Jump to content

YOKA

Члан
  • Број садржаја

    1055
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    1

Репутација активности

  1. Тужан
    YOKA је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Уснуо у Господу протопрезвитер-ставрофор Саво М. Арсенијевић (1954-2020)   
    На празник Свете мироносице Марије Магдалине, 4. августа 2020. лета Господњег, после краће и тешке болести уснуо је у Господу недавно умировљени Архијерејски намесник лепенички и левачки протопрезвитер-ставрофор Саво М. Арсенијевић.   Рођен је 31. јула 1954. године у Гунцатима у свештеничкој породици, од оца Миодрага и мајке Вукосаве, рођ. Богичевић. Основну школу учио је у Гунцатима, Книћу и Мрчајевцима. У периоду од 1969. до 1974. године завршава Призренску богословију. После одслужења војног рока 1976. године прелази у Шумадијску епархију и жени се Мирјаном, кћерком свештеника Лазара Јагличића. Исте године, 5. Јуна рукоположен је у чин ђакона, а 6. јуна у чин свештеника и постављен је за пароха другог забојничког, са црквама у Рогојевцу, манастиру Драчи и манастиру Прекопеча.   Епископ шумадијски Сава га поставља за пароха петог при Старој цркви, а опслужује и доњосабаначку парохију. На овој парохији остаје до 1. децембра 1955. године када одлази у Канаду са породицом. Ангажовао се око обнове цркве Свете Петке у Рогојевцу, доградње звонаре, када је организовао величанствену прославу. Овде је урадио темељ за будући црквенопарохијски дом. Дао је значајан допринос у градњи храма Светог Лазара у Белошевцу од 1992. до 1995. године, храма Часног крста у порти Старе цркве 1994. и 1995. и обнови храма Светог Георгија на Липару и црквене куће 1993-1995.  У времену од 1992-1994. обављао је дужност благајника ЦО у Крагујевцу.   У Канади је постављен за пароха другог у Ванкуверу и опслужује мисионарску парохију у Келони. Постављен је за старешину храма у Ванкуверу где обнавља црквени живот у овој провинцији међу 30.000 Срба. Обнавља цркву, купује плац за нови храм, оснива библиотеку, покреће часопис Гласник, поставља Веб страницу чији је уредник до 2006. године. У мисиионарској парохији организује народ и купују црквено имање, подижу капелу Светог пророа Илије која је освећена 2003. године. Оформио је коло српских сестара „Жене мироноснице“ и фолклорну групу „Јелече“. У фебруару 1999. одликован је чином протојереја.   Године 2006. враћа се у Крагујевац и 17. априла прима парохију Трећу при Старој цркви где остаје до пензије ове 2020. године. Дана 2. октобра постављен је за Архијерејског намесника Лепеничког, а 2008. за в. д.  Архијерејског намесника Левачког. Има две кћерке Анђелију и Ивану које су стекле универзитетске дипломе на универзитетима Британске Колумбије и Северне Америке. Одликован је напрсним Крстом на дан своје храмовне славе 21. новембра 2007. године. Орденом Светог Симеона Мироточивог одликован је 25. јула 2013.   Уређивао је израду више споменица и монографија, 1998. године Споменицу Светог Саве у Ванкуверу, Канада; 2009. године Споменицу Епархије шумадијске; 2013. године Споменицу епископа шумадијског Јована поводом 20 година епископске службе, 2016. године Споменицу Епископа шумадијског Валеријана поводом 40 година од упокојења, 2018. Споменицу Два века старе цркве у Крагујевцу, која је добила признање као издавачки подухват године, а припремао је и Споменицу блаженопочившем епископу Сави.   Вечан ти спомен и Царство небеско, драги прото!
  2. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Свети Архистратиг Михаил и остале Силе небеске бестелесне - Аранђеловдан   
    Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији”. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13–15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин.
  3. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Нови посленик на њиви Господњој   
    Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион посетио је, први пут након свог устоличења, Кључко намесништво, и у 11. Недељу по Духовима, 24. августа 2014. године, служио Свету архијерејску Литургију у храму св. Георгија у Кладову. Саслуживали су свештеници овог намесништва, који су од данас духовно богатији за још једног сабрата и саслужитеља. Епископ Иларион је у току Литургије рукоположио ђакона Богдана Томића, теолога из Вишеграда, у чин презвитера, доделивши му на опслуживање упражњену корбовску парохију, и тако на радост верних поставио још један камен у темељ духовне обнове и препорода наше епархије, уз помоћ нових, младих свештенослужитеља који долазе у Тимочку епархију, да служе у цркви Божјој и буду добри пастири повереном стаду.
    У својој надахнутој беседи Епископ Иларион је честитао оцу Богдану на рукоположењу изразивши жељу да ће убудуће бити више кандидата, за свештенички чин, као и за монашки позив, из наше Тимочке епархије. Владика је још говорио о потреби за унапређењем црквеног живота али да је за то потребна воља и труд сваког од чланова евхаристијске заједнице једнога места, како свештеника тако и верних. Потребно је и ревносно слушање и испуњавање јеванђелских порука које се читају на Св. Литургији као и хришћански живот у нашим породицама, јер тако свако од нас постаје проповедник науке Господње.
    Након евхаристијског сабрања, владика Иларион је наставио разговор са свештеницима и верним народом овог намесништва о свим питањима значајним за унапређење верског и црквеног живота.


    http://eparhija-timocka.org/novi-poslenik-na-njivi-gospodnjoj/

  4. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Како у данашње време васпитати децу у здравом, хришћанском духу?   
    На крају све се своди као и у васпитању иначе. Обазриво са правилима и реториком, лични пример родитеља је најважнији. Иако се можда не слажу са "целим пакетом" деца углавном добро препознају истину и искреност у родитељским поступцима, у стилу живота. То се прихвата на неком "подземном" нивоу и има шансе да "проради" кад дете дође у свом животу на праг великих одлука, озбиљних процена. Родитељи хришћани морају бити добри сведоци своје вере, морају деци да сведоче, морају нека минимална правила да чувају у кући, али да пазе да правила не угуше спонтаност и љубав. Виђао сам да се то у неким породицама дешава, а последице још увек не знам. Што се тиче одлажења у цркву деце која порасту и приближавају се самосталном одлучивању - не треба одустајати, али мислим да није добро ни превише притискати. Одредити некакав "српски празнични минимум" око кога нема расправе, а трудити се да и између празника деца кад год је могуће дођу на Литургију. Опет - привлачење је ту важније од заповести. Да се деца кад се домогну самосталности једноставно не одметну, "ослобађајући се" од притиска коме су била изложена. Важније је радити на препознавању и лепоти моралних заповести и изазивању стида код промашаја, него на махањем потенцијалном казном било родитељском било Божјом. А опет ту нема правила, нема два иста детета. Код неког је корисније и мало притиснути. Све у свему - као штио рекох - мислим да нема универзалног правила у тој широкој и толико важној области.
    Ђакон Ненад Илић
    Извор: Поуке.орг
  5. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Јубилеј! Пет година сајта Поуке.орг   
    Поред обиља тема, текстова, књига, огледа, видео и аудио материјала, фотографија и још којечега из свих сегмената и области који чине нашу Цркву и православно богословље уопште, на Поукама су многи пронашли и одговоре на нејасноће и из других религија и религијских система, али и из философије, психологије, те разних врста науке и уметности и на концу свих друштвених тема о којима дискутујемо и учествујемо у њима-као посматрачи или пак учесници.
    За претходних пет година, око Поука се окупило нешто више од 14000 чланова, који су на њима "оставили" преко милион питања, одговора и коментара. Уз велику разуђеност и дељење материјала са Поука који велики део вас чини по другим местима на интернету, саме Поуке имају тенденцију даљег раста, а већ су се у многоме профилисале и као својеврсна Православна друштвена мрежа.
    У претходном периоду, покренули смо један велики пројекат, како би помогли нашим девојкама и младићима да се преко нашег сајта пронађу, ступе у контакт, упознају и напослетку склопе хришћански брак. За сада та, рекао бих без скромности, племенита мисија коју су Поуке покренуле, уродила је плодом у једном случају, а надамо се сви и Бога молимо да ће их бити још.
    У наредном периоду, трудићемо се да још више обогатимо наш садржај у сарадњи са свима вама, јер због свих вас Поуке и постоје.

    Срећан нам рођендан свима. Живи и здрави били на многаја лета!!!


