Jump to content

YOKA

Члан
  • Број садржаја

    1055
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    1

Репутација активности

  1. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Miriam R. ميريام за Наслов блога, سأحبك دائما   
    ..sa očima koje su parale svijetlost svijetiljke i nadmašile i mjesec i zvijezde..Pogledi su nam se sreli, a kada je shvatio koga vidi, zakoračio je s oprezom gledajući tko je u blizini..a ja sam ustala i više nisam mogla izdržati i krenula ubrzanim korakom prema njemu..Stajao je i dalje ispod one svijetiljke ukočeno, nijemo sa tek jednim korakom prema naprijed..a ja ispred njega..i krenula je rijeka mojih suza, bez riječi..a onda je shvatio..i bilo je jače od nas, i svih onih koji su protiv nas..svih onih koji su nas zločudnim očima promatrali..I zagrlio me čvrsto, da sam ostajala bez daha i tiho šapnuo:
    Miriam,
    Plakala sam sve jače i jače, sve glasnije i glasnije..A on me nije puštao iz svog zagrljaja..Osluškivala sam otkucaje njegova srca, koji su poput opijuma omamljivale moj um i tijelo..Odjednom sam osjetila neeopisivi mir..spokojan, čaroban..sve je postalo malo i nevažno, i moje modrice i počupana kosa, i krv na mojoj odjeci..a on i ja postali smo veliki, najveći..i ono što je raslo u nama..naša neispričana priča dobila je svoj nastavak..svoju priliku , svoj vrhunac..Ephrem i Miriam..Grčevito sam se držala za njegovu thobu..trljajući uplakane obraze..Nijemo smo stajali jedno drugome u zagrljaju..osjetila sam jecaj njegove duše i suze koje su dodirivale moju kosu..Toplina koja je izvirala iz njegovog srca obuzela me do nekakve čudne ugodne omamljenosti..Nije nas bilo briga za sve one poglede iz dvorišta džamije, niti za one koji su ljutitio mrmljali prolazeći pored nas..Ja sa svojih 17 godina i njegovih 29..Kao da je vrijeme stalo tog časa..Zapravo bilo mi je drago što me otac izbacio iz kuće..drago jer da nije bilo tako ja te večeri ne bi s njim stajala usred Damaska ispod one svijetiljke, niti bi osluškivala otkucaje njegova srca…I stajali smo tako…a onda je rukama dotaknuo moje lice i prešao prstima preko mojih modrica i posjekotina..Gledala sam prema dolje, posramljena jer me nikada niti jedan muškarac nije tako dodirivao Ali to je bilo tako nevino, u njegovim dodirima nije bilo muške pokvarenosti, niti koristi..njegovi dodiri bili su zapravo melem za moje ozlijeđeno lice, kao i melem za moju razgoljenu dušu..A onda je dotaknuo moju bradu i nježno moje lice podigao prema sebi..Gledala sam nijemo u njegove suzne oči i ponovo se utapala u njima..Ovaj put nisam htjela bježati od njega, od nas..ionako nisam imala kuda..Gledali smo jedno u drugo tako minutu-dvije, a onda me uhvatio za ruku, drugom rukom dohvatio moj kofer i krenuli smo..krenuli smo držeći se za ruke kroz čitavo središte Damaska..On u islamskoj thobi od glave do pete, a ja u poderanoj odjeći sa privjeskom Bogorodice jasno vidljivim oko vrata..Nismo ništa govorili, niti sam išta pitala..
    Nije mi bilo važno gdje idemo, i koliko dugo ćemo hodati..U tom trenutku sam se osjećala kao da mogu prijeći cijelu kuglu zemaljsku s njime pješice, i ne bi bila umorna..Pored njega nestaje sav umor, sva tuga, sve rane, bolovi i nijemi jecaji..S njime svijet postaje ljepši, pa i prljavi papirić na cesti, lokva blata uz rub pločnika i plastična boca koju vjetar valja ulicama Damaska…Hodajući tako došli smo do parkirališta, na kojem je među mnoštvom auta bio i njegov auto..Iznenađeno sam gledala u taj stroj, sa tim ogromnim gumama..Fascinirao me više nego onaj motor s kojim smo tumarali izvan Damaska..Otvorio mi je vrata, nasmiješio se, a ja sam uplašeno i usporena sjedala na sjedište tog automobila..Naime, prvi put sam se našla sa jednim muškarcem u nekom zatvorenom prostoru, sama, a da to nije škola, bolnica ili sl..I to još u njegovom autu..Nekakav ugodan strah prolazio je mojim tjelom..Panično sam povlačila ostatke one kosulje prema bradi..Ne znam zašto, vjerojatno instiktivno, iako sam znala da mi on ne bi naudio niti pokušao išta tako.. Njegove oči i osmijeh bili su tako nevini, bez imalo zlih primisli..Gledala sam u mnoštvo tih tipki i lampica u tom čudesnom autu..Iznenađena i ne vjerujući da se nalazim u takvom autu i još k tome s Ephremom..Odjednom su mi svi oni udarci moga oca i uvrede postale tako slatke, smisao da se desi ono što se moralo desiti te večeri..a u pravo se dešavalo,ja i Ephrem.. I dalje smo samo šutili, kriomice pogledavajući jedno drugo..nisam znala što bih rekla, niti kako da reagiram..bilo je čudno sjediti s njime u tom autu, sama..moja djevojačka panika, mješala se sa osjećajem ugode..Kuda zapravo idemo više nije bilo važno..važan je bio samo trenutak u kojem smo se nalazili..a onda se nagnuo preko mene..nesvjesno sam se trznula, osjećaju sve jače udarce svoga srca..a on je pružio ruku prema sigurnosnom pojasu i pričvrstio ga u utor..nekakvo čudno olakšanje sam osjetila, a glasan uzdah iz mojih usta parao je tišinu..što sam pomislila u tom trenutku, bilo je više nego smiješno..a znala sam da Ephrem sa svim svojim manirima, ne bi učinio ništa loše..što je to bilo loše..nevini poljubac i dodir..sve je to bilo loše u svijetu u kojem smo živjeli....on je to znao, kao i ja..pa mu nije ni padalo na pamet ništa od toga..a onda moje izbezumljenje misli prekinuo je zvuk motora..i krenuli smo..svijetla automobila lomila su mrak u ulicama Damaska..tog grada kojeg sam tako voljela, a u trenu i tako zamrzila i sve ono što mi se događalo toga dana u toj kući..vozio je polako, oprezno, bez riječi..nekakvih 10-tak minuta..a onda smo se zaustavili u djelu grada gdje je sva društvena krema posjedovala svoje luksuzne stanove i poslovne prostore..začuđeno sam gledala u zgradu koja se nazirala kroz prozor njegovog automobila..u tom trenutku počela sam se pitati kuda me vodi..hotela nije bilo na vidiku..ostajalo je samo jedno..njegov stan..ne, ne, ne dolazi u obzir-pomislila sam u sebi..To nisam ja, to nije Miriam koja je odgojena da ne ulazi u stanove muškaraca, koji joj nisu rodbina..a onda me pogledao i rekao:
    „Ma tkhafeesh!“ (ne boj se)..
    U sebi sam vodila nijeme monologe:ne boj se, što to znači ne boj se, gdje me vodiš..U tom trenu htjela sam pobjeći glavom bez obzira..izbjeći bilo kakvu priliku da budem u nekom stanu sam s njime..To se kosilo sa mojim odgojem i svim vrijednostima kojima su me učili..Primjetio je moju zabrinutost, a onda me umirio riječima:
    „Ovo je moj stan, ovdje ćeš ostati, dok ja ne vidim što ćemo dalje..Ja ću se vratiti kući, k svojima, i doći ću ujutro..Zgrada je sigurna, ne brini se..Čuvar na ulazu je osoba od povjerenja i ja ću sve riješiti s njime!“..
    A onda sam grizla usnicu da ne prasnem u smijeh..Smiješno je bilo da sam uopće mogla pomisliti da on ima neke druge planove..Ta to je bio Ephrem, mladić koji je vjerski odgajan, mladić koji se prema svakome odnosio kao prema svojoj majci ili sestri..Dakle, opasnosti nije ni bilo, sve je bila samo moja prestravljena mašta..Izašli smo iz auta i krenuli prema ulazu..Prišao je čuvaru i objasnio mu je o čemu se radi i da mora biti diskretan..Čovjek je kimnuo glavom potvrdno i rekao da nema problema i da nije ništa vidio ni čuo..Sad mi je već bilo lakše..Koračali smo stepenicama, koje su vodile do visokog prizemlja zgrade..Jedno pored drugoga, dok je držao onaj moj otrcani kofer u ruci..Došli smo da vrata..još nisam mogla vjerovati gdje sam i to s Ephremom..nisam mogla vjerovati da ću spavati izvan kuće i to u njegovom stanu..nisam ni razmišljala o onome što se zbiva u kući te večeri, nakon što sam izbačena od tamo..kao da sam namjerno tjerala te misle od sebe, kako ne bi osjetila tupu bol u prsima na samu pomisao kako mama plače i kako se osjeća sada..Bilo je lakše zaokupiti misli o tome kako ću spavati u stanu jednog muškarcu..ako ću uopće i spavati..Bilo je teško zamisliti da bi nakon svega proživljenog mogla sklopiti oči, pa i na trenutak..Otvorio je vrata, a ja sam još uvijek s nevjericom kao ukopana stajala na pragu..Nasmiješio mi se i rekao:
    „Yallah!“(uđi)
    Ne povjerljivo sam koračala, korak po korak u to prostrantvo koje se ukazalo ispred mojih očiju..Ne znam da li sam više bila zaprepaštena činjenicom da sam tu gdje jesam ili onim ogromnim prostorom i svim lijepim i modernim stvarima..Ogledavala sam oko sebe, čudeći svom tom luksuzu..A Ephrem..on je samo promatrao i nasmiješen gutao pogledom svaki moj pokret očiju i tijela..A onda mi je prišao i uhvatio me nježno za ruku..A u meni opet neka vrućina i strah.. držeći za ruku vodio me kroz taj labirint od stana..bez komentara poslušno sam ga pratila kora po korak..rukom u njegovoj ruci..a onda smo se zaustavili ispred vrata..Bila je to spavaća soba..Kad sam ugledala onaj ogroman krevet, kao da me netko polio vrućom vodom i ni koraka dalja nisam napravila..Pa što on misli da ću ja ući u njegovu sobu-pomislila sam..Pa čak ni Ephremu to nije dozvoljeno..Ta moja djevojačka naivnost je bez obzira na činjenicu da Ephrem nije od onih koji te uvuku u spavaću sobu, odavala neke skeptične reakcije poput onih: On je muškarac i to je dovoljno.. Kad mi je objasnio da ću samo ja spavti i u ovoj sobi sama i u tome stanu sama, osjetila sam neko blaženo olakšanje koje je izmamilo osmijeh na mome licu. Nisam ništa ni manje očekivala od Ephrema. Ušla sam u tu sobu , ogledavajući svaki njen kutak, ukrase, slike, namještaj..Prišla sam polici na kojoj su stajale slike Ephremove obitelji. Uzela sam u ruke najveću, na kojoj su bili njegovi roditelji, sestre i braća..Gledala sam ta lica, koja su godinama dolazila u našu kuću.Pomislila sam kako se ovo sve nije dogodilo i da će sve biti kao prije..Zatvorila sam oči na trenutak..Mislima sam željela otjerati slike koje su mi dolazile pred oči onog stravičnog prizora u kući..Nisam ni željela pomišljati na to da je to kraj mog života s mamom, Halile, da je završio pogled iz moje osobe na katu, na užegle ulice Damaska i jesenji list koji se valja ulicama na vjetru..Koliko god sam mrzila taj savršeni svijet, toliko mi je i u trenutku nedostajao..Kao da je prošla cijela vječnost..A onda sam prišla najvišoj polici u toj sobi…Pogled se zaustavio na toj robusnoj knjizi, koja je pobudila moju znatiželju..Pružila sam ruku prema vrhu te police, stajajući na prstima..A onda je Ephrem prišao i pružio mi tu knjigu..Znatiželja je bila jača od mene..Držala sam je u rukama, koje su gotovo utrnule od njene težine..Bio je to Ku'ran..Ephrem me mirno promatrao, stajajući u onoj thobi tik uz mene..Nije progovrio ni riječi..Dotaknula sam korice te knjige, otvarajući stranicu po stranicu..Pogledom sam prelazila preko brojnih sura (stihova u Ku'ranu), a onda se odjednom otvorio prozor i pojavio taj čudni vjetar od niotkuda..Silina hladnog zraka koji je prostrujila je kroz sobu, izmamila je tu knjigu iz mojih ruku, i udarila je o pod.. crvenilo je obojilo moje obraze..Nisam mogla vjerovati što se dogodilo..Ta, to je bila njegova sveta knjiga, a ja nespretna ispustila sam je iz ruku..Gledala sam nijemo u tu knjigu u nevjerici što se dogodilo..Toliko sam se loše osjećala da nisam od srama mogla podignuti pogled prema Ephremu..Što reći u takvom trenutku? Ni sama nisam znala..A onda se spustio prema podu i dignuo Knjigu, a ja sam i dalje posramljeno stajala kao ukopana ispred njega..Nasmijao se glasno i podignuo moje lice prema gore, tako da je jasno mogao vidjeti moje oči i izraz lica..A onda je rekao:
    „La taqlaqi!“(ne brini)
    Zatvrio je knjigu i otpuhnuo prašinu koja je usput pokupila na svojim koricima i stavio je natrag na onu policu..I dalje sam se glupavo osjećala, preispitivajući samu sebe, kako mi se to moglo desiti, kako sam mogla biti tako šeprtljava..No, prekinuo je moj nijemi monolog i odveo me do dnevne sobe..Pogled je sezao kao beskonačnost, koja se gubila u mnoštvu njenih kvadrata..Više se nisam usudila prilaziti niti jednoj zanimljivoj stvari, koju sam ugledala, kako ne bi ponovila isto kao i sa knjigom..Primjetio je moju opsjednutost događajem od malo prije, pa se ponovo nasmijao, želeći mi dati do znanja da se nepotrebno brinem..A onda mi je ponudio da sjednem..Sjela sam na tu ogromnu kožnu fotelju, kao da sam uronila u nekakvo more, pridržavajući se rukama za naslone pored..Sjeo je nasuprot mene, a onda je započeo razgovor..Promatrala sam njegovo držanje..njegovu thobu u koju je bio odjeven, negove kretnje usnama, njegove plave oči..Bio je toliko fascinantan, da me dovodio do nekog do tada, nepoznatog ludila..onog lucidnog..Imao je pravo arapsko držanje, oštro, graciozno..I postao je moj Princ..A onda u jednom trenu, ne znam ni sama kako, kao da smo ušli u neku drugu dimenziju i našla sam se lice u lice s njim..toplina je prošla mojim tijelom..i prvi puta u životu mi nije bilo hladno..tamo negdje oko srca..
  2. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Ћириличар за Наслов блога, VII "Мјесец је био црвен"   
