Jump to content

YOKA

Члан
  • Број садржаја

    1055
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    1

Репутација активности

  1. Волим
    YOKA је реаговао/ла у Помозите опстанак и развој највећег православног сајта у Србији- Поуке.орг   
    Драги пријатељи, морам да вас опет замолим и подсетим да опет треба да уплатимо хостинг и да смо прошле Ваше уплате искористили за куповину месечног хоста од два месеца, куповину модула за форум и новог сервиса за будући Адресар.
    Молим вас да помогнете јер једино од тога зависи даљи рад сајта. Богу хвала, на целом порталу има свих потребних информација о свему што вас занима. Но, највеће богаство сајта су управо људи који овде пишу, читају, помажу, сарађују, критикују...
    Начин на који можете помоћи детаљно је описан овде. Молим људе из иностранства да се такође организују и помогну. Верујем да има оних који су у могућности:
    https://www.pouke.org...page.php?id=54/
    ---------------------------------
    Молим све који су помогли или редовно помажу да ЖРУ живи и ради на радост наше Цркве и свих добронамерних људи, да на мејл [email protected] пошаљу списак имена живих и упокојених сродника и пријатеља да се молим у Литургији. Ја највише што могу као свештеник да дам јесте молитва у Литургији. Ту ћу се молити за ваше здравље и напредак, као и за покој душа ваших сродника и пријатеља који су нас напустили са овог света и који чекају Васкрсење мртвих. .
  2. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Aquilius Cratus у ...   
    Nije stvar samo da se moli nego kako da se moli. Na sta da usmeri svoju molitvenu energiju i jos vaznije kako da osluskuje i osmatra svoj um da pocne da faktorise rezultate tog militvenog delanja. Mnogi duhovnici su vodili dnevnike i zapisivali pomisli preko dana kao i rezultate promena koja im molitva donosi ka pomislima. Moli se narod nije da se ne moli. Ali se moli samanski. Da padne kisa na useve, da ovaj nadje posao, da se desi ovo da se uda cerka trla baba lan da joj prodje dan. Tu nema nista od onog istite prvo Carstva nebeskog.
  3. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Лазар Нешић у ...   
    ...


  4. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Ромејац у Uzmeš Djokoviću, platiš radnike ....   
    Увек је потребно кренути од себе!
    Узмеш покрајинском секретару за финансије (боље ће бити да се укине целокупна та администрација) и моћи ће да се финансира рад најмање једне болнице.
  5. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Анастасија у Србији је вечерас додељен статус кандидата за чланство у Европској унији   
    Produžili nam štap i povećali šargarepu 0102_laugh
  6. Волим
    YOKA је реаговао/ла у Епископ бачки др Иринеј: Принудно пензионисање епископâ и непостојећи „лоби млађих владика” илити гомила лажи АПП ( – „Ако прође, прође”)   
    Епископ бачки др Иринеј: Принудно пензионисање епископâ и непостојећи „лоби млађих владика” илити гомила лажи АПП ( – „Ако прође, прође”)
    24. Фебруар 2012 - 15:14

