Jump to content

Дарија Јовичић

Члан
  • Број садржаја

    8
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Дарија Јовичић је реаговао/ла на Дејан у То дивно чудо - ЉУБАВ   
    Glavno pitanje nezrelog čovjeka je kako se riješiti samoće. Zreo čovjek je sposoban da bude jedno sa partnerom, a da sačuva svoju individualnost
    (Foto: Shutterstock) Nezrela ljubav Nezrelu ljubav živi nezreli čovjek. Glavno pitanje nezrelog čovjeka je kako se riješiti samoće. On koristi partnersku ljubav da izbjegne usamljenost i izolovanost.
    On misli da je ljubav isto što i zaljubljenost i seksualnu želju i fizičku privlačnost partnera smatra sigurnim znakom ljubavi. Nezrela osoba od partnerske ljubavi očekuje previše. Poistovjećuje je sa smislom života. Za nju je ljubav stapanje, treba da misle kao jedno i da se nikada ne promijene.
      Nezreo čovjek se prikazuje drukčijim nego što jeste, boljim, pametnijim, bogatijim, zabavnijim, pokušava da izgleda ljepši fizičkiNezreo čovjek je ljubomoran i posesivan. On je opisan u Hebelovoj drami “Herod i Marijana” gdje ljubomorni kralj naređuje da se nakon njegove smrti ubije njegova žena, kako je više niko ne bi posjedovao. Nezreo čovjek ne vjeruje u ljudsku individualnost i urođenu potrebu ljudskog bića za slobodom i samostalnošću.
    Smatra da u zajedničkom životu uvijek moraju ići zajedno, imati samo zajedničke prijatelje, ista interesovanja i poglede na svijet.
    Nezreo čovjek se prikazuje drukčijim nego što jeste, boljim, pametnijim, bogatijim, zabavnijim, pokušava da izgleda ljepši fizički. Nezreo čovjek vjeruje da je imati nekoga jedini način da bude srećan.
    Na odbijanje reaguje teškim razočarenjem, čak i bijesom. Zbog svjesnog ili nesvjesnog osjećaja nesigurnosti, on uporno traži partnera koji će mu dati osjećanje snage i lične vrijednosti.
    Zrela ljubav Zrelu ljubav živi zreli pojedinac. Zreo čovjek je sposoban da bude jedno sa partnerom, a da sačuva svoju individualnost. U vezi se osjeća slobodno i uživa u potpunoj međusobnoj otvorenosti. Ne krije svoja osjećanja i bez ustručavanja kaže “Volim te”. Za njega je potpuno normalno davati, a kada je potrebno, i žrtvovati se.
    Ostvareni čovjek se ne plaši samoće. On zna da biti sam nije nešto strašno i da to ne mora značiti da će ostati zauvijek sam, mada ni to ne smatra nekom katastrofom ukoliko se desi. Za njega je ljubav vještina koja se sastoji u brizi za drugoga u poštovanju, razumijevanju i podržavanju njegove ličnosti i slobode.
    Kada nekoga zaista voli, dopušta mu bez straha uvid u svoj život, svoja strahovanja, slabosti i očekivanja, bez obzira na to kakvu će reakciju to izazvatiOsoba koja voli, veseli se što je partner onakav kakav jeste i podstiče ga da živi prema svojim potrebama i težnjama. Zreli čovjek zna da je fiksiranje ljubavi na samo jednu osobu parazitarni odnos. Paradoks zrele ljubavi leži u tome što je ona moguća prema jednoj osobi samo ako se istovremeno vole i svi drugi ljudi i sam život.
    Ukoliko se desi da otvoreno iskazana ljubav ne bude uzvraćena, to nije tragedija za zrelu osobu jer ona uživa u voljenju. Ni ostvaren čovjek nije potpuno kritičan kada je zaljubljen, ali je toga svjestan i ne hrli naglo u vezu ili brak.
    Kada nekoga zaista voli, dopušta mu bez straha uvid u svoj život, svoja strahovanja, slabosti i očekivanja, bez obzira na to kakvu će reakciju to izazvati.
    Zna da je bitna ljudska osobina nesavršenost i ne stidi se svojih mana, ne skriva ih pred drugima, jer nikakvo pretvaranje nije potrebno onima koji vjeruju u sebe.
    Budući da se osjeća vrijednim, daće drugima, a naročito osobi koju voli, slobodu da živi i razvija se prema sopstvenim potrebama, željama baš kao što sam živi.
    To znači biti slobodan, biti svoj, misliti svojom glavom, a ne tuđom, to znači voljeti.
    Njegova ljubav je trajna i postoji nakon rastanka.
    Zaključak: Stvarna, nesebična ljubav moguća je samo ako se ostvari psihička zrelost. Zrelost, nažalost, ostvaruju samo malobrojni pojedinci, jer “sazrijevanje je proces oslobađanja od nesamostalnosti i zavisnosti’’(E. From). Iz svega ovoga zaključujemo da veliki broj ljudi ne doživljava stvarno osjećanje ljubavi.
     
