Jump to content

Slobodan Milošević

Члан
  • Број садржаја

    100
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
  2. Волим
  3. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо у Хиљаде верних поклонило се Туманском чудотоврцу Јакову   
    -Торжествено прослављен празник Преподобног Јакова Туманског Чудотворца-   На дан обретења моштију Светог Јакова Новог у манастиру Туману се сабрало на хиљаде верника из свих крајева Балкана да се попклони новопросијавшем светитељу и угоднику Божјем. Игуман тумански Димитрије са братством и свештеницима из више епархија Свете Српске Цркве служио је свету Литургију током које су свештеници из четири путира скоро два часа причешћивали многобројни верни народ.   После свете Литургије служен је акатист Светим чудотворцима туманским током којег су мошти Светог Јакова пресвучене у ново монашко одјејаније. У присуству преко десет хиљада верника свете мошти су литијски опходиле око манастирског комплекса. Призор је био библијски величанстен!   Извор: Српска Православна Црква
    View full Странице
  4. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на александар живаљев у Замироточиле мошти Светог Нектарија Егинског у Јагодњаку   
    Извор:https://www.facebook.com/profile.php?id=1504322654&hc_ref=ARTaEX6u_hWe_yLHaXdGjDhNC_vtq9HcYbee_5v2_OeKHDhdln75kj8w709QHGMfnYw&fref=nf
    НЕДЕЉА РАСЛАБЉЕНОГ 29. 04 2018. ГОД.
    НОВО ЧУДО СВЕТОГ НЕКТАРИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ОЦА НИКОЛАЈА У ЈАГОДЊАКУ
    У нашем светом храму у Јагодњаку смо служили Свету Литургију у 9 часова. Литургији је поред наших верника, присуствовала група верника из Републике Српске. После Свете Литургије Прота Слободан је отворио кивот Св. Нектарија, да прочита молитву свим присутнима. На радост свих нас, на стаклу над моштима су се виделе капљице светога мира. Синоћ смо служили Акатист Св. Нектарију и није било ништа, данас сам отворио кивот пред свима и сви смо били сведоци овога чуда Божијег. Свети Некатрије помози нам твојим светим молитвама, твоје присуство је више него очигледно у нашем светом храму. Данас се баш тако хтело, да сви присутни посведоче ово чудо Божије!
    Радуј се Свети Нектарије, Архијереју Божији!
    Протојереј Слободан Мајкић



    View full Странице
  5. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Milan Nikolic у PRONAĐEN GEJZIR U SRPSKOJ SVETINjI: Konačno rešen problem vodosnabdevanja u Pećkoj Patrijaršiji (VIDEO)   
    ЕКСКЛУЗИВНО: ПРОНАЂЕН ГЕЈЗИР У СРПСКОЈ СВЕТИЊИ: Коначно решен проблем водоснабдевања у Пећкој Патријаршији (ВИДЕО)
    30. март 2018. После вишегодишњих проблема због саботаже локалних власти: Тим стручњака пронашао жилу воде у манастирском поседу где се појавио гејзир висине од шест метара.
    ПЕЋ - Тим стручњака ангажован од стране Канцеларије за КиМ пронашао је данас подземну жилу воде у Пећкој Патријаршији. По речима Марка Ђурића, директора Канцеларије за КиМ, ова светиња се годинама суочава са проблемом водоснабдевања, јер су локалне власти редовно манастиру искључивале воду.
    - Решавањем питања водоснабдевања у Пећкој Патријаршији настављамо нашу борбу за останак и опстанак на Ким - изјавио је директор Ђурић за “Новости” док Душан Јововић помоћник директора Канцеларије за КиМ појашњава да је жила са водом пронађена на поседу манастира и да се на том месту појавио гејзер висине од шест метара.
    - Проналазак воде је спас за сестринство јер Пећка Патријаршија последњих 20 година мучи муку са водоснабдевањем, пошто им локалне власти редoвно уводе рекстрикцију када им се прохте иако надомак манастира притиче река Бистрица - појашњава Јововић за наш лист напомињући да је потрага решавањем водоснабдевање Пећке Патријаршије само једна у низу пројеката које Канцеларија за КиМ спроводи у овој али и осталим светињама на Космету.
    http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:719658-PRONADjEN-GEJZIR-U-SRPSKOJ-SVETINjI-Konacno-resen-problem-vodosnabdevanja-u-Peckoj-Patrijarsiji-VIDEO
  6. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Чунга Лунга у Свети преподобни исповједник Гаврило (Ургебадзе)   
    Питао сам старца Гаврила како да постим. Он ме погледао, ћутао је неко време, а онда ме одвео у страну, да нико не чује, и испричао ми цео мој живот, све моје грехове које сам учинио од детињства, као да је био поред мене. Био сам јако потресен, запрепашћен. Почео сам да плачем. Затим, када сам се прибрао, опет смо сели, старац је био благ и тешио ме. Онда је донео неко послужење и рекао: "Узми, послужи се мало." Рекао сам, још узнемирен: "Оче, не могу сада ништа да једем." Он је тада одложио послужавник и рекао: "Ето, дете моје, то је пост - кад видиш своје грехове, па од бола не можеш да једеш."