    У Политици од 24. фебруара текуће године, на 8. страни, објављен је мини-интервју са мном, под насловом Нема пензионисања архијерејâ. Пуни текст мог интервјуа није објављен због ограниченог новинског простора предвиђеног за њега – а на то ограничење сам био коректно унапред упозорен – и то је за последицу имало да потпуно изостане одговор на питање о „млађим владикама”. Стога објављујем своје одговоре на питања новинарке Политике, госпође Јелене Чалије, у пуном обиму.
    Да ли је Свети Архијерејски Синод заказао заседање Светог Архијерејског Сабора?
    Пре но што одговорим на прво од пет питања која сте ми поставили поводом текста Жељке Јевтић Млађе владике желе да пошаљу Филарета и Пахомија у пензију, објављеног у листу Blic 22. фебруара текуће године, дозволите ми да изнесем једну општу напомену о њему: текст је очигледно наручен, а ја сам, стицајем околности, знао и пре његовог објављивања да ће се појавити, као што сам знао и ко је наручилац.
    У тексту постоји само једна информација – то је податак о датуму следећег редовног заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (15. мај текуће године). Све остало што садржи јесу дезинформације, инсинуације, пројекције нечијих субјективних жеља и томе слично. Зар датум Сабора представља велико откриће, на основу наводних контаката са „поверљивим изворима из врха Цркве”? Прво, тај датум се и иначе рутински објављује чим се службено оформи и потпише синодска одлука о сазивању Сабора. Друго, Сабор је по правилу половином маја, са могућим осцилацијама од по два-три дана. Дакле, информација није ни ексклузивна ни „громопуцателна”, али је бар тачна. А то није мало у нашој медијској клими...
    Може ли се већ сада говорити о томе која ће бити нека од питања којима ће се бавити највише црквено тело на предстојећем заседању?
    Не може – осим питања која су свагда на дневном реду, попут црквеног стања и проблемâ у Србији, у региону и у расејању широм света, унапређивања црквене мисије, просвете, добротворне делатности и других сличних питања.
    Да ли ће озбиљност положаја Српске Православне Цркве у Црној Гори захтевати да се овом темом бави и Сабор?
    Свакако. Нажалост, то је већ годинама једна од болних саборских тема.
    Српска Православна Црква подмладила је и „појачала“ своје редове избором тројице нових Владика на претходном заседању Светог Архијерејског Сабора. Да ли се, међутим, размишља о пензионисању неких Архијереја?
    Не, ни у ком случају. Најављивање предстојећег пензионисања овог или оног архијереја нема никаквог упоришта у стварности. У канонској теорији и пракси Православне Цркве уопште, наиме, не постоји категорија пензионисања архијереја. Постоје само могућност добровољног личног чина повлачења из активне службе и могућност губитка права на управљање епархијом путем саборске пресуде, услед доказане тешке канонске кривице. Изузетак међу помесним аутокефалним Црквама представља Московска Патријаршија, која је, релативно недавно, увела старосну пензију за своје архијереје. Знатно пре ње, пензионисање епископâ је увела Римокатоличка Црква, а у Црквама Реформације оно је одавно уобичајена пракса.
    Занимљиво је, међутим, да се пропис о стављању у старосну пензију у Римокатоличкој Цркви не односи на папу римског, а у Руској Првославној Цркви се не односи на Патријарха московског.
    У Српској Православној Цркви тема пензионисања епископâ је вештачка и излишна тема. Наша Црква примењује, наиме, систем којим се поштује канонски поредак, али и оставља простор за флексибилна и животно релевантна решења у изузетним случајевима. Код нас је могуће, па и пожељно, да се епископ који је свестан свога здравственога стања или поодмаклих година сâм повуче са епархије (пример: владика Атанасије, некадашњи епископ захумско-херцеговачки). Уколико неки архијереј има разлога да то не жели да прихвати, даје му се или викарни епископ као ефективни сарадник у пастирској одговорности или епископ заменик, по правилу из неке суседне епархије (пример: тренутно је Епископ захумско-херцеговачки Григорије заменик митрополита дабро-босанског Николаја). Када ниједна од ових опција није могућа, а епархија трпи штету због очајног здравственог или менталног стања њеног предстојатеља, Сабор сазива конзилијум лекарâ, врхунских стручњака, и уколико исти званично потврди да епископ није способан за вршење своје службе, Сабор га проглашава умировљеним, а Епархију упражњеном, и поставља администратора или пак одмах бира новог епископа.
    Ако смо иоле паметни и одговорни људи, овај систем је више него довољан и саобразан реалним животним потребама наше Цркве.
    У медијима се уобичајило да се пише о „лобијима“ унутар Цркве, о „лобију млађих Владика“ наспрам кога, наводно, стоји „босански лоби“. Како Ви гледате на то?
    Медијска распредања о разним „лобијима” у јерархији Српске Православне Цркве су по правилу изливи спонтаних или, чешће, наручених размишљања појединих новинара, у првом реду оних који нису стварни, активни верници, те стога и не осећају нити разумеју структуру Цркве и начин на који функционише њен богочовечански организам. У њиховом поимању Црква је нешто слично организацији, институцији, партији, држави... У стварности пак Црква није налик ничему од тога него је пре антипод свему набројаном.
    Најновија лоби-теорија, лансирана тек пре три дана управо у Блицовом ауторском тексту, јесте теорија о наводном лобију (или фракцији? или интересној групи?) „млађих владика”. Од свих постојећих, нажалост, ова теорија је најгрђа и најглупља. Извршимо најкраћу логичку анализу ове немогуће синтагме!