    Урош је стајао сам испред капије дворца. Једна сова полеће са оближњег дрвета и прелети му преко главе. Пратио ју је погледом, иако је била само сијенка док је летјела тачно испод црвеног мјесеца. Чим је одетјела и нестала негдје иза двора, Уроша тихо упита груби глас:
    -Спреман?
    -Јесам, јесам. Кренимо...
    -Не звучиш ми тако храбро као малоприје. Да се није шта десило са Милицом?
    -Није. Не брини се ништа.
    -Како год...
    Корачали су један поред другог, полако идући путем према сеоској цркви. Пут их је навео поред храста и колибе гдје су се Урош и Милица састајали. Мјесец се био тачно поставио изнад крове трошне колибице. Младом властеличићу се у груди увукао неки суморан, мрачан осјећај. Погледао је у свог вампира.
    -Нешто Вас мучи, господару?-упита га Владимир ни не окренувши се.
    -Молим?
    -Срце Вам више не куца смирено, као увијек, већ ужурбано. Тако само куца ако је она дјевојка у питању.
    -Читаш ме као књигу.
    -Шта ће то бити?
    -Што?
    -Мој господар тако брзо да призна нешто. Нисте баш своји вечерас.
    -Не бојим се свештеника, Владимире.
    -Нисам на то ни мислио... Ви се бојите за њу. Толико Вам је оптеретила душу да могу чути све што мислите.
    -Другачије не могу... Зашто се ти одједном занимаш за њу? Никада ниси показивао ни најмање радозналости према њој.
    Владимир спусти свој поглед, затвори очи и благо се насмијеши.
    -Доста је времена прошло од када сам задњи пут угледао тако снажну љубав која се развила сама од себе.
    -Сада ја кажем да ти ниси сав свој...
    Владимир га погледа мрко испод своје дуге црне косе. Његове црвене очи среле су се са Урошевим, који устукну корак уназад. Црвене очи се потом затворише, а вампир дубоко уздахну:
    -Хм...људи. Нисте ни за шта.
    Уроша као да та увреда уједе за душу, а притом ништа му није било јасно. Скупио је храбрости да узврати:
    -Хтјео, не хтјео, и ти си једном био човјек!
    -Зашто си се продерао?
    Урош устукну. Владимиров миран глас га је избацио из такта. Владимир га је гледао изразом лица које није било ни срећно ни тужно, ни пријетеће ни умиљавајуће, већ празно:
    -Прво си одмах помислио да се увреда односи на њу...Зар не, Уроше?
    -Јесам.
    Владимир настави, све гласније и гласније:
    -Више ти је стало до ње него до себе самог. Дао би свој живот за њу! Зар не!?
    -ПРОШАО БИХ И КРОЗ ВАТРЕ ПАКЛА АКО БИ ТРЕБАЛО! ШТА ТЕ ТУ ТОЛИКО НЕРВИРА!?
    -Можда Бог ипак и није омануо са овим свијетом.
    Урош по трећи пут остаде нијем. Владимир никада није оволико говорио. У његовим очима поново није било осјећања. Није се могла назријети ни бол, ни срећа, ни туга...ништа. Све што се могло видјети у тим вампирским очима је био мир, велики, тихи, неповријеђени, мртви мир. Владимир само ћутке настави напријед, смијешећи се тако да су му се очњаци видјели. Подигао је главу и погледао у мјесец који се још више црвенио. Поче лудачки да се смије на мјесец:
    -Хахахахааахахахаха АХАХАХАХАХАХАХАХАХАХАХАХАХАХААААА ПРЕЛИЈЕПО, ПРЕДОБРО! ВЕЧЕРАС ЋЕ БИТИ ПРЕДИВНО!
    ***
    Григорије је стајао испред иконе светога Ђорђа. Прекрстио се и почео је изговарати тиху молитву:
    "Владару, Господе, Боже мој,
    у чијим рукама јесте судба наша,
    заштити нас по милости својој
    и не допусти да пропаднемо
    са безакоњима својим,
    нити да идемо за вољом тијела
    које похотом дјелује против духа.
    Твоја јесмо створења,
    не презри дјело руку својих.
    Не одвраћај се од нас,
    сажали се, а не понизи.
    Слаби смо, немој нас презрети, Господе,
    јер Теби прибјегосмо,
    заштитнику своме Богу.
    Исцјели душе наше,
    јер сагријешисмо Теби.
    Удаљи од нас сваку нечистоту,
    свако зло, јер Ти си једини свет,
    једини силан, једини бесмртан,
    у свему беспримерно моћан,
    свима дајеш снагу за борбу
    против ђавола и његових војски,
    јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење,
    Оцу, Сину и Светоме Духу,
    сада и увијек и у вијекове вијекова. А м и н..."
    -Сумњам да нам је молитва од икакве користи сада, стари.
    Григорије се окрену ка вратима цркве, одакле је и дошао глас. Тамо су стајали Урош и Владимир.
    -Зар се и у Божијој кући усуђујеш да хулиш, вукодлаче?
    Владимир лагано уђе у цркву и подиже десну руку глумећи да му нешто није јасно:
    -Не разумијем, стари. Онај горе нам је дао разум, а неразумно је очекивати да ће нам нешто неопипљиво помоћи против мачева од сребра...Поготово је неразумно јер су то мачеви Његових људи. Зашто би ико хтјео наудити својима?
    Попово лице се само намршти. Хтједе му узвратити, али уздржа се. Знао је да га вампир намјерно задиркује. Урош се убаци у расправу, не би ли им скренуо пажњу на оно главно. Почео је испитивати Григорија гдје би било најбоље дочекати Искариоте, који ће сигурно доћи по Владимира. Григорије је предлагао да их ухвате у засједу и тако их заробе док патријарх Јоаникије не дође са Редом Змаја. Урош се сложио и одлучио да је најбоље мјесто за такво нешто пут мало даље од католичке капелице, гдје су Искариоти и одсјели. Почео је задовољно трчкарати по лаври цркве тражећи свој мач кога је Григорију дао да га сакрије. Утом се Владимир продера:
    -Боље ти је нађи тај мач што прије, јер су они већ овдје!
    -ШТА!?
    -Кренули су раније, гадови.
    -Пази како причаш у Божијој кући!
    -Као да је то сад важно, стари! Трчите напоље и бјежите! Нисте још спремни.
    Урош и Григорије потрчаше према вратима, али их зауставишедва ударца која дођоше са стране, одмах поред врата. Григорије паде на под, док се Урош затетура уназад. Са лијеве и десне стране помолише се два свештеника у црном, са великим крстовима око својих вратова. Један од њих исука свој мач и скочи ка Григорију који се није могао дићи са пода. Свештеника у ваздуху погоди и прободе црна оштрица и приби га на камени зид поред врата. Вриснуо је као звијер од силнога бола, али га је убрзо Владимир ућуткао скочивши преко Григорија према њему и једним шамаром по глави откинувши му читаву главу. Други свештеник устукну корак-два уназад, али скупи храбрости и исука свој мач на вампира. Владимир се окрену у тренутку и постави своју шаку тачно тамо гдје је сребрни мач и кренуо да прободе. Одједном се црни свештеник нашао како је пробо његову руку. Хтједе да повуче мач уназад и да поново замахне, али Владимир трзну своју шаку надоље и сломи оштрицу мача напола. Свештеник погледа са невјерицом у оштрицу, али није имао времена да реагује. Осјети одједном оштар бол у стомаку. Испред њега се створио вампир, смијешећи се, показујући очњаке док му је у очима горјела страствена ватра. Рука вампира је пробола стомак свештеника и изашла на другу страну. Човјек није могао ни да врисне прије него Владимир извуче руку и просу му стомак напоље. Свештеник паде мртав на под.
    Владимир погледа напоље, кроз врата, и поче тражити погледом Александра. Утом рече Урошу:
    -Узимај и води Григорија са собом.
    -Зашто сад то!?
    -Александара нема са њима. Шта мислиш гдје је отишао?
    Уроша зграби језа. Ухвати Григорија за руку и истрча напоље кроз врата и тако потрчаше натраг према дворцу. Владимир се врати ка обезглављеном свештенику и извуче свој мач из њега и из зида. Тијело паде на под, њему поред ногу.
    Како се Јудини свештеници приближише вратима, очекујући да је њихова извидница већ започела успјешну борбу, све свијеће у цркви се угасише. Њих то не омете ни најмање...или су барем тако они мислили. Ушли су полако у цркву, али нису могли ништа да виде у мраку. Када је и задњи од њих ушао, врата се одједном залупише иза њих. Више нису имали ни мјесечину да их обасја. Лавром поче одзвањати тихо један глас, као да режи:
    "Ми смо слуге господа,
    и вијесници његове лудости.
    Ми смо оруђе туђих
    земаљских илузија на свијету.
    Позвали смо себе да вршимо своју вољу
    као да је Божија. А м и н..."
    Абелард се продера:
    -Како се усуђујеш да хулиш на Бога, демону одвратни!?
    Абелард одједном осјети хладан, нечовјечији дах за својим вратом и вучију њушку:
    -Хулим...на твоју глупост, "свети" ратниче.
    Јаке чељусти зграбише Абеларда за врат који врисну од страха. Сви се окренуше и угледаше огромну сијенку иза Енглеза, два метра високу, како га проби својим канџама са леђа и удави очњацима. Сви потегоше своје мачеве на чудовиште али се убрзо неки нађоше како су проболи свога саборца умјесто вукодлака. Са супротне стране се зачуло режање, а потом још један врисак. Другог свештеника вукодлак баци преко осталих и скочи на трећег кога обори на леђа и прободе му срце само једним ударцем. Убрзо је настала пометња мећу Искариотима јер је вукодлак поново нестао у тами. Заскочио би тада четвртог ниодакле и удавио га те нестао. Петог је ухватио са леђа и тако јако га бацио главом на зид да је сломио врат и одмах умро. Шестог је одвукао у ћошак и канџама му пресјекао гркљан, а седмом је сломио кичму ухвативши га са зада, подигнувши га увис и бацивши на своје кољено. Сваких неколико тренутака би се зачуо само шум кад би вукодлак скочио и убрзо потом би услиједио беспомоћни вапај неког од Искариота, ловца на вампире. Врата су била закључана, нису имали куда побјећи. Ускоро свих двадесет и девет Искариота је лежало мртво, искасапљено, удављено или обезглављено. Један је, заправо, још увијек био жив. Лежао је у локви крви и тешко дисао. Изнад њега се Владимир наднио, обративши се поново у свој људски облик:
    -Ти си најсрећнији од свих. Некако ми је сад жао пустити те да умреш.
    -ПОГАНИ ДЕМОНУ!
    -Охохоо, по нагласку видим да си из Котора, или можда Будве? Не? Из Бара? Хм, нисам знао да и један наш, макар и католик, може доћи до тако високог мјеста у Риму.
    -З...З...Зашто си их све убио тек тако!?
    -Па зар нисте ви први почели са звецкањем оружја?
    -ТИ СИ ЧУДОВИШТЕ! САМО ЧУДОВИШТЕ МОЖЕ ТАКО ДА УЖИВА У УБИЈАЊУ ЉУДИ!
    Вампир забаци главу уназад и насмија се наглас:
    -АААААААХАХАХАХАХААА!!!!
    -Ш..шт...шт...шта је тако смијешно!?
    -ИСТИНА! Уживао сам! Никада се нисам овако осјећао живим! Никада крв није била овако слатка! Одавно нисам убијао чудовишта попут вас!
    Српском Искариоту паде мрак на очи. Изгубио је доста крви. Глава му паде у страну. Задњим снагама изусти:
    -Чудовишта? Ми?
    Владимиру се израз лица промијени. Погледа црвеним очима у човјека на умору и постаде љут. Чучну поред његове главе и шапну му на ухо:
    -Није човјек онај који се родио, већ онај који живи као такав. Искариоти су далеко од људи. Ви нисте ни звјери. Звјери барем имају своју вољу. Не, нисте ви звјери. Ви сте нешто горе. Ви сте само нијемо оружје у рукама лажних проповједника и звјери у људској кожи.
    -Онда се ти и не разликујеш пуно од нас...-рече свештеник и издахну. Владимир устаде, отвори врата и изађе напоље. Погледао је у ноћно небо. Мјесец је био црвен.
  3. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Ћириличар за Наслов блога, VI "Нови почетак"   
    Урош се тресао од бијеса док је журио ка Милициној соби. Можда је дрхтао због страха. Трнци су га подилазили када би се сјетио Александрових ријечи. "Што се дуже не покајеш, више ћеш патити...", одзвањало му је главом док су ходницима одзвањали његови ужурбани кораци. На тренутке би осјећао како губи разум, како се све распада и у глави му настаје хаос. Био је престрављен. Зар један свештеник може да учини нешто такво? Зар се нешто такво може десити? Зар Милици? Какви су то Божији људи онда? Какав је онда тај њихов Бог? Немогуће...нестварно...зар са те стране да Милицу вријеба пријетња? Зар Милицу, дјевојку за коју његово срце куца свакога дана? Ноћу би само о њој мислио. Када би му било тешко, само би замислио да је држи у свом наручју док се она тихо скупља и привија уз његове груди, и одмах би му било лакше. Јутром је мислио како би изгледало да се пробудио поред ње на ложници и миловао јој косу док би она спавала, уморна од тешког дјетињства и недаћа сеоског живота. Када би ишао да се види са њом, срце би му лупало тако јако да га је могао чути, а када би је угледао, осјећао би како губи тло под ногама...све док је не би загрлио. Тада је једино био спокојан, миран и срећан.
    Опет зачу у мислима Александрове ријечи:"Што се дуже не покајеш, више ћеш патити...". Ухватила га је нека хладна језа. Стаде на сред ходника. Није могао ни корака даље. "У шта сам је то увалио? Зашто сам јој морао рећи за Владимира? Морам нешто учинити!", говорио је сам себи.
    -Нисте Ви криви, Господару. Тај свештеник би и Пакао замрзао само ако би могао доћи до мене.-поче да одјекује празним ходником. Испред Уроша се створио блиједи вампир у црвеној јакни.
    -Владимире? Када си се вратио?
    -Недавно. Провео сам ноћ са Григоријем у цркви.
    -Зашто? Требао си се вратити у дворац. Да није што пошло по злу?
    -Срео сам једног од оних Искариота на гробљу, када сам убио упира.
    Урошево лице је попримило израз пун језе. Примјетио је посјекотине на Владимировом лицу које се нису залијечиле. То је једино могла да уради света водица. Посјекотине нанесене оштрицом обложеном светом водом су се дуже зацијељивале.
