Jump to content

Бранко Тапушковић

Члан
  • Број садржаја

    30
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Ведран* in Зоран Ђуровић: Прво-Други Цариградски сабор осудио артемите 861. године   
    Питао неђе прото Милун владику Јована екс- нишког: Боготи, владико, кад имате сједнице Сабора носите ли и тад те штапове?   
  2. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from александар живаљев in Зоран Ђуровић: Прво-Други Цариградски сабор осудио артемите 861. године   
    Питао неђе прото Милун владику Јована екс- нишког: Боготи, владико, кад имате сједнице Сабора носите ли и тад те штапове?   
  3. Волим
    Guest
    Бранко Тапушковић got a reaction from Guest in Зоран Ђуровић: Прво-Други Цариградски сабор осудио артемите 861. године   
    Питао неђе прото Милун владику Јована екс- нишког: Боготи, владико, кад имате сједнице Сабора носите ли и тад те штапове?   
  4. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Ромејац in Зоран Ђуровић: Прво-Други Цариградски сабор осудио артемите 861. године   
    Питао неђе прото Милун владику Јована екс- нишког: Боготи, владико, кад имате сједнице Сабора носите ли и тад те штапове?   
  5. Волим
  6. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Иван ♪♫ in Зоран Ђуровић: Прво-Други Цариградски сабор осудио артемите 861. године   
    Питао неђе прото Милун владику Јована екс- нишког: Боготи, владико, кад имате сједнице Сабора носите ли и тад те штапове?   
  7. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Ignjatije у Зоран Ђуровић: Прво-Други Цариградски сабор осудио артемите 861. године   
    Баш оно "митски". Аман бре, попе. Од све муке сам се смејао Наводиш на грех.
    Само ти пиши још оваквих текстова тим препознатљивим стилом. Много лакше се укапира мтерија од напумпаних текстова савремених теолога, где ти треба речник страних речи и тумачење да би разумео шта је писац хтео да каже.
    Иако се не слажем увек са тобом, подржавам и похваљујем рад и труд.
  8. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Иван ♪♫ у Зоран Ђуровић: Прво-Други Цариградски сабор осудио артемите 861. године   
    Odličan tekst! Veoma je interesantno pročitati šta se sve i na koji način dešavalo, naročito u vreme sabora. Hvala!  Doduše, jedva sam pohvatao ko tu koga zašto, kako i zbog čega, al' shvatio sam na kraju.
    Evo predlažem ovom prilikom, a inspirisan iznetom istorijom, jedan „moj" kanon: Svako ko koristi Crkvu za svoj interes da se svrgne. Jer Hristos istera trgovce iz hrama  
    Ili je možda nezgodan momenat za takav „kanon", ne bih znao  
     
  9. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Zoran Đurović у Проблем попова   
    Проблем попова


     
    Кап ми се прелила преко чаше... Попови су проблем. А зашто су проблем? Зато што они желе да буду проблем? Не, зато што су жртве и саучесници проблема.

    У преамболи се обично не износи решење или закључак. Али сам га изнео зато што не бих хтео да оправдам попове, али ни да их сасвим криминализујем. Јер су они продукт система. Но, рећи, крив је механизам, то не значи ништа. Крив је Деда Мраз! Неће бити...

    Мој случај, који је атипичан, и једноставно не може да се уклопи у један објаснитбени модел, ипак може нешто да каже. Ја сам у систему али и ван њега. И зато сада могу да се „сурово“ осврнем на њега.

    Попови су главни котачи у целом механизму. Највише их је. Мислим конкретно на СПЦ и на њу се овде односим, а не на остале ПЦ. Та пак машинерија има потребу да се новчано издржава. И терет је на поповима. Они су задовољни јер у 80% случајева зарађују боље него просечни грађани. И плаћају рекет. То се тако не назива, али су то разрези који служе за епархије. И то је највећа врлина која се тражи од поповске касте. Паре. Знати музти.

    То је систем религије. Он задовољава паству и вишу касту. Вук сит и јаганци на броју. А да ли је Исус мислио на јаганце као овце? Не бих рекао. И шта пирамидално имамо? Владика тражи паре од попа, поп од народа. Наравно да има и међу-карика (ђакони, клирици разних фела). И шта одговара попу? Послушне овце које дају паре. Што више оваца, то више руна.