    Старац Гаврило Грузијски


  7. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Bokisha у Св. старац Порфирије Кавсокаливит: Чежњом за Христом избегавајмо зло   
    Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу...
    Има много људи, чак и хришћана, који уопште не прихватају да постоји демон. Демона, међутим, не можеш порећи. Ја верујем да ђаво постоји. Кажем, штавише, и ово: ако из Јеванђеља избацимо веровање да ђаво постоји, шта ће се десити? Нестаће Јеванђеља, јер ради тога се јави Син Божји да разори дела ђавоља (1 Јов. 3,8). У Светом писму се каже и: и ђаволи верују и дрхте (Јак. 2,19). Не можемо да игноришемо постојање ђавола, чија дела је Христос дошао да укине. 
    Но, ја вам саветујем: уместо да се бавите ђаволом и његовим лукавствима, уместо да се бавите страстима, окрените се љубави Христовој. Сатана изграђује механизам обмане који обично називамо изразом прелест. Ми ништа и не примећујемо, а наш лукави непријатељ поставља замке. Уз помоћ чежње за Христом, сила човекове душе избегава замке и иде ка Христу. А то је нешто сасвим друго, племенитије. Борити се против непријатеља значи улагати напор, уз напрезање и притисак. У љубави Христовој, међутим, нема напрезања. Ту се сила човекове душе без напора преображава. 
    Не треба да се одупирете демону истим средствима којима вас он напада. Будите равнодушни према њему. Ова равнодушност према непријатељу јесте велика вештина, права уметност. То је вештина над вештинама и уметност над уметностима. Она се остварује само уз помоћ божанске благодати. Сучељавање са злом, помоћу благодати Божје, одвија се бескрвно, без труда, без напрезања и без грча у души. Све је лако када уђемо у простор божанске благодати. Тада смо слободнији и јачи. Штити нас божанска благодат. 
    Ако се будемо подвизавали, ако заволимо Христа, стећи ћемо божанску благодат. Наоружани њоме, више нисмо у опасности; а ђаво, кад нас види, бежи. И ја, убоги и смирени, од малих ногу поступао сам овако, па у свему овоме имам неко мало искуство. Нисам хтео да размишљам о замкама. Ту сам био равнодушан. У почетку, међутим, био сам пошао другачијим путем. Приморавао сам самога себе на труд силом размишљања о смрти. Демони су долазили, а ја сам са страхом говорио у себи: имај у души сећање на смрт, занавек. Сећај се шта грешника чека у паклу. Али сам напустио овакав пут. Доживео сам искуство тога пута. Све је то добро за почетнике, али онај ко се боји, није се усавршио у љубави (1. Јов. 4, 18). 
    И мене стари човек у мени вуче одостраг; вуче ме за скут од расе, али ја одмах раширим руке ка Христу и презирем га благодаћу Божјом; не мислим о њему. То вам је као кад детенце рашири ручице и пада у загрљај своје мајке. Управо тако сам и ја поступао. Ово је тајна. Не знам да ли довољно разумете деликатност ове теме. Када покушавате да старог човека избегнете без благодати Божје, онда га доживљавате. Уз помоћ благодати, међутим, он вас више не окупља. Он и даље негде у дубини постоји. Све остаје у нама, па и оно што је ружно. Ништа се не губи, али, благодаћу Божјом, све се пресуштаствљује, преображава. 
    Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу, па ћемо се ослободити свих негативних реакција, телесних и душевних. Сетите се онога што је говорио апостол Павле: Ја, јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Римљ. 7, 24). Он је ово говорио док се још налазио на почетку свог благодатног пута и док је имао осећај да му је душа неспособна да врши добро. Чинио је зло које није хтео, зато је и признавао: Не чиним оно што хоћу него што мрзим, то чиним (Римљ. 7, 15). Нападао га је зли дух да би га одвратио од његовог подвига. 
    Но, када је благодат Божја ушла у његову душу, тада су нестале све тешкоће и он је клицао у одушевљењу: А живим - не више ја, него живи у мени Христос. Мени је Христос живот, а смрт добитак (ср. Гал. 2, 20 и Фил. 1, 21). Видиш? Ни смрти, ни пакла, ни ђавола! Док је раније био неспособан да чини добро, касније је постао неспособан да чини зло. Душа му је постала обожена, испуњена Христом, те није могла ни да замисли ни да поднесе у себи ништа друго осим Христа. 
    Уз помоћ божанске благодати, све се да постићи. Божанском благодаћу, мученици Христови су били укрепљени да не осећају болове које су изазивала мучења. Уз помоћ божанске благодати, све постаје безболно. Користите овај благи начин подвига. Не упињите се да одагнате мрак, односно зло. Ништа нећете постићи ударајући по мраку. Стварно желите светлост? Онда одшкрините неку рупицу, па ће ући макар један сунчев зрак. Доћи ће светло. Уместо да одгоните мрак, уместо да одгоните непријатеља како не би ушао у вас, раширите руке и баците се Христу у загрљај. То је најсавршенији начин подвига. А састоји се у томе да се не борите са злом непосредно, него да заволите Христа, да заволите светлост Његову, па ће самим тим зло одступити. 
    Св. старац Порфирије Кавсокаливит 
    Извор: saborna-crkva.com 
    http://www.prijateljboziji.com/_Ceznjom-za-Hristom-izbegavajmo-zlo/85385.html