    Vijesti online
  2. Волим
    Дарија Јовичић је реаговао/ла на nishizawa у Sexualno obrazovanje   
    У неком идеалном универзуму, који постоји само у теорији.
  3. Волим
    Дарија Јовичић је реаговао/ла на nishizawa у Zasto treba dolaziti u crkvu svake nedelje Svestenomucenik Danil Sisojev   
    10 разлога зашто се не перем
    1. Терали су ме да се перем док сам био мали
    2. Особе које се перу су лицемери - мисле да су чистије од осталих
    3. Има толико врста сапуна да не знам који је најбољи
    4. Некада сам се прао али сам престао јер ми је досадило
    5. Перем се само у свечаним приликама као што су Божић и Ускрс
    6. Нико од мојих пријатеља се не пере
    7. Праћу се када сам старији и прљавији
    8. Немем времена за прање
    9. Вода није довољно топла зими или довољно хладна лети
    10. Произвођаче сапуна занима само профит
    (Ово је један римокатолички свештеник у САД, пошто му се смучило да слуша изговоре људи који не иду у цркву, поставио у жупне новине.)
  4. Волим
    Дарија Јовичић је реаговао/ла на Дејан у Mesto gde su čuda moguća   
    Pressmagazin obišao manastir Kumanicu u Polimlju, gde se na Dan Svetog arhanđela Gavrila na hodočašću skupi hiljade pravoslavaca, katolika, muslimana i ateista i prenoći pod vedrim nebom kraj svetih zidina, nadajući se i doživljavajući izlečenja
    Malo se gde pod kapom nebeskom može videti mesto gde se zajedno, pod istim krovom mole pravoslavci, katolici, muslimani, ateisti... Takvo čudo, ako se zaista tako može nazvati, doživeli smo početkom nedelje, na Dan Svetog arhanđela Gavrila u manastiru Kumanica u Polimlju.
    Na samoj međi koja deli Srbiju i Crnu Goru, na zemlji koja se smatra i svačijom i ničijom zatekli smo prizor koji se ovde, kažu, ponavlja svake godine na isti dan. Na dan kada će mnogi slepi da progledaju, paralizovani da prohodaju, a mnogi naučnici, lekari i nevernici ostati, po ko zna koji put, zatečeni i začuđeni.
    - Možete da verujete ili ne, ali poslušajte ono što ljudi govore - kaže nam Miroslav Lazović iz Prijepolja, jedan od onih što se ovdašnjih čuda i nagledao i naslušao. - Pogledajte ove ljude sa crnogorskim kapama, sa srpskim šajkačama i muslimanskim fesovima, pitajte žene zabrađene maramama zašto dolaze i zašto se mole, zašto će noćas na hiljade njih da prespava pod vedrim nebom, kraj ovih svetih zidina. I svako će vam otvoriti dušu, bez obzira na to da li ovde traže spas ili su došli samo da zahvale. Da zahvale za izbavljenje koje nigde, ni na jednom mestu nisu mogli da pronađu.
    I doista, među okupljenima, koji strpljivo čekaju dolazak vladike mileševskog Filareta i početak celovečernjeg bdenja, nema sumnje i neverice. Svi su uvereni da su čuda moguća, da je molitva jača od svake nevolje i zla, naročito ako se reči izgovore pred moštima Svetog Gligorija Kumaničkog, svetitelja o kome istorija skoro da ništa nije zabeležila.
    - šta da vam pričam - kaže nam u pola glasa Slavica Lukić iz Smedereva, koja sa dvoje dece pomalo stidljivo stoji kraj samog ulaza u crkvu. - Lično sam gledala kada su pre nekoliko godina odnekud iz Crne Gore doneli u serdžadi mladu devojku, muslimanku, potpuno paralizovanu. Najpre su je spustili na zidine ruševnog hrama, očitali molitvu i ostavili je da tu, pod vedrim nebom, prespava. Ujutro su je namazali osvećenim uljem iz kandila svetog Grigorija, a trojica sveštenika su joj očitali molitvu. Na opšte iznenađenje i neizmernu radost njene porodice devojka se pridigla, nesigurno se oslonila na noge i ubrzo prohodala.
    Početak litije
    Ljudi svih konfesija strpljivo su čekali da dođe vladika mileševski Filaret i početak celovečernjeg Bdenja
    Njenu priču dopunjuje i penzioner iz Bijelog Polja, koji je ovde pristigao sa sinom i snajom da podeli neizmernu radost.
    - Moja snaja, Jasna Ristić iz Loznice, inače lekar po struci, šest godina nije mogla da zatrudni - priča nam. - Ni sam ne znam šta sve nisu činili i pokušavali, ali im se želja ispunila tek kada su došli ovde i pomolili se pred ovim svetim moštima. Eto, dođosmo ponovo na isti dan, da se pomolimo za zdravlje i još jednom zahvalimo Gospodu što nam podari unuka.
    Ipak, najupečatljivije svedočenje zabeležili smo od Milana šebeka, vremešne starine iz sela Vrbnice, koji je uveliko zakoračio u devetu deceniju života. Iako ga od kuće deli više od tri sata hoda niz strme litice i kozje staze, prema sopstvenim rečima ni za živi glavu ne bi propustio nedelju ili neki praznik da ovde ne dođe.
    - A kako da ne dođem, kada ovoj svetinji sve dugujem - kaže šebek. - Imao sam svega 23 godine kada sam potpuno oslepeo, kada sam kao lud bauljao u potpunom mraku i trpeo neizdržive bolove u očnim dupljama. Niko mi nije mogao pomoći, ni medicina, ni travari. Ne mogavši više da izdržim uzeo sam štranjku i krenuo da se obesim. Već sam navukao omču oko vrata, kada me je komšija spazio i u poslednji čas zadržao. On me je i doveo ovde, jer je čuo da se na ruševinama nekadašnjeg hrama svakojaka čuda dešavaju. A ono što se meni dogodilo, veće je od svakog čuda.
    šebek kaže da mu je sveštenik tada očitao molitvu i potom mu stavio u ruke neku knjigu. Zamolio ga je da je otvori i nešto pročita iz nje.
    - Ali, ja ne vidim oče - rekoh mu. - Kako mogu da čitam?
    - Videćeš Milane - reče mi on - samo se malo bolje udubi.
    I doista, najpre mi pred očima zasijaše dve blistave duge, a zatim i obrisi stare, crkvene knjige. Najposle počeše da izranjaju i slova, a potom i ceo tekst kao na dlanu. Bio sam neizmerno srećan, ali i zastrašen da ponovo ne oslepim. I zato sam, uvek iznova, dolazio svetinji, molio se i zahvaljivao, i tako bezmalo već punih 60 godina.
    A čudima Kumanice, baš kao i njenim tajnama, kao da nema kraja. Pretpostavlja se da je hram podignut krajem 13. ili početkom 14. veka, ali je tačnu godinu izgradnje i ime ktitora odavno zamela prašina vremena. U pisanim tragovima najpre se pominje početkom 16. veka, 1514. godine, kada je u svom apostolu pominje neki pop Mihailo, a zna se i da je teško postradala sredinom 18. veka. Kako i zašto, pitanja su koja i danas zbunjuju istraživače. Pretpostavlja se da se sama zarušila ili ju je, možda, smrvila odvaljena stena sa litice podno koje je vekovala.
    Prilikom svojih istraživanja arheolozi Dejan Radičević i Emina Zečević pronašli su u oltaru crkve sarkofag sa moštima nepoznatog sveca. Otkrili su ga u oltarskom delu crkve, na mestu gde se retko ili nikako ne sahranjuje. Pretpostavlja se da je reč o jednom od najvećih tadašnjih crkvenih velikodostojnika, odnosno neko ko je među savremenicima bio izuzetno cenjen i poštovan. Neretko se u Polimlju može čuti i legenda po kojoj su mošti Svetog Save sklonjene pred najezdom Turaka u poslednji čas, odnosno da su na Vračaru spaljeni nečiji tuđi ostaci, te da su čudotvorne mošti srpskog arhiepiskopa upravo ovde pohranjene. Tome u prilog ide i činjenica da se o Svetom Grigoriju Kumaničkom veoma malo zna, odnosno da postoji samo jedan pisani zapis iz 16. veka, u kome se navodi da je reč o potomku loze Nemanjića, da je bio srpski arhiepiskop i prosvetitelj.
    Ipak, Miroslav Lazović nam objašnjava da je Grigorije, nekadašnji arhiepiskop Srpske pravoslavne crkve, poticao iz ovih krajeva, te da je ktitor manastira Grigorijat na Svetoj gori. Tamo je umro i sahranjen, a kada je taj manastir, sredinom 18. veka zahvatila vatra, monasi, njegovi zemljaci,
    ISCELJENJE
    Manastir spasao nogu detetu
    Kumanica je već krajem 14. veka bila poštovano svetilište o čemu svedoči i predanje po kome je srpska vojska, koja je pristizala iz pravca severozapadne Srbije na putu za Kosovo, ovde zastala i pričestila se.
    U mnoštvu čuda i neobičnih isceljenja monasi rado pominju i slučaj Rada Ljujića iz sela Grančarevo kod Bijelog Polja. Imao je samo šest godina kada se, čuvajući ovce, teško povredio. Lekari su bili odlučni da se noga mora amputirati, ali njegova majka nije dozvolila. Od komšija je čula za Kumanicu i tamo ga odvela. Rade je u njoj proveo nekoliko noći i potpuno se oporavio, a kada se vratio kući i otišao na pregled, lekari nisu mogli čudom da se načude. I on, kao i pomenuti Milan šebek, redovno je dolazio crkvi iako je davno prevalio osamdesetu. Kada se
    obrušila stena ili se crkva sama urušila, oštećen je i sarkofag u kome je počivao, pa se danas, osim u kovčegu pred kojim se mole na hiljade vernika, čestice moštiju nalaze i ispod njenog poda, ali i u manastiru u Drnišu. Iako je duže od dva veka crkva bila u ruševinama, narod je nikada nije zaboravio, a verska služba se ovde skoro nije ni prekidala. Pred svete zidine dolazili su unesrećeni, bolesni i drugim životnim nedaćama pritisnuti ljudi, ovde su se dugo i istrajno molili i, začudo, neretko su im molitve i bile uslišene.
    Priča o čudotvornom mestu prenosila se vekovima, od usta do usta i sa kolena na koleno, pa nije čudno što je svako sa nevericom čuo vest da će trasa nove pruge, od Beograda do Bara, proći upravo preko njenih temelja. Bilo je to sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme kada je crkva imala malog ili nikakvog uticaja na komunističku vlast. Ipak, nekom Božjom promisli, projekat je promenjen, pruga je pomerena za šest metara, taman toliko da nekadašnji hram opstane. Jedino je lekovita voda, koja je svojevremeno tekla ispod samih temelja hrama, otekla ispod pruge, ali je i danas koriste vernici, piju je i njom se umivaju, tvrdeći da leči sve što se može izlečiti. Krajem prošlog veka, 1999. godine, hram je uz blagoslov počivšeg patrijarha Pavla ponovo obnovljen i od tada svetinja na desnoj obali Lima, svega nekoliko kilometara uzvodno od Gostina, predstavlja mesto hodočašća svih vernika, bez obzira na nacionalnu pripadnost ili konfesiju kojoj pripadaju.
    izvor:Pres Online
  5. Волим
    Дарија Јовичић је реаговао/ла на Бјелопавлић у „ Оче МЕНИ БОГ НИКАД НЕЋЕ ОПРОСТИТИ“   
    Благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија обављам пастирску дужност у „Заводу за извршење кривичних санкција“ у Спужу и то од 2005 године.Ово је једна од прича:

    Био је Васкрс 2005 године,мој први одлазак у затвор ради причешћа.Лагао бих када би рекао да нисам имао трему,али телефонски разговор са митрополитом неколико дана пре ми је ипак разбијао трему.Чим сам завршио Васкршњу литургију у мојој парохијској цркви упутио сам се са монахињама из манастира Ждребаоника у КПД.На улазу ме је сачекао начелник и накратко ме упознао са правилима установе и планом где ћемо све ићи.Али један догађај те године заувек ће променити неке моје ставове којима сам „слепо“ робовао.
    Ушли смо у полуотворено оделење.Ту бораве затвореници који су полуслободњаци.После кратке беседе приступио сам причешћу,водећи рачуна ко је крштен.Монахиње су делиле васкршња јаја уз поздрав –Христос Воскресе- док су две певале тихо тропар васкрса.Иза мене су стајали чувари.Међутим ,док сам причешћивао чуо сам тихи глас који је рекао „-Мени,Бог никад неће опростити“.Нисам реаговао одмах јер сам мислио да је то рекао неко од стражар.Опет се зачуло,али овај пут мало гласније-„оче,мени Бог никад неће опростити“.Пажњу ми је привукло оно „оче“.Окренуо сам се и видео између два стражара човека који је био висок два метра.Вратио сам се причешћу и кад сам завршио са причешћивањем,окренуо сам се ка том човеку и рекао-„Брате уколико се покајеш,Бог не само што ће ти опростити,већ имаш шансу да постанеш нови Свети Василије (Острошки).Још увек ми је пред очима његов поглед кад сам поменуо светог Василија.