    Систем функционише. Пример: Градимо цркву у селу, народ традиционално побожан, не таласати да се не би узбунио, градски отац даје све могуће дозовле за градњу, поп налази молера кога представља уметником, парохијани дају паре за „фреске“, од тога један део иде попу, други одборницима, трећи владици, а сића сликарским помоћницима, ако дође... Поп на гозби добија напрсни крст, пред владиком јагње пуњено кајмаком, музика, сви весели. Систем је савршен. Владика на сабору представља извештај како је ОН обновио или подигао или живописао цркву. И зато прима лепу плату. Колика год да је, он не плаћа из свог џепа струју. Не излази на пијацу да купи хлеба и лука... Јер то би било омаловажавање владичанског чина. Не зна колико кошта литар млека. И човек са џепарцем управља туђим животима.

    Поповима је у интересу да имају овце. Јер су попови довољно интелигентни да виде како за надређене имају људе који не живе у овом свету. И онда ни попови не таласају. Зашто би уводили неке „новотарије“ у парохији?        

       Систем власти у СПЦ је феудални. Турски. Кадија те куди, кадија ти суди. Принчеви цркве имају бесконачну власт. И немаш апелационо право. Закон о мобингу још није заживео. Као да су одвојени светови црква и држава. Због тога, ако содомзујеш или убијеш неког у цркви, то државу не интересује. А то не би смело да буде тако.

    Имају попови неке школе и интелигенције. Но, 90% њих не знају нешто друго да раде. Зато су заточеници заната. Још их стисну жене и одговорност према породици. И радили би многи нешто ново у парохији, али како се свако мало мењају владике по епархијама, не знаш какав лудак може да ти излети у то руском рулету. Умешност преживљавања.

    Кад већ попови имају памет (не баш сви, али добар део да), испада да је проблем у нечему што немају. А шта је то? Попови немају муда! Кастрирали их калуђери.

    Попови су муда продали за тањир чорбе. И зато кажем да су истовремено жртве и саучесници у злочину. Јер ово није систем који је регулисн правилима него злочиначки систем. Који губи душе. Буквално као у обреду продаје своје душе.

    Намерно се изражавам у овим терминима. Да би тама могла да каже: О чему вам говори овај безбожник? Е, ја то хоћу. У најгорем могућем облику. Да здерем кожу са овог зла ако је икако могуће. Јер, ја сам могао рећи: часним оцима, свештеницима Бога Живога, недостаје храбрости. Не, ја хоћу да ти закопам прст у око! И ништа ми не можеш. Рекао сам нешто лажно? Нисам. Ако сам рекао добро, што се буниш и што ме кудиш?

    Одмах ће да устану демагози међу владикама и да кажу како ја желим да се направи „комунистичко“ свештеничко удружење. Не, пријатељи, ја сам увек био ван комунизма. Од детета. Али се вама мора стати на пут. Ово је бласфемија. Јер колико год да је тежак грех силовања једног дечака толико је тежак и грех силовања једног свештеника. А то се дешава више него често. И други попови гледају као биволи кад лавови одвоје неко грло и растргну га...

    Да ли је вама, владике (наравно да се не односим на све), јасно да када бисмо се ми, попови, понашали према пастви као ви према нама, не би нам остало ни једног верника? Јер верници не зависе финансијски од нас. Послали би нас у мајчинске изворе...

    Приче о хришћанском персонализму су само форе које се користе за завођење простодушних. У пракси је само динар Личност. Но Исус не рече да су блажени богати. Напротив. Рекао је да се не може служити Динару и Богу. И сваки од вас је пред тим искушењем. Не надајте се да ће бити неке друге пробе. Све је овде. Један живот само имамо. И у томе у чему нас затече Господ, у томе ће нас судити. Сваки да гледа лице ближњег.

    Штитити ближњег од себе, то је чојство, по Марку Миљанову.  То се цитира често. Али не аплицира. Пророчки вапим, нас неће бити ако ово не усвојимо као принцип. Ако немамо довољно интелигентних владика, који ће урадити на систему самозаштите, да интегришу попове у систем одлучивања и контроле, ми смо изгубљени. Да се вратимо Јеванђељу, да који хоће да буде први, има свима да служи. Као што то данас ради папа Франциско. Пере ноге и женама криминалцима. Лажно? Лицемерно? - Допуштам да тако мислиш. Али нека узме сада патријарх Иринеј и свима владикама да опере ноге. Лажно и лицемерно, али нека уради. Нека узме миртополит Амфилохије да купи кило хлеба...            


