Jump to content

Желе Зека

Члан
  • Content Count

    1245
  • Joined

  • Last visited


Reputation Activity

  1. Волим
    Желе Зека got a reaction from Борис74 in Ако вас занима монаштво - занимљиве информације и текстови о монашком животу   
    Исечак из предавања:
    Мати Васса Ларина
    О. АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН И МОНАШТВО
    ...

    Оно што ме највише задивљује у овим непрекидним "тешкоћама"... је незахвалност. Сви ови монаси су увек несрећни. Људи их "не разумеју," ометају њихово "монаштво," вређају их итд. Увек постоји нека врста кризе, и увек, авај, егоцентризам ...[31]
    Извор фрустрације за Шмемана, пак, нису само духовни недостаци монаштва, већ његова спољашња, "Византијска" форма и култура, и, више од свега, његов однос према овом свету. Ево шта је рекао о добро-устројеном српском женском манастиру на периферији Београда кога је посетио током своје посете тамо 26. септембра 1980. године:

    Женски манастир. Са нама је млада монахиња Евгенија. Све је у "класичном стилу." Поглед усмерен надоле, ход, тихи глас... Али сумња прожима душу. Не због ње, наравно. Она је евидентно беспрекорна у овој класичности. Већ због целог стила. Иконе - већином оне застрашујуће - у цркви. Непоколебљива верност форми, апсолутној истоветности типа. Одвајање не само од света, као овог света, у име другог, претходног света који је древан, непромочив, и избегавање ма какве "проблематике"... Не знам, једноставно не знам. Са једне стране осећам усхићење према овој све-силној - за ове монахиње и свима сличнима њима - супротности демонској ружноћи и сивилу српског социјализма. Али са друге стране - осећање да ова супротност - у овој форми - је немоћна и унапред осуђена на неуспех. Уништите спољашњу форму, и можда ништа неће остати ...[32]
    О. Александар је био забринут због дисхармоније између монашке културе и овог света; он је видео "различитост" монаштва као бекство коме недостаје унутарњи, хришћански садржај.
    У ових неколико последњих година свог живота отац Александар је био узнемирен доминацијом ове "монашке линије" у православљу, као што пише у свом дневнику 2. октобра 1980. године:

    Сада имамо тријумф - у теологији и у побожности - "монашке линије" ... Свуда - патристика. Оно што ме забрињава је поистовећење ове линије са православљем. Ово није само део уместо целине, већ конфузија ове линије са самом целином. ...Не могу се отргнути осећању да је све ово извесна романтичност; љубав према овој слици православља, и љубав посебно зато што је ова слика толико радикално различита од слике савременог света ... То је бекство, одлазак, редукција хришћанства на самог себе ...[33]
    Нешто касније Шмеман замишља сопствену верзију монаштва која би избегла ове замке, као што описује у свом дневнику:

    Све чешће ми се чини да "препород" монаштва (о коме сви говоре са усхићеношћу) или чак покушај да се то оствари може бити могућ само уз почетно укидање монашке "институције." То подразумева укидање свих тог позоришта камилавки, мантија, елегантног одевања итд. Када бих био "старац," рекао бих ономе ко "тражи монашки живот", мање-више ово: нађите посао, најједноставнији могући, који не укључује "креативност" (као нпр, банкарски службненик); - док радите, молите се и "акумулирајте" унутарњи мир, не гајите злобу, не тражите "своје" (права, правду итд.). Сматрајте свакога (колегу, клијента) као да су вам послати, молите се за њих; - пошто платите најскромније станове и набавите најскромнију храну, дајте [остатак] новца сиромашнима - али баш сиромашнима, појединцима, не "добротворним организацијама""; - идите увек у један исти храм и тамо покушајте да помогнете на прави начин (не кроз држање предавања о духовном животу или иконама, не кроз "поучавање"...). Чврсто се држите ове службе и будите потпуно послушни надлежном пароху по црквеним питањима; - не тражите да служите по својој сопственој вољи, не жалостите се ако се "ваши таленти не користе," помажите и служите тамо где је то потребно, а не где ви мислите да треба; - читајте и студирајте колико можете - али немојте читати само "монашку литературу," већ нешто шире (ово захтева објашњење); - ако вас ваши пријатељи и присталице позову у посету јер сте близу, идите - али са "разликовањем, расуђивањем", и то не често. Не задржавајте се дуже од сат и по, два. Дуже од тога чак и најприснија атмосфера може бити штетна; - облачите се апсолутно налик било коме другом, али скромно, и без икаквог "видљивог" знака посвећености "духовном животу"; - будите увек једноставни, безбрижни и радосни. Не поучавајте. Избегавајте "духовне разговоре" као ватру, и такође било какве празне религијске и црквене приче. Ако овако будете поступали, све ће вам бити на корист...; - не трагајте за "духовним старцем" или "руководиоцом." Ако вам је потребан, Господ ће вам га послати, и то онда када је потребно; - служећи и радећи овако током десет година - никако краће - замолите Бога да вам каже да ли треба да наставите такав живот, и да ли вам је потребна нека врста промене. И чекајте на одговор; он ће сигурно доћи, а његови показатељи ће бити "мир и радост у Духу Светоме."[34]
    Не за чудо, Шмеманова идеја монаштва ставља монаштво у овај свет. Он такође искључује монашку заједницу, тако да је његово монаштво у интеракцији са свакодневним животом и никако није искључено у свом свакодневном животу. Још занимљивије, он не жели да монаси поучавају; тј. да воде "духовни" разговор или да "држе предавања." Ово је важно у светлу чињенице да ми имамо монаштво "у овоме свету" у Православној Цркви данас - епископе и тзв. "учено" монаштво. И готово сви они су укључени у "поучавање," а понекад и "држање предавања." Да ли би о. Александар дозволио изузетак у случају епископa? Вероватно. Али можда не у случају монахиње која држи предавања на Семинарији Св. Владимира, тако да бих вероватно имала проблеме ако би он био данас међу нама.



