Jump to content

Хелена Вујовић

Члан
  • Број садржаја

    251
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from Arsenija in Ширите добре вибрације   
    Прелепо проведен данашњи дан...''Дани краљице Јелене'' у манастиру Градац.
     
     

     

     

     

     
  2. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from Arsenija in Ширите добре вибрације   
    А већ  Литургију и појање неких момака са Православног богословског факултета из Београда не могу описати...
  3. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from Биљана in Ширите добре вибрације   
    А већ  Литургију и појање неких момака са Православног богословског факултета из Београда не могу описати...
  4. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from Биљана in Ширите добре вибрације   
    Прелепо проведен данашњи дан...''Дани краљице Јелене'' у манастиру Градац.
     
     

     

     

     

     
  5. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from feeble in Ширите добре вибрације   
    А већ  Литургију и појање неких момака са Православног богословског факултета из Београда не могу описати...
  6. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from feeble in Ширите добре вибрације   
    Прелепо проведен данашњи дан...''Дани краљице Јелене'' у манастиру Градац.
     
     

     

     

     

     
  7. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from JESSY in Ширите добре вибрације   
    Прелепо проведен данашњи дан...''Дани краљице Јелене'' у манастиру Градац.
     
     

     

     

     

     
  8. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from Gordana . in Ширите добре вибрације   
    Прелепо проведен данашњи дан...''Дани краљице Јелене'' у манастиру Градац.
     
     

     

     

     

     
  9. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на Никола Попмихајлов у Питајте Николу Попмихајлова у вези са византијским појањем   
    Јакове
     
    Прво питање па одмах најтеже.
     
    Подразумева се да онај који учи мора да има извесан дар, од чега ће зависити темпо учења и крајњи ниво који је могуће достићи. За учење византијске музике, као и свега другог, најважнија је мотивација. Радио сам са ученицима који су били веома надарени, други су били просечни, а неки су кренули практично од нуле.
     
    Испоставило се да су неки од наизглед неталентованих ђака били спремни да уложе много више времена и труда и то им се исплатило.
     
    Такође је веома важно имати праксу за певницом. У много бољем положају су они који већ поју у цркви, али не у хору, већ за певницом, краловачким напевом, од оних који немају певничког искуства. Међутим, мањак искуства за певницом није трајни хендикеп. Годину дана редовног учешћа на бденију и литургији довољно је да се науче неке ствари.
     
    Свако ко жели да учи византијску музику, мора да научи нотацију и основе осмогласја.
     
    Разумећеш да као аутор уџбеника, морам да препоручим своју књигу. Зато сам је и писао.
     
    Књига "Водич за појце кроз савремену неумску нотацију" конципирана је тако да се кроз неколико десетина вежби учи нотација за релативно кратко време, а гласови се савладавају кроз примере литургијских песама, које се потом могу користити на богослужењу.
     
    Књигу прати диск на којем су снимљени сви музички примери из уџбеника.
     
    Знам да може да се купи у књижари Благодарник у Београду. Не знам где се још продаје.
     
    Што се тиче технике певања, разни појци имају различиту технику. Важно је не оптерећивати грло јер, за разлику од жица на виолини, гласне жице не могу да се замене када пукну.
     
    Начин испевавања украса је прилично важан, али то се савладава временом, уз много слушања и испробавања.
     
    И на крају, идеално би било ако би имао живи контакт са учитељем да не би лутао у недоумицама.
     
    Ученик треба да учи од једног учитеља, а учење византијске музике треба схватити на старински начин, како су се некада учили занати.
     
    У почетку, шегрт чисти (нпр. берберску) радњу и посматра како мајстор ради. Потом мења пешкире, слаже алат, док му мајстор не дозволи да сапуна муштерије. Тек на крају, постепено добија конкретна задужења са бритвом и туђим вратом. Процес траје годинама, али изграђује карактер, лични однос и занатске вештине.
    Кад мајстор процени, шегрт полаже испит за калфу те добија дозволу да прима муштерије. После много година може да полаже и мајсторски испит.
     
    Питање је да ли је то код нас данас могуће.
  10. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на Ведран у Фотографије мога града....   
  11. Волим
  12. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from Maja Little Owl in Зашто је љубавна поезија о браку толико ретка или је и нема?   
    Често о томе размишљам и растужују ме песме којих је пуно а величају и нуде насладу кроз скривену прељубу у срцу. Можда нисмо ни свесни шта нам се то допада. 
     
    Моја ћеркица   је са непуних три године једном приликом нешто казала, да о томе претходно није било речи у кући да би понављала, дете је само донело свој закључак:  '' У татином срцу пише мама. ''  Ово можда може да буде најмања песмица на свету али са великом поуком за сваки брак,   од једне малене девојчице, почетни наслов а како мама и тата буду расли у љубави тако ће се низати и остали стихови брачне песме  
  13. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from Драшко in Зашто је љубавна поезија о браку толико ретка или је и нема?   
    Често о томе размишљам и растужују ме песме којих је пуно а величају и нуде насладу кроз скривену прељубу у срцу. Можда нисмо ни свесни шта нам се то допада. 
     