     
  10. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Баба у Проблем попова   
    Слично али није исто.
    Пре свега не може бити исто јер је одговорност свештеника пред Богом другачија од одговорности полицајца.
    Овде поп одговара за људске душе. А руке су му везане. Кад почне да се бави својим послом упадне у машинерију којој је циљ само новац и којој те душе стоје насупрот тог новца и онда га буквално колеге униште.
    Примера колико хоћеш...
  11. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Zoran Đurović у Проблем попова   
    Ти у кратко написа бољи текст од мене... Само могу да се потпишем, али ти није фора!
  12. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Zoran Đurović у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Више него сјајно! Посебно ми се дојмила реченица: "Наравно, не намеравам да кажем да не треба да водимо рачуна о свом начину живота, али цела поставка моралистичког става о причешћу, спасењу, Богу, напросто је сасвим погрешна". 
    То је једна ствар коју нам "праведници" стално спочитавају. Као св. Августину кад су приговарали да својим дискурсом да спасење долази Одозго и да је гратис дар од Бога, и да Он зна своје свете (предестинација), тиме уводи морално расуло. Онда је узео и написао једно до својих најспекулативнијих дела на адресу ових Марсељских монаха: de correptione et gratia. Свако ко чита Августинова дела види колико јер то била морално одговорна особа! Није залуд у календару светаца. Тако код нас нападају и владику Игњатија или Митрополита Зизјуласа, не желећи ни најмање да уђу у оно што ови веле.
    О. Сава помену оно чувено речено прељубници: "Иди и не греши више". Само бих једну малу опсервацију имао, јер га многи могу (Саву) сада погрешно разумети. То је Ис рекао за "смртни" грех. Али је и такав опростио, јер је по Новом (свагда те новотарије...) љубав јача од смрти, док је у Песми (СЗ) било написано да је љубав јака као смрт. Изједначене снаге. Ис није тада био присутан. Дакле, то се не односи на 70 пута 7 (Мт 18, 22). Јер многи нам дођу на исповест и кажу: Оче, попила сам лек, да се не причестим данас? - Наравно да се причестиш, јер црквена забрана, односно евхаристијски пост је донешен не да би се људи мучили, него да би се избегло да долазе опијени или преједени. А у симболичком смислу Ис треба да буде прва храна.
    А подвиг, на који нам је о. Сава указао и на труд да избегавамо грех је управо везан за ближњег. Да се о њега не грешимо. Како је то дивно рекао авва Јустин: Ближњи твој је живот твој! - И, сада, кад би дали ту реченицу неком од задртих бранитеља вере (ревнитеља не по разуму), а да не зна од кога је, реко би: Владика Игњатије, Зизјулас! У Јустинов подвиг ја пак немам сумње. 
    Узех слободе да овде узурпирам простор, јер су ми њих неколико писали питајући ме за грех. А наш домаћин, о. Сава је јасно рекао да је подвиг и очишћење душе ствар која се не да пренебрегнути иако је спасење гратис. Та формула, коју сматрам истинитом, је доста тешка за сварити људима коцкастог духа (ако дух може бити коцкаст). И у том смислу ми не можемо имати иста правила за све, јер бих и ја сам некоме забранио да се причести ако је попио лек (јер бих га ресетовао тиме), док бих другима исто допустио. Једноставно, нисмо сви исти и оно што је некоме на корист, другоме може бити на пропаст. И зато препоручујем у овој ствари да пастири гледају добро на душе које им прилазе. А благост да буде правило...
    Драги оче Саво, слободно допуните и исправите све што нађете за сходно. Ја се чак просто чудим да има оволико потребе у људима да се чују и разјашњавају све ове ствари, али се и радујем Господу јер су заинтересовани! Нико се овим не би бавио да не воли Бога.              
