Jump to content

Slobodan Milošević

Члан
  • Број садржаја

    100
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Slobodan Milošević got a reaction from Драшко in Протест адвоката - два месеца после   
    ПОМАЖЕ БОГ.
    Хвала за одличан текст и преглед стања у држави и адвокатури.Мислим на текст Rylah, moderator.
    твој текст раширио сам и мало даље по овом виртуалном свету. Увек сам наводио да си ти аутор текста. Надам се да се не љутиш.
    У адвокатури сам и ускоро одлазим у пензију.
    С поштовањем.
    Адвокат Слободан.
  2. Волим
    Slobodan Milošević got a reaction from Срђан Шијакињић in Протест адвоката - два месеца после   
    ПОМАЖЕ БОГ.
    Хвала за одличан текст и преглед стања у држави и адвокатури.Мислим на текст Rylah, moderator.
    твој текст раширио сам и мало даље по овом виртуалном свету. Увек сам наводио да си ти аутор текста. Надам се да се не љутиш.
    У адвокатури сам и ускоро одлазим у пензију.
    С поштовањем.
    Адвокат Слободан.
  3. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на RYLAH у Протест адвоката - два месеца после   
    На почетку протеста, нико није ни могао да верује да ће оволико дуго да потраје. Сви су мислили да ће се ствар решити за неколико дана, као што је и много пута до сада. Где је настао проблем, искрено не знам нити могу да знам јер у преговоре нисам укључен, али видим да обе стране имају позиције као да се ради о неким личним питањима, као да је питање части не попустити ни за јоту, и као да је питање победе оцрнити другу страну и оставити је са што мање "добитка".
     
    Стање адвоката, огромне већине, у Србији данас је много горе него на почетку протеста. Финансијска ситуација која ни пре није била посебно завидна, додатно је отежана. Зашто се онда истрајава у протесту који финансијски уништава целу једну грану? Због тога што се овде ради о опстанку једне професије, о опстанку неколико хиљада интелектуалаца, који се боре једино за право на рад, за она права и оне послове којима се адвокатура бави у овом или оном облику постојања већ пар хиљада година (да, није грешка, пар хиљада година).
     
    На овом месту, пошто је медијски простор адвокатима поприлично сужен, навешћу само неке од ствари које преовладавају када се о протесту прича, и покушати да објасним зашто те ствари не стоје.
     
    1. Адвокати штрајкују због Мишковића
     
    Ова реченица, понављана као мантра, увреда је за свакога ко се адвокатуром у Србији бави, јер баца љагу на целу једну професију. Адвокати штрајкују јер је у питању финансијски опстанак професије и будућност адвокатуре у Србији. Ако изузмемо логичну страну овог аргумента (да један човек има толико пара да свакога дана плаћа 4800 људи чије услуге нису јефтине да не раде ништа), правна страна овог аргумента је и више него мањкава, јер Мишковићев процес застарева за више од десет година. Не верујем да било ко мисли да протест адвоката може потрајати десет година.
     
    2. Због штрајка адвоката злочинцима не могу да се одреде притвори
     
    Могу, јер ЗКП даје могућности да се притвори одређују и без саслушања, и без присуства адвоката. Због чега се те могућности не користе, то је питање за судове. Такође, ко прати оне најтеже случајеве, може прочитати и да се притвори најтежим злочинцима итекако одређују, иако нико од њих нема адвоката.
     
    3. Предложеним изменама закона излази се у сусрет захтевима адвоката
     
    Апсолутно не. "Солемнизација" уговора од стране нотара није ништа друго него стављање знања и умећа адвоката на милост и немилост нотара, који имају и финансијски интерес да не оверавају такве уговоре. Адвокати су тражили да, као и свуда у свету (сем Босне и Херцеговине), печат адвоката значи да нотар само оверава потписе на уговору, као што је то чињено у судовима до сада, уколико уговор испуњава остале услове форме, као што су потпуна и уредна пратећа документација, одређена садржина прописана законом и слично. И не само уговоре о промету непокретности, него и све остале врсте уговора које странка жели да, ради своје сигурности, овери.
     
    4. Ранији систем је омогућавао продају станова по неколико пута

    Ово је истина. Али не цела истина. Раније, приликом овере уговора о купопродаји непокретности у суду, уз уговор о купопродаји непокретности је морао да се приложи и извод из катастра, потврда о плаћеном порезу, и још неколико других папира. Такође, уговори су се оверавали у месту где се непокретност налази, како би се могућност преваре свела на минимум. Даље, један примерак уговора је сам суд који уговор оверава слао у Пореску управу, која је одмах морала да узме уговор у обраду. Дакле, уколико су се станови продавали по неколико пута, криви су адвокати који су такве уговоре састављали, али је највећи био пропуст државе која је била дужна да такве уговоре контролише. Успостављањем оваквог система, држава је признала да није способна да сама врши контролну улогу приликом састављања оваквих уговора и решила је да тај део посла препусти приватним лицима (нотарима), али то није и не сме бити ствар која погађа остале професије, попут адвоката, којима је оваквим прописима одузето право да зарађују склапањем уговора.
     
    5. Прави промет ће овако бити сигурнији и бржи
     
    Ово апсолутно не стоји. Као прво, постоје одређени , врло специфични, уговори за чије је састављање потребна дугогодишња пракса, коју већина адвоката, као ни већина нотара, не поседује. Нотар који би требало и да солемнизује такав уговор једноставно не би био у стању то да уради на довољно квалитетан начин. Даље, постоје уговори који имају преко педесет страница. Нотар, да би гарантовао за њихову садржину, морао би да се детаљно упозна са садржином уговора и свим пратећим документима, као и са техничком страном тих уговора, за шта једноставно неће имати времена, а вероватно ни интереса нити воље. У правном промету постоји даље на десетине проблема који ће се јавити као проблем у пракси, а који се оваквим системом неће моћи решити, јер ни ја да сам на месту нотара не бих хтео да будем апсолутно одговоран за, рецимо, неке врсте алеаторних уговора, који су у преко педесет посто случајева могуће спорни. Такође, поред уговора, појавиће се и одређени поступци који су прописани законом, а који у пракси знају да буду веома спорни, иако не мора да значи да се ради о некој превари (рецимо, усмени тестамент пред сведоцима). Не верујем да ће бити лако наћи нотара који ће на себе смети да преузме такву одговорност. Ако уз то узмемо број нотара, који ће бити ограничени на одређену географску територију, проблеми ће се само повећавати.
     
