Jump to content

Бранко Тапушковић

Члан
  • Број садржаја

    30
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Баба у Зоран Ђуровић: Чистилиште и митарства   
    Види вако попе Ђуровићу. Што се мене тиче и Достојевски може да уђе у канон светих списа а не камоли житија.
    Што би канон свете Библиотеке( А Вивлос ништа друго не значи до библиотека) свели само на јеврејске књиге од пре 2000 година. Ко да није било богонадахнутих људи и током ове две иљаде потом. Или су само Јевреји надахнути а остали осташе у паганству?
    Па погледај каквих све само нема писанија у Старом завету. И тамо има и чудовишта и аждаха и других караконџула, исто као и у житију светог Ђорђије. Па онда имамо и 4 Јеванђеља сваки чоек пише своје виђење ствари а неке се ствари беш и не поклапају.
    Није поента приче о митарствима и чистилишту у Маркова Ефеског схватању Светог Писма јер и он је светитељ и он је дакле погрешив ко и сви људи, него је поента у одсуству љубави Божије. Ако су митарства и чистилиште то што јесу, онда је наш Бог сличан неком паганском који једва чека да неког черечи.
    С друге стране ја ипак верујем у митарства, истина не онако како доконе задушне бабе тумаче или како прости свеци неуки у интелектуалном подвигу упроштавају већ у неком другојачијем смислу.
    Митарства нису ништа друго до лествица Св. Јована Лествичника. Пењати се том лествицом значи ићи корак по корак, степеник по степеник, разред по разред, школу по школу. То је једно школовање душе јер Аллах је наш многомилостив и дуготрпељив самилосан и свемилосан. А лествица је заправо школовање душе. Јер нису сва светила једнака, другачија је светлост месецу, а другачија сунцу а другачија звездама а другачија коменатама и планетама и удаљеним галаксијама и сноповима галаксија а црне рупе немају светлост( ово последње је тотално бзвз није чак ни песничка слика).
    Елем та другачија светлост се достиже само овим школовањем душе, путовањем уз духовне лествице које је ономад и Јаков видео кад се поносао( тако се вели код мене за рвање) са Богом. Ово рвање са Богом и јесте неки наш духовни пут уз те лествице, јер Бог од нас оће једно а ми оћемо друго и тако се ми рвемо. Заправо пре се рвемо сами са собом, ал ајде.
    Дакле без митарства нема напредовања у духовном смислу.
    Сваки онај магарац у духовном животу коме се понављају иста искушења јесте пао на том једном митарсту. И док год не прође то митарство понављаће му се та искушења. Односно обратно, док год остане у магарећем настројењу биће на истом духовном нивеу. Па ово и неписмени калуђери знају а не камоли теолози.
    Дакле поента приче о митарствима јесте мотивациона. Проблем је што се предање временом искварило, јер време све квари. Па сад уместо да буде подстицајно оно је постало деструктивно јер су задушне бабе временом заборавиле да објасне де је у питању школовање душе по љубави Божијој а не кажњавање душе по злоби Перуновој.
    И да завршим причу. Нису предања лоша, лоши су људи који их предају. Вера која се предаје од злих људи је зла. Јер човек износи из срца оно што му је вишка или тако некако веле старци. Исто је ово и са тумачењем Библије од стране секташа или атеиста. Поред онолико надахнутих стихова Библије они се увек увате за неку баналност и онда само њу форсирају. То њихово "предање" је заправо одраз њиховог јадног духовног стања. Свако у предању уствари предаје себе, своју душу. Наш је проблем данас што су нам задушне бабе обљутавиле, немају љубави, немају милости отуда су им и предања паклена!
     
  2. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Zoran Đurović у Зоран Ђуровић: Чистилиште и митарства   
    Зоран Ђуровић: Чистилиште и митарства


     
    Немам намере да улазим ни у каква објашњавања ових учења која нису догматизована у православљу. Желим само да нагласим да су оба ова фолклористичка учења утемељена у предању, тј. има их код св. Отаца, наравно не код свих, него појединих, али немају и Писамску основу.

    У лицу Марка Ефеског православна црква је одбила западно учење о Чистилишту. Како данас имамо неких који замишљају да је учење о митарствима пак православно, јер је засновано на визијама светих, одговорићу да је једнако на таквим визијама засновано и Чистилиште. Не треба сметнути са ума да Марко није никаква Митарства супроставио Чистилишту. За њега то учење (Митарства) не постоји.

    Доктрина о Чистилишту је најприсутнија и најразрађенија код Светог Григорија Великог, папе римског († 12 март 604), који се слави и у Православној цркви, а код нас га је нарочито поштовао и од њега много преузео, св. Николај Велимировић у својим Омилијама. Чистилиште је у Григорија описано у многим епизодама житија која се налазе у ДИЈАЛОЗИ, Повести о врлинама и чудесима италских отаца (дело се може скинути са Светосавља). Хајде да кажемо да су визије подложне интерпретацијама, аутентичност им је увек од знаком питања, али ово учење има потврду и у реалном, физичком догађају. О чему се ради?

    Папа Григорије је водио овај Дијалог са својим ђаконом Петром, који је такође ушао у календар светих. Елем, папа Григорије је диктирао свом секретару ова житија, а он их је записивао одвојен од њега завесом. Петар, једног дана, из радозналости провири иза завесе и виде како је папа слушао једног белог голуба који му је говорио, а који је симбол Светога Духа. Папа га је укорио и натерао да обећа да никоме не говори оно што је видео. Такође, пре него да умре, Григорије је рекао Петру да ће неки ускоро тражити да униште његове списе.


    Опасност је избила већ после годину дана, приликом народне побуне изазване глађу. Тада је пуштена бува да је Григорије осиромашио цркву због своје претеране великодушности према сиромашнима. Зато је маса (пучина грдна) хтела да спали и његове списе и да се сваки спомен на њега избрише!   

    Петар је изашао пред светину и испричао како је Григорије био Божији човек и да би они, палећи његова дела, испали богохулници. Испричао им је о виђењу и о пророчанству: „30-ог. овог месеца (то је био април 605) ја ћу се попети на говорницу у базилици Светог Петра, ставити руку на Јеванђеље, јавно и свечано ћу се заклети о истинитости мојег виђења; ако Бог Господ ми тада одвоји душу од тела, то ће бити сведочанство истинитости мојих речи; ако, напротив, ме видите да остајем жив, баците у ватру и дела мог учитеља и пријатеља, и сматрајте ме за преваранта!“ - Народ се разишао расправљајући. Окупи се после на тај датум, Петар све над прочитаним Јеванђељем понови, сави се, ухвати за стомак и умре усред цркве! Пренеражен народ је акламацијом прогласио Григорија и Петра за свеце. У VIII и IX веку Павле и Јован Ђакон нашироко приповедају о овом чуду, а и сами католици ће га препричати Марку Ефеском. Он га неће довести у питање.


     
    Наравоученије:


     
    Свеци имају своје визије и своја уверења. Теологија се не формира на основу њих. Треба неки консензус. Тек са „саборном“ провером неког учења оно може да постане општеобавезујућим. До тада је теологуменон, приватно мишљење неког свеца. Скоро да није било Оца који није изрекао неку јеретичку мисао. Али, јерес није јерес док се разговара. Свако мишљење је допуштено док оно не буде осуђено неким сабором, чије одлуке се препознају као православне и тиме општеобавезујуће.

    На овом примеру желим само да покажем да нико не треба да се фиксира за неке ставове, па макар они били и из уста светаца. Католици су приговорили Ефеском да ће онда и Писмо да се доведе у питање, јер кад свеци греше, а писци Јеванђеља су такође били људи, онда све подлеже сумњи. Марко Ефески ће цитирати два одломка из Августина, који непогрешивост везује само за канонска Писма, док „што се тиче других списа, то ма колика била величина њихових аутора у светости и учености, читајући их, ја не примам њихова учења једино на основу тога што су они тако мислили и тако писали (ep. 82, 1, 3)... Човечије расуђивање, мада би тај човек био православним и имао високу репутацију, не треба да за нас има такав ауторитет као и канонски списи, да би сматрали да нам је недопустиво због уважавања, које доликује таквим људима, нешто из њихових списа не одобравати и одбацити, ако би се догодило да пронађемо, нешто што су они друкчије мислили, него ли како то изражава Истина, која је, с помоћу Божијом, била постигнута другима или пак нама. Такав сам ја у односу списа других људи, и желео бих да читалац тако поступи и у односу на моја дела” (ep. 148, 4, 15).

    Према томе, теологија је расуђивање а не слепачко понављање речи светаца.


     
    ПС. Ову ноту дугујете мојој пријатељици Верици Мићуновић, а кратку форму „безбожноме“ Жељку Ињцу. Сетите се у молитвама, ако вам се ово допада, њих и моје недостојности...


     
    Зоран Ђуровић

    Рим, 21. 06. 2016
  3. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Баба у Нездрава атмосфера у цркви   
    Као не сме се то радити то је велики грех
    хахаха
     
    него тек кад поп очита молитве за траву
  4. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Баба у Нездрава атмосфера у цркви   
    Ја сам о томе размишљао неко време али нисам паметан.
     
    Ево јутрос ми се жале поједини како су награисали у цркви од неких ликова секташког менталитета.
    Веле како су почели да плету венчиће пре вечерњег на коме се освећује трава а неки православни талибани дошли па им почупали те венчиће из руку и побацали  на патос.
    Људи су утучени.
    Деца испрепадана.
    Мислим циркус!
     