  6. Волим
    YOKA је реаговао/ла на JESSY за a Странице, 300-та духовна трибина храма св. Трифуна   
    http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/14/05/10.05.14_zbor_-_jubilarna_300ta_tribina_hrama_sv._trifuna_64kbps.mp3
    Извор: Слово љубве радио
  7. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Игуман студенички Тихон одбранио докторску дисертацију   
    У великом амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду, пред комисијом у саставу: проф. др Зоран Крстић, (председник Комисије), проф. др Милан Радујко, проф. др Ненад Милошевић, проф. др Родољуб Кубат и проф. др Владимир Вукашиновић (ментор), 8. априла 2014. године докторску дисертацију под насловом Олтарска преграда – иконостас од IV до средине XVII века успешно је одбранио мр Тихон Ракићевић, игуман манастира Студенице.
    Извор: bfspc.bg.ac.rs
  8. Волим
    YOKA је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Света Марија Египћанкa   
    Марија Египћанка је у свом животу сјединила и пројавила две крајности – бездан греха и висоту побожности и врлине. У годинама своје младости, окупирана саблазнима порока, седамнаест година је провела у греху, да би се силом благодати Божије, као заблудела овца поново вратила Цркви. На зов Цркве Марија, која није марила за Божије заповести и која је помрачила у себи Божији лик, божанским промислом се наново благодатно обновила. Рођена је у Египту и већ у дванаестој години осетила је изазов туђинског закона који војује у нашим удовима и занемаривши родитељску љубав, побегла је из њиховог дома у Александрију, на бурно и широко поље света, на тржницу порока. Не нашавши довољно задовољстава у граду, у којем је прилив људи садржан у безброј личности жељних телесних наслада, Марија је смислила да оразноличи свој раскалашни живот путовањем у Јерусалим, заједно са поклоницима који путоваху на Воздвиженије животворног Крста Господњег. Током путовања, и по приспећу, у Јерусалим, она је све до самог празника наставила све дубље и дубље да тоне у бездан разврата. Изгледало је да јој више нема помоћи која би је могла извадити из греховне дубине. Дошавши у Јерусалим на празник Воздвиженија животворног Крста, вучена знатижељом, Марија је заједно са осталим подвижницима и побожним хришћанима, на дан празника, пошла у Божији храм. Али, дошавши у притвор храма она једноставно није могла да, заједно са осталима, ступи у сами храм и приступи животворном Крсту Господњем. Сви остали су неометано ступили унутар храма, а Марија, уз много покушаја и напора, једноставно није могла да прекорачи праг светилишта, невидљиво задржавана божанском силом. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва светине, одлучила је да се некако пробије до средишта масе и да тако заједничким напорима једноставно буде унесена у храм; међутим, опет само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала је назад. Три – четири пута је она тако покушавала да уђе у храм, али без успеха. Присутни у храму наслађиваху своја побожна осећања гледањем уздигнутог животворног Дрвета; Марија, пак, посрамљена и ожалошћена, остаде у предворју храма и потресена осећањем стида и кајања горко је заридала схвативши да се у њезином несхватљивом ометању уласка у храм огледа Божија десница Вишњега која јој, као недостојној, не дозвољава да уђе у храм и целива животворни Крст. У пламеној молитви Богу Марија је исповедила све грехе своје заклињући се да ће их све окајати и искупити уколико измоли милост да уђе у храм и поклони се животворном Дрвету. У дубокој скрушености духа и суза, Марија је погледала на икону Богомајке која се налазила на врху зида у предворју и зрак спасоносне наде блеснуо је у њезиној скрушеној души. Марија је молила заједничку Заступницу свих – да је удостоји уласка у храм како би легла пред животворни Крст Сина Њезиног, са тврдим уверењем и намером да до гроба проводи трезвен живот. Невидљивим заступништвом Преблагословене Дјеве, нови покушај Маријин да уђе у храм био је без тешкоће. Она је ушла и, обузета страхом са сузама раскајаног срца, пала је пред животворно Дрво и са дубоким страхопоштовањем и сузама, целивала га је. Тако је одпочело најискреније покајање једне грешнице пред Богом! Вративши се у предворје Марија је опет пред оном истом иконом прионула на молитву призивајући Богомајку да, као сведок њезине одлучности у покајању, дарује јој поуку на путу покајања и тада као да је из даљине чула глас: „Ако пређеш Јордан, пронаћићеш праву утеху“.
    Напустивши Јерусалим Марија је приступила светим Тајнама у храму Јована Крститеља, у близини Јордана, а потом се осамила у јорданској пустињи где је провела 48 година, скоро без хране и одеће, даноноћно оплакујући грехе своје. У 48. години усамљеничког и веома трудољубивог живота, у време св. Четрдесетнице, у пустињи ју је сусрео преп. Зосима – монах обитељи, који се по обичају током Великог поста удаљавао из манастира тражећи у пустињи пример најузвишенијег монашког самоодрицања, а нашао је ту која је некада била пример раскалашности. Само обличјем човечанског тела, потпуно сувог и опаљеног сунцем, нагог и покривеног једино сребрнастим власима, приказала се Марија Зосимовом погледу. Видевши га, она је нагнала у бекство, али чувши за њом сузну молбу старчеву да га благослови, она је стала и замолила га да јој добаци своју одећу како би се покрила и тако омогућила разговор са њим. На његову упорну молбу Преподобна је смирено открила свој негдашњи живот; казавши му о првој половини свога живота – бурног и превртљивог, и о упорности да се преобрати, Марија му је испричала и о свом животу у пустињи: „Веруј ми, оче Зосима, седамнаест првих година провела сам у овој пустињи борећи се са својим безумним похотама као са љутим зверовима: када сам осећала глад, прохтевало ми се да једем рибу и месо, као што сам то у Египту чинила; пошто сам у свету волела да пијем вино, по некада нисам могла да утолим жеђ ни капима воде; много сам патила од глади и зноја, много од болести. Ранији моји прохтеви су као ватра палили утробу моју; на ум су ми долазиле раније саблажњиве песме и мутиле мир души мојој; преступничке пожуде су ми узбуркавале крв и присиљавале да паднем ничице, да ударам у земљу и са сузама молим помоћ с висине. Трудила сам се да на уму имам моје завете и да их супротставим унутарњим прохтевима тела; призивала сам Божију Мајку у помоћ, као свога јемца; плакала сам горко и дуго, целе дане и целе ноћи и једино тада ме је обасјавала слатка светлост и разгонила невољне мисли“.
    Седамнаест година је провела Марија у средишту мрачног живота овога света; седамнаест година је трајала њезина тешка борба са грешним пожудама и, најзад, добровољну мученицу посетио је жељени покој духа – плод необичних трудова и подвига, благодатни мир послан од Господа, Који нам свима саветује: приступите мени сви невољни и обремењени и Ја ћу вас одморити. Од тада, Марија се бићем уподобљује ангелима, преузневши се изнад тела и света: Зосима је њу у време молитве видео узнесену од земље како стоји у ваздуху, и видео њезину прозорљивост речима, као и то да је два пута ходала по води Јордана као по сувом, а добила је од Бога и предзнање о времену своје смрти. Испричавши му свој живот, Преподобна га је замолила да идуће године у време Великог поста опет дође у пустињу са светим Даровима како би се причестила. Зосима јој је испунио свету жељу. Примивши Тело и Крв Исуса Христа и сјединивши се тајанствено са Њим, велика подвижница пустиње је умолила Преподобног да на исто место и у исто време дође и следеће године, али Зосима ју је тада већ нашао упокојену, а њене часне мошти је сахранио. Ускоро, пошто је примила причешће од Преподобног, она се упокојила – 530. године, 1. априла.
    Софроније, патријарх јерусалимски, који је живео почетком VII века, саставио је опширно житије преп. Марије Египћанке које се и сада чита на богослужењу. А свети преп. Андрија Критски, звани и јерусалимски због монашких подвига у Је-русалиму, као изасланик јерусалимског патријарха Теодора на шести Васељенски Сабор 691. године, донео је собом у Константинопољ житије преп. Марије заједно са својим каноном знаним под именом велики. Од тога времена до сада, Православна Саборна Црква чита тај канон, а установила је да се и житије Преподобне чита у четвртак пете седмице Четрдесетнице, а у васкрсни дан те седмице савршава спомен у част Преподобне, оличавајући у њој обличје истинског покајања!
    Труда ради бдења, Црква у четвртак служи Литургију Пређеосвећених Дарова и олакшава пост.
    http://www.mitropolija.com/nedjelja-peta-casnog-posta-gluvna-prepodobne-marije-egipcanke/
  9. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Драшко за a Странице, ИКОНА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ „Државна“   
    .
    Икона Пресвете Богородице „Државна“ (рус. „Державная“) је пронађена 2/15 марта 1917. године на дан абдикције цара Николаја ИИ Романова са царског престола. Руски професор И.М.Андрејев је писао да је цар Николај ИИ који је посебно поштовао Пресвету Богородицу замолио Небеску Царицу да преузме на себе врховну царску власт над његовим народом који га је одбацио. Она је по писању овог професора примила на себе првенство власти над државом у моменте највећег богоодступништва изабраног народа.
    Историја открића ове иконе почиње од 13. фебруара 1917. године када је Јевдокија Андрианова из околине Москве уснила један сан. У сну је чула глас: „У селу Коломјенском постоји велика црна икона. Њу је потребно узети, префарбати у црвено и нека се људи моле“. Жена у почетку није схватила овај сан а онда јој се 26. фебруара у сну јавила сама Пресвета Богородица у једној белој цркви. Дјева Марија је рекла жени: „Сада сам ја сама у своје руке узела државу и скиптар, а са „Државном“ иконом шаљем Своју посебну благодат и силу. Та икона не спашава од искушења, зато што су искушења потребна да би пробудила духовну страну у људима, него ко се за време искушења буде са вером молио пред том иконом, тај ће бити спасен“. Пошто се исповедила и причестила 2. марта, Јевдокија Андрианова се упутила у село Коломјенско у Московској области где је видела дивну цркву Вазнесења Господњег, тачно онакву какву је видела у сну. Заједно са настојатељем тог храма, оцем Николајем Лихачевим тражили су ту икону која јој се у сну јавила. Претражили су цео храм и после дугог трагања у црквеном подруму, међу даскама су видели стару, црну икону. Пошто је била доста запрљана они су је опрали а испод многобројних слојева прашине указао се лик Пресвете Богородице како седи на царском трону са круном на глави и у црвеној порфири са скиптаром и државом у рукама. На њеним коленима био је младенац Господ Исус Христос. Јевдокија Андријанова је одмах препознала икону коју је видела у сну. Касније су сазнали да је ова икона у село Коломјенско пренесена 1812. године из манастира Вазнесења Господњег у Москви. Датум проналажења ове иконе народ је схватио као дан проглашења нове, Богородичине власти над Русијом. Убрзо по проналажењу иконе у село Коломјенско је почело долазити мноштво народа који су добијали душевна и физичка исцељења.
    По узору на ову икону направљено је још доста копија које су биле послате по целој држави а по благослову патријарха Тихона састављена је и служба и акатист икони Пресвете Богородице „Државне“. Патријарх Тихон је наредио да се у овај акатист ставе делови из свих акатиста који су постојали у част Пресвете Богородице и да га назову „Акатист акатиста“. За време комунистичких власти они који су саставили ове службе су били стрељани а бројни верујући који су код себе чували лик „Државне“ иконе Пресвете Богородице били су ухапшени. Оригинална икона налазила се више од пола века у Државном историјском музеју. Неколико дана после првог помињања цара Николаја и његове породице на литургији (17. јула 1990. године), по благослову патријарха Алексеја ИИ, 27. јула икона је пребачена у храм „Казанске“ иконе Пресвете Богородице у селу Коломјенско. Од тог периода била је установљена пракса да се недељом чита „акатист акатиста“ пред чудотворном иконом Пресвете Богородице „Државне“. Руска Православна Црква 2/15. марта празнује сећање на ову чудотворну икону.
    Занимљиве су и неке особености код овог изображења Пресвете Богородице. Наиме држава-земљина кугла у левој руци Пресвете Богородице на своме врху нема крст како је то уобичајено у иконографији, што је од народа тумачено као знак да ће доћи до рушења православних храмова и скрнављења светиња. Такође, схватано је и као знак да ће држава остати без свога владара цара Николаја Романова који је 1918. године заиста убијен. Занимљива је и чињеница да божански младенац Господ Исус Христос благосиља леву страну што је тумачено као знак милосрђа Божијег ка палим и заблуделим овцама.
    Данас се пред овом иконом руски народ највише моли за правду у свету, за љубав једних ка другима, за спасење и очување Русије, за заштитништво над државом и владом.
    чтец Дејан Ђуричић
    Објављено у: Православни Мисионар, септембар/октобар 2011, стр. 59-60
    преузето са сајта Пријатељ Божији
    Молитва Пресветој Владичици у част Њене иконе ДЕРЖАВНАЈА
    О, Заштитнице света, Мајко многоопевана! Клањајући се са вером, надом и љубављу пред иконом Твојом «Державном», усрдно Ти се молимо: не одвраћај лице Своје од оних који Ти притичу; умоли, милосрдна Мајко Светлости, Сина Твог и Бога нашега, најслађег Исуса Христа: да у миру сачува земљу нашу, да утврди државу нашу у благостању и избави нас од међусобних сукоба; да оснажи Свету Цркву нашу Православну и сачува је непоколебиву од безверја, раскола и јереси. Ми немамо друге помоћи, осим Тебе, Пречиста Дјево: Ти си свемоћна Заштитница хришћана пред Богом и гнев Његов праведни ублажаваш. Све који Ти се с вером моле, избави од падова греховних, од лукавства злих људи, од глади, жалости и болести. Подари нам дух скрушености, смирење срца, чистоту мисли, очишћење грешног живота и опроштај сагрешења наших, да бисмо се сви, захвално Те у песмама величајући, удостојили Царства Небеског и тамо са свима светима прослављали Пречасно и Величанствено Име у Тројици Слављенога Бога, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
  10. Волим
    YOKA је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Прва Библијска eнциклопедија на српском језику   
    Године 2004. изашла је Библијска енциклопедија протођакона Радомира Ракића, лектора Богословског факултета Српске православне цркве у Београду (који се налази у Општини Палилула, значи нашег суграђанина) и предавача Новог завета на Духовној академији у Србињу (Фочи), као и званичног преводиоца Светог архијерејског синода у Српској патријаршији.
    Први том обухвата одреднице од слова А до слова Л, на укупно 586 страна (остало литература), а други том – 632 стране од слова Љ до Ш, енциклопедијског формата, двостубачно. Оба тома су снабдевена са по четири географске карте Палестине и древног света, док су кроз књиге донети дијаграми, графички прикази, скице и најнеопходније илустрације.На овом делу, каквог до сада није било на српском језику, протођакон Радомир Ракић је радио пуних десет година, а узор су му биле најбоље светске библијске енциклопедије. Коришћена је руска енциклопедија архимандрита Никифора с краја 19. века, која је поново штампана у Москви 1992. године. Од немачких дела коришћен је Библијски лексикон Франца Ринекера (Lexikon zur Bibel, Вупертал, седамнаесто издање1987), затим велики Брокхаусов 6-томни Библијски лексикон (Р. Brockhaus, Das grosse Bibellexikon). Од енглеских дела аутору је нарочито помогао Harper’s Bible Dictionary (San Francisco 1985), као и илустрована енциклопедија (The Illustrated Bible Dictionary, Vols, 1-3, Лондон 1980). Коришћена су и друга енциклопедијска дела, лексикони, атласи, као и приручници уз Стари и Нови завет.
    Структура одредница је следећа: назив, затим је у првој загради то исто исписано јеврејском графијом, да би у другој загради стајала латинична транслитерација – правилно читање и, најзад, превод речи на српски, донет курзивом. Овај превод је веома значајан, јер семитска имена и називи увек имају своје значење. Уколико је обрађена новозаветна личност или појам, у првој загради наводи се то име или појам на грчком језику, такође уз значење у наредној загради.
    Уколико постоји више лица са истим именом, наведени су по тачкама, уз педантно цитирање места где се наведено име спомиње у Светом писму, а понекад је и више таквих референци (нпр. Захарија има у Библији 33). Код географских места изнети су подаци када и ко је вршио археолошка истраживања односне локације, резултати тих истраживања, и сл. Уколико то место више не постоји у Палестини (данашњи Израел и Јордан), описане су археолошке претпоставке где би га данас требало тражити.
    Објашњене су личности и места које се наводе у девтероканонским књигама, на пример у књигама Макавејским или код Јездре, Товита и др. Код Макавејских књига коришћен је превод Преосвећеног Епископа Атанасија Јевтића (Требиње 1995). Поједине значајније библијске личности су обрађене веома опширно како би се могла стећи потпуна слика о њима (нпр. Мојсије, Исаија, Јеремија, Илија, Јован Крститељ, Матеј, Петар, Павле, Саул ...). Аутор пише и о ванбиблијским личностима или догађајима, или локацијама (нпр. Рас Шамра, Елба, Наг Хамади...), износи династије фараона, Селевкида, Птолемејаца и др.
    Стари завет је навођен према Даничићевом преводу, а Нови завет према преводу Комисије Светог архијерејског синода Српске православне цркве из 1984. г. Понегде је истакнуто како су поједини појам превели Емилијан Чарнић или Вук Караџић. И што је било најтеже, савесно се наводе како поједина имена гласе у Библији на српском језику, а то читање одступа од масоретског читања (нпр. стоји Озило, а треба Узило). Иначе, аутор је свуда наводио одреднице према источном начину читања вите и ите, тзв. витацизам, па тако имамо: Витлејем а не Бетлехем, Хеврон а не Хеброн, Тавор а не Табор, Кесарија, а не Цезареја, Ириод а не Херод, Језекиљ а не Хезекиел итд.).
    Издавач Библијске енциклопедије је Духовна академија Светог Василија Острошког (данас Богословски факултет) у Србињу - Фочи). Рецензент овог значајног дела за савремено српско библијско богословље је др Мирко Томасовић, ванредни професор при катедри Новога завета Духовне академије св. Василија Острошког у Србињу, док је стручни сарадник, посебно за јеврејски слог и његову транслитерацију, др Илија Томић, доцент на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду.
    Писац Енциклопедије, првог дела те врсте у нас, и зацело небивалог опуса међу црквама на простору претходне Југославије, као ни у ближој околини, рођен је 1938. г. у ваљевском крају; завршио је Призренску богословију 1958. и Богословски факултет у Београду 1962, као и Филолошки факултета Београдског универзитета 1965.г. После постдипломских студија на Старокатоличком факултету у Берну и у Женеви, ради у Патријаршији српској, а на Богословском факултету у Београду делао је (до 2005) пуних 14 академских година као лектор енглеског језика. Сада предаје у Србињу (Република Српска). Одлуком Универзитетског Већа од 14. јула 2005. и Савета од 6. фебруара о.г. проф. Ракић је носилац титуле почасног доктора на Сарајевском универзитету.