    6. Адвокати су против увођења нотара и против конкуренције
     
    Говорећи у своје лично име, ово је неистина. Не само да нисам против, него апсолутно подржавам, јер ће нам јавнобележнички записи драстично олакшати правни промет са правним системима у земљама око нас. Између осталог, што уопште није занемарљиво, нотари ће помоћи грађанима са Косова и Метохије приликом обављања свакодневних послова, јер нее морати да путују у крајеве у којима се не осећају сигурно.Такође, ако посла имам са својим колегом, школованим правником, лакше ћемо се разумети и сарађивати. Нити имам било шта против и да он заради новца колико ће зарадити - уколико је добар, и уколико прихвати да сноси толику одговорност колику ће да сноси, и треба да заради много новца. Једино зашта се адвокати залажу (верујем у већини) јесте да на тржишту постоји здрава конкуренција, и да се никоме декретом не одузима посао. Чак и то што је нотарска скупштина основна супротно закону нигде није истицано, све док се против адвоката нису почели истицати аргументи који везе са обуставом рада немају. Нотари ће у сваком случају узет велики део послова који су до сада обављали адвокати, и нема потребе додатно осакатити адвокатуру стварањем монопола у одређеном сегменту пружања правних услуга. Поред тога, анимозитет који је оваквим поступањем створен између адвоката и нотара, штетиће свима, како год да се протест заврши.
    Што се друге конкуренције тиче, могу на личном примеру да потврдим да ни ово не стоји. Када су се усвајале измене ЗПП, између осталих и члан по ком на суду једино адвокати могу заступати странке, лично сам, на молбу познаника, за једну тада опозициону парламентарну групу написао амандман (између осталих амандмана) којим се тај члан брише, јер сам сматрао, као што и данас сматрам, да је тако нешто апсолутно непотребно и да крши не само начело конкуренције, него и основну слободу избора. Као што нећу бити ни против Закона о бесплатној правној помоћи, уколико се усвоји и спроведе на примерен начин, без увођења нових монопола и одузимања послова декретима као што је овде случај. Мислим да је свака конкуренција здрава, само ако не постоји фаворизација било ког учесника на штету неког другог учесника на тржишту, у овом случају тржишту пружања правних услуга.
     
    Шта даље?
     
    И ако се усвоје предложене измене закона, не верујем да ће то у пракси променити много ствари у обустави рада адвоката. Једини пут напред јесте понашање демонстрирано јуче - директни преговори између представника адвоката и министра, иза затворених врата, без медија и препуцавања. Једино тако могу да се превазиђу неразумевања, анимозитети, да се стане на пут личним интересима уколико их заиста има. Једино нешто што изађе из таквог процеса јесте оно што може да нас као друштво води напред, што је цивилизацијски искорак из ситуације у којој се сада налазимо.
     
    Ако ће резултат целе ове ситуације бити један такав цивилизацијски искорак, онда цена која је у међувремену плаћена, од стране свих који су трпили у целој овој ситуацији, неће бити превелика, јер ће то напред померити сваког појединца у друштву у ком живимо.
  4. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Gordana . у Ikona Trojeručica iz Hilandara u Beogradu   
    Ево за све који нису могли да дођу у петак снимак из храма Светог Апостола Томе.
     


  5. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Млађони у KOD NJEGA SU KLJUČEVI: Upoznajte čoveka koji može da isključi internet celom svetu!   
    Koje gluposti niko ne moze da iskljuci internet. Od Srbije do britanije ima josh i francuska, i svajcarska itd.. gomila zemalja cijim bih serverima imao pristup...
  6. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Ромејац у Вести из Грчке Православне Цркве   
    На грчком острву Егина протекла су свачана богослужења у част једног од најпоштованијих подвижника ХХ вијека – светог Нектарија Пентапољског (Кефаласа), саопштава сајт agionoros.ru.

    Увече, уочи празника у саборном храму манастира Свете Тројице (Светог Нектарија) је служена вечерња. Одмах након тога је почела свечана литија. Часна глава светитеља је пренијета у огромни саборни храм Нектарија Пентапољског, који се налази у сусједству са манастиром.

     



     

    Ујутру у саборном храму светог Нектарија је служено јутрење и Божанствена литургија. На богослужењу којим је началствовао Митрополит маронијски Пантелејмон, учествовали су: Митрополит кифирски Серафим, неврокопијски Јеротеј, арголидски Нектарије и егински Јефрем.

    Послије литургије је кренула литија која се завршила молебаном у катедралном саборном храму у луци Егини.

    У празничним свечаностима је учествовало хиљаде житеља и поклоника из свих крајева православног свијета.

    Свети Нектарије Пентапољски (Егински ) је канонизован прије пола вијека, али већ данас се без преувеличавања може рећи да је он један од најпоштованијих светитеља у православном свијету. Светитељев подвиг је његова саможртвена активност на пастирској њиви, богословско наслеђе, праведна кончина са знамењима која су услиједила и чудесима која су његово име прославила далеко изван граница Грчке.

     



     

    За светог Нектарија на Блиском Истоку и Балкану (на примјер у Србији) много више се зна него у Русији. У Грчкој је званично проглашен запокровитеља богословских школа.

    Свети Нектарије сједињује у себи црте узорног архипастира, правог монаха и изузетног богослова. Према ријечима познатог грчког историчара и духовног писца архимандрита Илије Мастројанопулиса „Свети Нектарије је у свим аспектима био истински духовник надахнут Светим Писмом, Оцима, молитвама и личним искуством. Библијски, светоотачки, традиционалан, али који је тврдо стојао на земљи и заиста модеран. Увијек мотивисан Јеванђељем, али као светоме Василију и Златоустом, није му била страна психологија и медицина“.

     

    Извор

  7. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Дејан у Рука Светог Јована и део Часног Крста у Нишу - ФОТО   
    Sveta desnica Svetog Jovana Krstitelja, jedna od najvećih relikvija koje poseduje Srpska pravoslavna crkva, zajedno sa fragmentom Časnog krsta stigla je večeras avionom u Niš iz Podgorice.
     
     
       
    Relikvije koje se čuvaju u Cetinjskom manastiru prenete su u rodni grad cara Konstantina povodom centralne proslave 17 vekova od donošenja Milanskog edikta.
     
     
    Na aerodromu „Konstantin Veliki“ svetinje je dočekao i preuzeo vladika niški Jovan sa sveštenicima eparhije niške a istim avionom doputovao je i umirovljeni vladika Atanasije Jeftić.
    Nakon što su ruku i delić krsta celivali vernici u holu niškog aerodroma, relikvije su uz ogromne mere obezbeđenja prenete u Saborni hram gde je čitan akatist pred više stotina vernika.
    Nišlije su se okupile u velikom broju u porti Saborne crkve a unutrašnjost bogomolje bila je prepuna.
    Desnoj ruci, kojom je Sveti Jovan krstio Isusa Hrista, pripisuje se isceliteljska moć.
     
    Ova relikvija je najpre čuvana u Jerusalimu pa vekovima kasnije u Carigradu, da bi na kraju završila na Rodosu gde su je odneli krstaši. Istorija beleži da se ruka nalazila na Malti u 16. veku bila je na Malti, da bi je, posle Napoleonovog osvajanja ovog ostrva, malteški vitezovi 1799. godine predali ruskom caru Pavlu Prvom Romanovu.
     
    Sve do oktobarske revolucije, svetinja se nalazila u Rusiji da bi je nakon toga Marija Fjodorovna, majka Nikolaja drugog Romanova odnela u Kopenhagen, budući da je bila danska princeza.
    U Beograd u pred početak Drugog svetskog rata donosi je ruski mitropolit, u znak zahvalnosti za prijem ruskih izbeglica, i poklanja našem kralju Aleksandru prvom Karađorđeviću. Ruka je 1941.godine doneta u Ostrog iz Belog dvora a potom je u prebačena u državni trezor gde je čuvana četiri naredne decenije sve do 1993.godine kada biva preneta na Cetinje I otkrivena vernicima.
    Časni krst odnosno krst na kojem je razapet bio Isus, pronašla je Konstantinova majka carica Jelena.
     