    + + +


    У светлу последњих дешавања у Цркви, било би интересантно да продискутујемо о томе какво монаштво је потребно Цркви данас.Да ли монашки постриг мора бити условљен нечим чиме није до сада или је то у директној колизији с смислом монаштва?Затворити монахе у манастире без икаквог приступа мирјана?Јачати "заједницу" монаха и мирјана већом присутношћу ових првих у свету , преко ТВ емисија, предавања по парохијама на позив надлежних свештеника а по благослову надлежног епископа, изложбама радова и производа?Одбацити монаштво?

    Мени није ни мало близак доживљај који о монаштву има отац Шмеман.Али је његово виђење интересантно.
  2. Волим
    Желе Зека got a reaction from Борис74 in Monaštvo i volja za moć... problem ili LOL   
    Episkop Ilarion Alfejev: Vi ste svetlost sveta - O MONAŠTVU

    Monaštvo ima razne spoljašnje oblike. Ima monaha, koji žive u manastirima, ima i onih koji žive u svetu. Ima monaha koji ispunjavaju crkveno poslušanje, npr. koji predaju u duhovnim seminarijama, ima monaha koji se bave delima milosrđa. Ima monaha sveštenoslužitenja u parohijama. Jednom rečju spoljašnja slika monaškog života može biti veoma raznovrsna. Ali unutrašnja suština se time ne menja. A ona se sastoji, kako se meni čini, iz dve stvari - osamljenosti i u neprestanom stajanju pred Bogom. Prema tome, onaj čovek koji ne oseća priziv prema osamljivanju, a da uz to i sav svoj život bez ostatka može predati Bogu, ne bi trebalo da postane monah.
    Ima slučajeva, da mladi ljudi primaju monaštvo, orijentišući se prema ovim ili onim mogućnostima, koje prema njihovom mišljenju, mogu da dobiju ako prime postrig.
    Ogromnu i tragičnu grešku čine ljudi, koji primaju postrig radi crkvene karijere. U savremenoj praksi Pravoslavne crkve arijerej može postati samo monah. I dolazi do toga da ljudi koji teže karijeri primaju monaštvo da bi dostigli visok položaj u crkvi. Ali te položaje dostižu samo malobrojni jer je monaha mnogo, a episkopa malo.Nije retkost da takvi ljudi u zrelom dobu dolaze u takvu situaciju da shvate da je njihova želja nedostižna, i da su oni “ispali iz kruga” ili da nisu ni ušli u taj “krug” koji sačinjava kadrove za arhijerejsko služenje. I dolazi do strašne krize. Čovek shvata da je on uništio svoj život, lišivši se mnogo čega radi neke iluzije. Sličnih situacija ne bi trebalo biti. Monaštvo bi trebalo primati samo onda ako je čovek u potpunosti orijentisan na Boga, ako je spreman da da sav svoj život za Boga, da ide kroz uska vrata. Monaštvo - to je maksimalan izraz tog “uskog” puta, o kojem govori Gospod (Mt. 7:13, Lk. 13:24). To je put dostizanja unutrašnjih visina, put unutrašnjeg bogaćenja pri spoljnim gubicima. Primanje postriga radi nekakvih spoljnih ciljeva iskrivljuje samu suštinu monaštva.
    Možemo dodati, da postoji savršeno nepravilna tradicija, nasleđena još iz tog vremena, kada se naša Crkva nalazila pod snažnim uticajem zapadne sholastike,- da se pravi razlika između tajni i obreda i da se brak smatra tajnom, a monaški postrig kao oblik crkvenih ceremonija, lišenih suštinskog karaktera. Monaški postrig - isto je takva tajna, kao i druge tajne Crkve, jer sadrži u sebi sve oblike tajne.Čovek koji prima monaštvo, dobija drugo ime, slično kao što se to odvija na krštenju. On se oblači u nove odežde. Kao i u tajni Krštenja, po veri Crkve, čoveku se opraštaju gresi, između ostalih i oni koji predstavljaju kanonsku prepreku za dobijanje svešteničkog čina.I čak je u samom činu monašenja postrig nazvan tajnom, kada onaj koji postriže govori onom kojeg postriže: “Pristupio si ovoj velikoj tajni”. Ali monaštvo se samo tada ostvaruje kao tajna kada se prima po prizivu da bi postalo put unutrašnjeg usavršavanja, put ushođenja čoveka po ovoj “lestvici” zadobijanja dobrodetelji i borbe sa strastima, koju je tako prekrasno opisao u svojoj klasičnoj knjizi sv.Jovan Sinajski.
    U kojem slučaju se može reći da se monaštvo nije obavilo kao tajna, da je primanje postriga bilo bezuspešno ili pogrešno? U tom slučaju, kada je čovek primio postrig ili protiv svoje volje, po poslušanju drugom licu ili u suviše ranom uzrastu po sopstvenoj nerazumnosti ili pod uticajem raspoloženja ili entuzijazma, koji su kasnije prošli.Takav čovek, već postavši monah, shvata da je napravio grešku, da on za monaški život uopšte nije predodređen. Iz takve situacije postoje tri izlaza.
    Prvi izlaz je da čovek sebe izmeni:on kaže sebi da , pošto je već postao monah, pošto ga je Bog već priveo ovom načinu života, treba da učini sve da monaštvo postane uistinu tajna jedinstva s Bogom.I čovek se trudi uz pomoć Božiju da uskladi svoj život prema neophodnom asketskom načinu života.To je bolja varijanta, ali, nažalost, takvo rešenje je prilično retko.
    Češće se susreću druga i treća varijanta. Druga varijanta: čovek ostaje u monaštvu, da ne bi narušio monaške zavete, ali pri tom ne oseća ni radost, ni oduševljenje od toga što je monah, već samo “teško tegli”, proklinjući svoju sudbinu.Treća varijanta: monah napušta manastir, “razmonašuje se”, kako kažu u narodu, postaje mirjanin.
    Teško je reći, šta je bolje.S jedne strane monaški zaveti se daju jednom i za svagda, i prema kanonskim pravilima Crkve, čak i onaj monah koji je skinuo sa sebe monašku odeću i stupio u brak, nastavlja da bude monah, ali pali monah, koji živi u grehu. Bivši monasi, koji stupe u brak, ne dobijaju crkveni blagoslov za bračni život i ne mogu biti venčani u crkvi, osim u retkim izuzecima. Takva je tradicija Pravoslavne Crkve. U tom smislu monaški zaveti postavljaju pred čoveka veću odgovornost nego bračni zaveti: Crkva može priznati razvod, ali nikakvo “razmonašenje” crkveni kanoni ne priznaju. I ako u brak može čovek stupiti dva puta, monaški zaveti se ne mogu davati dvaput.