    Шта значи појам млад или млађи? Младост, зрело доба и старост нису, сами по себи, ни врлина или заслуга ни порок или мана. Сваки човек је најпре млад, затим средовечан и најзад стар. Ваља нам се притом присетити народног израза „млад и зелен”, израза који се у Горском вијенцу примењује и на владику. Када је митрополит никејски Висарион на Флорентинском сабору издао Православље и прихватио унију, свети Марко Ефески, бранитељ и „Атлант” Православља, старији од њега, без цифрања му је скресао: „Ти си деран, па си и поступио као дерле!” Треба, дакле, бити опрезан када се младост истиче као предност. Наравно, она јесте предност када се младалачки животни елан и радна способност оплоде смирењем и тражењем мудрости у саветовању са многима, поготову са старијима и паметнијима од себе.
    „Млађе владике”... Има ли ту икаквога смисла? Данашње „најмлађе” владике, хиротонисане пре мање од годину дана, углавном су педесетогодишњаци. Међу „старијим” владикама има и оних који су већ са тридесет година постали епископи, а реално су млађи од данашњих „најмлађих владика”. Може, дакле, неко бити млад владика, а нимало млад човек, а може бити и млад човек, а стар владика. Појам „млађе владике” не значи практично ништа.
    Најзад, откуд некоме идеја да приближна хронолошка подударност епископске хиротоније неких лица јемчи и њихову исту или сличну идејну, односно „идеолошку” оријентацију? У самој ствари, и међу старијима и међу млађима свако мисли својом главом и одлучује по својој савести, па се дешава да се мишљења и одлуке неких младих поклапају са мишљењима и одлукама неких старих, а нису сагласне са ставовима ових или оних „вршњака”. Једном речју, „генерацијски лоби” је најбесмисленији израз који смо чули. Врхунац представља теза из Блица да „млађе владике” очекују од Патријарха, једног од најстаријих по годинама у Сабору, да „обнови Цркву”. Питам: да ли ми обнављамо Цркву или она обнавља нас? Даље, ако се „старци” проглашавају за конзервативне, ригидне, инертне и слично, онда у такве спада и Патријарх. Како да „обнавља Цркву” неко такав? Кад би наручилац текста био искрен, признао би да он уствари ставља знак једнакости између Патријарха и „старијих владика”. Ту је ипак, и против своје воље, погодио у мету: знак једнакости треба да постоји, и стварно постоји, између Патријарха и свих епископа, старих, средовечних и млађих. Свако је личност за себе, али сви смо једно тело, Тело Христово или Црква, и један дух у Духу Светом. Разни су дарови и службе, али је један те исти Дух Божји који их раздељује, на корист и изградњу свете Цркве. У споредним стварима влада слобода, у суштинским јединство, а у свему треба да влада љубав Христова.
    Епископ бачки
    И р и н е ј
  7. Волим
    YOKA је реаговао/ла на LukaZ у Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!   
    Из књиге: „Господе Ти си живот мој” - Старац Сава (Псково Печерски)
    Стр. 226, 227
    На имендан нашег духовног оца, блаженопочившег старца схиигумана Саве, у Печере је из Оврућа стигла његова духовна кћи М.Т.
    И ево шта је испричала:
    Отприлике десет дана пре трагедије у Чернобиљу, у сну јој се јавио наш духовни отац и рекао:
    - Марија, ускоро ће код вас све бити затровано, ти све закрсти - ево овако: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин” Закрсти. „Господе Исусе Христе, Сине Божији, благослови.” Закрсти. „Мајко Божија благослови; и сви свети благословите.” Закрсти. „Молитвама нашег духовног оца, схиигумана Саве, Господе Исусе Христе, Сине Божији, благослови.” Закрсти.
    Све сам то испричала својој сестри која ради у кухињи. И када се очево предсказање остварило, у кухињу су им донели месо за које се после провере испоставило да је потпуно неупотребљиво за исхрану. Тада се она сетила онога сто сам јој испричала. Узела је то месо, однела га кући и учинила све онако како је заповедио отац. Онда га је вратила натраг у кухињу и, ништа не говорећи, дала га на испитивање. Проверили су месо и упитали је:
    - Где си нашла овако добро месо?
    И данас живимо у Оврућу (то је близу Чернобиља). Држимо се очевог савета, не само ја и сестра, него и све духовне сестре, и по милости Божијој сви смо живи и здрави.
    (Схиигумен Савва О Божественной литургии, издательство Сатисъ, 240 стр., 10000 экз.
    Свидетельства молитвенной помощи
    На день Ангела нашего духовного отца покойного старца, схиигумена Саввы, в Печоры из Овруча приезжала его духовная дочь М. Т.
    И вот что она рассказала:
    Примерно дней за десять до трагедии в Чернобыле во сне явился ей наш духовный отец и сказал:
    — Мария, скоро у вас будет все отравлено, ты все крести — вот так: «Во имя Отца и Сына и Святаго Духа. Аминь». Крести. «Господи Иисусе Христе, Сыне Божий, Благослови». Крести. «Матерь Божия, благослови и все святые, благословите». Крести. «Молитвами отца нашего духовного схиигумена Саввы, Господи Иисусе Христе, Сыне Божий, благослови». Крести.
    Все это я рассказала своей двоюродной сестре, которая работает на кухне. И вот когда предсказание отца сбылось, им на кухню принесли мясо, а когда его проверили, оно оказалось совершенно непригодным в пищу. Тогда она вспомнила рассказанное ей мною. Взяла это мясо, пошла домой и все сделала, как велел отец. Принесла это мясо обратно на кухню, ничего не говоря отдала на проверку. Проверили и спрашивают ее:
    — Где ты взяла такое хорошее мясо?
    Сейчас мы живем в Овруче (это близко от Чернобыля), пользуемся советом отца, и не только мы с сестрой, но и все духовные сестры, и по милости Божией живы и здоровы.
    +++