  5. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Баба у САБОР НА КРИТУ 2016.   
    Дај Боже да се разумеју и да сви дођу, ал тешко
  6. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на "Tamo daleko" у САБОР НА КРИТУ 2016.   
    Neka da Bog da nasa SPC bude blagodatni most u medjuodnosima na ovom Saboru!
    Blazeni mirotvorci...
  7. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на александар живаљев у САБОР НА КРИТУ 2016.   
    ПРВИ ОФИЦИЈЕЛНИ СНИМЦИ ЗАСИЈЕДАЊА МАЛОГ СИНАКСИСА ПРЕДСТОЈАТЕЉА ПОМЈЕСНИХ ЦРКАВА
     
     
  8. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Пријатељски у САБОР НА КРИТУ 2016.   
    Интервенције Митрополита Амфилохија у раду Светог и Великог сабора на Криту

    Послије предлога српског патријарха Иринеја да се на Свети и Велики Сабор позову Православне Цркве које су раније отказале своје учешће на истом, те да узму учешћа у литургијском саслуживању на празник Педесетнице, дан прије почетка званичног засиједања Сабора, својим предлогом васељенском патријарху Вартоломеју обратио се данас и митрополит црногорско – приморски Амфилохије.
    Високопреосвећени митрополит Амфилохије затражио је од Његове Свесветости патријарха Вартоломеја да се добије на времену тако што ће се избјећи слање посебних дописа и писама, те да лично патријарх Ватроломеј успостави телефонске контакте са преостале четири Цркве које нијесу дошле на Крит. “Разлике у Катару и тема мијешаних бракова не може бити разлог одсуства четири поглавара” – нагласио је митрополит Амфилохије .
    Васељенски патријарх уз сагласност преосталих девет Цркава започео је обављање телефонских разговора у оквиру ткз. Малог Сабора, тј. предсаборског савјетовања, који испитује детаље и прва је степеница ка Великом Сабору.
    Са грчког: Василије Ускоковић
    Извор: vimaorthodoxias.gr
    http://www.mitropolija.com/intervencije-mitropolita-amfilohija-u-radu-svetog-i-velikog-sabora-na-kritu/
  9. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Пријатељски у САБОР НА КРИТУ 2016.   
    Патријарх српски Иринеј предложио да се на Крит позову патријарси антиохијски, московски, бугарски и грузијски ради литургијског саслуживања

    Јутрос у Колимбари у граду Хања отпочело је Сабрање Предсједатеља Православних Цркава које ће допунити поруку коју ће Свети и Велики Сабор упитити вјернима.
    За вријеме јутрошњег засиједања, српски патријарх Иринеј предложио је да се позову патријарси антиохијски, московски, бугарски и грузијски ради литургијског саслуживања на празник Педесетнице. Ако се деси да не стигну да дођу, овај Синод биће увод  за нови који ће се сазвати одмах по његовом завршетку.
    Васељенски патријарх Вартоломеј предлаже да ако не стигну сада на Крит, да дођу до недјеље Свих Светих.
    Како наводе учесници Сабора, овакав предлог српског патријарха наишао је на одобравање.
    Са грчког: Василије Ускоковић
    Извор: amen.gr
    http://www.mitropolija.com/patrijarh-srpski-irinej-predlozio-da-se-na-krit-pozovu-patrijarsi-antiohijski-moskovski-bugarski-i-gruzijski-radi-liturgijskog-sasluzivanja/
  10. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Paradoksologija у Iskustva trudnoće, porođaja, dojenja... života u ženskom telu   
    Ovo je tema u kojoj će žene moći da govore o svojim iskustvima trudnoće, porođaja, dojenja, menstruacije, menopauze, i braka u svim svojim aspektima, uključujući seksualni (bez previše eksplicitnosti, razume se).
    Ovo je tema gde pričamo o tome kako zaista izgleda biti u ženskom telu u svim njegovim fazama.
    Možemo da ćaskamo i razmenjujemo iskustva i stečene mudrosti, a možemo i da odgovaramo na pitanja onih koje/i ta iskustva (još) nemaju.
    Možemo pričati i o odnosu pravoslavlja prema ženskom telu i njegovim fazama - i kako se uklapamo u sve to.
  11. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Zoran Đurović у Свети Амброзије Милански о редовном причешћивању   
    Па човек се на његовом језику звао Амброзијус. Немамо потребе да га погрчавамо у Амвросије. 
  12. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Zoran Đurović у Свети Амброзије Милански о редовном причешћивању   
    Захваљујем о. Сави. Радо ћу прочитат ствари са његовог блога. Такође морам да обећам да ћу превести и једно место из Златоустог на ову тему (морам да обећам, јер тада нећу слагати!). 
  13. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Zoran Đurović у Свети Амброзије Милански о редовном причешћивању   
    Свети Амброзије Милански о редовном причешћивању


     
    Апостолска пракса је било свакодневно причешћивање (али не по сваку цену, него диктирано спољашњим условима) и оно није било условљено никаквим специјалним припремама (Дела 2, 42-46), ни у смислу поста ни у смислу исповести. Но, та пракса се до 4. века мало-помало расточила, задржала се у многим крајевима у сталном причешћивању за празнике и недељом, а негде се и сасвим изгубила. Желео бих да проблем осветлим, без икаквих претензија на свеобухватност или исцрпност кроз један одломак из св. Амброзија Миланског.



    Августин, Григорије Назијанзин, Амброзије, Василије Велики. Све илистрације од З. Ђуровић
     


     
    24. Хлеб наш свакиданашњи дај нам данас. Сећам се свога говора када сам расправљао о Тајнама. Рекох вам да се пре Христових речи оно што се приноси назива хлебом; када су пак изговорене речи Христове, више се не назива хлеб, него се зове тело. Због чега се, дакле, у молитви Господњој која после следи, вели: Хлеб наш? Рече додуше, хлеб, али додаде ἐπιoύσιον, то јест насушни. То није хлеб који иде у тело, него је хлеб вечнога живота, који одржава суштину наше душе. Зато се на Грчком каже ἐπιoύσιος. Латин је овај хлеб назвао свакидашњим, јер Грци за дан који иде кажу τὴν ἐπιoῦσαν ἡμέραν. Према томе, оно што је казано латински и грчки – обоје се указује корисним. Грк је једно и друго изразио једном речју, Латин каже свакидашњи.


     
    25. Ако је хлеб свакодневни, зашто га узимаш – како су Грци на Истоку уобичајили – једанпут годишње? Узми сваки дан оно што ти је дневно корисно. Тако живи да будеш достојан да се сваки дан причестиш. Ко не заслужује сваки дан примати, није достојан ни да се причести после годину дана. Тако је свети Јов за своје синове сваки дан приносио жртву да не би што загрешили у срцу или речи (1, 15). И ти чујеш да се сваки пут када се приноси жртва потврђује смрт Господња, његово васкрсење и вазнесење, као и опроштење грехова, а не узимаш сваки дан онај хлеб живота? Ко је рањен тражи лека. Рана је што смо под грехом, лек је небеска и чудесна Тајна.


     
    26. Хлеб наш свакодневни дај нам данас. Ако се сваки дан причешћујеш, сваки ти је дан данас. Ако је Христос за тебе данас, сваки дан он за тебе васкрсава. На који начин? Ти си син мој, ја сам те данас родио (Пс 2, 7). Према томе, данас је када Христос васкрсава. Апостол Павле каже: Он је јуче и данас (Јевр 13, 8). А на другом месту каже: Ноћ је минула, а дан се приближио (Рим 13, 12). Јучерашња ноћ је прошла, а данашњи дан се приближио.


     


     Амброзије и Василије

     
    Ambrosius, De Sacramentis liber sex, PL 16, 417-462A, ivi 452A-453A

    De Sacramentis liber, lib. V, cap. IV, 24-26


     

     
    24. Panem nostrum quotidianum da nobis hodie. Memini sermonis mei cum de sacramentis tractarem. Dixi vobis quod ante verba Christi quod offertur, panis dicatur: ubi Christi verba deprompta fuerint, jam non panis dicitur, sed corpus appellatur. Quare ergo in oratione Dominica quae postea sequitur, ait: Panem nostrum (Joan. VI, 35)? Panem quidem dixit, sed ἐπιoύσιον, hoc est supersubstantialem. Non iste panis est, qui vadit in corpus: sed ille panis vitae aeternae, qui animae nostrae [0452B] substantiam fulcit. Ideo Graece ἐπιoύσιος dicitur: Latinus autem hunc panem quotidianum dixit quem Graeci dicunt advenientem; quia Graeci dicunt τὴν ἐπιoῦσαν ἡμέραν advenientem diem. Ergo quod Latinus dixit, et quod Graecus, utrumque utile videtur: Graecus utrumque uno sermone significavit, Latinus quotidianum dixit.


     
    25. Si quotidianus est panis, cur post annum illum sumis, quemadmodum Graeci in Oriente facere consuerunt. Accipe quotidie, quod quotidie tibi prosit. Sic vive, ut quotidie merearis accipere. Qui non meretur quotidie accipere, non meretur post annum accipere. Quomodo Job sanctus pro filiis suis offerebat quotidie sacrificium (Job, I, 5) ne forte aliquid [0452C] vel in corde, vel in sermone peccassent? Ergo tu audis quod quotiescumque offertur sacrificium, mors Domini, resurrectio Domini, elevatio Domini significetur, et remissio peccatorum: et panem istum vitae non quotidianum assumis (I Cor. XI, 26)? Qui vulnus habet, medicinam requirit. Vulnus est, quia sub peccato sumus: medicina est coeleste et venerabile sacramentum.