    Tokom dve godine moga monaškog života ja sam živeo u manastiru, u kojem je gotovo svaki drugi monah kršio zavet i odlazio iz manastira. Neki od onih koji su otišli su se ženili. Po pravilu, takvi brakovi su bili nesretni i brzo su se raspadali. Sećam se slučaja, kada je čovek napustio monaštvo samo dva dana posle postriga, što je bilo potvrda o njegovoj potpunoj unutrašnjoj nespremnosti za monaški život. Sećam se i drugog slučaja: Mladi čovek je stupio u manastir sa velikim entuzijazmom, iskreno je hteo da se odrekne sveta, da vodi svet način života, ali je po prirodi bio društven, svetski čovek, a u manastiru nije našao tu duhovnu hranu, to duhovno rukovodstvo koje bi ga moglo zadržati na putu monaškog života, i učiniti taj duhovni život ispunjenim. Na kraju je počeo da gubi trezvenost i kontrolu nad sobom, počeo je da ide u grad, da se viđa sa ženama, počeo da svira u rok-grupi (u prošlosti je bio muzičar) .Dalje- alkohol, narkotici. Na kraju je otišao iz manastira, oženio se, razveo se i ne doživevši 40 godina umro je od predoziranja narkoticima. Takvi i drugi slični slučajevi učvrstili su me u uverenju da rešenje o monaškom postrigu može biti doneseno samo kroz veoma trezveno i ozbiljno razmišljanje, samo nakon što je želja da se živi monaškim životom čvrsto utvrđena, kada se čovek uveri da je to njegov priziv, samo posle dugog ispitivanja.
    Veoma često kontaktiram sa mladim ljudima, koji se nalaze na raskrsnici. Neki od njih govore: “Razmišljao sam o monaštvu, ali u meni je sumnja, kolebanje.” Takvim ljudima obično govorim, da sve dotle dok kod njih postoji i senka sumnje, pa i malo kolebanje, ne bi trebalo da prime monaštvo. Savetujem da ne žure, da pričekaju bar tri godine, a zatim da provere da nije oslabila ova želja, da se nije ohladila i ako se ona sačuvala, tada mogu da se reše da prime monaštvo. Greška može imati kobne posledice, tako da pošto da monaški zavet, a zatim shvati da monaštvo nije po njegovim silama, čovek retko može biti sposoban da se vrati u normalan život.On ostaje ceo svoj budući život duhovno istraumiran, moralno obogaljen.
    Kao i brak, i monaštvo ima svoju dinamičnost, i monah se može razvijati u pozitivnom ili u negativnom smeru. U monaštvu čovek ne stoji u mestu: on ili je na putu ka Bogu, malo pomalo skupljajući duhovni potencijal ili postepeno gubi one male početničke zalihe, koje poseduje svaki onaj čovek koji je primio monaštvo. U tom smislu, naravno, veoma je važno da je čovek od samog početka pravilno nastrojen. Kao i u braku u monaštvu je moguća početnička euforija, a posle nje razočarenje. Dešava se da primivši postrig čovek prvih dana ili meseci živi jednostavno rečeno - na nebu, sretan je, čini mu se da su se ostvarili njegovi snovi, da je monaški život baš to što je on tražio. Ali posle toga dolazi do otrežnjenja. Čovek počinje sagledavati da i monaški život ima svoje teškoće i iskušenja na koje on nije bio spreman.Veoma je važno preživeti taj kritični momenat. Ako u braku supružnici mogu udvoje prebroditi kritične situacije, u monaštvu je čovek ostavljen sam sa sobom. Naravno on nije sam, ako prebiva u Bogu, ali monah često nema podršku od ljudi. Često mu nedostaje pravilno duhovno rukovodstvo, posebno u naše vreme, u kojem iskusnih duhovnika ima malo.
    U sovjetsko vreme u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi je bilo samo 18 manastira, ali čak i tada su se žalili da im nedostaju iskusni duhovni rukovodioci. Danas je broj manastira prešao 500, ali broj duhovno iskusnih nastavnika se nije povećao. Duhovni rukovodioci treba da uzrastaju desetinama godina, i da bi oni uzrasli, treba da postoji trajna monaška tradicija. Sami duhovnici treba da budu učenici iskusnih nastavnika. Sila monaštva se sastoji upravo u nasledju duhovnog rukovođenja, koje, kao i apostolsko nasledje, počinje od prvih hrišćanskih vremena: duhovno iskustvo se prenosi od učitelja učeniku, a posle učenik sam postaje učitelj i prenosi iskustvo svojim učenicima.
    U istoriji hrišćanske svetosti nije mali broj primera kada se monaški opit prenosio od učitelja učeniku. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov je bio učenik prepodobnog Simeona Isposnika. Dobivši od učitelja velika znanja u oblasti asketskog i mističkog života, on ih je zapisao i predao svojim učenicima. Nikita Stitat, koji je napisao žitije Simeona Novog Bogoslova, bio je njegov blizak učenik. I sam Nikita Stitat je, naravno, imao učenike. Neprekidan tok nasledjivanja duhovnog iskustva se prenosi od davnih vremena do naših dana. Čak i u sovjetsko vreme u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi ovaj tok se nije prekidao, iako je bio oslabljen: duhovno iskusni rukovodioci, starci, bili su tih godina velika retkost, ali su oni ipak postojali.
    A šta se dešava sada? Otvori se manji manastir, episkop postavi tamo 23-godišnjeg igumana, taj uzme sebi nekoliko dvadesetogodišnjih poslušnika, i oni počinju jedan drugoga da vaspitavaju. Nema nikakve garancije da će mladić, koji je postavljen tamo za namesnika samo radi toga jer je bilo potrebno da crkva koja je dobila manastir nekoga hitno tamo naseli, zaista i postati dobar nastavnik za mladiće koji su došli ovde, iako možda i sa velikim entuzijazmom i zagrejanošću, ali usled nedostatka duhovnog rukovodstva , mogli bi se razočarati i naći na krivom putu.
    Meni se čini da, isto kao i primanje svešteničkog čina, tako i primanje monaštva treba da bude u zrelom dobu. U davnim vremenima ne samo da nisu postrizavali petnaestogodišnjake, sedamnaestogodišnjake, nego čak ni dvadesetogodišnjake. Na postrig se spremalo veoma dugo. Pre nego što će stupiti u manastir, čovek je dugo razmišljao o tome. Niko nije insistirao da on ide u manastir, kako to sada čine neki duhovnici, podstičući mlade da prime monaštvo. Stupivši u manastir, čovek se dugo nalazio u zvanju poslušnika, i ako bi se razočarao, mogao je mirno da ode, i da živi duhovno ispunjenim životom i u svetu.I samo ako bi čovek provevši mnogo vremena u manastiru, shvatio da je to njegov put, tada bi ga postrigali. Na takav način postrig nije postajao početak njegovog monaškog životnog puta, nego nastavak njegovog dugogodišnjeg opita: postrig je tada bio potvrda da je čovek prizvan u monaštvo, da njegova želja da postane monah nije bila nezrela, brzopleta, nego da je to bila njegova sopstvena želja, a ne želja nekog drugog koji se trudio da ga prinudi na monaštvo.