    View full Странице
  8. Тужан
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Danijela у Представио се Господу о. Нектарије   
    Sahrana ce biti u petak 9. februara 2018.
    Vjecnaja pamjat!
    http://www.romfea.gr/diafora/20010--ekoimithi-o-gerontas-nektarios-bitalis-

    View full Странице
  9. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на "Tamo daleko" у Šta je sinestezija: čudesni fenomen koji menja čulne percepije   
    Brate Slobodane, dobro nam dosli! Blagodarim na ispovednim recima I hrabrosti da ih podelite sa nama. Mati Bozija da vas stiti od svega sto nije korisno za vase spasenje I radost u Hristu.
  10. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević got a reaction from "Tamo daleko" in Šta je sinestezija: čudesni fenomen koji menja čulne percepije   
    POMAŽE BOG.
    Oprosti Bože jer sve dole može da liči na hvalu, a nije, a ja sam samo jedan grešnik koji se ponekad stidi što Tvojom Tvorevinom Zemljom gazi.
    Da napišem nešto o sebi.
    PRAVOSLAVNI HRIŠĆANIN.
    Kršten.
    Dugi niz godina postim (kako narod kaže) sve postove, redovno se ispovedam svom parohijskom svešteniku i pričešćujem se. Čitao više puta Stari i Novi Zavet.
    BOGU se molim i ponekad poteku suze u toku molitve jer je taj osećaj lepote u molitvi BOGU toliko  lep da ne mogu evo ni sada da to stanje opišem. 
    Poklonio se i hodočastio mnoga Sveta Mesta.
    O svemu što ću dole da pišem, još davne 1990. godine sveštenik me je uputio da razgovaram sa, sada blagopočivšem, Igumanom Tadejom u Manastiru Vitovnica.
    ..................................................................
    Bogu hvala,  Advokat sam, star 65 godina, suprug, otac, deda i sada se polako spremam, ako Bog da, za penzionerske dane.
    ..................................................................
    Bože pomozi, a sada o mojim dogadjanjima.
    - vidim iskričavu belomlečnu svetlost oko svojih prstiju i kako se svetlosti dodiruju s prsta na prst i tada u sebi osetim lepotu,
    - ponekad kada neko od mojih prijatelja sedi ispred belog zida moje sobe vidim izmedju ramena i glave različite nijanse boja a ponekad i tamne,
    - često na sudjenjima kada sudija sedi ispred belog zida vidim iznad negove glave beo ili tamnobeo oblačak nekad veći nekad manji,
    - u proleće i leto kada sve ozeleni vidim predivne bele, plavo-ljubičaste i nežno zeleno-bele svetlosti oko lista i cvetova a ponekad sve te boje iskričavo se kreću u visinu. 
    Prelep osećaj i osetim ushićenje ali blagi stid kao da zavirujem u nečiju tajnu,
    - najlepša je plavobela svetlost oko tela male ptice ševe kada stoji na krovu i cvrkuće neku, mislim, ljubavnu pesmicu,
    - odmakutim prstom jedne ruke kada blago kružim na razdaljini od nekih 20-tak cm, osećam na dlanu te ruke blago dodirivanje slično strujanju vazduha onako kako se kreće moj prst druge ruke.
     Ono što mi je predivno,
    ali ne razmem šta je,
    Odem u prirodu, sednem na travu ili stoličicu ili medju drveće u voćnjaku 
    i kada se zagledam u plavetnilo vedrog neba vidim na hiljade
    svetlo-plavo-belo-žutih,  iskričavih malih linija raznih dužina i oblika
    kako se naizgled haotično ali opet u nekom skladu brzo kreću, nestaju i javljaju se ali se nikad ne sudaraju i ne ulaze jedna u drugu. U tim trenucima i u toj lepoti osećam da bih mogao da se izgubim jer se sve nekako prostor i vreme zaustavi. Medjutim ne mogu dugo da izdržim posmatranje jer se nekako umorim.
     
    Šta je to što vidim i šta se to dogadja sa mnom.