    др Димитрије Калезић


    Нове књиге

    извор
  11. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Свештеник Сретен за a Странице, Предавање у Руми   
    Заједница ''Земља живих'' представља пружену Божију руку свима онима који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима, тужним и сиромашним у срцу. Божији одговор онима који траже искрену радост и смисао у животу. Уверени да је зависник у егзистенцијалној кризи, створена је клима живота у духу једноставне хришћанске породице. Верујемо да хришћански живот, својом пуноћом, даје истински одговор на људски немир и да нико сем Бога Оца који је створио човека не може да оздрави његово рањено и повређено срце.
    Зато предлажемо молитву, рад, искрено пријатељство, истину и одрицање. У нашим братствима се не пуши, нема алкохола, телевизије; човек се коцентрише на унутрашњост и тако упознаје своје слабости и врлине. Заједница подржава и помаже да се човек поправи и нађе мир. Послове у кући обављају момци у братству. Прављење хлеба, чишћење по кући, рад у столарији, башти, рад са животињама, као и уметничко стваралаштво, иконописање, резбарија, позориште, су неке од активностикоје имају искључиво васпитни карактер. Услов за улазак у заједницу само један: жеља за мењањем!
  12. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Dalton за a Странице, Деца без родитеља   
    http://youtu.be/e8WWUELZ_Eo
  13. Волим
    YOKA gave a reaction for a Странице, Божићна посланица Српске Православне Цркве   
    Јављам вам радост велику која ће бити свему народу.
    Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ
    (Лк 2,10-11)
    Овим речима, браћо и сестре и драга децо духовна, анђео Господњи се јавља пастирима у Витлејему и саопштава им радост велику – да се роди Христос, Господ и Спаситељ. Иако обузети страхом великим због појављивања анђела Божјег међу њима, они бише озарени славом Господњом. Ову исту радост велику поводом сверадоснога празника Рођења Господа Исуса Христа нама, сабранима у светим храмовима, у нашим домовима, у болницама и другим заводима, на путевима и радним местима, анђео такође данас објављује. Знајући то, уместо страха и изненађености, радујмо се и веселимо се, заједно са свим небеским силама, и препустимо се слави Господњој! Нека нас она све испуни и потпуно обузме, као некада пастире у Витлејему Јудејском!
    Својим слављењем Богомладенца Христа придружимо се хоровима анђелâ, арханђелâ и свих светих небеских сила које – тада у Витлејему, данас у нашим храмовима и непрестано на небесима – славе и величају Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења! Рођење Оваплоћене Љубави Божје највећи је и највеличанственији богочовечански догађај. Зато је Божић празник вечне и надвременске радости.
    Како је могуће да се Сâм Бог, односно Син Божји, Друго Лице Свете Тројице, оваплоти, роди, постане човек? Ово питање нас уводи у тајну над којом сви мудраци овога света остадоше неми и затечени. Ко је до тада, до тог чудесног јављања анђела у Витлејему Јудејском, чуо да се Бог оваплотиo, да се родио као човек? Нико! Само је пророк у Старом Завету пророковао: „Ево, Девојка ће зачети, и родиће Сина, и наденуће му име Исус“ (Ис 7,14). Пророк само пророкује, али не даје одговор на питање зашто се Бог оваплотио, родио, очовечио. У речима анђела добили смо одговор. Он гласи: Христос Господ се родио ради нас људи и ради нашег спасења. Као што Бог из љубави, само из љубави, створи све и сва, и човека као круну свега створеног, тако исто, из исте љубави, Он се родио од Дјеве да би сву Своју творевину, а пре свега човека, обновио и препородио љубављу. Наднесен над тајну Рођења Богомладенца Христа, Свети апостол Павле говори о божанском смирењу, „самоиспражњењу“, кенози. Бог је, пише он, „понизио себе узевши обличје слуге, и изгледом се нађе као човек; унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту“ (Рим 2,7-8). То је распон безграничне и недокучиве тајне љубави Божје, љубави која састрадава са палим Адамом и Евом до те мере да се најпре спушта у пећину витлејемску, а потом и до ада преисподњег. То је иста љубав Божја која је састрадавала са палим човечанством и док је оно пребивало у тами и сенци смрти. Знајући то, Свети Јован Богослов Духом Светим благовести: „Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да нико који верује у њега не пропадне, него да свако има живот вечни“ (Јн 3,16).
    Данас, када славимо Рођење Богочовека Господа Исуса Христа, пре свега опростимо једни другима и кажимо брат брату: Мир Божији, Христос се роди! Покажимо да можемо бити и да јесмо народ љубави Божје, народ који у свим искушењима овога века може бити веран и частан. Осим што нам доноси радост велику, Христос нам доноси и даје мир Божји, а то је Он Сâм. Зато божићно празновање и почињемо поздравом: Мир Божји, Христос се роди! Тиме изражавамо своју пламену жељу и насушну потребу да се мир Божји усели у сваког од нас, али и међу нас, децу Божју, наслеђе Његово у овоме свету, прво као Живот нашег живота, Светлост света, Истина и Пут, а потом и све остало!
    У ове радосне дане празника Рођења Господа Исуса Христа, обратимо посебну пажњу на заповест коју је Бог још у рају дао првом човеку и првој жени, рекавши им: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом…“ (1. Мој 1,27-28). У овој узвишеној и светој заповести Божјој сажет је узвишени смисао и тајна човека као боголиког бића – да буде родитељ и управитељ над свим што је Бог створио и дао му на управљање.
    Како је то могуће? – упитаће неко. Могуће је из разлога што је човек жива слика Божја, саздан по лику Божјем, а Бог је Творац и Творитељ, Отац и Родитељ. Заповест рађајте се и множите се прва је света заповест дата роду људском. Јер, без рађања и множења нема љубави нити према Богу нити према ближњима. Бити родитељ највећи је дар човеку. Дух времена у којем живимо и „култура“ која нам се насилно намеће управо су уперени против достојанства човека као родитеља. Као зрео и достојанствен народ, народ светих предака и светле историје, снагом вере и љубави према Богу и роду, одупримо се насиљу које се врши над нашим народом! Најбољи одговор на све непримерене понуде и захтеве кваритељâ Закона Божјег и природног јесте вршење воље Божје.
    Рођењем Богомладенца Христа од Пресвете Дјеве Богородице благосиља се и на најсавршенији начин се освећује материнство. Ништа не претпостављајмо овом узвишеном и светом дару! Не тражимо изговоре и оправдања за наш егоистички комодитет и немарност према своме спасењу и спасењу света! Поштујмо слободу и право свакога, али исто тако знајмо да свака злоупотреба слободе као последицу оставља грех, односно смрт. А ми нисмо створени за грех и смрт већ за врлину и вечни живот.
    У ове радосне празничне дане молитвено се сећамо страдања нашег распетог и заветног Косова и Метохије, колевке наше народне душе и наших најплеменитијих осећања. Молимо се Богомладенцу Христу да буде воља Божја са нашим Косовом и Метохијом. Бранили су Косово и Метохију од Турака Османлија 1389. године браћа Југовићи и стари Југ Богдан, а ослободили су га нови Југовићи, јунаци које су родиле честите мајке Српкиње, које су себе жртвовале и посветиле рађању синова и кћери за свето српско Косово и Метохију, за крст часни и слободу златну. Наше Косово и Метохија су страшно место постојања јер на њему страдања не престају, а неправда се из дана у дан увећава. Немир и насиље владају Косовом и Метохијом. Деценијама и вековима отимају ту покрајину, историјску Стару Србију из наших недара, из нашег бића.
    Али, браћо и сестре, не успевају га истргнути, јер Косово и Метохија је више од територије. То је наш завет! Призивамо мир Божји на Косово и Метохију, мир, пре свега, међу нашом браћом Србима, као и мир међу свим људима добре воље! Нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији поручујемо: знајте да нисте сами и нисте заборављени; са вама је сав српски род, али и сав правдољубиви свет који са вама састрадава, пати и моли се. Радујте се и будите у миру, слози и љубави међусобној и са свима људима! Изнад свега будите у миру, слози и љубави са нашим светитељима и мученицима који својим подвигом прославише Господа, а Господ прослави њих Својом славом и благодаћу!
    Срећан и благословен Божић желимо и свој нашој браћи и сестрама у Далмацији, Хрватској, Славонији, Лици, на Кордуну и у Банији који поново доживљавају, као и пре двадесет година, прогоне и страдања због свог имена, писма и језика. Читав слободољубиви и правдољубиви свет стоји нем и запањен пред чињеницом да се брутално прогони једно писмо, у овом случају ћирилица, писмо свете браће Ћирила и Методија. Посебно смо забринути пред чињеницом да се питање ћирилице користи као параван за наставак прогона српског народа у Хрватској, за застрашивање Срба и одвраћање истих од повратка на њихова огњишта. Молимо се Богомладенцу Христу да својом божанском љубављу испуни срца и душе оних који гаје нетрпељивост, па и мржњу према свему што је српско и православно. Човек и народ без љубави – шта је? Нека место мржње љубав завлада!
    Са посебном очинском и пастирском љубављу данас се молитвено сећамо наше браће и сестара прогнаних са Косова и Метохије, из Далмације и читаве Крајине, из Босне и Херцеговине, који, ево, годинама Божић дочекују обесправљени, без права на повратак и на своју имовину. Богомладенац Христос био је и Сâм прогнаник у Египту, али када дође време и помреше они који тражише живот Његов, Он се врати у Своју отаџбину, у Свој Назарет, у земљу отаца и праотаца Својих. Молимо се Богомладенцу Христу да и наше прогнанике милошћу и добротом Својом врати у земљу њихових отаца и праотаца и тако обрише сузе са лица њихових и утеши их.
    Исто тако, данас се молитвено сећамо наше браће по страдању и мучеништву у Сирији, Египту, Ираку и другим земљама широм Блиског Истока, над којима се пред очима целог света врши духовни и биолошки геноцид. То су наша браћа од којих смо, и преко којих смо, примили духовну културу и цивилизацију. Овог Божића хиљаде прогнаних људи тугују и плачу због изгубљене деце, родитеља, сродника и пријатеља. Хиљаде њих је без кровова над главом, смрзнутих у неусловним склоништима и шаторима. На десетине и стотине њихових храмова и манастира стоје опустошени, попаљени и порушени. Митрополити и монахиње, киднаповани и у сужањству, стрепе у неизвесности када ће бити ликвидирани. А све им то чине због имена Исусовог, Које они воле и исповедају. Трагична слика наше браће са Блиског Истока најбоље сведочи како је страшно и ужасно када мржња замени љубав и веру. Није страшан пад већ је страшно остајање у паду, у прелести, у заблуди, што се крунише таквом мржњом према Истинитом Богу и Његовим слугама.
    Честит и благословен Божић желимо нашем утамниченом брату и саслужитељу Архиепископу охридском и Митрополиту скопском Господину Јовану и свој прогоњеној и страдалној Цркви Православној у БЈР Македонији. Њега тамошња власт држи неправедно утамниченог, а његовим верницима ускраћује слободу вере и савести из разлога што су се определили за јединство Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Етнофилетистички раскол је највећа трагедија наше Цркве у БЈР Македонији. Расколници, нажалост, јединству Цркве претпоставише политику и етнофилетизам. Апелујемо на власти БЈР Македоније да одмах и неизоставно ослободе нашег оца, брата и саслужитеља Архиепископа охридског и Митрополита скопског Господина Јована, да Цркви Божјој, Охридској Архиепископији, обезбеде пуно право и слободу која јој по закону припада. Апелујемо и на међународну заједницу, која посматра како се крше основна људска и верска права и слободе у БЈР Македонији, да предузме мере и спречи даљу дискриминацију једне Цркве и једног народа.
    Исто тако, жалимо и протестујемо због непрекидних насртаја режима који влада у Црној Гори на идентитет, статус и слободу Српске Православне Цркве, и због покушајâ уплитања у њен унутрашњи живот и канонско устројство. Јавно питамо тамошње идеологе, самозване аутокефалисте, иначе махом атеисте, зашто у духу сопствене верзије демократског и секуларног друштва немају куражи да јавно затраже и такву реорганизацију Римокатоличке Цркве да и њој седиште буде у Црној Гори, а не у Ватикану, као што то траже за Православну Цркву.
    Свима вама, браћо и сестре, драга децо духовна, вама у Отаџбини и вама расејаним по читавом свету, желимо срећан и благословен Божић. Премда нас у неким случајевима раздвајају хиљаде миља, данас нас Христос Бог све сабира око Себе да Га славимо и да се као браћа и сестре, као Народ Божји, око Њега окупимо и духовно угрејемо. Данас смо ближи једни другима јер смо близу Христа Господа, јер смо сви као велика светосавска породица на духовној гозби код Богомладенца Христа, Који нам и сада као некада поручује: Будите једно као што смо Отац Мој и Ја једно!
    Јединство нашег рода, јединство наше Светосавске Цркве, нема нико право да угрози и доведе у питање. Сви они који из властитих побуда и интереса, због своје гордости и сујете цепају плашт наше свете Цркве треба да знају да ће их кад-тад стићи правда Божја. Позивамо све на духовну будност и мудрост. То нам је данас најпотребније јер свуда око нас и међу нама круже они који желе да нас виде поцепане и разједињене. Црква наша Светосавска јесте и остаје трајни гарант и темељ нашег духовног, црквеног и националног јединства. Само у Цркви и кроз Цркву ми смо са Христом Господом и у Христу Господу. Онај ко је себе издвојио из Цркве одвојио је себе и од Христа Господа. Зато ми сви останимо верни Господу, нас ради Рођеноме, у јединству свете Цркве Његове!