    Preuzeto sa http://orthodoxia.org/hilarion/books
    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  3. Волим
    Желе Зека got a reaction from Олимп in Altruizam?   
    Свакако да је данашњим хришћанима то велики задатак али и сасвим сигурно остварив.Мученици нису због неког свог рачуна проливали крв за Христа већ искључиво због љубави према њему.Данас су такви сасвим малобројни али их има.Будући да нам је несебична љубав нешто што је дато али и задато,остајемо на путу борбе за савршеност у висини мере Христове.Обриси таквог нечег се и сада пројављују у свима нама.
    Хвала на теми.
  4. Волим
    Желе Зека got a reaction from Лапис Лазули in Хомосексуалац пред Путиром!?   
    А у "Православљу" проналазимо и ове речи оца Томаса Хопка:
    NEVOLjNI GRESI
    Prema učenju pravoslavne Crkve, nije svaki greh učinjen voljno i namerno, i nisu sve grešne radnje svesna greška onih koji ih čine, bar ne u početku. Ukratko, greh nije uvek nešto za šta su sam grešnik, ili grešnica, u potpunosti svesno krivi. Postoje gresi iz neznanja i iz strasti, gresi koji delaju u našim udovima, kao što sv. apostol Pavle kaže, čak i uprkos našoj umnoj i svesnoj volji (vidi Rim. 6–8). To su oni gresi za koje se u molitvama navodi da su učinjeni ne samo svesno, već i nesvesno, ne samo voljno, već i nevoljno.
    Postoje gresi koji su nevoljni, neželjeni i neizborni gresi koji ovladavaju ljudima, a neracionalnim impulsima, telesnim slabostima, emocionalnom težnjom i nepravilno usmerenim željama, prisiljavaju ih na radnje koje oni sami ne žele, a često ih preziru i gade ih se – čak i kada im se predaju. Ovakvi gresi tradicionalno su poznati kao gresi iz strasti. Činjenica da ovi gresi nisu svojevoljno izabrani, ne čini ih ništa manje teškim. Grešiti znači promašiti cilj, biti izvan putanje, odstupiti, oskvrnaviti, pogrešiti... bilo da je greh učinjen ili nije učinjen svesno, željeno i ciljano; i nezavisno od toga da li je sam počinilac slobodno i potpuno pogrešio.
    ISKUPLjENI GREŠNICI
    Prema pravoslavnom učenju, hrišćani su iskupljeni grešnici. Oni su ljudska bića koja su spasena od bolesti i greha, izbavljeni od đavola i smrti Božjom blagodaću verom u Hrista, silom Svetoga Duha: „i takvi behu neki od vas“ (1Kor. 6,10). Oni su kršteni u Hrista i zapečaćeni su Duhom, e da bi živeli život po Bogu u Crkvi. Oni svedoče svoju veru time što redovno učestvuju u bogoslužbenom životu Crkve, u evharistijskoj zajednici, praćenoj redovnim ispovedanjem greha, pokajanjem i čvrstom borbom protiv svakog vida greha, voljnog i nevoljnog, koji pokušava da uništi njihove živote u ovom i u budućem veku.
    Homoseksualno opredeljeni ljudi su pozvani na jednu posebno tešku borbu. Njegova ili njena borba je veoma okrutna. Nikako je ne čini lakšom nerazumna, prava demonska mržnja onih koji preziru i ismevaju one koji nose ovaj teški krst. Ne čini je lakšom ni nerazumna, podjednako demonska podrška homoseksualnog načina života od strane njegovih zabludelih branilaca i zagovorača.
    Kao i sva iskušenja, strasti i gresi, uključujući i one duboko, a često i naizgled neizbrisivo urezane u našu prirodu našim žalosnim nasleđem, i homoseksualno opredeljenje može biti izlečeno, i homoseksualne radnje mogu prestati. Bogu je sve moguće. Kada su homoseksualno opredeljeni muškarci i žene spremni na borbu, i kada su strpljivo, saosećajno i u iskrenoj ljubavi podržani od strane svojih porodica i prijatelja – koji se i sami bore protiv svojih iskušenja i grehova, jer nema čoveka bez borbe na ovaj ili onaj način i niko nije bez greha osim Boga – Gospod jemči pobedu na načine samo Njemu znane. Ali pobeda pripada samo hrabrim dušama koji priznaju svoje stanje, suoče se sa uvredama, izraze svoje ljutnje, ispovede svoje grehe, oproste onima koji ih vređaju i obrate se za pomoć sa iskrenom željom za izlečenjem. Sam Hristos obećava da podvižnici koji „pretrpe do kraja“ na svom „teškom putu koji vodi u život“, sigurno će „biti spaseni“ (Mat. 7,14; 24,13).
    „... Gospod jemči pobedu na načine samo Njemu znane“
  5. Волим
    Желе Зека got a reaction from Лапис Лазули in Хомосексуалац пред Путиром!?   
    Недавно ме је један наш млади брат у Христу,који је релативно скоро "открио себе у Цркви", упитао да ли се сме причешћивати иако је хомосексуално оријентисан.
    -"Требало би да о томе поразговараш са својим свештеником", гласио је мој одговор.
    Међутим, рекао сам му да сматрам да не само да сме да се причести, већ и да је то неопходно и да своју страст не може савладати без Њега и претворити је у Крст победе.
    Да ли би Вама било саблажњиво да литургијски заједничарите и са неком хомосексуалном особом?Шта бисте Ви одговорили овом нашем брату?Шта одговорити неком ко чак није ни престао да упражњава хомосексуалне активности,а у Цркви је?
    Волео бих и да теолози кажу своја виђења и изнесу које одговоре даје савремено евхаристијско богословље.
    А ево шта каже митрополит Јован Зизјулас(интервју из часописа "Искон" епархије Врањске):
    Lazar Predrag Marković: Pomenuli ste maločas da ne bi trebalo da smo moralisti, da crkvena zajednica treba da prihvata grešnike, i da bude uz njih očekujući da se promene. Šta dakle mislite o onima koji su često odbačeni? Na primer homoseksualci. Za mnoge puritanske umove je vrlo sablažnjivo da neko otvoreno iznosi svoje homoseksualnu orijentaciju; oni ne žele da budu zajedno u crkvi sa takvima, ne mogu da podnesu njihovo prisustvo. Kakav je pravi odnos prema tom problemu, prema takvim ljudima?