    Izvor: Blic
     

     

     

  8. Волим
  9. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Дејан у Свети Василије Острошки   
    Sveti Vasilije Ostroški pojavio se u stenama iznad manastira Ostrog, a desetak vernika koji su se u tom trenutku našli ispred ove svetinje posvedočili su ovu neverovatnu prikazu!
     
      Društvene mreže preplavljene su danas ovom vešću, a kako Pravda saznaje od jutros je primetno povećanje broj posetilaca Ostroga koji žele da vide prikazanje Svetog Vasilija. Prema rečima očevidaca svetac kome je manastir Ostrog posvećen pojavio se na nekoliko sekundi u stenama iznad bogomolje i sve je delovalo kao da je u nekoj izmaglici.

    - Bilo je neverovatno! Lik Svetog Vasilija se pojavio niotkuda, ličilo je sve na neki dim ali se jasno video lik sveca u steni. Posle desetak sekundi lik je nestao, ali sasvim sam sigurna da je Sveti Vasilije Ostroški nešto hteo da nam poruči, možda i da nas zaštiti, kaže jedna od vernica koja je videla pojavljivanje Svetog Vasilija iznad Ostroga - piše Pravda.
     
    Izvor: Pravda
  10. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Олимп у Житије светог Нектарија Егинског и Његова чуда и поуке   
    (Празнује се 22. новембра)
    Светац и његових 2.000 чуда
    Ко је свети Нектарије Егински, чија је чудотворна икона стигла у земунски манастир. Прогањан за живота и од саме цркве, ореол светог човека стекао још за живота. У православљу му се приписују исцељења тешких болести као што је рак. Делић моштију св. Нектарија чува се у манастиру Раковица, а на дар их је својевремено добио у Грчкој покојни патријарх Герман.
    Глас да је у манастир Светог арханглела Гаврила у Земуну стигла из Грчке икона св. Нектарија Егинског, светитеља којем се у православној цркви приписују чудотворне моћи, проширила се међу верницима брзином муње. Већ у прошли петак - једини дан у недељи кад се икона износи пред народ и кад јој се служи акатист - слила се у земунски храм велика маса људи, са жељом да икону целивају и помоле се свецу за здравље.
    Верници су на папирима исписивали имена својих драгих, које је свештенство читало с молитвом св. Нектарију "да кораке болести многих успори до краја". Светиња је, иначе, дарована на молбу старешине манастира протојереја Радована Биговића, који се обратио манастиру Свете Тројице на острву Егина близу Атине речима: "Веома бисмо волели да у свом храму имамо икону једног таквог светитеља који је по чудотворству широко познат и слављен и код нас, и у целој православној цркви... Такву икону сматрали бисмо даром Божјим и наши верни би јој се радовали".
    Тако су у грчком манастиру, задужбини овог светитеља, специјално за нас урадили оковану икону светог Нектарија, упутивши је с благословом нашим вернима "да им буде и дар, и помоћ". Реч је, иначе, о манастиру у коме је светитељ провео тешке године свога живота, неприхватан и прогоњен од тадашњих црквених власти, али увек на Божјем путу. Данас је Егина са Светотројичким манастиром - у чијој порти је св. Нектарије нашао мир - мета поклоника из целог света, а поштују га осим православаца и други хришћани.
    Сам Биговић каже да је он у Грчкој оно што је за наш народ свети Василије Острошки, и многи су му храмови широм света посвећени.
    Блаженство кротких
    КО је свети Нектарије Егински? Где је живео, на чему је стекао ореол свеца, ко му се од верника највише обраћа?
    Само ретки код нас знају да је у питању светитељ новијих времена (умро је 1920. године и за цркву је новопројављени), а приписује му се више од 2000 чуда. Та чуда је Грчка црква сабрала у књиге, са именима и презименима људи којима је светац помогао. Она су се почела јављати одмах по његовој смрти, иако се светост овог старца прочула још за живота. У недавно преведеној књизи код нас "Земаљски анђео - небески човек", у којој су сабрани животопис, житија и сећања на светог Нектарија Егинског укључујући чудотворна исцељења, каже се да је ”творио дела која превазизилазе моћ поимања, исцељујући најтеже болеснике". За живота "презрен и одбачен од званичне цркве,достигао је блаженство кротких и ништих духом".
    Званични подаци кажу да је свети Нектарије (световно име Анастасије) рођен 1846. године у месту Силиврија у источној Тракији, као пето дете сиромашних родитеља Димоса и Василике Кефалас, који су му одмалена дубоко усадили хришћанску веру. Још као мали, са 14 година, кренуо је за послом у Константинопољ, и многе је године провео у сиротињи, гладан. У црквеној каријери достигао је чин митрополита пентапољског, са службом у Александријској патријаршији, одакле је протеран због лоших односа и људских сплетки.
    Ни на Егини, на коју је дошао после силних потуцања са жељом да обнови манастир у рушевинама, није нашао мир. Дозвола за то није стизала чак ни кад је окупио бројно сестринство,а он сам је у оближњој кући основао школу за неписмене и шио папуче за монахиње.
    Највише се данас светом Нектарију моле оболели од рака, и разне су здравствене установе, укључујући Онколошки и радиолошки институт Србије, узеле баш овог грчког свеца за заштитника. На списку болести чије је исцељење по православном веровању помогао су парализа, нервна обољења, обољења бубрега, очију, Паркинсонова болест... Такође су забележена његова чуда у разним несрећама као што су бродоломи, сурвавање аутобуса у провалију, напади ајкула, уједи змија. Верници говоре да им је давао упуте и у сну шта да ураде да би оздравили.
    Знаци светости
    ЊЕГОВО прво чудо, иначе, догодило се у атинској болници, у коју је смештен због проблема са простатом, непосредно по његовом упокојењу. Умро је не сачекавши да буде оперисан, а кад се једна од монахиња примакла кревету, осетила је како се из тела шири благ миомирис. Док су га монахиње с особљем пресвлачиле, бацивши његову поткошуљу на суседни кревет, на којем је лежао дуго парализовани човек, овај болесник је неочекивано устао и несигурно почео да хода, славећи име Господње. Лекари су се окупили да виде чудо, а сама поткошуља пренета је у манастир где је и друге исцељивала.
    На лицу светитеља у тренутку смрти, записали су верници и његови следбеници, појавиле су се мирисне капљице, а он сам "био је лак као перо" док су ковчег носили из пристаништа до места Ксантос. Бојећи се нереда, полиција је народ делила у групе које ће до манастира да га носе. И кад су неколико месеци касније монахиње одлучиле да отворе гроб, његово тело нађено је потпуно очувано, чак су и цветови лимуна стављени у ковчег за последњи испраћај још били свежи.
    Ковчег је откопаван три пута, и сваки пут је тело светог Нектарија нађено нетрулежно. Једном су га монахиње оставиле 48 часова у отвореном сандуку, у гостинској соби, али промена на телу није било - расточило се тек после двадесет година. У народу се, међутим, одмах по Нектаријевој смрти пронео глас о његовој светости. Данас су честице његових моштију расуте свуд по свету, и црква која их има, сматра то за велику благодат. Има их и Српска православна црква, а налазе се у манастиру Раковица.
    - Делић моштију добио је на дар приликом једне посете Грчкој православној цркви покојни патријарх Герман, а даровао их је раковичком манастиру да се верници ту моле и окупљају - рекла нам је мати Евгенија, игуманија овог манастира. - По правилу их износимо сваког 22. новембра, на дан светог Нектарија, кад се чита акатист светитељу и кад се око његових моштију скупљају тешки болесници. Понекад их изнесемо и мимо тога. То обично буде на молбу групе верника који у болују од рака и у потрази за духовним леком, дођу код нас. Ту се пред моштима читају молитве и целива икона.
    ВЕРА ДОНОСИ СПАСЕЊЕ
    О ЈЕДНОМ од чуда св. Нектарија сведочи митрополит Неа Смирне Агатангел: "За време свог боравка и лечења у Америци, упознао сам пацијенте који су силно веровали у Бога и излечили се. Једна госпођа из Атине, то никада нећу заборавити, лечила се у истој болници. У једном тренутку сам је угледао како држи у руци икону светог Нектарија, говорећи: "Знам да имам рак, али светитељ неће допустити да умрем, јер имам децу"... Видите ли колико је дубока њена вера? Када сам отишао на Егину и служио тамо свету литургију, испуњавајући на тај начин свој завет, разазнао сам међу сабраним народом и њу. Дошла је да се захвали светитељу за велико чудо које јој је учинио. Вера доноси спасење. Бог постаје милостив када је види - макар и сасвим малу - у нама".Амин.
    "ЗЕМАЉСКИ АНЂЕО - НЕБЕСКИ ЧОВЕК" књига о животу светог Нектарија Егинског у коме је описано више конкретних примера великих чуда овог свеца.
    Извор: http://www.facebook....2&type=1&ref=nf
    Опширније и детаљније: http://www.svetosavl...ektarijem02.htm
    У аудио форми са Светигоре: http://www.svetigora.com/node/4569
  11. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла у Недеља Светих жена Мироносица   
    недеља 19. мај (6.мај)
     