    Моја ћеркица   је са непуних три године једном приликом нешто казала, да о томе претходно није било речи у кући да би понављала, дете је само донело свој закључак:  '' У татином срцу пише мама. ''  Ово можда може да буде најмања песмица на свету али са великом поуком за сваки брак,   од једне малене девојчице, почетни наслов а како мама и тата буду расли у љубави тако ће се низати и остали стихови брачне песме  
  14. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from Зосима in Зашто је љубавна поезија о браку толико ретка или је и нема?   
    Често о томе размишљам и растужују ме песме којих је пуно а величају и нуде насладу кроз скривену прељубу у срцу. Можда нисмо ни свесни шта нам се то допада. 
     
    Моја ћеркица   је са непуних три године једном приликом нешто казала, да о томе претходно није било речи у кући да би понављала, дете је само донело свој закључак:  '' У татином срцу пише мама. ''  Ово можда може да буде најмања песмица на свету али са великом поуком за сваки брак,   од једне малене девојчице, почетни наслов а како мама и тата буду расли у љубави тако ће се низати и остали стихови брачне песме  
  15. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на -Владимир- у Зашто је љубавна поезија о браку толико ретка или је и нема?   
    Јован Јовановић Змај је написао књигу песама посвећених својој жени " Ђулићи ". Има таквих песама, само не влада толико интересовање за њима.
  16. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на исидорица у Зашто је љубавна поезија о браку толико ретка или је и нема?   
    Ово питање ме дуго већ мори и мучи!
    Од љубавних песама само кукумавке, недостижне, неостварене и мртве драге и драгани!
    Готово да је немогуће и разговарати на ову тему. Жив доказ је, на пример, врло оскудна критика неколиких песама које опевају брачну љубав од нашег модерног и савременог песника Ивана В. Лалића.
    Да ли се ради о великом изазову или се ради о нашем маловерју? .mislise. <3
  17. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на Ромејац у Замироточила фотографија блаженопочившег Патријарха Павла   
    ПИСМО ИЗ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА, ЗАМИРОТОЧИЛА ФОТОГРАФИЈА БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
     
     
     
    Помаже Бог, оче Гаврило и драга братијо манастира Лепавина! Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе! Зовем се А. ДЈ. и Божијом милошћу сам чтец у цркви (подаци познати уредништву) у држави Орегон у Северној Америци. Пре свега бих желео да се од срца захвалим оцу Гаврилу и целој братији на њиховим молитвама и што су ми даровали књигу „Чуда Пресвете Богородице Лепавинске“, као и Њену икону.
     
    Сада ћу вам испричати једно чудо Божије које се десило у мојој кући. Пролазили смо кроз нека искушења те сам замолио оца Гаврила да ми пошаље икону Пресвете Чудотворне Мајке Лепавинске. Он је то срдачно урадио, као и увек, желећи свима да помогне. Добивши икону молио сам се над њом да ме то искушење, које је било веома опасно, прође. Молећи се Пресветој Мајци Лепавинској и уз помоћ молитава оца Гаврила и свештеника М. то искушење је, хвала Богу, прошло.
     
    Затим, можда седам дана после тога, када сам одлучио да очистим кућу и бацим све непотребне ствари, приметио сам да је портрет патријарха Павла промироточио. Тај портет сам непосредно по упокојењу патријарха, којег сам иначе веома волео и поштовао, испринтао са компјутера и урамио. Држао сам га у соби испод икона. Једном сам мајци рекао да бих желео да заменим тај портрет за неки у боји, пошто је тај црно-бели. Она се није сложила са тим, рекавши: „Нека, немој да га склањаш, нека стоји“. Тако сам и урадио. Затим, као што рекох, чистећи собу можда пре две седмице приметио сам да су из патријарховог портрета изашле капље мира.
     

     
    Било их је неколико на дну портрета и још неколико испод патријархових очију на лицу, тј. једна се слила из ока и зауставила на сред лица. Видевши то, одмах сам обавестио свог надлежног свештеника оца Н., који ми је рекао да портрет донесем у цркву. Донео сам у цркву и отац Н. је прво погледао а затим целивао и рекао да портрет ставим  одмах до икона на почетку цркве, да би и други видели то чудо Божије и прилазили са страхопоштовањем нашем блаженопочившем патријарху. 
     
    Слава Богу. Патријарх је одувек мирио браћу и због тога га многи сматрају апостолом мира. Такође је живео јеванђелским животом и увек напомињао да будемо људи. И заиста, када се патријарх родио сви су се радовали а он сам је плакао, а сада нам је свима жао што је отишао, али патријарх се радује и својим чудима од Господа нашега Исуса Христа показује да нас није напустио и да је заувек са нама.
     

