Jump to content

Бранко Тапушковић

Члан
  • Број садржаја

    30
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from zuti car in Зоран Ђуровић: Субoтарске чисте-нечисте животиње   
    Док не пробам лава, за мене је свиња- цар животиња!
  2. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Kaludjerovic Sreten in Интегрални текст ("Хаванске") декларације Папе Фрање и Патријарха Кирила   
    Горди Албион се, дакле, љути, сматрајући да је Епископ Рима поклекао. Сад ми здраворазумски не би требали много да ликујемо у смислу побједе, напротив. Унијаћење је дефинитивно "пуштено низ воду" од стране Папе Франциска ( Њофре   ), а сад предстоји нимало лак задатак да се то утуви усијаним главама, јер су многи, како неко прокоментариса прије, још увијек у 17.вијеку у односу на Православље. Много ће још воде протећи ријекама док ми Правослвани не будемо њима шизматици. Овај сусрет би требало посматрати као сусрет двојице најпозванијих, а забринутих за судбину човјечанства уопште, што се из Декларације веома јасно види. Криза породице, друштва, брака евидентна је у свакој парохији. Хришћани, и једни и други, страдају од Индонезије до Кеније, физички, а духовно се страда широм свијета. Посебно обраћање омладини мора да обрадује сваког, на млађима свијет остаје, ако им старији што оставе. Почело се од онога што је заједничко, а о ономе у чему се разликујемо може се разговарати, не одбацујући унапријед и не осуђујући за непоправљивост, сви смо ми помало блудни синови.
  3. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Suncokret54 in Интегрални текст ("Хаванске") декларације Папе Фрање и Патријарха Кирила   
    Горди Албион се, дакле, љути, сматрајући да је Епископ Рима поклекао. Сад ми здраворазумски не би требали много да ликујемо у смислу побједе, напротив. Унијаћење је дефинитивно "пуштено низ воду" од стране Папе Франциска ( Њофре   ), а сад предстоји нимало лак задатак да се то утуви усијаним главама, јер су многи, како неко прокоментариса прије, још увијек у 17.вијеку у односу на Православље. Много ће још воде протећи ријекама док ми Правослвани не будемо њима шизматици. Овај сусрет би требало посматрати као сусрет двојице најпозванијих, а забринутих за судбину човјечанства уопште, што се из Декларације веома јасно види. Криза породице, друштва, брака евидентна је у свакој парохији. Хришћани, и једни и други, страдају од Индонезије до Кеније, физички, а духовно се страда широм свијета. Посебно обраћање омладини мора да обрадује сваког, на млађима свијет остаје, ако им старији што оставе. Почело се од онога што је заједничко, а о ономе у чему се разликујемо може се разговарати, не одбацујући унапријед и не осуђујући за непоправљивост, сви смо ми помало блудни синови.
  4. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Милан Ракић in Интегрални текст ("Хаванске") декларације Папе Фрање и Патријарха Кирила   
    Горди Албион се, дакле, љути, сматрајући да је Епископ Рима поклекао. Сад ми здраворазумски не би требали много да ликујемо у смислу побједе, напротив. Унијаћење је дефинитивно "пуштено низ воду" од стране Папе Франциска ( Њофре   ), а сад предстоји нимало лак задатак да се то утуви усијаним главама, јер су многи, како неко прокоментариса прије, још увијек у 17.вијеку у односу на Православље. Много ће још воде протећи ријекама док ми Правослвани не будемо њима шизматици. Овај сусрет би требало посматрати као сусрет двојице најпозванијих, а забринутих за судбину човјечанства уопште, што се из Декларације веома јасно види. Криза породице, друштва, брака евидентна је у свакој парохији. Хришћани, и једни и други, страдају од Индонезије до Кеније, физички, а духовно се страда широм свијета. Посебно обраћање омладини мора да обрадује сваког, на млађима свијет остаје, ако им старији што оставе. Почело се од онога што је заједничко, а о ономе у чему се разликујемо може се разговарати, не одбацујући унапријед и не осуђујући за непоправљивост, сви смо ми помало блудни синови.
  5. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from feeble in Интегрални текст ("Хаванске") декларације Папе Фрање и Патријарха Кирила   
    Горди Албион се, дакле, љути, сматрајући да је Епископ Рима поклекао. Сад ми здраворазумски не би требали много да ликујемо у смислу побједе, напротив. Унијаћење је дефинитивно "пуштено низ воду" од стране Папе Франциска ( Њофре   ), а сад предстоји нимало лак задатак да се то утуви усијаним главама, јер су многи, како неко прокоментариса прије, још увијек у 17.вијеку у односу на Православље. Много ће још воде протећи ријекама док ми Правослвани не будемо њима шизматици. Овај сусрет би требало посматрати као сусрет двојице најпозванијих, а забринутих за судбину човјечанства уопште, што се из Декларације веома јасно види. Криза породице, друштва, брака евидентна је у свакој парохији. Хришћани, и једни и други, страдају од Индонезије до Кеније, физички, а духовно се страда широм свијета. Посебно обраћање омладини мора да обрадује сваког, на млађима свијет остаје, ако им старији што оставе. Почело се од онога што је заједничко, а о ономе у чему се разликујемо може се разговарати, не одбацујући унапријед и не осуђујући за непоправљивост, сви смо ми помало блудни синови.