  13. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Текст св. Амвросија је писан у време када је, нажалост, причешћивање постајало све ређе. Његова аргументација и тумачење о. Зорана су сасвим јасни и јако је важно у нашем времену да обновима аутентично свхатање евхаристије, које се добрим делом изгубило кроз векове. Евхаристија није духовна помоћ за добар хришћански живот јер бисмо у том случају упали у замку морализма по коме је главни циљ нашег хришћанског живота ускладимо са заповестима Божијим да бисмо добили награду од Бога. Спасење које нам је донео Христос питање је новог живота и нове твари и није једно од многих моралних учења чије испуњавање бива награђено или кажњено. Учешћем у Евхаристији, окупљени око свог епископа (презвитера) бивамо Црква јер Црква није овоземаљска организација која се, између осталог, бави и служењем Литургије. Овакво схватање дубоко превиђа саму суштину хришћанства и своди га на једну од многих религија, у крајњем исходишту на својеврсни опијум за народ, бег од стварности. Евхаристија је закорак у истинску реалност која постоји иза света који доживљавамо чулима и који је великим делом производ наших менталних конструкција. Евхаристија је закорак у есхатон, у аутентично постојање у коме нема ни моје ни твоје и у коме сви бивамо Христос. Причешћујући се Христом ми бивамо један Хлеб Господњи, једно Тело Христово, једна Црква. Цео наш живот у Христу треба да буде литургијски, евхаристијски јер у противном литургија постаје само један од ритуала који се служи с времена на време. Евхаристијски начин постојања претпоставља благодарност, љубав, мир - које ми не производимо својим емоцијама већ добијамо на дар од Бога у Христу сталним деловањем Духа Светога који нас чини Црквом и у коме остварујемо своју заједницу са Богом.
    Опет и опет поставља се питање колико наш начин живота утиче на нашу способност и "достојност" да учествујемо у Евхаристији. Моралистички приступ је врло шаблонски - Евхаристија је само за оне који воде морално исправан живот, а не за грешнике и зато човек мора да буде у "исправном моралном стању" или да се исповеди и посебно пости како би га Бог "удостојио" Светих тајни. Нажалост, овакво тумачење данас је веома распрострањено. Наравно, не намеравам да кажем да не треба да водимо рачуна о свом начину живота, али цела поставка моралистичког става о причешћу, спасењу, Богу, напросто је сасвим погрешна. Бог је љубав и таквог Бога нам је открио и показао Син Његов Јединородни који је ради нас и спасења васцеле твари постао човек. Христос је будући Бог који је у својој личности сјединио своју божанску и људску природу коју је добио од Пресвете Дјеве, победио силу смрти и ми крштени у њега умиремо старом човеку и рађамо се у Христу, постајући нова твар. Пуноћа реалности новог живота се пројављује кроз живот Цркве која је Тело Христово јер будући начин постојања у коме већ и сада живимо јесте да сви будемо једно у Христу. Управо ова тајна се манифестује кроз Евхаристију у којој као један Хлеб, једно Тело бивамо и Једно у Христу и многи истовремено. Човек у Христу надилази погрешно поимање личности и свог идентитета које се заснива на индивидуалном постојању. Индивидуално постојање човека који је одвојен од других и од света у коме живи и који грехом и страстима штити своју посебност и трагично покушава да се реализује бива побеђено у Христу који нас сабира у једно Тело и нови начин постојања у коме смо међусобно зависни једни од других и нераскидиво повезани, не само као људи, већ и са васцелом твари која преко Богочовека Христа улази у вечно постојање и заједницу са Богом. Не заборавимо, ми људи делимо исту створену човечију природу, а наше личности (ипостаси) су само различити начини постојања ове природе. Заједничарећи у Христу као саборној Ипостаси Сина Божијег који је управо ту људску природу вечно примио, улазимо у нови живот, потпуно другачији од старога. Ово су основне поставке евхаристијског начина постојања који је дијаметрално супротан индивидуалистичком, егоистичком постојању у коме је наш циљ да постигнемо одређене духовне и друге моћи како бисмо афирмисали своје пало ја. Зато причешће, није тек неки ритуал или "чаробни напитак" који треба да нас духовно оснажи, већ учешће и потврда истовремено нашег новог постојања у Христу. Отуда, долазак на Литургију без учешћа у причешћу је апсолутни бесмисао, не због неке форме већ зато што Литургија постоји и служи се да бисмо се сви сјединили у Христу, не у певању или читању молитава и песама, већ да бисмо стварно били Једно, да бисмо били Христос и као Христос опитовали заједницу са Богом Оцем у заједници Духа Светога. 