     
    [0453A] 26. Panem nostrum quotidianum da nobis hodie. Quotidie si accipis, quotidie tibi hodie est. Si tibi hodie est Christus, tibi quotidie resurgit. Quomodo? Filius meus es tu, ego hodie genui te (Psal. II, 7). Hodie ergo est, quando Christus resurgit. Heri et hodie ipse est, apostolus Paulus ait (Hebr. XIII. 8). Sed et alibi ait: Nox praecessit, dies autem appropinquavit (Rom. XIII, 12): nox hesterna praecessit, dies hodiernus appropinquavit.
     



     
    Текст је јасан као сунце и не представља никакве егзегетске тешкоће. Осврнућу се на неке техничке детаље, а остало, у смислу једне духовне егзегезе интегрисаћу са текстовима коју гравитирају око Амброзијевог времена.

     

    „Рекох вам да се пре Христових речи оно што се приноси назива хлебом; када су пак изговорене речи Христове, више  се не назива хлеб, него се зове тело“ (24).

    У мало плодним расправама католика и православних и ово је био проблем. Католици су инсистирали да хлеб о изговореним речима постаје тело, православни по епиклези. Епиклеза је и код Латина постојала, али је питање кад је нестала (Тафт). Сада је поново имамо. Амброзијеву аргументацију не треба видети у светлу ових касних расправа. Ми смо у литургији у једном процесу. Обред практично никад није био унифициран. И освећење кроз ове речи као кроз епиклезу се не искључују међусобно. Јер, ко тврди да само после епиклезе имамо тело, онда вели да су лажне речи пре тога изговорене: Узмите, једите, ово је тело моје. Јер и те речи подразумевају епиклезу. Никада Дух и Исус нису били одвојени. И увек је по Духу Христос присутан.

    Хлеб свакодневни и/или насушни. Код Амброзија је једно те исто. Односно, грчка реч обухвата оба значења. Коренски долазе из οὐσία, суштина, есенца, добра која неко поседује, имовина, и долази од οὖσα, што је партицип презента глагола εἰμί женског рода, постојати, бити. Следовање хлеба је разумевано овде. Оригену се дугује повезивање ἐπιoύσιος са οὐσία. У верзијама Vetus Latina налазимо quotidianum (свакодневни). Jeроним је то касније превео са supersubstantialem у Мт., али је задржао quotidianum у Лк. Латинска литургијска форма је quоtidianum (cf. Lightfoot, On a fresh revision of the N. T. pp. 195 f.). Aмброзије преноси Оригеново тумачење у de Fide, 3, 5. 127, а оно је блиско и са Кирилом Јерусалимским, Cat. 23, 15.



    Ориген у рељефу са пола ореола. Анатемисан, али без њега не би било теологије ни великих Отаца
     
    25. „Ако је хлеб свакодневни, зашто га узимаш – како су Грци на Истоку уобичајили – једанпут годишње? Узми сваки дан оно што ти је дневно корисно. Тако живи да будеш достојан да се сваки дан причестиш. Ко не заслужује сваки дан примати, није достојан ни да се причести после годину дана“.

    Не сме се мислити да је један пут годишње причешћивање био обичај на Истоку. Не, то је Амброзије чуо за неке од заједница које су прешле на то новотарство, јер извори нам говоре супротно. Но, у орацијама се генерализује, не улази се у суптилности. Али ни Амброзијево сведочанство не можемо узети као неку измишљотину. Не би функционисалo. Довољно је поменути сведочанство из Василија Кесаријског, или Великог († 379) да се у његово време у Кападокији причест примала четири пута недељно: у недељу, среду, петак и у суботу, а и удруге дане ако падне празник неког свеца; уједно казује да у Египту и сви верници у највише случајева имају причест у својој кући и причешћују се сами кад хоће (Epist. 93).
     

    Василије Велики    

    Битан моменат је Амброзијево инсистирање да будемо хришћани 24 часа. Не повремени. Не као у флиперу. То никако не подразумева моралну беспрекорност и могућност да се заслужи причешће. Подразумева само оно што је у тадашњој цркви било општеприхваћено, да се немају „смртни“ греси. Кад си ескомунициран, изопштен, онда не можеш да примаш причест. Ако пак ниси изоштен, онда си свакодневно пред и са Господом и са њиме васкрсаваш. Нема времена „резервисаног“ за побожност. Ко је хришћанин, такав је стално. Греси као убиство, прељуба, трговина робљем, раскопавање гробова, пљачка и сл., су они који те одвајају од Бога. И такав грех, у старој цркви, могао си само једном у животу да направиш, а код ригориста ни једанпут.

    Величина и лепота Амброзијевог става је (на страну што је Библијски утемељен) у томе што ти указује да цео свој живот Христу Богу предаш. И у томе је оно чувено Мараната! Млакост и површност су опасне ствари. Опасне по нас. Наравно да је Господ далеко блажи у суду, али ни он не гледа кроз право него кроз преданост. Због тога позив на будност, јер не знамо час у који ће доћи, важи за све од првог дана па све до последњег.



    Амброзије
    Бити на литургији и не причестити се, за прве хришћане је равно противприродном блуду. Јер, позван си на вечеру, и у том обреду велиш да ћеш јести, а онда не једеш! То је сумрак ума. То само код нас може да буде замисливо јер нисмо из заједнице која је била првобитна. Навешћу како је канонски било регулисано ово кршење правила о обавезном причешћивању, јер нам то говори каква је била позитивна свест о причести.

    Сабор у Елвири (око 306) наређује да се хршићанин који се налази у граду а три недеље није дошао на састанак мора за неко време одлучит и то непричешћивање да му буде казна (кан. 21): Si quis in civitate positus tres dominicas ad ecclesiam non accesserit, pauco tempore abstineatur, ut correptus esse videatur.

    Најсуровију казну против непричешћивања донео је сабор у Сарагоси у Шпанији 380, који у свом 3. канону вели да буде заувек изопштен онај за кога би се доказало да у цркви примљену евхаристију није појео. Item legit: Eucharistiae gratiam si quis probatur acceptam in ecclesia non sumpsisse, anathema sit in perpetuum. Ab universis episcopis dictum est: Placet.

    Очигледно је да је непричешће за ове оце било изједначено са издајством Христа које је подлегало једнакој казни, односно вечној анатеми. И на Истоку (Апостолска правила, редигована око 380) су одлучивали од цркве оног ко се не би причестио, али су га после покајничког периода поново припуштали цркви. Тако кан. 8 вели: Свештеник који се не причести за време приноса нека каже узрок. Ако је узрок прихватљив, биће му опроштено, а ако неће да каже, нека се одлучи, јер је навео народ да сумња да предстојатељ није нешто добро урадио (и на Западу имамо сл. правило - Толедо г. 400: Ако неко од свештеника примљену евхаристију не узме, да се отера као светогрдник! кан.14). Кан. 9: Све верне који долазе на литургију, а не остају за време молитве и причешћа, као оне који узрокују неред у Цркви, треба одлучити (опет сл. у Толеду, кан 13). Кан. 10: Ко се са одлученим, ма и у кући, моли, нека се одлучи.

    Исто смо имали и у Антиохијским канонима (341), који су, дакле, ушли највероватније у збирку Апостолских канона. Овде се вели, кан. 2: Све оне који долазе у Цркву и слушају света Писма, али не учествују заједно с народом у молитви, или се одвраћају од светог причешћа евхаристијом по некаквој жељи да руше поредак, треба истерати из Цркве, све док се не покају. Не треба их примати у другу цркву, или се молити са њима. Епископ, презвитер или ђакон који општи са њима, нека се одлучи, као онај ко уништава црквено правило.

    Јасно је из ових правила да је непричешћивање сматрано за једну опасну новотарију која уништава црквени поредак. И, наравно, никакав пост, осим пред само причешће, није постојао. Проблем свакодневном причешћивању је правио супружнички полни однос, јер је врло брзо схваћено да је Павле забрањивао секс пред причешће: „Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали [посту] и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем“ (1Кор 7, 5). Реч „пост“ је интерполација, не постоји у изворнику. Јероним нам сведочи кроз своју критику, како су се римски верници причешћивали свакодневно приватно ако су имали сексуалне односе, али су ишли у цркву и тамо се причешћивали ако их нису претходне ноћи имали (Epist. 48, 15, око 392/3). Дакле, ови су нашли Соломонско решење да не иду у цркву тог дана а Јероним их с правом критикује, јер је исти Христос у кући и у цркви.

    Ваља приметити, иако је дигресија у питању, како су недоследни православни талибани када нас осуђују за молитве са „јеретицима“, а једнако се моле са онима који се не причешћују редовно! Наиме, канони забрањују и једно и друго, тако да су сви талибани одлучени од цркве. А отужбе одлучених се не примају. Треба имати у виду да су ова правила промислом Господњим остала неизмењена! И због тога мислим да се требају прекратити сваке дискусије око причешћа, јер правила имамо, само прашину треба одувати. А најперверзнији моменат је када нас зелоти оптужују да смо ми новотарци! Не, ми само тражимо да се поштују црквена правила. Ни мање, ни више.

    На Западу су се ради повратка на редовно причешћивање користили Августиновим ауторитетом, па је тако једна реченица Генадија Марсељског (Gennadius Massiliensis, + 496 cca.) кружила под Августиновим именом: „Ја не хвалим, нити кудим чињеницу да примају евхаристијску причест сваки дан; али саветујем и апелујем на сваког да је узме сваке недеље, под условом да дух није под утицајем греха“, а то су смртни греси (mortalia crimina), Liber ecclesiasticorum dogmatum, 22.