    Прошло је неколико дана после Васкрса,мислим да је био Источни петак.Звали су ме из затвора да дођем,пошто један затвореник је тражио „верски обред“.Спаковао сам се и отишао.Чим сам стигао одвели су ме у полуотворено оделење.Ушао сам у неку просторију која је имала шанк.Било је неколико затвореника који су одмах устали.Један од њих ме је повео у једну собу.Ушавши приметио сам да је у соби било мрачно,Познате зелене завесе су биле на прозорима и неко је седио за столом.Тај неко је проговорио-„значи,ипак Бог ће ми опростити“.Препознао сам тај глас.То је био онај брат што је два пута за Васкрс шапутао иза мене.Спуштајући торбу да седнем одговорио сам му –„То зависи од тебе“.Да скратим почео је брат М. да прича своју причу.У свет криминала је ушао сам 20 година,касније када је „пао“ због убиства,оптужница му је спојена и са разбојништвом,насилничким понашањем тако да је био осуђен на 20 година.Све је причао и то је трајало сигурно два сата.Рекао ми је како је већ 12 година у затвору.А имао је 21 годину кад је дошао.После ми је и признао да све што је стекао криминалом да је све продао и да од новца који му шаљу браћа из иностранства да тај новац већ 12 година шаље мајци од човека којег је убио.Значи покајање је имао и пре мене.Потом сам разговарао са њим и после разговора сам му прочитао разрешну молитву.Сутрадан сам отишао рано ујутро да га причестим.Брат М је заплакао после причешћа.После годину дана брат М је изашао из затвора.Биле су две амнестије (једна од преседника Вујановића).Оженио се (ја сам га венчао) и добио је сина (ја сам му крстио сина)


    Сада је 2012,брат М долази на сваку литургију,исповеда се једном месечно.Понекад ме и посрами каква му је исповест и шта све исповеда.Пости све постове.Питам се шта би било са њим да сам тог Источног петка 2005 године почео причу о канонима и епитимијама.Где би сада био брат М.
  6. Волим
    Дарија Јовичић је реаговао/ла у Попадија - узданица свештеника   
    Много сам о овоме размишљао. Шта ово значи? Сигурно сте већ чули да је попадија пола попа? Рекао бих да је много више, али добро...

    Но, шта заиста ово значи? Да ли се овде мисли само на то да свештеник буде уредан, чист, да има када се врати са парохије спреман ручак, да га не узнемиравају када нешто чита итд...? Лично мислим да није (само) у томе ствар. Мислим да је много важније да попадија буде са свештеником у цркви на службама, на светој Литургији. Ово причам из личног искуства. Ја не могу да замислим да недељом моја породица није са мном на Литургији. Да, десе се изузеци јер је дете мало, или се нешто разболи када је много хладно итд... но, џаба је да све попадија чини ако није у Литургији јер онда се све своди на посао као и сваки други. Онда ни свештеник не може са пуним правом да позива народ да дођу у Цркву. И не само то: ако попадија није недељом ипразником са својим мужем, свешетником у Литургији онда је све само празна прича- Онда је литургијска обнова и ревнитељство за литургију само обична причица за децу. Свако моће да каже: Чек попе, ти нама то причаш да се причешћујемо, али где је твоја жена и твоје дете?


    Познајем много свештеника којима су супруге заиста узданица управо на овај начин, Богу хвала. Но, познајем и оне којима супруга долази у Литургију као и сви остали три-четири пута годишње. наравно, не причешћује се тек понекад.


    Дакле, литургијска обнова НЕЋЕ дати плода ако се према Литургији понашамо лицемерно- Неће дати плода ако то "причамо народу" а сами је не примењујемо. Још, долазак попадије па макар био и сваке недеље никако не треба да буде "да народ види" већ из искрене вере да је ту спасење.

    Како се обрадујем када одем код неког брата свештеника и видим да попадија пева за певницом заједно са дечицом. Многе попадије су једини појци у црквама. То је показатељ живота у Цркви. Дај Боже више таквих свештеника и њихових супруга.
  7. Волим
    Дарија Јовичић је реаговао/ла у Ово је прича о светом човеку, деда Живану из села Александровца   
    Добих ово писмо са молбом да га објавим у потпуности на форуму и поделим са нашим драгим члановима и гостима сајта. Верујем да ће Вам много значити ово што ћете прочитати.



     
    Пречасном оцу Ивану
    уреднику православног сајта
    „Живе Речи Утехе“
     

     
     
     
    Најпобожнији саслужитељу, оче и брате, радост ми је што могу да ти се обратим овим писанијем. Редован сам посетилац сајта ЖРУ, још увек немам храброст да се улогујем и активно учествујем на форуму, али даће Бог, има времена. Сајт је веома лепо литургијски осмишљен, пун је ствари које живот значе. Човек пратећи сајт и форум може да добије пуно корисних информација, да размени своја искуства са другим црквеним људима и да узраста у правим вредностима. Сајт упућује на Христа, што је основни смисао његовог постојања.

    Овим писмом бих хтео да скренем пажњу форумаша на једног дивног старчића који је до пре неколико година обитавао у икони царства Божијег – Литургији, а имао сам велики благослов да га познајем.

    Упознао сам га на једној Литургији у Александровцу где сам на парохији. Док сам служио, чуо сам његов звонак глас како одјекује са певнице. Низак, пуначак и очију пуних суза док је Литургија трајала. Литургија је текла мирно, молитве сам читао гласно. Пришао је да се причести.Мој први сусрет са њим.Лицем у лице. Христос посреди нас.“Тело и Крв Христова.“Одговорио је „Амин“ кроз сузе и примио Христа.

    После Литургије је пришао и рекао „Благослови,оче. Ја сам Живан, родом сам из Александровца а живим у Божевцу. Хвала за дивну Литургију. “Сузе су му текле низ образе.“Нарочито хвала за молитве које си читао гласно. Сада ми је потпуно јасно зашто треба да се стално причешћујемо. Данас ми је Литургија била некако пуна.“

    Деда Живан је из побожне породице. Брат му је редовно певао за певницом, сестра му редовно долази у цркву, други брат пева за певницом у једној београдској цркви. И њихова потомци су побожни и редовно долазе на Литургију. Деда и отац су му били монаси у манастиру Витовници. Сахрањени су са северне стране цркве, гробови поред оца Тадеја.