    Какав је проблем онда живот у греху? Велики. Не зато што је грех нека формална сметња за евхаристијски живот, већ зато што грех суштински онемогућава човеку да се оствари као део Цркве, као део Тела Христовог. Грех (као промашај и неприродан и погрешно остварен начин живота) и страсти (као злоупотреба богомданих енергија) у нама јачају индивидуални, себични начин постојања. Све што више јачају страсти све више себе видимо као ентитет потпуно одвојен и од Бога и од ближњих, и зато јачају гнев, мржња, пожуда и друге страсти. Човек у греху Бога објективизује, а не види да је, како нас Господ учи, "царство небеско у нама". Као и Адам након пада, човек који живи у греху Бога доживљва као неко биће које је негде далеко на небу и од кога се константно скрива и плаши се његове казне јер не познаје љубав Божију. Зато је борба са страстима и грехом суштински израз човекове слободе да се ослободи окова неприродног начина постојања и заживи слободом која му је дата у Христу и коју проживљавамо и изражавамо управо у Евхаристији. Отуда, учешће у Евхаристији подразумева борбу са грехом и удаљавање од њега и сталну борбу са страстима. У противном човек који је обузет грехом и страстима суштински не зна чиме се причешћује и причешћује се на суд и осуду. Наравно, веома је важно да не заборавимо да је евхаристија лек против смрти и греха, али исто тако не смемо да сметнемо са ума да је Господ покајаној грешници опростио рекавши "Иди и не греши више". Обично заборављамо ово "и не греши више". Господ је не осуђује али је упозорава да ће наставком греховног живота све више тонути у смрт и пропаст. У том смислу редовни евхаристијски живот у Цркви подразумева као кључни предуслов да живимо у константној борби са страстима и грехом, а главни начин да се супротставимо деловању страсти и греха јесте молитва (као стално сећање на Бога, односно константна свест, о Божијем присуству - сабраност, трезвоумље) и пост као удаљавање од свега онога што нас одводи од Бога. Нажалост, данас је питање поста пре свега питање исхране, а то је само један од многих сегмената борбе са неприродним начином живота. Пост подразумева удаљавање од мржње, гнева, похлепе, расејаности ума и срца, постимо од сувишних информација, непотребних забава и уживања које произлазе из псеудо-потреба човека које диктирају страсти. Другим речима, без подвига, тј. двига наше душе да се врати у природни начин постојања, оствари као целовита личност створена за заједницу са Богом, евхаристијски живот представља апсурд. Дакле, то не значи да за евхаристију постоје одређени моралистички предуслови, да је Богу потребно наше константно осећање огреховљености односно, што се најчешће под тим подразумева, кривице. То је све погрешно, али исто тако је погрешно веровати да само учешће у Евхаристији без подвига има икаквог смисла. Господ је дошао да исцели човека, али то је немогуће уколико сами не схватимо да нам је потребно исцелење и не чинимо све оно што треба да нас врати здравом и богомданом начину живота. 
    Живот у греху учинио је да данашњи човек многе своје потребе и навике сматра као нешто што је део човекове природе и прихвата псеудо-потребе здраво за готово. Отуда настаје озбиљна колизија јер, како живети таквим начином живота и истовремено учествовати у Евхаристији? Суштина проблема јесте што док год живимо лажним начином живота и не чинимо ни најмањи напор да изађемо из света лажи и сенки, заједница са Христом остаће у домену апстракције, разумеваћемо понешто нашим интелектом, али суштински остаћемо туђи Богу, а Бог на силу не може у срце које се није отворило за његову љубав. Евхаристија не делује магијски, као ниједна друга света тајна. Светотајински живот Цркве је сав у домену слободе и тражи активно учешће човекове воље.
    О овој теми се још може надугачко говорити, и већ сам о овоме и раније понешто писао. Ипак сматрао сам за потребно да поред ових лепих мисли Св. Амвросија и занимљивих коментара о. Зорана нагласим и ову перспективу, која, чини ми се, све више бива запостављена и маргинализована у данашњем животу Цркве. Без очишћења ума и срца од страсти и без борбе са грехом, нема заједнице са Богом. Томе нас учи правилно разумевање Светог Писма и целокупно светоотачко предање.
  14. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на zuti car у Артемијева катакомба ради и на југу Африке   
    Tuzno je sve ovo , bas tuzno , samo se bojim, kako stvari stoje, da ce u buducnosti biti jos raskola .Kao sto sam mnogo puta rekao ,kakav narod takva mu i crkva.
  15. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Јелена011 у Артемијева катакомба ради и на југу Африке   
    Ja tu vidim jedan drugi problem...
