Jump to content

Хелена Вујовић

Члан
  • Број садржаја

    251
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на Дејан у Чудни су путеви Господњи: Како је Господ додирнуо њихово срце - приче из живота   
    ПРАВОСЛАВНА ИСТИНИТА ПРИЧА: Хтели, али због молитве нису могли да га убију! (Видео)
     

     
    (www.politikus.ru)
     
    РУСКИ ВОЈНИК АЛЕКСАНДАР ВОРОНЦОВ ПРОВЕО ЈЕ У ЧЕЧЕНИЈИ 5 ГОДИНА У ЈАМИ
    Пет година, судбине једног човека. Саша је био 5 година у чеченском заробљеништву, две године га нису хранили, вежбали на њему технику борбе прса у прса; неколико пута га стрељали пуцавши директно у њега, али нису могли да га убију!
    1995 година, први чеченски рат. Ја потпуковник Антоније Мањшин, био сам командант јуришне групе, а суседна јуришна група добила је име по хероју Русије Артуру, мом другу који је погинуо у биткама за Грозни, покривајући својим телом рањеног војника. Војник је преживео, а он је погинуо имајући ране од 25 метака. У марту 1995, јуришна група Артур која је бројала 30 бораца, на троје борних кола извршавала је наређење команде да блокира нападе Чеченских милитантних група у Веденској клисури. Тамо постоји једно место Ханцелак који у преводу са чеченског значи – мртва клисура. Тамо је нашу групу чекала заседа.
     

     
     
    Заседа – то јесигурна смрт: водећу и последњу машину онеспособљују и на тебе методично пуцају са висине. Група која је пала у заседу преживљава максимум 20-25 минута, а после тога то место постаје њихова братска гробница. Преко радио станице су затражили ватрену подршку из ваздуха, а моју јуришну групу су одмах послали у помоћ. Тамо смо стигли за 15 минута. Хеликоптери су навођеним ракетама ваздух-земља неутралисали ватрене позиције на брдима изнад нас и на наше велико изненађење група је скоро у потпуности била спашена. Недостајао је само Саша Воронцов. Он је био снајпер, и седео је на водећем возилу и експлозијом је био одбачен у долину 40-50 метара ниже. Почели су да га траже али га нису нашли. Почело је да се смркава. Пронађена је крв на стенама, али њега није било. Догодило се најгоре, тако контузованог од гранате заробили су Чечени.
    Оформљен је тим за потрагу и спасавање, тражили га три дана по планинама, ноћу улазили, чак у села под контролом непријатеља, али Саша није пронађен. Отписан је као нестало лице и предложен је за орден храбрости. И замислите пролази 5 година. Почетком 2000-те, напад на село Шатоја. У Аргунској клисури у Шатојском рејону има насељени пункт Итум – Кале. У току блокаде пункта мирни становници су нас обавестили да код њих у зиндану (тамници) у јами лежи већ 5 година један наш припадник специјалних снага.
    Морам да кажем да један дан у чеченском заробљеништву – је пакао. А тек 5 година! Ми потрчимо тамо, већ се смркавало. Фаровима од борних кола осветлимо околину и видимо рупу 3 са 3 и 7 метара дубине. Спустимо мердевине, а тамо живи леш. Човек се тетура, пада на колена, а ја по очима препознам да је то Саша Воронцов, 5 година га нисам видео а познао га. Он брадат, камуфлажна униформа се распала, увијен у врећу са прогризеном рупом за руке, да може да их греје. У тој јами је вршио нужду и живео, спавао, а два три пута недељно су га изводили на рад да копа чеченима утврђења. На њему су се уживо вежбали Чечени и обучавали, за борбе прса у прса са ножевима.
    Они покушавају да те ножем убоду у срце а ти треба голорук да се одбраниш. У нашим специјалним снагама  момци су добро обучени, али он измучен, није могао да им пружи отпор, промашивао је тако да су му све руке биле исечене. Он пада пред нас на колена, не може да говори, плаче и смеје се. А онда каже: “Момци, чекао сам вас 5 година, драги моји.” Ми га узмемо на руке, загрејемо купатило у кући, обучемо га. А онда нам он исприча шта је са њим било  током тих 5 година.
    Ту смо били са њим недељу дана, храна је била богата и разноврсна, а он комадић хлеба жваће сатима и полако једе. Њему су се сви укуси за 5 година атрофирали. Рекао ми је да га 2 године у опште нису хранили.
    Питам: ” Како си преживео?” А он: “Можете ли да замислите команданире, крстић сам љубио, крстио се, и молио, узимао глину правио куглице, крстио их и јео. Зими сам јео снег.”  ”Па како?” питам . А он каже: ” Знаш, те глинене куглице су ми биле укусније од домаће пите. Благословене куглице снега су биле слађе од меда.”
    Пет пута су га стрељали на Ускрс. Да неби  побегао, пресекли су му тетиве на ногама, није могао стајати. Ставе га на ивицу стене, он клечи, а 15-20 метара од њега стоји неколико људи са аутоматима спремни за стрељање.
     Кажу: ” Моли се свом Богу, ако Бог постоји он ће те спасити.” И он се молио, још увек ми је у ушима та молитва, једноставне руске душе, “Господе Исусе, мој најдражи, Христе мој предивни, ако Ти је срцу данас угодно, ја ћу поживети још мало.” Затвара очи и крсти се. Они притискају окидаче али не долази до пуцња. И тако два пута -пуцањ се не дешава. Поново репетирају – Нема пуцња . Мењају шаржере – опет ништа, мењају аутомате – ништа.
     
     

     
    Прилазе и кажу: “Има крст.” Немогу да га стрељају јер има крст. А он каже: “Нисам ја ставио тај крст него ми га је свештеник на крштењу дао, нећу га скидати.” Они пружају руке да откину Крст, а на пола метра од мене Благодат Светога Духа их увија, они падају на колена и на земљу. Туку га кундацима аутомата и бацају у јаму. И тако два пута меци нису излетали из цеви а три пута су се разлетали МИМО њега. Пуцајући директно у њега нису могли да га убију, само су му рикошети од каменчића направили посекотине.
    И тако је то у животу . Мој последњи командир, херој Русије Шадрин је рекао: “Живот је чудна, прелепа и дивна ствар.”
    У Сашу се заљубила чеченска девојка, она је од њега много млађа, имала је 16 година, то је тајна душе. Она му је треће године тајно ноћу носила козје млеко, спуштала канапом у јаму и тако спашавала. Родитељи су је хватали на делу, шибали скоро до смрти, закључавали у оставу. Њено име Ассељ. Био сам у тој остави, тамо је веома хладно, чак и у летњим месецима, има малецни прозор и врата закључана катанцем од амбара. Везивали су је, али је она успевала ноћу да то прегризе изађе кроз прозорче, помузе козу и донесе му млеко.
    Ассел је повео са собом . Она се крстила и сада јој је име Ана, венчали су се, и родили двоје дечице, Ћирила и Машу. Дивна породица. Срели смо се у Псков – Пећерском манастиру. Загрлили смо се, оба плачемо. Он ми све прича. Поведем га старцу Адриану али тамо га народ не пушта. Ја им кажем: “Браћо и сестре, то је мој војник, он је у Чеченији провео 5 година у јами. Пустите Христа ради” А они сви клекоше и кажу: “Иди сине.” Прошло је 40 минута. Саша излази са осмехом од старца Адриана и каже, “Ништа се не сећам, као да сам са сунцем разговарао.” А на длану му кључ од куће. Свештеник им једао кућу од једне старе монахиње који је припао манастиру.
    Инајважнија ствар коју ми је Саша на растанку рекао када сам га питао како је преживео све то: “Ја сам провео две године у јами и толико сам плакао да је сва глина испод мене  била мокра од суза. Гледао сам у звездано чеченско небо из левка моје тамнице и тражио свог СПАСИТЕЉА. Плакао сам као дете, тражио свога Бога” “А онда” упитао сам. “А сада се ја окупам у његовим рукама,”  рекао је Александар.
     