    Мир Божји – Христос се роди!



    Ваистину се роди!


    Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2013. године.
    Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:
    Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
    Патријарх српски ИРИНЕЈ
    Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
    Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
    Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
    Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
    Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
    Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
    Епископ будимски ЛУКИЈАН
    Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
    Епископ банатски НИКАНОР
    Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
    Епископ источноамерички МИТРОФАН
    Епископ бачки ИРИНЕЈ
    Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
    Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ
    Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
    Епископ западноевропски ЛУКА
    Епископ тимочки ЈУСТИН
    Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
    Епископ шумадијски ЈОВАН
    Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
    Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
    Епископ далматински ФОТИЈЕ
    Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ
    Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
    Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
    Епископ ваљевски МИЛУТИН
    Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
    Епископ нишки ЈОВАН
    Епископ западноамерички МАКСИМ
    Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
    Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
    Епископ крушевачки ДАВИД
    Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
    Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
    Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН
    Епископ умировљени славонски САВА
    Викарни епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
    Викарни епископ моравички АНТОНИЈЕ
    Викарни епископ липљански ЈОВАН
    Викарни епископ ремезијански АНДРЕЈ
    ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА
    Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
    Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
    Епископ брегалнички МАРКО
    Викарни епископ стобијски ДАВИД
    Извор: СПЦ
  14. Волим
    YOKA gave a reaction for a Странице, Св. Игњатије Богоносац; Св. Данило, Други Арх.Српски   
    Свештеномученик Игњатије Богоносац

     
    Богоносцем назван је овај свети муж зато што је стално у срцу и на језику носио име Бога живога. А још, по предању, назван је он Богоносцем и зато што је био узет рукама Бога ваплоћеног Исуса Христа. У оне дане када Господ учаше ученике своје смерности, узе једно дете и ставивши га међу њих, рече им: "Који се, дакле, понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству небеском" (Мт 18, 4). То дете био је Игњатије. Доцније Игњатије беше учеником у светог Јована Богослова, заједно с Поликарпом, епископом смирнским. Као епископ у Антиохији он управљаше црквом Божјом као пастир добри, и први уведе антифонски начин појања у цркви, тј. појања за две певнице тако да кад појање на једној страни престане на другој почиње. Такав начин појања откри се светом Игњатију међу ангелима на небесима. Када цар Трајан пролажаше кроз Антиохију идући у рат против Персијанаца, дознаде за Игњатија, призва га к себи и поче саветовати, да принесе жртву идолима, па ће му он дати звање сенатора. Како узалудни осташе и савети и претње цареве, Игњатије свети би окован у гвожђе и у пратњи десет немилосрдних војника послат у Рим, да буде бачен пред зверове. Игњатије се радоваше страдању за Господа свога и само се мољаше Богу, да зверови буду гроб његовом телу, и да га нико не спречи у тој смрти. После дугог и тешког путовања из Азије преко Тракије, Македоније и Епира, Игњатије приспе у Рим, где би бачен пред лавове у циркусу. Лавови га растргоше и изедоше, оставивши само неколико већих костију и срце. Пострада овај славни љубитељ Господа Христа 106. године у Риму за време христоборног цара Трајана. Јављао се више пута из онога света и чинио чудеса помажући све до данас свакоме ко га призива у помоћ.
     
    Тропар (глас 4):
     
    И правом причастник, и престолом намјесник апостолом бив, дјејаније обрјел јеси богодухноване во видјенија восход; сего ради слово истини исправљаја, и вјери ради пострадал јеси даже до крове свјашченомучениче Игњатије, моли Христа Бога спастисја душам нашим.
     
     
    Свети Данило архиепископ српски

     
    Син богатих и богољубивих родитеља. У младости добро васпитан. Краљ Милутин га узео на свој двор, но он из велике љубави према Богу одбегне и замонаши се у Кончулском манастиру украј Ибра. Доцније био игуман Хиландара и претрпео много од пљачкашких латинских крстоносаца. Био епископ бањски, потом хумски и најзад архиепископ српски. Од почетка па до краја био строги подвижник. Имао нарочити дар суза. Измирио краља Драгутина и Милутина, потом Милутина и Стевана Дечанског. Борио се крепко против Латина као и против богумила. Под његовим надзором зидани манастири Бања и Дечани. Обновио и сазидао многе цркве. Написао Родослов српских краљева и светитеља. Неуморан у служби Богу до краја живота он се упокојио мирно у време цара Душана, ноћу између 19. и 20. децембра 1338. године. Велики јерарх, велики подвижник, велики трудољубац и велики родољуб.
     
    Тропар (глас 3):
    Показа се као чудесна потврда, јер си засијао у делима врлина Божијих, руководећи монашким збором. Очистио си архијерејске тронове, не уплашивши се јеретичких напада, и уздигао си Цркву Христову, Свети Данило. И умро си као да си заспао, јер тело твоје је сачувано цело и нетрулежно, и подаје лека болесним од разних болести и прогони демоне: Зато те молимо, моли да се спасу душе наше.
  15. Волим
    YOKA је реаговао/ла на SlobodanVa за a Странице, Предавање протојереја-ставрофора др Драгана Милина   
    ХРИШЋАНСКО СХВАТАЊЕ РАЂАЊА И ВАСПИТАЊА ДЕЦЕ
    УЖИВО ИЗ ВАЉЕВА
    https://plus.google.com/events/cc9039sbatree8tk8278rvbrjgo
  16. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Смеју ли монаси да једу месо?   
    Пост је важан за све хришћане али пост је средство, а не циљ. Циљ и поста и молитве јесте да себе још више учврстимо као чланове црквене заједнице јер спасење долази од Цркве као тела Христовог што потврђујемо и учешћем у евхаристији, а не од наших појединачних подвига и врлина или пак само правилног исповедања вере. Без поста и молитве као и врлина које стичемо држањем заповести Божијих подложнији смо страстима које нас одвлаче у индивидуализам и себичност и самим тим удаљују од Цркве као благодатне заједнице. Аскетизам је у потпуности у нашој Цркви у служби евхаристијског начина постојања, а сам по себи нема никакву вредност јер нечастиви нити једе нити спава па опет је оно што јесте.
    Архимандрит Сава Јањић
  17. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Срђан Ранђеловић за a Странице, Ктиторска слава Пећке Патријаршије   
    Свету архијерејску Литургију служио је, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење Епископа липљанског г. Јована и девет свештенослужитеља. Литургију су певали ученици Богословије Светог Саве из Београда са богословима из Призрена.

    У свечаности је, поред верника са Косова и Метохије и Београда, учествовала и повећа група верника из Републике Српске. Домаћин овогодишње славе била је општина Србац из Републике Српске коју је представљао начелник општине г. Драго Ћирић. Заједно са њим на прославу Светог Арсенија у Пећ је допутовао и др Синиша Гатарић, начелник општине Прњавор, који ће бити домаћин ктиторске славе Пећке Патријаршије следеће године.

    Након освећења колача и пригодних беседа, свечаност у патријаршијском манастиру је завршена трпезом љубави коју је приредила игуманија манастира мати Февронија са сестрама. Владика Теодосије је у току ручка изразио посебну благодарност гостима из Републике Српске који не пропуштају прилику да изразе братску солидарност са српским народом на Косову и Меотхији.