     
     
     
    Недеља Светих жена Мироносица
     
     

     
     
    Недеља Мироносица je трећа недеља после Васкрса, које је посвећена женама мироносицама, првим сведоцима Христовог Васкрсења, а такође и Јосифу Ариматејском, једном од тајних Христових ученика као и Никодиму, који је тајно долазио Христу и слушао његову науку. Обојица су извршила погреб Христов. Поред Марије из Магдале, остале мироносице које су у први дан недеље дошле на гроб да помажу Христа, биле су: Саломија, кћи Јосифа Обручника, а супруга Зеведејева, мајка Апостола Јована Богослова и Јакова и Марија, мати Јакова Малога и Јосије (Мк 15,40). Апостол Лука спомиње још и Јовану (Лк 24,10).
     
    У Синаксару Недеље мироносица помињу се још Марта и Марија, сестре Лазареве, Марија Клеопова и Сосана. Празник је установљен у IX веку, а песме за празник писали су Анатолије, игуман студијског манастира (IX век) или солунски Епископ (IX или X век), Косма монах (око 743) и Теофан (после 843). У служби ове недеље певају из посљедованија Великог петка и песме посвећене мироносицама и тајним ученицима Христовим.
     
    Те недеље, као и три наредне, на вечерњу се после стихире на стиховње певају стихире Пасхе: "Пасха свјашченаја", а на јутрењу читав Пасхални канон са додатком нарочитих богородичних (који се и током Светле седмице певају после тропара Пасхалног канона свакодневно, осим првог дана). Тамо где је храм посвећен женама мироносицама, додаје се још и величаније. Особеност суботње службе ове седмице је то што се на њој врши оданије празника, па се зато на "Господи воззвах" певају исте стихире као и на сам празник.
     
     
    Кондак
     
     
    Извор: СПЦ
  12. Волим
  13. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла у Свети Тихон, патријарх руски: О Српском народу   
    СЛОВО СВЕТИТЕЉА ТИХОНАСРПСКОМ НАРОДУ





    Не упрежите се у исти јарам с невјерницима
    (2 Кор. 6:14)
    Овим ријечима почиње данашње апостолско читање и на њима бих хтио да зауставим вашу пажњу, љубљена браћо.
    Свети апостол Павле ономад писаше коринтским хришћанима да немају општење са невјерницима и идолослижитељима; он овдје није, наравно, мислио на житејско општење у обичним стварима, јер би у том случају хришћани морали потпуно да оду из свијета (1 Кор. 5:10), него на општење у дјелима вјере, у служењу Богу. У томе Коринћани не смију имати ништа заједничко са многобошцима, јер каква је сагласност између Христа и велијара, и како се може ускладити храм Божији са идолима (2 Кор. 6:15-16)?
    Али, да ли се ове поуке Апостолове могу односити и на вас, браћо? Ви не живите међу паганима, него међу хришћанима. И ако је дозвољено имати општење чак и са паганима у свјетовним стварима, зар онда не би требало да имате и религиозно, молитвено општење са другим хришћанима, који вјерују у Истог Христа, Сина Божијег у плоти дошавшег? Тако би требало, браћо, али иако они и служе заједно са вама једном те истом Господу, никако не заборављајте да сте ви - православни, тј. правилно славите Бога и истинито Му служите, а они - инославни, тј. славе Господа другачије од вас, па према томе не потпуно правилно и истинито; нека се не увриједе ако на њих примјенимо израз Апостола да они садрже истину у неправди (Рим. 1:18). И ако ми посједујемо пуноћу истине, каква нам је онда потреба да се обраћамо другим црквеним општинама за молитвену утјеху или, штавише, за Св. Тајанствима? Неће ли то бити налик на то - као када би неко ко је жедан одбацио чисти извор и стао да пије воду из мутних извора? Или - ко би, ако се у те ствари разумије, промијенио природни драги камен за његову имитацију, чак и да је та бижутерија љепше обрађена извана? Или - који би човјек здравог разума приликом преласка преко широке и плаховите ријеке презрео стабилни и поуздани брод, те одабрао натрулу скелу на којој сваког трена може потонути? А ако смо ми мудри у свјетовним стварима, зашто бисмо онда у дјелима вјере били мала дјеца коју љуља и заноси сваки вјетар разних учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Еф. 4:14)?
    Да не буде овога међу вама, браћо! Не упрежите се под туђи јарам (види: 2 Кор. 6:14). Стојте у вјери православној и утврђујте се (1 кор. 16:13). Ако је јеванђеоски трговац, када је пронашао драгоцјени бисер, продао сво своје имање да би га купио (Мт. 13:45-46), зар се онда ви нећете побринути да сачувате драгоцјено благо свете вјере православне, наслијеђено од отаца ваших, који су за вјеру трпили многа страдања и лишавања?!
    У наше вријеме, браћо, много се бриге улаже у то да се сачува своја народност, да се и у туђини очувају своје племенске посебности, свој матерински језик, своји драги обичаји, да нпр. Словен свуда остане Словен, Нијемац да остане Нијемац, итд. Ако таквих брига и старања да се то постигне има и код вас - то је веома похвално. Сам Господ одређује отаџбину и мјесто живљења (Дјела Ап. 17:26), сваки човјек са здравим разумом и неисквареним срцем воли свој завичај, свој народ, своју отаџбину; када се налази далеко од њих - непрестано их се присјећа, попут древних Јевреја, који су у плијену вавилонском вапили за Јерусалимом: ако ли тебе заборавим, Јерусалиме, нека заборављена буде десница моја; нек се прилијепи језик мој за гркљан мој ако те се не сјетим (Пс. 136:5-6). А ко се одриче свог народа и отаџбине, тај је налик на онога ко се одриче од својих родитеља; он нема ни цијене ни значења, он је као празна монета, без грба и ознаке на лицу и наличју.
    Али ако треба одржавати, чувати и штитити своју народност, колико пута више онда треба чувати свету вјеру православну?!! Народност, иако и представља добробит за успјешан развој човјека, ипак она има само привремено значење, у овом животу, али не и у животу вјечном, јер тамо нема ни јелина ни јудејца, обрезања и необрезања, варварина и скита, него је све и у свима Христос (Кол. 3:11); за добијање будућег вјечног живота неће бити потребно очување своје народности, него праве вјере у Христа. На ово помишљајте, браћо, тим прије што очување православне вјере за вас представља и најбоље и најпоузданије средство за очување и одржање ваше народности.
    Благочешће, истинита, права вјера, у свему је корисна, пошто оно има обећања живота садашњега и будућега; ово је истинита ријеч и достојна је сваког прихватања (1 Тим. 4:8-9). Историја разних народа краснорјечиво свједочи да вјера и добродјетељи и правда узвисују народ и умањује гријехе племенима (Прич. 14:36), да је само онај народ велики и силни, у којем живи тврда вјера у Бога и крепка нада у Њега. Вјером побјеђује он царства, укрепљује се од немоћи, силан је у рату (Јевр. 11:33-34); ако он и гријеши пред Господом - пред Њим се и каје, и у својим недаћама се за помоћ не обраћа боговима туђим, него само к Једином Истинитом Богу; од Њега пак и добија помоћ и спасење. Поменимо за примјер макар јеврејски народ. Када он бијаше силан и страшан непријатељима: када се у упрезао у туђи јарам и служио Ваалу и Астарти - или пак када је остајао вјеран благотворном Јехови? Сјетите се и историје свог властитог народа. Није ли српски народ био крепак и није ли растао у сили и слави онда, када је био вјеран православној вјери отаца својих и када је пребивао у јединомислију и братољубљу? То бијаху златни дани Србије, када се у њој подвизаваху мужеви вјере и народности - Свети Сава, покровитељ вашег храма и српског народа, његов отац Немања, његов брат кога је вјенчао, Стефан II, Стефан IV Душан. И напротив: није ли српски народ слабио, па чак и до дана данашњега слаби, од подјела на разне партије, од међусобних непријатељстава и, што је најглавније, од тетурања духовног, од поклањања туђем јарму, од робовања туђој и туђинској цивилизацији, од хладноће према православној вјери и издаје отачких предања? Еј, тако!
    Амин.