    Я приехала в Псков, отец Савва служил тогда в церкви преподобного Варлаама Хутынского. Владыка был в Германии и привез оттуда часы, их нужно было повесить на стену. Отец встал на табуретку и вбивает гвоздь, а рядом стоят двое мужчин. Я думаю: «Совсем у них совести нет, сами стоят, а отец забивает». Батюшка спустился с табуретки и говорит мне:
    — Они не видят, где может гвоздь пройти, стена кирпичная, а я между кирпичей его направил, гвоздь как в дерево вошел.)
  8. Волим
    YOKA је реаговао/ла на w.a.mozart у ŠOKANTNO!!! Svadja sv. Vasilija velikog i sv.Grigorija bogoslova   
    Poznato je da su 2 pomenuta svetitelja slala jedan drugome pisma (jer VO VREMJA ONO internet nije postojao) Elem,evo čuvenog 48. pisma sv.Grigorija sv. Vasiliju...
    izvor
    http://www.ccel.org/....iii.xviii.html
    Grigorije Nazijanzin
    Vasiliju
    Prestani da o meni govoriš kao o neobrazovanom , sirovom i neprijateljski raspoloženom čoveku koji ne zaslužuje da živi samo zato što sam se odvažio i uspeo da sozercavam o načinu na koji se prema meni postupa. I sam si svestan da nisam pogrešio ni u čemu drugom i nemam grižu savesti koja bi bila izazvana lošim postupanjem prema tebi ni u malim niti u bitnim pitanjima a nadam se da nikada neće ni doći do toga. Znam samo da bejah prevaren-kasno sam to shvatio,na žalost-ali sam shvatio-a za to je glavni krivac tvoj tron koji te je izgleda iznenada izdigao iznad tebe-umoran sam od toga da me krive za tvoje greške i od toga da se izvinjavam ljudima koji znaju naš predjašnji a i sadašnji odnos. Zbog svega što moram da trpim ovo je definitivno najsmešnija i najušljivija stvar jer u ovoj situaciji ista osoba nepravedno strada ali i ispašta zbog svoje krivice a ja se trenutno nalazim u takvoj položaju. Različiti ljudi me okrivljuju za različita dela,svaki po svom ukusu, dispoziciji ili po meri ogorčenosti koju u njemu izazivam. Oni najljubazniji me kritikuju sa prezrenjem, omalovažavajući me. Ti isti me bacaju nakon što sam im poslužio,postupajući sa mnom kao što se postupa sa bezvrednim čašama i bokalima ili sa skelom koja je bitna dok se zgrada zida ali čim je zidanje završeno,majstori je sklanjaju. Pustićemo ih da žive u svom ubedjenju i nećemo sputavati njihovu slobodu govora. A da li mi ti,kao nagradu, isplaćuješ ta blagoslovena i prazna nadanja koja si osmislio radi zlobnih govornika,koji te optužiše za vredjanje moje ličnosti pod izgovorom da me poštuješ,kao da sam toliko lakomislen i tako lako zanesen pomenutim tretmanom. Jasno ću ti staviti do znanja sve što mi je na duši i ne smeš se zbog toga ljutiti. Reći ću ti ono što sam rekao i u trenutku patnji, ne u izlivu besa ili zaprepašćenja zbog onoga što se desilo tako da svakako nisam tada izgubio zdrav razum niti sam buncao. Neću se latiti oružija niti ću razradjivati taktiku- koju nisam izučavao ni ranije , kada je prilika bila prikladnija jer svi su se tada naoružavali u svojoj pomahnitalosti (znaš i sam koja je bolest slabića), niti ću izaći pred Antimusa, iako dotični nije ratnik za primer, jer i sam sam nenaoružan i nenaviknut na rat a samim tim i podložniji svakom ranjavanju. Bori se sam sa njim ako želiš (jer okolnosti često od slabića prave ratnike) ili nadji nekoga ko će se boriti kada ti uhvate mazge, dok stražari nad tesnacem,kao što u starini učini Amalek Izrailjcima. Daj mi pre svega tišinu. Zašto bih se borio za prasiće koji sisaju i živinu, i to ne moje vlastite, kao za duše i kanone ? Zašto bih mitropoliju trebalo da lišim proslavljenog Sasime ili da ležim nag i otkrijem tajne tvog uma kada bi trebalo da se pridružim onima koji ih prikrivaju. Da li ćeš onda biti muž i sve strane privesti svojim zaključcima,kao što reke čine zimskim bujicama, bez obzira na prijateljstvo i intimnost u činjenju dobra ili zbog reputacije koju će ti takav tok dogadjaja doneti. Predaj se Duhu. Iz našeg prijateljstva naučiću da ne verujem prijateljima niti da bilo šta poštujem kao Boga.
    ostavljam učenijima da daju istorijski kontekst dotičnog pisma ali bi bilo lepo da o istom prodiskutujemo
  9. Волим
    YOKA је реаговао/ла на grigorije22 у Говор мржње Атеиста Србије у сликама   
    Zasto ateisti ne prave karikature Muhameda, zato sto bi onda bilo samo fik i gotovo.
  10. Волим
    YOKA је реаговао/ла у Говор мржње Атеиста Србије у сликама   
    Малочас сам се чуо са пријатељем који је огорчен са оним што је видео морао да ме контактира и да ми пренесе о чему се ради. Дакле, на трибини удружења Атеиста Србије које је одржано у Сентру за културну деконтаминацију (које води Борка Павићевић) а одржано је два дана пре Светога Саве 2012. године (25. јануар) кроз карикатуре Коракса је пренешен говор мржње према хришћанима православцима. Све се то дешавало за време говора Јована Ћирилова који на дилетантски начин излаже своје виђење Цркве и Светог Причешћа, другим речима хулећи на Свето Причешће, исмејавајући хришћане и веру у Христа а самим тим и интелектуалне способности верујућих људи. Наравано, ово о чему говори г. Ћирилов је са становишта мене као свештеника и теолога који се озбиљно бави овим питањима у најблажем случају смешно. Но, како видимо присутни га веома пажљиво слушају и одобравају што уједно показује њихово непознавање материје о којој причају.
    Но, не бих се бавио анализм говора г. Ћирилова за кога сам имао лепше мишљење. Поставићу пар фотографија које су приказане, како рекох, за време његовог говора које јасно и недвосмислено показују на говор мржње према хришћанима:
    Блаженопочивши Патријарх Павле, у интерпретацији атеиста и карикатуристе Коракса га приказују како љуби копито сатани:

    И на крају Митрополит Амфилохије коме сатана шапуће на уво:

    Све ово можете погледати (ако имате живаца и стрпљења) почев од 10-ог минута

    Апелујемо на интелектуалну јавност да се стане на пут оваком исмејавању нашег Светог Патријарха који се упокојио и наших Владика јер овај говор мржње говоре људи без трунке поштовања за другачијост а позивају се на некаква демократска начела. Како сам од оних који, када се за нешто ухвати тера до краја, покренути многе да се овом злу стане на пут. Ово је класично вређање, ширење мржње и нетрпељивости.
    На крају бих додао и ово: Атеисти Србије се заправо боре против Христа и то је јасно и недвосмислено показао и Јован Ћирилов. Зашто ни један једини атеиста НЕ СМЕ да направи било коју карикатуру Мухамеда или муслиманског виђења вере у Алаха? Не смеју, али зато знају да је велика трпељивост хришћана и то обилато користе кршећи и Устав наше земље вређајући по верској основи становнике ове земље.
  11. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Grizzly Adams у "Верификација" (доказ) обожења   
    Научно, људи се осмехују када виде неког познатог кога воле...
  12. Волим
    YOKA је реаговао/ла на DYNABLASTER у "Верификација" (доказ) обожења   
    tajna jeste, ali nije svakome dato da zna sta se desava...
    a nisam rekao niti mislio na "cistilise"
  13. Волим
    YOKA је реаговао/ла на DYNABLASTER у "Верификација" (доказ) обожења   
    ja mislim da je to slucaj samo sa izuzetnim ljudima, tj sa onima koji su spremni na vaskrsenje
    ko nije ciste savesti ili ga nesto jos veze za zemlju taj ide u "cekaonicu"
  14. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Александар Милојков у "Верификација" (доказ) обожења   
    Читао сам скоро један од говора старца Порфирија Кавсокаливита где ми је једна реченица посебно запала за око. Наиме, блажени старац је рекао: Васкрсење бива одмах по упокојењу.... (парафразира о сам). Да, помало чудно, али ради се о несхватљивом прожимању есхатологије и историје у тајни обожења личности. Погледајте ове фотографије упокојеног старца Јосифа Светогорца:
    У моменту упокојења:

    Неких сат времена након тога:


  15. Волим
    YOKA је реаговао/ла у Pouke.org од сада и на Pouke.rs и Поуке.срб   
    Од сада ваш омиљени сајт можете пронаћи на на адресама
    www.pouke.rs
    и
    поуке.срб
    Решили смо да имамо и наш национални домен, као и домен на ћирилици.
    Испробајте
  16. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Дејан у Они су светлост свету: Сећања на cвете животе духовних лица наше Цркве   
    Uspešan telesni rvač slobodnog stila -uspešan duhovni rvač svetogorskog stila


    Otac Vasilije prima u svoju keliju novinara agioritikovima.gr i govori o svom asketskom životu u pustinji Svete Gore. Sa teskobom govori o svom svetovnom životu i isticanju u rvačkom sportu.


