to? … I onda, razume se, rat… — O, pa vi ste zaista poslednja kukavica, Ferdinande. Odvratni ste, kao pacov… — Da, poslednja kukavica, Lola, odbijam rat i sve što uz to ide… Ne kažem da žalim zbog rata… Ja se s njim ne mirim… Ja zbog rata ne lijem suze… Ja ga načisto odbacujem sa svim ljudima u njemu, ništa neću da imam ni s njima ni s njim. Čak i da je njih devet stotina devedeset pet miliona tamo, a ja ovamo sam, ipak nisu oni u pravu, Lola, a ja jesam, jer ja jedini znam šta hoću: neću više da umirem. — Ali, Ferdinande, nije moguće odbiti odlazak u rat! Samo ludaci i kukavice odbijaju da ratuju kad im je domovina u opasnosti. — Onda živeli ludaci i kukavice! Ili tačnije, neka prežive ludaci i kukavice. Pamtite li, Lola, bar jedno ime vojnika iz Stogodišnjeg rata?… jeste li ikad potražili samo jedno od njihovih imena?… Niste, zar ne?.,. Nikad se niste potrudili da saznate! Za vas su oni isto toliko bezimeni, nevažni i neznani koliko i poslcdnji atom ovog pritiskivača za hartiju tu, pred nama, koliko i vaše govno od jutros… Eto vidite, Lola, da su poginuli bez razloga! Bez ikakvog razloga, budale jedne! To ja vama kazem. I dokazao sam. Jedino je život važan! Za deset hiljada godina, možemo da se kladimo, ovaj rat, koji nama izgleda toliko značajan, biće potpuno zaboravljen… Možda će se još jedva tuce naučnika prepirati tu i tamo oko datuma glavnih pokolja po kojima se proslavio… To je sve što ljudi umeju da pamte jedni o drugima u razmaku od nekoliko vekova, nekoliko godina, nekoliko časova… Ja u budućnost ne verujem, Lola… Kad je otkrila u kojoj se meri ja dičim svojim sramotnim stanjem, prestade da me smatra bednim i da me sažaljeva… Puna prezira, ona me osudi, konačno. Odluči da istog časa ode. To je bilo isuviše. Kad sam je ispratio do kapije te večeri, nije me poljubila. Zaista nije mogla da prihvati da osuđeniku na smrt nije istovremeno dat i duh žrtvovanja. Kad sam je upitao za naše palačinke, ni na to mi nije odgovorila. Putovanje na kraj noći

Proverila i ja u Ljermontovoj sada, važi ovlašćenje od notara iz CG. P.S. Sve je navedeno u ovlašćenju i br. šasije i br. motora Hvala @RYLAH i @Срндаћ