Jump to content

Бранко Тапушковић

Члан
  • Број садржаја

    30
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Александар Милојков за a Странице, Александар Милојков: Не чини прељубе   
    Када сам био мали, мислио сам као дете. Када сам одрастао, мислим као одрасатао човек. Када сам спознао Бога, плаших га се. Када сам одрастао са Њим, више Га се не бојим. Бејах роб, а сада узрастам у сина. Имао сам страх, сада се разгорева љубав. Некад мишљах да Бог кажњава оне који не поштују Заповести његове и да је то једини разлог што их човек мора поштовати. Сада не мислим тако. Некада бејах крут и згрчен, сада сам жив и слободан. Окуражио сам се пред Богом. Смем да мислим. Смем да Га питам, да Га замолим за смисао. Бог је Ум, а Ум смисао показује. Љубав и мисао иду заједно. Зато, умно гледам Заповест Његову - Не чини прељубу. Гледам као Адам, као род мушки и видим....
    Немој, роде мој, роде мушки, да не чиниш прељубу зато што верујеш да ће те Бог казнити и мучити због тога. Не бој се. Лажу те. Неће ти Бог ништа. Биће тужан, али ти неће наудити. Немој чинити прељубу, зато што ћеш, учиниш ли је, убити себе и своју слободу и убићеш друге. Погледај, роде мој, роде мушки...
    Прво убиство које ћеш учинити, учиниш ли прељубу, је убиство твоје слободе, твоје личности. Како? Ево овако. Угледао си лепотицу, привукла те је. Ништа страшно, то је реакција твоје природе. То значи да си здрав. Да си млад и да је време да волиш и рађаш. Но, не допуштај да те природа, својим биохемисјким законима одређује као биће. Буди личност, ипостас. Немој да природа одређује твоје бивање, већ ти, својом слободом, одреди њено. Буди начин постојања своје природе. Ти си њен темељ, а не она твој. Само си тако личност и само си тако слободан. У противном си роб нужности, којег властита природа може да баца, да вуче уздама као разјареног вепра.Не дај се, роде мој, роде мушки. Буди слободан. Нека твоје постојање буде твоја слобода. Не хормони, сами од себе, не биохемија сама од себе. Без тебе као личности, све су то само стихије. Пена и анимално рзање. Ту слободе нема. Само хемија и нужност, роде мој, роде мушки. Буди храбар да се одупреш. Јер, слобода припада храбрима. Робови су кукавице.
    Друго убиство које ћеш починити, учиниш ли прељубу, роде мој, роде мушки, јесте убиство оне коју си волео. Оне која ти је децу изродила. Оне која те верно чека. Ти ћеш рећи да је и даље волиш, иако си прељубу учинио. Лажеш, роде мој, роде мушки. Лажеш, јер није могуће волети више од једне жене. Знаш ли, роде мој, роде мушки, да постоје две прељубе - емотивна и плотска, анимална, сексуална. Знаш ли да си прељубу учинио ако само и заволиш другу. Сети се, тако је Алфа и Омега света и човека, Богочовек, Спаситељ, рекао - ако погледаш са жељом, у срцу си свом прељубу учинио. Заволео си другу, убио си прву љубав. Понизио си је. Жртвовао си је ради свог задовољства. То значи да си себичан и самољубив, роде мој, роде мушки. А самољубље је човека истерало из Раја.
    Знаш ли роде мој, роде мушки, да жене теже опраштају емотивну од сексуалне преваре? А знаш ли да ми мушки теже праштамо сексуалну од емотивне преваре? Знаш ли шта то значи, роде мој, роде мушки? То значи да је људска природа саткана од двоје - анималног и духовног, мушког и женског. Му мушки, роде мој, смо оно животињско у нашој људској природи. Оне, жене, су оне које дају душу нашој природи. Оне чине да љубав постоји. Без њих, без жена, људска би природа била само животињска страст. Зато, роде мој, роде мушки, не понижавај жену своју, љубав своју, дух свој. Оне су украс и душа космоса. Најлепша Божија креација. Зато их чувај, роде мој, роде мушки. Док је њих, бићемо достојни да се назовемо људима.