    Са руског на српски за Србин.инфо превео: Александар Гридин)
     
    srbin.info
  2. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from blue in Фотографије мога града....   
  3. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла у Starac Toma: Od 11 godine pustinjak na Svetoj Gori   
    STARAC TOMA: OD 11 GODINE PUSTINJAK NA SVETOJ GORI !
    Kategorija: Svetogorci subota, 14 septembar 2013 19:41   "Ima li i druge dece na Svetoj Gori pa da igramo fudbal ?" pitao je mali Antonije svoga oca i njihovog starca duhovnika kada su mu predložili da krene sa starcem na Svetu Goru da se tamo zamonaši. Od tada je prošlo oko šezdeset godina i mali Antonije je postao starac, pa danas otvara svoje srce za agioritikovima.gr, te govori o podvižničkom životu u "pustinji" Svete Gore, o duhovnim iskustvima koja je stekao živeći u svojoj teško pristupačnoj keliji i o čudesnom snu kada mu se javila Bogorodica i rekla... Starac Toma je iz čuvene kelije bratstva Sv.Tome, a od svoje jedanaeste godine se nastanio u nepristupačnoj Maloj Svetoj Ani, koju vidi samo Bog! To je pustinjska oblast u blizini Velike Lavre. Pročitajte intervju.




    Starac je pojac, srebrar i zlatar. Od rukodelja izdržava svoje bratstvo koje čine četiri monaha njegove kelije. Oče Tomo, ceo životni vek se podvizavate na Svetoj Gori. Kako se desilo da se posvetite monaštvu?   Moja porodica je bila veoma pobožna. Moj otac je želeo da jedno od njegove troje dece postane sveštenik.Imao sam jedanaest godina kada je naše selo, Stefanovikio Velestinu, posetio pokojni starac Toma zbog duhovnih razloga.Moj otac mu je ispoverio svoju želju. Moj prvorođeni brat je kao najstariji pomagao ocu u poslovima i zato nije bilo moguće da ode. Drugorođeni brat je imao neku manu na nogama i starac nije pristao da ga povede, iako je moj brat to želeo, jer su na Svetoj Gori, a pogotovo u pustinji, putevi teški a staze nepristupačne. Na kraju su pitali i mene da li želim da idem sa dedicom na Svetu Goru. A ja sam im odgovorio pitanjem.
    - Ima li i druge dece na Svetoj Gori pa da igramo fudbal ? - Dete moje, tamo su manastiri, pustinja i stene i ne igraju se igre - odgovorio mi je starac . - Onda neću da idem - odgovorio sam - Zato što želim  da se igram sa mojim drugovima. Poštovani starac nas je pozdravio i otišao. Ali te noći dok smo nas tri brata spavali zajedno, imao sam divno i čudno viđenje. Pojavila se jedna visoka i veličanstvena žena, koja je ulivala poštovanje, pobožnog izgleda i pokazala mi jedan prelep rajski vrt. To je bio pravi raj, drveća puna plodova, predivno cveće opojnog mirisna, osvežavajući potoci i mnogo dece koja su se igrala u svom tom zelenilu. Dok sam sve to gledao zapanjen i uzbuđen, Presveta Bogorodica, jer mislim da je to bila ona, mi je rekala: - Dete moje, vidiš li sve ovo. Ako pođeš da dedicom uživaćeš u svemu tome, ako ne pođeš, izgubićeš. U tom trenutku sam se probudio i odmah sam probudio i majku . - Mama gde je dedica? Hoću da idem sa njim u manastir. Posle nekoliko dana, starac je opet došao u naše selo, a kad sam ga video bacio sam školsku torbicu i uhvativši se za njegovu mantiju molio ga da krenemo  te večeri, bojeći se da me druga deca, moji drugovi, ne odvrate. Zaista, te večeri smo otišli ​​sa blagoslovom mojih roditelja.Kada smo stigli u pristanište Svete Ane i malo se popeli, ugledao sam izvore i visoko drveće i osetio da dolazim u raj, te da sam počeo da uživam kao što mi je Bogorodice obećala. Mislim da mi je Bogorodica preko te lepe i neobične vizije pokazala duhovnu dimenziju i lepotu Svete Gore, koju treba da tražim, da je otkrijem i da je živim  tokom celog života . U ovom trenutku moram da dodam da kada sam došao u keliju bratstva Sv. Tome, sreo sam drugog takođe mladog monaha, starog oko 18 godina, oca Kiprijana. Nas obojicu su preuzeli ozbiljni i veoma mudri starci, starac Toma i starac Pavle. Od njih smo sve naučili, a posebno su nas naučili srebarstvu, zlatarstvu i muzici. Njihova duhovna zaštita, nijihova ljubav i podrška su bili za uzor. Ne prestajem da pominjem na liturgiji njihova imena pun zahvalnosti, jer naši roditelji su nam darovali život, a oni su nam darovali duhovni život.
     