    Joanis D. Ziziulas: Mislim da je to pogrešan stav. Ako se homoseksualnost smatra grehom, onda je opet Crkva ta koja mora da prihvati takvog grešnika isto kao što prihvata i heteroseksualnog grešnika. Jer nema razlike među njima: ako je u prvom slučaju u pitanju greh, onda je i u drugom. To bi bila jedna vrsta rasizma: da jedan određen greh smatrate neprihvatljivim a neki drugi prihvatljivim. Odgovor je dakle jasan: Crkva mora prihvatiti homoseksualce.. Naravno, tada će kod njih doći do izvesnog preobražaja, u onoj meri u kojoj se on može odigrati. Jer postoje granice, neke prirodne granice koje se možda ne mogu prevazići.
  6. Волим
    Желе Зека got a reaction from Debora in Ко стоји иза овога?   
    А да ли је тачна ова тврдња да је Папа ставио себе изнад Апостола Павла и дао себи за право да мења Свето Писмо?Да ли је то икада било актуелно учење или званична "тврдња" Апостолске Столице?Мислим да је старац Јулијан говорио о томе...
  7. Волим
    Желе Зека got a reaction from Ivan Marković in Zasto naucni pogled na svet svi OBAVEZNO moraju da usvoje   
    Значи педер...шалим се 1413_love
  8. Волим
    Желе Зека got a reaction from Ivan Marković in Zasto naucni pogled na svet svi OBAVEZNO moraju da usvoje   
    Управо то.Тако да је наука и научно сувише широко и не може бити базни консензус.
  9. Волим
    Желе Зека got a reaction from Ivan Marković in Zasto naucni pogled na svet svi OBAVEZNO moraju da usvoje   
    Ово јесте страшно.
    Али када наука каже да хомосексуалност није патологија, да ли сви то морамо да прихватимо?
  10. Волим
    Желе Зека got a reaction from александар живаљев in Јасеновац без истине и покајања   
    Јасеновац: Амбасада Србије тражи став Загреба
    Амбасада Србије у Загребу затражила од Хрватске званичан став поводом изјава хрватског историчара и католичког свештеника Стјепана Разума да у Јасеновцу није било геноцида и да је то само "српски мит.