    И треће убиство које ћеш починити, роде мој, роде мушки, учиниш ли прељубу, јесте понижење оне са којом прељубу чиниш. Жена је створена да буде вољена, јер жена и јесте оно љубавно у природи људској. А рекох ти, роде мој, роде мушки, да није могуће волети више од једне. Могућ је секс са више од једне, али није могућа љубав. Зато жена не заслужује да буде друга. То је њено највеће понижење. Жена не заслужује ни да у њој гледаш објекат за задовољење своје анималне природе. Учиниш ли то, знај да си светињу ставио у вулкане гноја своје похоте. Жена заслужује само једно - да буде вољена. А то значи да буде једина.
    Не понижавај и не убијај, роде мој, роде мушки, оно најлепше што је Бог створио. Не убијај душу људске природе. Не убијај украс васионе. Не врши троструко убиство. Не чини прељубу. Роде мој, роде мушки.
    Александар Милојков, администратор на Поуке.орг
  2. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Патријарх Московски и целе Русије Кирил: глас ниједне Помесне Цркве не сме занемаривати   
    У посланици Његове Светости се каже:
    «Срдачно вас поздрављам у име Руске Православне Цркве, у име православних верника Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије и других земаља које чине велику паству Московског патријархата.
    Сви смо ми, браћо, једно Тело Христово (1 Кор. 12: 27). Драгоцени дар јединства добили смо од Самог Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Очување овог дара је један од наших главних задатака, то је директна заповест Спаситеља (Јн. 17: 21).
    Нека нас не збуњује чињеница да су се мишљења сестринских Цркава о сазивању Светог и Великог Сабора поделила. По речима светог апостола Павла, «треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама» (1 Кор. 11: 19). У данима припреме за Сабор овакве несугласице су се у потпуности испољиле, али им не смемо дозволити да ослабе Богом заповеђено јединство, да прерасту у међуцрквени конфликт, да унесу поделу и смутњу у наше редове. Остајемо једна православна породица и сви заједно сносимо одговорност за судбину Светог Православља.
    Дубоко сам уверен у то да су Цркве – и оне које су решиле да дођу на Крит, и оне које су се од тога уздржале – доносиле своје долуке по савести и зато треба да поштујемо став сваке од њих.
    Руска Православна Црква је увек полазила од убеђења да се глас ниједне Помесне Цркве – мале или велике, древне или нове – не сме занемаривати. Одсуство сагласности Антиохијске Цркве за сазивање Сабора значи да нисмо остварили општеправославни консензус. Не можемо игнорисати ни глсове Грузијске, Српске и Бугарске Цркве, које су се заложиле за одлагање Сабора.
    Верујем да уз добру вољу сусрет на Криту може представљати важан корак за превладавање насталих несугласица. Он може дати свој допринос припреми за онај Свети и Велики Сабор кои ће ујдинити све Помесне Аутокефалне Цркве без изузетка и постати видљив одраз јединства Свете Православне Христове Цркве, за шта су се молили и што су очекивали наши блаженопочивши претходници.
    Уверавамо вас да ће наше молитве бити с вама у данима предстојећег рада.»
      Са руског Марина Тодић
    17 / 06 / 2016
  3. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Православна Црква прославља велики број западних светитеља до великог раскола 1054   
    То је саборна пракса Цркве. Ова чињеница свакако не значи да не треба да имамо поштовања према бројним људима који су искрено живели своју хришћанску веру на Западу. Штавише животи многи од њих су веома поучни и веома је важно да их ничим не омаловажавамо. На који начин Бог спашава неправославне је тајна Божија и наше је да живимо у чврстој нади и вери да ниједно добро дело, као ни вера људи који су искрено живели за Христа неће пропасти пред лицем Божијим. Божија благодат делује на начине који су необјашњиви нашем уму и зато са дубоким поштовањем треба да се односимо према сваком неправославном човеку који се труди да искрено живи по својој вери. Никада на себе не смемо да преуземемо улогу судије, јер тиме чинимо велики грех пред Богом који је једини судија душа људских. 