    Da li ste dobili ono što ste očekivali od monaštva ovde u pustinji ?   U pustinji sam našao ono što uvek ostavlja utisak, a to su dobrota i vrlina svetogorskih pustinjaka .Zbog svoje mladosti sam bio oduševljen svime. Celonoćna bdenija kada su se okupljali svi oci. Posebno su me privlačili crkvena vizantijska muzika, srebarstvo, zlatarstvo i ribolov u mirnom egejskom zalivu Svete Gore.Vodu smo mukotrpno nosili sa udaljenosti od 5 km, od podnožja Atosa, preko stena, kroz šumu, bodljikavo žbunje i korov.Zatim je sledila rekonstrukcija keljie i naše crkve. Ako bi ste se ponovo rodili da li bi ste se opet odlučili da služite monaštvu ? Ako da, zašto ?   Sa životnim iskustvom koje sam stekao, ponovo bih izabrao isti život, jer nisam video ništa važnije od toga sve ove godine. Kada neko živi u opštežiteljnom manastiru, doživljava ljubav kroz komunikaciju sa mudrim starcem i bratijom. David je rekao: "Šta je dobro ili šta je krasno, nego da braća žive zajedno.", a Hristos je rekao: "Gde su dva ili tri sabrani u ime moje onde sam ja medju njima." Opštežiće u pustinji ima poteškoća, traži podvizavanje ali je rezultat toga svetost. Šta mislite da bi izgubili da ste živeli kao mirjan i osnovali porodicu ?   Porodica je sveta tajna i u njoj bi uživao, ali je sloboda tihovanja veoma važna. Monah nije van sveta i nema odbojnost prema porodici. Međutim, prema učenju svetih otaca, monaški život je vrhunski I savršen put. Drago mi je da često, iako smo pustinjaci, pomažemo mnogim porodicama koje traže našu molitvu i savet za različita pitanja i probleme. Posle toliko godina monaštva da li još uvek imate kontakt sa vašim rođacima, braćom, nećacima... ? Sa svojom braćom i nećacima imam odličnu komunikaciju. Raduje me njihova ljubav I poštovanje. Kako provodite 24 sata? 24 sata su podeljena na tri dela: MOLITVU - rad - odmor. Za monaha je najvažnija molitva i izučavanje, a rad se smatra sporednim. Uvek postoji opasnost da sporedno postane glavno. Monah pokušava da vredno radi svoj posao, bez obzira da li je to molitva ili rad, a takođe da održava svoje zdravlje, "jer nismo naučeni da budemo ubice tela nego ubice strasti", kako govorio je ava Pimen. Bavite se srebarstvom I zlatarstvom ? U naša keliji smo tradicionalno srebrari i zlatari. Stvaramo nove ili popravljamo stare manastirke crkvene sasude koja su prava umetnička dela . Sveštenomonah Partenije je doneo ovaj umetnički zanat iz Carigrada 1880 i uz Božiju pomioć smo ga sačuvali do danas. Od svih svetih sasuda koji postoje na Svetoj Gori, vizantijskih ili ruskih, odabiramo najlepše šeme pa stvaramo nove sasude, sve ručno uz pomoć jednostavnih tradicionalnih sredstava kojim raspoložemo u ovoj pustinji gde živimo. Oče Tomo, zar nije monotono da radite svakodnevno ceo život iste stvari ? Na početku monaškog života postoji malo umora od monotonije, ali postepeno ova monotnija postaje slatka i dovodi do mirnog duhovnog stanja. Boravak mnogo godina u manastiru stvara iskustvo, a kako kaže Sveti Vasilije, tihovanje je početak pročišćavanja. Danas smatramo moderno i aktuelno da znamo kao neko može izbeći uzroke grešaka i strasti, jer kako stari kažu "pogled izaziva želju". Dakle, tihovanje nije rutina, nego značajna delatnost, koju su voleli I upražnjavali veliki sveci, filozofi i naučnici, da bi ponudili društvu toliko pronalazaka. U keliji primate hodočasnike ? Šta mislite o  današnjem svetu ? Šta ih najviše muči ? Primam dobre i pobožne hodočasnici, ali i one koji nemaju mnogo veze sa verom. Gostoprimstvo sa savešću je samo po sebi veoma dobra propoved. Svakako je naporno, ali je i služenje bratu, koji je danas veoma zamoren i traži da ga spozna sebe. Svet danas muče višestruki i ozbiljni problemi. Šta vi mislite da je uzrok tome ? A kako mislite da se to može rešiti ? Problemi nastaju kada ne postoji život u Hristu. Kada neko priđe Hristu, u njemu izranja sunce nade. To je, mislim, razlog dolaska mnogih na Svetu Goru. Ljudi je dosta racionalizma i logičnog razmišljanja i traže čudo. Čovek je jedno čudo. To je jedino biće koje dodiruje Boga i pronalazi mir samo kada se ujedinji sa neshvatljivim Bogom, posredstvom svetih manastira i živeći po Božijim zapovestima.
     


     




























    Autor teksta Jorgos Teoharis: PUSTINJAK JE OTVORIO VRATA SVOJE KELIJE ZA AGIORITIIKOVIMA.GR Prevod sa grčkog Pavkov Sanja 14 septembar 2013 god. Izvorni link http://ksipnistere.blogspot.com/2011/11/11_19.html  
  4. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на -Владимир- у Uloga ikona u Hriscanstvu   
    У ствари, пошто  Алах има исто значење и арапима хришћанима и муслиманима, не може се рећи да су многобошци. Бољи закључак који би се из овог могао извести, с обзиром да нема писања по саћу на другим језицима, је да пчеле говоре арапским језиком.
  5. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на Љотићевац у Uloga ikona u Hriscanstvu   
    ''Све што дише нека хвали Господа!''
  6. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на мирођија у Uloga ikona u Hriscanstvu   
    И пчеле поштују иконе!
        У региону Капандрити у близини Атине, дивна ствар се десила. Пре десет година, побожни пчелар по имену Исидорос Тиминис, помислио је да у једну од својих кошница постави икону Распеће Господа. Убрзо након тога, када је отворио кошницу, био је запањен, пчеле су  показале толико поштовање и оданост икони,  јер су је "извезле"  у воску, а ипак оставиле откривено лице и тело Господа. Од тада, сваког пролећа, он ставља у кошницаме иконе Спаситеља, Богородице и Светитеља, а резултат је увек исти.
     
    Једном сам донео ручно осликану икону из манастира, која је представљала голготу са три крста. Пчеле су "извезле" воском целу површину композиције, остављајући да се јасно види крст Христов и покајани разбојник са десне стране, док разбојник са леве стране крста је био прекривен дебелим слојем воска.
     
    Последњи пут када сам отишао, ми смо ставили у икону Светог Стефана првомученика и архиђакона, чије име наша скромна издавачка кућа носи. Као што можете видети са слике које смо овде објави, цела икона је одевена у восак, остављајући откривено лице и тело.
    Монах Симеон
     
     
     
     
     
    http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/09/blog-post_3.html?spref=fb
  7. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на Guest у О МОЛИТВИ И МОЛИТВЕНОМ ЖИВОТУ ХРИШЋАНА   
    Молите се за Цркву, за свет, за све људе. Васколико хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост. 
     
    Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света тројица и Црква јесу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви.

    Сви смо једно тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину - она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. у заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште. Сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу.
     ...

    Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. То нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене.

    Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажимо: "Господе Исусе Христе, помилуј нас", а не "помилуј их". На тај начин признајемо да су они заједно са нама.

    Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велику духовну корист. Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат божју. Када осећате велику љубав, и када вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али притом вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?