    -Нисте ваљда...
    -Напао ме је, мрмљајући молитве. Очекивано од једног фанатика.
    -Па за Бога милога, ниси га ваљда убио!?
    -Побјегао је.
    -Хвалим те, Боже...
    -Мислиш да си избјегао невољу? Вратиће се по мене. Можда колико и вечерас.
    Урош са ослони лијевом руком на зид и наслони главу на њу. Ћутао је тако неко вријеме.
    -Знам, Господару...Милица. Иди к њој. Увјери своју душу да је Милица добро. Онда ћемо вечерас отићи код Григорија, у цркву.
    -Значи...вечерас хоћеш да завршимо са њима?
    -Ако су преговори о савезу у питању, они су пропали чим је папа изабрао Хелсинга и Искариоте за своје изасланство. Ту се нема више шта мислити.
    -Патријарх долази убрзо. Зар не бисмо требали њега сачекати барем?
    -Ми бисмо требали, али Хелсинг неће. Морамо дјелати.
    Урош се усправи. Озбиљност у његовим очима показивала је огроман бијес у његовом срцу. Упитао је Владимира:
    -Сигуран си да ће вечерас нешто покушати?
    -Знам како ловци размишљају. Ја сам по природи ловац, као и Хелсинг. Доћи ће. Знам.
    -Крећемо чим сунце почне да залази. Ићи ћемо раздвојено, као и увијек.
    -Наравно...
    Убрзо Урош се нашао како сам стоји у ходнику. Вампир је нестао у једноме трену. Урош се након неколико корака нашао испред врата Милицине собе. Лагано их је отворио. Иза њих се показа једна лијепа смеђокоса дјевојка како чешља своју дугу косу. Сједела је у бијелој хаљини са златним повезом. Пјевушила је, док се врата нису сасвим отворила. Благе смеђе очи су се насмјешиле када су угледале господара дворца... Дјевојка устаде и потрча ка њему. Загрлила га је око врата и тихо прошапутала:"Вратио си се...". Урош се насмија:"Па, само сам отишао у цркву јутрос. Нисам ти ваљда толико недостајао?". "И више од тога, будало!", продера се Милица на њега. Он је само пољуби тако полако и тако њежно, као да ће је повриједити. Њени образи се заруменише. Срце јој се испунило великом срећом када је схватила да грли свога човјека у њиховом будућем дому. Њену срећу одаде дјетињи, невини смијех који јој побјеже из уста. Он затвори врата и загрли је. Стајали су тако, загрљени, шутећи. Нису биле потребне ријечи. Најљепше ствари се најбоље искажу када се не изговоре ријечима. Њихове душе су сада миловале једна другу. Урош је осјећао такву милину да је осјећао неугодан осјећај око срца, као да је неко прошао руком кроз његове груди и ухватио га за душу. Волио је у том тренутку ову сељанчицу више и од самога Бога...
    Пољуби је у чело. "Милице, вечерас ћу те ставити под стражу.", рече Урош изненада. Милица подиже свој поглед и, не схватајући, упита:
    -Зашто?
    -Они католички свештеници су опасни. Вечерас Владимир и ја идемо да...
    -Да се бијете са њима?
    -Да. Они ће нешто сигурно покушати вечерас. Идемо у цркву, код Григорија, да их измамимо ако заиста нешто покушају.
    -Не дам ти!
    -Милице...морам.
    -Владимир је довољно јак за све њих! Не дам ти да одеш и да погинеш!
    -Милице, буди разумна. Њих је тридесет.Један од њих је јак колико и Владимир. Потребна му је сва помоћ. Повешћу и неколико људи са собом. Не брини се.
    -БУДАЛО! КАКО НЕ СХВАТАШ!?
    -Не схватам шта?
    Милица погну главу и узе Урошеву десну руку. Ставила је на свој стомак.
    -Па...трудна сам. Бака се разумије у то. Помагала је женама у селу у оваквим стварима. Каже да сам засигурно трудна, можда већ двије-три седмице.
    Урош у тренутку смакну руку са Милице. Гледао је у њу. Очи су му биле разгорачене, уста полуотворена. Није ово очекивао. Изгледао је као да ће да завришти, или да се продере. Милица постаде забринута.
    -У...Уроше...
    -Ово све мијења...
    -Љубави...
    Урош се окрену и стаде поред прозора. Гледао је вани, ка селу.
    -Сад морам наручити креветац за бебу, а столара у селу, а ни у двору немамо. Стварно знаш да изабереш тренутак, Милице.-рече смјешећи се.
    -МА ДА ИДЕШ У ВРАЖИЈУ....препаде ме...злоћо један.
    Њих двоје се поново загрлише. Милица је плакала, од среће. Повукла је Уроша за собом, на ложницу. Лежали су загрљени. Причали су какво би име дали беби. Урош је замишљао како ће сина учити мачевању, лову, а касније, наравно, и удварању. Милица је већ у глави имала распоређене приче које ће беби причати и успаванке које ће пјевати. Ту ће неко вријеме бити и њена бака, која ће помагати са бебом. Неће бити ни гладна, ни жедна. Имаће све што зажели. Коначно, живот им се чинио лијепим, након свега. Урош доби забринут израз лица.
    -Ја опет морам ићи вечерас. Вратићу се. Обећавам ти.
    -Дјетета ти нашега?
    Урош је пољуби те наслони своју главу челом на њену:
    -Дјетета ми нашега...
  4. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Ћириличар за Наслов блога, IV "Vade retro ad infernos!"   
    "Ми смо слуге Господа
    и вијесници Његове Правде.
    Ми смо оруђе
    Његовог Светог Бијеса на Земљи.
    Позвани смо да очистимо страхом,
    претварајући у пепео,
    тијела непријатеља Његових...
    Амин..."
    ***
    -Сасвим си сигуран да је то тај гроб?
    -Да. Вук је умро прије четрдесет дана. Други најближи смртни случај је од прије шест мјесеци.
    Поп се прекрсти и тихо промумља, онако како пјева на литургији:"Господи помилуј...". Поред њега је стајао висок човјек у црвеној јакни. Стајао је на мјесечини, па му се лице могло јасно видјети. Био је блијед, али младолик. Имао је господско, лијепо лице које је уоквиривала дo рамена дуга, бујна црна коса. У тами, црвене очи су му свјетлуцале. Лице му је било хладно, безизражајно. У својим црним кожним чизмама, нагази на земљу гроба неког старца Вука, чучну и узе мало те земље у своје бијеле рукавице. Помирисао је земљиште.
    -Да, то је вампир.-рече сасвим хладно.-Земља мирише на крв. Слободан си.
    -Само се побрини да га више нема, Владимире.-рече поп. Погладио је своју бујну сиједу браду и отишао у цркву.
    -У реду.
    Владимир исука свој мач из црних корица. Погледа ка мјесецу. Није још поноћ, вампир још није изашао из гроба. Ту је. Подиже свој мач у вис и окрену оштрицу надоље. Дршка и оштрица били су црни, као угаљ, а опет се свјетлост мјесечева пресијавала о мач. Црвене очи зуриле су у земљу под ногама.
    -У име Божије, нечисте душе живих мртваца ће бити протјеране у Вјечно Проклетство... Амин...
    Владимир зари свој мач у земљу. Пробио се кроз свјеже натрпану земљу и дрвени ковчег. Осмјехну се. Извукао је мач, а са њега је капала крв. Принио је оштрицу својим устима, и језиком окусио крв са њега. Била је свјежа. Посао је завршен, вампир је мртав.
    -Већ дуго нисам кушао невину крв. Штета...Живка је била добра бака.
    Очистио је мач, вратио га у корице и кренуо ка излазу из гробља. Ходао је полако, не журећи нигдје. Има читаву вјечност пред собом. Мјесец се бијелио изнад црних стабала и бијелих надгробних плоча. Звијезде су свјетлуцале тако њежно, безазлено, невино док је испод њих ходао човјек у црвеној јакни. Кошуља, пантоле и чизме бјеху му црне. Ишао је тако, мирно, тихо, напријед, корак по корак. Застаде испред самог излаза из гробља. Окренуо се ка гробу код кога је малоприје био, и проговори:
    -Када ћеш се престати скривати?
    Из таме поред Вуковог гроба помолила се црна фигура. Мјесечина се пресијавала на сребреном крсту кога је носио око врата и око дршке његовог мача. Фигура исуче свој мач. Владимир је само стајао. Вјетар је почео да дува. На лицу вампира се појавио благи осмијех, откривајући његове очњаке:
    -Значи, хоћеш да се играмо...-рекао је задовољним гласом.
    Црни свештеник је почео да се моли док је полако прилазио и витлао својим мачем око себе, вјежбајући ударце:
    "Our Father, Who art in H e a v e n,
    hallowed be Thy Name,
    Thy Kingdom come,
    Thy Will be done,
    on Earth as it is in H e a v e n.
    Give us this day our daily bread
    and forgive us our trespasses
    as we forgive those who trespass against us,
    and lead us not into temptation but deliver us from Evil,
    for Thine is the Kingdom, the Power and the Glory
    for ever and ever...
    A m e n...
    In nomine Patris, et Filiae, et Spiriti Sancti! Vade retro ad infernos!"
    Свештеник потрча таквом брзином да Владимир једва стиже да исуче свој мач и блокира његов ударац одозго. Свештеник удари Владимира ногом и одгурну се натраг. Владимир се не помјери са мјеста и скочи напријед за њим. Усмјерио је мач право, како би га убо у стомак, али свештеник удари црни мач својим сребреним одоздо, са десна и одби га изнад своје главе. Окрену се на својој десној нози и у полуокрету чучну те пође пробости вампира. Промашио је. Никога више није било испред њега. Осјети благи трзај на своме мачу. Владимир је стајао на крају оштрице његовог мача. Црна оштрица посјече свештениково лице по образу, јер се он измаче на вријеме у страну, откотрља те дочека на ноге, окренут леђима ка Владимиру. Вампир потрча ка свештенику док се још овај не усправи, те замахну црним мачем да му одсијече главу. Свештеник скочи увис и пребаци се, уназад, преко вампира, те се дочека иза њега на ноге, као мачка, како би га пробо са зада. Није био ни поштено стао на земљу кад га Владимир удари десним лактом у браду, окрену надесно и удари у окрету десном ногом по глави. Свештеник паде у страну, дочека се на лијеву руку и пребаци преко ње, стаде на ноге и замахну мачем ка Владимиру одоздо. Замахнуо је, али вампир се баци уназад, дочека на обије руке и пребаци се преко њих, притом пролазећи ногом тачно испред свештениковог носа. Свештеник са окрену на лијевој нози са десна улијево, испруживши и учврстивши своју руку у висини вампировога врата, који се опет преметну уназад преко руку, ударивши ногама сребрени мач и избивши га свештенику из руку. Мач полеће увис, поче се окретати и паде поред свештеника, забивши се у земљу. Свештенику се разгорачише очи. Владимир му притрча и удари га шаком у стомак. Црни свештеник врисну. Вампир га је тако јако ударио да га је одигао од земље и бацио на леђа, поред мача. Није се могао кретати од бола. Бољело га је док је дисао. Изнад њега се нашао високи вампир у црвеној јакни обасјан мјесечином. Владимир се смјешио. Подигао је мач и окренуо оштрицу ка доље. Свештеник врисну и ногом удари о мач који је стајао забоден у земљу поред његових ногу, избивши га из тла и посла га да удари вампира дршком у главу. Владимир се изненади и не избјеже ударац који га посла неколико корака уназад. Свештеник у секунди устаде, и надљудским напором савлада оштар бол, скочи, ухвати мач за оштрицу десном руком, близу дршке, и крену ка Владимиру. Удари Владимира дршком мача у стомак. У трку, из џепа извади стаклену бочицу свете воде лијевом руком, те послије ударца у стомак сломи је вампиру о главу. Владимир врисну повријеђено и поново одбаци руком већ изнемоглог свештеника који поново паде на земљу. Владимир поче да се грчи у болу, док свештеник, схвативши да ефекат неће задуго трајати, подиже се и побјеже са гробља. Трчећи, држао се са стомак који га је болио као да су му унутрашњи органи напукли. Био је на измаку снага, и то само због једног ударца. Није могао вјеровати. Након једне минуте, Владимир подиже главу, крвавога лица и затворенога деснога ока на које је текла крв са чела, и погледа ка излазу са гробља. Свештеник је већ увелико био одмакао.
    ***
    Урошева мајка је дочекала свога сина и будућу снаху. Пришла је сину и рекла му да оде у собу и обуче нешто што приличи властелину. Милица прогута кнедлу у грлу, препавши се ускоро-свекрвине реченице. Урош пољуби Милицу у образ и рече да ће се брзо вратити. Његова мајка је наредила да се Милициној баки обезбиједи засебна соба и да је слуге слушају као да је и она господарица двора. Пришла је Милици...и загрлила је. Стегла је изненађену сељанчицу тако јако, те јој шапну на ухо:"Добродошла, шћери.". Рекла је то онако...сељачки. Утом нареди да јој се донесе мало брашна. Слуга је дотрчао носећи у шаци брашна кога је узео од кухара. Свекрва узе мало и намаза га Милици по образима. "Бако, зар ово није сеоски обичај када дијете први пут уђе некоме у дом?", упита Милицину баку, која са осмијехом потврдно климну главом. Свекрва пољуби своју снаху и поведе је ка једној соби. "Ово ће бити твоја соба док се не вјенчате. Знам ја...али ипак, нећу да се свашта прича по селу.". Милица се зацрвени, спусти главу, смјешкајући се, те изговори једно тихо:"Хвала.". Свекрви би драго када је угледала како је Милица лијепа. Пољуби је у чело и оде ка Урошу, рекавши да мора нешто са њим још проговорити. Милица уђе у собу и остаде без текста када је угледала велики, црвени кревет са постељинама које имају шаре од златних нити.
    Урош се обукао и кренуо натраг ка Милици. Чим пође, у собу му уђе мајка.
    -Рекла си Владимиру?
    -Јесам. Послала сам га код Григорија. Вечерас ће се вратити.
    -Не знам како ће све проћи...
    -Зашто, сине? Прије није имао проблема.
    -Да, али прије није имао луде католичке свештенике за вратом.
    -Дај, сине, идемо на вечеру. Не мисли сада на то. Хоћу да упознам своју снајку.
    Урош се разведри, устаде и крену:"Идемо онда.".
    ***