     
    Помените ме, браћо, грешног у молитвама својим.
     
    Чтец А. Дј. дана Господњег 23. маја 2013. године
     
     
    Извор
  18. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на igy81 у Razgovor starca Epifanija i ateiste   
    DIJALOG JEDNOG STARCA I ATEISTE  
    Jednog jutra, sveti Starac („Gjeronda“) Epifanije Teodoropulos (1930-1989) beše u razgovoru sa dva – tri posetioca u svom domu. Jedan od njih je bio ideološki ateista i komunista. U jednom trenutku, neko sa strane ulazi, i obaveštava ih da je Atina preplavljena fotografijama Mao Ce Tunga, sa natpisom „Slava velikom Maou“. Bio je to dan kada je kineski diktator umro.
     
    Starac:
     
    Tako stvari stoje, čedo moje. Ateisti ne postoje. Idolopoklonici postoje, oni koji spuštaju Hrista sa Njegovog prestola a na njegovo mesto su postavljaju svoje idole. Mi govorimo: „Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu.“ Oni govore: „Slava velikom Maou“. Biraš i prihvataš.
     
    Ateista:
     
    I vi takođe birate vašu drogu, đedo. Jedina što ga vi zovete Hristos, drugi ga zovu Alah treći Buda, itd itd …
     
    Starac:
     
    Hristos, čedo moje, nije lek. Hristos je Tvorac čitavog univerzuma. Onaj koji s premudrošću upravlja svime, od mnoštva beskonačnih galaksija, sve do najsitnijih čestica mikrokosmosa. Onaj koji daje život svima nama. Onaj koji te je doveo u ovaj svet i podario ti toliko slobode, da zaista možeš da sumnjaš u Njega, pa čak i da ga negiraš.
     
    Ateista:
     
    Đedo, vaše je pravo da veruje u sve te stvari. Ali to ne znači da su istinite. Dokaze imate?
     
    Starac:
     
    Tebi je sve ovo samo bajka, zar ne?
     
    Ateista:
     
    Naravno.
     
    Starac:
     
    Dokaz imaš? Možeš li mi dokazati da je ono što ja verujem lažno?
     
    Ateista:
    … … … … … ….
     
    Starac:
     
    Ne odgovaraš, jer ni ti nemaš dokaz. Znači, i ti veruješ da su sve to bajke. Dok ja govorim o veri kada pričam o Bogu, ti i ako odbijaš moju veru, u suštini veruješ u svoje bezverje, jer ne možeš da je potkrepiš dokazima. Međutim, moram da ti kažem da moja vera nije nešto „iz vedra neba“, postoje neki natprirodni događaji, na kojima je zasnovana.
     
    Ateista:
     
    Trenutak samo! Kad već govorite o veri, šta biste rekli muslimanima ili budistima, na primer? Jer i oni govore o veri. I oni takođe imaju visoke moralne standarde. Zašto je vaše verovanje bolje nego njihovo?
     
    Starac:
     
    Ovim tvojim pitanjem se postavlja kriterijum istine? Istina može biti samo jedna. Ne postoji više istina. Jer ko u stvari poseduje istinu? To je važno pitanje. Tako da nije stvar bolje ili gore vere! Stvar je samo istinite vere!
     
    Slažem se, da i druga verovanja imaju moralna učenja. S tim što naravno, hrišćanska etika neuporedivo nadilazi sve. Ali, mi ne verujemo u Hrista, zbog Njegovih moralnih učenja. Niti zbog „Volite jedni druge“, niti zbog Njegovih propovedi o miru i pravdi, slobodi i jednakosti. Verujemo u Hrista, jer je njegovo prisustvo na zemlji bilo u pratnji natprirodnih događaja. Što je znači da je On Bog.
     
    Ateista:
     
    Vidite, i ja priznajem da je Hrist bio važan filozof i veliki revolucionar, ali nemojmo da ga pravimo i Bogom sada … ..
     
    Starac:
     
    Ah, čedo moje! Svi veliki nevernici u istoriji su se sapleli na tome. Ta riblja kost im se zaglavila u grlu i nikako nisu mogli da je progutaju. Bilo je upravo to: da je Hristos i Bog.
     
    Mnogi od njih su bili spremni da kažu Gospodu: „Ne govori nikome da si Ti Bog koji se ovaplotio; Reci samo da si običan čovek, i mi ćemo biti više nego spremni da te obogotvorimo. Zašto želiš da si ovaploćeni Bog, a ne oboženi čovek? Mi smo spremni da te obogotvorimo, da te proglasimo kao najvećeg među ljudima, najsvetijeg, najmoralnijeg, najplemenitijeg, nenadmašnim, jednim i jedinim, bez presedana … Zar ti sve to nije dovoljno?
     