    Поводом свечаности у Пећкој Патријаршији, са благословом Митрополита црногорско-приморског, манастиру Пећка Патријаршија је послан један део светих моштију Светог Арсенија из манастира Ждребаоник. Свети Арсеније је након свог упокојења 1266. године био сахрањен у храму Светих Апостола чији је био и ктитор. Да би се његове свете мошти сачувале од турског зулума преношене су из манастира у манастир да би од 1920. године нашле своје место у манастиру Ждребаоник, код Даниловграда у Црној Гори.
    Извор: Епархија рашко-призренска
  18. Волим
    YOKA gave a reaction for a Странице, О разбојницима на крсту – онда и сада…   
    На крсту, поред Христа, имамо, већ знамо, два разбојника. Обојица као да иконизују свакога од нас. Сви имамо неки грех. Али, код ове двојице имамо тоталну другачију устројеност бића, код једног чак искорак из бића, премда обојица исти грех деле. Једна исповеда веру, други не. Други условљава веру као што данас чине многи, у стилу: “Боже, ослободи ме неког притиска, дај ми ово или оно, и ја ћу поверовати у тебе!”. Неслободна позиција. Тако непокајани разбојник куша Христа: “Ако си Син Божији, спусти нас са крста!”. Покајани разбојник поступа, за разлику од суровог рационалисте, тотално нелогично, не концентрише се на своју агонију, коју сигурно осећа, него на Христа за којег је, такође распетог, тек тотално нелогично поверовати у том тренутку. И Христос не остаје равнодушан, нити се Он Сам концентрише на Своју агонију (“…сине, ето ти мајке; бићеш са мном данас у рају; Оче, опрости им, не знају шта чине…”). Ова двојица, дакле, одсликавају наше унутрашње профиле. Својим распећем питају нас којој страни нагињемо. На ком темељу вере се оријентишемо, макар само декларативно а да то не доведе до дефлорисаности другог.
    Ова прича показује да нека јововска дилема није у првом кадру (“зашто патим”), она је периферна, већ да ли смо својој вери претпоставили условљавајућ а пролазан или пак слободан а есхатолошки угао егзистенције (“има ли даље иза патње”). Покајани уводи смисао на најпарадоксалнији начин, на месту срамоте, на распетом крсту, где га притиска уместо клина бесмисао постојања. Он хоће даље. Не бежи од крста, не бежи од смрти, иако је то најлогичнија ствар која ће се неминовно десити тог тренутка. Улази у однос када се чини да време за однос није. Налази веру на најмање траженом месту, од којег и хришћани данас беже тражећи лагодније позиције своје вероисповести. Налази веру на крсту. То је скандал за рацио. Његова вера не тражи да сиђе са крста што је у том тренутку једина логична солуција. Уместо да кидише и ропће због болова које осећа, он улази у дијалог са распетим Богочовеком. Заједно страдају. Богочовек не користи Духа Светога да би одстранио ни Себи ни другоме бол. Нема седативне вероисповести. Том логиком ће касније ићи многи аскетски оци који и поред изобилних дарова Духа никада нису молили да их Бог рецимо ослободи од неког биолошког дефекта природе.
    Треба се, дакле, запитати на ком извору тражимо, или чак кушамо, веру? Јер, очито је да многи долазе у Цркву са мотивима да се ослободе притиска у нечему (криза идентитета, финансијски проблеми, криза брака, личне психозе, итд.) а да не виде да је посреди притисак смртне природе у питању. Мало ко полази од притиска смрти, од бесмисла живота, од празнине бића које вапије за присуством Духа. Надасве, мало ко полази од императива љубави која конституише непропадљиву односност. То је полазна тачка дистинкције између литургијских и нелитургијских персоналних интеракција.
    Непокајани разбојник је поклекао пред исповешћу вере која није положена у темељ жртве. Он не види даље од себе. Његов ужас је концентрисан у смрти јер је сопство све што има а што не жели никако да изгуби у том тренутку. То иде до грозничавог приговарања Христу. Не види Другог али ни трећег, те стога не види ни себе. Вера је за њега илузорна. Бајколики опијум који не решава ствар. Али, вера и не решава ствар јер има есхатолошку подлогу. Само тако можемо разумети поступак вероисповести покајаног разбојника. Непокајани условљава Богочовека али му се Бог не обраћа, не окреће главу ка њему. Можда силазак са крста не би ни променио његов темперамент. За разлику од покајаног, он остаје у границама самосажаљења. Сматра да је неправедна жртва самим тим што умире премда свој морални стадијум не узима у обзир. То је логика којом се многи озлојеђено служе данас користећи агонију као таоца своје уобразиље или пак као таоца којим би покушали да оправдају своје безакоње. Зато у његовом позиву да се сиђе са крста постоји нешто иронично, подругљиво. То није вапај за односом или есхатоном, већ неко профано ослобођење од једне стресне ситуације да би он наставио по старом – без преумљења. Нови човек, могућност одухотворења сопства, изгнан је на маргину постојања. Слобода је десакрализована на јефтин избор: “Дај ми то што ми треба или за мене не постојиш!”. Банална алтернатива. Искање без покајања, а не као да би Бог тобоже заобишао искање. Ипак, центар искања није Бог Сам као што постоји у искању покајаног разбојника. Тако ни поруку Јеванђеља многи ни онда, ни сада не разумеју јер Бог објављује Себе, Тројицу, а Христос проповеда у причама Самог Себе и Саму Тројицу. То је база. А не оно што су други хтели од Христа или што су умислили од својих пројекција желећи да их рефлектују на Христа, како онда тако и сада. Одсуство чуда силаска са крста показује се излишно. На њему инсистирају и они испод крста. Пред ранијим чудима остајало се равнодушно – зашто би сад било другачије? Мирише на провокацију. А опет, ни ранија чуда нису била сама себи циљ. Зато и сада одсуствују. Акценат није на чуду избављења већ на смрти Христовој која је Његов избор ради васкрсења мртвих јер три године говори ученицима да ће бити предан и убијен.
    А онда почиње драма. Умире Богочовек. Цео, не половично. И он се буни против смрти. Зато вапије за Оцем. Зато се и буни природа са својим помрачењем, земљотресом, устајањем неких из гроба, пуцањем завесе у храму… Догађа се тајна есхатона која је позната само Христу и покајаном разбојнику – остали остају изван тог увида. Бог не силази са крста, дакле, када други то желе, већ када Он жели тј. Бог Отац који Га и подиже из мртвих Духом у недељу. Зато ни ми данас не треба да останемо са упртим погледом пред манифестацијом чуда тј. у ишчекивању излазне ситуације “Ако ми помогнеш, вероваћу!”, већ да продремо у догађај иза страдања, са оне стране есхатона, у примат односа независно од страдања (што не значи и негацију истих јер онда не би било историје).
    Поука је следећа: ако Бог Син заједно пати са покајаним а да покајаном бол не угрожава однос ни веру, онда и усред смрти смрт налази свој егзодус иако ће човек умрети. Парадокс. Коју вероисповест ћемо, дакле, одабрати, покајаног или непокајаног, колико год се изнова распадали у другим сегментима битисања? А страдали, не страдали, умрећемо свакако. И то није природно стање, нити цела прича. Прича остаје да буде испричана када зађемо са оне стране свеопштег васкрсења, које још увек молитвом Цркве призивамо и које се још није догодило.
    Извор: https://www.pouke.org/forum/blog/3/entry-754-%D0%BE-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D1%98%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D1%81%D1%82%D1%83-%E2%80%93-%D0%BE%D0%BD%D0%B4%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B4%D0%B0%E2%80%A6/
  19. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Срђан Ранђеловић за a Странице, Вечни Христови ученици   
    Ви носите звање и позвање ученика; то је појам који се често употребљава, кога често користимо, али често и без свести шта тај појам стварно значи. Ви сте пре свега Христови ученици, не само ви, него сви ми. Сваки хришћанин од тренутка свога крштења постаје Христов ученик. То призвање и та служба никада не престаје. Она траје током целог нашег живота, она се продужава у вечност. Ми ћемо од тренутка нашег крштења вечно бити Христови ученици, што значи да се сам наш живот састоји од учења. Не од учења које треје једну или пет година, него учења које се протеже у вечност. То треба сви да имамо у виду, нарочито ученици првог разреда. Они од данас ступају на стазу учења и не треба да буде дана када ви нећете учити и нећете бити ученици Христови.
    Имајте на уму да оног тренутка када, не дај Боже, кажете да сте све научили, или довољно сам научио, не треба ми више, нећу више да учим, тог тренутка је наступила ваша смрт. Човек умире оног тренутка када више не жели да се развија, кад више не жели да напредује. Физичка смрт долази касније, мало или много касније, а духовна смрт наступа оног тренутка када смо затворени за напредовање или када се затворимо за учење.
    Врло често ћемо се ми професори наћи у прилици да вас терамо да учите, а и ви ћете често бити у ситуацији да се опирете потреби да учите. То су уобичајена и пролазна искушења. Оно што треба да буде трајно јесте ваша жеља за учењем и ваша жеља за напредовањем.
    Све што ћете учити односи се на мозак и срце. Ми ћемо да се трудимо да утичемо и на ваш ум и на ваше срце, зато што било каква подела између ума и срца нити је хришћанска, нити је нормална. Нема ученог човека коме је срце хладно, или, можда може да га има, али ван Цркве. Исто тако, нема ни човека хришћанина коме је срце топло а ум празан. Требало да буду у савршеном сагласју ум и срце – нераздељиво и онако како су нам показали сви наши светитељи, сви наши преци којих се сећамо.
    Циљ вашега учења јесте врлина коју нећете теако често да сретнете у свету, нити ће неко да вас на њу упућује. То је светост. Ваш задатак јесте да будете свети. То је и наш задатак, то је задатак сваког хришћанина. Немојте да се плашите да се ради о високим циљевима, високим и недостижним идеалима. Јер ако човек не може да буде свет, онда ми доводимо у питање и Реч Господњу и доводимо у питање љубав Господњу. Светост није наше достигнуће. Не ради се о томе да ће неко постати свети ако буде учио или молио се три сата, а онај који буде учио и молио се шест сати да ће бити више свет од онога који учи или се моли три сата. Није реч о томе. Бог Духа Светога не даје на кашичицу него онолико колико смо ми отворени према Њему.
    У процесу учења, у процесу напредовања, пресудна је отвореност вашег срца, колико сте спремни да се предате Господу. Чули сте у данашњем Јеванђељу да ученици питају Господа зашто они нису могли да ураде оно што Он чини. А Господ им одговара – због маловерја вашег. Суштина сваког проблема, суштина сваког тренутка нашег живота на земљи, од рођења па до последњег трена, јесте маловерје. То је наш основни проблем. Врло често сматрамо да све можемо сами да урадимо. Заправо, наш хришћански пут се састоји у све већем и већем разумевању тога да без Бога не можемо ништа да учинимо. Не, да кажем, мало ништа, него апсолутно ништа. Човекове способности су велике, и заиста он можда без Бога и може нешто да учини, али то, сигурно, нити је дуговечно, нити се, наравно, протеже у вечност. Пре или касније то ће се разбити. Само оно што је учињено са Богом, само оно што је учињено у име Божије трајаће вечно. То зависи од наше вере. Још једном вас подсећам да вера значи предавање Господу, отвореност наша ка Господу. Она се не мери овим или оним достигнућем, већ се мери љубављу коју ми имамо према Господу а на коју ће Господ и те како обилато да одговори уколико будемо отворени.
    Са овим мислима желим вам благословен почетак школске године. Ми ћемо на ове истине непрестано да вас подсећамо током вашег школовања, са надом да их нећете никад заборавити. Као што сам рекао, када то будемо заборавили, онда смо мртви. Нека је благословен почетак нове школске године. Желим и вама и нама успех у раду. Амин.
    Епархија шумадијска
  20. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Све воли и свих се бој   
    Неки људи имају много пријатеља и познаника, али се и далје осећају усамљено. То је мислим самоћа без Бога, без духовног живота, самоћа можда због умора; и овде се суочавамо са привидним, лажним осећајем самоће. Познавао сам једну жену, која се на исповести све време жалила на своју самоћу, иако је имала предивне синове, од којих је један био свештеник, добру снају, предивне унуке, који су је волели. Та жена је наставила у неком смислу да буде центар своје породице, али се она свеједно жалила на самоћу и говорила: "Сви моји пријатељи су умрли, а немам ни мужа поред себе". Њој је увек нешто недостајало. Чини ми се да јој је недостајало право душевно настројење.
    У наше време срећемо други греховни преокрт - човек специјално остаје сам ради тога, да би како се њему чини боље уредио свој живот. Многи савремени људи данас не желе да се жене или удају, јер желе да живе како им се свиђа. "Ја - кажу они - се још нисам нашетао, ништа у животу још нисам постигао. Кад све своје задовољим - тада ћу тражити себи супругу". Све то је наравно егоизам.
    Постоји још и потреба стремљења за "дружењем" са духовником као један од начина превазилажења самоће и компензације недостатка општења. Дешава се некад, да понеко од духовних чеда, посебно "старих" постане пријатељ свештеника, или боље речено пријатељски елемент улази у те односе: свештеник негде с њима путује, одлази у госте, притом односи остају пуни страхопоштовања, и та духовна чеда, свештеникови пријатељи, чувају правилну дистанцу. Али ако се у односима са духовником појави привезаност, увреда, ревност према њему, завист према онима који му одузмају време - значи у тим односима нешто није како треба. Посебно је опасна ствар када неке неудате девојке покушавају да у свештенику нађу пријатеља: почну да се љуте на њега, да му досађују са питањима, која е не односе на исповест. Ја све то схватам као тежину стања једне усамљене девојке, која жели да се уда, али и поред свега треба да схвати да духовник - није пријатељ. Он постоји ради тога, да би био посредник између ње и Бога, да јој помогне да се учврсти у вери, а не да с њом води друге разговоре на исповести или да иде с њом у госте. Ако су односи такви, онда су они неправилни и девојка не добија никакву духовну корист. Могу да откријем једну малу тајну: често се дашава да када се девојка уда сва њена духовна питања и тешкоће из неког разлога нестају. Чини ми се да то говори о томе да код ње пре удаје није постојала духовна глад, већ незадовољство због самоће.
    Старац отац Павле Груздев је говорио: "Све воли и свих се бој". Те речи подразумевају и неку предострожност, и одређену дистанцу у односима са другим људима. Некада је корисно и неопходно бити сам. Свети су тражили да се осаме, одлазили су у пустињу, скривали се од људи по шумама. У Јеванђељу је речено: да би се помолили треба да се затворимо у своју клијет, да останемо сами и да се у самоћи обратимо Богу.(види Мт. 6,6). Једно време сам желео да будем сам, али ми Бог то не даје, јер треба општити са разним људима, и бавити се разним пословима.