  5. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Ћириличар за Наслов блога, III "Она је испод тебе"   
    Вечера је већ одавно завршена. Урош се у својим одајама ужурбано скида и вади испод кревета сељачку одјећу и капуљачу. Још мало па ће сунце заћи. Треба да се састане са Милицом опет испод оног храста. Овога пута рекао јој је да што прије дође, јер је тако сигурније. Присјећао се њиховог разговора од прошле ноћи:
    -Реци ми, које он?
    -Ловац.
    -Ловац? Зар није свештеник?
    -Да, јесте. Не знам како да ти ово објасним... Сјећаш ли се шта је твоја бака рекла први пут када ме је видјела?
    -Сјећам се да је одмах схватила ко си ти. Мада, не сјећам се шта је рекла.
    -"Још увијек ти је послушан?".
    -Шта?
    -То ми је рекла.
    -Да, кад боље размислим, јесте. Али...какве везе има моја бака са неким Њемцем?
    -Твоја бака ме је питала за човје...за онога ко те је спасио.
    -Не разумијем...
    -Тебе није напао хајдук.
    -Молим?
    -Није то био никакав разбојник. Заправо, није ни био жив.
    -Уроше, јел' се ти то заје...
    -Не! Све оне приче које твоја бака прича о чудовиштима...Све је то истина.
    Милица је погледала Уроша у очи имајући некакав полуосмијех на лицу. Није још била сигурна да ли је Урош озбиљан. Урош настави:
    -Милице, тебе је напао вукодлак.
    -Г...говориш ми да ме је напао неки ходајући леш?
    -Да. Један такав те је и одбранио.
    -Уроше...шта причаш?
    -Милице, онај човјек...особа од малоприје...он је исто вукодлак. Само, за разлику од онога који те је напао, он има разум, а повампирио се већ одавно, одавно.
    -Ма дај, Уроше. Јесам неука сељанчица, али знам да су то само приче! Бака је стара. Само још може да прича бајке.
    -Реци ми, како је изгледао тај "хајдук" што те је напао?
    -Не сјећам се. Знам да је био веома јак, веома јак и брз.
    -Био је црвенкаст? Мекан на додир? Прије него што те је напао, чула си неку дреку у даљини?
    -Како то знаш!?
    -Такви су вампири...
    -Ј...ја...
    -Некада су они били прави проблем овдје. Из неког разлога, ово мјесто је увијек давало велики број вампира. Углавном су то били сељаци. Али, зато су углавном сељаци и страдали. Онда се појавио он...
    -Човјек у црвеној јакни?
    -Да...Владимир. Он је почео да пази на село већ одавно. Зато је неколико нараштаја одрасло без икаквих нејасних убистава у сред ноћи. Зато се нико не сјећа...осим твоје баке. Била је мала, али је добро упамтила када је све почело.
    -Да, Уроше, али, какве везе сада моја бака и вукодлаци имају са свештеником што ти сутра долази?
    -Тај свештеник је ловац на вампире.
    -Па, зар то није добро онда?
    -Он не лови обичне вампире. Њега занимају стари и јаки вампири...попут Владимира.
    -Значи...
    -Дођи сутра опет овдје, али много раније! Да си овдје таман када сунце почне да залази. Сигурније је, јер вампир неће изаћи тек до мало прије поноћи. Поведи и баку.
    -Зашто?
    -Владимиру ће бити тешко да га ухвати јер ће од сутра имати сметње. Вас двије ћете ноћити код мене у дворцу док се све ово не ријеши.
    -Али...твоја мајка ће сазнати.
    -Зна она све. Не зна да ја знам, ипак.-рече Урош с осмијехом-Не брини се ти за њу. Поведи баку сутра.
    -Уроше...зора свиће.
    -Иди онда. Сад је сигурно.
    -Волим те.
    -А ја не могу живјети без тебе. Иди и послушај ме. Јеси чула!?
    -Мхм...
    Урош загрли Милицу и пољуби је тако њежно, као да ће је повриједити ако је јаче прихвати. Потом су се обукли и отишли.
    У собу улети Урошева мајка. Разгорачила је очи када је угледала свога сина у сељачким прњама. Одмах је залупила врата и почела да се дере:
    -Идеш опет оној вјештици!?
    -Рекао сам ти да је тако не зовеш.
    -А како да зовем бештију која хоће да глуми господу!
    -Мајко, волим је. Зар ти то није довољно?
    Жена погну главу, затвори очи и издахну једном. Пришла своме сину, јединцу, свему што јој је остало након смрти мужа. Ставила је своје руке њему на рамена:
    -Сине, она је испод тебе. Није она рођена за порфиру.
    -Ни тебе матер није родила на свили, па си постала већа господарица и од царице Јелене.
    Жена још једном издахну, пуна тјескобе. Погнула је главу још више. Ставила је своју руку сину у шаку:
    -Пипни. Тврдо је. Рапаво је. Никада ја госпођа нисам била, нити ћу бити.
    Урош је само стајао и гледао у мајчину руку.
    -Ове руке, сине, су орале, копале, прале, ишле у мобу, косиле, купиле...
    -Мајко...
    -Све прљаве послове су радиле. Онда је твој отац дошао и одвео ме, исто као што и ти хоћеш вечерас њу да доведеш.
    -Зашто ти онда није драго? Била си му добра жена.
    -Знаш ли колико је невоља твој отац имао са другим властелинима, па и са царем, због мене?
    -Какве невоље?
    -Нису га прихватали. Подсмијевали су му се, јер је оженио сељанку.
    -Мајко...
    -А сељанка јесам и даље. Сине, не знам читати, ни писати и даље.
    -Али, прочитала си Свето Писмо?
    -Нисам. Григорије ми га је читао сваког дана када бих дошла у цркву, послије литургије. Јеси ли ме икада видјео са књигом?
    -Свеједно! Идем по Милицу! Брига ме макар ми се и сам Душан подсмијевао и сва његова господа!
    -Исто је и твој отац говорио...Па није му било свеједно касније. Много је проп...
    -И никада се није жалио. Није он био човјек са великим циљевима. Волио је свој миран живот поред овог мртвог села. Било га је брига за достојанства, пехарнике, стратеге, логотете и кефалије. И мене је брига. Хоћу Милицу, мајко. Не може ми терет бити жена коју волим.
    Урошу на шаку паде капљица...суза. Његова мајка је почела да плаче. Стајала је испред свога сина, погнуте главе, и плакала. Загрлила је сина и јако га стегла:"Исти отац...исти си отац...". Урош загрли мајку. Знао је да ју је успио убиједити. Погледао је кроз прозор и угледао како је сунце полако почело да залази. Морао је да пожури.
    -Мајко, вечерас доводим Милицу и њену баку. Живјеће овдје од сада. Сигурније је.
    -Сигурније?
    -Чула си да је оног ђеда послао Григорије. Знаш шта то значи.
    -Вукодлак...
    -Да. Иди до Владимира. Реци му да посјети Григорија и да провјери ко је све умро у селу у задњих четрдесет дана. Боље је тако, него да сељаци почну ископавати све гробове редом.
    -Али, зар није онај Искариот отишао да убије вампира?
    -Јесте, али ово је наше село. Ако странци морају рјешавати наше проблеме, онда то значи да се не можемо бринути више за себе. Нећу то дозволити...још мање католику...поготово не Хелсингу.
    -Зашто је он толико опасан? Папа га је послао само да склопи савез са Патријархом и Царем.
    -Папа је изричито захтијевао да се Патријарх и Хелсинг састану у мом дворцу. То је био кључни услов да се овај савез уопште и склопи.
    -Зар смо толико важни?
    -Нисмо ми...већ оно што имамо.
    -Владимир?
    -Папа би волио да има таквог војника уз себе. Или барем да га Србима одузме. Тако је и цару Карлу урадио.
    -Римском цару Карлу?
    -И Карло је имао једног вампира, разумног, ученог, старог толико да је памтио и стварање Светог Римског царства. Папа је желио да га узме за себе, али није могао. Вампир је био превише јак. Тада је послао Хелсинга у Праг. Хелсинг га је убио. Тада је Карло и почео да има проблеме са својом властелом, која га се више није плашила.
    -Мислиш да је зато отац Александар овдје?
    -Довео је читав Искариотски ред са собом. Никада прије то није урадио.
    -Па шта Цар онда ради!?
    -Он ни не зна. Патријарх Јоаникије зна. Зато је и убиједио Душана да се, умјесто Кантакузина, он састане са Александром. Замолио сам га да поведе са собом Ред Змаја, као осигурање да будемо једнаки у преговорима.
    Урош се присјети да мора отићи по Милицу. Предуго се задржао са мајком. Зграбио је капуљачу и истрчао из собе довикујући:"Иди до Владимира!".
    ***
    Милица је лежала баки на крилу. Чекале су Уроша испод храста. Дошле су и раније него што је требало, јер се Милици журило да стигне прије вечери. Бака ју је миловала по дугој, смеђој коси, пјевушећи пјесму коју је научила као дјевојчица:
    "Вијер проси у југа дјевојку,
    вијер проси, а југ се поноси.
    Ту су ми се вјетри завадили,
    а студене воде помутиле,
    до једнога Јовина бунара
    ђе му сједи вијерница љуба,
    на крилу јој три близанца сина.
    Једном име киша, дивти-киша,
    другом име сјајна мјесечина,
    а трећему на истоку сунце.
    Говорила киша, дивти-киша:
    -Свашта ми се обрадује, мајко,
    а највише лијепа 'шеница.
    Говорила сјајна мјесечина:
    -Свашта ми се обрадује, мајко,
    а највише на путу путниче.
    Говорило на истоку сунце:
    -Свашта ми се обрадује, мајко,
    а највише млога сиротиња;
    свакога ћу, мати, огријати,
    али нећу онога јунака
    који скуди лијепу ђевојку!"
    Милица је умало заспала, јер јој је ту пјесму бака увијек пјевала пред спавање. Неколико власи косе јој падоше преко лица и испред једног њеног смеђег ока. "Нећемо више бити сиротиња, бако. Мој Урош ће доћи по нас.", рекла је тихо, некако на дјетињи начин, те склони власи са лица. Бака се насмјешила. Срце јој је било срећно. Милица ће најзад имати срећан живот, за разлику до сада. Родитељи су јој умрли док је још била беба. Није их ни упамтила. Читав живот је провела са баком, радећи свакакве послове за сељане не би ли преживјели. Отац Григорије им је сваког дана доносио хране и некада би им подао шта новца, који би оне увијек опет давале Цркви. Ваљда је у замјену за тежак живот, Милици подарена велика љепота. Било је и других, далеко љепших дјевојки у селу од ње, али Милица се разликовала од осталих по својој доброти. Није толико марила за своју велику љепоту. Није се подсмијевала дјевојкама које други момци нису загледали, већ се чак посестрила са једном Невеном и сјетовала је како да освоји Милорада, најбољег момка у селу. На крају је Милорад и оженио Невену, а она никада није заборавила своју посестриму. Увијек би од Милорада тражила шта од хране да јој однесе. Једног дана је довела Милици и њеној баки кравицу и рекла им да је добро чувају јер ће им давати пуно млијека. "А можете и сира да направите. Ово је највише што могу урадити, Мицо. Не знам како да ти се захвалим.", рекла је док је одлазила. Након три године, неко им је украо краву те су опет остали без игдје ичега. Али не више...
    Милициној баки се стегло нешто у грудима. Била је пресрећна. Милица упита баку:
    -Бако, како настају вампири?
    -Зашто те то занима? Никада ниси пуно марила за моје приче.
    -Сада ме занима.
    Бака затвори очи, као да се присјећа нечега што се десило давно, давно. Почела је причу:
    -Постоје неки људи који, када се роде, нису као остали. Одмах по рођењу се то зна. Неки се роде у кошуљици, к'о један Милан када сам ја била мала, или са косом, или са зубима, или са једном длаком на грудима, као Вук што се родио. Они када одрасту штите село и свој крај од духова из других крајева, да ти не би донијели град или какву другу непогоду. Они су видовити, јаки, наочити, стасити момци. Чујем да је и наш Цар такав.
    -Да, јесте. Урош ми је причао да Му је био тек до рамена, када Га је срео. И Царица је висока каже.
    -Е, такви људи, када умру, некада тај дух њихов, који им даје да су видовити и јаки, остане у тијелу док људска душа оде на онај свијет. Тада се они повампире и траже друге људе да се хране на њима. Недостаје им људскост, па зато јуре људе и даве их.
    -Чекај, бако, зар Вук није умро прије мјесец дана?
    -Прије четрдесет дана, сине. Али, не мораш бити рођени вукодлак да се повампириш. Ако је човјек био зао за живота, он се обично повампири. Или ако преко њега мртвога, док још није закопан, пређе каква животиња.
    -Зато се бдије над покојником ноћу.
    -Јесте, сине. То ме питаш због Уроша?
    -Зашто због Уроша?
    -Јер он има једног вампира у дворцу.
    -Ти...знаш?-Милица није могла повјеровати.
    -Знала сам још прије него се Урош и родио. Знам...
    Одједном дуну хладан вјетар. Милица је завриштала и скочила на ноге. Стала је испред баке да је заштити. Испред њих је стајао човјек, сав у црном, са великим крстом око врата и сребреним мачем за појасом.
    -Ко си ти!? Шта хоћеш!?
    Црни човјек исука свој мач. Милица се укопала у мјесту од страха. Човјек проговори:
    -Чујем да вас двије доста знате. That's interesting... Говориле сте о...вампирима? Могао бих вас искористити.
    -Ти си дошао са оним Александром?
    -Dear God, нисам очекивао да ће барбари бити овако добро информисани. Прво лорд од никаквога значаја зна све о оцу Александру, а сада и нека обична сељанка. Вас двије сада полазите са мном.
    -Не приличи свештенику да лови младе дјевојке. И то на силу.-зачу се мушки глас иза свештеника.
    -Уроше!-повика Милица.
    -Зар Ви нисте отишли да ловите чудовиште, оче Абеларде? Зашто узнемиравате једну сељанчицу?
    Абелард врати мач у корице и крену напријед. Прође поред Милице, која се од страха није могла помаћи. Стаде поред баке те проговори:
    -Не приличи једном лорду да се мијеша са нижима од себе. Типично барбарски...
    Погледао је у старицу, те окренуо главу напријед и отишао пут села. Урош зграби Милицу и поведе је са баком ка дворцу. Милица се грчевито држала за њега.
    -Видиш зашто сам био забринут због Александра?
    -Видим...
  6. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Ћириличар за Наслов блога, II "30 сребрних"   
    Урош је стајао поред прозора у својој соби. Гледао је у правцу обале, ка капелици коју је могао видјети из дворца. Тихо, вјетром пригушено, али ипак довољно гласно да се опази, чула се молитва на латинском како допире из капелице. Успјео је препознати Pater noster на почетку службе, али посљедња молитва била му је непозната. Иако читав живот живи поред католика, никада није чуо ту молитву. То му се није свидјело. У собу уђе један слуга:
    -Господару, ваша мајка ме је послала да Вам кажем како је вечера за госте спремна.
    -Добро. Пошаљи некога по њих.