    Kolovođa odricatelja Ernest Renan govori kao gromovnik ovo o Hristu: „Za desetine hiljada godina, svet će se uzdizati kroz tebe“ i „Ti si kamen temeljac čovečanstva, da ako bi neko izbacio ime tvoje iz ovoga sveta, bilo bi jednako njegovom temeljnom urušavanju“, “ vekovi proglašavaju da se među sinovima čovečijim, nikada nije rodio neko ko te prevazilazi „. Ali, ovo je mesto gde se Renan i njegovi istomišljenici zaustavljaju. Njihova već naredna fraza je: „Ali Bog, ti nisi!“
     
     A oni nesrećnici ne mogu da vide da sve ovo stvara neopisivu tragediju u njihovoj duši! Njihova dilema je neizbežno nemilosrdana: Ili je Hristos ovaploćeni Bog, u kom slučaju, On je zaista, tek tada, najviše etička, najsvetija i najplemenitija ličnost čovečanstva, ili, On nije ovaploćeni Bog, u kom slučaju, nije moguće da bude bilo šta od svega ovoga. Naprotiv, ako Hristos nije Bog, onda govorimo o najstrašnijem, najužasnijem i najgnusnijem biću u istorijičovečanstva.
     
    Ateista:
     
    Šta to rekoste?
     
    Starac:
     
    Upravo ono što si čuo! Teška reč, ali apsolutno tačna. I reći ću ti zašto.
     
    Šta su govorili za sebe, kakvo su mišljenje imali o sebi zaista veliki ljudi čovečanstva?
     
    “Od svih ljudi najmudriji „, Sokrat, je izjavio da „Jedno znam: da ništa ne znam“.
     
    Svi važni ljudi u Starom i Novom Zavetu, od Avrama i Mojsija, do Jovana Krstitelja i apostola Pavla, sebe karakterišu kao „zemlja i pepeo“, „nesrećnike“, „monstrume“, itd ….
     
    Stav Isusa naprotiv, je sasvim paradoksalno drugačiji! Kažem paradoksalno drugačiji, jer bi bilo prirodno i logično da i on ima sličan stav. On u stvari, kao daleko superiorniji i onaj koji prevazilazi sve druge, bi trebalo da ima još niže i skromnije mišljenje o sebi [2].Etički savršeniji od bilo kog drugog, On bi trebalo da prevaziđe u samoprekoru i poniznosti, sve i svakoga od trenutka Stvaranja sveta pa do kraja svih vekova.
     
    Ali, dešava se upravo suprotno!
     
    Pre svega, On izjavljuje da je bezgrešan: “ Koji me od vas kori za grijeh?“ (Jovan, 8, 46). „Jer dolazi knez ovoga svijeta, i u meni nema ništa.“ (Jovan, 14,30)
     
    Izgovara takođe veoma visoke ideje o Sebi: „Ja sam svetlost svetu“ (Jovan, 8, 12); „Ja sam put i istina i život“ (Jovan, 14: 6)
     
    Ali pored ovoga On postavlja zahteve za apsolutnu posvećenost Njegovoj ličnosti. Zadire čak i u najsvetije ljudske odnose i kaže: „Ko ljubi oca ili majku više nego mene, nije mene dostojan, i koji ljubi sina ili kćer više nego mene, nije mene dostojan „. (Matej, 10,37). “ Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegova i kćer od majke njezine i snahu od svekrve njezine“ (Matej, 10, 35). Traži stradalnički život i mučeničku smrt od Svojih učenika: “ jer će vas oni predati sudovima, i po zbornicama svojijem biće vas. I pred vlastelu i careve vodiće vas mene radi… A predaće brat brata na smrt i otac sina; i ustaće djeca na roditelje i pobiće ih… I svi će mrziti na vas imena mojega radi… ali koji pretrpi do kraja, on će se spasti … I ne bojte se onih koji ubijaju tijelo… A ko se odreče mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega… koji izgubi dušu svoju mene radi, naći će je.“ (Matej, 10, 17 pa nadalje).
     
    I sada ja vas pitam: Da li se iko ikada usudio da traži od ljudi, ljubav prema sebi, veću nego prema njihovom sopstvenom životu? Da li se iko ikada usudio da proglasi svoju apsolutnu bezgrešnost? Da li se iko ikada usudio da izgovori reči: „Ja sam istina“? (Jovan, 14, 6) Niko i nikada! Samo neko kao Bog mogao je da to uradi. Da li možeš da zamisliš da onaj vaš Marks izgovara takve stvari? Gledali bi ga kao ludaka i niko ne bi bio spreman da ga prati!
     
    Sada, samo razmisli, koliko miliona ljudi je žrtvovalo sve Hrista radi, čak i sam život, verujući u istinitost Njegovih reči o sebi! Da su mu izjave o sebi bile lažne, Isus bi bio najgnusniji lik u istoriji, odvodeći tolike – na takvu ogromnu žrtvu! Koji bi čovek – bez obzira koliko veliki, koliko važan, koliko da je mudar – bio dostojan takve ogrome ljubavi i žrtve? KO? Niko! Niko, osim ako bi bio Bog!
     