    "Ovaj prsten ti poklanjam za tvoju veridba, ma kada to bilo", rekla je sa ljubavlju dvadesetojednogodišnjem Panajotisu njegova kuma, posle osvajanja zlatne medalje u rvanju. "Ali sam ja umesto svetovnoj ženi, taj prsten posvetio Bogorodici kada sam došao na Svetu Goru i postao monah", objašnjava novinaru agioritikovima.gr sada već četrdesetogodišnji monah Vasilije.
    Ostavio je iza sebe jedanaest medalja u rvanju slobodnim stilom, slavu i prijatelje u glavnom gradu i provodi život u molitvi u pustinji Svete Gore. Udaljena isposnica Rođenja Hristovog u čuvenim Katunakama je duhovno "sklonište", gde se podvizava sa još pet monaha. Tamo gde je pristup moguć samo jašući na magarcu kroz improvizovane staze, tamo gde izgleda da je vreme stalo ...
    Nešto kasnije, put Oca Vasilija sledi i njegov rođeni brat Otac Dorotej. To je teško palo njihovoj majci koja živi potpuno sama u Aharnesu, izvan Atine, kao što nam je rekao monah Vasilije.
    Pitanje: Oče Vasilije, šta vas je navelo da ostavite svetovni život i da živite u izolovani u pustinji?
    Ljubav prema Bogu, a posebno ljubav prema Bogorodici. Bogorodični vrt je bio najidealnije mesto gde sam mogao da lakše spasem svoju dušu. Udaljavanje od svetovnog života, odnosno od iskušenja i grešnih želja koje se začinju u u svetovnom druženju značajno pomaže postizanju ovog cilja.
    Uzaludna i prolazna svetovna zadovoljstvima ne vode nikud. Ovde je osnovni cilj očišćenje duše i tela. U ovoj duhovnoj sredini u kojoj svaki monah doživljava trenutke raja.
    Pitanje: Da li ste našli ono što ste tražili?
    Naravno, mnogo više od toga. Nisam očekivao da pronađem toliko mnogo duhovnih dobara. Bez svetovnih briga, u miru prirode, izvršavam svoje duhovne dužnosti i doživljavam duševnu celinu. Nadam se će i dalji tok mog života biti takav. Monaški život je spasonosni ako si dosledan u svom radu.
    Rat sa telesnim željama nikada ne prestaje. Ali ovde si daleko od uzroka i ograđuješ se duhovno. Rezultat je da možeš kontrolisati bilo koji zahtev tela. Oružjem vere, strpljenja i poslušnosti svom Starcu pokušavam da prevaziđem sve prepreke koje se javljaju na mom duhovnom putu.
    Pitanje: šta ste našli ovde što niste mogli da dobijete u svetu?
    Očišćenje uma, božiju blagodat, radost, božansku ljubav i mir koji vam pruža apsolutna tišina i blagosloveni predeo Svete Gore. Stvari koje su neobjašnjive za svet. Svet ne može da razume ono što oseća monah u ovoj pustinji.
    Daleko od svetovnih briga i bilo kojih svetovnih staranja. Bez vere je nemoguće ostati ovde. Veru i poverenje u Božiju promisao koja se stara o svim stvorenjima. To je nešto nezamislivo. To se samo može živeti a ne opisati rečima. Napetosti i stres svetovnog života sprečavaju sticanje duhovnih sposobnosti za osvajanje nebeskog carstva i spasenja duše.
    Pitanje: Da vas je neko razočaranje u svetovnom životu dovelo ovde?
    Ne, nije bilo nečeg takvog. Samo moja velika želja za Hristom i Bogorodicom. Podvižnički život me je privukao kao magnet i opčinio. Uostalom, još od detinjstva sam bio u crkvi.
    Konkretno, još od osme godine sam pomagao svešteniku u parohiji. Istovremeno me je privlačio I sport kojim sam se bavio otprilike 6 godina. Rvanje slobodnim stilom je bila aktivnost koja me je ispunjavala. Ali nikada nisam napustio duhovni život. U uzrastu od 19 godina, i pošto sam doživeo snažna svetovna iskustva, je počelo moje poznanastvo sa monaštvom. Posetio sam neke skite svetogorske pustinje i počelo sam da se impresioniram, videvši da postoji drugačiji način života. Iako sam imao prijatelje, braću i majku koja me je volela, neka ogromna duševna praznina me je činila nesretnim. Tako je nastala ljubav prema Bogu i podvizništvu, koji je potom prerasla u praksu.
    Pitanje: Da li ste se istakli u rvačkim takmičenjima?
    Da, istakao sam se u rvanju slobodnim stilom kao dečak, adolescenat i mladić. Jedanaest osvojenih medalja na državnim prvenstvima. šest zlatnih, tri srebrne i dve bronzane.
    Posle mog učešća na evropskom prvenstvu u rvanju u Turskoj, Bog me je pozvao u službu. Krenuo sam putem savršenstva, posvetivši se dušom I telom Bogu.
    Rekao sam sebi da nema više svetovnog života, materije, tela. Oni se gube i dotraju tokom vremena, a ono što ostaje je samo duhovno podvizavanje i spasenje duše.
    Pitanje: Da li ste ikkada pomislili da zasnujete porodicu?
    Uvek su mi to govorili roditelji, a posebno moja baka, ali sam ja shvatio da se ne može uravnotežiti porodični i duhovni život.
    Nikada nije imao posebnu sklonost ka osnivanju porodice. Osim toga, u pubertetu kada sam počeo da razmišlja o ovom problem, sustigle su me misli o podvizavanju.
    Pitanje: Posle vas je došao na Svetu Goru i vaš rođeni brat?
    Da, ja sam došao 1992 a posle godinu i po je došao i on.
    Pitanje: Da li ste vi uticali na njega ili je sam doneo odluku?
    U monaštvo se ne ida na silu. Hristos je rekao: "Ako ko hoće za mnom ići…"
    Da nije bilo tako, imao bih veliku odgovornost da je kasnije promenio mišljenje. Jednostavno, ponekad je dolazio na Svetu Goru, nešto ga je privuklo i posle izvesnog vremena nas je obavestio da je odlučio da postane monah.