    Слово Светитеља Тихона
    (који је тада био епископ Алеутски и Аљашки),
    изговорено у 17. недјељу по Педесетници,
    Србима у Џексонској цркви


  14. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Milan Nikolic у Одлука Србије о Косову и ЕУ   
    Ових дана чућемо ту одлуку. По мени, требало би прекинуту ову агонију са ЕУ и опростити се од уласка у њу.
     
    Постоји велика вероватноћа да кроз коју деценију ЕУ доста ослаби - углавном економски, што повлачи политичке последице. Међутим, исто толико ме брине понашање Русије и Кине који никада неће конкретно стати у нашу заштиту.
     
    Ми немамо ни једног савезника у овом свету интереса и политичких манипулација. Треба знати да економски нећемо напредовати шта год да се деси.
     
    Постоји једино нада у помоћ Божију. Оно што је нама немогуће Богу је могуће.
  15. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на kron у Живот и поуке старца Тадеја   
    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  16. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Срђан Ранђеловић у Православна чуда   
    Последњих 48 сати дешава се чудесан догађај у скиту Свете Ане на Светој Гори. Како сазнаје Ромфеа већ два дана кандило које се налази изнад Царских Двери у храму Свете Ане њише се у облику крста. За монахе на Светој Гори овај феномен није непознат.
     
    На питање да ли се и у овом тренутку догађа овај феномен, монах из скита Свете Ане каже: "Не могу то да објасним, јер оно што видите је необјашњиво".
    http://www.spc.rs/sr/chudesan_dogadjaj_u_skitu_svete_ane_na_svetoj_gori
  17. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Ignjatije у Житије светог Нектарија Егинског и Његова чуда и поуке   
    О чудима Светог Нектарија Егинског
     
     
    У "Огледалу" доносимо емисију Радија "Слово љубве" "Препознавање" у којој су о чудима Светог Нектарија Егинског, који је био светац и чудотворац, говорили Протојереј - ставрофор Ненад Андрић, који је и написао књигу "Свети Нектарије Егински - живот, чуда, акатист и молитве" и прослављени српски кошаркаш Дејан Томашевић.
    Колико је јак култ светитеља код Срба и Грка? У књизи је сабрао чуда која се догађају и после 100 година након упокојења и детаље из светитељевог живота. Како је Дејан Томашевић упознао старца Архимандрита Нектарија Виталиса и на који начин се везао за св Нектарија? Старац Нектарије је послао чудотворну икону и епитрахиљ старој Ваљевској цркви - да ли је било исцељења? У Ваљеву ускоро почиње подизање храма посвећеног Светом Нектарију.
     
    О чудима Светог Нектарија Егинског
  18. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Дејан у Како се данас управља светогорском монашком заједницом?   
    Пише: Милослав Рајковић
     
    о  Древна светогорска самоуправа, са хиљадугодишњим привилегијама, уграђена је и у Устав Грчке, од првог (1927) до важећег из 1975 (члан 105). Деловање њених установа и одржавање реда надгледа цивилни гувернер, кога именује Министарство спољних послова
    о  Грчки суверинитет огледа се и у присуству полиције и царинске службе
    о Главни органи управљања Светом Гором су Свештена општина и Свештена епистасија и Двоструки или Дупли сабор, највише законодавно тело
    о Свештена епистасија je четворочлано извршно тело са једногодишњим мандатом, од 30. јуна једне до краја јуна друге године
    о Епистасија се формира према већ дуже од два века владајућем начелу пет четворница или тетрада, на колико су подељени свих двадесет манастира, чији је хијерахијски и поредак у групама непромењив
           СВЕТА Гора никада није имала међународноправни субјективитет, али је често била „предмет интереса субјеката међународног права“, а њен данашњи међународноправни положај одређен је чланством Републике Грчке у Европској унији.
            Важећи Статут Свете Горе или Уставну повељу одобрио је Дупли ванредни свештени сабор двадесет свештених манастира у Кареји 10. маја 1924. а потврдила грчка влада Законском уредбом бр. 10/1926. У име Хиландара потписали су га јерођакон Антим (на српском, по националности Бугарин), протепистат, и проигуман Онуфрије, Србин. Овај статут регулише устројство Свете Горе и њене односе према држави и цркви.
             Проистекао је из ранијих царских хрисовуља и типика, патријарашких сингилија, султанских фермана, важећег општег правилника и древних монашких закона (чл. 188). Саставио га је петочлани одбор Дуплог ванредног сабора који су чинили: старац Аркадије, јерођакон ватопедски, архимандрит Атанасије пантократорски, проигуман Евдоким ксиропотамски, старац Евлогије светопавлински и старац Варлаам григоријатаски.
     