  6. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на александар живаљев у Интегрални текст ("Хаванске") декларације Папе Фрање и Патријарха Кирила   
    Патријарх Кирил је у интервју који је дао каналу Russia Today, који ће бити у цјелини емитован сјутра, јавља Интерфакс-религија, изјавио да је једна од тема његовог разговора са папом Франциском била нужност да се поправе односи САД и Русије, који садашњим погоршањем пријете да доведу до свјетске катаклизме.
    "Нужно је учинити све да се спријечи рат. То је сада први задатак. Он стоји и пред Американцима и пред Росијанима (грађанима Русије). Он стоји и пред свим људима који су у стању да трезвено прате оно што се догађа", рекао је патријарх.
    Он је нагласио да је и у доба хладног рата било мирољубивих иницијатива хришћана обје земље и пита се што сада то не би било могуће.
     
    http://www.interfax-religion.ru/?act=news&div=61951
  7. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Кратос у Интегрални текст ("Хаванске") декларације Папе Фрање и Патријарха Кирила   
    Crkva ili na grčkom eklesija jeste sabranje mnogih u Hristu.Mislim brate da to znaš valjda i da ne treba posebno da se naglašava pošto si učitelj pravoslavnog hrišćanstva nas neukih.
    Spasenje je ostvarivanje zajednice u Hrstu,usinovljenje do poznanja Boga kao Oca u Duhu Svetome.To je množina u jednini ili ti Jedno u mnoštvu.Mnoštvo ličnosti(loze) na jednom čokotu(Hristu) 
  8. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на александар живаљев у Интегрални текст ("Хаванске") декларације Папе Фрање и Патријарха Кирила   
    Разумије се. Но, као хришћани дужни смо колико знамо да говоримо нелицемјерно. Дио,бојим се већи, хрватског епископата, живи у 17. вијеку када је однос према православним у питању. Увијек истичем примјер ријечког надбискупа г. Илије Девића, као супротан, позитиван примјер. Нека се и молитвама св. Леополда Мандића, чије мошти походе Хрватску ових дана и међу водећим хрватским клиром нешто промјени.
    Но, да се вратимо теми: декларацији папе и московског патријарха. Чини ми се да, иако је то став Мјешовитих богословских комисија, нигдје до сада на тако високом ниво није речено да "унијатизам" није пут остварења јединства. Друго, ниједан римски првосвештеник у посљедњих хиљаду година, опет чини ми се, исправите ме, ако гријешим, није тако јасно признао канонско устројство православних (сами православни то теже признају једни другима).
  9. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Ненад Р. in Зоран Ђуровић: Субoтарске чисте-нечисте животиње   
    Док не пробам лава, за мене је свиња- цар животиња!
  10. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from -Владимир- in Зоран Ђуровић: Субoтарске чисте-нечисте животиње   
    Док не пробам лава, за мене је свиња- цар животиња!
  11. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Рапсоди in Зоран Ђуровић: Субoтарске чисте-нечисте животиње   
    Док не пробам лава, за мене је свиња- цар животиња!
  12. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Kaludjerovic Sreten in Зоран Ђуровић: Субoтарске чисте-нечисте животиње   
    Док не пробам лава, за мене је свиња- цар животиња!
  13. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Јелена011 in Зоран Ђуровић: Субoтарске чисте-нечисте животиње   
    Док не пробам лава, за мене је свиња- цар животиња!
  14. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Дејан in Зоран Ђуровић: Субoтарске чисте-нечисте животиње   
    Док не пробам лава, за мене је свиња- цар животиња!
  15. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Suncokret54 in Зоран Ђуровић: Субoтарске чисте-нечисте животиње   
    Док не пробам лава, за мене је свиња- цар животиња!
  16. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Милан Ракић in Зоран Ђуровић: Субoтарске чисте-нечисте животиње   
    Док не пробам лава, за мене је свиња- цар животиња!
  17. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Justin Waters in Зоран Ђуровић: Субoтарске чисте-нечисте животиње   
    Док не пробам лава, за мене је свиња- цар животиња!
  18. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Zoran Đurović in Зоран Ђуровић: Субoтарске чисте-нечисте животиње   
    Док не пробам лава, за мене је свиња- цар животиња!