    Сваки сусрет са њим ми је био непоновљив. Волео је Бога. Приметио сам када год би причао о величини Божјој,плакао би. Тако би Богу захваљивао.
    „Мој оче, када сам био у војсци,било је тешко време. После рата, комунисти ти не дају у цркву .Одвраћају. Ја се не дам. Мојој сестри на Велики Петак учитељ угурао у уста комад сланине. Да је омрси. Бог да му опрости што се подао ђаволу.Тешка времена.

    У војсци сам служио у морнарици.Три године на броду.Када год сам долазио кући на одсуство,носио сам униформу.Белу,са златним дугметима. Где год кренем сви гледају у мене.Дођем кући и право у цркву.После службе пред портом ме чека полиција да ме приведе у кућу-станицу полиције у којој сада живиш.Узели су је комунисти од Цркве да би могли из куће да прате ко долази у цркву.Одвраћали су ме да не долазим у цркву,да ћу у војсци имати проблема.Кажем ја,нека.И већи од мене су страдали па ко сам ја да не страдам.Нису ми могли ништа.Јуначки сам се држао.И тако три године.Сваки долазак у униформи,правац-полиција.Хвала Богу.“
    „Знаш ли ти оче, када сам требао да се оперишем,шта се десило?Молим ја Бога да води лекареву руку да ме добро оперише.Сетим се ја,па добро наоштрим нож.Када сам стигао у болницу,ставим га под јастук.Када је лекар дошао да ме упозна са током операције ја извадим онај нож и кажем: ево ти докторе овај нож,добро сам га наоштрио,па кад сечеш да мање боли.Доктор се насмејао и рекао ми:Живане,не брини Бог је и с тобом и са мном.Операција је добро прошла.“

    Када год бих разговарао са њим,а волео сам дуге разговоре са њим на крају би увек рекао:“Оче,опрости,грешан сам човек и незгодан,ако те нисам сада увредио,други пут ћу сигурно.“

    „Оче,много волим Литургију.Много волим да се причешћујем.Некако после причешћа будем лакши.Знам да Христос узима моје грехе.Како сам почео да се често причешћујем,трудим се да га пуно не оптерећујем собом.

    Једанпут одем ја на Литургију у манастир Рукумију,код оца Симеона.Знамо се одавно.Служи отац Симеон полако,певница лепо одговара,складно,црква пуна народа.Као у рају.Изиђе отац на двери са путиро и каже:“са страхом Божјим и вером приступите!“Срце ми се угреја да приђем.Видим нико не прилази,а чаша покривена.Ја приђем.Позвао је.Станем пред њим а он ће:“ Живане,зашто си пришао?“Позвао си оче.“Како сам позвао?“Рекао си приступите,и ја сам послушао.“Не можеш да се причестиш,није пост.“ Оче, због тебе сам пришао,да не би лагао.“Како да не бих лагао?“Тако оче што ћеш после да кажеш,ми који смо примили Божанске дарове заблагодаримо Господу,а сам си их примио,што не кажеш:ја који сам примио...Поћута отац Симеон и причести ме.Добар је то човек.Велики молитвеник.“

    Када год бих га питао како живи одговарао би да живи много добро.Да му је Бог све дао.Да нема нечега на свету што му није дао.Живот и породицу, њиве и виноград,ваздух и цркву и све.

    „Мој зет је био комуниста.Ћерка га заволела.Стид је било да ми каже да је некрштен.Ја јој кажем:нека ћерко,нека је он добар човек,а за друго ћемо лако.Бог ће све да уреди.

    Родише ми се унучићи.Ћерка и ја их тајно крстимо.Да зет нема проблема на послу.Ни он није знао.Једно вече седимо зет и ја и разговарамо.Он каже: “Тасте,хтео бих да се крстим.“Сада?питам ја.“Сада.“Зовем ја мог доброг свештеника божевачког.Било око 9 сати увече.Мој зет хоће да се крсти. “Сада?“Сада.“Бре Живане да оставимо за сутра?“Не оче,сада сам га упецао.Можда ми сутра побегне.И крстисмо га.

    После неког времена зет ће“Тасте,хтео бих да се венчам у цркви.“Опет ја зовем мог свештеника и венчасмо их.“Тасте,децу да крстимо?“ Е зете,деца су ти крштена и причешћена без твог знања.“Тасте,хвала Богу и теби.“ Зет ми сада не пропушта Литургију,пости и причешћује се.Велики је Бог!“

    Најтежи сусрет са деда Живаном је био када му је син умро.Био је електричар.Умро је радећи на бандери.Добио је инфаркт и висио на жицама пар сати док се нису изређале све службе:хитна помоћ, полиција, ватрогасци, електричари.Све је то деда Живан преживео.

    На дан сахране ишао сам ка његовој кући.Приметан је био велики ред људи са свећама и цвећем у рукама.Било је и више свештеника и монаха.Још издалека дотрчао је до мене деда Живан и узео благослов.Изјавио сам му саучешће и он је рекао:“Слава Богу оче.Када сам видео свог сина како виси на бандери,помислио сам како је било Светој Богомајци када је гледала свог Сина како невин виси на крсту ради свих нас.Па рекох ,о Господе да ти и ја нешто принесем.“Како су ме његове речи потресле!

    Молио је да опело служимо на српском.Каже,хоће сваку реч да разуме. Послушали смо га.Стајао је прав као свећа и молио се.Видело му се то у очима.
    Када је умро нисам могао да одем на опело.Сахрана је била на Светог Максима Исповедника 3.фебруара.Служио сам Литургију у Костолцу,а после тога сам имао обавеза у својој парохији.Стигао сам да његовој сестри,која је пошла на опело, дам дрвени крст да му стави у руку.“За крст се борио целог свог века“рекао сам.Крст је био умотан у целофан.