             Древна светогорска самоуправа, са хиљадугодишњим привилегијама, уграђена је и у Устав Грчке, од првог (1927) до важећег из 1975 (члан 105). Деловање њених установа и одржавање реда надгледа цивилни гувернер, кога именује Министарство спољних послова. Грчки суверинитет огледа се и у присуству полиције и царинске службе.

             ДВОСТРУКИ САБОР
     
             Главни органи управљања Светом Гором су Свештена општина и Свештена епистасија и Двоструки или Дупли сабор, највише законодавно тело.
             Сабор Свештене општине сачињавају представници (антипросопи) свих манастира, који се бирају на годину дана и мандат им се може продужавати. Представник манастира не може бити млађи од тридесет година и мора да се одликује „мудрушћу и пристојним животом“. Сабор Свештене општине заседа три пута недељно, по потреби и ванредно.
     
             Дупли сабор чине антипросопи и игумани свих двадесет манастира и редовно се састаје у недељу Мироносица по Васкрсу и 7/20. августа, дан после Преображења Господњег, и у ванредним приликама. Сви антипросопи, сем оближњег манастира Кутлумуша, раније су становали у лепим манастирским конацима у Кареји, данас захваљујући моторним возилима многи долазе на седнице право из манастира.
    Свештена епистасија, Ιερά Επιστασία - je четворочлано извршно тело Свештене општине Свете Горе (Ιερά Κοινότης Αγίου Όρους) са једногодишњим мандатом, од 30. јуна једне до краја јуна друге године. Епистасија се формира према већ дуже од два века владајућем начелу пет четворница или тетрада, на колико су подељени свих двадесет манастира, чији је хијерахијски и поредак у групама непромењив.
     
     ПРОТОС – ПРВИ МЕЂУ ЈЕДНАКИМА   
             Поделу на групе извршио је патријарх Гаврило IV типиком од 1783. године, после неуспелог покушаја (1780) да оживи установу прота а њихов састав је следећи:
    1. Велика лавра, Дохијар, Ксенофонт, Есфигмен
    2. Ватопед, Кутлумуш, Каракал, Ставроникита
    3. Ивирон, Пантократор, Филотеј, Симонопетра
    4. Хиландар, Ксиропотам, Свети Павле, Григоријат
    5. Дионисијат, Зограф, Св. Пантелејмон, Констамонит
              На челу сваке групе је један од првих пет великих манастира, који даје протоса или протепистата а остали још три члана епистасије (владе), Протос је први међу једнакима а као символ првенства носи жезал (штап, патерицу) на чијем су врху, окованом у метал, изгравирана имена првих пет манастира у рангу са именима њима припадајућих манастира у групи. Садашњи штап је израђен 1856. године.
             Протепистат има право на службено возило и пратњу једног сејмена. Ословљавају га са свети проте (агиос протос), али он има мања овлашћења него некадашњи прот. Протепистат председава седницама Сабора и Епистасије које се одржавају у сали на другом спрату здања Дома Свештене општине, која служи и за пријеме угледних гостију о великим празницима, приликом увођења у дужност новог прота или посета високих политичких и црквених личности.
            Представници манастира седе око потковичастог стола, крај којег су главни секретар и други писари, према хијерархијском рангу њихових манастира. Протепистат седи издвојено, с јужне стране, на некој врсти престола, одакле води седнице, усмерава и закључује расправе.
             ЈЕДИНИ ИЗУЗЕТАК ЗБОГ СРБИЈЕ
             Члан Епистасије може да напуста Кареју само када то захтева његова епистатска дужност. Протепистату одсуствовање ни у ком случају није дозвољено. Ипак, знамо за једна изузетак. У време агресије НАТО на Србију у Београд је априла 1999, у знак подршке српском народу, у посету Српској патријаршији допутовала највиша светогорска делегација на челу са протосом Стефаном Хиландарцем.
             Поред извршења одлука Свештене општине, Епистасија рукује протатском благајном, брине о реду и поретку у престоници Кареји и главном пристаништу Дафни, сарађује са органима државне администрације на светогорском тлу (гувернер, полиција, царина) и има улогу мировног суда. Тежа кривична дела на Светој Гори су у надлежности световних судова, док се сви мањи духовни или кривични спорови решавају у манастирима или Светогорском сабору. Цариградска патријаршија има улогу Врховног духовног суда.
             Печат - Сваки члан Свештене епистасије држи четвртину службеног печата Свете Горе и одлука је званична само ако су сва четворица на окупу. Решење без знања једног епистата није пуноважно. Печат Свештене општине има у средини икону Пресвете Богородице а у кругу натпис – Печат Свештене општине Свете Горе Атонске. Печат се на крају мандата једне тетарде предаје другој. Сем манастира и скитова ниједна друга подручна установа или лице не може имати печат.
             УПРАВЉА ДРУГА ТЕТРАДА
             Светом Гором тренутно управља друга тетрада на челу са Ватопедом. Протепистат је ватопедски старац Варнава, а епистати: старац Андреј (Кутлмуш), јеромонах Григорије (Каракал) и старац Теодосије из Ставрониките. Они су истим редом потписани на дозволи боравка („диамонтириону“) посетилаца Свете Горе током њиховог мандата.
             Цивилни гувернер Свете Горе је Аристис Касмироглу, бивши помоћник гувернера. Због опште финансијске кризе у грчкој гувернер нема помоћника, што је досад, иначе, била пракса Департмана за Атос МСП.
             Аватон - Уставним актом женама је изричито забрањен приступ на светогорско полуострво „по одвајкада владајућем реду“ (чл. 186 Уставне повеље), тзв. аватон. Ово је први устав у коме је та одредба јасно наглашена. „Крепка је Света Гора својом забраном женског присуства“, сажео је свој утисак о једној хиљадугодишњој забрани у путопису Атон  руски ходочасник Борис Зајцев (Светогорске стазе, 1997:82). Па ипак, у минулим вековим аватон је више пута прекршен. Најпре крајем ХI века када је три стотине влашких сточара са породицама и својим стадима продрло на Свету Гору. Затим када је српски цар Душан, заједно са својом женом, царицом Јеленом, спас од куге потражио у Хиландару.