    Августин
    Дакле, у Генадија имамо један хришћански минимализам, али и сведочанство о још увек неуспостављеним на општем нивоу ткз. Апостолских правила и антиохијских одлука. Она ће ући у канонско право Истока, али у пракси ће бити редовно кршена. Стога и у аутентичног Августина налазимо један релативно помирљив став, мада „навија“ за редовно причешћивање. Прави је бисер његово писмо Јануарију из 400., које се наводи као писмо 54. Он је пермисиван зато што сматра да само оно што је Писмима, предањем и општим саборима установљено, мора да се држи таквим. Овде није видео такву јасну одлуку, па вели да Закеј прима Христа у дом, иако свесан своје грешности, а римски официр га не прима, јер га превише поштује. Дакле, и један и други га поштују, иако и један и други грешници (3, 4). Августин је од Амброзија примио правило да се поштују обичаји цркве у којој се ко налази, и то је сматрао откривењем. Наиме, св. Моника, Августинова мајка је дошла у Милано код Амброзија, где се није постило суботом. Дакле, морала је да се причешћује без поста, а у Римској цркви се постило суботом. То јој је, као и мојој ташти, која је код Артемија чула да треба да пости суботом пред причешће, правило многе психолошке проблеме. Амброзије је одговорио Августину: Ја кад одем за Рим, тамо постим суботом, овде не. Тако се ни они о мене не саблажњавају, ни ја о њих. А да сам упознао нешто боље (пост суботом), то бих држао (2, 3). Видите, дакле, колико су далеко од резона ових светаца наши талибани који нас оптужују за новотарство јер не постимо суботом? Која је уз то и забрањена источним канонима да се пости! Те забране налазимо у кан. 51, 53, 66 светих апостола и 14. кан. Анкирског Сабора.

    Августин је инсистирао на диспозицији душе, и наводи како је манна код Јевреја имала укус по жељи сваког примаоца, а да причешће не подноси само презир, односно да га неко види као обичну храну и не разликује од небеске (3, 4). Јасно је, да су у хлебу и вину видели реално присуство Господа Христа, и да стога они нису више обично јело, него мистеријски елементи који га чине присутним овде на земљи и који нас, који учествујемо у њима чине Његовим сутелесницима.


     

     
    Зоран Ђуровић

    Рим 06.05.2016

  14. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на александар живаљев у ВАЖНО: СВЕТИ СИНОД РПЦ ТРАЖИ ВАНРЕДНИ САСТАНАК ПРИПРЕМНЕ КОМИСИЈЕ ПРЕД ЗАСИЈЕДАЊЕ СВЕПРАВОСЛАВНОГ САБОРА НА КРИТУ   
    Барем се Антихрист неће зацарити.
    Мада ми није јасно што га се толико плаше, када послије њега долази Христос.
    Маран Ата.
  15. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Баба у ИРАЧАНИН ТАИР ЗБОГ МАРИЈЕ ПРЕШАО У ПРАВОСЛАВЉЕ: Сада се зове Владимир због једног посебног човека (ФОТО) (ВИДЕО)   
    Један Србин се крстио у Русији.
    И кад је реко попу да му име Радован, поп вели: Њет, ето не христијанскоје имја.
    И даде му име Сергеј.

  16. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Gresni rab Boziji у Јектенија за оглашене - да или не?   
    Ako je tako blagoslovio nas dragi Mitropolit Amfilohije da sluzite, onda verujem da je to dobro, sigurno zna bolje od svih nas ipak je on doktor i strucnjak za te stvari...bitno je da je niste ukinuli ko sto bi pojedinci neki ovde hteli..

  17. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from -Владимир- in Јектенија за оглашене - да или не?   
    Даклем, овако! Они који се спремају за Свето Просвећење или Крштење су уствари-оглашени. Синоним.
    Е сад, идемо даље. Познато је да текст Свете Литургије у првим временима Хришћанства уопште није био униформисан и јединствен, већ су поједини Епископи својим претпостављеним достављали текст на коме служе на одобрење, да се тако мало војнички изразим. 
    Формулација јектеније за оглашене је мало измијењена управо из разлога СВЕОБУХВАТНОСТИ оних који се било гдје припремају за Крштење, исто као што се у Великој јектенији молимо за путнике, болеснике, страдалнике итд. који, логично је нијесу присутни у датом моменту на служби.
    Осим тога, приликом Литургијског Крштења, у склопу Свете Литургије (  чин Крштења у Требнику то недвосмислено показује да се раније крштавало у склопу Свете Литургије), због саме Свете Тајне Крштења се , да кажем, прескаче јектенија за оглашене из простог разклога што је тај до тада оглашени постао КРШТЕН. Отуда се на тој Литургији умјесто Свјати Боже пјева Јелици во Христа крестистесја.
    Надам се брате у Христу, Грешни раб Божији , да сам мало појаснио ствари.
  18. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from -Владимир- in Јектенија за оглашене - да или не?   
    Пракса која је код нас у Митрополији Црногорско- приморској је следећа: не избацује се јектенија за оглашене , само је мало измијењена. Наиме, умјесто "вјерни, помолимо се за оглашене", узима се почетак јектеније оглађених од 3-5 недеље Поста, која гласи " помолимо се за оне који се спремају за Свето Просвећење", тако да почињемо са " вјерни, помолимо се за оне који се спремају за Свето Просвећење" и даље све редом осим "оглашени главе своје Господу приклоните" не читајући молитву оглашених, него само возглас. По мени, ово је веома добро решење.
     
  19. Волим
    Guest
    Бранко Тапушковић got a reaction from Guest in Јектенија за оглашене - да или не?   
    Даклем, овако! Они који се спремају за Свето Просвећење или Крштење су уствари-оглашени. Синоним.
    Е сад, идемо даље. Познато је да текст Свете Литургије у првим временима Хришћанства уопште није био униформисан и јединствен, већ су поједини Епископи својим претпостављеним достављали текст на коме служе на одобрење, да се тако мало војнички изразим. 
    Формулација јектеније за оглашене је мало измијењена управо из разлога СВЕОБУХВАТНОСТИ оних који се било гдје припремају за Крштење, исто као што се у Великој јектенији молимо за путнике, болеснике, страдалнике итд. који, логично је нијесу присутни у датом моменту на служби.
    Осим тога, приликом Литургијског Крштења, у склопу Свете Литургије (  чин Крштења у Требнику то недвосмислено показује да се раније крштавало у склопу Свете Литургије), због саме Свете Тајне Крштења се , да кажем, прескаче јектенија за оглашене из простог разклога што је тај до тада оглашени постао КРШТЕН. Отуда се на тој Литургији умјесто Свјати Боже пјева Јелици во Христа крестистесја.
    Надам се брате у Христу, Грешни раб Божији , да сам мало појаснио ствари.
  20. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Презвитер Дарко Јелић у Јектенија за оглашене - да или не?   
    Mišljenja sam da to ne treba menjati. Realno ta jektenija sv.Liturgiju produzuje za nekih 5 minuta. Fundulis i Šmeman osuđuju tu praksu. I negde mi je mozda problem što to posmatramo sa sadašnjeg gledišta. Moguće je da će neko u budućnosti pokrenuti pitanje ponovnog uvođenja katihumena. Onda će se naći neki "tradicionalisti" koji će se buniti zbog ponovnog uvođenja jektenije koja "nikad" tu nije bila.
  21. Волим
    Guest
    Бранко Тапушковић got a reaction from Guest in Јектенија за оглашене - да или не?   
    Пракса која је код нас у Митрополији Црногорско- приморској је следећа: не избацује се јектенија за оглашене , само је мало измијењена. Наиме, умјесто "вјерни, помолимо се за оглашене", узима се почетак јектеније оглађених од 3-5 недеље Поста, која гласи " помолимо се за оне који се спремају за Свето Просвећење", тако да почињемо са " вјерни, помолимо се за оне који се спремају за Свето Просвећење" и даље све редом осим "оглашени главе своје Господу приклоните" не читајући молитву оглашених, него само возглас. По мени, ово је веома добро решење.
     
  22. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Zoran Đurović in Јектенија за оглашене - да или не?   
    Пракса која је код нас у Митрополији Црногорско- приморској је следећа: не избацује се јектенија за оглашене , само је мало измијењена. Наиме, умјесто "вјерни, помолимо се за оглашене", узима се почетак јектеније оглађених од 3-5 недеље Поста, која гласи " помолимо се за оне који се спремају за Свето Просвећење", тако да почињемо са " вјерни, помолимо се за оне који се спремају за Свето Просвећење" и даље све редом осим "оглашени главе своје Господу приклоните" не читајући молитву оглашених, него само возглас. По мени, ово је веома добро решење.
     
  23. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Zoran Đurović у Јектенија за оглашене - да или не?   
    Грци немају молитву за оглађене, јер ту институцију не поседују. Наиме, оглашени су они који су као одрасли долазили "на часове" да би се обавестили о вери којој приступају. С краја 4. века, а негде и раније, нарочито у афричкој цркви, почињу да се крштавају новорођена деца. А њих немаш чему да поучаваш.
    Катихуменат се задржао у католика и обавезан је за одрасле (код православних је углавном стихијска ствар). У цркви где нема оглашених (катихумена), молитва за њих је бесмислена. То је отприлике као да имам проблем са гангреном ноге и молим Бога да ме зуб не боли, а који ме и не боли. Дакле, избацити те молитве. Оне су остале у књигама и после ће други знати за ту институцију да је постојала и обновити је ако се направе неки други услови.   
  24. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Zoran Đurović у Зоран Ђуровић: О лажи артемита да су се отцепили због јереси екуменизма   
    Зоран Ђуровић: О лажи артемита да су се отцепили због јереси екуменизма


     
    Има већ неколико година како артемитска секта пласира лаж код простог народа да су се они одвојили од СПЦ, јер је Српска црква пала у јерес екуменизма (ма шта то значило), па се зато позивају на 15. канон Прводругог цариградског сабора, изврћући сасвим његов смисао, како сам показао у скоријем тексту.[1] У свом делиријуму веле и како је уствари СПЦ отпала од њих. Да нису отишли из СПЦ и из заједнице са свим другим ПЦ због јереси, показаћу на основу докумената из СПЦ као и оних из артемита.