    Šta dalje. Šta dalje. Šta dalje.
    ………………………………………………………………………………………….
    Iguman Tadej mi je objasnio da nisam ni u kakvoj prelasti niti je potrebno da mi sveštenik čita molitvu protiv prelasti.Rekao mi je da sveštenik ( kome sam se obratio za savet )  ne razume o čemu pričam (o vidjenjima iz mog pisma Tebi ).
    Iguman Tadej me je upitao da li znam da je oko naše planete Zemlje veliko informaciono polje u kome su smeštene misli svih ljudi koji su ikada živeli na planeti i da ni jedna misao nije zaboravljena niti izbrisana.
    To informaciono polje može da se vidi i upitao me da li ga vidim.
    Naglasio je da se to misaono polje sastoji iz mnogo oblika koju su u raznim bojama.
    Pričao mi je o postojanju grupe 69, o zemljotresu u Valjevu tadašnji godina koji je izazvan mislima.
    Pozvao me da dodjem te 1992. godine preko leta kod njega da mi objasni i da me nauči molitvi na vodi 
    Na kraju našeg, na moju žalost posednjeg susreta, zaustavio me je i zatražio da se molim za njega jer, kazao je, tvoja se molitva prima.
    O ovoj želji Starca Tadeja nerado govorim jer Ova njegova želja i danas je za mene velika odgovornost. 
    ..................................................
    S poštovanjem.
    Završio bih rečima, naše Svetice Svete Stefanide ( Stevke Djurčević):
    Ах опрости ме, Оче, немој да ти овај говор досади, јер ја имам много да говорим. Но ми немојте замјерити као да ја нешто говорим (своје). Но као да ми сам Христос изсред срца говори. Тако ми се чини, и вама нека се тако учини Оче.
    Ево Господ, да га питам. Је ли све истина мили Христе? Јер пред Тобом ништа скривено није, да ме срамота не убије. Јер врагови једва чекају, све око мене стају, све ми опако ишту. Али ја све то могу и знам, ништа им не дам. Али Ти Христе, све можеш. Сикни муњом већ их убиј и изагнај. Јер се у грдну лажу створу око мога живота грешнога ноћ и дан, у сну и на јавље. Али мени Христе није бриге од лажнијех врагова: ја имам Тебе у себе, Свету Истину! Ја Тебе у руке живот предајем, Ти си га створио, Ти чини што волиш и што хоћеш! Само очисти га нечистога и опрости га грешнога, да Ти се не гади од јада мога немилога Твога (јада немилог Теби)...
    ....................................................................................................................................................................
    Voleo bih da svi ljudi sve prednje imaju i da osećaju i da "vide" ovako sam nekako strašno sam.
    Da li je prednje sinestezija ili sam "odlepio" ili je prelast.
    Grešni Slobodan.
    Zahvalan sam an odgovorima ili na pomoći od strane forumaša.
  11. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević got a reaction from Аристарх in Šta je sinestezija: čudesni fenomen koji menja čulne percepije   
    POMAŽE BOG.
    Oprosti Bože jer sve dole može da liči na hvalu, a nije, a ja sam samo jedan grešnik koji se ponekad stidi što Tvojom Tvorevinom Zemljom gazi.
    Da napišem nešto o sebi.
    PRAVOSLAVNI HRIŠĆANIN.
    Kršten.
    Dugi niz godina postim (kako narod kaže) sve postove, redovno se ispovedam svom parohijskom svešteniku i pričešćujem se. Čitao više puta Stari i Novi Zavet.
    BOGU se molim i ponekad poteku suze u toku molitve jer je taj osećaj lepote u molitvi BOGU toliko  lep da ne mogu evo ni sada da to stanje opišem. 
    Poklonio se i hodočastio mnoga Sveta Mesta.
    O svemu što ću dole da pišem, još davne 1990. godine sveštenik me je uputio da razgovaram sa, sada blagopočivšem, Igumanom Tadejom u Manastiru Vitovnica.
    ..................................................................
    Bogu hvala,  Advokat sam, star 65 godina, suprug, otac, deda i sada se polako spremam, ako Bog da, za penzionerske dane.
    ..................................................................
    Bože pomozi, a sada o mojim dogadjanjima.
    - vidim iskričavu belomlečnu svetlost oko svojih prstiju i kako se svetlosti dodiruju s prsta na prst i tada u sebi osetim lepotu,
    - ponekad kada neko od mojih prijatelja sedi ispred belog zida moje sobe vidim izmedju ramena i glave različite nijanse boja a ponekad i tamne,
    - često na sudjenjima kada sudija sedi ispred belog zida vidim iznad negove glave beo ili tamnobeo oblačak nekad veći nekad manji,
    - u proleće i leto kada sve ozeleni vidim predivne bele, plavo-ljubičaste i nežno zeleno-bele svetlosti oko lista i cvetova a ponekad sve te boje iskričavo se kreću u visinu. 
    Prelep osećaj i osetim ushićenje ali blagi stid kao da zavirujem u nečiju tajnu,
    - najlepša je plavobela svetlost oko tela male ptice ševe kada stoji na krovu i cvrkuće neku, mislim, ljubavnu pesmicu,
    - odmakutim prstom jedne ruke kada blago kružim na razdaljini od nekih 20-tak cm, osećam na dlanu te ruke blago dodirivanje slično strujanju vazduha onako kako se kreće moj prst druge ruke.
     Ono što mi je predivno,
    ali ne razmem šta je,
    Odem u prirodu, sednem na travu ili stoličicu ili medju drveće u voćnjaku 
    i kada se zagledam u plavetnilo vedrog neba vidim na hiljade
    svetlo-plavo-belo-žutih,  iskričavih malih linija raznih dužina i oblika
    kako se naizgled haotično ali opet u nekom skladu brzo kreću, nestaju i javljaju se ali se nikad ne sudaraju i ne ulaze jedna u drugu. U tim trenucima i u toj lepoti osećam da bih mogao da se izgubim jer se sve nekako prostor i vreme zaustavi. Medjutim ne mogu dugo da izdržim posmatranje jer se nekako umorim.
     
    Šta je to što vidim i šta se to dogadja sa mnom.