    Ватопед
             ДО ГОДИНЕ ЗАТВОРА
             Некада су ти преступи чињени из оправданих разлога и са одобравањем светогорске управе (збегови становништва у време грчког устанка против Турака или Кримског рата), понекад демонстративно као што је било искрцавање неколико учесница IX међународног конгреса византолога у Солуну, априла 1953. Овај догађај је био повод да грчка влада донесе законску уредбу којом се неовлашћени улазак жена на Свету Гору кажњава затвором од два месеца до годину дана. За ово дело је од тада до 2004. било шест оптужења, али општински суд у Солуну није донео ниједну осуђујућу пресуду. У свим случајевима је уважио чињеницу да је посреди била крајња нужда (невреме или хаварија).
             САМО ПОЛА КИЛОМЕТРА ОД ОБАЛЕ
             Почетком јануара 2008. године, приликом једног протеста сељака против манастира Ватопеда, такође је неколико жена демонстративно прешло с друге стране границе код археолошког локалитета Зиг, у близини Урануполиса. Ванредни дупли сабор је, иначе, 1980. године прописао да бродови на којима има жена морају пловити удаљени најмање 500 метара од обале.          
             На Атону, „граници између света и онога што се налази изнад света“ (Григорије Палама), само се духовно рађа, „моли без застанка“ (Бећковић) и припрема за сусрет с Богом и живот вечни.
             Сава Хиландарац вели: „И на овом парчету земље, које море запљускује, где је клима најздравија, над којим се наднело азурно небо, међу вечито зеленим брдима и долинама, на дохвату величанственог сведока свемогуће природе, није се населио никакав народ, него један ред људи, који се, истина, разликује пореклом, али је једнак у вери, у назорима људским и у ширењу своје дужности. То су пустињаци, калуђери, који су се скупили у овај кутић земног шара, да у повучености проведу живот, да у молитви и добрим делима задовоље своју савест, поставивши себи одрицање сваке светске радости и насладе као главну своју врлину“ (1989:12-13).
     

              КАЛЕНДАР И ИЗЛАЗАК СУНЦА
             Света Гора се држи старог, јулијанског календара, као и Јерусалимска, Московска и Српска патријаршија. Већина манастира време мери на византијски начин тј. почетак дана рачуна од заласка сунца.
              Mанастир Ивирон поштује халдејско рачунање времена по коме дан почиње изласком сунца. Ватопед и Свети Пантелејмон се придржавају световног времена, према којем се дан рачуна од поноћи. Државне службе држе се световног времена и новог календара.
     
    http://fakti.org/ugradjena-u-ustav-grcke
  19. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Ignjatije у Путин: Затварајте иностране рачуне   
    Sve je to posledica zapadnjačke propagande. Žalosno je to što oni koji to prihvataju misle da su slobodnoumni i realni. Trebamo realno da sagledavamo stvari kakve zaista jesu, da shvatimo čoveka kakav jeste sa sve vrlinama i manama, a ne da gledamo neke teorije i kako bi trebalo da bude. Ljudi su slabi i podložni manipulacijama, korupciji i mitu.
    Ovom odlukom Putina su sigurniji i država i njeni zvaničnici.
  20. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла у Свети Старац Порфирије Кавсокаливит – житије и поуке   
    Христа треба да осећамо као свог пријатеља. Он и јесте наш пријатељ. У то нас и Сам уверава када каже: „Ви сте пријатељи моји“ (Јн. 15, 14). Гледајмо на Њега као на пријатеља и приступајмо Му као пријатељу. Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему не са страхом да ће нас казнити него са поуздањем које нам да је осећање да у Њему имамо пријатеља. рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби.
     
    Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?… Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати.
    Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако – послушност, смиреност, мир у души.
     
     
     
    Старац Порфирије Кавсокаливит
     
    Извор: Епархија нишка 


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  21. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Ignjatije у Путин: Затварајте иностране рачуне   
    Путин: Затварајте иностране рачуне

     

    Владимир Путин наредио руским званичницима да затворе иностране рачуне или ће у противном добити отказе. Званичници морају да поднесу пријаве о свом имовинском стању до 1. јула.

    Председник Русије Владимир Путин је дао руским званичницима рок од три месеца да затворе своје рачуне у банкама у иностранству или ће добити отказе.




    Према уредби, руски званичници морају да поднесу пријаве о свом имовинском стању до 1. јула.

    Шеф Путиновог кабинета Сергеј Иванов рекао је да ће они до тада морати да затворе рачуне у страним банкама. Они који имају некретнине у иностранству мораће да објасне како су могли да их купе, а они који не буду то могли да учине, биће отпуштени.

    Путинов портпарол Дмитри Песков рекао је да "неће бити недодирљивих".

    Путин је првобитно најавио ову меру у говору децембра прошле године, у оквиру борбе против корупције, али су закони о томе нису још прошли у доњем дому парламента, тако да је Путин на крају издао уредбу, наводи агенција АП.

    Милијарде долара руског приватног и државног капитала су блокиране у банкама на Кипру које су у кризи.

    http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/1297502/%D0%9F%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD%3A+%D0%97%D0%B0%D1%82%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5+%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B5+%D1%80%D0%B0%D1%87%D1%83%D0%BD%D0%B5.html
  22. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Banovic Strahinja у Свето причешће   
    A da li se neko setio prvo da pogleda sta kazu kanoni o tome kakvo vino treba da bude? Da li je Hristos bio seceras, pa trazimo samo slatka vina? Ili da li kanoni govore o marki ili brendu vina ili, pak, kanoni govore o KVALITETU VINA ZA PRICEŠCE?
     
    A gde je ono da vino treba da je domace, jer je prinos? I sta je to prinos? 
    Sta bi sa onim da su vino i hleb prinos parohijana? A ne da hleb mese specijalizovane babe, kao sto se kod RKC hostije prodaju u specijalizovanim prodavnicama. Gde je ono da svi parohijani donesu hleb za liturgiju pa da djakon odabere najbolju prosforu za proskomidiju? 
    Gde su nam, takođe, kanoni koji govore o tome da vino mora da je bez ikakvih aditiva i vestačkih zaslađivača? Ako se deca bune, gde nam je onda crvena pedagogija, pa da se necemu nauce? 
     
    Uz to danas svaka parohija (a pogotovu one po unutrasnjosti i malim mestima) moze da obezbedi odredjenu količinu cistog domaceg vina. Naprosto, u svakoj parohiji bar nekoliko parohijana postoje koji imaju kontakta sa selom. U Beogradu nema parohije koja nema bar nekoliko ljudi ciji rodjaci žive na selu. Nažalost i velika vecina sveštenika dolazi sa sela, tako da i oni sami imaju rođake na selu, pa i oni sami mogu doci do veoma kvalitetnog domaceg vina. A narod i ovako voli da donosi dobre stvari u Crkvu, to svi znaju, pa onda im ne bi bio ni problem da donose i nadju kvalitetna domaca vina, koja su zaista u ZAJEDNICI NAPRAVLJENA. Za razliku od svih onih industrijskih vina.
     
    I kod vina je kao i kod hleba poenta price je da bude pravljen u zajednici, da u njegovom pravljenju ucestvuje sto više ljudi, a i sama tvorevina. Tako kada pravimo hleb, ne ucestvuju u njegovom pravljenju samo pekari. Već učestvuje kompletna tvorevina. Zemlja se seje, sunce daje svetlo da žito rodi i sazri, biljke daju iz svog roda psenicu, voda i druge prirodne pojave daju život tom zrnu pšenice, životinje pak đubre zemlju da žito rodi. Kroz koliko pak ljudskih ruku prođe to zrno dok ne postane Agnec? Tako isto i vino, traži dobru zemlju, traži sunce da mu sazri zrno, traži djubrivo, traži da se loza neguje (kao sto se i u Crkvi mi vaspitavamo) treaži da se čovek o njemu brine, bas kao što se i Bog o coveku i svoj tvorevini brine. 
     
    TAko kada prinosimo vino i hleb mi prinosimo Bogu celu tvorevnu, zato se i kaže: TVOJE OD TVOJIH; TEBI PRINOSEĆI zbog svega i za sve....
     