    Целога дана сам мислио и молио се за њега.Увече сам свратио до његове сестре да питам како је све протекло.
    „Оче,ставили смо му крст у руку како си рекао.Када сам се одмакла од њега,помислим зашто нисам крст извадила из целофана,да га извадим па да му поново вратим крст у руку.Када сам хтела да га извадим из руке,нисам могла.Мој брат је склопио прсте и стегао крст тако да није могао да се извади.Тако смо га и сахранили.Божје чудо оче.“



    Ово је оче Иване оно што сам хтео да поделим са твојом љубави о једном дивном побожном човеку од кога сам пуно научио.Молим те помињи га у својим молитвама.Он ће нас сигурно пред Господом.






    На св.Луку апостола
    свештеник Бобан Ристић
    31.октобра 2011.г.
     
     
     
  8. Волим
    Дарија Јовичић је реаговао/ла на Дејан у Они су светлост свету: Сећања на cвете животе духовних лица наше Цркве   
    Uspešan telesni rvač slobodnog stila -uspešan duhovni rvač svetogorskog stila


    Otac Vasilije prima u svoju keliju novinara agioritikovima.gr i govori o svom asketskom životu u pustinji Svete Gore. Sa teskobom govori o svom svetovnom životu i isticanju u rvačkom sportu.