  19. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Јефимија Крунић in Последице погрешног тумачења еп. Ј. Зизјуласа   
    Богословствовање Епископа Пергамског је ускраћено управо за тај- ЛИЧНОСНИ однос. Кад причешћујемо народ Божији, не говоримо ли име сваког понаособ причасника, потврђујући тиме његову личност? И послије службе, пијући кафицу, не разговарамо ли са тим истим људима као личностима? Сретнемо се у шетњи са парохијанима и ето опет разговора са личностима, о томе као нам је било прошле недеље на служби, понека анегдотица, и ето наставка заједничарења. Отприлике тако гледам на ту проблематику, да кажем.
  20. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from ............. in Последице погрешног тумачења еп. Ј. Зизјуласа   
    Богословствовање Епископа Пергамског је ускраћено управо за тај- ЛИЧНОСНИ однос. Кад причешћујемо народ Божији, не говоримо ли име сваког понаособ причасника, потврђујући тиме његову личност? И послије службе, пијући кафицу, не разговарамо ли са тим истим људима као личностима? Сретнемо се у шетњи са парохијанима и ето опет разговора са личностима, о томе као нам је било прошле недеље на служби, понека анегдотица, и ето наставка заједничарења. Отприлике тако гледам на ту проблематику, да кажем.
  21. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Arsenija in Последице погрешног тумачења еп. Ј. Зизјуласа   
    Богословствовање Епископа Пергамског је ускраћено управо за тај- ЛИЧНОСНИ однос. Кад причешћујемо народ Божији, не говоримо ли име сваког понаособ причасника, потврђујући тиме његову личност? И послије службе, пијући кафицу, не разговарамо ли са тим истим људима као личностима? Сретнемо се у шетњи са парохијанима и ето опет разговора са личностима, о томе као нам је било прошле недеље на служби, понека анегдотица, и ето наставка заједничарења. Отприлике тако гледам на ту проблематику, да кажем.
  22. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на verum est in beer у Није храст, шта да радимо? Затрпавај!   
    Почеле припреме за затрпавање базилике
     
    Изградња Коридора 10 према Бугарској, који треба да прође преко ископина ранохришћанске базилике код Беле Паланке, биће настављена упркос апелима стручне јавности да се радови обуставе и базилика као културно наслеђе заштити.
      Координатор радова на Коридору 10 Борко Жиравац рекао је Танјугу да ће изградња источног крака Коридора 10 према Бугарској бити настављена, додајући да је било довљно времена да се нађе решење за заштиту базилике током протекле три године, од када је откривена тачно на средини трасе на којој треба да буде изграђен ауто-пут.
     
    „Испред и иза базилике налазе се озбиљни захвати, то су пројекти мостова већих дужина, постоје косине, стабилизују се и разрађују. Ми само спроводимо оно што нам је речено“, нагласио је Жиравац.
      Припреме за козервацију након чега ће базилика бити затрпана почеле су средином протекле недеље и упркос бројним протестима, од њих се до сада није одустало.
    Жиравац је истакао да постоји решење Републичког завода за заштиту споменика културе да се на садашњем нивоу базилика конзервира.
    „Биће направљен елаборат конзервације, установиће се у ком је стању и свакако ће бити заштићена. Мислим да је током претходне три године колико је стајала отворена базилика прилично девастирана и пропала више него за све године колико је била похрањена на овом месту“, каже Жиравац.
    Археолози из нишког Завода за заштиту споменика тражили су од републичких институција да обуставе радове на коридору и да заштите базилику у изворном облику и на месту на којем је откривена.
    Предлози за измештање базилике ни на једну од две предложене локације нису били прихватљиви.
    „Ова базилика се налази на локалитету Кладенчиште и показује да је ово био један од важнијих центара у периоду раног хришћанства у 5-6. веку. Блиска је Великој базилици у Белој Паланци и њен значај је велики с обзиром на то да се налази на подручју археолошког налазишта Ремизијана, центра епископије у којој је био славни Никита Ремизијански“, рекао је за Танјуг Зоран Митић, археолог из Беле Паланке.
    Митић је рекао да је базилика истражена и да ће након затрпавања остати записи о њој, али да ће она након изградње пута остати испод асфалта, недоступна.
     
     
    Тиме, сматра Митић, осим што губи историја културе, губе и Бела Паланка и околина, јер базилика носи огроман туристички потенцијал који ће затрпавањем бити изгубљен.
    Становници Беле Паланке тешка срца су примили вест о затрпавању базилике и наставку радова на Коридору 10 на овој траси пута. Млади Беле Паланке упутили су и јавни протест, а покренут је и протест на друштвеним мрежама.