     
     Извор: "Живот и поуке старца Порфирија  Кавсокалвита"
     
     
     
     
     


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  8. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from PredragVId in Волите ли своје свекрве и таште....? :)   
    Наравно да је волим, довољно је то што је родила мога мужа  
  9. Волим
  10. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from Дијана. in Ваше реакције у различитим животним ситуацијама...   
    U mojoj okolini ima par takvih tipova ljudi, da se utiče rečima,savetima ne može, iskusila sam bes tih ljudi na sebi zbog takvog ponasanja a onda shvatila da pred njima covek mora biti smiren, nezlopamtilo, da ih voli tajno, da se moli za njih, da im od srca stvarno želi dobro i da vidite koja se divna promena vremenom desava...Bogu prepustam i taj problem, ne mora ta osoba da zna da se ja trudim da je zavolim  ali valjda to nase smirenje u njenom prisustvu, dobro raspoloženje koje joj upućujemo, kod te osobe  vise ne izaziva otpor prema nama.  I dodje dan kada se umori od svoje lose naravi i navike pa poželi da sedne i normalno porazgovara sa nekim. Ti ljudi u stvari veoma pate i jako su nesrećni i zato oko sebe sire sav taj haos.
  11. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на Дејан у Свети Василије Острошки   
    Sveti Vasilije Ostroški pojavio se u stenama iznad manastira Ostrog, a desetak vernika koji su se u tom trenutku našli ispred ove svetinje posvedočili su ovu neverovatnu prikazu!
     
      Društvene mreže preplavljene su danas ovom vešću, a kako Pravda saznaje od jutros je primetno povećanje broj posetilaca Ostroga koji žele da vide prikazanje Svetog Vasilija. Prema rečima očevidaca svetac kome je manastir Ostrog posvećen pojavio se na nekoliko sekundi u stenama iznad bogomolje i sve je delovalo kao da je u nekoj izmaglici.

    - Bilo je neverovatno! Lik Svetog Vasilija se pojavio niotkuda, ličilo je sve na neki dim ali se jasno video lik sveca u steni. Posle desetak sekundi lik je nestao, ali sasvim sam sigurna da je Sveti Vasilije Ostroški nešto hteo da nam poruči, možda i da nas zaštiti, kaže jedna od vernica koja je videla pojavljivanje Svetog Vasilija iznad Ostroga - piše Pravda.
     
    Izvor: Pravda
  12. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на zuti car у Do 2041. ili ćete postati ateisti ili vas neće biti – javljaju mediji   
    Ako da Bog te dozivim tu 2041 demantovacu ih slatko .
  13. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на Срђан Ранђеловић у Свети Василије Острошки   
    Исцељење девојчице непокретне од рођења
     
     

     
     
    Свештеник из Берана, о. Драган Ристић је са великим узбуђењем и радошћу, испричао како је Свети Василије исцијелио четворогодишњу дјевојчицу Сару која је, од рођења, боловала од потпуне непокретности:
     
    9. септембра 2005. године дошла је у Манастир Острог мајка са дјевојчицом од око четири године. Замолила је да ћеркицина пижама преноћи код Ћивота.
     
    Дјевојчица се зове Сара и непокретна је од рођења (изгледала је као да нема мишиће), јер болује од парализе.
     
    Ујутру после Свете Литургије дошле су код ћивота. Одједном се у цркви осјетио као некакав удар ваздуха, топли и танани. У костима се осјетила тишина.
     
    Мајка је држала дијете. Освештано уље је било на ћивоту и као да ми је неко шапнуо да помажем дијете. Сипао сам освештано уље мајци у руке и рекао јој да помаже ноге дјетету.
     
    Мајка и дијете су, потом, изашле из цркве и седеле у припрати. Одједном, дијете је устало и дошло до Ћивота и упитало: ”Гдје је моја пижама?”
     
    Дао сам им пижаму и дијете је само, скоро трчећи, изашло из цркве, а мајка за њим! Успјела је само да каже: Хвала ти, Боже, хвала ти Свети Василије!”
     
    Овом исцјељењу су присуствовали још два манастирска радника и од изненађења нико није стигао да се снађе и да пита мајку и ћерку одакле су.
     
    Њих двије су отишле и до данас се нијесу јавиле. Надамо се да ће се послије објављивања записа о овом чуду, јавити како би се сазнало како је сада дјевојчици Сари.
     
    Ово чудо Светога Василија је снимљено видео камером.
  14. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на Александар С у Свети Василије Острошки   
    Једне прилике, био сам у Горњем манастиру Острогу, у црквици Часног Крста (за оне који не знају, она се налази горе на врху, код звоника)... Након неких сат времена, сишао сам доле, и људи ми причају како је једна жена из Подгорице која је боловала од церебралне парализе, често долазила код Светог Василија а тај дан је осјећала некакве јаке грчеве, ипак је дошла код Свеца којем се помолила, и десило се чудо - изашла је из храма, одбацила оне штаке помоћу којих се једва кретала и буквално стрчала низ оне степенице...
     
    Слава Господу и Његовом угоднику Светом Василију Острошком!
  15. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на volga у Свети Василије Острошки   
    Moje cudo pod Ostrogom se desilo 24.septembra 2011.god. Pisala sam vec o tome.
    Posle nepunih 6 godina bez dece,lecenja,suza,lekara,klinika,odlucili smo da idemo na vestacku oplodnju.Skupili smo sve papire,analize i trebali smo da predamo da nas prime i uvedu u program.Odlucila sam sama da odem Bogonosnom Svecu da mu se pomolim da uspe vestacka oplodnja. Tako je i bilo 24.septembra otisla sam i pomolila se.Kada sam se vratila pocela sam da idem na posao i radim i cekam da predamo papire.Za 7 dana saznala sam da ne treba vestacka oplodnja i da sam prirodno zatrudnela.Jao srece,slava Bogonosnom Arhijereju!!!! Moj sin se rodio kao najveca beba u Zemunskom porodilistu i najduza beba.
    Sada ima devet meseci i ucimo da hodamo.Krstili smo ga u Rakovici.
    SLAVA BOGU I SVETOM VASILIJU!
    DIVAN JE GOSPOD U SVETIMA SVOJIM.
  16. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на Guest у Да ли постоји "духовни стаж"? Откад сте у Цркви?   
    Као беба, седмог дана од рођења,
     
    из породилишта право у цркву!
  17. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на Баба у Душан Михајловић - од диригента до свештеника   
    Београдске приче: Душан Михајловић - од диригента до свештеника

    Необичне животне приче: Као младић је отишао у Совјетски Савез да постане диригент, а сада смо га затекли у посети Београду као свештеника који брине о Србима у Сантијаго де Чилеу


    Неки људи су у стању да кроз само један живот прођу као кроз девет мачијих. То су они који кроз сва животна искушења пролазе као кроз питања која им помажу да нађу пут ка правом одговору.