    "Ovaj prsten ti poklanjam za tvoju veridba, ma kada to bilo", rekla je sa ljubavlju dvadesetojednogodišnjem Panajotisu njegova kuma, posle osvajanja zlatne medalje u rvanju. "Ali sam ja umesto svetovnoj ženi, taj prsten posvetio Bogorodici kada sam došao na Svetu Goru i postao monah", objašnjava novinaru agioritikovima.gr sada već četrdesetogodišnji monah Vasilije.
    Ostavio je iza sebe jedanaest medalja u rvanju slobodnim stilom, slavu i prijatelje u glavnom gradu i provodi život u molitvi u pustinji Svete Gore. Udaljena isposnica Rođenja Hristovog u čuvenim Katunakama je duhovno "sklonište", gde se podvizava sa još pet monaha. Tamo gde je pristup moguć samo jašući na magarcu kroz improvizovane staze, tamo gde izgleda da je vreme stalo ...
    Nešto kasnije, put Oca Vasilija sledi i njegov rođeni brat Otac Dorotej. To je teško palo njihovoj majci koja živi potpuno sama u Aharnesu, izvan Atine, kao što nam je rekao monah Vasilije.
    Pitanje: Oče Vasilije, šta vas je navelo da ostavite svetovni život i da živite u izolovani u pustinji?
    Ljubav prema Bogu, a posebno ljubav prema Bogorodici. Bogorodični vrt je bio najidealnije mesto gde sam mogao da lakše spasem svoju dušu. Udaljavanje od svetovnog života, odnosno od iskušenja i grešnih želja koje se začinju u u svetovnom druženju značajno pomaže postizanju ovog cilja.
    Uzaludna i prolazna svetovna zadovoljstvima ne vode nikud. Ovde je osnovni cilj očišćenje duše i tela. U ovoj duhovnoj sredini u kojoj svaki monah doživljava trenutke raja.
    Pitanje: Da li ste našli ono što ste tražili?
    Naravno, mnogo više od toga. Nisam očekivao da pronađem toliko mnogo duhovnih dobara. Bez svetovnih briga, u miru prirode, izvršavam svoje duhovne dužnosti i doživljavam duševnu celinu. Nadam se će i dalji tok mog života biti takav. Monaški život je spasonosni ako si dosledan u svom radu.
    Rat sa telesnim željama nikada ne prestaje. Ali ovde si daleko od uzroka i ograđuješ se duhovno. Rezultat je da možeš kontrolisati bilo koji zahtev tela. Oružjem vere, strpljenja i poslušnosti svom Starcu pokušavam da prevaziđem sve prepreke koje se javljaju na mom duhovnom putu.
    Pitanje: šta ste našli ovde što niste mogli da dobijete u svetu?
    Očišćenje uma, božiju blagodat, radost, božansku ljubav i mir koji vam pruža apsolutna tišina i blagosloveni predeo Svete Gore. Stvari koje su neobjašnjive za svet. Svet ne može da razume ono što oseća monah u ovoj pustinji.
    Daleko od svetovnih briga i bilo kojih svetovnih staranja. Bez vere je nemoguće ostati ovde. Veru i poverenje u Božiju promisao koja se stara o svim stvorenjima. To je nešto nezamislivo. To se samo može živeti a ne opisati rečima. Napetosti i stres svetovnog života sprečavaju sticanje duhovnih sposobnosti za osvajanje nebeskog carstva i spasenja duše.
    Pitanje: Da vas je neko razočaranje u svetovnom životu dovelo ovde?
    Ne, nije bilo nečeg takvog. Samo moja velika želja za Hristom i Bogorodicom. Podvižnički život me je privukao kao magnet i opčinio. Uostalom, još od detinjstva sam bio u crkvi.
    Konkretno, još od osme godine sam pomagao svešteniku u parohiji. Istovremeno me je privlačio I sport kojim sam se bavio otprilike 6 godina. Rvanje slobodnim stilom je bila aktivnost koja me je ispunjavala. Ali nikada nisam napustio duhovni život. U uzrastu od 19 godina, i pošto sam doživeo snažna svetovna iskustva, je počelo moje poznanastvo sa monaštvom. Posetio sam neke skite svetogorske pustinje i počelo sam da se impresioniram, videvši da postoji drugačiji način života. Iako sam imao prijatelje, braću i majku koja me je volela, neka ogromna duševna praznina me je činila nesretnim. Tako je nastala ljubav prema Bogu i podvizništvu, koji je potom prerasla u praksu.
    Pitanje: Da li ste se istakli u rvačkim takmičenjima?
    Da, istakao sam se u rvanju slobodnim stilom kao dečak, adolescenat i mladić. Jedanaest osvojenih medalja na državnim prvenstvima. šest zlatnih, tri srebrne i dve bronzane.
    Posle mog učešća na evropskom prvenstvu u rvanju u Turskoj, Bog me je pozvao u službu. Krenuo sam putem savršenstva, posvetivši se dušom I telom Bogu.
    Rekao sam sebi da nema više svetovnog života, materije, tela. Oni se gube i dotraju tokom vremena, a ono što ostaje je samo duhovno podvizavanje i spasenje duše.
    Pitanje: Da li ste ikkada pomislili da zasnujete porodicu?
    Uvek su mi to govorili roditelji, a posebno moja baka, ali sam ja shvatio da se ne može uravnotežiti porodični i duhovni život.
    Nikada nije imao posebnu sklonost ka osnivanju porodice. Osim toga, u pubertetu kada sam počeo da razmišlja o ovom problem, sustigle su me misli o podvizavanju.
    Pitanje: Posle vas je došao na Svetu Goru i vaš rođeni brat?
    Da, ja sam došao 1992 a posle godinu i po je došao i on.
    Pitanje: Da li ste vi uticali na njega ili je sam doneo odluku?
    U monaštvo se ne ida na silu. Hristos je rekao: "Ako ko hoće za mnom ići…"
    Da nije bilo tako, imao bih veliku odgovornost da je kasnije promenio mišljenje. Jednostavno, ponekad je dolazio na Svetu Goru, nešto ga je privuklo i posle izvesnog vremena nas je obavestio da je odlučio da postane monah.
    Osim toga poučavanje Otaca naše isposnice je igralo važnu ulogu u odluci mog brata. Moj brat je tada bio rešen da se ženi. Već je bio našao i devojku koja bi oženio. U početku je moj brat imao velikih teškoća zbog odnosa sa svojom devojkom.
    Pitanje: Kako je sve to primila vaša porodica? Vaš otac, vaša majka?
    Moj otac nije bio živ. Majka je sve prihvatila ali je bila veoma tužna zbog odlaska mog brata. Bila je veoma pogođena, nosila je u sebi previše bola i gorčine.
    Skupo je platila gubitak dvoje dece koji su napustili dom zauvek. Plakala je mnogo moja majka. Ali smo mi drukčije razmišljali. Govorili smo da Bog brine o njenoj duši i telu jer je posvetila svoje dvoje dece ljubavi Božijoj.
    Bila je u veoma teškoj situaciji. Malo je trebalo da umre od velike tuge. Ali hvala Bogu, danas su stvari mnogo bolje. Sada je to u potpunosti prihvatila. U Atini živi i naš najstariji brat, koji ima porodicu i troje dece. Razumete da je to značajna podrška mojoj majci.
    Pitanje: šta sada osećate prema vašoj majci. Da je ovde sa nama šta biste joj rekli? Koja su vaša osećanja?
    Moja osećanja su sada drugačija. Nisam više njeno dete, jednom sam bio njeno dete. Moja majka je sada Bogorodica. Moju majku po telu smatram za sestru. Prava majka mi je Bogorodica. Nju treba da volim, zbog nje sam došao i verujem da će me ona spasiti kad dođe vreme. Pomoći će mi da spasim dušu.
    Pošto razgovoramo o mojoj porodicom ispričaću vam jedan zanimljiv događaj koji se desio neposredno pre mog odlaska u manastir. Dakle, jednom mi je kuma poklonila prsten i rekla: "Poklanjam ti ovo za veridbu, kada god bude i ako je bude". Ali sam ja umesto svetovnoj ženi, taj prsten posvetio Bogorodici kada sam došao na Svetu Goru i postao monah.
    Njoj ću služiti, ako Bog da, sve do moje smrti. Duhovno je moja duša udata za Gospoda Isusa Hrista i Bogorodicu, a ne za telesnu ženu.
    Pitanje: Jer vaša kuma predosećala da bi mogli postati monah?
    Delovao sam tako da nikom nije padalo na um da bih mogao postati monah. Imao sam prijatelje i društvo, ali nisam uopšte zanemarivao bilo koju od mojih duhovnih obaveza. Bogosluženje svake nedelje, redovna molitva, post svake srede i petka i naravno svakog velikog posta. Pomogao sam kad sam mogao svojoj braći, ne samo rođenoj, već svim bližnjima. Shvatili su tek tog dana kada sam otišao na Svetu Goru. Kada sam im rekao ostali su zapanjeni.
    Imali smo jake porodične veze, a i sa rodbinom smo imali veoma bliski I iskren odnos.
    Pitanje: Da li su vam tokom toliko godina monaštva nedostajali vaša majka i vaš rođeni brat koji žive u Atini, ali i rođaci i prijatelji iz detinjstva?
    Nisu mi mnogo nedostajali. Otkad me je privukla ljubav i želja Bogorodice i otkad sam doneo konačnu odluku da postanem monah, automatski se ljubavi prema moja porodici udaljila.
    Više me ne mogu ganuti, niti osećam posebnu vezu prema njima. Sve vidim kao moju braću, a ne kao nešto posebno. To su moja osećanja.
    Pitanje: Možda ćete nekad zažaliti zbog odluke da postanete monah?
    Protiv takvih misli se borim molitvom. Na taj način ostaju samo misli. Da bih se poveo za njima trebalo bi da pristane i moje srce. To se nikad nije desilo. Tako da vam kategorično tvrdim da se nikada nisam pokajao zbog odluke da postanem podvižnik.
    Mir duhovnog života ne mogu zameniti sva blaga ovog sveta. To je jedinstveno iskustvo.
    Pitanje: Koliko monaha ima vaša isposnica?
    Ima nas deset monaha. Relativno veliki broj za podvižnike ovde. Živimo zajedno i svako ručnim radom daje doprinos bratstvu.
    Pitanje: Kako neko može da poseti isposnice u Katunakama i okolnim oblastima Svete Gore?
    Pre svega da kažem da je pristup isposnicama svetogorske pustinje, kako se ovde naziva, moguć samo peške ili jašući na magarcu improvizovanim stazama. Ovde treba da kažem da samo uz veru može neko da izdrži te uslove.
    Sveti cilj ti daje snagu da izdržiš bilo koju teškoću i iskušenje. Zato sam ovde i došao, da se ponizim i otrpim bol. Carstvo Božije se ne dobija uz udobnosti i luksuz, već samo vežbanjem vrline i uklanjanjem strasti tela i jednostavnim život dok se sasvim ne očvrsne.
    Pitanje: Kako proteknu vaša 24 sata?
    Počinju u 4 sata ujutro po svetovnom vremenu. To je vreme za Jutrenje u maloj crkvi naše udaljene isposnice. Sledi liturgija, ako je sveštenik prisutan. Sve ovo je do 8 sati po dnevnom redu. Trpeza, odnosno hrana je sledeći korak u našem programu.
    Onda se svaki monah bavi ručnim radom. Od kuvanja do obrađivanja male bašte gde gajimo povrće. Od dva do četiri je odmor, a zatim Večernje i trpeza. Onda ponovo ručni rad do večernjeg odmora.
    Pitanje: Jel teško monaštvo Oče Vasilije?
    U zavisnosti od toga šta želite od svog života. Udobnost i provod koje vam velikodušno nudi svet, ne garantuju i sreću.
    Ova vrlina se stiče samo kroz unutrašnje podvizavanje. Koliko da je i teško monaštvo, vredi što sam mu se posvetio. štaviše, ono je sredstvo za postizanje moje nebeske čežnje, mog nebeskog carstva.