    Osim toga poučavanje Otaca naše isposnice je igralo važnu ulogu u odluci mog brata. Moj brat je tada bio rešen da se ženi. Već je bio našao i devojku koja bi oženio. U početku je moj brat imao velikih teškoća zbog odnosa sa svojom devojkom.
    Pitanje: Kako je sve to primila vaša porodica? Vaš otac, vaša majka?
    Moj otac nije bio živ. Majka je sve prihvatila ali je bila veoma tužna zbog odlaska mog brata. Bila je veoma pogođena, nosila je u sebi previše bola i gorčine.
    Skupo je platila gubitak dvoje dece koji su napustili dom zauvek. Plakala je mnogo moja majka. Ali smo mi drukčije razmišljali. Govorili smo da Bog brine o njenoj duši i telu jer je posvetila svoje dvoje dece ljubavi Božijoj.
    Bila je u veoma teškoj situaciji. Malo je trebalo da umre od velike tuge. Ali hvala Bogu, danas su stvari mnogo bolje. Sada je to u potpunosti prihvatila. U Atini živi i naš najstariji brat, koji ima porodicu i troje dece. Razumete da je to značajna podrška mojoj majci.
    Pitanje: šta sada osećate prema vašoj majci. Da je ovde sa nama šta biste joj rekli? Koja su vaša osećanja?
    Moja osećanja su sada drugačija. Nisam više njeno dete, jednom sam bio njeno dete. Moja majka je sada Bogorodica. Moju majku po telu smatram za sestru. Prava majka mi je Bogorodica. Nju treba da volim, zbog nje sam došao i verujem da će me ona spasiti kad dođe vreme. Pomoći će mi da spasim dušu.
    Pošto razgovoramo o mojoj porodicom ispričaću vam jedan zanimljiv događaj koji se desio neposredno pre mog odlaska u manastir. Dakle, jednom mi je kuma poklonila prsten i rekla: "Poklanjam ti ovo za veridbu, kada god bude i ako je bude". Ali sam ja umesto svetovnoj ženi, taj prsten posvetio Bogorodici kada sam došao na Svetu Goru i postao monah.
    Njoj ću služiti, ako Bog da, sve do moje smrti. Duhovno je moja duša udata za Gospoda Isusa Hrista i Bogorodicu, a ne za telesnu ženu.
    Pitanje: Jer vaša kuma predosećala da bi mogli postati monah?
    Delovao sam tako da nikom nije padalo na um da bih mogao postati monah. Imao sam prijatelje i društvo, ali nisam uopšte zanemarivao bilo koju od mojih duhovnih obaveza. Bogosluženje svake nedelje, redovna molitva, post svake srede i petka i naravno svakog velikog posta. Pomogao sam kad sam mogao svojoj braći, ne samo rođenoj, već svim bližnjima. Shvatili su tek tog dana kada sam otišao na Svetu Goru. Kada sam im rekao ostali su zapanjeni.
    Imali smo jake porodične veze, a i sa rodbinom smo imali veoma bliski I iskren odnos.
    Pitanje: Da li su vam tokom toliko godina monaštva nedostajali vaša majka i vaš rođeni brat koji žive u Atini, ali i rođaci i prijatelji iz detinjstva?
    Nisu mi mnogo nedostajali. Otkad me je privukla ljubav i želja Bogorodice i otkad sam doneo konačnu odluku da postanem monah, automatski se ljubavi prema moja porodici udaljila.
    Više me ne mogu ganuti, niti osećam posebnu vezu prema njima. Sve vidim kao moju braću, a ne kao nešto posebno. To su moja osećanja.
    Pitanje: Možda ćete nekad zažaliti zbog odluke da postanete monah?
    Protiv takvih misli se borim molitvom. Na taj način ostaju samo misli. Da bih se poveo za njima trebalo bi da pristane i moje srce. To se nikad nije desilo. Tako da vam kategorično tvrdim da se nikada nisam pokajao zbog odluke da postanem podvižnik.
    Mir duhovnog života ne mogu zameniti sva blaga ovog sveta. To je jedinstveno iskustvo.
    Pitanje: Koliko monaha ima vaša isposnica?
    Ima nas deset monaha. Relativno veliki broj za podvižnike ovde. Živimo zajedno i svako ručnim radom daje doprinos bratstvu.
    Pitanje: Kako neko može da poseti isposnice u Katunakama i okolnim oblastima Svete Gore?
    Pre svega da kažem da je pristup isposnicama svetogorske pustinje, kako se ovde naziva, moguć samo peške ili jašući na magarcu improvizovanim stazama. Ovde treba da kažem da samo uz veru može neko da izdrži te uslove.
    Sveti cilj ti daje snagu da izdržiš bilo koju teškoću i iskušenje. Zato sam ovde i došao, da se ponizim i otrpim bol. Carstvo Božije se ne dobija uz udobnosti i luksuz, već samo vežbanjem vrline i uklanjanjem strasti tela i jednostavnim život dok se sasvim ne očvrsne.
    Pitanje: Kako proteknu vaša 24 sata?
    Počinju u 4 sata ujutro po svetovnom vremenu. To je vreme za Jutrenje u maloj crkvi naše udaljene isposnice. Sledi liturgija, ako je sveštenik prisutan. Sve ovo je do 8 sati po dnevnom redu. Trpeza, odnosno hrana je sledeći korak u našem programu.
    Onda se svaki monah bavi ručnim radom. Od kuvanja do obrađivanja male bašte gde gajimo povrće. Od dva do četiri je odmor, a zatim Večernje i trpeza. Onda ponovo ručni rad do večernjeg odmora.
    Pitanje: Jel teško monaštvo Oče Vasilije?
    U zavisnosti od toga šta želite od svog života. Udobnost i provod koje vam velikodušno nudi svet, ne garantuju i sreću.
    Ova vrlina se stiče samo kroz unutrašnje podvizavanje. Koliko da je i teško monaštvo, vredi što sam mu se posvetio. štaviše, ono je sredstvo za postizanje moje nebeske čežnje, mog nebeskog carstva.