    Тако макар изгледа када слушамо животну причу Душана Михајловића, човека који је у свој несвакидашњи „си-ви“ (како се данас помодно „изговара“ некадашњи термин „биографија“, који је, руку на срце такође страни) уписао звање диригента, прецизније, магистра музике са престижног руског универзитета, преводиоца, сликара, како би садашњи део каријере, у зрелом добру, дочекао као свештеник Српске православне цркве, и то у парохији у Сантијаго де Чилеу, главном граду истоимене латиноамеричке државе.

    Прича овог човека почиње на студијама у Москви, где је од 1986. до 1992. године паралелно студирао хармонику и дириговање. Био је студент Руске академије музике „Гњесиних“, једине која може да се мери са Московским конзерваторијумом, а познато је да се са ове две велике институције тешко пореди било која у свету.

    - У тадашњем СССР, у Москви, радио сам као диригент до 1994. године, и основао сам Словенски симфонијски оркестар који је достизао и до 104 музичара у ансамблу. Са 25 година био сам менаџер и диригент првог комерцијалног симфонијског оркестра који је постојао на тлу СССР. Дакле, није нам помагала држава, већ смо успевали да опстанемо од спонзора и на комерцијалан начин. То је било необично време, када је, на пример, један од концерата преносила ондашња телевизија, а ја знам да нас слушају на оном делу планете где сунце излази, али и на ономе где залази. Русија заиста јесте велика земља.

    ПУТЕШЕСТВИЈА У међувремену, отац Душан Михајловић морао је да се бави и сасвим световним пословима, како би прехранио породицу. Тако је, пре неколико година, у Београду, био и директор руске фирме „Бестком“ која се бавила продајом и инсталирањем апарата за електронско плаћање, а када је стигао у Сантијаго, осим свештеничких послова, да би опстао, радио је и у ондашњој Сити банци као службеник.

    Михајловић се после тог искуства враћа у домовину и од 1996. године постаје диригент Српског народног позоришта у Новом Саду, а од 2001. до 2004. је у два наврата и директор Опере ове институције културе.

    - Када сам напустио Нови Сад, током 2005. и 2006. године провео сам неколико месеци на Светој Гори. Обишао сам све манастире који тамо постоје, али сам се најдуже задржао у Ватопеду. Тај период оставио је веома дубок траг на мене.

    Стицајем околности Михајловић се враћа са пута и чека га нови позив да оде у Русију, овог пута у Самару. Тамо почиње да студира Теолошки факултет, који је завршио 2011. године. У међувремену упознаје и жену свог живота, Елину са којом се венчао 2008. године. Она је православна Јерменка, рођена у Бакуу, у Азербејџану, иначе је лингвиста и експерт за руски језик. Са њом има двоје деце, и она га од тада прати на његовим чудним путевима.

    Да то не би било све, Михајловић је рукоположен за свештеника Српске православне цркве 24. марта 2012. године, а тада се увелико одлучио на мисионарски посао - кренуо је у Сантијаго, главни град Чилеа, како би окупио наше исељенике и оформио парохију.

    - То није лако, ми у том граду немамо своју цркву, па сам морао од почетка - наставља Михајловић. - Основао сам са нашим исељеницима парохију која носи име Светог владике Николаја Велимировића, а надам се да ћемо направити и цркву. Тренутно служим у цркви Антиохијског патријархата, то је храм који припада православним Сиријцима, Арапима и Палестинцима.

    Сасвим природно, крајем разговора о овој необичној каријери, или је боље рећи животном путу, имамо потребу да чујемо и животну филозофију Душана Михајловића, причу о томе шта га је нагонило на овакве дуге и различите путеве.

    - Водио сам се духовним начелима - закључује отац Душан Михајловић. - Годинама сам кроз разне потраге тражио истину - а све одговоре сам нашао у православном хришћанству. Русија и живот у њој су ми делимично помогли, али умногоме и наше, изворно православље. Света Гора ми је дала базу и основ кроз који се крећем све ове године. Она ми је била школа православног аскетизма - и светогорска и светоотачка.


    СЛИКАР И ПРЕВОДИЛАЦ

    После повратка из Новог Сада, тадашњи диригент Михајловић окреће се превођењу православне литературе са руског језика, али и сликању икона.

    Једноставно, свим талентима које му је Бог подарио, Михајловић је бар на неко време пружио шансу да се испоље.   Извор: Новости  
  18. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла у Будва освештана послије „Параде поноса“   
    „Грађани Будве су данас показали да знају да чувају своје домове и породице бранећи себе и свој дјецу од хомосексуализма и разних “изама“ које су непријатељи читаве васељене покушали да промовишу као нешто чиме треба да се поносе, а не као нешто чега треба да се стиди сваки човјек“, рекао је свештеник Борис Радовић, парох будвански, у бесједи послије освећења водице и благослова града и његових грађана.

    Парох Радовић је данас после 19 сати дошао на позив будванских угоститеља и освештао трг и угоститељске објекте, гдје су боравили учесници првог црногорског „прајда“. Када је окадио трасу којом је ишла поворка, благословио град и његове грађане, отац Борис је одржао пригодну бесједу:

    „Најстрожије осуђујемо данашњу параду срама и болести, молећи се Богу да од овога града и Републике Црне Горе одагна све болести и све нападе ђаволске. Увијек је у свијету било болести, али су болесни тражили лијека у црквама и болницама и нису своје болести проглашавали здрављем, нити су се поносили њоме као што су данас покушали да учине“, рекао је он и упутио захтјев државном руководству „да се зауставе овакве параде срама у нашем граду и у читавој Црној Гори, јер је она увијек знала за праве вриједности, његовала и чувала породицу као основну ћелију друштва, знајући да је породица мала црква“.

    „Грађани Будве су данас показали да знају да чувају своје домове и породице бранећи себе и своју дјецу од хомосексуализма и разних “изама“, који су непријатељи читаве васељене покушали да промовишу као нешто чиме треба да се поносе, а не као нешто чега треба да се стиди сваки човјек“, рекао је отац Борис и позвао грађане да се моле Богу како би државном руководству даровао снагу да се одупре оваквим непријатељима и тако „нашој дјеци омогућили здрав и исправан живот и сачували их од ових болести“.

    Парох будвански на крају се захвалио свима који су данас исказали протест пред овом „парадом срама и ужаса“, бранећи своје породице и овај град од „поносних“ .

    Извор: ИН4С
  19. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на Mironosica у Волите ли своје свекрве и таште....? :)   
    ........ Има ......
  20. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from Anette in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Две дивне песме Владике Јована, које показују његову величанствену душу.  Хвала пријатељима Жру-а који помогоше да се песме преведу. 
      
    Мајчине сузе
     
    И радост и тугу суза ти крије,
    и као све тајне у њој да су се збиле,
    уздаха безброј, но и нада млада,
    ипак Христос је победио смрт.
     