    Kada ovako postavimo stvari mnogo jasnije mozemo sagledati o vaznosti PRINOSA, pa će nam tad jasnije i biti one Hristove reči: ako si doneo prinos, a setis se da imas sta protiv brata svoga, ostavi dar svoj kod oltara, pa idi i izmiri se sa bratom svojim....
     
    Ovo je veoma važno, jer da li mi smemo samo doći na liturgiju i zinuti ocekujuci da nam svestenik stavi kasicicu sa pricešćem u usta i to je to. Mi smo svoje zavrsili... Ili se tu radi o nečemu još većem? KAko možemo da pristupimo pricešću, a nismo doneli nikakav prinos: TVOJE OD TVOJIH; TEBI PRINOSEĆI; sta smo mi prineli? A ako i prinesemo na primer sveću, ulje ili vino za pricešće, ili pak hleb i sta sve ne kako možemo to prineti a imamo svađu sa bratom ili sa bilo kim. Dakle, treba da smo najpre izmireni pa da prinosimo. 
     
    Sve ovo, dakle, zahteva jednu ozbiljnost, jendu sveštenost u odnosima u Crkvi ali i izvan Crkve u podjednakoj meri. Zato onaj ko se oseca iskrenim hrišćaninom i iskreno pripada Crkvi mora uvek da se trudi da živi i da sve čini na slavu Božiju, ovo naravno nije izlizana demagogija. već ono što se naziva Božijom pedagogijom. Dakle, Božijim vaspitanjem čoveka, njegovim obrazovanjem. Odnosno čovekovim usavršavanjem kroz bogosluženje.... TO je osećaj liturgijskog vremena, odnosno to je svakodnevna priprema za događaj Liturgije.
  23. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Срђан Ранђеловић у Православни пост – сврха, смисао, избор хране и разлози за придржавање правила поста   
    Отац Стефан, игуман манастира Велика Ремета, одсржао је пред великим бројем посетилаца предавање на тему „Смисао поста у православној цркви“ у Парохијском дому при храму Св. Јована Владимира у Медаковићу. Благодаримо Зорици Ковачев за тонски запис предавања оца Стефана.
     
    Послушајте:http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-otac-stefan-smisao-posta-u-pravoslavnoj-crkvi
  24. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла у Остаци паганштине код Срба   
    Презвитер из Чачка Владе Капларевић, који је теологију завршио у Москви, сведочи да Руси никад не износе храну на гробове предака
    Владе Капларевић на служби (Фото: Г. Оташевић) Чачак – Изношење хране на гробове предака је својствено многобожачким религијама, не приличи православним Србима, нити то данас ради иједан други народ на свету. Сутра, на Задушнице, на хумке почивших ваља понети жито, вино, свећу, тамјан и молитве, а све друго није у духу православља.
    Ову поруку, дан уочи великог православног празника, понавља и Владе Капларевић, презвитер на служби у Чачку, који је теологију студирао у Москви.
     
    – Верници у Србији акценат стављају на обичаје који су у вези са одласком на гробље и, уместо о молитви, размишљају о храни, пићу и цигаретама које ће изнети на гробове својих упокојених. Тако бацају велики новац на штету, не на корист предака. Црква и свештенство СПЦ небројено пута говорили су о овом феномену у Срба, али се још одржао – каже Владе Капларевић за „Политику”.
     
    Свештеник подсећа да типик Јерусалимске цркве, као најверодостојније богослужбено правило које користи већина помесних цркава, прописује да се у одређеним данима посебне службе певају у храму, за покој, помен и спасење упокојених предака наших, свакако православних верника који су припадали заједници цркве и учествовали у њој. Тако је установљено да се обавезно четири пута годишње ове службе обављају у храмовима, у једну од субота пред сваки пост. Изузетак је велики (васкршњи) пост када се у другу, трећу и четврту суботу пева служба за упокојене. Суштина ових служби је заједничка молитва верника који су окупљени на светој литургији и на парастосу и који се моле за „покој, олакшање, блажену успомену и спасење душа“ верних који су се упокојили пре нас, доносећи кољиво (кувану пшеницу) и палећи свеће.
    Међутим, у нашој традицији то је занемарено, а одржао се пагански обичај изношења хране и пића на гробове.
    Како се у сећању на мртве опходе други православни народи? Капларевић добро познаје прилике и навике међу руским верницима јер је теологију, по благослову епископа жичког Хризостома, као московски студент завршио 2008. године у Духовној академији Преподобног Сергија Радоњешког. Затим је упућен у Тројице –Сергијеву лавру у Сергијевом посаду и ту, али и у Сретењском манастиру Пресвете Мајке Божије поред Кремља, проучавао богослужбене особености Руске православне цркве, што данас користи у приређивању неких богослужбених књига СПЦ.
     
    – Код наше православне браће у Русији, највећој цркви после Јерусалима, Задушнице се обележавају искључиво молитвом. Људи се сабирају на литургији, доносе имена својих упокојених да би их свештеници поменули у молитви и сви после литургије одржавају парастос и пале свеће у храму, за покој душа и спасење. Веома је карактеристично да у градовима не посећују гробља већ се сабирају у црквама. На гробља иду углавном верници који живе у селима или мањим местима – истиче Капларевић.
     
    Служе ли се храна и пиће на хумкама?
     
    – Тамо нико не износи храну на гробља, чак ни кад су сахране. То би се у Русији сматрало као велико светогрђе јер за нас хришћане гробља су светилишта. Храна се може видети искључиво о Задушницама, и то после парастоса који се обавља, понављам, у храму. Након парастоса народ се окупи у трпезарији манастира или цркве и свако донесе понешто од хране, чиме се послуже уз сећање на ближње који су сада у милости Господњој.
    Свештеник препоручује и нашим верницима да сутра дођу у храм, упале свеће и донесу имена упокојених предака и кољиво које ће свештенство освештати на парастосу за покој душа, па тек онда да оду на гробље. Он саветује да се храна остави код куће а на гроб донесу свеће, кадионица и тамјан. Ко је у прилици, може позвати и свештеника да очита помен и прелије гроб вином.
     
    – Све остало је сувишно. Апсурдно је да се у 21. веку понашамо као да је учење Цркве мит и да више верујемо у паганске обичаје него у спасење душа наших сродника и нас самих. Сведоци смо тога, нажалост небројено пута, да се задушни дан претвори у пир неумесних људи који, због својих слабости, на гробљу изгубе страхопоштовање према овом месту па на хумкама, уз храну и пиће, пале цигарете поред свећа, збијају шале и непримерено се понашају. То свакако није на корист нашим упокојеним прецима а понајмање нама самима – наглашава презвитер из Чачка.
      Г. Оташевић објављено: 08.03.2013.     Извор: Политика online
  25. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на μαρὰν ἀθά у свештеник Љуба Милошевић (сајт Светосавље) о екуменизму Епископа Григорија   
    Српска и Бугарска црква су у пуном црквеном јединству због исте православне вере коју исповедају и искључиво само због тога. Оставимо се злоупотребе историје у овој расправи. Уосталом, нисам чуо да су бугарски попови масовно и организовано учествовали у злочину над српским живљем ни у Првом ни у Другом светском рату, као што су то чинили хрватиски римокатолички свећеници са чијим се наследницима сада љубвеобилно братими бискуп Григорије. Велика, велика разлика!!!
×
×
  • Креирај ново...