     
    У бројним случајевима и код западних светитеља од Средњег века до данас забележена су многа чуда и исцелења. Треба да чврсто верујемо да Бог неће оставити неуслишене ничије молитве, а посебно не оних који су рођени ван православног предања и који су се трудили цео живот да живе хришћански онако како су научили од својих родитеља и учитеља. Можемо засигурно да знамо само да се неправославни не спрашавају на основу одређених погрешних учења која су усвојили, већ верујемо да то може да буде само по неизмерној љубави Бога који истински љуби сваког човека и суди свакоме по томе колико нам је дато.  Треба бити јако опрезан јер они православни који тобоже у ревности према својој вери јавно лично вређају и ниподаштавају неправославне показују да су сами лишени љубави и благодати Божије. Онај који пребива у благодати Божијој жели да се сви спасу и највише би се обрадовао да се у онај страшни и чудесни дан Суда сви људи нађу у радости Господа Бога нашега. Као православни хришћани дужни смо да сваког човека гледамо као бољег од себе и ако није православан треба помислити да ће се можда он једног дана обратити и да ће га Бог на чудесан начин спасти, а да ћемо ми остати лишени љубави Божије ако немамо љубави према свим људима.
     
    Треба имати у виду да поштујући друге и њихова веровања никада не смемо да изгубимо из вида да смо дужни да исповедамо своју православну веру не само речима већ и делима и да ћемо бити одговорни уколико неправославне саблажњујемо својим понашањем, ароганцијом и гордошћу.  То је, нажалост, највећи проблем савремених ревнитеља који се не устежу да изразе отворену мржњу не само према неправославним хришћанима и припадницима других вера, већ и према својој православној браћи са којом се не слажу у одређеним ставовима. Засигурно могу да кажем да ниједан светитељ, ревнитељ  Православља, није користио такав језик нити се тако понашао. Зато се та наша браћа и сестре који ревнују не по разуму налазе у веома опасном духовном стању у коме ризикују да изгубе заувек заједницу са Богом и Црквом Православном. За њих се треба молити са надом да ће им Господ помоћи да се на време исправе.
    Архимандрит Сава Јањић
  4. Волим
    Бранко Тапушковић gave a reaction for a Странице, Синаксар на Свету и Велику суботу   
    Све дане надвисује света и велика Четрдесетница, али изнад свете Четрдесетнице је света и велика (страсна) седмица, и изнад саме велике седмице је ова Велика и света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан. Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном. Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих. Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога? Уосталом, Господ наш Исус Христос уселио се у гроб телесно са Богом, који се потпуно сјединио с телом, но Он је (истовремено) био и у рају са разбојником и, како рекосмо, у аду са својом обоженом душом, и натприродно био са Оцем и саприсуствовао Светом Духу – у свему је био, као неописани (безгранични) Бог, и Божанство ни на који начин није пострадало ни у гробу, ни на крсту. Господње тело је искусило и пропадљивост [φθορά], тј. разрешење душе од тела, али никако није пропало [διαφθορά], тј. није потпуно уништено, нису потпуно ишчезле стихије од којих је састављено. Али Јосиф је, скинувши са дрвета свето тело Господа, погребао тело Господње у нови гроб у врту, и на улазу у гробницу ставио веома велики камен. Сутрадан пак по петку, Јудејци приђоше Пилату и рекоше: “Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу (Мт 27,63). Зато би, чини нам се, било добро да твоја власт нареди да се код гроба постави војничка стража.” Пилат одговори: “Ако је Он варалица, зашто се бринете за речи онога који је био жив, када је сада неспорно умро?” Када је рекао: Устаћу – можда су они извели овакав закључак из Јониног примера.