    Љубав твоја за вечност ме родила,
    зато што тако права љубав рађа,
    на колену твоме, аз, буки, и веди учих,
    и још као дете крст од тебе примих.
     
    Не жалим што са Христом твојим и ја на крсту сада висим
    зато што претходно тебе тамо видех,
    у љубави распетој за своје чедо,
    као Христовој за живот света.
     
    Крстоносац без суза не може се бити,
    зато што крст и бол и тугу носи,
    али у тим сузама, о мајко, радост ти видим,
    зато што ипак знаш: Христос је победио смрт.
     
     
    У тузи радост
     
    Сумња кроз молбу знак Твој чека
    воља ли је твоја у затвору да те певам?
    А, Ти не чекајући зору да ми сване
    опаши се рече, нешто ћи да те питам:
     
    Где си био када мрак се ломио и као кроз левак сунце се слило?
    Када небо се савило и море се пунило?
    Где си био пре него што Адам да буде
    и пре Еве да Еден виде?
     
    Остадох без речи и са сувим грлом, па проливам сузу и за њом и другу.
    Мали знак је. рекох, светло тихо у мраку што га гледам
    и то што распет, али без туге на крсту свом висим
    то што плачем, и пун утехе бивам?
     
    Пре него мајка ме са утробом да додирне
    Ти у Логосу твом већ си ме видео
    и пошто крај за почетак имаш
    и слободан ме гледаш, а ја још у затвору бивам.
     
    У Твојој тајни служитељем ме чиниш
    и слободу ми дајеш, Амин да ти речем
    и који знак сада да тражим
    или какво чуди друго од тога да чекам?
     
    Да погледам у крај и то ми даде
    јер Алфа и Омега Ти си
    па заридах горко и пролих сузе
    јер маловеран пред Тобом, да стојим се нађох.
     
    Дао си ми Завет да у срце га ставим
    Авраама да се сетим, Јакова и Јосифа,
    Са Јовом да се тешим, са Јованом и Павлом
    И да сведочим радосна туга шта је.
     
    Ако погледам назад, твој прст гледам
    ако погледам напред, испред мене стојиш
    И горе и доле, Сведржитељ Ти си
    изван Тебе ја за живот не знам.
     
    У Духу ме подижеш и печатиш тајно
    да је Црква тело Христа Твога
    да је непорочна и да ће бити
    без обзира на то што понекад вуци у овчијој кожи је напасају.

    Откриће се они, пре „Нека буде“ да кажеш
    али дао си им могућност светлост да виде
    да познају Тебе у Тројици Једног
    прикључени Цркви да живе вечно.
     
    А они уместо тога, само на стомаке гледају
    и Цркву цепају као некада Арије
    без будућности су свакако дела таква
    али њихова ме подлост у затвор стави.

    Јеретици љути у веку двадестипрвом
    Обучени у расу и чин владичански имају
    народ лажу сред Охрида славног
    да Христос није један и да друго тело има.
    Хитон Његов по средини цепају
    тамо где шивен није
    све само за корист њихову Властима су спремни улизице да буду.
     
    Али и то ће проћи као и све друго пред нама,
    а Ти ћеш стојати као Старији од дана
    Сети се тада слуге Твога Јована
    који је кап љубави, у океану љубави Твоје капнуо.
     
     
    ____________
  21. Волим
    Guest
    Хелена Вујовић got a reaction from Guest in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Мајчината солза
    И радост и тага солзата ти крие, 
    и како сите тајни во неа да се збиле, 
    воздишки безброј, но и надеж стамна, 
    сепак, Христос ја победи смртта.
    Љубовта твоја за вечност ме роди, 
    зашто така вистинската љубов раѓа 
    на колено твое, аз, буки и веди ги учев, 
    и уште како дете крстот од тебе го примив.
    Не жалам што со Христа твој и јас на крстот сега висам 
    зашто претходно токму тебе таму те видов, 
    во распната љубов за своето чедо, 
    како Христовата за животот на светот.
    Крстоносец без солзи не можеш да бидеш, 
    зашто крстот и болка и тага носи, 
    но во тие солзи, о мајко, радост ти гледам, 
    зашто сепак знаеш: Христос ја победи смртта.
     
    Петровденски пост 2006г. 
    Кога властите во Р. Македонија 
    претат со ново политичко затварање
    Архиепископ охридски и Митрополит скопски
    + Јован
    Во тагата радостСомнежот низ молба знакот Твој го чека
    волја ли е Твоја во затвор да Те пеам?
    А, Ти не чекајќи ни мугра да ме самне
    опаши се рече, нешто ќе те прашам:
    Каде беше ти кога мракот го дробев и како низ инка сонцето го леев?
    Кога небото го виткав и морето го полнев?
    Каде беше ти пред Адам да биде
    и пред Ева Едем да го види?
    Останав без збор и со суво грло, сал пролеав солза и по неа втора.
    Мал знак ли е, си реков, светлината тивка во мракот што ја гледам 
    и тоа што распнат, но без тага на крстот свој висам
    тоа што плачам, а полн утеха бивам?
    Уште пред мајка ми со утробата да ме допре
    Ти во Логосот Твој веќе ме беше видел
    и бидејќи крајот за почеток го имаш
    ко слободен ме гледаш, а јас уште в затвор бивам.
    Во Твојата тајна служител ме вчини
    и слобода ми дари, Амин да ти речам
    па кој знак сега да го барам
    или какво чудо друго вон неа да чекам?
    Да ѕирнам во крајот и таму ми даде
    зашто покрај Алфа и Омега Ти си
    па заридав горко и пролеав солзи
    оти маловерен пред Тебе, да стојам се најдов.
    Ми даде Завет за в срце да го ставам
    на Авраама да си спомнам, на Јаков и Јосиф,
    со Јов да се тешам, со Јован и Павле
    и радосна тага да сведочам што е.
    Ак погледам назад, сал твојот прст го гледам
    ак погледам напред, пак пред мене стоиш
    и горе и долу, Седржител Ти си
    од Тебе надвор за живот јас незнам.
    Ме креваш во Духот и печатиш тајна
    тоа дека Црквата тело на Христос е Твој
    оти непорочна e и ќе биде
    без оглед на тоа што некогаш волци во овча кожа ја пасат.
    Се открија тие, уште пред „Нека биде” да речеш
    но им даде можност светлина да видат
    да Те познаат Тебе во Троица Еден
    причестени в Црква да живеат вечно.
    А, тие место тоа, сал на стомакот гледаат
    и Црквата ја делат ко некогаш Ариј 
    без иднина се секако делата такви
    но пакоста нивна во затвор ме стави.
    Ертетици лути во векот дваеспрви
    облечени в расо и чин владички имаат
    народот го лажат среде Охрид славен
    дека Христос не е еден, а и друго тело има.
    Хитонот Негов насреде го цепат
    таму кај што шиен не е
    сè само за користа нивна на Власта се спремни подлизурци да бидат.
    Но, и тоа ќе пројде ко и сè друго пред нас, 
    а Ти пак ќе стоиш ко Постар од денот
    сети се тогаш на слугата Твој Јован 
    кој капка љубов, во океанот на љубовта твоја капна.
     