    -Да, Господару.
    Слуга изађе из собе док се Урош није ни помјерио. Лице му се намрштило. "Вријеме је да кренем. Треба дочекати вечерас барем једну лијепу ствар.", помисли он, те крену у дворану гдје је софра већ била постављена.
    На столу је било свакаквих ђаконија-печења, воћа са југа и домаћих јела. За столом је могло сједити педесетак људи. На челу су сједили Урош и његова мајка чекајући своје госте, а лијево и десно од њих сједило је по десет најбољих витезова у Урошевој служби. Сви су чекали. Велика, тешка дрвена врата дворане се отворише, а иза њих се показа 30 свештеника обучених потпуно у црно. Сви су носили сребрене мачеве за пасом, велики крст око врата и Библију закачену за појас, са супротне стране од мача.
    -Добродошли у мој дом, браћо по Богу!-рече Урош;
    -Молим вас, сједите и почастите се благодетима које вам наше царство пружа.
    Отац Александар искорачи напријед и, без ријечи, пође ка своме мјесту. У мртвој тишини, свештеници посједаше за софру, извадише своје Библије и почеше се молити. Отац Александар је водио молитву:
    -Benedicte.
    -Benedicte-поновише свештеници за њим;
    -Oculi omnium...
    -...in te sperant, Domine, et tu das illis escam in tempore opportuno. Aperis tu manum tuam, et imples animal omnes in benedictionem. Gloria Patri, et Fillio, et Spiritui Sancto. Sicut erat in principio, et nunc, et semper, et in saecula saeculorum. А m e n.
    -Mensae caelestis participes faciat nos Rex aeternae gloriae. A m e n.-заврши отац Александар.
    Српски витезови се намргодише. Урош је само мирно сједио и гледао у Њемца. Александар се окрену ка њему и насмијеши се:
    -Опростите, Господару, ако смо испали непристојни. Обичаји нашег реда захтијевају да прије јела ништа не говоримо док се не помолимо. Није то црквена догматика, већ само једна врста малог поста прије гозбе. Молим Вас, не узмите нам за зло.
    -Без бриге будите, оче. Склапање савеза оваквих размјера тешко да може омести обична молитва прије јела.
    -Ах, драго ми је да видим да сте разуман човјек, Господару.-рече Александар с осмијехом.
    Настала је тишина у сали. Витезови су опрезно мотрили на црне свештенике, који су сви ћутали и гледали у Уроша. Утом Урошева мајка устаде:
    -Ако је то све, онда се почастите, света господо.
    -Ох, хоћемо, госпо. Бог вас благословио.-насмија се Александар.
    Сви су почели јести. Витезови су препричавали своја јунаштва и хвалили се својом побожношћу док су систематски брстили све што им под руку дође од хране и пића. Један од њих се толико напио да је запјевао неку сељачку пјесму:
    "Мој голубе, мој голубе,
    не падај ми на малине,
    горо зелена!
    Не падај ми на малине,
    ружо румена!
    Малине су још зелене,
    јоште нису за зобање,
    горо зелена!
    Јоште нису за зобање,
    ружо румена!
    Кад малине буду зреле,
    и саме ће опадати,
    горо зелена!
    И саме ће опадати,
    ружо румена!"
    Остали му се придружише, па и Урош. Мајка га је мрко погледала. Знала је да ту пјесму зна јер је вријеме проводио са сељанчицом Милицом. Један од витезова, смијући се од задовољства, упита свештенике зашто и они не би запјевали.
    -Danke, abar, nein, пријатељу.-рече Александар-Ми смо папски свештеници. Ми се само молимо. Ни обичаји нашег реда нам не дозвољавају ништа више.
    -А какав сте ви то монашки ред, оче?-упита га госпа дворца, Урошева мајка.
    -Свештенички, schönes госпо. Ми овдје чинимо тај ред. Наша мисија на овоме свијету захтијева посебно одабране људе.
    -Само вас је тридесет?
    -Да, госпо. Ми смо "Тридесет сребрних свештеника". Заправо, тако нас обичан народ зове.
    -А како вам је право име онда?
    -Ordo Iscariotus, госпо. Ми смо Јудини апостоли.
    Урошева мајка је заћутала. Била је побожна жена. Знала је Библију, знала је ко је Јуда Искариотски и шта је учинио. Ништа јој није било јасно. Отац Александар се насмија:
    -Видим да не разумијете, госпо. То је и за очекивати. Ни већини свештеника у Риму није јасна наша сврха постојања. Нас је основао папа Иноћентије III као његове личне слуге, па и слуге свих будућих папа. Ми смо нешто попут Алеманске страже вашега цара Стефана.
    -Да...али...Јудини апостоли?
    -Да, госпо. Ми смо апостоли покајања. Јуда јесте издао нашега Господа Криста, али се покајао касније и објесио се, још имајући уза се оних тридесет сребрењака. Ми смо његови апостоли. Доносимо покајање грешним душама које су скренуле са пута.
    -Доносите...покајање...
    -Да, госпо. Некада су наше методе превише за једноставне сељаке који не разумију у потпуности наш ред. Ми се једноставно боримо против Ђавољих слуга и ништа више.
    Урош се окрену ка својој мајци и рече:
    -Та, мајко, зар ти не знаш како нашег госта називају?
    -Оца Александра?
    -Да, мајко. Зову га "Анђелски ловац", али мислим да је много занимљивије испричати како је наш гост једини свештеник у Риму коме су сељаци надјенули нехришћански надимак. Хелсинг, онај који пјева пјесму Пакла, зар не, оче?
    Отац Александар поче да се смије наглас, као да му је Урош причинио велико задовољство.
    -Sehr gutt, her Urosch! Видим да сте одлично обавјештени о мојој експедицији ка капели Томаса Бекета. Нажалост, морао сам доста штете причинити јадним сељанима како бих испунио своју мисију.
    -Вашу мисију, оче?-упита Урошева мајка, још не схватајући Александра у потпуности.
    -Да, моју мисију, мој задатак, како ви кажете на словенском. Морао сам окајати једну јадну душу која је убијала сељаке сваке ноћи. Енглески краљ није ништа могао учинити. Није ни хтјео. Превише је заузет у Француској. Зато се вјерни народ окренуо ка Цркви и молио се за помоћ. И помоћ им је стигла. Дошао сам и послао слугу Луцифера тамо гдје и припада, у ватре Пакла.
    -Оче...опростите ми, али и даље не схватам...
    -Ми ловимо слуге, дјецу Палог анђела, госпо.
    У том тренутку, у салу је улетио један стари сељак дозивајући Уроша. Стража је дотрчала одмах за њим и ухватила га за руке.
    -Станите, пустите јадног човјека! Шта се десило?-продера се Урош.
    -Господару...Господару...Господару...моја жена...у-у-у-бијена је синоћ! Отац Григорије ми је рекао да се Вама обратим што прије! С-с-с-само ми је то рекао!
    Урош је одједном постао забринут. На ум му је пала Милица. И она је могла настрадати синоћ. Знао је чим Григорије шаље овог сељака њему да ово није обично убиство. Урош устаде од софре и приђе сељаку:
    -Иди оцу Григорију и спреми све што је потребно за сахрану. Све ће бити о мом трошку.
    -ГОСПОДАРУ, ХОЋУ ДА ЗНАМ КО ЈУ ЈЕ УБИО! Моју Живку...зашто?
    -Све ће бити завршено, старче. Иди и спреми све са Григоријем.
    Отац Александар узе чашу вина, сркну смирено мало вина из ње, насмјеши се и проговори гласом каквим раније није говорио-дубоким, као да режи:
    -Her Urosch, изгледа да су Искариоти дошли у правом тренутку. Ви сте добро обавијештени о нама. Знате наш посао. Препустите ово нама.
    -Није потребно, оче. Сами ћемо се за ово побринути.
    -Инсистирам. Морамо Вам се некако одужити за ово гостопримство.
    Александар се окрену свештенику до себе:
    -Abelard, I believe it's your turn this time. God's speed.
    Енглески свештеник устаде и одговори на латинском:
    -In nomine Dei...
    Отрчао је из сале док му је сребрени мач звецкао за појасом. Урош нареди стражи да подадне сељаку шта да поједе и да га отпрате до цркве, код оца Григорија. Његова мајка је постала озбиљно забринута. Погледала је оца Александра док је задовољно пијуцкао охридско вино.
    -Ваш...посао...оче?
    Свештеник спусти чашу на сто и погледа у њу:
    -Ми ловимо вампире, госпо.
  7. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Ћириличар за Наслов блога, I "Анђелски ловац"   
    -Хеј, Бранко, сигурно ли је за проћи?
    -Да, да. Само пожурите, Господару, ускоро ми се завршава стража.
    -Не брини се, не мислим ноћити у двору ноћас.
    -Ааа, схватам. Милица значи... Добра је она дјевојка, Господару. Знам је од када је била мала. Сељанчица, али има љепоту и памет једне принцезе.
    -Нема она то без разлога. Журим. И не зови ме више тако! Може неко чути.
    -Ох, да, да. Опростите, Гос...
    -Журим!
    Чувар двора остаде сам испред врата, гледајући на пут обасјан мјесечином којим је његов господар отрчао. Није могао вјеровати шта се догађа. Гледао је за њим све док се није стопио заједно са тамом у даљини, а потом погладио своје брке смјешкајући се задовољно. У то вријеме, испод храста надомак двора, поред напуштене колибе, двије тамне сјенке су чекале некога. Једна је била висока, а друга малена и витка. Пред њима се одједном нашао мушкарац у црној капуљачи. Прилазио им је полако, задихан од трчања, гледајући у високу сијенку. Сијенка се окрену и проговори:
    -Касните, Господару.
    -Знам. Тешко је искрасти се из једног дворца. Мада, теби то никада није било тешко. Шта радиш овдје? Гдје је Милица?
    Малена сијенка помоли се иза веће и потрча ка човјеку у капуљачи:
    -Уроше! Уроше! Уроше!
    Млада дјевојка, дуге смеђе косе, у бијелој сељачкој ношњи скочила је на придошлицу и загрлила га плачући:
    -Било је тако грозно...тако грозно!
    -Милице!? Шта? Шта је грозно!?
    Велика сијенка искорачи из мрака:
    -Била је нападнута. Да нисам био у близини, ко зна шта би се десило.
    -Нападнута!? Ко!? Ко је, да сутра наредим да га баце у тамницу!!
    -Нема потребе, Господару. Побринућу се сам око овога. Ово је моја врста посла.
    Урош преблиједи у тренутку. Стајао је нијем, са уплаканом сељанчицом у на својим грудима, и гледао разгораченим очима у свога саговорника. Угледао му је крв на бијелим рукавицама. За пасом је носио мач у црним корицама које су се јасно могле видјети у тами због црвене јакне коју је носио. Урош још јаче загрли сељанчицу и проговори тихим, љутитим гласом:
    -Видим. Значи, побјегло је.
    -Не задуго. Немате да се плашите ноћас. Сигурно се вратило да спава. Сљедеће ноћи га хватам.
    Чим то изрече, човјек у црвеној јакни нестаде у тренутку, без шума. Изгледало је као да није ни био ту. Урош уведе сељанчицу у колибу. Иако нико не живи ту,неко ју је изгледа био одржавао.. Унутра је било топло, а ватра је пуцкетала док су њих двоје лежали загрљени у постељи. Урош је миловао дугу косу сељанчице која му је лежала на грудима хтијући нешто казати:
    -Уроше, онај човјек ме је спасио. Ко је он? Један од твојих слуга?
    Урош је пољуби како би добио на времену да одлучи шта да одговори.
    -Није он никакав мој слуга.
    -Али, звао те је "Господару"? Никада га прије нисам видјела. Је ли недавно дошао овдје?
    -Он је овдје дуже него ти и ја заједно. Он је мој...човјек од повјерења. Помаже ми ако ми нешто треба и чува двор сваке ноћи.
    -Да њега није било...онај хајдук би ме сигурно уб...
    -Али није! Доста више! Не могу сад да то замишљам, Милице!
    Нијема тишина је испунила собу након Урошеве вике. Само је ватра и даље пуцкетала. Милица је спустила главу, затворила очи и направила се да спава Урошу на грудима.
    -Извини, љубави. Знам да си забринут због сутра. Долази ти у посјету...
    -Анђелски ловац. Барем га тако зову. Не знам шта да очекујем од тог Њемца.
    -Зашто уопште католик долази у Србију? И то баш код тебе?
    -Цар Стефан покушава да направи савез са Папом. Спрема се да удари на Турке.
    -Па зашто код тебе онда долази?
    -Не знам. Примио сам писмо од Патријарха лично да га примим у госте. Важно је да овај савез успије. Све сам очекивао, али нисам мислио да ће Папа послати баш њега као изасланика! Мада, нисам ни очекивао да ћу завољети једну сељанчицу рођену да буде принцеза...
    -Ма, само ти мени тако слатко избјегавај причу. Нисам ја обична сељанка, зато одговори ми. Ко је он?
    ***
    Велика врата дворца се отворише раним јутром. Кроз њих ујахаше латински витезови у тешким челичним оклопима. Барјактар је носио заставу са кључевима светог Петра, а поред њега је јахао висок човјек, плаве косе и браде...Њемац. Био је сав у црном, а за пасом му је висио дуги сребрени мач. Сјахавши с коња,пришао му је господар дворца:
    -Vater Aleksander...
    -Причам ја и шизматичке језике, Господару Уроше.
    -Онда ми нећете замјерити што ћу говорити по словенски, ако већ нисте цару Карлу. Добродошли у мој дом, оче Александре. Одаје за вас и вашу пратњу су спремне поред католичке капеле, близу обале. Мислим да ће Вам бити угодно међу својом паством.
    -Mein Gott, а ја сам чуо да су варвари мање пословни него ми на Западу, кад одмах ме дочекаше информације. Ви сте изузетак, Господару Уроше!
    Млади властелин стеже шаку те се уједе за усну не би ли претрпио увреду.
    -Ако ми дозвољавате, Господару Уроше, најрадије бих се сада мало одморио y својим одајама.
    -Наравно, оче. Вечерас сте сви позвани на вечеру. Послаћу по вас када буде вријеме.
    -Naturlich. Auf wiedersien, mein Sohn.
    Свештеник и његова пратња су се окренули и пошли ка капелици. Неки пламен је горио у очима господара Уроша док је гледао за њима. Био је љут због дрскости свештеника...али и забринут због тога ко му је гост. Само важне ствари су вриједне присуства оца Александра, "Анђелског ловца", и никада ништа на добро не изађе када Папа њега пошаље. Урош се окренуо својој мајци:"Не знам шта Цар и Патријарх хоће са оваквима...".Мајка стави руку своме сину на раме:"Сине, он је Божији човјек на крају свега. И ја страхујем, али барем ми то пружа неку утјеху...Дај, сада, иди и одмори се. Ја ћу се побринути за вечеру.". Млади господар се повукао у своје одаје, а његова стара мајка, стојећи у црвеној одјећи испред цркве код које дочекаше оца Александра, погну главу, прекрсти се и тихо прозбори:"Помози, Господе. Ово не слути на добро...".
  8. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Александар Милојков за Наслов блога, Насушни Хлеб   
    (објављено у Православном мисионару јануар/фебруар 2013)
    Хлеб наш насушни дај нам данас... (Мт 6, 11)