     
    1) Српска православна црква изопштава артемите због канонских преступа


     
    СПЦ је у више наврата (година) опомињала и кажњавала Артемија и оне око њега не би ли их призвала памети. Стално су изношене само канонско-административне ствари и непоштовање њих од стране Артемија. Најпре је опомињан да спроводи одлуке Сабора и Синода, али како је он као папа, изнад Сабора, он то једноставно није слушао. Сматрао је себе незаблудивим и ту незаблудивост је црпео ex sese, из себе, non autem ex consensu Ecclesiae, не из консенсуса Цркве. Дат му је период за размишљање, прихватио је умировљење, али кад је почео да се буни и на постављање новог администратора, епископа Теодосија на чело ЕРП, добио је и забрану да богослужи, чинодејствује. Како је и ово прекршио, рашчињен је као владика и враћен у ред монаха. На крају, када је узео да позива народ да не иде у храмове СПЦ и не прима свештенике, и када је рукоположио у брк свим канонима који то забрањују, двојицу хорепископа, који су већ били рашчињени као јереји, анатемисан је. Дакле, СПЦ је њега и артемите увек прва судила када је препознавала њихово упорство. Својим актима СПЦ је увек прва вукла потезе, тако да је она одлучила и екскомуницирала артемите, а не они њу.

    На моју жалост, артемити нису били суђени за јерес, али је то свакоме јасно ко се разуме у теологију, јер канонски преступи које су ови починили одају јасно јеретичку еклисиологију. Јер су они ударили на главни прерогатив цркве, њену саборност, католичанство. Како је то изражено у сентенци: Unus Christianus, nullus Christianus! Један хришћанин ко ниједан! Не може да постоји једна црквена сама за себе и изолована од других. Онда нема саборности. Јер не можеш да се сабираш, да простиш, сам са собом.

    Према томе (на сајту СПЦ и ЕРП се налазе досијеи ових догађаја), СПЦ је искључила артемите из ПЦ и о томе послала обавештење свим помесним црквама, али је екскомуникација увек образлагана небројеним канонским преступима артемита. Дакле, артемити нису били суђени за јерес, односно нико их није нападао као неправославне.


     
    2) Артемитска сведочанства


     
    Са своје стране, ни артемити нису напали СПЦ за јерес, него су се углавном ограничавали на то да спорадично нападају поједине епископе, као што су критиковали и екуменски дијалог који СПЦ више деценија негује са мањом или већом срећом. Дакле, сви артемити, као и сам Артемије су били у цркви која је имала екуменски дијалог чији су се представници састајали са папама, англиканцима и другим хр. заједницама. И преп. Јустин Поповић је критиковао тај дијалог, али није изашао из СПЦ. Тако је поступао и Артемије.

    Артемије је читао изјаву 2. април 2009 тадашњег еп. Нишког, а сада патријарха Иринеја да нема ништа против да папа дође у Србију. И Артемије се саглашава са избором новог патријарха, „декларисаног екуменисте“. Наиме, Артемије се није одвојио од СПЦ ни 22. јануара 2010 када је одлуком Изборног сабора СПЦ Иринеј изабран за патријарха, ни када је устоличен у београдској Саборној цркви 23. јануара, нити када је 3. октобра устоличен у Пећкој патријаршији. Како су тада његова „православна“ уста заћутала? Зашто тај неустрашиви борац за правоверје, који је био епископ СПЦ од 1991 до 2010, није прекинуо јединство са њом када су епископи Амфилохије и Иринеј ишли на „поклоњење“ папи у више наврата, када је и Лаврентије отишао тамо и његови свештеници љубили руку папи? Нису ли они тада злослов, а не благослов, донели у Шабачко-Ваљевску епархију, а која је била саставни део СПЦ и тако контаминирала овим ђавољим благословом сву Светосавску цркву? Јер те папе пију крв деци и кољу их као жртву сатани. Без тог обреда ни не могу да постану папе (ово су тезе из Зоне сумрака талибана који се представљају православнима). Па ти си, Артемије, помињао на литургији пт. Павла, који је био у заједници са декларисаним екуменистом Лаврентијем. По закону спојених судова, који важи у канонској теорији ПЦ и ти си се контаминирао папизмом. Али, теби се баш примило. Постао си већи папа од папе!

    Сада Артемије тражи: „Да (патријарх) заузме одлучан став према јеретичком учењу епископа Игњатија Мидића и да га осуди“.[2]  Тада епископ рашко-призренски и косовско-метохијски, г. Артемије пише обиман досије, који се касније појавио и као књига, једанаесторици епископа СПЦ, који прослеђује са протоколом Бр. 860, 03.12. 2007 године о Мидићевој јереси. Сабор је одбио да га послуша, а Артемије је и поред тога остао еп. још три године у СПЦ. Како је могао да се моли са тим јеретиком 3 године? Зар не зна да је канонски забрањено да се моли са јеретиком? Како то да није онда још послушао 15. канон Прводругог цариградског сабора? Наиме, 15. канон гласи: А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни зато, што су се пре саборске одлуке оделили од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назови епископе...

    И зашто Артемије, који је Догматиком св. Оца, Јустина Поповића и са њиме свих светих Отаца, није прекинуо општење са СПЦ која прихвата Игњатија? Врљави Максим лепо сада вели да је потребно оделити се од предстојатеља кога није сабор осудио него је довољно да је јерес била осуђена и од Отаца! „Којих Отаца? Наравно, светих отаца. А ко је најгрлатије међу светим оцима осуђивао јерес екуменизма? Свети Јустин Ћелијски!“ А и јерес Игњатијеву и Зизјуласову је осудио св. Отац Артемије!  Није ваљда да папа Артемије није свети Отац и Отац Отаца? Јер, ако је он Истина, како веле на његовом фб, онда је он реинкарнирани Христос.  

    После овог саркастичног екскурса, да се вратимо на факта. Одлуком САС од 19. новембра 2010, Артемију је одузет епископски чин (рашчињен је), и враћен је у чин обичног монаха јер је заједно са својим следбеницима „крајње неразумним поступком ступио је на пут отвореног раскола и устао на саборно јединство СПЦ“. 19. новембар 2010 је одредишна тачка. Артемитска документа о години 2010 имамо на њиховом сајту (http://www.eparhija-prizren.org/?cat=40).

    Децембра 26. 2010, објављују: Прељубник [владика Теодосије] недостојан трона![3] Називају Теодосија прељубником не у смислу да је поред жене имао неку другу, него што се венчао за епархију која има свог легитимног женика, Артемија (тако је и Игњатије називао Фотија, в. у мом наведеном тексту). Сам Артемије не говори ништа о Теодосијевој „свејереси екуменизма“, али Врљави Максим у набрајању зашто овај не може да буде владика, наводи и 45. Апостолско правило, према коме епископ, или презвитер, или ђакон који се са јеретиком буде само и молио, нека буде одлучен и вели како „постоји небројено фотографија које сведоче екуменско прегалаштво, синодског типа, почев од отварања џамија, којима је Викар присуствовао, па до Васкршње вечерње службе у Призрену, на којој је присуствовао и призренски римокатолички бискуп“... Мали је проблем што Теодосије није био викар аве Зорана Римског, него Артемија, који га дан после тих сношаја са јеретицима није рашчинио. А зашто је најправославнији Артемије ћутао? Па зато што је био владика у СПЦ у којој је све то било нормално понашање. Наиме, на редовном засједању СА сабора СПЦ од 10. до 19. маја 2004, игуман Теодосије (Шибалић), настојатељ царске лавре манастира Високи Дечани, изабран је за епископа липљанског, викара Епархије рашко-призренске са сједиштем у том манастиру. И Артемије га није препознао као јеретика екуменисту целих 6 година од његовог постављења? Да не говоримо да је он био Артемијево духовно чадо од 1987.

    Раскол у правом смислу речи почиње са литургијом у Дубоком Потоку 19.11.2010[4], када је Артемије стигао „после вишемесечног изнанства, на територију своје Епархије, у манастир Дубоки Поток на северу Косова“ и служио са 20-ак свештеника и неколико стотина верника, и монаштво које је неколико месеци провело ван својих манастира. У наставку се вели: „И овом приликом изражавамо жаљење због наношења дубоке ране на телу Српске Цркве, настале планским деловањем неколицине Епископа СПЦ, који су довели до именовања другог Епископа у Епархији рашко-призренској поред живог канонског Епископа, и на тај начин најгрубље насрнули на вековно Предање Цркве, урушавајући канонски црквени поредак и директно стварајући раскол“. Види се јасно да је СПЦ та која има иницијативу, а не Артемије, тако да се може говорити само о изопштавању Артемија од СПЦ а не обрнуто. Даље, артемити ово називају расколом. Постоји велика разлика између раскола и јереси. Јер, јерес је исповедање друге вере у односу на веру Цркве, док је раскол последица законско-правних (канонских) несугласица које доводе до разлаза у оквиру једне те исте вере. Тако је нпр. Македонска ПЦ расколничка, јер нема различиту веру од осталих ПЦ. Дакле, у свом прогласу артемити не веле да су отишли из СПЦ јер је она постала јеретичка, него да су им нарушена канонска права. Говоримо, дакле, о данима у којима се раскол развијао.