    Drugim rečima: Svaki običan čovek koji bi tražio takvu žrtvu od svojih sledbenika bi bio najodvratnija osoba u istoriji. Hristos, međutim, je i zahtevao, i postigao ga je. Ipak i uprkos tome, od strane onih koji su i sami negirali Njegovo božanstvo, bio je proglašen za najplemenitiji i najsvetiji lik u istoriji. Dakle, ili su nelogični oni koji se protive kada su proglasi najodvratniju osobu kao „najsvetiju“, ili, da bi se izbegla bilo kakva nelogičnost, a da racionalizuju koegzistenciju Hristovog zahteva i Njegove svetosti, oni moraju da prihvate da Hristos ostaje najplemenitije i najsvetije biće u čovečanstvu, ali samo pod uslovom da je i Bog! U suprotnom, kao što smo rekli, bio bi, ne najsvetije, nego najstrašnije biće u istoriji, iz razloga najveće žrtve svih vekova, a u ime jedne laži! Dakle, božanstvo Hristovo dokazuju Njegovi protivnici, na osnovu same karakterizacije Njegove ličnosti!
     
    Ateista:
     
    Ono što ste upravo rekli je zaista veoma impresivno, ali to nije ništa drugo nego spekulacija. Da li imate neke istorijske činjenice koje bi potvrdile Njegovo Božanstvo?
     
    Starac:
     
    Rekao sam ti na početku, da su dokazi Njegovog Božanstva natprirodni događaji koji su se desili dok je bio ovde na zemlji. Hristos nije samo propovedao malo pre navedene istine; On je potvrđivao Svoje izjave sa mnogobrojnim čudesima. Činio je da slepi progledaju i bogalji da hodaju; Nahranio je pet hiljada ljudi i višestruki broj žena i dece sa samo dve ribe i pet hlebova; komandovao je prirodim stihijama i one su slušale; vaskrsavao je mrtve, među kojima je bio i Lazar, četiri dana posle smrti. Ali, najveće od svih čuda je Njegovo Vaskrsenje.
     
    Cela građevina hrišćanstva stoji na događaju Vaskrsenja. To ne kažem ja. To Apostol Pavle govori: „Ako Hristos ne usta, uzalud vjera vaša“ (1.Korinćanima, 15, 17). Ako Hristos nije vaskrsao, onda se sve ruši. Ali Hristos jeste vaskrsao, što znači da je Gospodar života i smrti – znači Bog.
     
    Ateista:
     
    Vi ste videli sve to? Kako možete verovati?
     
    Starac:
     
    Ne, ja nisam video ništa od toga, ali drugi jesu: Apostoli. Oni su zatim posvedočili drugima, i zaista „potpisali“ to svedočenje svojom krvlju. I, kao što svi smatraju, svedočanstvo životom je najviši oblik svedočenja.
     
    Dovedi mi i ti nekog, ko će mi reći da je Marks umro i vaskrsao, i da je spreman da žrtvuje svoj život kao svedočanstvo i ja ću kao častan čovek, da mu poverujem.
     
    Ateista:
     
    Reći ću vam. Hiljade komunista su bili mučeni i umrli su za svoju ideologiju. Zašto ne prihvatate i komunizam?
     
    Starac:
    Pa rekao si i sam. Komunisti su dali život za svoju ideologiju. Nisu umrli za činjenice. U ideologiju, vrlo se lako uvuče obmana. Ono što objašnjava zašto je toliko komunista umrlo za svoju ideologiju je to da je karakteristika ljudske duše da se žrtvuje za nešto što veruje. Međutim to nas ne primorava da prihvatimo tu ideologiju kao ispravnu.
     
    Jedna je stvar da se umre za ideje, a druga da se umre za činjenice. Apostoli nisu dali živote za nekakve ideje. Niti zbog „Volite jedni druge“, ili bilo kog moralnog učenje hrišćanstva. Apostoli su dali živote za svedočenje natprirodnih događaja(činjenica). A kada kažemo ‘događaja’, mislimo na ono što je primljeno od strane naših fizičkih čula, i shvaćeno kroz njih.
     
    Apostoli pretrpeli mučeništva za „što čusmo, što vidjesmo očima svojima, što razmotrismo i ruke naše opipaše“ (1.Jovan, 1) 
     
    Sa osnovom u jednoj predivnoj Paskalovoj misli, kažemo da se jedna od sledeće tri stvari dogodila Apostolima: ili su prevareni, ili su nas prevarili, ili, su nam rekli istinu.
     
    Uzmimo prvi slučaj. Nije moguće da su obmanuti, jer sve što su izvestili, nisu čuli od strane nekog drugog. Oni sami su očevidci svih događaja. Osim toga, niko od njih nije bio maštovitog karaktera, niti su imali ikakvu psihološku predispoziciju da prihvate događaj Vaskrsenja. Naprotiv – oni su bili strašno nepoverljivi. Jevanđelja veoma otkrivaju njihove duhovne dispozicije: nisu verovali u uveravanja nekih ljudi da su ga zapravo videli, vaskrsnulog. 
     