    За молитву Оче наш можемо слободно рећи да је по свему нај . Најсветија, јер нас је њој поучио сам Син Божији. Најстарија, јер потиче са самог почетка Хришћанства, записана руком јеванђелиста Матеја и Луке. Најдубља, јер су је многи Оци Цркве тумачили и из ње изводили предивне богословске истине. Најчешћа, јер је неизоставни део сваке Свете Литургије, сваке личне молитве и молитвеног правила.
    Ова узвишена молитва Господња је права ризница богословских тема, ризница божанских истина. Прави драгуљ над драгуљума, не само међу јеванђеоским и другим библијским и хришћанским текстовима, већ свеукупног хришћанског, живог литургијског Предања. За који год редак из ове Господње молитве да се дотакнемо, могли бисмо написати књигу, отворити поглавље о хришћанској догматици, беседити. Заиста, право стваралачко семе. Надахнуће хришћанског богословља за сва времена и векове. На овом месту желели бисмо да се позабавимо, не више до само једном мишљу, једном реченицом из ове предивне молитве. То је део о мољењу хлеба. „Хлеб наш насушни дај нам данас“, како преноси јеванђелиста Матеј (Мт 6, 11) или „Хлеб наш насушни дај нам сваки дан“, како преноси јеванђелиста Лука (Лк 11, 3). Питање гласи: који хлеб овде молимо?
    Свети Оци, као и савремени егзегети, тумачили су ово место на више начина. По једнима, то је евхаристијски хлеб, односно Тело Христово (наш Свети Владика Николај Велимировић, рецимо, је тако тумачиоу у својој књизи „Вера светих“). По другима (најпознатији међу њима је Свети Максим Исповедник и његово „Тумачење молитве Оче наш“), овде се ради о уобичајеном хлебу, о храни која нам је неопходна за живот. Такође, постоје и тумачења која обједуњују два претходна, те под „насушним хлебом“ подразумевају и евхаристијски и уобичајени хлеб (Свети Филарет Московски, на пример, у свом „Катихизису“). Но, иако овде имамо, такорећи, три егзегетска приступа питању „насушног хлеба“, мишљења смо да се ова тумачења не искључују, те да је свако од њих исправно.
    Егзегетски кључ који нам је овде потребан јесте лингвистичка и литургијска анализа датог текста. Али, не сепаратно већ интегрисано. Лингвистичка анализа унутар литургијског говора, смисао речи унутар литургијске стварности. Мишљења смо да је то аутентични кључ за разумевање и Библије у целости, као богослужбене, литургијске Књиге. Како ћемо даље видети, ниједно од наведених тумачења овог одељка из Господње молитве не одступа од Литургије, као егзегетског кључа.
    Хлеб који се у молитви тражи, у старогрчком изворнику, назива се „епиусисос“. Тај придев има следећа могућа значења: дневни, свакодневни, одређен за идући дан, одређен за будућност, те оно ште је насушно потребно, неопходно за живот. Пођимо сада у трагање за смислом реченог. „Тон артон имон тон епиусион“ – „Хлеб наш насушни“, онај који нам је неопходан за данас... Иште се од Бога неопходна храна за човеков живот, у, да тако кажемо, уобичајеном смислу – обична, свакодневна храна, човеку потребна. Ово показује једну имензију Свете Литургије. Као икона Царства Божијег, она је присуство тог, за нас будућег Царства сада и овде. Али, на један парадоксалан начин – сада и овде, али још увек не. Света Литургија је реалност искорака из историје који бива у самој историји. Зато је Света Литургија онтолошки испреплетана будућим (есхатолошким) и садашњим (историјским) бићем. Епицентар тог укрштања је управо хлеб који у молитви иштемо. Овде, како рекосмо, видимо искање хлеба који нам је потребан за свакодневни живот. Свакако, ово је историјска нит Свете Литургије. Баш као што су и јектенија „за благорастворење ваздуха“, „за изобиље плодова земаљских“, „за времена мирна“ и др. Међутим, хлеб који нам је потребан данас , „тон артон имон тон епиусион“, значи и Хлеб незалазног Дана, Хлеб Царства Божијег – Тело Господа Исуса Христа. Ово „данас“ значи и присуство Дана који чекамо. Јер, Света Литургија јесте икона Дана, Осмог, оног који иде после историјског, седмог, суботњег дана – икона вечног покоја у Царству Божијем. На то посебно указује „епиусиос“ у значењу следећег, будућег дана. „Тон артон имон тон епиусион“ је, дакле, неопходни Хлеб одређен за будући (Дан) Век – Сам Господ Исус Христос, Који на више места Себе поистовећује са хлебом. Вели: „Хлеб је Божији (о артос ту Тхеу) који силази са неба и даје живот свету.“ (Јн 6, 33). И гле, како му апостоли говоре исто оно што и ми иштемо у молитви Господњој: „Господе, дај нам свагда тај хлеб!“ (Јн 6, 34; уп. Лк 11, 3: „Хлеб наш насушни дај нам сваки дан.“) Господ, потом даје тумачење: „Ја сам хлеб живота... (о артос тис зоис)“ (Јн 6, 35). Такође, Христос своје Тело поистовећује са евхаристијским) хлебом у парекселанс литургијском догађају Тајне Вечере (Мт 26, 26; Мк 14, 22; Лк 22, 19). Те Његове речи чујемо на свакој Светој Литургији: „Узмите, једите ово је Тело моје...“
    Јасно је да је ово она друга, есхатолошка нит Свете Литургије. Има тумача који придев „епиусиос“ разумевају као „надсушти“ (митрополит Антоније Блум, „Научимо се молити“). Лингвистички овај придев, мишљења смо, ипак се не би могао тако превести, мада звучи слично са старогрчким придевом „иперусиос“, што значи „надсушти“, „надприродни“, наиме Бог. Тај придев срећемо у прелепом божићном кондаку Светог Јована Мелода (Слаткопојца) „Дјева днес“ („Данас Дјева“, грч. „И Партхенос симерон“). Кондак каже: „Данас Дјева рађа Надсуштога...“ (грч. „И Партхенос симерон, тон Иперусион тикти...“). „Иперусиос“ звучи слично као „епиусиос“, али ипак немају исто значење. Предлог „ипер“ (над, изнад) је, иначе, веома често употребљаван у отачкој књижевности, посебно у традицији (Псеудо) Дионисија Ареопагита. Имао је улогу да означи оно што је изнад, у смислу изван овога света, онострано, трансцедентно (=недоступно људском појмовном знању). Зато су Оци обичавали да уз придеве које приписују Богу стављају предлог „ипер“ (над), па је Бог називан „наддобрим“, „надмудрим“, итд. Прилог „над“ (ипер), дакле, нема улогу да покаже како је, рецимо, Божија доброта већа од људске. Не, већовде „над“ означава онтолошко а не квалитативно својство. Бог је, тако, наддобар (грч. иперагатос), јер је његова доброта потпуно изван искуства доброте овога света, онострана доброта – сасвим нешто друго, од онога што човек у искуству овога света може појмити. У том смислу, „иперусиос“ значи „који није од овог света“, „трансцедентан“, „оностран“, „надсуштаствен“ (од грч. „ипер“ – над и „усиа“- суштина, биће). Но, ово је лингвистичка анализа и по њој придеви „епиусиос“ и „иперусиос“ немају истоветно значење.
    Међутим, у литургијском конктексту, како смо видели, „епиусиос“ има и значење „иперусиос“, тако да се тумачење митрополита Блума не може искључити. У том литургијском контексту, придев „епиусиос“, по нашем мишљењу, много ефектиније изражава богочовечанску и историјско-есхатолошку реалност Свете Литургије. „Иперусиос“ је придев који се тиче само Бога, непримењив је на оно изнад чега је – на створени свет. У том смислу, надсуштасвени хлеб (иперусиос артос) био би оксиморон. Тај непремостиви јаз између суштина два света, Бога и човека, премошћује Личност Сина Божијег, Његово присуство као оваплоћеног и васкрслог Богочовека. Управо тај мост представља Света Литургија – као присуство Богочовека Христа.
    Са своје две нити, историјском и есхатолошком, коју смо, надамо се, показали кроз синтагму „насушни хлеб“, Света Литургија говори и опомиње – на две бриге о човеку. У својој есхатолошкој нити, она опомиње да нема места очајању и да живот и радост имају коначну реч у односу на историјску патњу и смрт. Но, у својој историјској нити, она носи јаде и муке палог и смртног човечанства. Опомиње да Црква није само учешће у Есхатону, већ и брига о смртном, страдалном и потребитом човеку. Света Литургија је Крст и Васкрсење. Она је брана есхатолошком утопизму и историјском, егзистенцијалном трагизму. Опомиње есхатологисте и есхатомахе, једнако као и историцисте и историомахе. Идеалисте и материјалисте. Пита: „Где ти је човек?“ Садашњи и будући? Фасцинантно, видимо како је дубоко и вишеструко литургијско значење синтагме „епиусиос артос“ (насушни хлеб). Та синтагма просто дише Светом Литуријом и на један предиван начин укршта и сједињује две реалности, које Литургија у себи садржи, историју и Есхатон; две природе, божанску и људску, несливено и нераздељиво. Заиста, сва мудрост, све истине, цела догматика, сва хришћанска књижевност и уметност, цео хришћански живот налазе се у Светој Литургији. Хришћанство јесте Света Литургија.
    Александар Милојков
  9. Волим
    YOKA је реаговао/ла на Ћириличар за Наслов блога, V "Александрова миса"   
    Урош је брзо корачао, бијесан, стишчући десну шаку. Никога није видјео испред себе, само пут, само пут којим је требао ићи што брже. Био је гнијеван. Био је бијесан, изван себе. Прошао је кроз врата која вода у двориште католичке капелице у селу и кренуо да уђе у њу. Рука му је пошла за дршком од врата капеле, али је стала прије него је дотаче. Не смије тако да ради. Не смије бијесан да уђе унутра. Та, то је Божија кућа, није то мјесто за срџбу. Повуче своју руку натраг, скупи шаку, затвори очи и удахну дубоко. Вријеме састанка ради преговора о савезу је за два дана. Још један разлог да се смири. Патријарх Јоаникије долази ускоро. Није мудро ишта нагло радити прије његова доласка. Ипак, ови Искариоти нису обични свештеници. Нису ни обични људи. Полако, као кроз маглу, Урошу су се јављала сјећања са једног путовања прије десет година...
    Прво чега се сјетио са тог путовања била је мучнина коју је имао на броду.Први пут је тада крочио на неко пловило и отиснуо се на море. Стајао би на ивици палубе дубровачког трговачког брода, држећи се једном руком за ограду, а другом за стомак. Никада му није било тако лоше. Отац је био заузет са капетаном брода са којим је разговарао шта ће радити када стигну у Рим. Обојица су имали забринуте изразе на својим лицима. Млади Урош је то све примјетио, али није могао да се усредсреди боље због мучнога љуљања брода на јадранским таласима. Прво пристаниште је било близу Равене. Дубровчани су имали некаква посла тамо, па су српски властелин и његов син кренули у обилазак града. Урош је био запањен богатством Италије. Свуда су били трговци, банкари и занатлије, свештеници су служили молитве у велелепним катедралама, а старе цркве су додавале посебну љепоту граду. У једној цркви, Урош се загледао у фреску на којој бјеше десетак људи окупљених око човјека у пурпурној одјећи и са круном на глави. Сви су му се додворавали или стајали проед њега попут слуга док је он гледао у Уроша мрким, чврстим, сигурним погледом. Отац га је позвао к себи. Урошу и даље није било добро од љуљања брода на мору. Био је зеленкаст у лицу. Његов отац, погладивши своју мрку браду насмија се и удари сина по рамену:"Ха! Мој син, а тако осјетљив! Све је то крива твоја мајка! Превише те тетоши! Нека! Кад се вратимо, биће ти мало тежи живот, знаш!?". Властелин прсну у гласан смијех, а потом, када се смирио, сједе и погледа на Уроша. Очи су му цаклиле од среће. Његов син је израстао у доброг младића, јаког, паметног, образованог. Ускоро ће почети да га уводи у управљање земљом којом је њихова породица управљала још и прије власти светородне династије. Он је све што му је Бог подарио...и био је срећан. Ништа више није ни желио. Овај пут у Рим је почетак одраслог доба живота за Уроша.
    Одједном, он нагло сједе поред оца и ухвати се за стомак.
    -М...мука ми је, оче... - рече уз тешке уздахе.
    -Изволи, ово ће ти помоћи, дјечаче.-зачуо се глас како одзвања старом катедралом
    Пред момком и његовим оцем је стајао свештеник, држећи флашицу у десној руци коју је испружио напријед. Урош подиже главу и угледа високог, снажног човјека. Необично за свештеника, поготово за католичког. Коса и мало браде што је имао били су плави, а очи зелене. Стајао је испред њих двојице у црној одјећи, а око врата висио му је велики латински крст.
    -Hier, das ist für dich, Sohn.-рече свештеник.
    -Опростите, оче, али не разумијем вас.-рече младић.
    Свештеник се насмјеши:
    -Ох, не не не! Опростите Ви, млади господине! Мислио сам да сте из Хрватске. Једини Словени који пролазе овим путем задњих дана су Хрвати трговци. Умјешани су у рударске послове, па су научили њемачки не би ли се лакше са Саксонцима споразумјели.
    Пружио је Урошу флашицу хладне воде коју он попи наискап. Била је освјежавајућа, хладна као снијег са херцеговачких планина. Мучнина је нестала истога трена. Свештеник се благо осмјехивао:
    -Дакле, не значе њемачки, па зато претпостављам да нисте хрватски трговци. Босанци?
    Урошев отац се укључи у разговор:
    -Срби, оче. Пошли смо у Рим.
    Свештеник сада погледа у брадатог човјека поред младића.
    -Чудно, веома чудно. Ријетко се срећу Срби у Италији. Поготово Срби на путу за Рим. Неким послом идете, или...
    -У неку руку. Идемо заједно са Дубровчанима, па их чекамо док не заврше своје послове овдје, код вас, у Равени.
    -Ах, нисам ја из Равене, господару. И ја сам на путу натраг у Рим. Био сам на мисији у име Његове Светости у Енглеској.
    -Каква срећа онда. Хвала Вам, оче. Видим да је мом сину већ боље.
    -Наравно да јесте. Дао сам му Свету водицу, благословљењу од стране Његове Светости. Свети Дух је присутан у Риму, шта год говорили шизматички свештеници... Сада ме извините, морам се вратити на пут. Нека вас Господ наш чува на вашем.
    Свештеник крену према излазу. Како је корачао, катедралом је одзвањало звекетање мача у корицама.
    Урош уздахну још једном. Смирио се. Сада може ући у катедралу из које је допирао глас богослужења. Отворио је врата и ушао унутра. На клупама је сједило мноштво сељана слушајући пјевање оца Александра. Глас му је био јак, снажан, пун посвећености и побожности. Сада није тренутак. Урош сједе у задњу клупу тако да нико га не примјети. Слушао је Александра како пјева Pater noster. То је био исти глас кога је слушао онога дана када су Искариоти дошли. Након што Александар испјева још неколико молитви на латинском, окренуо се према пастви и, неочекивано, почео да држи проповијед на словенском:
    "Ми смо слуге Господа и вијесници Његове Правде. Ми смо оруђе Његовог Светог Бијеса на Земљи. Позвани смо да очистимо страхом, претварајући у пепео, тијела непријатеља Његових. Ми смо доносиоци покајања, путокази ка путу Јуде Искариотскога који се на крају покајао и објесио, још у руци држећи својих тридесет сребрењака.
    Браћо и сестре, сви ваши неокајани гријехови, окајте их прије него буде касно! Спасите своје душе постом, исповједањем и кајањем! Ђаво ради на многе начине како би загосподарио вашим душама и вашим тијелима. На вас шаље искушења, пожуду, срџбу, завист, гордост, тјера вас да лажете, да крадете, убијате, да радите против Бога Јединога! Овим свијетом ходе двије врсте људи-они вјерни Богу, Исусу Кристу и Светоме Духу, и сви остали који мисле да можда чине добро, али не знају да је извршавање Божије Воље једино и највеће добро! Божија Воља не трпи слуге Ђавола, ни оне који их помажу, јер су и они исто тако његове слуге! Њима је, као вама, потребно покајање! Потребно им је показати на Прави пут Истине! Потребно је да сазнају и да схвате да ће се спасити само ако њихови гријехови буду окајани! До тада, чувајте се таквих, јер ви сте бедем наше Свете Цркве у овој земљи. Покајте се за своје гријехе! Спасите се и вршите Вољу Божију! На Страшноме Суду Неокајани ће бити бачени у ватре Пакла, а Праведни ће живјети у Врту Еденскоме, заједно са Господом, Оцем својим! Исповиједите ваше гријехе Искариотима, и покајте се, и биће вам опроштено. А ви, који се не покајате, Искариоти ће вам донијети покајање, данас, сутра, или на Страшном Суду! Амин!".
    Сељаци се подигоше са клупица и кренуше да се редају испред исповједаонице. Ниједан није напустио капелицу а да се није исповједио. Урош устаде са свога мјеста и крену ка њемачком свештенику. Александар му пође у сусрет. Није изгледао изненађен што је Урош ту.
    -Господару Уроше, надам се да сте уживали у мојој проповједи.
    -Нисам знао да сада смијете држати службу на неког другом језику, мимо латинског, а поготово не да смијете на српском.
    -Обични свећеници не смију, господару. Али, ми смо десна рука Његове Светости, рука која држи један од кључева светога Петра. Ми смо апостоли, а они говорише на разним језицима, надахнути Духом Светим.
    -Значи све што чините, заправо је Свети Дух надахнуо, оче?
    -Управо тако.
    Урош склони поглед у страну. Није могао гледати Александру у очи. Свештеник настави:
    -Рекао сам вам и раније-наше методе многи, чак и у Риму, не разумију. Ми само вршимо Вољу Божију.
    -А како сте сигурни шта је воља Божија?
    -Vicarius Сина Божијега изражава његову Вољу, Његова Светост.
    -И као такви, све што чините није гријех?
    -Све што радимо по наредби Његове Светости, шта год то било, да.
    Урош подиже свој поглед. У очима му је горио огањ љутње:
    -Зар Папа наређује да се тргају мачеви на сељанчице и старице?
    -Ако стоје на путу Воље Божије...-Александар мирно одговори.
    -Зар је то Божија Воља?
    -А зар је Божија Воља хранити и чувати ђавољег слугу у дому своме?
    -Нису сви људи слуге Божије, ни сва друга бића слуге Ђавола.
    -То су чудовишта...
    -Чудовишта се не разликују по томе како су створени, већ шта и зашто раде. Чудовишно тијело не одређује чудовиште.
    -Живот је за живе, Србине, а прах и пепео припадају праху и пепелу три метра испод земље, ближе своме господару.
    Урош пође нешто да каже, али Александар га прекину:
    -Божија Воља је врховни закон. Све што је против природе, оно је и против Бога и оно се мора покајати или сатријети. Искариоти су се заклели да ће искоријенити ову демонску пошаст која хара Европом већ седам стотина година дошавши заједно са другом пошасти у људском обличју. Не покушавај зауставити Вољу Божију, Србљине, и прихвати очишћење и покајање које Искариоти доносе са собом. Што се дуже не покајеш, више ћеш патити...
    Урош се згрануо. Хтједе да повиче, али, ипак, био је у цркви, па тихо рече, дрхтајући:
    -Само је једном такни...кунем ти се...
  10. Волим
    YOKA је реаговао/ла на antics за Наслов блога, Лион   
    Свака кап што с небеса дође,
    натапајућ земљу и што у њој труне,
    мило собом носи дах свеже висине;
    све да спере може - и штроке и рђе,
    ал не може тугу с којом душа гине.
    Нек ме неко слуша!
    Да вриснем немам снаге:
    гласнији од мене гром су и олује.
    А толико бреме тегли ова душа
    и кроз терет нада и љубав ми струје.
    Глув је ово град у сваком свом трену:
    странце и не виде, зазиру од муке.
    А ја јесам странац - без капе, без собе
    само с зрном наде које нема цену,
    са жељама које други ће да здробе.
    Када дажд отпочне са својим мирисом
    и када све заспе исто, без разлике,
    и кад све ућути прекривено хуком,
    кад се све умири - ко под кипарисом,
    баш ту је мој дом, ту ја на свом.
    Остајем да и све и сва волим,
    ал без наде да ће ико чути.
    Можда неко слути тек трептај у тмини
    душе своје ту наду што ја њоме горим.
    Пресликаћу срце граду - отисак у глини.
  11. Волим
    YOKA је реаговао/ла на antics за Наслов блога, Несаница   
    Зашто покушавам да начнем ову причу? Застрашујућа је белина папира преда мном, а срце се стегло, и шта из њега да изађе? Шта да кажем о њему уопште? Да, боли ме душа због њега. Он неће да сарађује...