    Некада је и мајци са много деце потребно да остане сама на неко време, јер и она треба да буде са Богом, и треба да се помоли. То је веома важно за мајке - да некада буду у тишини. Али истовремено треба носити свој крст и следити Божју вољу.
    Ако живимо са Богом и Богу се молимо - све можемо да савладамо, и сама самоћа, коју људи јако тешко подносе, може човеку да буде на добро, уколико он тражи спасење своје душе, ако је он са Богом.
    Пријатељско општење је добро и у некој мери неопходно, и Сам Христос је имао пријатеље, Лазара је називао Својим пријатељем.Човеку је потребна топлина и саосећање других људи, и тај ко то нема, њему је тешко да живи, јер се душа изопачује. На пример, деца која су своје детињство провела по домовима, нису добила љубав и топлину у детињству, су нечим оштећена, и веома је тешко надокнадити тај недостатак љубави. Деци су у тинејџерсим годинама потребни пријатељи, а још више током младости. Ако говоримоо правим пријатељима - они се могу наћи и касније током студија и на послу. Пријатељи пре свега треба да буду духовно блиски. Православни млади људи треба да траже пријатеље на местима где се налазе људи који служе ближњима, и који стреме подвигу.
    Превела са руског др Радмила Максимовић
    Извор; Сајт манастира Лепавина
  21. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Јереј Дејан Трипковић за a Странице, Представљено Православно спортско друштво "Света Србија" у Ваљеву   
    Православно спортско друштво „Света Србија“ које су основали прослављени српски спортисти (Дејан Томашевић, Александар Кристић, Душан Савић, Матеја Кежман, Дејан Бодирога...) има за циљ да, у сарадњи са Српском православном црквом, кроз веру и спортске активности нашу децу учини истинским светлом свету, на опште добро и светлу будућност нације, порука је промоције друштва приређене 9. јуна у ваљевском Центру за културу. Тиме су ови јединствени мисионари Ваљеву- завичају два нововремена светитеља Владике Николаја и Аве Јустина, учинили част да, одмах након београдске промоције, управо његовим грађанима приближе своју племениту идеју.
    Доба потрошачког стила живљења обилује разним пошастима чији плен млади, ношени потребом за самопотврђивањем, лако могу постати. Спорт, будући нужно везан за младост, изузетна је вештина за развој и неговање телесних вештина. Оплемењен еванђелском мишљу, поукама светих отаца и надзор духовника нашег времена, спорт добија виши смисао. Карактер човека постаје чвршћи те се победе и порази носе смирено и достојанствено. Суштина спорта јесте да младе људе зближи, а то се сјајно остварује приликом поклоничких путовања и литургијских сабрања између тренинга и мечева. Успеси на теренима, којима обилује наша традиција, уколико су подређени овоземаљским задовољствима подложни су извргнућу смисла спорта- агресији, увредама и масовним физичким обрачунима навијача.
    Идеје Православног спортског друштва „Света Србија“ препознали су многи млади Ваљевци. Након похођења светиња Лелића и Ћелија, председник друштва прослављени кошаркаш Дејан Томашевић, некадашњи фудбалер и тренер ФК „Црвена Звезда“, родом Ваљевац, Александар Кристић и глумац Милош Биковић (популарни Тирке из филма „Монтевидео“) играли су кошаркашке, фудбалске и одбојкашке утакмице са ученицима Прве основне школе, члановима подмладака КК „Металац“ и ОК „014“, као и ваљевским спортским ветеранима. Програм промоције украсили су Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“ са диригентом Вањом Драгојловић, музички састав „Ступови“ и глумица Ивана Жигон. Учеснике саборовања у име организатора - Светосавске омладинске заједнице Епархије ваљевске, поздравио је свештеник Дејан Трипковић, преневши благослов Епископа ваљевског г. Милутина и који је присутне упознао да је са благословом Епископа Милутина основан огранак овог спортског друштва у Ваљеву. Православно спортско друштво „Света Србија“ које су основали прослављени српски спортисти (Дејан Томашевић, Александар Кристић, Душан Савић, Матеја Кежман, Дејан Бодирога...) има за циљ да, у сарадњи са Српском православном црквом, кроз веру и спортске активности нашу децу учини истинским светлом свету, на опште добро и светлу будућност нације, порука је промоције друштва приређене 9. јуна у ваљевском Центру за културу. Тиме су ови јединствени мисионари Ваљеву- завичају два нововремена светитеља Владике Николаја и Аве Јустина, учинили част да, одмах након београдске промоције, управо његовим грађанима приближе своју племениту идеју.
  22. Волим
    YOKA gave a reaction for a Странице, Протојереј Александар Шмеман: Жене мироносице   
    За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.
    Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.
    Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски „успех“ јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – „узбудио сав град“. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи у ствари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?
    И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући се за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… „И тада Га“, пише јеванђелиста Матеј, „сви ученици оставише и побегоше…“.
    Међутим, нису сви побегли.
    Под Крстом се догађачудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске „славе“ били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: „А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина“ (Јн. 19, 25).
    А потом, пошто је Исус већ умро:
    „А потом Јосиф из Ариматеје, који бјеше ученик Исусов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тијело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тијело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помијешане смирне и алоја око сто литара. Тада узеше тијело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе мјесту, гдје бјеше распет био је врт, и у врту гроб нов, у који још нико не бијаше положен. Ондје, дакле, због петка јудејскога, пошто бјеше близу гроб, положише Исуса“(Јн. 19, 38-42).
    Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, тј. мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав „Радујте се!“ који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.
    Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.
    Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се „жалости и тугује“ – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио, остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. „А Марија стајаше крај гроба плачући“.
    Тако кроз све векове плаче љубав.
    Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.
    И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је „победа прогутала смрт“ и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.
    Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.
    Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.
    Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људ-ске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
    Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.
    Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.
    „Немају вина…“. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, довољно љубави, довољно светлости за све…
    Протојереј Александар Шмеман
    Извор: Радио Светигора
    Линк ка теми
  23. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Дејан за a Странице, رغم كل الصعاب وأنا على قيد الحياة-Sedmi deo   
    Oči u oči, lice u lice..i samo tišina oko nas..ništa me nije ispitivao, samo me promatrao …i ja sam promatrala njega..čitao je iz mojih očiju..čitao je sve ono što se dogodilo u mojoj kući..moje oči govorile su više od bilo kakvih riječi..i upijao svojim očima moju tugu..a onda je rekao da sad odlazi k svojim roditeljima i da će doći ujutro..koliko god sam izgarala od želje da ostane pored mene, zauvijek, toliko sam i priželjkivala da ode…strah kojemu nije bila mjesta, povremeno bi isplivao na površinu..ionako sam duboko u sebi znala da ne bi učinio ništa loše..a onda se ustao i rekao:
    Tosbeheena 'ala khair (Laku noć)!“ Smješak je govorio više od riječi, kao i njegovo prodoran pogled prema meni..uvijek je malo govorio..nije ni trebao ništa reći, pogled je govorio sve što je trebalo u tom trenutku izreći... thoba je zalelujala oko njega..kao da se slika ispred mene usporila..koračao je prema vratima, okrećući se nekoliko puta…osmijeh nije odlazio sa njegovog lica..mjesečina kao da je prodirala kroz staklo prozora i dodirivala njegovu thobu..u trenutku učinio se kao da je anđeo..svjetlost oko njega razbijala je prigušenu svijetlost svijetiljke u kutu..to jei on bio, anđeo..anđeo koji se te večeri nije slučajno našao ispod one svijetiljke i ispred one džamije..i više me nije bilo strah..sva tjeskoba i tuga nestale su u trenutku..nisam više razmišljala o svojim roditeljima i onome što se desilo..kao da sam ušla u neku novu dimenziju svog života, zalupivši vrata onome što je bilo i ostalo iza mene..tako je bilo..
    ušla sam u spavaću sobu i pomolila sam se..glasno sam izgovarala riječi molitve..dok su mi klizile suze niz lice..jedna po jedna..zapravo i ne znam zašto se to dogodilo..nisam razmišljala o ničemu, niti o svojim stvarima koje više nemam, a niti o onome što slijedi sutra niti o onome što donosi novi dan..a onda sam prišla prozoru..i promatrala sam taj veličanstveni mjesec i zvijezde..počela sam se pitati što se to dogodilo da se u jednom trenu sve promijenilo…promijenio se sav moj život..i te večeri započela je nova priča, okrenula se nova stranica knjige moga života…nisam listala unazad, niti pokušala ponovo čitati već požutjele stranice moga života..kao da se sve tako davno dogodilo..samo sam htjela spavati..i te noći stvarno sam spavala..kao da se nije ništa dogodilo…iako sam se ujutro propitkivala kako je moguće da sam tako mirna, znala sam da iza toga stoji netko drugi..Onaj koji je napisao knjigu moga života..
    Bilo je 8 sati..a ja nisam imala ništa, ni odjeću, ni školske knjige, niti išta što mi je trebalo..morala sam krenuti dalje..i nije me bilo strah..znala sam da ono što mora biti da će biti, bez obzira što sam se našla u novonastaloj do tada meni nepoznatoj situaciji..misli su mi se ispreplitale moždanim vijugama na novom obzoru života..života bez roditelja, bez Halile i onoga svega što je ostalo iza mene dan prije..stala sam ispred ogledala u toj ogromnoj kupaonici i promatrala novu Miriam..rukama sam prelazila preko lica punom modrica i posjekotina, dodirivala raščupanu kosu…što obući kada ništa nemam, čime se počešljati kada češlja nemam..sve je postalo tako suptilno, nestvarno..a opet tako stvarno..a onda sam krenula prema onoj ogromnoj dnevnoj sobi..misli mi je prekinula slika koja je zaprepastla moj pobrkani um..na kožnoj garnituri stajalao je mnoštvo ukrasnih vrečica koje su svojim raznolikim bojama razbijale monotoniju mojih misli..začuđeno sam gledala u jednu po jednu..pitajući se od kuda su se stvorile i što je u njima..Otvarala sam prvu, drugu, treću i tako redom..u prvoj su bile dvije haljine, u drugoj četka za kosu i mnoštvo kozmetike, u trećoj dva para cipela, u četvrtoj školski pribor i knjige....Nije mi bilo jasno od kuda se sve to stvorilo..Prebirila sam te skupocijene stvari..Okretala sam se oko sebe, prolazeći prstima kroz kosu.Neki čudan strah i panika hvatali su me u jednom trenutku..“Pa tko je mogao ući u stan i da li je još uvijek ovdje?-pomislila sam..Moje prestrašene misli prekinula je buka koja je dolazila iz kuhinje..Krenula sam oprezno hodajući na prstima..Došla sam do vrata kuhinje, koja su bila polu otvorena..Oprezno sam osluškivala što li se tamo događa…Čulo se zveckanje kuhinjskog posuđa, a onda sam skupila hrabrosti i ušla..Prizor koji sam ugledala ispred sebe, više me nego iznenadio..Stajala sam kao ukočena gledajući u Ephrema koji se pripremajući doručak okrenuo prema meni..Bio je tako lijep..tamno odijelo još je više isticalo njegove plave oči ..Sjajio je nekim posebnim sjajem..Nasmijao se i rekao:“Sabah el kheer( Dobro jutro)!“.. Odvratla sam iznenađeno, a onda sam krenula prema njemu..Začuđeno sam promatrala sva ta jela koje je tako vješto pripremao..Sjela sam za onaj veliki stol još uvijek u čudu..Odjednom sam dobila nevjerovatan apetiti i toga sam jutra pojela više nego čitav tjedan, s obzirom da sam oduvijek malo jela..Promatrao me sa smješkom, stavljajući u tanjur mnoštvo delicij..Bio je izuzetno pažljiv..Nije puno govorio kao i uvijek, tek po koja riječ..Komunicirao je onim posebnim sjajem u očima i smješkom na licu koji nije ni trenutka odlazio..Pitala sam ga od kuda sve one stvari u dnevnoj sobi, a on mi je objašnjavao da mi je sve to kupio i ako još nešto trebam da mu kažem..Osjetila sam se tako jadno i bespomoćno..Nisam htjela ovisiti o nikome..Umirivao me da se ništa ne brinem, da je sve u redu i da se nada da je pogodio veličinu..Nisam mogla vjerovati da se uopće nalazim sama s njim za stolom, a kamoli da mi je kupio mnoštvo stvari..Nije mi bilo jasno kada je prije sve to uspio kupiti i donijeti..Pričala sam mu da moram nastaviti sa školom i naći neki posao, jer nije u redu da mu smetam i da boravim u njegovom stanu..Odmah me prekinuo i rekao da će mi pomoći sa školom, ali da inzistira da ostanem ovdje i da će se on brinuti za mene, a ako želim s vremenom nešto raditi, neka radim samo da mi ne bi bilo dosadno..Nisam mogla vjerovati što mi on nudi, ali sam duboko u sebi osjećala da ovo nije u redu..Više nisam inzistirala na svojim planovima, već sam odlučila da ću samoinicijativno ih provesti u djelo..Nakon doručka izašao je iz stana i čekao me ispred zgrade..Bio je prefino odgojen da bi boravio i stanu dok se spremam i oblačim..Promatrala sam ga kroz prozor kako strpljivo stoji pored auta..Sve mi je to još uvijek bilo nestvarno, kao da sam čekala da će me netko svaki čas probuditi iz tog lijepog sna.. Kao da sam blokirala svoj um, ne želeći se prisjećati onoga što je bilo..Pokušavala sam prikriti povrede puderom koji mi je donio..No, tragovi su se još uvijek nazirali, kao i trag duše koja je u trenutku počela plakati..Sjetila sam se svoje majke..Nisam mogla ni zamisliti kako se sada osjeća i što proživljava..O ocu nisam htjela ni razmišljati..Tjerala sam ga iz svojih misli svim silama koje sam crpila iz činjenice da sada imam anđela čuvara i da mi nitko više ništa ne može..Obrisala sam suze s lica, splela kosu u pletenicu, obukla haljinu koju mi je Ephrem donio i odlučno krenula dalje..Sišla sam do auta, gdje me kao i uvijek dočekao smješkom, otvarajući mi vrata. Osjećala sam se poput kraljice..Inat se prouidio u meni kao i odlučnost da mi više nitko neće spriječiti da krenem dalje s njime..Vozili smo se do škole, izmjenjujući tek po koju riječ..Bilo je sunčano tog dana, a sunce kao da je pokušavalo otjerati tugu koja je povremeno navirala..Dok smo se zaustavljali ispred škole ugledala sam Fatmu kako izbezumljeno gleda oko sebe..Pozdravila sam Ephrema, a on mi je pružio dvije kutije umotane u crvene mašne i rekao da otvorim poslije škole..Znatiželjno sam dodirivala ono što mi je dao, boreći se sama sa svojom znatiželjom i pitanimja što li se nalazi unutra..Izašla sam iz auta i krenula prema Fatmi..Stajala je onako slatka u svom hidjabu, prestravljenih očiju..Stala sam ispred nje bez riječi..Oči su joj bile tako tužne, a istovremeno tako lijepe..Nije mogla da ne primjeti mnoštvo modrica i posjekotina koje su provirivale ispod pudera na mome licu..Pitala je što se dogodilo, šokirana onim što sam joj počela pričati..No, morale smo krenuti na početak nastave, te smo prekinule naš razgovor..Cijelo jutro došaptavale smo se pod satom, ne obazireći se na profesore što su predavali toga dana..Jedva je čakala da sve to završi kako bi joj mogla ispričati sve detalje..Poslije nastave otišle smo do obližnjeg parka, a onda sam joj nastavila pričati svoju tužnu priču..U trenutku suze su klizile niz njeno lice, gledajući me tužno.Pokušavala me uvjeriti da ne ne idem više k Ephremu jer sigurno moji neće stati na tome..Znala sam i ja da su vjerovatno obavjestili pola obitelji i da će sve napraviti kako ne bi ostvarila svoj naum..Cijena je bila prevelika i sve ono što će uslijediti..Nagovarala me da odem kod nje i da ćemo smisliti neku priču za njene roditelje..No, odbila sam pokušavajući joj objasniti da će oni ubrzo sve saznati i da ne želim da ima probleme..