    I još nešto. Kakvi su bili apostoli, pre nego što ih je Hristos pozvao? Jesu li oni možda bili ambiciozni političari ili vizionari filozofskih i socijalnih sistema, i bili u čežnji da osvoje čovečanstvo i tako zadovolje svoje fantazije?
     
    Uopšte ne. Bili su nepismeni ribari. Jedina stvar koja ih je interesovala je da uhvate par riba da nahrane svoje porodice. Zato, čak i posle Raspeća Gospodnjeg, i uprkos svemu što su čuli i videli, vraćaju se u svoje ribarske brodove i svojim mrežama. Drugim rečima, nije bilo ni traga od predispozicije u ovim ljudima za stvari koje su trebalo da slede. Tek posle Pedesetnice, „kada su dobili snagu odozgo“, postali su učitelji vaseljene.
     
    Drugi slučaj: Možda su nas prevarili? Možda su nas slagali? Ali, zašto bi nas varali? Šta bi oni dobili laganjem? Možda novac? Status? Slavu?
     
    Da neko kaže laž, mora očekivati neku vrstu koristi. Apostoli pak, propovedajući Hrista – Hrista Raspetoga i Vaskrsloga – obezbedili su sebi samo: teškoće, muku, prebijanja, kamenovanja, brodolome, glad, žeđ, golotinju, napade od razbojnika, bičevanja, zatvaranja u zatvore i na kraju, smrt. I sve to, za jednu laž? Potpuno je van pameti čak i pomisliti.
     
    Prema tome, apostoli nisu bili ni prevareni, niti su nas obmanuli. Ostaje na samo treći izbor: da su nam rekli istinu.
     
    Treba takođe naglasiti još nešto ovde: jevanđelisti su jedini koji beleže istinite istorijske događaje. Oni opisuju događaje, i samo događaje. Ne pribegavaju bilo kakvim ličnim sudovima. Ne hvale nikoga, i oni kritikuju nikoga. Oni se ne trude da preuveličaju jedan događaj, a da eliminišu ili potcene drugi. Pustili su da događaji govore sami za sebe.
     
    Ateista:
     
    Zar je nemoguće da je u slučaju Hrista, bio samo incident prividne smrti? Pre neki dan, novine su pisale o nekome u Indiji koga su sahranili i tri dana kasnije su ga ekshumirali i on još uvek bio živ.
     
    Starac:
     
    Ah , čedo moje! Setih se opet reči blaženog Avgustina: „O rode nevjerni, niste zapravo nevjernici; zaista, vi ste najviše naivni od svih. Prihvatate najneverovatnije stvari, najiracionalnije i najkontradiktornije, kako bi negirali čudo!“
     
    Ne, čedo moje. To nije bio slučaj prividne smrt sa Hristom. Pre svega, imamo svedočenje rimskog kapetana, koji je uverio Pilata da je Hristova smrt bila izvesna.
     
    Zatim, Jevanđelje nas obaveštava da se Gospod, istog dana Njegovog Vaskrsenja, video i razgovarao sa dvojicom svojih učenika, na putu prema Emausu, koji je više od deset kilometara od Jerusalima.
     
    Možeš li da zamisliš kako bi izgledao neko ko bi mogao proći kroz sve muke koje je Hristos prošao, i još tri dana posle njegove „prividne smrti“?! Ako ništa drugo, morao bi da se hrani pilećom supom četrdeset dana, kako bi mogli da otvori oči, a kamoli da hoda i govori kao da se ništa nije dogodilo!
     
    Što se tiče Indusa, dovedi ga ovde da ga istučemo kamdžijom – znaš li šta je kamdžija? To je bič, sa više krajeva koji imaju po olovni komad ili komad slomljene kosti ili oštre nokte vezane na svakom kraju – Dovedi ga, znači, ovde, tako da ga možemo išibati, onda da mu stavimo krunu od trnja na glavu, raspnemo ga, damo mu žuči i sirće da pije, a onda mu probodemo kopljem rebro, stavimo ga u grob, a onda, ako se vrati iz mrtvih, onda možemo razgovarati.
     
    Ateista:
     
    …Ali sa tim da sva svedočenja na koja se pozivate dolaze od Hristovih učenika. Postoji li svedočanstvo o Njemu, koje ne dolazi iz kruga Njegovih učenika? Da li postoje istoričari, na primer, koji mogu da potvrde Hristovo Vaskrsenje? Ako ih ima, onda ću i ja poverovati.
     