     
    Апел археолога да се базилика не затрпава Српско археолошко друштво протестовало је због одлуке Републичког завода за заштиту споменика културе да дозволи затрпавање и прелазак коловоза аутопута ка Бугарској преко ранохришћанске базилике у Кладенчишту.„Одлука централне институције заштите културних добара у Србији у потпуној је супротности са основним цивилизацијским тековинама и самим циљевима постојања Завода“, навели су из тог друштва.
    Споменици културе сведоче о томе да Србија није била „пусто поље“ у далекој прошлости, па не би требало да буде ни сада, када се заштита баштине намеће као један од цивилизацијских приоритета. Из наведених разлога, археолози апелују на Министарство културе и информисања, Скупштински одбор за културу и информисање, председника Србије и председника Владе да својим ауторитетом спрече затрпавање базилике.
     
    http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/501/%D0%97%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/1968117/%D0%9F%D0%BE%D1%87%D0%B5%D0%BB%D0%B5+%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5+%D0%B7%D0%B0+%D0%B7%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5+%D0%B1%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B5++.html
  23. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from александар живаљев in Последице погрешног тумачења еп. Ј. Зизјуласа   
    Богословствовање Епископа Пергамског је ускраћено управо за тај- ЛИЧНОСНИ однос. Кад причешћујемо народ Божији, не говоримо ли име сваког понаособ причасника, потврђујући тиме његову личност? И послије службе, пијући кафицу, не разговарамо ли са тим истим људима као личностима? Сретнемо се у шетњи са парохијанима и ето опет разговора са личностима, о томе као нам је било прошле недеље на служби, понека анегдотица, и ето наставка заједничарења. Отприлике тако гледам на ту проблематику, да кажем.
  24. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на ............. у Последице погрешног тумачења еп. Ј. Зизјуласа   
    Желео бих да чујем мишљења православних теолога и свештенослужитеља о овде изложеним питањима. И истакао бих да је овде приказана само мала богословска недоумица, на коју бих желео да чујем још нечије мишљење; дакле, недоумица, а не коначни суд. ( 1 )
    Не доводим у питање Зизјуласов допринос православној теологији, нити је ово критика његове теологије. Реч је о начину како многи схватају и доживљавају његову теологију у духу савремених прилика у Цркви, а што може да има негативне последице.
    Већини је  Зизјуласово учење одлично познато, тако да ћемо његову еклисиологију сажети у основне поставке.
    - На Литургији, Епископ је икона Христа.
    - Свештеници су икона апостола.
    - Ђакони су икона анђела, они омогућују дијалектички однос између народа и клира, „спона и препона“ између клира и народа.
    - Народ је народ Божији, тј. икона светих у Царству Небеском.
    - Све скупа – Литургија је икона Царства Небеског.
    - Евхаристија изображава есхатон, у њој се остварује јединство створеног и нествореног, она се поистовећује са Црквом.
    Дакле, све овде изложено је Зизјуласово богословско мишљење, формирано под утицајем Писма, Предања и Отаца, али је и даље – само богословско мишљење. То није догма утврђена на било којем од Васељенских сабора. Неки црквени канони и црквени писци заиста показују веома слично  схватање црквених служби и евхаристије, али, као што смо рекли, ништа од тога није утврђено као званично вероисповедање Цркве. Сходно томе, имамо слободу да постављамо одређена питања, не бисмо ли ово учење још боље схватили, можемо рећи – и егзистенцијално прихватили. Или одбили.
    - Хијерархија између различитих служби у Цркви овим је  подељена.  Служба је икона небеске стварности. Ја као свештеник делам овде попут апостола, а ја, као епископ, на литургијском сабору сам икона Христа. Узевши у обзир православно учење о иконама, то носи одређено значење.
    - Све ово и не би био проблем, када би у Цркви постојало здраво схватање јединства у различитости, али је, на жалост, као што ћемо видети, преовладало истицање разлика науштрб јединства.
    - Зизјулас  замера западу на уметању психологије у теологији, на доживљавању Цркве као институције и на пренаглашавању харитативних делатности. Са друге стране, он као да Цркву не види ван времена трајања Литургије. Једно једноставно питање се, дакле, намеће: шта кад се заврши Литургија која траје отприлике сат и по? Зар смо хришћани и стремимо ка Христу само док богослужење траје? Зар се сво сједињавање са Христом, и сва Цркве исцрпљује у Светој Тајни? Тему охристовљеног живота Зизјулас не спомиње. Каже да је Црква  парадокс, њени чланови су грешни – то јесте тачно. Свакако да не треба инсистирати на моралном пуританству, али ако је хришћанин присједињен Христу – врлине су последица таквог јединства. Не говоримо дакле, о моралном аспекту , већ о охристовљеном животу. Ову ставку треба додатно анализирати.