Časkale smo satima, ne obazireći se na vrijeme koje prolazilo..A onda sam se sjetila onih dviju kutija koje mi je dao Ephrem i brzopleto ih izvadila iz torbe..Rekla je da ne može više izdržati i da ih otvorim da vidimo što je unutra, ali da i dalje stoji pri tome da ne smijem se vraćati u njegov stan…Pomogla mi je trgati papir sa kutija a onda se otvorila prva. Unjoj je bio skupocjeni mobitel . Okretale smo ga,a Fatma je začuđeno gledala i nestrpljivo pokušavala upaliti taj skupocjeni stroj..Rekla sam joj da se grozno osjećam i da ću to vratiti još danas..Složila se samnom, a onda je rekla:“ Hajde, otvori drugu da vidimo što je u ovoj kutiji!“Otvorila sam i drugu kutiju, a onda je uslijedio ugodaš šok..Nisam očekivala to što sam vidjela..U kutiji je stajala Biblija sa ukrašenim stranicama pozlatama i prekrasna brojanica..Nismo mogle vjerovati, a Fatma još više, znajući da je Ephrem praktični musliman i da je ovo što mi je poklonio više nego iznenađujuće..Listale smo stranicu po stranicu, okretajući brojanicu među prstima..A onda smo otišle do obližnje Crkve..Stajala sam ispred ikonostasa i zahvaljivala na anđelu kojeg jeposlao..Molila sam za mamu i za trenutak da je barem na kratko vidim, da je mogu zagrliti i reći da sam dobro..Fatma me čekala kod vrata, promatrajući svaki moj korak..Kada smo izašle iz Crkve, rekla mi je da je bila ujutro kod mene da idemo zajedno u školu, ali da je bilo sve zaključano i da nitko nije otvarao..To je probudilo moju znatiželju, te sam htjela saznati što li se događa i gdje je moja mama..Dogovorile smo se da ona ode i izvidi što se tamo događa..Krenule smo prema mojoj već tada bivšoj kući, a mene je obuzimao sve veći strah..srce mi je sve brže lupalo, ponestajalo mi je zraka..Kako smo se sve više približavale tako sam sve više zastajala..Fatma me pogledala i rekla da se ne brinem da ja čekam ovdje, a da će ona vidjeti što se događa..Tako je i bilo..Stajala sam preko puta kuće i promtrala kriomice što će se dogoditi..Ušla je u dvorište i pozvonila na vrata..Okrenula se i pokazivala mi rukom da se udaljim jer će me netko vidjeti..Vrata su se otvorila, što sam jasno vidjela, a ja zatvorila oči ne želeći vidjeti tog čovjeka koji me je od tamo izbacio kao psa..Žmirila sam nekoliko minuta, a onda je dotrčala Fatma..Uzbuđeno mi je ispričala da nema nikoga osim Halile..Ništa joj nije previše rekla osim što je izgledala poput duha, kao da će svakog trena nestati..Bila je slomljena i nije imala snage ni govoriti..To me jako rastužilo..Fatma me zagrlila i rekla da moram otići od Ephrema i da će se sve sigurno srediti..No dala sam joj do znanja da me neće nitko razdvojiti od njega i da ću nastaviti s onime što sam numila..Ubrzo je shvatila da me ne može nagovoriti, te je rekla da će me podržati što god odlučim..Otišle smo do njene kuće..Nisam ulazila, jer nismo znale da li su i njeni nešto u međuvremenu saznali..Čekala sam je ispred ulaza nestrpljivo iščekujući bilo koju informaciju..Kada je izašla glasno je uzdahnula i rekla da njeni ništa ne znaju i da je to za sada dobar znak..Pokušavala me ponovo nagovoriti da ostanem kod nje, ali sam odlučno odbila..Onda je rekla da ju pričekam i ponovo ušla u kuću..Kada se vratila uzela je moju desnu ruku i stavila u nju novac..Bila je to sva njena ušteđevina..Rekla sam da to ne mogu uzeti i da ću već neki posao naći..No inzistirala je..Zagrlila sam je i poljubila..Zaplakala je i rekla je da se čuvam..Mahnula sam joj i krenula…Hodala sam sve brže i brže u strahu da ne bi naišao netko od mojih..“Možda me traže:“-pomislila sam..Bilo je teško u to vjerovati poslije svega, a osobito kada se radilo o mome ocu..Sada sam sve više razmišljala o njemu..Kao da se desila neka zakašnjela reakcija na proživljeno..Nosila sam se s time i bolje nego što sam mislila da ću moći..A onda sam nazvala Ephrema..Njegov glas s druge strane bio je poput najljepše melodije toga dana..Izmamio je osmijeh na mome licu, tuga je nestala, srce je zaigralo..Došao je po mene vrlo brzo nakon mog poziva..Nisam ga htjela zadržavati, jer je imao ionako puno posla u tvrtki..Šutila sam cijelo vrijeme u autu, šutio je i on..Kada smo došli ispred zgrade, rekao mije da će me pričekati i da me vodi na jedno mjesto..Inzistirao je, iako sam mu govorila da ide svojim poslom i da ne brine za mene..Zahvalila sam mu na svemu što je kupio, a onda sam ga upitala zašto mi je kupio Bibliju i brojanicu i kako to da je znao što i gdje treba kupiti..Nasmijao se objašnjavajući mi da zna koliko mi to sve znači i da ne želi da se odvajam od Issa(a.s)kojeg toliko volim..Oči su mi zasuzile, a onda sam mu rekla:“ hvala što postojiš!“..
    Nisam ga ispravljala kao onoga dana u onoj Crkvi, da se zove Joshua, a ne Isa..više ništa nije bilo važno..Važno je bilo samo kako on to govori i na koji način..Borila sam se sama sa sobom da ga u tom trenutku ne zagrlim..No, nisam htjela učiniti ništa što je bilo suprotno onome kako sam odgojena..Izašla sam iz auta i žurno krenula prema stanu..Na ulazu me pozdravio čuvar, odvratila sam i nastavila dalje..Jurila sam onim ogromnim stanom, popravljajući kosu i šminku, oblačeći drugu haljinu koju mi je Ephrem poklonio..Savršeno mi je prIstajala, što me još više fasciniralo..Kako li je samo pogodio veličinu.Bio je nevjerovatan u svemu pa me više ništa nije ni čudilo..Od njega se nije ništa manje moglo ni očekivati..Za desetak minuta bila sam ponovo u njegovom autu..Nasmijao se i rekao : „Ya amar!“..
    Opet sam bila njegova mjesečina..A ja sam se utapala u svakoj njegovoj riječi..Vozli smo se kroz Damask, ne obazireći se više na taj grad i na prolaznike slučajne a i one namjerne..Zašto? Jednog dana ćemo shvatiti da i oni nisu bili slučajni, niti išta što se dešavalo....Kriomice sam ga promatrala kutkom oka, što je i on povremeno činio..Nekakva čudna ugoda prolazila je mojim tijelom..Bila je to opčinjenost i zaljubljenost tim divnim Ephremom…Ubrzo smo došli do restorana gdje je rezervirao mjesto za ručak..Gospodin na ulazu doveo nas je do stola na terasi s koje se prostirao predivan pogled na Damask..Uživala sam u svakoj sekundi, a on me nasmiješen promatrao..Nisam znala što da kažem..nije bilo tih riječi kojima bih mu mogla zahvaliti na svemu što je činio za mene..Konobar je nosio mnoštvo tanjura, koje sam promatrala u čudu..Zapravo više sam se čudila sebi, jer sam u trenutku osjetila da bih mogla pojesti sve što vidim..To je zapravo reakcija na ugodu koju sam osjećala u njegovu društvu..A onda u jednom trenutku dodirnuo mi je ruku, a ja sam osjetila neku neobičnu toplinu koja se prolazi poput igala cijelim mojim tijelom..Pogledao me onim plavim očima i glasno rekao:Ana behibek( Volim te)!“ Nisam ni uspjela odgovoriti mu u istom tonu, kada se terasom prolomio bjesan krik:
    „ Ma koga ti voliš, smeće muslimansko!“ Svijet mi se okrenuo po drugi put u životu, slike onog dana u mojoj kući letjele su mojim mislima..Hvatala me nesvjestica..On me još uvijek držao za ruku, gledajući s nevjericom prema ulazu u unutrašnjost restorana..Najgora noćna mora postala je stvarnost..Čudovište iz moje mašte, postalo je java..A onda sam skrenula pogled u pravcu Ephremovog, a tamo je poput prikaze stajao moj otac, a pored njega moj stric svećenik ..Pokušavao ga je zaustaviti, potezajući ga za rukav, da se smiri, ali bezuspjesno..Kao sjedila sam na onoj stolici..Poželjela sam u trenu skočiti s one terase, i završiti s agonijom svoga života..Istrgnuo se stricu i bjesno dotrčao do stola za kojim smo sjedili..Uhvatio je stoljnak, a sve što je bilo na njemu letjelo je u sto komadića..Psovao je i vrijeđao Ephrema, njegovu vjeru, njegovu obitelj, sve redom..Ephrem je bio nevjerovatno miran..Nije reagirao samo je sjedio i gledao u njega..A onda je moj otac uhvatio Ephrema za vrat digao sa o ne stolice i počeo udarati šakama..Krv mu je potekla iz nosa..On se nije branio..Samo je rekao u trenutku:
    „Smirite se, strariji ste od mene, ja vas poštujem ne želim se tući s vama!“..A onda sam izgubila živce i počela vikati da nas ostavi na miru..Okrenuo se prema meni uhvatio me za kosu i rekao:
    „Hoćeš biti muslimanka, radije ću te ubiti!“
    i počeo me udarati kao onog dana u kući..Nije me više ništa bolilo, kao da sam odjednom otupjela na svu tu bol..Ali bolila me duša, gledajući Ephrema i onu krv koja je tekla ispod nosnica..Ephrem ga je pokušavao zaustaviti zajedno sa stricem..vukli su ga za rukave, za sako na leđima, ali nije se dao..I dalje je čupao ono malo kose što je ostalo..A onda me pustio i odgurnuo..Nisam mogla plakati, niti išta reći..Nisam vjerovala u kakvom smo se skandalu našli..Konobari su zvali policiju..Sva sreća u toj nesreći da nije bilo nikoga osim nas na toj terasi.Manja sramota, kako je on često znao reći..Opet se okrenuo prema Ephremu i govorio mu najgore kletve na račun njegove vjere..A on je i dalje ostao miran..Stric ga je uspio u jednom trenutku primiriti i rekao mi da idem s njima ako ne želim još više problema..Odbila sam govoreći mu jecajući da me ionako istjerao iz kuće i da nemam što raditi tamo..Govorio je da idem k njemu i strini i da će se sve riješiti.. Stric ga je uspio odvući vani, a onda je došla policija..Ne znam ni sama što su oni rekli i kako su to riješili.Ephrem je odbio podnijeti prijavu protiv njega.Znala sam da neće to učinit zbog mene..Prišla sam mu i pokušala mu maramicom zaustaviti krvarenje iz nosa..Srce mi se paralo gledajući ga takvog, više nisam mogla zaustaviti suze, a onda sam mu rekla:“
    Oprosti!“ i okrenula se i otišla sa ocem i stricem..Ne osvrčući se više..Jer znala sam ako ga samo jednom pogledam, da neću otići..Ali nije više bilo smisla..Ne bi nas pustio na miru, ni on ni svi oni koje je uključio u svoje ludilo..
    Bespomoćno me dozivao:“
    Miriam ne idi!“
    Njegovo riječi kao da su zaglušivale moj um, poput bubnja udarale su o moje misle..No, odlučila sam izdržati do kraja i otići..Ne zbog sebe, već zbog njega...Previše sam ga voljela da bi dozvolila da pati zbog mene..Jecala sam hodajući osramoćena kroz onaj restoran prema autu moga oca..Još uvijek stajao je tamo sa stricem i policijom..Ništa nije govorio, samo je ubrzano disao i škripao zubima..Isto ono škripanje kao i onoga dana.. onda je stric rekao da uđem u auto..Sjela sam odostraga i odvezla se u svoje zatočeništvo u zlatni kavez koji me čekao, daleko od Ephrema, daleko od neispričane priče i pokidanih stranica moga života..Ostala je samo tuga i čežnja..
  24. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Баба за a Странице, 100 питања православном психотерапеуту   
    Ова је књига намењена широком кругу читалаца.У њој су дати одговори на најчешћа питања данашњег човека: шта су психичке а шта духовне болести; о депресији, несаници, страховима, неуротским поремећајима, хистерији, болестима зависности, усамљености. Шта је православна психотерапија и разлике у односу на друге психо-терапијске моделе, најчешћи проблеми деце и адолесцената; како допрети до чове-ковог срца, рецепти за јачање душевног здравља, хришћански однос према болести.
    Истичемо вредност другог дела књиге који се бави здрављем личности и народа и проблемима биоетике тј. став цркве према могућности злоупотребе савремених технологија, прекиду трудноће, проблему контрацепције, коришћењу донаторских полних ћелија и сурогатном материнству, клонирању, трансплантацији органа, еутаназији, хомосексуалности.
    Једини начин да се излечи бол у души је покајање, које захтева извесну духовну снагу, коју многи од нас једноставно немају. То се односи и на моје колеге лекаре, и зато су резултати који се у овој области постижу трe нутни. Сигуран сам да је психијатрија по принципу „стрпите се, све ће проћи“ у већини случајева недопу стива. Како жени која је изгубила сина јединца да кажем: дишите дубоко, опустите се, проћи ће?! Неће, и не може проћи, али зато могу да јој кажем да за Бога нема мртвих, да је упутим у цркву где ће учествовати у богослужењу, запалити свећу, замолити да се одслужи помен за страдалог сина… и тако ће њена душа осетити олакшање. Знате, смрт је тема која је у светској медицини и психијатрији готово забрањена. Наука је ту беспомоћна. Тешке болеснике бодре речима: све ће бити у реду, полако… У тој лажи човек умире непри-премљен, без покајања. А једна од најважнијих ствари у животу православног човека је молитва Господу за мирну смрт и добар одговор на Страшном Суду. Кад читамо о смрти светих људи и праведника, душа се испуњава милином, а не тугом. Моје колеге веома често личе на људе који седе на врећи злата, а пружају руку да им неко да милостињу.
    Имају светињу православља и такведуховне вредности, а траже милостињу: ауто-сугестију, хипнозу, реинкарнацију. Не користе оно што вековима постоји.