    Starac:
     
    Nesrećo! Ne znaš šta tražiš! Ako je i bilo takvih istoričara koji su bili očevidci Hristovog vaskrsenja, oni bi poverovali u Njegovo Vaskrsenje i zabeležili bi ga kao vernici, u kom slučaju bi opet ti odbacio njihovo svedočenje, baš kao što odbacuješ Petrovo svedočenje, Jovanovo, itd. Kako je moguće, da je neko zaista svedok Vaskrsenja i da u isto vreme nije postao hrišćanin? Tražiš nam ‘‘pečenu jarebicu, na voštanom ražanju, još i da peva peva’’! E, ne može!
     
  19. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на igy81 у Razgovor starca Epifanija i ateiste   
    divno!
  20. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from obi-wan in Праштање – ментално и физичко здравље   
    Не заборављате нас Пуно поздрава брате.
  21. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from Лидија Миленковић in Праштање – ментално и физичко здравље   
    Мом мужу бих све опростила. Ипак смо ми једно у браку, када му не бих опростила прељубу згазила бих и себе.  Децу већ да не помињем. Брак се гаји, за брак се и бори. Људи смо, слаби и све је човеку својствено. Бог даје снагу да се све преброди. 
  22. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на Дејан у Свети Старац Порфирије Кавсокаливит – житије и поуке   
    "У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави." (1. Јов 4, 18).

    Када љубите Исуса, упркос вашим многобројним слабостима, будите уверени да сте победили смрт, јер сте у општењу са Његовом љубављу.

    Требало би да осетите да је Господ ваш пријатељ. Он је то сам потврдио рекавши: "Ви сте пријатељи моји..." (Јов. 15, 14). Треба да Му верујемо и да Му се приближимо као пријатељу. И ако паднемо, ако учинимо преступ, приступимо Му с љубаљу и храброшћу, преиспуњени поверењем у обострано пријатељство, без страха од Његове казне. Требало би да Му кажемо: "Да, Господе, учинио сам то, пао сам, опрости ми." У исто време, требало би да осетимо љубав којом нас Он воли, да нас прима с нежношћу и љубављу и да нам опрашта. Не дозволимо да нас преступи наши одвоје од Исуса. Ако верујемо да нас Он воли и ако ми волимо Њега, нећемо се осетити као странци, одвојени од љубави Његове, чак и када учинимо грех. Осигурали смо Његову љубав и без обзира шта учинили, ми знамо да нас Он воли.

    Јеванђеље, говорећи алегоријски, упозорава да ће грешници бити узети на место где је "плач и шкргут зуба." (Мат. 25, 30). И засита ће бити тако онима који живе далеко од Господа. Неки свети Оци говоре о страху од смрти и паклу. Они веле:"Свагда се сећајте смрти." Од таквих речи, дубље анализирано, проистиче страх од пакла. Онај, који покушава да не греши, негује овакве помисли, а његова душа је преиспуњена страхом од смрти, пакла и ђавола.

    Све има своју важност у одређеном тренутку и у правим околностима. Страх од смрти је исправан у раним фазама духовне борбе. Он је исправан код почетника, код оних код којих је старо "ја" још увек присутно. Почетник се овим страхом чува од сагрешења. Страх је неопходан, јер ми имамо физичку природу, подложну слабостима. Међутим, ово је рана фаза нашег односа с Божанским. На овом нивоу однос са Господом јесте нагодба: да би стекли рај и избегли пакао. Ако ово настојање испитамо, видећемо да је себично.

    Не свиђа ми се овај пут. Чим човек напредује и ступа у љубав Христову, зашта ће му страх? Шта год чини нек чини с љубављу и то је најважније. Није вредно да неко постаје добар из страха од Господа, а не зато што Га љуби.

    Када се молите, немојте да ико види и наслути шта чините. Чините то у тајности, као подвижници. Сећате ли се када сам говорио о славују? Он пева у шуми, када је тишина, како га нико не би чуо и хвалио. Какво дивно појање у дивљини! Да ли сте приметили како се његово грло напрегне? Исто се догађа и са онима, који љубе Господа. Чим искусе ту љубав, њихово грло и језик напрегну. Они трчи у дивљину, у пустињу, и опште с Богом у тајности.

    Не обраћајте пажњу на страсти; не бавите се демонима. Окрените се Исусу. Божанска благодат ће нас научити одговорностима. Ми морамо да имамо љубав и чежњу како бисмо привукли Божију благодат. За благодат Господњу потребан је Божански ерос.
    Једном, када смо стекли љубав, спремни смо да се молимо. Господ сам долази таквој души, чим пронађе у њој добру намеру, понизност и љубав. Без добре намере, понизности и љубави нисмо у стању да кажемо:"Господе Исусе Христе, помилуј ме."

    И најмања критика коју упутимо другом човеку утиче на нашу душу и нама постаје немогуће да се молимо. Свети Дух се не усуђује да приђе таквој души.