    У сваком случају, ако се крај гроба постави стража, неће бити крађе. Какво безумље! Радили су за себе, а нису схватали да су то окретали против себе. И ето, када је Пилат наредио, они су поставили војничку стражу и гроб брижљиво запечатили и утврдили. И то зато да васкрсење Господа, у присуству страних стражара и печата, не би могло бити преиначено. Али од тог трена, чим је осетио најмоћнију силу, ад је почео да дрхти и да се смућује; и убрзо након тога ад, који је неправедно прогутао, избацује и Христа, најтврђи и крајеугаони камен, и оне које је од века смештао у своју утробу као своју храну.
    Неисказаним силаском Твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.
    Извор: Радио Светигора
  5. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Све свете тајне Цркве, а светих тајни није само седам, како смо примили из западне традиције, обављају се у цркви   
    Данас их је могуће све обављати ван литургије, осим рукоположења које се може искључиво обавити од стране Архијереја и то на литургији. Ово је веома важно јер крштење није само чин погружења већ примања новог брата или сестре у црквену заједницу, што се потврђује светим причешћем. Крштење без причешћа није по садашњим правилима црквено незаконито, али у сваком смислу нема своју светотајинску пуноћу, јер која је сврха крштења ако се крштени евхаристијски не сједињује са осталим члановима Цркве. Тко је и са венчањем тј. св. тајном брака, монашењем али и опелом и сахранама. На пример, у вези сахрана, литургија је потпуно скрајнута на маргину. Главни центар јесте опело, а заправо суштина испраћаја покојника јесте да се сви литургијски окупимо око покојника чије тело лежи у центру храма, да принесемо благодарност Богу (евхаристију), да се причестимо светим тајнама, а потом да одмах након литургије испратимо покојника погребним песмама опела. Ако гледамо структуру обреда крштења, опела, монашења, венчања видимо да имају елементе који указују да су се ови обреди вршили у склопу литургије (читање еванђеља, апостол, или канон и тропаре који су се певали на јутрењу пре литургије). 
    Пракса коју покушавамо да обновимо јесте да се ови сви обреди врате у контекст литургије и да им се да онај смисао који су имали, а то је да примајући крштење, монашки чин, улазећи у брачну заједницу, или пак опраштајући се од покојника потврђујемо да све служи учвршћењу црквене заједнице у чијем је центру евхаристија. И покојник остаје у нашој памјати евхаристијски и учествује и након упокојења у животу Цркве (зато и помињемо покојнике и молимо се за њих). Примањем монашког чина не вршимо неку мистичку иницијацију већ литургијски улазимо у нови начин живота и дајемо завете како бисмо потпуније живели животом Цркве и учествовали у литургијској заједници. Монаштво већ хита у есхатологију и монаси већ закорачују у реалност у коме нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, где је свима све заједничко. Црквено венчање није свадба са црквеним ритуалом, већ улазак младенаца у нови живот у коме ће евхаристијски бити сједињени једно са другим и где ће својим животом изображавати тајну Христа и Цркве. 
    Издвајањем светих тајни из литургијског контекста губи се суштински фокус и смисао ових тајни. Оне постају приватни обреди "за ужу фамилију и пријатеље". Тиме се на својеврсан начин паганизује и брак, монаштво се претвара у некакву мистичку иницијацију, а крштење постаје приватни породични обред. У обреду венчања на пример кључни моменат постаје размена прстења или везивање рука убрусом, а не причешће супружника које запечаћује њихове завете и заједнички живот у Христу. Као траг обавезног причешћа остала је чаша вина коју поделе супружници и кумови.