    Опет, у осврту: Патријарх и Синодалци произвели раскол у СПЦ, новембар 18, 2010[5]  веле: „Дуготрајни већ напор на стварању раскола у Српској Цркви од стране Патријарха Иринеја и Синодалаца... данас је уродио плодом. Данашњим проглашењем тобожњег Епископа рашко-призренског, поред живог канонског Епископа рашко-призренског Артемија, остварила се њихова давнашња намера и жеља, створен је РАСКОЛ у СПЦ. Тим чином су се и они сврстали међу расколнике, не ни тако малобројне у историји Цркве.

    Пракса која је изричито забрањена канонским устројством Цркве, да се поред живог надлежног Епископа именује други, данас је примењена у Српској Цркви... Тим чином Патријарх је за само неколико месеци након свога избора успео да створи раскол у Цркви – то није успело чак ни његовом претходнику Патријарху Герману, који је као послушник Брозовог режима за време свога мандата произвео два раскола, Македонски и Амерички, али не таквом брзином.

    Стварање раскола ни мученичка крв не може опрати... Личност која је проглашена за тобожњег Епископа рашко-призренског осим многих других терета на тај начин на себе је преузела још један велики грех – постала је прељубник и блудник (у духовном смислу). Ко ће са прељубником сутра имати општење и ко ће ризиковати да са њим заједничари у проклетству које је преузео, остаје да се види“.

    Јасно је да артемити под расколом подразумевају раскол. Јер помињу «два раскола, Македонски и Амерички», који немају никакве везе са вером. Не веле: Ми се одвајамо од СПЦ јер је она постала јеретичка. Али их онда управо по том питању осуђују канони 13-15 Прводругог цар. сабора, јер они изричито веле да се неко може одвојити од цркве само у случају ако надлежни проповеда јерес. У супротном, бивају одмах рашчињени! И опет, у суноврату ума, наводе речи св. Кипријана против себе: Стварање раскола ни мученичка крв не може опрати.

    Интересантан је и Јавни апел монаштва рашко-призренске епархије, јул 26. 2010[6], где се они обраћају „свеукупној српској јавности, како Његовој Светости, Патријарху Иринеју и тренутном Администратору Епархије рашкопризренске, Митрополиту Амфилохију“. Како Иринеј може да буде Светост, или Амфилохије митрополит ако исповедају „свејерес екуменизма“?

    Онда монаси износе и мотив за своје бежање (које је такође осуђено прводругим сабором), али он није у исповедању свејереси екуменизма: „У међувремену је велики део монаштва рашкопризренске епархије, не могући се помирити са неправедним одлукама, поготово оне, да им се владика Артемије декретом одузме и изузме, отме као духовни отац, одлучио на тешко и болно напуштање своје епархије, својих манастира... А раскола није било и нема га (а ако Бог да, неће га ни бити) не само на делу, него ни у примисли, никога од нас, јер нас је тако учио наш Авва, а он учио, и научио од свога Авве, затворника, ангела и благовесника  Ћелијског [очигледно је да артемити нису остали у Јустиновом наку]... У том смислу синовски и коленопреклоно позивамо Његову Светост, Патријарха Иринеја, Високопреосвећене и Преосвећене саборске оце Архијереје да... исправе велику неправду свргавања Епископа рашкопризренског... Знамо да ни Његова Светост, нити многобројни Оци Архијереји нису деловали из злонамерности или пакости, већ на основу лажи, клевета и инсинуација, потеклих првенствено од Епископа бившег захумско-херцеговачког Атанасија... Овом апелу избеглог монаштва придружујемо се и ми, остало монаштво манастира Рашкопризренске епархије, које и даље у својим манастирима пребива, очекујући повратак наше браће и сестара у своје манастире наше богоспасаване Епархије, али пре свега хотећи и смирено и коленопреклоно молећи Његову Светост и Оце Архијереје да учине све да нам се врати, на своју катедру и у своју Епархију, недужно прогнани отац, Епископ Артемије“. Следи списак монаштва-потписника апела (81 браће и сестара из 16 манастира).

    Израњају опет 2 битне ствари. 1) Да је реч о проблему раскола, а не одвајању по питању јереси, јер на коленима моле пт. Иринеја (декларисаног екуменисту); 2) Да је овде раскол генерисан патолошким непревазиђеним нарцисизмом патуљастог Артемија. Тај човек је своју ускраћеност у телесном расту надоместио мегаломанским увећањем ега који је после задовољавао и окружењем себе све високим монасима.

    Тужан је овај вапај монаха да им се врати духовник. Он је направио перверзан однос са њима. Везао их је за себе. То ниједан духовник не би смео да уради. Јер духовник није онај који те посади на штаке него онај који те научи да ходаш сам. Ако си на штакама, онда зависиш од њега. Он умре, умиреш и ти. То што је правио Артемије није духовништво него нешто што не бих назвао сада правим именом... Јер нигде Писмо не вели да ће нам бити суђено због других који преузимају одговорност за нас. Не, Исус јасно вели да ћемо сви бити суђени по нашем расположењу душе. Наравно да љубав других и молитве светих нас узводе у Рај, али не тако да нас саме чине инвалидима.

    Из ове наопаке духовности се родила и наопака еклисиологија. Да је битно да си ти духовни шмекер, независан од свих других и самодовољан. Зато Артемије у својим позоришним представама нема ког епископа да помиње на литургији. Није у заједништву ни са једном ПЦ.

    Овај осврт о „расколу“ завршио бих и са Артемијевим писмом Епископима широм Васељене. Своје писмо упућено Синоду 13.9.2010.[7] Артемије је доставио свим Архијерејима Православне Цркве у свету. У писму се представља као Епископ рашко-призренски У ЕГЗИЛУ, и оно је датирано 07.12.2010. „У Христу Господу брате и саслужитељу,

    Надамо се да је до Вашег Преосвештенства већ стигла вест о немилим догађајима у СΠЦ односно Нас, Вашег најмањег брата у Господу... вест о томе да смо од стране Сабора Eпископа СПЦ лишени еп. чина и враћени у ред монаха, управо на дан педесетогодишњице нашег монашења, стигла и до Вас.

    Не знамо који су разлози наведени у информацијама које сте примили... али знамо да овде, у Нашој отаџбини, те информације које потичу од Светог Aрхијерејског Синода и од српске државе... препуне су неистина, клевета, недоказаних оптужби... Не желећи да останете у заблуди поводом нашег случаја, узимамо слободу да Вам у прилогу овог писма доставимо Наше писмено обраћање СAС од 13. септембра ове 2010..., из кога ћете... сазнати како је и због чега дошло до размимоилажења Нас и СAС. На ово Наше писмо петочлани Синод, у коме су учествовали и гласали против Нас познати тужиоци и прогонитељи Наши, без да смо позвани да одговарамо, одреаговао је доношењем још једне неканонске одлуке којом смо стављени под забрану вршења свих свештенодејстава до редовног заседања СAС, који је заказан за 17. новембра 2010. У очекивању могућности да на Сабору изнесемо своју одбрану, да се пред лицем свих покаже пуна Истина, поштовали смо ту синодску одлуку иако је била неканонска.

    Нажалост, на Сабор нисмо били позвани, на коме су опет учествовали и гласали против Нас познати тужиоци и прогонитељи наши, те је и овога пута Сабор неканонски и неуставно, без нашег права на одбрану, и без Нашег присуства донео одлуку о Нашем рашчињењу и низвођењу у ред монаха.

    На крају, сва четири пута којим су се било СА Синод било СА Сабор  бавили Нашим питањем  [а) 11. 02. 2010. СА Синод – привремено уклањање са трона; б) 04. 05. 2010. СА Сабор – „смењен“ са трона; в) 15. 09. 2010. СА Синод – забрана свештенослижења; и г) 19. 11. 2010. СА Сабор – рашчињење] није претходио регуларни и канонски судски процес, нити су позивани сведоци оптужбе и одбране, нити смо позивани да изнесемо своју одбрану. Сем 04. 05. 2010. нисмо  позивани на Сабор и нисмо учествовали на њему...

    Имамо пред собом пример светог Јована Златоуста, који је такође неправедно и неканонски суђен, рашчињен, одлучен и прогнан. Он сам ту одлуку о рашчињењу никада није признао за валидну, него је целога живота сматрао себе канонским Aрхиепископом цариградским, имао црквену заједницу са многим Епископима широм васељене, и обављао је (према могућностима) свету Литургију. Зато смо и Ми слично поступили. Одлуку Сабора о Нашем рашчињењу нисмо прихватили. Настављамо и даље да себе сматрамо јединим легитимним и доживотним канононским Епископом рашко-призренским, те следствено са Нашим монасима и верницима служимо Свету Литургију сходно условима у којима се налазимо.

    Вас, драги брате, о свему томе обавештавамо у нади на братско разумевање и подршку, како би Истина тријумфовала, и како бисмо остали у духовном и канонском јединству са свима Вама. Стојимо Вам на располагању да Вам пружимо додатна разјашњења и доказе (преписку) у вези са Нашим случајем“.