    IZVOR
  17. Волим
    YOKA је реаговао/ла на antics у Православно учење о сујеверју , астрологији, врачању, магији и лажним пророцима   
    Нисам знао да је преминула.... Нека јој се Бог смилује... Пренела на унука? Па, демон тражи место, јасна ствар.
    Није једина она. Има баба и у Бељајку, и даље...
    Суштина је да док код народ пре буде веровао Миланама, Звезданама, Дунама и ко зна коме све још не, и док год људи буду пре њих консултовали, него свога парохијског свештеника, док год однос са живим Богом буду гледали кроз страх и магију - пропадаће овај народ све више и више. А можда и није штета. Бог допушта да свако ради шта хоће - по својој савести, слободи и одговорности.
  18. Волим
    YOKA је реаговао/ла у Православно учење о сујеверју , астрологији, врачању, магији и лажним пророцима   
    Одакле знаш за баба Милану? Иначе, умрла је... чуо сам сада да је "њен дух" пренела у неког рођака па сад он "виде све као на тањиру"...
    Овде сам обележен као неко ко не неће да сарађује... нисам добар за сарадњу са врачарама. Тачно, пропаде ми посо, није ми пуна црква, нисам јак молитвеник који скида све муке... но, моје послање и служба у Цркви није да народу мажем очи.
  19. Волим
    YOKA је реаговао/ла у Православно учење о сујеверју , астрологији, врачању, магији и лажним пророцима   
    Од када сам рукоположен у чин свештеника никада нисам могао да се помирим са овим стварима. Врачаре и гатаре које желе да се сакрију иза Цркве и да на тај начин себи дају легитимитет јер "она ради са свеци, са Богом..." јер, ето, и поп чита молитву по њеним препорукама ми је нешто веома проблематично и граничи се са окултним радњама које имају везе са свим али понајмање са Црквом!
    Овде у нашем крају има једна баба врачара која "разговара са свеци", а заправо завлачи људе и наводи их на странпутицу где Цркву гледају као сервис за поправку кварова, а на Бога као на мајстора који је дужан да нам учини оно што од њега тражимо, ма колико то сулудо било. Наравно, поп је ту да све то лепо прочита шта му се каже без увида у проблем. То му дође исто као када би отишли код лекара и рекли доктору који лек да вам препише. Е, ова баба свима каже да поп чита "велику врачевску молитву", па шта год томе да фали. Зашто? Па просто, наш народ не познаје црквенословенски језик и не праве разлику између врачаре и врачевске (лекарске) молитве, те му ово дође на исто. Лукава баба је на тај начин у Цркви нашла потврду свога рада, па још када свештеник не испитајући одакле неко зна да постоји врачевска молитва исту чита- ствар је готова! Баба постаје као владика коју сви слушају а поп је ту да буде сервисер наших лудости.
    Ово видим као велики проблем јер врачарство и гатарство се на много начина провлачи кроз живот многих хришћана. Готово да нема онога кји није ишао код разних баба да им "помогну". Ми свештеници смо ту да чини о по налогу врачара, да читамо молитве по њиховим захтевима. Нажалост,има и таквих који о томе уопште не размишљају, чак и препоручују да се иде код врачара! Наравно, добар је то посао, бизнис бато! Нико не сме ни да помисли нешто да каже када то види. Они који се противе томе испадају замлате који причају ту неке ствари о Цркви које немају везе са реалним животом, јер од " приче о Царству Небеском се не живи", Некада сам, Бог нека ми опрости, огорчен са тиме што видим. Зато сам и покренуо ову тему јер сам дансс свашта видео и чуо. Ми "новотарци" који не желимо да читамо молитве по наговору врачара ( а читам их, наравно, ако то у разговору са човеком закључим да је потребно), испадамо шушумиге које се млате са неком причом о Литургији, данас чух ту квалификацију- па и сам испадох клипоња који се млати ту по интернету а немам три куће и аутомобила.
    Нисам ово написао да било кога увредим, али ме боиле ствари које се тичу нашег живота у Цркви и онга што Црква јесте. Једно учимо на факултету, друго причамо, треће чинимо. Ја не могу ту да нађем неки компромис- какве везе има Христос са Велзевулом?
    Иначе, људи воле инстант спасење. Сећате се када смо говорили о оним преварама које чине медији? https://www.pouke.org...post__p__365908
    Људи, хајде мало да се пресаберемо. Ево слушам, Богу хвала да га имамо, о. Рафаила из манастира Подмаине, говори о овоме што хоћу са вама да поделим:
    https://www.pouke.org...&id=531&do=view
  20. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Никола Ђоловић у Обичаји и/или Црква (да и/или не?)   
    Докле год постоји једно здравоодносно међупрожимање између скупа разних обичаја и Цркве, неће бити онтолошко-егзистенцијалних проблема јер ће се пред светлосно-благодатним приматом и догматском провером Цркве сваки обичај показати какав јесте по суштини садржаја који поседује и нуди. Проблем настаје онога тренутка када се обичај претвори у циљ сам по себи изван Цркве или под маском декларативно-психолошке али не и саборно-еклисиолошке вере (чувена је фраза за људе да јесу побожни али не и црквени). Зато није чудно запазити присуство бројних обичаја сумњивог порекла а да се мало ко пита шта обичаји говоре и значе, него и тамо где има упитаности остаје неки непријатно-вербални шамар (као да је срам показивати мало интелектуалног адреналина) у стилу: „Ћути, тако су рекли, ваља се!“.
    Суштину „обичајног права“ можемо упоредити са игром „глувих телефона“. Једна локација (нација, град, варош, село) кроз одређену личност измишља или наставља да традиционално пласира неки обичај другој локацији (нација, град, варош, село) и личности (да не улазимо сада у мотиве због чега је неки обичај популаран: носталгија, патетика, морал, сентимент, сујеверје или можда и нешто позитивно-треће по безазлености). Друга локација и личност, немајући критички приступ шта неки обичај јесте по садржају и која је његова порука, инфантилно прихвата обичај, додаје нешто од свог ума и својих обичаја, па шири на трећу локацију (синдром глувих телефона). Попут „интернета“ мрежа обичаја се шири. На крају долази до трења и ривалства између локација чији је обичај исправнији и верски меродавнији. А све се то дешава јер је улога Цркве сведена на периферну егзистенцију док су обичаји преузели канцерогену превагу над стварношћу Цркве. Отуда имамо толико обоготворавања самих обичаја.
    Дакле, не ради се нужно о искорењивању обичаја (има то своју топлину са најмилијима када је реч о заједничарењу, мада сам убеђења да народ ништа не би изгубио и када не би задржао такав обичајни континуитет под условом да очува своју Црквену припадност) већ се ради о преображењу обичаја благодатним утеловљењем у богочовечански организам Цркве. Докле год измиче Литургијско искуство као богодоличан етос (благодатни обичај) дотле ћемо и даље неговати паганске култове који паразитирају на рачун Цркве.
    Није, примера ради, зло у томе ако неко устаје рано да секиром цепа бадње дрво, већ ако тог истог ранораниоца мрзи или вређа заинтересованост да доласком у Цркву крунише своје постојање сједињењем са Богом. Из такве перспективе, лако можемо уочити промашај вере тј. верујућих, јер се у том случају вера не одражава у свом архетипском носиоцу Христу, него остаје унутар себе да се креће у неком стилу сујеверне здравице „дугог живота и среће“. Нажалост, код љубитеља обичаја затичемо ревност за форму али не и за суштину као некада код фарисеја којима је свако слово закона било прече од смисла самог закона који је указивао на другог.
    Исти контекст можемо применити и на друге видове празновања: чесница, полазник, коринђање, итд. У неким местима се обичаји толико пустили корење да се чак и пред отвореним гласом Јеванђеља не допушта богоедукација јер је прече предање које није црквено. Неки чувају бадњак и по 30. година јер им је деда тако рекао (?). Негде је обичај богата трпеза и мноштво званица али нимало односа са гостима. Негде је обичај пуштање стоке, негде препадање секиром воћки да би и даље рађале, итд. Колико тек паганских митова можемо наћи код људи који су обоготворавали и светитеље не улазећи у домен њиховог богослужења а чега смо сведоци и данас; као да је тобоже сама замисао светих била да укажу на себе а не на Бога. Исту релацију затичемо и на феномену крсних слава. Српски народ је до примања православне вере у 9. веку заснивао своју веру на паганским и многобожачким митовима. Пошто се тај утицај паганизма на Црквено тло одржао и за време Св. Саве, он почиње да уводи прослављање светитеља у Христу као опозицију другим идолима који су у то време постојали. Такође, постоји податак да и за време Турског ропства, Срби нису увек имали слободу вероисповести, па се уместо одласку у Цркву на Литургију прибегавало „кућном богослужењу“ у напору да се одржи континуитет Литургијског сабрања, где би домаћин куће на неки начин иконизовао свештеника а колач и вино замену за Евхаристију. Такође, узимам у обзир и то да друге православне земље немају крсну славу (Бугари, Румуни, Грци, Руси…). Пуно је Срба који се диче својом побожношћу у „крсно-славском“ уместо у Литургијском смислу и нажалост још увек у многим деловима Србије постоји паганско наслеђе које се рефлектује на живот Цркве као непроменљиво „предање“ сумњивог порекла.
    Изван Цркве, дакле, имамо призор да сваки обичај умножава себе кроз калемљење на неки стари или нови обичај уместо да се сам накалеми на Божије постојање. Зато је и Христос знао корити:„Јер остависте заповести Божје, а држите обичаје људске, прање жбанова и чаша; и друга многа таква чините. И рече им: Добро укидате заповест Божју да свој обичај сачувате.“
    https://upodobljavan...ba%d0%b2%d0%b0/
  21. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Анастасија у Проблеми савременог доба- Владика Давид крушевачки (аудио & видео)   
    Ja uživam slušajući sa kojim mirom i kakvim blagim glasom im Vladika objašnjava.Bez gneva,bez osude ,strpljivo,blago,kao deci.Neverovatno.
  22. Волим
    YOKA је реаговао/ла у Проблеми савременог доба- Владика Давид крушевачки (аудио & видео)   
    Ово је снимак са разговора са Владиком. Морамо много, много, много да радимо на заједничкм разумевању. Ђаво би највише волео да нас разбије духовно. Не смемо и не можемо да допустимо.
  23. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Тавита у Иконе-Фреске-Мозаик   
  24. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Тавита у Иконе-Фреске-Мозаик   
  25. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Тавита у Иконе-Фреске-Мозаик   
×
×
  • Креирај ново...