    Šta dalje. Šta dalje. Šta dalje.
    ………………………………………………………………………………………….
    Iguman Tadej mi je objasnio da nisam ni u kakvoj prelasti niti je potrebno da mi sveštenik čita molitvu protiv prelasti.Rekao mi je da sveštenik ( kome sam se obratio za savet )  ne razume o čemu pričam (o vidjenjima iz mog pisma Tebi ).
    Iguman Tadej me je upitao da li znam da je oko naše planete Zemlje veliko informaciono polje u kome su smeštene misli svih ljudi koji su ikada živeli na planeti i da ni jedna misao nije zaboravljena niti izbrisana.
    To informaciono polje može da se vidi i upitao me da li ga vidim.
    Naglasio je da se to misaono polje sastoji iz mnogo oblika koju su u raznim bojama.
    Pričao mi je o postojanju grupe 69, o zemljotresu u Valjevu tadašnji godina koji je izazvan mislima.
    Pozvao me da dodjem te 1992. godine preko leta kod njega da mi objasni i da me nauči molitvi na vodi 
    Na kraju našeg, na moju žalost posednjeg susreta, zaustavio me je i zatražio da se molim za njega jer, kazao je, tvoja se molitva prima.
    O ovoj želji Starca Tadeja nerado govorim jer Ova njegova želja i danas je za mene velika odgovornost. 
    ..................................................
    S poštovanjem.
    Završio bih rečima, naše Svetice Svete Stefanide ( Stevke Djurčević):
    Ах опрости ме, Оче, немој да ти овај говор досади, јер ја имам много да говорим. Но ми немојте замјерити као да ја нешто говорим (своје). Но као да ми сам Христос изсред срца говори. Тако ми се чини, и вама нека се тако учини Оче.
    Ево Господ, да га питам. Је ли све истина мили Христе? Јер пред Тобом ништа скривено није, да ме срамота не убије. Јер врагови једва чекају, све око мене стају, све ми опако ишту. Али ја све то могу и знам, ништа им не дам. Али Ти Христе, све можеш. Сикни муњом већ их убиј и изагнај. Јер се у грдну лажу створу око мога живота грешнога ноћ и дан, у сну и на јавље. Али мени Христе није бриге од лажнијех врагова: ја имам Тебе у себе, Свету Истину! Ја Тебе у руке живот предајем, Ти си га створио, Ти чини што волиш и што хоћеш! Само очисти га нечистога и опрости га грешнога, да Ти се не гади од јада мога немилога Твога (јада немилог Теби)...
    ....................................................................................................................................................................
    Voleo bih da svi ljudi sve prednje imaju i da osećaju i da "vide" ovako sam nekako strašno sam.
    Da li je prednje sinestezija ili sam "odlepio" ili je prelast.
    Grešni Slobodan.
    Zahvalan sam an odgovorima ili na pomoći od strane forumaša.
  12. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Tane у Sveta Blažena Ksenija Petrogradska   
    БЛАЖЕНА КСЕНИЈА-БЕЗДОМНА БОГОТРАЖИТЕЉКА ГРАДА СВ.ПЕТРА

    Тропар Св.Ксенији /4.глас/

    Одбацивши таштину овога свијета
    Узела си на себе крст бездомног боготражитељства
    Ниси се плашила дубоког бола и немаштине, нити оних што ти се ругаше
    Јер си познала љубав Христову
    И сада наслађујући се овом љубављу на небесима
    Ксенија Блажена и божански мудра
    Моли за спасење душа наших

    ЖИТИЈЕ БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ ПЕТЕРСБУРСКЕ

    Једини писани траг о животу Блажене Ксеније је епитаф на њеном гробном мјесту:

    У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА.
    ОВДЈЕ СЕ ОДМАРА ТИЈЕЛО СЛУШКИЊЕ БОЖИЈЕ КСЕНИЈЕ ГРИГОРИЈЕВНЕ, ЖЕНЕ ПУКОВНИКА АНДРЕЈА ФЈОДОРОВИЋА ПЕТРОВА. ПОЈЦА ПРИДВОРСКОГ ХОРА. ОСТАВШИ УДОВИЦА У СВОЈОЈ 26 ГОДИНИ, КАО БЕЗДОМНИ ХОДОЧАСНИК ЖИВЉАШЕ СЛЕДЕЋИХ 45 ГОДИНА И УПОКОЈИ СЕ У 71 ГОДИНИ ЗЕМНОГА ЖИВОТА. БИЈАШЕ ПОЗНАТА ПОД ИМЕНОМ АНДРЕЈ ФЈОДОРОВИЋ. НЕКА СЕ СВИ КОЈИ МЕ ЗНАДОШЕ МОЛЕ ЗА СПАСЕЊЕ МОЈЕ ДУШЕ И ТАКО НАЂУ СПАСЕЊЕ И ЗА СЕБЕ. АМИН.

    Нико не зна ко је написао ове ријечи, али су оне све што знамо о земном животу Блажене Ксеније: живјела је у вријеме владавине Царица Јелисавете Петровне и Катарине 2. и била је удата за пуковника Андреја Фјодоровића Петрова, појца придворског хора, Услијед недостатка писаних трагова у историјским записима тога времена, можемо претпоставити да није била аристократског поријекла.