    04/21. 12/11. 2005 
    Воведение во храмот на Пресвета Богородица
    Затвор Идризово Скопје
    Архиепископ охридски и Митрополит скопски
    + Јован
    http://www.poa-info.org/arhiepiskop/poezija
  22. Волим
    Guest
    Хелена Вујовић got a reaction from Guest in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Две дивне песме Владике Јована, које показују његову величанствену душу.  Хвала пријатељима Жру-а који помогоше да се песме преведу. 
      
    Мајчине сузе
     
    И радост и тугу суза ти крије,
    и као све тајне у њој да су се збиле,
    уздаха безброј, но и нада млада,
    ипак Христос је победио смрт.
     
    Љубав твоја за вечност ме родила,
    зато што тако права љубав рађа,
    на колену твоме, аз, буки, и веди учих,
    и још као дете крст од тебе примих.
     
    Не жалим што са Христом твојим и ја на крсту сада висим
    зато што претходно тебе тамо видех,
    у љубави распетој за своје чедо,
    као Христовој за живот света.
     
    Крстоносац без суза не може се бити,
    зато што крст и бол и тугу носи,
    али у тим сузама, о мајко, радост ти видим,
    зато што ипак знаш: Христос је победио смрт.
     
     
    У тузи радост
     
    Сумња кроз молбу знак Твој чека
    воља ли је твоја у затвору да те певам?
    А, Ти не чекајући зору да ми сване
    опаши се рече, нешто ћи да те питам:
     
    Где си био када мрак се ломио и као кроз левак сунце се слило?
    Када небо се савило и море се пунило?
    Где си био пре него што Адам да буде
    и пре Еве да Еден виде?
     
    Остадох без речи и са сувим грлом, па проливам сузу и за њом и другу.
    Мали знак је. рекох, светло тихо у мраку што га гледам
    и то што распет, али без туге на крсту свом висим
    то што плачем, и пун утехе бивам?
     
    Пре него мајка ме са утробом да додирне
    Ти у Логосу твом већ си ме видео
    и пошто крај за почетак имаш
    и слободан ме гледаш, а ја још у затвору бивам.
     
    У Твојој тајни служитељем ме чиниш
    и слободу ми дајеш, Амин да ти речем
    и који знак сада да тражим
    или какво чуди друго од тога да чекам?
     
    Да погледам у крај и то ми даде
    јер Алфа и Омега Ти си
    па заридах горко и пролих сузе
    јер маловеран пред Тобом, да стојим се нађох.
     
    Дао си ми Завет да у срце га ставим
    Авраама да се сетим, Јакова и Јосифа,
    Са Јовом да се тешим, са Јованом и Павлом
    И да сведочим радосна туга шта је.
     
    Ако погледам назад, твој прст гледам
    ако погледам напред, испред мене стојиш
    И горе и доле, Сведржитељ Ти си
    изван Тебе ја за живот не знам.
     
    У Духу ме подижеш и печатиш тајно
    да је Црква тело Христа Твога
    да је непорочна и да ће бити
    без обзира на то што понекад вуци у овчијој кожи је напасају.

    Откриће се они, пре „Нека буде“ да кажеш
    али дао си им могућност светлост да виде
    да познају Тебе у Тројици Једног
    прикључени Цркви да живе вечно.
     
    А они уместо тога, само на стомаке гледају
    и Цркву цепају као некада Арије
    без будућности су свакако дела таква
    али њихова ме подлост у затвор стави.

    Јеретици љути у веку двадестипрвом
    Обучени у расу и чин владичански имају
    народ лажу сред Охрида славног
    да Христос није један и да друго тело има.
    Хитон Његов по средини цепају
    тамо где шивен није
    све само за корист њихову Властима су спремни улизице да буду.
     
    Али и то ће проћи као и све друго пред нама,
    а Ти ћеш стојати као Старији од дана
    Сети се тада слуге Твога Јована
    који је кап љубави, у океану љубави Твоје капнуо.
     
     
    ____________
  23. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на Ромејац у Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    За утамниченог Архиепископа Јована
     
    Чуј ме Господе, чуј како ти вапијем иза зидина тамнице моје! Отеше ми Јеванђеље моје, одјејаније моје, панагију и крст мој! 

    Ходим посрамљен, лишен архијерејског достојанства, одузеше ми сва моја знамења! 

    Али не могу ми одузети љубав према Теби, молитве које изливам пред Тобом, а ни превелику љубав за Твоју Свету Цркву! 

    Твој сам смерни слуга, и кротко чекам, али нема више ко да ми донесе Твоје Свете Тајне! ... 

    Лишен сам и тог великог благослова и како само чезнем да будем удостојен Твојих Свесветих Дарова. 

    Нема никога да се помоли са мном, али бивам утешен благодаћу Божијом. Чујем молитве верних чеда Цркве Христове које се узносе за мене грешног и њихове молбе за моје помиловање. 

    Али нико не мари за њих, и све теже речи износе о мени бедном. 

    Моје утамничење траје из дана у дан, из сата у сат, али нисам сам! Окрепљен Твојим присуством и Твојом благодаћу прихватих вољу Твоју! 

    Нисам изгубио ову драгоцену и кротку љубав, и молим Ти се за све, а посебно за оне који ме гоне! 

    Молим Ти се за моје стадо и духовну децу, да их оснажиш у вери и љубави! 

    Благодаћу и миром који ми дарујеш, не самујем, већ ме светлoст Твога благослова изнутра просвећује, богатећи ме неизрецивом радошћу! 

    Услиши ме Господе, благослови све и покривај десницом Својом! Твоја воља је радост моја! 

    И да буде милост великог Бога и Спаса нашег Исуса Христа са свима, а Пресвета Богородица да им буде заштитница! 

    Сети се и мене Господе, и помози ми да свршим дело Твоје у Винограду Твоме! 

    Амин!


    Молитву саставио: Високопреподобни архимандрит Нектарије (Серфес), парох цркве Св. Константина и Јелене – Грчка Православна Црква и председник Удружења за помоћ манастиру Дечани – САД


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  24. Волим
    Хелена Вујовић got a reaction from JESSY in Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Две дивне песме Владике Јована, које показују његову величанствену душу.  Хвала пријатељима Жру-а који помогоше да се песме преведу. 
      
    Мајчине сузе
     
    И радост и тугу суза ти крије,
    и као све тајне у њој да су се збиле,
    уздаха безброј, но и нада млада,
    ипак Христос је победио смрт.
     