    Није, дакле, никакав проблем у ономе што је Зизјулас рекао. Проблем је у ономе што је изоставио да каже. Због тога многи сво хришћанство виде само и искључиво  у Евхаристији и епископу. У својој сотириологији веома штуро описује било шта што би се тицало хришћана док не присуствују Литургији. Кажем, иако Литургија јесте од највећег значаја за нас, може бити погубно ако Евхаристију отргнемо од целине и представимо је саму, издвојену, као циљ живота. Читаоцу, дакле, може лако деловати да је поента хришћанства учествовање у Светој Тајни и – то је то. Писац није у толикој мери имао у виду дух времена, наклоњен секуларизму, дух који није постојао у време које је тема његовог изучавања ( прва три века хришћанства) .
    - Пергамски епископ, у ствари, уопште не троши ни реч да теолошки осмисли живот конкретног човека, личности, иконе Христове.  Читалац може стећи утисак да се он као личност вреднује само у светлости своје службе. Зизјулас веома наглашава појам личности у својој теологији, који често остаје управо то – појам. Његова еклисиологија и сотириологија  је поприлично безлична. Свет сагледава кроз службе. Свет се спасава кроз службе. А личности? Дајући овакво и оволико значење одређеним службама, многи „изгубе“ своју личност у њима. У домостроју Божијем прво сам епископ, а потом Николај.  Опет кажем, чудно је да Зизјулас који говорећи о тријадологији сјајно објашњава да је Личност Оца узрок постојања Свете Тројице, дакле – Личност ( Ипостас )  ставља пре Природе; у свом учењу о спасењу човека занемарује значај  човекове личности. Његову слободу своди на „да“ или „не“ које би рекао у одговор на Божији призив, опет у контексту Евхаристије.
    - Савремени теолози често сву своју еклисиологију и сотириологију своде на говор о Евхаристији, литургијским службама и есхатону, без чврсте повезаности и прожетости са конкретним животним контекстом. Не увек, али често. Шмеман, рецимо, се увек дотиче контекста времена и конкретних потреба савременог човека. Због тога његова теологија звучи увек актуелно, али ће га и због здраве критичке мисли многи бити спремни назвати поборником протестантске теологије. Зизјулас тек на моменте показује критичку мисао по овом питању  и то увек кад прави паралеле са западном теологијом. Иронично је да је у жељи да се успротиви институционализму цркве, изнео учење које многи данас користе управо за стварање институционализма. Опет ћу рећи: то је до читалаца, а не до аутора, и то великим делом због оног шта је аутор изоставио да каже.
    - У средњем веку је било живо учење како је земаљска јерархија оличење небеске ( широм хришћанског света, али је то на Западу било далеко истакнутије). Тада је то било проширено на цара као Божијег изабраника и монархију као Богом установљен систем. Земаљски цар је симбол небеског, државно уређење је слика небеског уређења. Наравно да је црквени сталеж заузимао значајне позиције у тој слици. Земаљски поредак мора постојати и мора се поштовати, он је оличење небеског, а потврде за то су налажене у Светом Писму и у списима светих отаца, нарочито у делима тадашњих писаца и теолога. Све је то импоновали онима који су то учење одржавали актуелним. Са друге стране, они са дна те лествице нису имали други избор, осим да ћуте и буду послушни, јер другачије неће задобити Царство небеско.
    Не желећи да профанишем не мали труд пергамског епископа, напоменућу опет да он нипошто није имао намеру да се настави на ову средњовековну премису – чак напротив. Али многи  поштоваоци његовог дела би то могли учинити и већ чине. Сам теолог је рекао да не постоје одвојене „земаљска“ и „небеска“ јерархија, али многи онда у „земаљској“ виде икону „небеске“ и – чини се иста подела. Уколико црквеном поретку  и ауторитетима пружите статус догме ( а ка томе као да се стреми ), онда не постоји начин да један ђакон отворено иступа , или противречи једном свештенику, нити ико од њих епископу. При том се умеша, често ван контекста и здравог смисла појам „послушности“ и ми више немамо Цркву Божију у којој је здраво, хришћанско, братско послушање, већ ропска потлаченост. Некако сви спомену значај народа који Зизјулас истиче: без „амин“ које ће рећи народ ниједна одлука Сабора није и не може бити валидна (Разбојнички Ефески сабор, Флорентинска унија, итд. ). Да ли се данас народ пита за ишта? Зато се у терминологији често раздваја „црква“= свештенослужитељи и „народ“= лаици. Народ се, просто, не осећа као Црква. Односи се своде на односе различитих служби, а не различитих личности. Ти другог истински не познајеш, будући да га гледаш кроз призму  ауторитета. И други ти се претставља у призми своје надређености или потчињености. Не прилази ти као Јован Руфиму, као човек човеку, као христос христосу – већ ти прилази и открива ти се као потчињени ауторитету, као народ или свештеник епископу. Не открива ти се служећи у љубави, јер да би неког волео, мораш имати жив однос са њим, мораш га познати као личност и дозволити да те позна као личност, не   –  потчињен ти је хладно, механички, по свом јерархијском месту и титулом иза имена.