    Сам Артемије, дакле, говори да је он неканонски смењен, и не говори да се СПЦ одвојила од њега због тога што је она јеретичка. Још мање говори да се он одвојио од СПЦ због јереси. Све што каже је да је, како он сматра, неканонски смењен. Никаква прича о „свејереси екуменизма“. Ако се неко од неког одваја због јереси, онда то и каже. Ово би био преседан у Цркви. Артемије не вели васионским епископима (васионски је израз који је користио блаженопочивши Милаш, па га и ја овде ради шале рабим) да је осуђен због православности, нити да је отступио од СПЦ због јереси, па се ни не позива на 15. канон Прводругог цар. сабора, јер и сам зна да тај канон осуђује и свргава свакога ко прави раскол, али не и онога ко се одваја од исповедаоца јереси. Аутоматски, по том канону Артемије и артемити бивају свргнути као расколници.

    Такође, ваља приметити ово перверзно идентификовање са Св. Златоустим, јер иако не знам да ли је негде одслужио Јован неку литургију, он није рекао народу да не иде у званичну цркву, никога није рукоположио и никакву паралелну структуру није направио.  


     
    Духовни осврт на артемитску јерес


     
    Проблем који имају артемити са мном је што сам ја за њих Advocatus diaboli. Они су скоро стихијски суђени од СПЦ. И због тога су више него икономијски били суђени. Ја их карам по оној, толико пута од њих цитираној, изреци св. Максима Исповедника: Није љубав не рећи јеретику да је јеретик. Могуће је, да сам их ја исправљао, да би остали у православној вери. Са мном не би имали ових недоумица. Јер је бесмислено да се Артемије врати на монаштво, а да му се не одреди манастир и духовник кога има да слуша! То је завитлавање. То се и испоставило тако, јер је тај „монах“ наставио да прави раскол и да глуми побожност.

    Но, наша црква оптерећена са хиљаду бесмислица које је инкорпорирала у себе, мисли да може тако да иде напред. Да се не реформише. Не, не може, јер на тај начин саучествује у биолошком нестанку Срба. На пример, Синод је препознао да је о. Бранислав Перановић опасан лудак, и наредио Артемију да га санкционише, овај пак га унапређује и Перановић на крају убија једног наркомана и завршава у затвору. Моја смиреност је годинам пре упозорила на тог лика, као што је и рекла да Артемије не треба да буде епископ. И увек су сви, због моје праве или глумљене јуродивости, говорили: Пусти, лупа човек.

    Артемије није епизода. Он је жртва и производ система. Нисте изашли у сусрет да помогнете том човеку. Били сте лоши духовници као и он са својим монасима. Убеђен сам да Господ Христос неће бити благ према вама, као ни према Артемију. Нико не реагује на будалаштине владике Милутина који прича о стварима које не познаје и између осталог вели: „Поред многих јереси, нећемо заборавити римску јерес – римског папу, који је највећу јерес прогласио на овоме свету, када је рекао, да је он намесник Сина Божијег, vicarius filii dei. Како то, папо римски, како ти, смртан човек, можеш бити наследник, намесник Сина Божијег? – Није истина, ма колико то било тешко да разумеју и да схвате. Он је родио Мартина Лутера, а Мартин Лутер на хиљаде секти које харају светом, које често пута крв људску пију, децу убијају да би крв пили, разне секте ужасне, које су плод, рекао сам чији“.[8]  Зато је тај владика и поставио архимандрита Никодима Богосављевића за исповедника свештеника у својој епархији, а тај лик преноси баљезгарије како су папе Бенедикт и Франциско клали малу децу и пили им крв. И онда Сабор гледа само да ли су административне ствари (паре) у реду? А сам Никодим духовно чадо Владе Димитријевића?! Овде возови пролазе, пробудите се господо!   

    Зна се шта је црква. Секте и јереси су као рак. Али, рак се јавља на једном организму. Он га производи. Узроци томе су различити, али нема рака без организма. Не може да постоји у ваздуху.

    Артемити су настали кроз стално тровање мржњом и убеђивањем да су сви други лоши и да је свет зло. То је манихејска представа света. Идентитет који се стиче у различитости на основу крви, пола, културе је против Христа. Тако нас Павле учи, ако му неко данас верује... Артемити су били пумпани тим идејама, од оних истих који су их осудили, али, у одређеној констелацији звезда су испали из игре. И због тога нису били суђени за јерес него за канонске прекршаје.

    Прича је тужна, јер сви ми имамо само један живот. Нисмо у видео игрицама па да можемо да изгинемо по 1000 пута. И у овом рату звезда, скоро да нема никога да позове артемите на повратак у цркву. Позиви су благи и формални, али нису усмерени на излечење менталитета самих артемита. Јер тај исти менталитет је и даље присутан у СПЦ. Најгоре је што и када би се артемити одлучили на повратак у СПЦ од њих се не би тражило преумљење! То је најгора верзија екуменизма. Грешка коју је папа Бенедикт скоро направио са Лефевријанцима. Ти су наши артемити. И они су духовна браћа. Иако су на формално различитим позицијама, они су духовна браћа. И исти ће удео имати у „Царству Божијем“. Проблем је што се артемитима не говори у чему се састоји њихова јерес и да они понављају само старе јереси (донатову, новацијанову...). Пошто су неуки људи они и не знају да нису ни најмање оригинални. Нису измислили никакву нову јерес, мада се она може реконструисати на основу канона које су ладно прекршили. Духовно су најближи тридентинским католицима. И ја, као и сам св. Марко Ефески сматрам ту католичку теологију јеретичком, односно наопаком, али њу баштине артемити као и добар део СПЦ. И то је туга кад се опрелешћени артемити позивају на Марка Ефеског или на св. Саву који је имао више него добре односе са Римом.


     
    Врљави Максим и архимандрит Никодим


     
    Следбеници св. Фотија су правили карикатуре на рачун игњатијеваца. Цртали су Игњатија као ђавола који гори у паклу... Тако и ја правим ткз. православне мотивационе постере на рачун ових „духовних громада“. Прате их ти моји „пријатељи“. Непријатни су. Сарказам је до максимума потенциран. Ја се не ругам човеку који пати од стробизма, разрокости, и кога називам Врљави Максим. Не ругам се ни Артемију кад велим да је „Зли патуљак“; не ругам се ни Никодиму када му сочиним „православни мотивациони постер“... Не, ја само те људе желим да отрезним. И то је легитиман пут. Моји су лекови горки, али доносе плодове. Стално имам конвертите. Када се први пут људи сретну са мојим текстовима, искрено се саблазне. Временом пак почињу да разумевају о чему говорим.

    Артемити стално имају отступнике и ликове које представљају као своје, а одмах се испостави да нису њихови. Тако ће артемити данас да плету венац Влади Димитријевићу, а сутра да га ставе на стуб срама. Хвалиће Никодима, а кад овај направи отклон ка њима, одмах ће да га жигошу.[9]  Једва чекају да неко од владика каже нешто против предстојећег сабора; промовишу неке индивидуалисте лудаке са Свете горе, а не и званичне ставове светогорских манастира. Хвале Путина као наду за обнављање новог Рима, а кад овај организује сусрет Кирила и Франциска, онда дрвље и камење. И немају никаквог дијалога на свом сајту или фб презентацији. Све одмах блокирају. Никада са мном нису хтели да прихвате расправу. Једном речју, артемитска прича је као Вавилонска кула. У лудилу су помислили да могу да Богом загосподаре.

    Самосаздани Максим критикује Никодима зато што их је он осудио као расколнике, па вели, доста је да је неко од Отаца осудио неку јерес. Никодим је разумски тврдио да екуменизам није сабором осуђена јерес, тако да нико не може да се одели од ПЦ, јер управо имамо примере светаца који су критиковали екуменизам у општем смислу, али никад се нису оделили од Цркве. Ту Никодим има право, јер како сам рекао, Јустин је (а са њим и сви други свети Оци) Догматиком осудио све Игњатијеве „јереси“, како нам је представио владика Артемије. Наравно, та његова књига је болно глупа и нема никакве аподиктичне вредности, једноставно је смеће. Али онда Максим не може да нам објасни зашто се Артемије тада није расколио са Игњатијем.

    Фотијеви канони су крајње јасни и односе се на сабором осуђене јереси. Јер, како кажу Оци а и сами канони, теологуменон, или појединачно мишљење неког оца није обавезујуће. Увела би се крајња произвољност ако би се ово Фотијево „Оцима“ схватило у артемитском кључу. Јер би тако и многи Оци били осуђени за јерес, а такође би се и многа православна учења која су неки оци сматрали јеретичким избацила и осудила. Тешко да би се ико спасао. Зато ово Максимово не стоји. Јер, ако је Артемије, јасно „по Оцима“ доказао да је Игњатије јеретик, онда није могао да остане у цркви са њиме. Игњатијева „јерес“ није сабором осуђена, али јесте Оцима, како Артемије верује, али и његов гласноговорник Максим. И како су и даље били у јединству са њиме? Очигледно је да и артемити виде да је неопходан сабор ради осуде неке јереси.

    Дакле, Фотије ни најмање није хтео да уведе произвољност у раскољивању - напротив, како сам показао у претходном тексту. Довољно би било артемитима да се замисле: католици, које они сматрају јеретицима, никад као такви нису били осуђени васељенским сабором. Када се погледају узајамне оптужбе за јереси из 1054 ту је јасно да се ради о будалаштинама и јасној омрази, људској омрази. Хумберт нам је накачио преко десетак јереси (за неке озбиљне ствари је имао право), а источњаци су са саборчићем осудили булу. Такође, патријарх константинопољски, Михаило Керуларије се удавио приликом бродолома. Формално, никада није од свих ПЦ потписана осуда католика као јеретика, него се само озваничио раскол.