    Зато је веома важно да се вратимо аутентичном значењу светих тајни и да се и оне и сви други обреди који су извучени из литургије и који се после додају или посебно врше врате у сам контекст литургије, а не завршити литургију а онда опет почети нови обред са читањима еванђеља и апостола и бескрајним низом јектенија. Мислим да је кључни разлог зашто је дошло до издвајања светих тајни из литургијског контекста постепено слабљење литургијске свести. Евхаристија је постала нешто што раде свештеници, док је народ сам пасивни посматрач, у квази-монашким круговима евхаристија је нешто што "ваља" јер даје снагу за подвиг, као да је нама за спасење потребан подвиг сам по себи, а не подвиг који би нас учинио свеснијим и савеснијим учесницима евхаристије. То су потпуно наопаке перспективе. Надам се да ће литургијском обновом Црква вратити праксу да се сви који учестувју у приносу и причесте светим тајнама, а не да се томе приступа моралистички. Ако неко живи у отвореном греху који нарушава заједницу треба да се врати у заједницу у којој живи (породицу, манастир, парохију) па да то потврди тако што заједно са другима учествује у евхаристији. Онај који је разорио заједницу са живом Црквом из овог или оног разлога мора да се покаје и онда да редовно учествује у делу Цркве, у Евхаристији. Избегавање причешћа због неких личних осећаја недостојности је апсурдно. Ако је човек у отвореном греху, треба да се исправи и промени живот, а ако осећа деловање страсти и огреховљене природе а није отпао од заједнице, треба да хита Лекару и прима лек бесмртности. Одбијање причешћа без конкретног разлога који може бити искључиво живот у греху који разбија заједницу са Црквом заправо је одбијање спасења, а не акт пијетета (мислим да је ово најбоља реч за ову врсту квази-побожности).
    Отуда је важно да као верници будемо укључени у своје локалне евхаристијске заједнице, у нашу парохију, да имамо живи контакт са члановима наше парохије и нашим свештеником и да учествујемо у животу те заједнице, а не да бирамо цркве по лепоти певања или идемо час на ову или ону страну. Бити парохијанин значи бити део те заједнице којој припадамо и након завршетка литургије. Наравно, када смо на путу или ходочашћу лепо је да учествујемо у литургијским сабрањима тамо где се нађемо. Имајући у виду једну прилично хаотичну ситуацију у којој се данас живи, ми овде у Дечанима редовно тражимо да када нам дође неко кога не познајемо неку потврду коме припада и ко му је парохијски свештеник, а свете тајне верника из наше епархије у манастиру обављамо само са благословом локалног пароха. Наши монаси када иду у иностранство обавезно морају да понесу тзв. мирно писмо Епископа који потврђује ко су и коме Епископу припадају. У добро уређеним црквеним срединама када се појави неко непознат није добро да се припусти евхаристији без провере да ли је реч о члану канонске Цркве и човеку који није под неком забраном (ово се посебно односи на свештенике који не могу да служе без писмене потврде свог Епископа). Што се тиче верника ми на пример овде у Дечанима очекујемо од организатора ходочашћа да нам потврде да причешћу прилазе они за које знају да су крштени тј. да конкретно припадају Цркви и обавезно пре причешћа нагласимо да се могу причестити само они који имају благослов свог парохијског свештеника и нису под црквеном забраном. Мислим да је ово јако важно јер причешће само по себи не само да не спашава, већ може бити на суд или осуду уколико онај који га прима не разликује Тело и Крв Христову. Веровање да свете тајне без вере имају аутоматско, магијско дејство је паганизам и сујеверје. Све свете тајне траже израз наше вере и слободе, па чак и приликом крштења деце када кумови за њих исповедају веру и обавезују се да гарантују да ће бити хришћански васпитани.