    IZVOR
  9. Волим
    Дарија Јовичић је реаговао/ла у Стара добра времена....:)))   
    Ако си био/ла дете за време 70, 80, 90-тих, (као ја)
    Како си ПРЕЖИВЕО/ЛА?!
    Деца су се возила у колима без сигурносних појасева и аирбаг-ова. Нису постојали сигурносни чепови на бочицама лекова, нити браве на фиокама и вратима. Кад смо возили бицикле, нисмо имали ни кацигу, нити штитнике за колена и лактове. Пила се вода директно из чесме, у башти или где бисмо је нашли, све док више не бисмо били жедни!!!! Нису постојале флаше са водом за пиће.
    Сатима смо правили аутомобиле од кутија, даски и цеви, а они сретнији, који су имали пријатеља са бициклом, ухватили би се од позади да их вуче на врх узбрдице…, ко би се сетио да нема кочница!!!! После неколико падова нашли бисмо решење проблема,…заустављали бисмо се ударцем у дрво или земљу.
    Ех, да! У то време није било пуно промета.
    Излазило се напоље да се игра под једним условом- вратити се на ручак или вечеру….или кад падне мрак.
    Ишли смо у школу и враћали се кући, уз пут пробајући све воће на које бисмо наишли….директно са дрвета…!!! Нисмо имали моблине….Тако НИКО није могао знати где смо!!!! Падали смо, рањавали се, ломили кости, губили зубе,…али никада није било тужби за ове инциденте. Нико није био крив…само ми!!!!
    !!!НЕЗАМИСЛИВО!!!
    Јело се све: колачи, хлеб, чоколада, сладолед… Пили смо зашећерене сокове, али нико није имао проблем са тежином, јер смо проводили дане трчећи и играјући се… Једна Кока Кола се делила на четири (кад смо је могли купити и то је била стаклена флаша од литра)… Пили смо сви из исте флаше и нико није због тога умро.
    Нисмо имали Play Statione-e, MP3-e, Nitendo-e, xBox-e, видео игрице, 99 ТВ канала на кабловској, кућни биоскоп, „surround“ звук, Лаптопове, PC-е, „chat-собе“, Интернет,…итд…
    И никоме није било ДОСАДНО!!!
    Имали смо, уместо тога, ПРАВЕ ПРИЈАТЕЉЕ!!!!
    Излазили смо. На бициклу или пешке смо ишли код пријатеља, улазили бисмо једноставно, без звона, и ишли се играти!!!!
    Тамо напољу!!!!!
    У овом окрутном свету!
    Без чувара које плаћа тата!
    Играли смо жмурке, јурке, полицајаца и лопова, фудбал, кошарку, одбојку….а ако неко није био изабран у тим за игру, никад то није била драма. Ко није био добар у школи, једноставно је понављао разред- није се ишло код педагога или психолога! Понављала се година и сваком се давала друга прилика.
    Имали смо слободу, УСПЕХА И НЕУСПЕХА!!!!!
    ОДГОВОРНОСТИ!
    И научили смо бирати!!!
    Јеси ли и ти из те генерације?? Ако јеси, потроши минут на сећања, подсети и друге да можда на трен забораве ужурбани живот који проводе и поново постану деца као некада…
    Неко ће сигурно рећи: „Кад је то било?!!!!“
    МА… КАД СМО БИЛИ СРЕЋНИ СА ТАКО МАЛО!!!!!!

    Извор:
    http://unajedina.blog.rs

  10. Волим
    Дарија Јовичић је реаговао/ла на Милан Меденица :) у Srećna vam Nova 2012! (Новогодишња ЖРУка)   
    само да пожелим свима који славе срећну нову годину, пуно радости, мање кретена, више остварења и увек здравља, генерално свако добро
  11. Волим
    Дарија Јовичић је реаговао/ла на Margareta у Gramatička greška, ako želite ispravite je :)))   
    Nov i novi mogu i jedno i drugo, to su, kako ja kažem, šetajući samoglasnici... mogu da budu tu, a i ne moraju, obično ,,uskaču'' kada sledeća reč počinje sa suglasnikom, pa da ne bi bilo teže za izgovaranje...
  12. Волим
    Дарија Јовичић је реаговао/ла на -Владимир- у Зашто волимо имагинарне лоше момке и девојке, али не и у животу   
    Кад нема љубави, онда крене малтретирање, питање је само ко ће кога, а ,у принципу, свако уме да буде фин, питање је само да ли хоће. То малтретирање, кроћење и подвикивање настаје када љубав према себи надјача љубав према другој половини и не би требало да им буде место у љубавној вези или браку. Проблем је што известан број људи, самољубивих по природи ,када ступа у брак, тражи не особу коју ће волети него особу којој ће моћи лако да намеће своју вољу,тј. неку фину. А ако се двоје стварно воле, не би требало да буде велики проблем да се уклопе какви год да су.
×
×
  • Креирај ново...