    Ode recimo taj monah, ostanu ljudi i sad im dodje neko iz SPC i kad cuju, bojim se da im nista nece biti jasno, koji artemije, koji ovaj onaj, mogu samo da se za glavu uhvate i ovako krhka i relativno nova vera u Hrista moze da bude ugrozena jer nisu navikli na blesave srbe koji kad imaju tri coveka naprave pet partija i deset crkvi.
    I sta njima reci i kako postupiti kad nit luk jeli nit luk mirisali...
    I to je prava tuga jer su oni zrtve sujeta ljudi koji misle da cuvaju veru
  16. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Драшко in Ја појма немам...   
    Питали Црногорца: Знаш ли да возиш авион? Одговара: Нијесам проба,а вјероватно умијем!
  17. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Pancakes in Ја појма немам...   
    Питали Црногорца: Знаш ли да возиш авион? Одговара: Нијесам проба,а вјероватно умијем!
  18. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Плутон in Ја појма немам...   
    Питали Црногорца: Знаш ли да возиш авион? Одговара: Нијесам проба,а вјероватно умијем!
  19. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Џуманџи in Ја појма немам...   
    Питали Црногорца: Знаш ли да возиш авион? Одговара: Нијесам проба,а вјероватно умијем!
  20. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Јефимија Крунић in Зоран Ђуровић: Бог је Љубав   
    Јеси ли ово постао Игњатијевац?   
  21. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Zoran Đurović in Зоран Ђуровић: Бог је Љубав   
    Јеси ли ово постао Игњатијевац?   
  22. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from zuti car in Зоран Ђуровић: Субoтарске чисте-нечисте животиње   
    Док не пробам лава, за мене је свиња- цар животиња!
  23. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Kaludjerovic Sreten in Интегрални текст ("Хаванске") декларације Папе Фрање и Патријарха Кирила   
    Горди Албион се, дакле, љути, сматрајући да је Епископ Рима поклекао. Сад ми здраворазумски не би требали много да ликујемо у смислу побједе, напротив. Унијаћење је дефинитивно "пуштено низ воду" од стране Папе Франциска ( Њофре   ), а сад предстоји нимало лак задатак да се то утуви усијаним главама, јер су многи, како неко прокоментариса прије, још увијек у 17.вијеку у односу на Православље. Много ће још воде протећи ријекама док ми Правослвани не будемо њима шизматици. Овај сусрет би требало посматрати као сусрет двојице најпозванијих, а забринутих за судбину човјечанства уопште, што се из Декларације веома јасно види. Криза породице, друштва, брака евидентна је у свакој парохији. Хришћани, и једни и други, страдају од Индонезије до Кеније, физички, а духовно се страда широм свијета. Посебно обраћање омладини мора да обрадује сваког, на млађима свијет остаје, ако им старији што оставе. Почело се од онога што је заједничко, а о ономе у чему се разликујемо може се разговарати, не одбацујући унапријед и не осуђујући за непоправљивост, сви смо ми помало блудни синови.
  24. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Ненад Р. in Зоран Ђуровић: Субoтарске чисте-нечисте животиње   
    Док не пробам лава, за мене је свиња- цар животиња!
  25. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Suncokret54 in Интегрални текст ("Хаванске") декларације Папе Фрање и Патријарха Кирила   
    Горди Албион се, дакле, љути, сматрајући да је Епископ Рима поклекао. Сад ми здраворазумски не би требали много да ликујемо у смислу побједе, напротив. Унијаћење је дефинитивно "пуштено низ воду" од стране Папе Франциска ( Њофре   ), а сад предстоји нимало лак задатак да се то утуви усијаним главама, јер су многи, како неко прокоментариса прије, још увијек у 17.вијеку у односу на Православље. Много ће још воде протећи ријекама док ми Правослвани не будемо њима шизматици. Овај сусрет би требало посматрати као сусрет двојице најпозванијих, а забринутих за судбину човјечанства уопште, што се из Декларације веома јасно види. Криза породице, друштва, брака евидентна је у свакој парохији. Хришћани, и једни и други, страдају од Индонезије до Кеније, физички, а духовно се страда широм свијета. Посебно обраћање омладини мора да обрадује сваког, на млађима свијет остаје, ако им старији што оставе. Почело се од онога што је заједничко, а о ономе у чему се разликујемо може се разговарати, не одбацујући унапријед и не осуђујући за непоправљивост, сви смо ми помало блудни синови.
×
×
  • Креирај ново...