    За разлику од древне праксе када некрштенима и иновернима није било дозвољено пристуствовање приношењу литургијских дарова и Евхаристији, ми данас по икономији допуштамо да и они могу да буду присутни у цркви (у предњем делу наоса који је код нас у Дечанима као унутрашња припрата), али не могу да учествују у евхаристији нити да читају било какве молитве на службама. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
  6. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на Иван Ивковић за a Странице, (ВИДЕО) Рекли дечацима да ошамаре девојчицy, ево шта се догодило   
    У њему је учествовало неколико дечака узраста од 7 до 11 година и једна девојчица, њихова вршњакиња или тек мало старија од њих.
    Аутори снимка, након што су замолили дечаке да кажу њихова имена тражили су да учине неколико ствари везаних за девојчицу.
    Прво да кажу шта им се на њој свиђа, затим да је помилују, а онда и да праве смешне гримасе и покушају је насмијати.
    Али онда је уследио шокантан захтев. “Ошамари је! Јако!”
    – Шта се догађа кад ставите дечака испред девојчице и тражите од њега да је удари. Како деца реагују на питање насиља у породици? – желели су знати аутори видеа.
    Дечаци су оклевали и ниједан није ошамарио девојчицу. Дали су различите разлога зашто то неће да ураде, а можда је најсимпатичнији одговор једног дечака дошао на крају: “Зато што сам ја мушкарац!”




    Извор:Doznajemo.com
  7. Волим
    Бранко Тапушковић је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Саопштење за јавност поводом бласфемичних карикатура у српским медијима   
    У исто време, запажамо да су неки наши електронски и штампани медији пренели карикатуралне приказе исламског пророка Мухамеда, не водећи рачуна о томе да на тај начин најгрубље вређају верска осећања и убеђења наших суграђана исламске вере и да – нехотице или из елементарног незнања, што их не ослобађа одговорности – подстичу нетрпељивост, па и отворено непријатељство према припадницима муслиманске вере, односно Исламске заједнице.
    Ругање историјским личностима које су формирале верски идентитет стотина милиона наших савременика налази се изван границâ законом зајемченог слободног изражавања и апсолутно је недопустиво.
    Позивамо посленике наших медија да одмах престану са оваквим духовним насиљем и да поштују верска осећања свих грађана.
    Браћи муслиманима изражавамо солидарност и уверавамо их да верници Српске Православне Цркве, чија верска осећања су у појединим медијима на исти или сличан светогрдни начин изложена понижавајућим приказима, ни на који начин не одобравају такво схватање слободе стваралаштва и природе секуларног друштва.
    На провокације ове врсте ми реагујемо Христовом молитвом: Оче, опрости им јер не знају шта чине! и молитвом првог мученика новозаветне Цркве, светог архиђакона Стефана: Боже, не урачунај им ово у грех! Прва од ових реченица изречена је, ваља нагласити, са крста, после распећа Христовог, за оне који су Га разапели, а друга непосредно пре него што ће свети Стефан издахнути, каменован од стране лажних ревнитеља за веру у Бога.

    Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!



    Епископ бачки Иринеј,



    портпарол Српске Православне Цркве



    Саопштења
    |
  8. Волим
    Бранко Тапушковић gave a reaction for a Странице, Нико oд политичара није на фрескама Саборног храма   
    Стога осјећамо за своју дужност да овом приликом демантујемо све наводе и изјаве по новинама. Не улазећи у одвајкада признату слободу умјетничког изражавања и сликарску симболику одговорно тврдимо да лик у ктиторској фресци приписан Милу Ђукановићу представља др Ратка Митровића, професора Универзитета, члана Грађевинског одбора храма Христовог Васкрсења и стручњака који је дао велики допринос при градњи истог храма.
    Приписивати пак митрополиту Амфилохију да одређује ко ће бити стављен у рај или пакао, значило би приписати му да преузима на себе оно што само Богу припада и то на страшном суду Божијем, што би било потпуно неразумно.
    протопрезвитер-ставрофор Драган Митровић
    старјешина Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици
    СПЦ
×
×
  • Креирај ново...