    Ксенија је у дјетињству и младости водила обичан, чак лагодан живот. Након удаје живјела је у срећном браку, потпуно посвећена и одана своме мужу, који је живио овосвјетским животом. Такав живот је на крају несрећно скончао: током једне забаве Андреј, иако млад и доброг здравља, изненада је преминуо од пијанства. Смрт вољеног мужа у потпуности је уздрмала Ксенијин живот. Имала је 26 година и није имала дјеце.

    Услијед дубоког бола Ксенија је схватила сву пролазност и ништавност овога зивота, и свим својим срцем се предала Богу, молитвено ишћући Његову заштиту. Овоземаљска пролазна и пропадљива добра нису јој више представљала било какву вриједност. Кућу коју је имала поклонила је својој драгој пријатељици Параскеви Антоновој, под условом да она увијек пружи уточисте сиромасима који нису имали гдје да заноће. Сву преосталу имовину, буквално све што посједоваше, Ксенија раздаде потребитима. Сродници и пријатељи су помислили да је услијед неописивог бола Ксенија пореметила умом. На крају су од адвоката задужених да спроведу тестамент њенога мужа захтијевали да Ксенију спријече у намјери да разда сву наслијеђену имовину, правдајући свој захтјев очигледном неурачунљивошћу Ксеније, насталом као последица шока услијед мужевљеве смрти. Адвокати су позвали Ксенију, и након дугог и пажљивог разговора и испитивања утврдили да је потпуно здрава и свјесна својих поступака, те да има свако право да по својој вољи располаже наслијеђеном имовоном. Многи нису могли да разумију да је несрећа кроз коју је Ксенија пролазила била само спољашњи повод за овакве поступке и да се, схвативши да су материјална богатства препрека истинској срећи у Богу, Ксенија духовно родила.

    Изненада је напустила Петерсбург и није се враћала наредних 8 година. Сматра се да је те године провела у неком усамљеном манастиру предајући се, заједно са сестринством манастира, аскетском подвигу и узрастајући у духовном животу кроз молитву и савјете старца. Ту је Блажена осјетила призив на још већи подвиг усхођења ка духовном савршенству, подвиг јуродства Христа ради (1 Кор. 4,10). Одлучила је да се врати у Петерсбург и да овај претески подвиг изнесе тамо гдје јој је дубоки бол отворио духовни вид. Обукла војничку блузу свог вољеног мужа и отпочела бездомни живот испуњен молитвом. Тражила је да је сви зову мужевљевим именом, Андреј, јер „Ксенија је умрла" а не њен муж за чије се спасење душе непрестано молила. Ксенија је тако на себе преузела не само терет сопственог несавршенства, већ и неисповјеђене гријехове свога покојног мужа, плачући због његовог одласка из овога свијета без Свете Причести.

    Ксенију су обицно виђали како лута најсиромашнијим дијелом Петерс-бурга, познатим као Петерсбурска Страна. Најчешће је била у близини цркве Св. Апостола Матеја, гдје су они најсиромашнији живјели у дотрајалим кућама. У почетку су људи мислили да је ова у дроњке обучена жена каква безазлена просјакиња. Често је трпјела увреде од уличних кавгаџија. Кротко и понизно Ксенија трпљаше сва понижења, имајући пред собом лик Онога који је највећи међу невиним страдалницима, Господа Исуса Христа, који је без роптања саслушао све оптужбе, поднио сва мучења, и кроз ужасне патње на крају био и распет. Подржавајући Његов примјер Блажена је подносила све патње кротко и без ријечи, опраштајући „дужницима својим" и понављајући последњу молитву Распетога Господа: „Господе опрости им , јер не знају шта чине" . Само једном су је грађани Петерсбурске стране видјели у праведноме гнијеву. Улицни дерани су видјевси сиротицу као и увијек, почели да је исмијавају. Блажена је ћутке подосила све увреде. Овај пут се зли дјечаци нису зауставили само на ријечима. Видјевши да Блажена не одговара на њихове увреде, почеше је гађати каменицама и блатом са улице. На крају је попустило стрпљење Блажене и са штапом у руци она крену ка деранима. Становници Петерсбурске Стране су се толико заплашили видјевши Блажену у таквоме стању да су се побринули да се тако што више не понови.

    Временом су људи схватили да Ксенија није само сирота просјакиња, већ да се иза кротког и напаћеног лица Блажене обучене у рите, крије нешто посебно. Почели су је позивати у своје куће и нудити топлом одјећом, не би ли је сачували током сурових Петерсбурских зима, а понеки јој даваше и милостињу. Блажена никада није прихватала одјећу, иако је недовољно обучена трпјела страховиту хладноћу, већ би само узимала мале, бакарне копејке које су звали „краљ на коњу", јер је на њима био утиснут лик коњаника (био је то у ствари Свети Георгије). Новћиће Блажена није задржавала код себе, веч би их првом приликом дијелила петерсбурској сиротињи, понекад им се обраћајући пророчким ријечима. Једном тако Блажена на улици срете неку побожну жену. Дајући јој новчић од 5 копејки рече: Узми овај петопарац. На њему је краљ на коњу. Он ће је угасити!. Зена побожно узе новчић и читавим путем ка кући размишљаше о значењу ових чудних ријечи. Но, тек што закорачи у улицу у којој становаше, видје своју кућу у пламену. Дотрчала је до куће и видјела да су људи већ угасили скоро сву ватру. Тада је разумјела ста јој је Блажена предсказала оним неразумљивим ријечима.