    Љубав твоја за вечност ме родила,
    зато што тако права љубав рађа,
    на колену твоме, аз, буки, и веди учих,
    и још као дете крст од тебе примих.
     
    Не жалим што са Христом твојим и ја на крсту сада висим
    зато што претходно тебе тамо видех,
    у љубави распетој за своје чедо,
    као Христовој за живот света.
     
    Крстоносац без суза не може се бити,
    зато што крст и бол и тугу носи,
    али у тим сузама, о мајко, радост ти видим,
    зато што ипак знаш: Христос је победио смрт.
     
     
    У тузи радост
     
    Сумња кроз молбу знак Твој чека
    воља ли је твоја у затвору да те певам?
    А, Ти не чекајући зору да ми сване
    опаши се рече, нешто ћи да те питам:
     
    Где си био када мрак се ломио и као кроз левак сунце се слило?
    Када небо се савило и море се пунило?
    Где си био пре него што Адам да буде
    и пре Еве да Еден виде?
     
    Остадох без речи и са сувим грлом, па проливам сузу и за њом и другу.
    Мали знак је. рекох, светло тихо у мраку што га гледам
    и то што распет, али без туге на крсту свом висим
    то што плачем, и пун утехе бивам?
     
    Пре него мајка ме са утробом да додирне
    Ти у Логосу твом већ си ме видео
    и пошто крај за почетак имаш
    и слободан ме гледаш, а ја још у затвору бивам.
     
    У Твојој тајни служитељем ме чиниш
    и слободу ми дајеш, Амин да ти речем
    и који знак сада да тражим
    или какво чуди друго од тога да чекам?
     
    Да погледам у крај и то ми даде
    јер Алфа и Омега Ти си
    па заридах горко и пролих сузе
    јер маловеран пред Тобом, да стојим се нађох.
     
    Дао си ми Завет да у срце га ставим
    Авраама да се сетим, Јакова и Јосифа,
    Са Јовом да се тешим, са Јованом и Павлом
    И да сведочим радосна туга шта је.
     
    Ако погледам назад, твој прст гледам
    ако погледам напред, испред мене стојиш
    И горе и доле, Сведржитељ Ти си
    изван Тебе ја за живот не знам.
     
    У Духу ме подижеш и печатиш тајно
    да је Црква тело Христа Твога
    да је непорочна и да ће бити
    без обзира на то што понекад вуци у овчијој кожи је напасају.

    Откриће се они, пре „Нека буде“ да кажеш
    али дао си им могућност светлост да виде
    да познају Тебе у Тројици Једног
    прикључени Цркви да живе вечно.
     
    А они уместо тога, само на стомаке гледају
    и Цркву цепају као некада Арије
    без будућности су свакако дела таква
    али њихова ме подлост у затвор стави.

    Јеретици љути у веку двадестипрвом
    Обучени у расу и чин владичански имају
    народ лажу сред Охрида славног
    да Христос није један и да друго тело има.
    Хитон Његов по средини цепају
    тамо где шивен није
    све само за корист њихову Властима су спремни улизице да буду.
     
    Али и то ће проћи као и све друго пред нама,
    а Ти ћеш стојати као Старији од дана
    Сети се тада слуге Твога Јована
    који је кап љубави, у океану љубави Твоје капнуо.
     
     
    ____________
  25. Волим
    Хелена Вујовић је реаговао/ла на nedeljko у "Javljanje Patrijarha Pavla"   
    Не сумњам да је мати Макрина имала " виђење " и да сада само препричава оно за шта је убеђена да је својим " јављањем " блаженопочивши Патријарх Павле српски " упозорава " на будуће догађаје. Но очигледно је да у питању нервна растојеност или тешка прелест. Шта год да је није згорег, баш поводом овога, подсетити се речи блаженопочившег Патријарха :
    " Још бих ово хтео да кажем. У овом кризном времену, у кризи и невољи, напрегнутих нерава, постоји мноштво људи који падају под утицај нечистих сила због своје сујете и гордости. Ђаво их подиже како су они узрасли духом изнад осталих и да се њима јавља Света Богородица, јавља им се Арханђел Михаило и Гаврило, да су они посебни изабраници Божији и онда, као они који имају власт, почну да уче друге шта треба да раде, како треба да посте, када и како да се моле, а и сами су довољно ненаучени. Чувајте се сујете, гордости ! То је оно за шта Свети Григорије Богослов каже : ,, Што се правиш да си глава кад си прст, или нокат на нози ! " Смиривати се, и кад се нешто јави или неке мисли које убацује често онај који нам жели пропаст, треба говорити : ,, Господе, сачувај ме од тога, јер ја нисам још узрастао да знам да разликујем духове ". Једна девојка студенткиња математике, долази ми и пита ме да ли бих ја примио Свету Богородицу из Међугорја . - ,, Како сте Ви дошли у везу са богородицом из Међугорја ? Да нисте одатле родом ? " питао сам. Није, она је ту однекле, из Ниша. - ,, Па она је ту присутна, она ми се јавља ". - ,, А шта вам она каже ? " - ,, Она пита да ли бисте ви њу примили ? - ,, Ту богородицу која се вама јавља и која пита мене да ли ћу ја њу примити, та нека не долази ! А Ону коју ја поштујем и цела Православна црква, Она зна да ли треба да ми дође и ја ћу се њој поклонити када Она дође ". Па јој онда говорим : ,, Сине, далеко сте отишли у својој сујети и гордости. Тешко ћете се натраг вратити ". Ето, само један пример колико тога има. Схватити да је смиреност темељ нашег духовног живота ! Свети Јован Златоуст каже : Кад је Господ намислио да сазида зграду еванђељских врлина и добрих дела, Он је као темељ поставио смиреност. ,, Блажени су нишчи духом....", блажени сиромашни духом, тј. смирени, смерни, који увек знају колико Бог њима чини добра, а како они мало одговарају на то и увек се повлаче и увек осећају своју грешност и своју недостојност. Само сујетан човек износи своје. Чак је један човек говорио да је он Бог !
    Дакле, молим вас, смиреност је оно што је љубав према Богу, што је Арханђела Гаврила и Михајла и остале свете анђеле оставило у близини Божијој, љубав према Богу их је сачувала да не падну у грех гордости која је Сатанаила , који је раније био свети анђео, гурнула у пакао, кога је претворила у сатану. Шта ће тек гордост учинити од нас ! Нека Господ помогне да се ослободимо жеље да пред светом изгледамо нешто велико и важно, него да тај труд употребимо да будемо стварно пред Богом велики, а то се стиче смиреношћу, служење ближњем, служењем Богу и људима. Бог вас благословио !
    део беседе блаженопочившег Патријарха Павла на св. Литургији 7. септембра / 25. августа 1995. године, у Патријаршијској капели Св. Симеона Мироточивог у Београду.
×
×
  • Креирај ново...