    Ево, опет говорим о себи, уместо да рекнем неку о њему. А ваљда и мора тако, јер и он кад мене гледа – гледа мене, али својим очима. Тако сам ја – ја, а он – он. Ја сам због њега ја, он ме чини мноме, а ја, опет, њега чиним да он буде он. Зашто, за име света, покушавам да започнем једну страшну причу? Зашто му све то не бих рекао? Али, зар нисам? Можда ме није чуо. Можда ми није поверовао, можда ме није озбиљно схватио, а можда сам ја – не по први пут у своме животу – био неуверљив. И зато, изгледа, хоћу да папиру и читаоцу предам ову причу. Без обзира што је не говорим њему лично – а много сам му је пута говорио – ја ипак њоме њега чиним њиме. Да, за мене он је посебан, јединствен и једини.



    Ја ћу признати већ на самом почетку да сам се често понашао као баобаб кога нису стигли да почупају и немилосрдно, бескрупулозно и себично креће у освајања и нове покоре.



    Готово је. Већ миришем на злочинца. Као, ја бих све променио, све бих исправио, само како ћу? Као, сувише је времена прошло, и једно велико парче живота проживљено је овако... Како сад, после свих тих и толиких глупости, да се правим да сам нови човек? Негде сам прочитао овакву реченицу: „Сувише дуго је овако, да би било другачије“.



    Дуго сам се и пред собом оправдавао: заиста то није моја кривица! Па зар сам ја бирао прилике које су ме сачекале на земљи када су моја плућа по први пут удахнула слатки ваздух и када је моје грло по први пут закмечало? И стварно – нисам; ergo, не могу бити крив што је све још пре мене постављено наглавце и наопачке. Нико ме није питао да ли ја хоћу да угледам сунце. А и пре тога, све су други већ закували. И моја ће младост исто тако проћи: изменићу се до непрепознатљивости, да они који тада буду млади неће моћи да верују како сам и ја некада био еластичан, агилан и колагено насмејан без сувишка коже. Ја то, дабоме, знам. И шта сад да се ја ту кидам око нечега што ме је, дакле, дочекало и не могу да га променим?



    Ето, тако сам се оправдавао. То самосажаљевање језиво је исто колико је језив и проблем због ког је оно настало на ободима душе. А најјезивије је то што се и данас још понекад служим истим тим оправдавањем. А шта је истина?



    Истина је да истина никада није једноставна, а опет јесте једноставна. Она сасвим антиномично има два лица, која се не потиру, иако се међусобно често искључју. Моја истина је да мене све то погађа. Верујем да је унутрашња површина мога желуца упропашћена и да изгледа као месечева поршина, или као дрезденско поприште. Опада ми коса. Испод перути имам болне, црвене печате који пламте. Често добијем аритмију. Од дувана сам добио хроничну опструктивну болест плућа, а од алкохола који сам попио за своје младе године, почињем полако слабије да памтим. Као да покушавам да се самоказним.



    А она права истина, она која ће једном, можда, одговорити на питање да ли је све било истина, ту истину не знам. Знам само да иако ја не знам да ли јесте или није, осећај кривице ми скраћује и отима сан понекад и ноћима заредом. У мраку тада покушавам да разазнам ствари, напрежем се и мада сам свестан да су игре светлости и сенки само привиђења (на крају, како преко дана нисам видео фонтану у соби, и одакле она, уопше, ту?), ја им се препустим. Можда је то стање... онај полусан, оно кад си пијан од умора, а здраво заспати не полази за руком. Онда се појави та шарена фонтана и из ње изађе много чудна риба. Онако, окер жута, к'о у цртаним филмовима, са неким петрол плавим... уствари, можда пре азур плавим вертикалним штрафтама на боковима, онако прилично подсећа на новчић кад се убацује у аутомат, са великим очима – стварно баш слатка риба – изађе, дакле, и каже мирно: „Пиши у име истине, у име свега што памтиш и пре рођења, пиши за сведочанство себи, да се сећаш одакле си дошао. Пиши у име свега што се збило и онога што се одиграло.“



    Ја онда приђем фонтани и са једног њеног зида узмем фино зарезану графитну оловку, али жути, крути папир (подсећа на папирус) као да је натопљен уљем и не дâ ми се да запишем неке дивне, важне речи које су ми на језику, а знам да ће оне убрзо ишчилити из сећања. Ако су уопште и постојале неке речи, ако све није био немушти производ моје уобразиље. Понекад ми се чини да те речи заправо долете до мене и ја само треба да их забележим, док их неко други говори (можда она окер жута риба?), па оне уопште и не стижу до мог мозга, до мог сећања, осим ако бих успео да их прочитам, када бих претходно успео да их запишем. Али, преко проклетих листова оловка клизи не остављајући трага, а и сами листови се понекад распадају...



    Много ме муке стане онда да се отргнем и од фонтане, и од жуте рибице и од писања и од... свега. Кад следећег тренутка отворим очи окрвављене од несанице и аветања, фонтана неће бити ту. Један... два... три! Проклета окер риба је, на сву срећу, стварно нестала. Или је одлучила да оде.



    Останем у мраку, останем без мастила, останем без папира у овој суровој, форсираној неспаваној ноћи. Храбри немају савест, смели презиру одговорности. На кладионици расту квоте да ћемо преживети. Значи, почели су да типују на то да ћемо пропасти. Срећа да су изумели мобилне телефоне – сетим се у мраку. Моћи ћу да пишем без светла, без мастила и папира. Пишем 300, 700, 1200, 3400 карактера. Пишем у екстази. И не успем да запамтим поруку, да је сачувам у меморију телефона. Ујутру, уређај је стерилно чист од моје ноћашње инсомничне одисеје.