    Бог је Блаженој даровао дар прозорљивости. Могла је да предвиди будуће догађаје као да су се одвијали ту, пред њеним очима и да прозире у срца и мисли људи које би срела.

    Једном је Блажена изненада дошла у кућу Параскеве Антонове коју јој је поклонила по смрти свога мужа. Улазећи, продорно погледа Антонову и рече: „Ти овдје мирно сједиш и пришиваш дугмад, а не знаш да ти је Бог подарио сина. Одмах иди на Смоленско гробље." Знајући Ксенијин богоугодни живот и знајући да празне ријечи не прелазе преко њених усана, Антонова није испитивала значење ових чудних ријечи, већ је дубоко вјеровала да ће се нешто необично догодити, те се одмах журно упутила ка Смоленском гробљу. У једној од улица Васиљевског Острва, у близини гробља, Антонова је видјела мноштво људи окупљених око кочије. Пришла им је покушавајући да дозна шта се догодило. Рекоше јој да је кочијаш налетио на трудну жену, која се услијед удара породила на самој улици и одмах потом умрла. Сажаљевајући невино дијете, Антонова га узе у свој дом. Сви напори петерсбурске полиције да открије идентитет мајке и сазна гдје зиви отац или сродници маленог сирочића показаше се узалудним, те дијете остаде да живи са Антоновом. Она се њежно старала о дјечаку, подижући га са љубављу, као да је њен рођени син. Касније је дјечак постао значајан чиновник, и са пуно љубави се бринуо о својој помајци. Такође се са побозношћу сјећао Слушкиње Божије Ксеније, која је искрено вољела његову помајку и која се на тако чудесан начин умијешала у његову судбину.

    Међу пријатељицама Блажене Ксеније била је и удовица госпођа Голубјева, која је живјела са својом седамнаестогодишњом ћерком. Ксенија је нарочито вољела ову тиху дјевојку због њене добродушности и кротког и благог карактера. Једном Ксенија додје у њихову кућу и Голубјевљеве је, као и обицно, са радосћу примише и дјевојка поче да спрема кафу. „Љепотице моја", реце Ксенија гледајуци у дјевојку, „док ти овдје спремаш кафу, твој муж сахрањује његову жену у Окти. Иди брзо тамо." Дјевојка је била изненађена. „Мој муж? Али ја нисам удата... и још...сахрањује своју жену." „Брзо да идеш тамо", понови строго Ксенија прекидајући даља питања и остављајући без објашњења запрепашћене жене. Знајући да Блажена не говори празне ријечи Голубјевљеве су без поговора послушале њен савјет и одмах кренуле ка Окти. На самом уласку у град прикључиле су се погребној поворци која је управо кретала пут гробља. Од ожалошћених људи сазнадоше да сахрањују младу жену локалног доктора која је умрла приликом порођаја. Након Свете Литургије и опијела, уз плач и сузе младу зену сахранише на октанском гробљу. Након сахране људи су се полако почели разилазити. Пробијајући се кроз гузжву Голубјевљеве се случајно нађоше поред несрећног удовца, који је клечећи јецао над свјежом хумком. У том тренутку је изненада изгубио свијест и пао испред њих. Голубјевљеве му помогоше да поврати свијест и њежно га тјешише. Након свега, постадоше пријатељи, и млада Голубјева се на крају удаде за доктора.

    Божији дар прозорљивости се изабранима не даје само да би пророковали добре вијести. Неријетко Свети, обдарени овим даром, прорицу надолазеће болести или смрт, како људе ове недаће не би затекле неприпремљене. Једном је тако Блажена ненајављена посјетила госпођу Крапивину (крапина - коприва) која је тога дана примала госте. Сви су је са радошћу дочекали и лијепо угостили. Ксенија је кратко разговарала са свима и убрзо потом устала захваливши се на гостопримству. Излазећи из куће Ксенија се наједном обрати Крапивиној говорећи: „Овдје је коприва сада зелена, али ће ускоро увенути." Није нам знано да ли је Крапивина разумјела ове ријечи, али остали гости нису томе придавали било какав значај. Утолико су се више запрепастили када се Крапивина, иако млада и доброга здравља, ускоро разбољела и умрла. Тада сви разумјеше да су чудесне ријеци Блажене предсказале смрт Крапивине.