    Извор: СРНА
    ".„Амбасада се обратила Министарству спољних и европских послова Хрватске и затражила званичан став и коментар хрватских власти поводом изјаве хрватског историчара и католичког свештеника Стјепана Разума”, рекао је за „Политику” аташе српске Амбасаде Душан Вујовић.
    Лист наводи да је изјава Стјепана Разума да у концентрационом логору Јасеновац није било геноцида и да је то „српски мит“ изазвала бурна реаговања, унутар и ван граница Хрватске.
    Предсједник заједнице аустријских Јевреја Оскар Дојч оштро је осудио порицање злочина и најавио кораке против наставка монструозне праксе негирања холокауста.
    „Хрватска није једина европска држава у којој је евидентан наставак монструозне праксе да се у складу са популистичким потребама доводи у питање постојање најјезивијег геноцида у историји човечанства”, рекао је Дојч за „Политику”.
    Од изјаве свештеника Разума оградила се и Загребачка надбискупија, а шеф за односе са јавношћу Звонко Франц нагласио је у телефонском разговору за овај београдски лист да је сваки злочин, посебно геноцид, за осуду и да Разум није дао интервју као свештеник надбискупије, већ као историчар.
    „Злочини у Јасеновцу, као и онај у Овчари, јесу за жаљење”, рекао је Франц, не коментаришући што је Разум начелник Надбискупијског (историјског) архива у Хрватском државном архиву и што је именован уз сагласност надбискупа.
    У бечком Визентал институту за студије холокауста, истиче се да је широм свијета у порасту број „покушаја категоризације холокауста” и да се та процедура заснива на покушају да се „парцијалним фактима” укаже да су патње и број жртава преувеличани.
    Тако се, наводи се у тексту, намеће закључак да је истина о холокаусту политички мотивисани мит побједника, савезника у Другом свјетском рату.
    Разум је у интервјуу задарском „Хрватском листу” рекао да су страдања Срба, Јевреја, Рома и припадника других нација и националности преувеличана и да представљају „српски мит”.
  11. Волим
    Желе Зека got a reaction from александар живаљев in Јасеновац без истине и покајања   
    Да,као мученика. http://www.zupa-gosp...lendar-2012.pdf
    Погледај под 2.свибањ.У питању је Католички календар за 2012.
  12. Волим
    Желе Зека got a reaction from александар живаљев in Јасеновац без истине и покајања   
    Сетимо се и да је Католичка црква у Хрватској унела у календар убицу српске деце Илију Томаса."Свештеник" Разум је на челу Надбискупског архива Хрватске,дакле заузима врло високо место у хијерархији РКЦ у Хрватској.Ово није ексцес,нажалост.
  13. Волим
    Желе Зека got a reaction from александар живаљев in Јасеновац без истине и покајања   
    Misa za Pavelića?Katolička crkva u Hrvatskoj je jedna jeziva organizacija.
  14. Волим
    Желе Зека got a reaction from JESSY in Čitanje kao vid bogosluženja   
    Мислим да је свако "освећивање времена" богомислијем,читањем светих књига,разговором или ћутањем о Богу,читањем акатиста итд.-извесно начин богослужења.
  15. Волим
    Желе Зека got a reaction from Bihter Hadir in За и против еутаназије?   
    Против сам,у свим случајевима.Ако биолошки живот не буде одлучујући критеријум када говоримо о прекиду истог,онда наше право на живот може бити арбитрарно редуковано од стране "парламентарних већина" у сваком тренутку.
  16. Волим
    Желе Зека got a reaction from Manastir Bradaca in Утицај форума на преображај форумаша   
    Ја нисам дуго на форуму али...
    -научио сам да Литургија није "само један од обреда" већ целокупан наш Живот
    -упознао сам Шмемана што је за мене невероватан провод
    -схватио да велики део монаха данас не живи као у "Лествици"
    -срушио још неке идоле.
    Идемо даље.
  17. Волим
    Желе Зека got a reaction from Дијана. in Какво осећање имате према људима који у свему "траже длаку у јајету" ?!   
    Па имам ја тај проблем... буним се против стварности понекад...и онда тако хоћу да све изгледа савршено и онако како ја мислим да треба па се сав преоптеретим неким размишљањима и триповима. confused-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='confused1' /> ...Али сада је много боље,зато што сасвим друкчије сагледавам и напокон проживљавам Литургију па се и пуно тога променило и смирило.
  18. Волим
    Желе Зека got a reaction from Дијана. in За и против еутаназије?   
    Против сам,у свим случајевима.Ако биолошки живот не буде одлучујући критеријум када говоримо о прекиду истог,онда наше право на живот може бити арбитрарно редуковано од стране "парламентарних већина" у сваком тренутку.
  19. Волим
    Желе Зека got a reaction from LISA in Хомосексуалац пред Путиром!?   
    Недавно ме је један наш млади брат у Христу,који је релативно скоро "открио себе у Цркви", упитао да ли се сме причешћивати иако је хомосексуално оријентисан.
    -"Требало би да о томе поразговараш са својим свештеником", гласио је мој одговор.
    Међутим, рекао сам му да сматрам да не само да сме да се причести, већ и да је то неопходно и да своју страст не може савладати без Њега и претворити је у Крст победе.
    Да ли би Вама било саблажњиво да литургијски заједничарите и са неком хомосексуалном особом?Шта бисте Ви одговорили овом нашем брату?Шта одговорити неком ко чак није ни престао да упражњава хомосексуалне активности,а у Цркви је?
    Волео бих и да теолози кажу своја виђења и изнесу које одговоре даје савремено евхаристијско богословље.
    А ево шта каже митрополит Јован Зизјулас(интервју из часописа "Искон" епархије Врањске):
    Lazar Predrag Marković: Pomenuli ste maločas da ne bi trebalo da smo moralisti, da crkvena zajednica treba da prihvata grešnike, i da bude uz njih očekujući da se promene. Šta dakle mislite o onima koji su često odbačeni? Na primer homoseksualci. Za mnoge puritanske umove je vrlo sablažnjivo da neko otvoreno iznosi svoje homoseksualnu orijentaciju; oni ne žele da budu zajedno u crkvi sa takvima, ne mogu da podnesu njihovo prisustvo. Kakav je pravi odnos prema tom problemu, prema takvim ljudima?