    Kњигу можете купити у књижари Ризница (Његошева 7, 11080 Земун, тел: 011 2199 276) или поручити преко електронске поште: [email protected] по цени од 450 дин+птт.
  25. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Дејан за a Странице, سأحبك دائما -Šesti deo   
    ..sa očima koje su parale svijetlost svijetiljke i nadmašile i mjesec i zvijezde..Pogledi su nam se sreli, a kada je shvatio koga vidi, zakoračio je s oprezom gledajući tko je u blizini..a ja sam ustala i više nisam mogla izdržati i krenula ubrzanim korakom prema njemu..Stajao je i dalje ispod one svijetiljke ukočeno, nijemo sa tek jednim korakom prema naprijed..a ja ispred njega..i krenula je rijeka mojih suza, bez riječi..a onda je shvatio..i bilo je jače od nas, i svih onih koji su protiv nas..svih onih koji su nas zločudnim očima promatrali..I zagrlio me čvrsto, da sam ostajala bez daha i tiho šapnuo:
    Miriam,
    Plakala sam sve jače i jače, sve glasnije i glasnije..A on me nije puštao iz svog zagrljaja..Osluškivala sam otkucaje njegova srca, koji su poput opijuma omamljivale moj um i tijelo..Odjednom sam osjetila neeopisivi mir..spokojan, čaroban..sve je postalo malo i nevažno, i moje modrice i počupana kosa, i krv na mojoj odjeci..a on i ja postali smo veliki, najveći..i ono što je raslo u nama..naša neispričana priča dobila je svoj nastavak..svoju priliku , svoj vrhunac..Ephrem i Miriam..Grčevito sam se držala za njegovu thobu..trljajući uplakane obraze..Nijemo smo stajali jedno drugome u zagrljaju..osjetila sam jecaj njegove duše i suze koje su dodirivale moju kosu..Toplina koja je izvirala iz njegovog srca obuzela me do nekakve čudne ugodne omamljenosti..Nije nas bilo briga za sve one poglede iz dvorišta džamije, niti za one koji su ljutitio mrmljali prolazeći pored nas..Ja sa svojih 17 godina i njegovih 29..Kao da je vrijeme stalo tog časa..Zapravo bilo mi je drago što me otac izbacio iz kuće..drago jer da nije bilo tako ja te večeri ne bi s njim stajala usred Damaska ispod one svijetiljke, niti bi osluškivala otkucaje njegova srca…I stajali smo tako…a onda je rukama dotaknuo moje lice i prešao prstima preko mojih modrica i posjekotina..Gledala sam prema dolje, posramljena jer me nikada niti jedan muškarac nije tako dodirivao Ali to je bilo tako nevino, u njegovim dodirima nije bilo muške pokvarenosti, niti koristi..njegovi dodiri bili su zapravo melem za moje ozlijeđeno lice, kao i melem za moju razgoljenu dušu..A onda je dotaknuo moju bradu i nježno moje lice podigao prema sebi..Gledala sam nijemo u njegove suzne oči i ponovo se utapala u njima..Ovaj put nisam htjela bježati od njega, od nas..ionako nisam imala kuda..Gledali smo jedno u drugo tako minutu-dvije, a onda me uhvatio za ruku, drugom rukom dohvatio moj kofer i krenuli smo..krenuli smo držeći se za ruke kroz čitavo središte Damaska..On u islamskoj thobi od glave do pete, a ja u poderanoj odjeći sa privjeskom Bogorodice jasno vidljivim oko vrata..Nismo ništa govorili, niti sam išta pitala..
    Nije mi bilo važno gdje idemo, i koliko dugo ćemo hodati..U tom trenutku sam se osjećala kao da mogu prijeći cijelu kuglu zemaljsku s njime pješice, i ne bi bila umorna..Pored njega nestaje sav umor, sva tuga, sve rane, bolovi i nijemi jecaji..S njime svijet postaje ljepši, pa i prljavi papirić na cesti, lokva blata uz rub pločnika i plastična boca koju vjetar valja ulicama Damaska…Hodajući tako došli smo do parkirališta, na kojem je među mnoštvom auta bio i njegov auto..Iznenađeno sam gledala u taj stroj, sa tim ogromnim gumama..Fascinirao me više nego onaj motor s kojim smo tumarali izvan Damaska..Otvorio mi je vrata, nasmiješio se, a ja sam uplašeno i usporena sjedala na sjedište tog automobila..Naime, prvi put sam se našla sa jednim muškarcem u nekom zatvorenom prostoru, sama, a da to nije škola, bolnica ili sl..I to još u njegovom autu..Nekakav ugodan strah prolazio je mojim tjelom..Panično sam povlačila ostatke one kosulje prema bradi..Ne znam zašto, vjerojatno instiktivno, iako sam znala da mi on ne bi naudio niti pokušao išta tako.. Njegove oči i osmijeh bili su tako nevini, bez imalo zlih primisli..Gledala sam u mnoštvo tih tipki i lampica u tom čudesnom autu..Iznenađena i ne vjerujući da se nalazim u takvom autu i još k tome s Ephremom..Odjednom su mi svi oni udarci moga oca i uvrede postale tako slatke, smisao da se desi ono što se moralo desiti te večeri..a u pravo se dešavalo,ja i Ephrem.. I dalje smo samo šutili, kriomice pogledavajući jedno drugo..nisam znala što bih rekla, niti kako da reagiram..bilo je čudno sjediti s njime u tom autu, sama..moja djevojačka panika, mješala se sa osjećajem ugode..Kuda zapravo idemo više nije bilo važno..važan je bio samo trenutak u kojem smo se nalazili..a onda se nagnuo preko mene..nesvjesno sam se trznula, osjećaju sve jače udarce svoga srca..a on je pružio ruku prema sigurnosnom pojasu i pričvrstio ga u utor..nekakvo čudno olakšanje sam osjetila, a glasan uzdah iz mojih usta parao je tišinu..što sam pomislila u tom trenutku, bilo je više nego smiješno..a znala sam da Ephrem sa svim svojim manirima, ne bi učinio ništa loše..što je to bilo loše..nevini poljubac i dodir..sve je to bilo loše u svijetu u kojem smo živjeli....on je to znao, kao i ja..pa mu nije ni padalo na pamet ništa od toga..a onda moje izbezumljenje misli prekinuo je zvuk motora..i krenuli smo..svijetla automobila lomila su mrak u ulicama Damaska..tog grada kojeg sam tako voljela, a u trenu i tako zamrzila i sve ono što mi se događalo toga dana u toj kući..vozio je polako, oprezno, bez riječi..nekakvih 10-tak minuta..a onda smo se zaustavili u djelu grada gdje je sva društvena krema posjedovala svoje luksuzne stanove i poslovne prostore..začuđeno sam gledala u zgradu koja se nazirala kroz prozor njegovog automobila..u tom trenutku počela sam se pitati kuda me vodi..hotela nije bilo na vidiku..ostajalo je samo jedno..njegov stan..ne, ne, ne dolazi u obzir-pomislila sam u sebi..To nisam ja, to nije Miriam koja je odgojena da ne ulazi u stanove muškaraca, koji joj nisu rodbina..a onda me pogledao i rekao:
    „Ma tkhafeesh!“ (ne boj se)..
    U sebi sam vodila nijeme monologe:ne boj se, što to znači ne boj se, gdje me vodiš..U tom trenu htjela sam pobjeći glavom bez obzira..izbjeći bilo kakvu priliku da budem u nekom stanu sam s njime..To se kosilo sa mojim odgojem i svim vrijednostima kojima su me učili..Primjetio je moju zabrinutost, a onda me umirio riječima:
    „Ovo je moj stan, ovdje ćeš ostati, dok ja ne vidim što ćemo dalje..Ja ću se vratiti kući, k svojima, i doći ću ujutro..Zgrada je sigurna, ne brini se..Čuvar na ulazu je osoba od povjerenja i ja ću sve riješiti s njime!“..
    A onda sam grizla usnicu da ne prasnem u smijeh..Smiješno je bilo da sam uopće mogla pomisliti da on ima neke druge planove..Ta to je bio Ephrem, mladić koji je vjerski odgajan, mladić koji se prema svakome odnosio kao prema svojoj majci ili sestri..Dakle, opasnosti nije ni bilo, sve je bila samo moja prestravljena mašta..Izašli smo iz auta i krenuli prema ulazu..Prišao je čuvaru i objasnio mu je o čemu se radi i da mora biti diskretan..Čovjek je kimnuo glavom potvrdno i rekao da nema problema i da nije ništa vidio ni čuo..Sad mi je već bilo lakše..Koračali smo stepenicama, koje su vodile do visokog prizemlja zgrade..Jedno pored drugoga, dok je držao onaj moj otrcani kofer u ruci..Došli smo da vrata..još nisam mogla vjerovati gdje sam i to s Ephremom..nisam mogla vjerovati da ću spavati izvan kuće i to u njegovom stanu..nisam ni razmišljala o onome što se zbiva u kući te večeri, nakon što sam izbačena od tamo..kao da sam namjerno tjerala te misle od sebe, kako ne bi osjetila tupu bol u prsima na samu pomisao kako mama plače i kako se osjeća sada..Bilo je lakše zaokupiti misli o tome kako ću spavati u stanu jednog muškarcu..ako ću uopće i spavati..Bilo je teško zamisliti da bi nakon svega proživljenog mogla sklopiti oči, pa i na trenutak..Otvorio je vrata, a ja sam još uvijek s nevjericom kao ukopana stajala na pragu..Nasmiješio mi se i rekao:
    „Yallah!“(uđi)
    Ne povjerljivo sam koračala, korak po korak u to prostrantvo koje se ukazalo ispred mojih očiju..Ne znam da li sam više bila zaprepaštena činjenicom da sam tu gdje jesam ili onim ogromnim prostorom i svim lijepim i modernim stvarima..Ogledavala sam oko sebe, čudeći svom tom luksuzu..A Ephrem..on je samo promatrao i nasmiješen gutao pogledom svaki moj pokret očiju i tijela..A onda mi je prišao i uhvatio me nježno za ruku..A u meni opet neka vrućina i strah.. držeći za ruku vodio me kroz taj labirint od stana..bez komentara poslušno sam ga pratila kora po korak..rukom u njegovoj ruci..a onda smo se zaustavili ispred vrata..Bila je to spavaća soba..Kad sam ugledala onaj ogroman krevet, kao da me netko polio vrućom vodom i ni koraka dalja nisam napravila..Pa što on misli da ću ja ući u njegovu sobu-pomislila sam..Pa čak ni Ephremu to nije dozvoljeno..Ta moja djevojačka naivnost je bez obzira na činjenicu da Ephrem nije od onih koji te uvuku u spavaću sobu, odavala neke skeptične reakcije poput onih: On je muškarac i to je dovoljno.. Kad mi je objasnio da ću samo ja spavti i u ovoj sobi sama i u tome stanu sama, osjetila sam neko blaženo olakšanje koje je izmamilo osmijeh na mome licu. Nisam ništa ni manje očekivala od Ephrema. Ušla sam u tu sobu , ogledavajući svaki njen kutak, ukrase, slike, namještaj..Prišla sam polici na kojoj su stajale slike Ephremove obitelji. Uzela sam u ruke najveću, na kojoj su bili njegovi roditelji, sestre i braća..Gledala sam ta lica, koja su godinama dolazila u našu kuću.Pomislila sam kako se ovo sve nije dogodilo i da će sve biti kao prije..Zatvorila sam oči na trenutak..Mislima sam željela otjerati slike koje su mi dolazile pred oči onog stravičnog prizora u kući..Nisam ni željela pomišljati na to da je to kraj mog života s mamom, Halile, da je završio pogled iz moje osobe na katu, na užegle ulice Damaska i jesenji list koji se valja ulicama na vjetru..Koliko god sam mrzila taj savršeni svijet, toliko mi je i u trenutku nedostajao..Kao da je prošla cijela vječnost..A onda sam prišla najvišoj polici u toj sobi…Pogled se zaustavio na toj robusnoj knjizi, koja je pobudila moju znatiželju..Pružila sam ruku prema vrhu te police, stajajući na prstima..A onda je Ephrem prišao i pružio mi tu knjigu..Znatiželja je bila jača od mene..Držala sam je u rukama, koje su gotovo utrnule od njene težine..Bio je to Ku'ran..Ephrem me mirno promatrao, stajajući u onoj thobi tik uz mene..Nije progovrio ni riječi..Dotaknula sam korice te knjige, otvarajući stranicu po stranicu..Pogledom sam prelazila preko brojnih sura (stihova u Ku'ranu), a onda se odjednom otvorio prozor i pojavio taj čudni vjetar od niotkuda..Silina hladnog zraka koji je prostrujila je kroz sobu, izmamila je tu knjigu iz mojih ruku, i udarila je o pod.. crvenilo je obojilo moje obraze..Nisam mogla vjerovati što se dogodilo..Ta, to je bila njegova sveta knjiga, a ja nespretna ispustila sam je iz ruku..Gledala sam nijemo u tu knjigu u nevjerici što se dogodilo..Toliko sam se loše osjećala da nisam od srama mogla podignuti pogled prema Ephremu..Što reći u takvom trenutku? Ni sama nisam znala..A onda se spustio prema podu i dignuo Knjigu, a ja sam i dalje posramljeno stajala kao ukopana ispred njega..Nasmijao se glasno i podignuo moje lice prema gore, tako da je jasno mogao vidjeti moje oči i izraz lica..A onda je rekao:
    „La taqlaqi!“(ne brini)
    Zatvrio je knjigu i otpuhnuo prašinu koja je usput pokupila na svojim koricima i stavio je natrag na onu policu..I dalje sam se glupavo osjećala, preispitivajući samu sebe, kako mi se to moglo desiti, kako sam mogla biti tako šeprtljava..No, prekinuo je moj nijemi monolog i odveo me do dnevne sobe..Pogled je sezao kao beskonačnost, koja se gubila u mnoštvu njenih kvadrata..Više se nisam usudila prilaziti niti jednoj zanimljivoj stvari, koju sam ugledala, kako ne bi ponovila isto kao i sa knjigom..Primjetio je moju opsjednutost događajem od malo prije, pa se ponovo nasmijao, želeći mi dati do znanja da se nepotrebno brinem..A onda mi je ponudio da sjednem..Sjela sam na tu ogromnu kožnu fotelju, kao da sam uronila u nekakvo more, pridržavajući se rukama za naslone pored..Sjeo je nasuprot mene, a onda je započeo razgovor..Promatrala sam njegovo držanje..njegovu thobu u koju je bio odjeven, negove kretnje usnama, njegove plave oči..Bio je toliko fascinantan, da me dovodio do nekog do tada, nepoznatog ludila..onog lucidnog..Imao je pravo arapsko držanje, oštro, graciozno..I postao je moj Princ..A onda u jednom trenu, ne znam ni sama kako, kao da smo ušli u neku drugu dimenziju i našla sam se lice u lice s njim..toplina je prošla mojim tijelom..i prvi puta u životu mi nije bilo hladno..tamo negdje oko srca..
×
×
  • Креирај ново...