    Зизјулас се  у више наврата  противи схоластици, али он управо прати њене трагове. Сама подела теологије на еклисиологију, сотириологију, итд. није ни библијска, ни светоотачка, а то је подела која је данас актуелна. Tо је „академска“ терминологија. Наравно, самим тим ако нешто у својој терминологији није ни библијско, ни светоотачко, не мора нужно значити да не може да објасни Христов Домострој и наше место у њему. Али се кроз „поделу“ теологије удаљује од живог и животног контекста, удаљује се од прожимања свих тих делића Божијег Промисла, и, можда најважније, не узима се у обзир човек као личност, са својим жељама, потребама, слабостима, са својом јединственошћу. Човек, боголика личност, махом се објашњава као чинилац научне теорије. Он делује као „шраф у машини“ Божијег Промисла, део „евхаристијског система“.
    - Зизјулас је своја дела писао махом за школоване теологе, или за оне који теологију  изучавају. Терминологија његове теологије не треба бити примењивана у мисионарској делатности Цркве. Мислимо, дакле, на  беседе. Настављачи Зизјуласовог дела морају имати у виду слушаоце којима се обраћају, у супротном ће бити попут сејача који баца погрешно семе на тло које је, врло могуће, плодно. Простом слушаоцу, вернику, Зизјуласова догматика у свом оригиналном облику звучи као обична филозофија. Његове идеје је потребно заоденути у конкретни животни контекст и прилике, у говорни српски. Бар оне ставке које је могуће тако представити. Уколико се служи Зизјуласовом терминологијом приликом недељних и празничних проповеди, то је држање беседе само својим саслужитељима и себи самом.
    - Оно што је такође приметно јесте да су службе епископа, презвитера и ђакона формиране кроз историју Цркве, а због њених потреба. У првом, харизматском периоду, термин „епископ“ и „презвитер“ били су синоними.  Да не помињемо како је у то време постојало мноштво других служби које су до данас изгубљене или попримиле другачији облик: ђаконисе, заклињачи, путујући проповедници, пророци... Шта је са њиховом „иконолошком онтологијом“? Зар је они нису имали у време док су чинили удове на Христовом Телу? Јесу. Чија су икона они били? Овде се јавља нешто што је Афанасјев добро објаснио, а тиче се емпиријских потреба Цркве и њене догматике.
    „ Утицај емпиријских фактора на црквени живот је до извесног степена природан и законит: то је онај данак који Црква плаћа за своје пребивање у емпиријском животу. Он је законит и природан дотле док у црквеној свести емпиријски фактор чува свој емпиријски карактер, односно док га црквена свест сматра за нешто привремено и пролазно, али оно постаје незаконито и неодговарајуће када га црквена свест догматизује, укључујући га на тај начин у саму природу Цркве. Догматизовање емпиријских фактора јесте догматизовање онога што је несавршено у црквеном животу и прихватање као норме свега оног чега у Цркви, у суштини, не би требало бити. Утицај догматизованих емпиријских фактора је много погубнији за црквени живот него утицај емпиријских фактора као таквих“. ( 2 )
    Теолошко питање је дакле следеће: да ли су данашње службе у Цркви поредак успостављен од самога Христа и апостола, а који се одржао захваљујући апостолском прејемству; или је данашњи поредак производ тока историје и емпиријских потреба Цркве? Можда је најбоље узети у обзир и синтагму ова два виђења: прва Црква није имала уређење епископ – свештеник – ђакон – народ, али се рукоположењем одржало прејемство, и Црква је изнедрила нове службе и укинула ( или променила ) старе службе.  То уопште не негира благодат добијену рукоположењем, нити валидност службе. Али могло би негирати догматизовање одређене службе. Зашто?