    Ми треба да допустимо Господу да учини оно што Он жели са нама; ово је корисније и исправније и за нас и за оне за које се молимо. Исус ће придодати све друго. Међутим, ако испољимо и најмању себичност, ништа се не може догодити. Господ има своје спствене разлоге - зашто нам не да оно што тражимо од Њега. Он има своје сопствене "тајне."

    Ако не покажемо потпуно послушање своме духовном оцу и смирење, Исусова молитва ( Господе Исусе Христе, помилуј ме) неће деловати, а истовремено, у опасности смо да будемо обманути. Не изговарајте ову молитву рутински. Ако у творењу ове молитве користите силу, можете бити повређени. Неки људи су се разболели, јер су творили Исусову молитву под притиском. То није здрава молитва.

    Не морате да се усресредите претерано, како би изговарали Исусову молитву. Не треба вам посебан напор када имате Божански ерос. Свако место је погодно за молитву: док седите на ниској столици, у фотељи, у колима, на путу, у школи, у канцеларији, свуда. Само нежно изговарајте "Господе Исусе Христе, помилуј ме", без силе или осећаја било какве тескобе.

    Молитва у трајању од пет минута, али принесена Господу с љубављу и чежњом вреднија је од свеноћне молитве без љубави. Превод са енглеског проф. Бојана Србљак
    Манастир Лепавина


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  23. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на Grizzly Adams у Праштање – ментално и физичко здравље   
    Надам се да ти муж не чита форум...
  24. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на Зортодокс у Византијско појање - Како почети?   
    Бог јесте створио свет за седам дана али то је Бог.
    Ја сам учио основе појања више од годину дана скоро сваки дан те сам досадио мојим ближњима са паралагијама тј. па,па,ву,ву,га,га,....,те сматрам да за седам дана не можете ући ни у најосновније ствари а мани да научите неумску нотацију.Препоручујем,дакле оно што сам ставио горе наведене линкове.Учио сам од Маргазиотиса без ичије помоћи па сам кад сам савладао неуме онда упознао г.Николу Попмихајлова који ме је даље  водио кроз појање и сада сам где сам.жао ми је што не живим у Београду па да могу поред таквог уметника бити као што је Никола и још продубљивати своје знање.Овде у мом граду нема страијих појаца који знају византијско појање те ја морам показивати колико знам а знам веома мало, али ми је Никола рекао да улога наше генерације буде у томе да људи заволе ово појање тако да наредне генерације наставе да уче што више и тако Црква добије квалитетне појце са заиста логосним појањем.Зашто сам назвао логосним?Зато што читајући књигу ВИЗАНТИЈСКА НАУКА О МУЗИЦИ од аутора Јевгенија Герцмана, схватам да то није само пуко праћење текста кроз музику већ заиста свака скоро нота је осмишљена и наглашава и дочарава оно о чему се пева.Рецимо у осмом гласу Свјат,Свјат,Свјат Господ Саваот има рецимо једну октаву кад се пева исполн НЕБО  и ЗЕМЉА где се показује висина неба и низина земље.Има много таквих примера.
  25. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на Evgenik у Византијско појање - Како почети?   
    У праву си. На нашим просторима данас једини прави појци (колико знам) су отац Козма и Никола (а наравно уз њих и чланови хора Мојсије Петровић и ковиљски монаси).
    Можда најбољи наши појци данас на жалост живе у Грчкој - Игор Зиројевић и Дејан Јањић, па ако успијете некако да дођете до њихових мејлова, можда има и нека варијанта да се направе неке онлајн школице преко скајпа.
    Ја лично сам у контакт са предањским појањем дошао игром случаја, дружећи се са о.Козмом, а касније на молбу једне сестре да им као неко ко познаје музику и теорију покуша дати неке основе. Иако сам одговорио да ја не знам предањско појање, сестра је замолила да ја то мало истражим, и онда да им просто користећи претходно музичко знање приближим неке основе. То сам чинио првенствено ради љубави, а те сестре којима сам само показао основне знакове и неке основне теоријске елементе су касније дошле у контакт са правим појцима и зналцима, и надам се да им је та почетна школица макар мало олакшала рад са овим правим, врхунским појцима који су и завршили озбиљне школе појања у Грчкој (на жалост, мислим да тренутно праве школе појања постоје само у Грчкој).
    Књига Николе Попмихајлова такође није направљена са циљем да кад је пропјевате постанете протопсалт, већ управо да вам да основна предзнања да би могли касније без муке да радите са правим, школованим појцима.
    Имамо много појаца који предањско појање јако воле, а то што је то појање несагледива дубина и музичка и теолошка, то није разлог да се одустаје, нити да се не поје само зато што нисмо доктори појања. Просто, на велику жалост то појање је код нас замрло услед недостатка адекватних школа, односно систематичног образовања. Међутим, сви који га доживљавају и воле треба да се њиме и баве и да траже начин да науче, јер је то једини начин да се ово појање (које јесте аутентично православно појање) поново врати на мјесто које му с правом припада.
×
×
  • Креирај ново...