    Joanis D. Ziziulas: Mislim da je to pogrešan stav. Ako se homoseksualnost smatra grehom, onda je opet Crkva ta koja mora da prihvati takvog grešnika isto kao što prihvata i heteroseksualnog grešnika. Jer nema razlike među njima: ako je u prvom slučaju u pitanju greh, onda je i u drugom. To bi bila jedna vrsta rasizma: da jedan određen greh smatrate neprihvatljivim a neki drugi prihvatljivim. Odgovor je dakle jasan: Crkva mora prihvatiti homoseksualce.. Naravno, tada će kod njih doći do izvesnog preobražaja, u onoj meri u kojoj se on može odigrati. Jer postoje granice, neke prirodne granice koje se možda ne mogu prevazići.
  20. Волим
    Желе Зека got a reaction from Manastir Bradaca in Хомосексуалац пред Путиром!?   
    А у "Православљу" проналазимо и ове речи оца Томаса Хопка:
    NEVOLjNI GRESI
    Prema učenju pravoslavne Crkve, nije svaki greh učinjen voljno i namerno, i nisu sve grešne radnje svesna greška onih koji ih čine, bar ne u početku. Ukratko, greh nije uvek nešto za šta su sam grešnik, ili grešnica, u potpunosti svesno krivi. Postoje gresi iz neznanja i iz strasti, gresi koji delaju u našim udovima, kao što sv. apostol Pavle kaže, čak i uprkos našoj umnoj i svesnoj volji (vidi Rim. 6–8). To su oni gresi za koje se u molitvama navodi da su učinjeni ne samo svesno, već i nesvesno, ne samo voljno, već i nevoljno.
    Postoje gresi koji su nevoljni, neželjeni i neizborni gresi koji ovladavaju ljudima, a neracionalnim impulsima, telesnim slabostima, emocionalnom težnjom i nepravilno usmerenim željama, prisiljavaju ih na radnje koje oni sami ne žele, a često ih preziru i gade ih se – čak i kada im se predaju. Ovakvi gresi tradicionalno su poznati kao gresi iz strasti. Činjenica da ovi gresi nisu svojevoljno izabrani, ne čini ih ništa manje teškim. Grešiti znači promašiti cilj, biti izvan putanje, odstupiti, oskvrnaviti, pogrešiti... bilo da je greh učinjen ili nije učinjen svesno, željeno i ciljano; i nezavisno od toga da li je sam počinilac slobodno i potpuno pogrešio.
    ISKUPLjENI GREŠNICI
    Prema pravoslavnom učenju, hrišćani su iskupljeni grešnici. Oni su ljudska bića koja su spasena od bolesti i greha, izbavljeni od đavola i smrti Božjom blagodaću verom u Hrista, silom Svetoga Duha: „i takvi behu neki od vas“ (1Kor. 6,10). Oni su kršteni u Hrista i zapečaćeni su Duhom, e da bi živeli život po Bogu u Crkvi. Oni svedoče svoju veru time što redovno učestvuju u bogoslužbenom životu Crkve, u evharistijskoj zajednici, praćenoj redovnim ispovedanjem greha, pokajanjem i čvrstom borbom protiv svakog vida greha, voljnog i nevoljnog, koji pokušava da uništi njihove živote u ovom i u budućem veku.
    Homoseksualno opredeljeni ljudi su pozvani na jednu posebno tešku borbu. Njegova ili njena borba je veoma okrutna. Nikako je ne čini lakšom nerazumna, prava demonska mržnja onih koji preziru i ismevaju one koji nose ovaj teški krst. Ne čini je lakšom ni nerazumna, podjednako demonska podrška homoseksualnog načina života od strane njegovih zabludelih branilaca i zagovorača.
    Kao i sva iskušenja, strasti i gresi, uključujući i one duboko, a često i naizgled neizbrisivo urezane u našu prirodu našim žalosnim nasleđem, i homoseksualno opredeljenje može biti izlečeno, i homoseksualne radnje mogu prestati. Bogu je sve moguće. Kada su homoseksualno opredeljeni muškarci i žene spremni na borbu, i kada su strpljivo, saosećajno i u iskrenoj ljubavi podržani od strane svojih porodica i prijatelja – koji se i sami bore protiv svojih iskušenja i grehova, jer nema čoveka bez borbe na ovaj ili onaj način i niko nije bez greha osim Boga – Gospod jemči pobedu na načine samo Njemu znane. Ali pobeda pripada samo hrabrim dušama koji priznaju svoje stanje, suoče se sa uvredama, izraze svoje ljutnje, ispovede svoje grehe, oproste onima koji ih vređaju i obrate se za pomoć sa iskrenom željom za izlečenjem. Sam Hristos obećava da podvižnici koji „pretrpe do kraja“ na svom „teškom putu koji vodi u život“, sigurno će „biti spaseni“ (Mat. 7,14; 24,13).
    „... Gospod jemči pobedu na načine samo Njemu znane“
  21. Волим
    Желе Зека got a reaction from Manastir Bradaca in Хомосексуалац пред Путиром!?   
    Недавно ме је један наш млади брат у Христу,који је релативно скоро "открио себе у Цркви", упитао да ли се сме причешћивати иако је хомосексуално оријентисан.
    -"Требало би да о томе поразговараш са својим свештеником", гласио је мој одговор.
    Међутим, рекао сам му да сматрам да не само да сме да се причести, већ и да је то неопходно и да своју страст не може савладати без Њега и претворити је у Крст победе.
    Да ли би Вама било саблажњиво да литургијски заједничарите и са неком хомосексуалном особом?Шта бисте Ви одговорили овом нашем брату?Шта одговорити неком ко чак није ни престао да упражњава хомосексуалне активности,а у Цркви је?
    Волео бих и да теолози кажу своја виђења и изнесу које одговоре даје савремено евхаристијско богословље.
    А ево шта каже митрополит Јован Зизјулас(интервју из часописа "Искон" епархије Врањске):
    Lazar Predrag Marković: Pomenuli ste maločas da ne bi trebalo da smo moralisti, da crkvena zajednica treba da prihvata grešnike, i da bude uz njih očekujući da se promene. Šta dakle mislite o onima koji su često odbačeni? Na primer homoseksualci. Za mnoge puritanske umove je vrlo sablažnjivo da neko otvoreno iznosi svoje homoseksualnu orijentaciju; oni ne žele da budu zajedno u crkvi sa takvima, ne mogu da podnesu njihovo prisustvo. Kakav je pravi odnos prema tom problemu, prema takvim ljudima?