    Ако узмемо нпр. за јерес филиокве, онда видимо да морамо да осудимо и св. Максима Исповедника за ту јерес, јер је рекао да је то православни начин изражавања Латина, а да их Грци само из мржње и ниских побуда сумњиче за јерес (ово је из прве половине 7. века!). У овом светлу се разуме како су 1965 анатеме узајамно скинуте од Папе Павла VI и Екуменског Патријарха Атинагоре, а да се ништа (наоко) у исповедању вере није променило. То је био раскол.

    Максим (Врљави, не свети) има право кад спочитава Никодиму недоследност. Јер, Никодим би хтео, као и његов духовни узор, Влада Димитријевић, да седи на 2 столице. Тако Никодим говори о свејереси екуменизма, о католицима јеретицима и сл. Та реторика је недопустива. После скидања анатема ми не можемо да назовемо католике јеретицима. То је лупетање. То су добро схватили и светогорци па су били ни тамо ни вамо. Једино есфигменци 1974 одбијају да помињу име Цариградског патријарха, оптужујући га за екуменизам, пре свега због састајања са римским папом. И само састајање је за њих јерес. Само је традиционално, и души мило називање католика јеретицима, претрајало у тим неким круговима, али је оно са еклисиајлне стране бесмислено. Уз то, Никодим као да жели да каже да се ми молимо са јеретицима као јеретицима. То у моју главу не иде. Јер, не можемо да се молимо, како налажу канони „са јеретицима као јеретицима“. То значи да и не признајемо овај поменути 15. кан. Једноставно, Никодим се фолира, што у једном моменту када су му се очи фокусирале, Максим приметио. Но, ја бих хтео да Максим опет фокусира поглед, па да укачи своју недоследност на коју му указујем. А то је да се артемити нису одвојили од СПЦ због јереси. И због тога им овај 15. канон сече главу. Јер он каже да се само због јереси неко може оправдано одвојити. Ако је расколник, онда здраво ђаци... Тада падају артемити.

    Максим (ја припаднике артемитске јереси не називам њиховим крштеним именима, него монашким, јер су тако познатији) „богословствује“: „Формално гледано... екуменизам је анатемисан као јерес на помесном сабору Руске заграниче цркве, која сада пребива у општењу са осталим помесним црквама. Прихватањем у општење ове Помесне цркве, прихваћене су и њене одлуке и ставови од којих се она никада није, барем не формално, одрекла. Дакле та јерес је осуђена на једном легитимном црквеном сабору једне помесне цркве“. Врљаво размишљајући, Максим не види следеће: РПЗЦ је осудила на свом саборчићу екуменизам као јерес. Но, 17. маја 2007, у Храму Христа Спаситеља у Москви потписан је Акт о канонском јединству Московске патријаршије и РПЗЦ. На свечаном уједињењу учествовао је и Владимир Путин (као што је исти организовао сусрет папе и патријарха). Максиме, зашто се ви 2007 нисте одвојили од Православне Цркве, кад је тада ступила на снагу саборска осуда екуменизма? Проблем је, неука душо, што то није тако како ти замишљаш. Сама РПЗЦ је за тај свој сабор рекла у безброј наврата да се он само на њу односи, а не и на друге ПЦ, јер су они и после те осуде екуменизма имали општење са СПЦ. Дакле, они су само рекли да је то њихово приватно мишљење. И како то да су они са нама у канонском јединству? И како то да ви нисте са њима у општењу? Ако нисте са њима у општењу не можете ни да прихватате њихве саборске одлуке. Такође, они су се практично одрекли тог мишљења јер су ушли у општење са екуменистима. Због тога овде нема никаквих недоумица, које ти, као добар фарисеј хоћеш да представиш кроз ове формалне заврзламе.

    Указаћу само на још једну вашу лукавштину. Питају вас: Зашто се ви нисте одвојили од пт. Иринеја и СПЦ кад сте већ знали да су они екуменисти? Тешко питање... Онда сте се досетили: „Иринеј је постао јеретик када је запалио свећу у чивутској синагоги у Београду!“ Опет вас тајминг коље. Јер, ви сте изопштени из Цркве 19. новембра 2010, а пт. Иринеј је упалио свећу у Синагоги 8. децембра 2010. Дакле, нисте се одвојили кад је он постао „јеретик“, него док је био још само „бенигни јеретик екумениста“. Не можете да се позивате на ствари које су уследиле пре ваше апостасије. Рецимо, сутра пт. Иринеј постане јеретик францисканац па каже да СПЦ треба да буде сиромашна. Јесте да је тешко да Његова Светост од свих јереси пригрли баш ову, али ви не можете да кажете: Ми смо се од њега одвојили зато што је постао фрањевац!

    У наведеном писму Нека се зна (2015), у коме Артемије излаже шта је неопходно да Свети Архијерејски Сабор уради да би се дошло до мира и јединства, вели: „Да, следујући Светим Оцима и држећи се светих Канона, јавно осуди поступке појединих Архијереја... који су нарушили свете Каноне: заједничким молитвама и мољењима са разним јеретицима и паљењем свећа у јеврејској синагоги..., као и оних који су ишли на поклоњење папи“. Чак и да је Иринеј палио свеће пре него што су артемити изопштени, то по самом Артемију сада не може да буде разлог за апостасију, јер су „поклоњења папи“ била уредно вршена док је он био еп. у СПЦ! И он због те „јереси“ није изашао из СПЦ. Привидне недоследности артемита се разумеју само ако се схвати да су они мотивисани само подлаштвом. И онда ваде по потреби лажи из њихове скромне козје торбице.     


     
    Зашто артемитска лаж да су се одвојили од јеретичке Српске Цркве?


     
    Зато што се добро продаје. Маркетиншки је ин. У мноштво канона и у отачкој литератури иста је препозната као шарлатанска представа. Монаси који са дугим косама, брадама, широким мантијама, испијеним лицима заводе прост народ. Имају изглед побожности, али су се њене силе одрекли. Реч је о бескрупулозним индивидуама које манипулишу наивцима и праве своје секте. А поред приче о моралној строгости, исправности, користе и причу о правоверности, како су они заштитници вере. И то прост народ пије, јер нема појма. Као што пада на политичарску флоскулу: А наш народ зна!

    Дакле, артемити су због небројених канонских преступа изопштени из Цркве. И ту одлуку СПЦ су прихватиле све остале ПЦ. Они ни са киме немају општења. Оптужују нас да мењамо литургијски текст, али кад Артемије треба да помене свог надређеног (патријарха, архиепископа, митрополита...), то избацује или мења. И он се држи литургијског текста? Артемије, како велиш: Оглашени, помолите се Господу, а катихумена немаш? И да ли твоји (непостојећи) катихумени излазе из цркве кад им кажеш? Немаш катихумена, а велиш Оцу: Оглашени, помолите се Господу! - То су ти неке мантре? Мислиш да Отац није особа? Да кажеш овим некрштенима да му се помоле, а њих нема? Да му приклоне главу? А ко да му приклони главу ако није оглашен? - Позиваш неке имагинарне из света да му приклоне главу? И онда истим тим имагинарнима кажеш да изађу из цркве?

    Ниси ти луд, него само бескрупулозни манипулатор. Јер ове молитве нећеш да прескочиш да би магијао људе. Јер су навикли. То што је бесмислено што изговарају, нема везе. Да стоји у молитви: Молимо се за игуане са Галапагоса, ти би једнако фурао. Не молиш се Богу. Јер молитва мора да буде смислена (умно-срдачна). Ложите људе бесмисленим расправама око иконостаса, завеса итд. Исус причести апостоле без иконостаса... И са овом мојом реченицом ћете да кренете да машете: Ето, злославни Ава Зоран Римски је против иконостаса!... А ја живим од сликања иконостаса! Сада само гомилате „аргументе“ не би ли ошишали што више оваца зарад вашег благостања. У томе је сва ваша борба за неверу...


     
    Зоран Ђуровић

    Рим, 26.05.2016

    [1] Зоран Ђуровић: Прво-Други Цариградски сабор осудио артемите 861. године, http://pouke.org/forum/topic/43232-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%BE-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B8-%D1%86%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80-%D0%BE%D1%81%D1%83%D0%B4%D0%B8%D0%BE-%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%B5-861-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5/

    [2]   http://www.kmnovine.com/2015/07/episkop-artemije.html?m=0.

    [3] http://www.eparhija-prizren.org/?p=209.

    [4] http://www.eparhija-prizren.org/?p=19.

    [5] http://www.eparhija-prizren.org/?p=17.

    [6] http://www.eparhija-prizren.org/?p=164.

    [7] http://www.eparhija-prizren.org/?p=219.

    [8] https://istinoljublje.wordpress.com/%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B2%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8/.

    [9] Хорепископ Максим: Допринос исправном схватању и примени 15. канона Прводругог цариградског сабора. http://www.eparhija-prizren.org/?p=6958. Никодимов текст:  http://православнапородица.орг.срб/ctenie/vera-svetih/1110-nikodim-bogosavljevic-opasnost-raskola.

  25. Волим
    Бранко Тапушковић got a reaction from Ведран* in Зоран Ђуровић: Прво-Други Цариградски сабор осудио артемите 861. године   
    Питао неђе прото Милун владику Јована екс- нишког: Боготи, владико, кад имате сједнице Сабора носите ли и тад те штапове?   
×
×
  • Креирај ново...