    Делује да Зизјуласова еклисиологија догматизује црквене службе, оне које су формиране у датим историјским околностима због потреба Цркве. Уколико су укинуте службе ђакониса, заклињача, сеоских епископа, врло лако би се могло десити да садашње службе буду замењене другима и поново би у њима нашли иконолошко значење. То није уопште погрешно. Морамо имати у виду да су све литургијске службе привремене. „А кад дође савршено, онда ће престати што је делимично“ ( 1.Кор.13, 12 ). Као што ће у Царству икона престати да има своју првобитну сврху, јер ћемо заједничарити са Прволиком Који је на њој; тако ће и литургијске службе, иконе небесих служби, у Царству постојати без првобитне сврхе, јер ћемо достићи „савршено“.  Опасност иконолошке онтологије лежи у могућности њене злоупотребе у емпиријском животу, тј. у могућности грубог раслојавања степена свештенства, као и у удаљености свештенства и народа. Неки свештенослужитељи однос Христос – апостоли – народ виде само кроз призму ауторитета, подчињености, степеновања благодатних дарова, а то  је нешто против чега је Зизјулас био категорички против. Епископ је епископ због потреба народа, тј. Цркве, он са народом и свештенством служи Богу; епископ није епископ због Богом успостављеног поретка, због оличења небеских стварности, због „паралеле“ са Рајем. То би онда било подражавање божанских делања, и у богослужбеном концепту ни по чему се не бисмо разликовали од многобожаца. Поредак, макар био и Богом благословен и макар Његова благодат пребивала на носиоцима разних служби – овај поредак су створили људи, тј. Црква, за потребе Цркве. Ако служитељ не обавља функцију која се службом претпоставља, или ако служба не одоговара потребама Цркве, ако не рађа „добар плод“, није на спасење и благостање – она се укида. Историја је то показала. Није епископ икона Христова самим својим рукоположењем и тачка, не, колико је икона Христова својим односом према личностима у Цркви, а тај однос се не исцрпљује само у Литургији. Дакле, редослед  је обратан: црквене службе, тј. личности које имају одређену службу својим односом према личностима и целини Тела Христова добијају иконолошко значење, ми због тога видимо у њима иконе, због улоге и смисла сваке од тих служби у светотајинском и "емпиријском" животу. Да, и у "емпиријском", под наводницима, јер у суштини и нема поделе на живот  у Цркви и ван ње, нити на емпиријско = „животно“  и светотајинско, широко говорећи. Служба презвитера није само да служи са народом Свете Тајне: његова служба подразумева све оне пастирске делатности због којих се светотајинско јединство протеже и ван трајања самог чина Свете Тајне. Наравно, исто важи и за службу народа и за остале службе: отвореност, искреност,  љубав, милосрђе. Личност стоји пре службе. Тако је било у првим вековима. А данас?
    Занимљиво да Зизјулас који слови за настављача дела Св. Игњатија Богоносца превиђа поређења која он прави. „ Чините све под председништвом епископа који је на месту Божијем, и презвитера на месту збора апостолског, и ђакона, мени најдражих, којима је поверена служба Исуса Христа“.   Зашто, дакле, овде делује да ђакони имају веће достојанство од презвитера? Једноставно је: у датим историјским околностима ђакони су били ближи и епископу и народу, они су обављали харитативну делатност и старали се о припреми Вечере Господње. Као што смо поменули, презвитерска служба се није одмах појавила, већ временом.   Занимљиво је приметити да  сабори из древне Цркве не упоређују епископа са Христом, већ са апостолом.   Ово значи: у тим историјским околностима свака од ових служби била је икона другачије службе из домостроја спасења, јер је светотајинско - животни контекст тих црквених служби имао другачији значај за Цркву. Ако се било која служба у светотајинско – животном контексту удаљи од свог прволика – да ли је то и даље икона? Да ли икона која избледи остаје икона и указује на прволик? Не. Зато је, зависно од служитеља, Зизјуласова теологија жива у својој пуноћи, или, ако носилац службе нема пуно додирних тачака са својим прволиком –она   само оправдање за ауторитет те службе. Али – и овај ток размишљања има своје опасности и не усуђујем се да дубље задирем у ову проблематику.
    У чему би била значајна разлика између Богоносца и његовог настављача, епископа пергамског? Као прво, у стилу. Игњатијев стил је непосредан, топао, животни. Он више инсистира на јединству, него у разликама у служби, иако их се дотиче. Стил епископа пергамског је стил његовог времена: академски и без уплитања емоција.  ( О теологији без емоција ( не говоримо о сентименталности! ) потребно је посебно говорити. ) Он систематски приказује Цркву као светотајинско уређење, са тачно одређеном улогом коју свако заузима, наглашавајући „јединство у епископу“. Максима: „без епископа нема спасења“ отргнута од живог и актуелног контекста делује као да вређа слободну вољу хришћана, али и да стреми ка идолатризацији. Зашто?
    Ово је кључно.