    Joanis D. Ziziulas: Mislim da je to pogrešan stav. Ako se homoseksualnost smatra grehom, onda je opet Crkva ta koja mora da prihvati takvog grešnika isto kao što prihvata i heteroseksualnog grešnika. Jer nema razlike među njima: ako je u prvom slučaju u pitanju greh, onda je i u drugom. To bi bila jedna vrsta rasizma: da jedan određen greh smatrate neprihvatljivim a neki drugi prihvatljivim. Odgovor je dakle jasan: Crkva mora prihvatiti homoseksualce.. Naravno, tada će kod njih doći do izvesnog preobražaja, u onoj meri u kojoj se on može odigrati. Jer postoje granice, neke prirodne granice koje se možda ne mogu prevazići.
  22. Волим
    Желе Зека got a reaction from Дијана. in Хомосексуалац пред Путиром!?   
    Ја имам јако блиског пријатеља који је био хомосексуалац и у таквим везама,али се милошћу Божјом покајао и здравим црквеним,литургијским животом сасвим превазишао нешто за шта је био убеђен да је неизбрисиви део његовог бића.
    Психијатри су га убеђивали да прихвати ту "чињеницу", да је хомосексуалне оријентације и да је то део њега али је на срећу све то баталио и окренуо се само Христу, Лекару над лекарима.
    А имао сам и једног познаника који је такође био у хомосексуалним везама и убеђен у урођеност таквих својих склоности,али и он је дошао себи, покајао се и касније замонашио.
    Зато,волимо нашу браћу,нарочито ону која се кају и из љубави према Христу прихватише свој крст.Из ових примера видимо да је Богу све могуће и да је хомосексуалност победива!
  23. Волим
    Желе Зека got a reaction from Пг in Godišnjica ubistva Srđana Aleksića   
    У Србији постоје улице са његовим именом-у Панчеву и Новом Саду чини ми се...Требиње би обавезно морало имати улицу са именом српског хероја и људског дива Срђана Алексића!
  24. Волим
    Желе Зека got a reaction from Јефимија Крунић in Monaštvo i volja za moć... problem ili LOL   
    У суштини спознаја Христа и Његова благодат,укључујући све нас и јесте Црква.А црква као институција неминовно бива изложена оним социјалним процесима који "погађају" сваку институцију.
  25. Волим
    Желе Зека got a reaction from blue in Шта ЈА тренутно слушам...   

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...