    Можда све почиње и полази од тога што соба обично буде глува, сама и хладна. И онда, пре него заспим ја отворим непроветрене фијоке и из њих извучем збирку најразличитијих артефаката музеја моје прошлости. Преврћем све те ствари које су већ толико пута испревтане и тако остављене за друго вече. Отцепци прошлости се ређају пред мојим очима. Да ли је то зато што желим да сањам оно лепо што сам некада доживео, или стога јер се јежим од осећаја déjà vu-а? Наилазим на све и свашта: познате предмете, познате рукописе, фотографије познатих лица, времена и места. Али како миришу женска писма! Као да жене генерацијама уназад развијају и с колена на колено – с мајке на ћерку преносе ту тајанствену вештину израђивања писама мушкарцима. Ма колико да је писмо старо, ма колико да је испресовано – као цвет рунолиста у хербаријуму – кад се отвори коверат и папир се извуче, седеф ће се дискретно пресијавати исто као и некада, и полако, неприметно, тај чудни опојни, слаткасти мирис, тако карактеристичан, почеће да голица мозак. Можеш принети хартију уз саме ноздрве, али мирис нећеш осетити ни снажније, ни јасније. А биће ту. Летеће као звездана прашина око носа и неуморно ће подсећати на први пољубац, на прве женске груди, на прву топлоту тела, на бескрајну шетњу у трену једне зимске ноћи, на некада популарну „јеж“ фризуру и на још стотину лептирова у стомаку и још хиљаду дрхтаја.



    Можда је све то борба против очајања, против безизлаза кривице. Јер, страшно је кад видиш звер како се помаља испред тебе, како лагано устаје и загосподарује простором. А ти си беспомоћан и немаш ништа у руци чиме би је обуздао, макар примирио, ако не баш отерао. Отварају се дубоке јаме деформација и стидних тајни, чуваних са руменим образима. Све су то путокази кроз страшну шуму душе. Ти путокази показују правац где се налази она страшна, нема, потмула истина, која је, и тако саката, одговор на многа питања, можда чак и она почетна и крајња.



    А он све ово не зна. Мислим да никада чак није ни наслутио. И он, додуше, има своје несанице: рачуна, пише, брише, гужва папире – све ћутке. Понекад, кад се јако замисли, кад одлута у мислима веома далеко, може се видети како му се усне ситно, ситно мичу. То он сам са собом говори. Решава нерешиво и уклапа неуклопиво. И зачудо – врло често успева у томе. Међутим, оно што је вредело у струци, у свету мера и материјалâ, сметало је у животу. Увек је нешто запињало – сећам се. Изгледа да је он себи сâм био најбољи саговорник. Рекло би се – машина. А ја осећам кривицу, што мора да значи да и он бол осећа. Можда рачуна само механички, а уствари о томе са собом разговара? Изгледа да је тај његов унутрашњи саговорник, тако нем за околни свет, био страшно гласан и глагољив изнутра: он никада није умео да слуша другог, а да не одлута погледом у неку недогледиву даљину. Дуго сам се био питао шта то има у његовим наочарима, шта се то у њима види, па сам их једном чак и метнуо на нос, да проверим. Ништа, само мутно од диоптрије у плусу.



    Никако нисам успевао да га схватим. Али сам га ипак некако осећао и тако разумевао. Нисам знао шта он унутра то говори, али сам осећао да није пријатно. Нешто није било у реду. Мислим да сам тада највише од свега желео да ме он разуме, макар да ме саслуша. А време ми је цурило као песак кроз прсте, већ сам каснио са одласком и требало је да сам већ на путу. Нисам могао. Нисам могао, јер сам морао да му се оправдам, а то није било могуће. „Глупе ли ситуације!“ – помислих једне ноћи. Ја дрхтим као тинејџер, тресем се као отровани пацов сламајући се и давећи се у његовом болу, а он опет уклапа потребе и могућности, производ и доступан материјал. Но, није време које ми је одлазило било проблем: годинама уназад ми смо се гледали са чуђењем. Он није схватао зашто ја морам тако, али је разумео да не могу другачије. А и ја сам то исто осећао кад је он у питању. Међутим, и поред свега ја сам се осећао као лупеж који долази по ноћи (зар зато ноћу аветам?) да раскопа и украде. Ипак сам ја због њега ја, а он је он због мене.



    И онда сам се само пустио. Престао сам да се батргам, престао сам да покушавам. „Решиће се само од себе“, мислио сам (показаће се да сам много пута касније у животу посегао за таквим решењем, што није особина којом се поносим). Каква кукавичка предаја! Стварно сам лопов. На крају – десило се управо оно чега сам се прибојавао. Он је био повређен. Потмуло је јечао. Чудо једно како све може да изгледа повређен човек. Човек, дабоме, бива другачије повређен него пас, или шаран, или храст. Углавном, био је ужасно повређен, као да је и он све разумео, као да је и он унапред све тачно знао, само се трудио да ту мисао угуши у себи. Ту смо изгледа исти он и ја: мислиш – ако негираш, ако не мислиш о проблему, он ће нестати, сâм ће се од себе решити, околности ће га натерати да се реше. И тако, док ти се неумитност приближава уз тутњаву, ти се попут осуђеника на смрт надаш да ћеш погубљење избећи, да ће те у последњем часу помиловати. Али, није тако.



    И после тог почетног удара он је некако спласнуо. Далеко од тога да је бол уминуо; не – он је још јачи и дубљи био, само га није надимао, већ му одузимао тонус. И још више је ућутао, као да је успео да и оног унутрашњег себе натера да умукне. Ћутао је и ћутао. Ја сам испрва испрекидано, трапаво покушавао да се оправдам. Мрсио сам неспретно о овоме и ономе, тако и толико да ни мени више није било јасно шта ја хоћу да кажем и чему све то. Његово ћутање ме јепоражавало. Да само није било тако! Лакше је бити роб него слободан, лакше је мрзети него волети (што је парадокс, јер волети јесте у природи човека, а мрзети није), лакше је бити мртав него жив. Да смо се бар мрзели, све би било лакше. Али у том случају, нити бих ја био ја због њега, нити би он био због мене он. Било би нам лакше – то сигурно; али нестали бисмо, престали бисмо да постојимо. А за човека је ипак најважније да буде човек, јер на другачији начин не би могао да постоји, и то у свакодневним стварима, а тек у жудњи да се разуме шта је то што јесте и зашто је оно. Ако би престао да буде човек, преживео би катастрофу – то да, али изгубио би интегритет. Слушао сам једном да ће неку будућу катаклизму преживети само бактерије и бубашвабе. Што се мене тиче, то значи да ће свет престати да постоји: људи чине наш свет, ја не постоји без ми. А овде смо били уздрамани управо ми: и он и ја.



    Отишао сам и оставио га у непомичном ћутању. Али и ја сам се променио: наш неми разговор се продужавао без престанка, јер сам и ја добио једног унутрашњег саговорника. Тај је покварењак увек држао његову страну и без престанка ме осуђивао не уважавајући ни један једини мој аргумент. Нисам се љутио – можда је и био у праву. Уствари, радовало ме је што после тог слома, тог земљотреса ми нисмо остали изломљени; били смо – напротив – залепљени на један чудан начин. Несанице су постале стална стварност и скоро увек ми се догађало да последњи тренутак инсомничног магновења, тамо пред зору кад бих обично заспао исцрпљен, ја размишљам о њему. Почело је и то да ми он буде прва мисао кад отворим капке изнад отежалих подочњака, премда сам у потпуности и неподељено уроњен у свој живот, који је тада био посебно неумољив и немилосрдан. А он не знам како је спавао. Не знам ни да ли је спавао.



    Време је пролазило и ми смо се некако залечили. Остао је тај јаз који нисмо успели да савладамо, о неким стварима (управо – о једној јединој) више нисмо говорили, али смо постојали. Нашли смо начин (или се начин сâм нашао), и постојали смо можда и садржајније него икада пре. Рекао сам раније да је лакше умрети, а да је теже живети; да је лакше мрзети него волети. Још увек мислим да је тако. Али, када се све сведе, није ствар само у томе да нешто буде лако. Не треба мешати утеху и удобност и сматрати једно за друго. Јесте лакше умрети, али је радосније живети. Залечили смо се и често смо скупа ћутали. Или смо почињали неодређене реченице, које се чак нису завршавале ни са три тачке: једноставно би се изгубиле у неговорењу, утихле би у ћутању. Једном сам га поздравио и кренуо окружен својим животом. Ништа више није било као пре, нити ће кад то моћи поново да буде. Али може се рећи да смо сада постојали на један нов, неустајали, свеж начин. Ваљда је све у сагледавању ствари, а свако има свој став и своју перспективу. Он и ја исто тако. А ја сам и даље ја јер постоји он. А он јесте он због мене. То је једино битно. На несаницу човек навикне, мени чак и згодно дође: у њој утапам осећај кривице. Једино тај осећај још никако да прође.


  12. Волим
    YOKA је реаговао/ла на padreex за Наслов блога, О БРАКУ И ПОРОДИЧНОМ ЖИВОТУ - СВЕТА МУЧЕНИЦА ЦАРИЦА АЛЕКСАНДРА Ф. РОМАНОВА   
    О БРАКУ И ПОРОДИЧНОМ ЖИВОТУ - СВЕТА МУЧЕНИЦА ЦАРИЦА АЛЕКСАНДРА Ф. РОМАНОВА
    Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција.
    Божанствена замисао се због тога састоји у томе да брак доноси срећу, да он живот и мужа и жене чини потпунијим како нико од њих не би изгубио већ да обоје победе. Ако брак ипак не постаје срећан и не чини живит богатијим и потпунијим кривица није до саме брачне везе; кривица је до људи који су њоме сједињени. *****
    Брак је Божанствени обред. Он је био део замисли Божије када је Он стварао човека. То је најприснија и најсветија веза на земљи.
    *****
    После склапања брака прве и главне обавезе мужа су према жени, а жене - према мужу. Они морају да живе једно за друго, да једно за друго дају живот. Раније су обоје били несавршени. Брак је сједињавање две половине у јединствену целину. Два живота су повезана у тако тесан савез да више не постоје два живота него један. Обоје до краја свог живота сносе свету одговорност за срећу и највише благо оног другог.
    *****
    Дан свадбе треба увек памтити и издвајати га између других нарочито важних датума у животу. То је дан чија ће светлост до краја живота обасјавати све друге дане. Радост због склапања брака није бурна него дубока и мирна. Када се сједињују руке и изговарају света свечана обећања изнад брачног олтара долећу анђели и тихо певају своје песме, а затим штите срећни пар својим крилима када почиње њихов заједнички животни пут.
    http://emanuil.serbi...info/t256-topic
    Васпитати дете - Мера која Вам се враћа у Ваше крило
    Најлепши призор на Светој Литургији је свакако када после позива свештеника " Са страхом Божјим вером и љубављу приступите" наша деца похрле на извор живота. Али ту се не завршава васпитавање и уопште сазревање деце у данашњем свету.Свакако да је тајна у почетку.Ако дете од малих ногу пораста у Цркви и слушајући сваке недеље беседе свештеника има много веће шансе да се снађе у вртлогу модерног живота.Али ту је ипак и још један део темеља који је нама родитељима ма колико се трудили још увек тајна. Како обликовати у кући једно младо створење а наћи меру којом ће дете мерити свет око себе. Како објаснити детету да ако му је друг или другарица рекао нешто ружно или га увредио да не треба вратити истом мером или чак већом, већ волети и тог друга и ту дгугарицу без обзира на увреде а да дете не осети да је изгубило вредност у очима другова и другарица.Поготово ако знамо данашње стање у друштву у целини па и у школама где су мерила вредности апсолутно окренута наопако и где ће једно православно и верујуће дете имати великих потешкоћа да не изгуби део себе а да ипак буде прихваћено у друштву и поштовано од стране околине. Као што рекох- тајна је у почетку. Треба бити не философ него виртуоз па наћи начин и објаснити да некада и не може све да буде онако како ми хоћемо да се морамо научити да примамо и победе и поразе са истим осећајем да је све то добро за нас. Једино ако верујемо у љубав Божију ћемо све у животу прихватати као дар. А то можемо само својим примером, својим животом јер мала деца више уче гледајући наше животе и наше поступке него што прихватају изговорену реч.
    Данас имамо ситуацију када децу у школама на веронауци уче (нека ми опросте поштовани вероучитељи) да је довољно бити дете, ићи у Цркву и сви ћемо бити спашени. Па тако наша деца која су у Цркви такорећи порасла немају сазнање да се за Царство небеско морају и потрудити, него све примају као нешто што им по природи ствари припада. Тиме још више доприносе и наши Свештеници ( нека ми опросте и они) који тако олако деле благослове за причешћивање на свакој Литургији да дете малтене дође до четвртог разреда основне школе а да нема свест о посту ако на томе родитељ не инсистира.Па се тако деси да у време великих постова када су Цркве пуне имамо ситуацију да деца која су ту сваке недеље имају много слободније понашање у Храму него деца која су дошла једном или два пута годишње. Овима првима је то свакако сазнање да се налазе у дому Оца свога дало понекада и превелику слободу, а то је опет се враћамо темељу, у породици.Јер ако дете у кући не научи да оца мора послушати иако се не слаже са њим,тешко ће иако је у Цркви сваке недеље научити да прихвати вољу Божију,да научи шта је послушање и поштовање.
    Са друге стране деца која не живе у породици где се живи литургиски Цркву доживљавају као нешто страно, као неки терет који ће отпоштовати једном или два пута годишње када га на то натерају мајка или бака, а и сам пост као терет који ће гледати како да избегне.Самим тим и мерила вредности су му другачија. Опет се враћамо на почетак. Какви ће бити људи,колико ће бити спремни да се жртвују за друге, како ће се снаћи у овом модерном добу? И опет се враћамо на почетак. Тајна је у почетку. Само да он буде богоугодан и благословен.
    И још нешто :Ако хоћете да богоугодно васпитавате своју децу, више причајте Богу о својој деци, него деци о Богу. Тајна је у молитви.
    http://emanuil.serbi...t476-topic#1101
    Једна од многобројних тема на форуму.
    Razgovori o slikarstvu
    http://emanuil.serbi...slikarstvu#1014
    Htedoh da napisem stogod na ovu temu...Ali to bi bio moj monolog za nekoga zanimljiv a za nekoga dosadan.Pa sam odlucio da otvorim diskusiju na temu duhovnog stanja stvaralaca i primalaca kulturnih dobara i odnosa drustva prema kulturi i kulturnim potrebama .Kuda vodi ovo stvaralastvo danas ?Da li oplemenjuje dusu ili je dekadentno i oportuno lepoti koja je osnov umetnosti....
    Djordje Milovanovic
×
×
  • Креирај ново...