    Митрополит Зизјулас  је и имао најбољу намеру да прикаже јединство Цркве у прва три века и приближи иконолошку онтологију Цркви данас – али је залудно  инсистирати да та и таква теологија оживи без испуњених предуслова по питању хришћанског   светотајинског  јединства, међусобне слоге и љубави. Што ће рећи, таква теологија може бити заиста жива ако је живо хришћанско јединство какво је било у прва три века. Не само по питању богослужбеног заједничарења, већ по питању живота у целости. То се превиђа: богослужбени живот  не би требао да се одваја од „остатка“ нашег живота. Не постоји време кад идемо или не идемо у цркву, ми смо стално у Цркви, ми смо стално удови на Телу Христовом и позвани смо то да сведочимо свакодневним делањем и односом према ближњем. Црква је заједница не само на плану недељног или празничног заједничарења: ми смо Заједница сада и увек и у векове векова. Евхаристија то заједничарење само крунише, даје му светотајинску, есхатолошку димензију. Кораци су погрешни. Потребно је  обратити пажњу на јединство које ми, као хришћани треба да имамо међусобно и у Евхаристији. Ово јединство не сме да се одваја на јединство на Литургији и ван ње, у супротном, наша теологија биће или теологија култа ( богослужење без љубави )  или хуманитарно друштво ( "заједница" без Светих Тајни) . Упоредо да се ствара дух заједништва, у конкретном животном контексту, на Евхаристији и „ван ње“, ако се тако уопште може рећи. И тек тада Зизјуласова еклисиологија може заиста имати смисла, у супротном она се исувише често погрешно тумачи и разуме, јер нема истинског заједништва и она постаје само основ за стварање нових разлика и подела. Зизјуласова теологија  јединства у епископу, због оних склоних да гледају цркву као институцију, данас више види епископа, него јединство. Па и сам епископ о томе говори:
    „ Рукоположење ( под тим се сматра и миропомазање. прим. М.Р. ) дела као печат на рукоположеног. Ова коначност у карактеру рукоположења нема ништа са онтологијом као таквом(...). Ако ће љубав опстати као ехатолошка квинтесенција благодати ( 1.Кор. 13 ), рукоположење ће се пројавити још касније и коначније, нарочито због свог односног карактера“.
     
    „ Деловање човека у рукоположењу не треба да буде схваћено ни на онтолошки, ни на функционални, већ на личносни начин.“ ( 6 )
    Дакле, смисао рукоположења ( Зизјулас и миропомазање види као својеврсно прихватање одређене службе у Цркви ), смисао службе у Цркви је јасан само у односу према другоме, а тај однос се не исцрпљује у односу службе према служби ( Служби) , већ у односу личности према личности ( Личности). Што ће рећи: ни сам Бог не жели да Му прилазимо као Некоме ко има одређену функцију и службу у односу на нас – иако смо те „службе“ итекако свесни; Он жели да Му прилазимо као Личности првенствено, иако смо свесни да је Он Литург нашег спасења. Тако требамо и морамо да нашим саслужитељима  прилазимо првенствено  као личностима, у отвореном односу, иако смо свесни њихове службе и исту поштујемо.  Ово, наравно, важи за све службе, јер нема „виших“ и „нижих“ служби, и сам Христос је дошао да служи. ( Мт. 20, 28) Сви ми, дакле, шире говорећи, имамо једну и исту службу која се пројављује на различите начине; сви заједно служимо једну и исту литругију, и сасвим су сувишне и беспотребне горде и грубе поделе које се стварају, поред осталог, и због злоупотребе Зизјуласове теологије.
    Све овде изложено је само богословска недоумица, једно огромно, отворено питање и промишљање  не толико сјајног теолога, и слободан сам да чујем другачији став и разумевање ове проблематике.
     
    1 Опростићете ми што је текст пред вама без конкретних цитата црквених ауторитета, или навода Светог Писма. За то је потребан опширан рад и oзбиљан труд, и томе ћу посветити пажњу кад и ако ми време дозволи. На крају крајева, ни велики догматичар, о коjeм ће управо бити речи, није исувише био склон цитирању. То не значи да његово дело није настављено на православно Предање и искуство.
     
    2 Афанасјев „Неуспели црквени округ“;
     
    3 Свети Игњатије Богоносац: „Посланица Магнежанима“, у Дела апостолских ученика, 2002. год, стр. 244.
     4  О историјском развоју презвитерске службе вредно је погледати Лебедев. А. „Свештенство древне Васељенске Цркве“, Београд 2002.
      5 На пример, 14. правило Неокесаријског Сабора
     
    6 Зизјулас Ј. „ Рукоположење – сакрамент?“, у часопису „Саборност“, бр.1 – 4, год. XI, стр. 38.
  25. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Crveni Baron у VOJVODA DOBIO ORDEN Mitropolit Amfilohije odlikovao Šešelja (VIDEO)   
    Ja ocekujem sada jedno kolektivno pljuvanje po Amfilohiju jer eto daje orden velikosrpskom nacionalisti umesto da je nekom ekumenisti podario
    )
    Hajde hriscani samo hrabro, pa vasi predhodnici se nisu odricali stradanja za Hristosa ni kada su ih bacali lavovima pa necete valjda ni vi danas ...
    )
×
×
  • Креирај ново...