    Грађани Петерсбурга су Ксенију временом завољели, увидјевши узвишеност подвига и чистоћу душе Блажене, која је презрела све земаљско зарад Царства Небескога. Увјеривши се у дар прозорљивости којим је Блажена била обдарена и гледајући њен прости и кротки живот, људи су схватили да пред собом имају живи примјер јуродивости Христа ради. Људи су сматрали улазак Блажене у чију кућу као нарочити знак и благослов, а мајке су се радовале када би, заставши, пољубила њихову дјечицу. Наиме, примјетиле су да када би Блажена помиловала или пољубила неко болесно дијете, болест би се брзо повлачила и дијете би ускоро потпуно оздравило. Зато су се родитељи утркивали да поставе дијете пред Блажену када би је видјели на улици, јер су чиста срца сматрали да ако их Ксенија поглади или пољуби, дјеца неће бити болесна. Кочијаши су молили Блажену да је барем мало превезу кочијом, јер би након тога веома брзо зарадили новца колико за цијели дан рада. Трговци су настојали да јој нешто поклоне, јер се показало да би им се у том случају промет осјетно повећао. Људи су тако прихватили да је њено чудно понашање било знак нарочите благодати Божије.

    Два дана пред празник Рождества Христовог 1761. године видјели су Ксенију како узнемирено трчи снијегом завејаним улицама вичући: „Пеците палачинке! Пеците палачинке! Ускоро ће цијела Русија пећи палачинке." Иако су сви знали да је древни руски обичај налагао да се у знак сјећања на умрле пеку палачинке, нико није могао да проникне у значење ових необичних ријечи. Дан касније је Царица Јелисавета Петровна изненада умрла. Тада су сви разумјели пророчке ријечи Блажене.

    Неколико дана прије убиства Царевића Јована ВИ (Антоновића, пра-праунука Цара Алексеја Михајловића), који је, мада још малољетан проглашен за Цара, Блажена је јадиковала: „Крв, крв, крв!"

    С времена на вријеме Ксенија би посјетила пријатеље или познанике, и усред разговора би ућутала, као да је слушала неки унутрашњи глас у себи а не ријечи својих домаћина. Тада би нагло, без ријечи устајала, журно се упутивши некуда. Ако би је неко упитао зашто одлази и гдје се упутила, Блажена би, махнувши штапом кроз ваздух у журби рекла: „Морам да пожурим. Људи ме тамо требају."

    Ксенија не посједоваше ништа осим распаднуте одјеће на себи, те су се многи нудили да је опскрбе свиме потребним за живот. Блажена би, одвраћајући их, само кратко одговорила: „Ја све имам." Када би ушла у дом некога познаника, радосно би узвикнула: „Ево мене и свега мојега!" Када се одјећа њеног упокојеног мужа од дотрајалости распала, обукла се у још јаднију одећу, отањалу и исцијепану, а на ногама је имала избушене ципеле без чарапа. Током зиме која је у Петерсбургу посебно оштра, није облачила топлију одјећу и напаћено тијело је излагала несносном мразу.

    Дуго нико није знао гдје Блажена проводи ноћи. Нису се само становници Петерсбурга чудили како преживљава сурове петерсбурске ноћи, већ је и полиција знатижељно испитивала гдје Ксенија одлази ноћу. Открили су да нејака и ћутљива жена проводи ноћи на отвореном, обично у пољу ван града, молећи се и правећи поклоне у сва четри правца, и то не марећи какво је вријеме. Право је чудо Божије како је преживјела сурове петерсбурске зиме живјећи напољу.

    Понекад би Блажена ноћи проводила и на други начин. При самом крају зивота Блажене, 1794 године, почела је градња нове цркве на Смоленском гробљу. Радници који су радили на цркви примјећиваше да неко кришом, са првим сумраком, узима цигле одложене на градилишту, и односи их до самог врха нове конструкције, управо до оног мјеста гдје би се сутрадан радови настављали. Запањени радници одлучише да открију ко је њихов неуморни помагач на овом богоугодном послу. Поставили су ноћног чувара и открили да је то Слушкиња Божија Ксенија.

    Говорећи о Блаженој Ксенији један писац је удивљено написао: „Она или посједоваше неку натприродну снагу или је у себи тако снажно распалила пламен духовне ватре, ону зестоку и непоколебљиву вјеру са којом и немогуће постаје могуће. Међутим, имајући пред собом примјере великих Светитеља Божијих, који својом вјером учинише безбројна и прекрасна чуда несхватљива људском уму, видимо да аскетски подвизи Блажене нису нешто немогуће људима са дубоком и цврстом вјером. Ксенија је заиста у себи носила ону вјеру којом је све могуће чинити." Њена душа, иако још у трошном тијелу, уздизала се изнад овога свијета пребивајући у живој и личној заједници са Богом. Блажена Ксенија је увијек и свуда притицала у помоћ свим потребитима. Током дана је ова бездомна боготражитељка ходала улицама Петерсбурга, лица које је сијало благошћу и кротошћу и отсликавало њену преображену дужу пуну топлине и љубави. Ноћу, по киши и снијегу, одлазила је у поље и коленопреклоно ступала у молитвену заједницу са живим Богом. На концу, Ксенију нису више виђали како ходи улицама Петерсбурга или како се моли у пољу, са лицем које је неком натприродном снагом блистало међу сиромашним кућицама парохије Светог Апостола Матеја. Бог је позвао своју слушкињу да се одмори од борби и подвига и узео је Себи. Ксенија је била једна од оних свијеца које Бог распаљује на земњи с времена на вријеме, како би освијетлио узани пут спасења вјернима, као што сам Спаситељ нас рече: "Уска су врата и узан пут који у живот води и мало је оних који га налазе."(Мт. 7, 14).

    Блажена Ксенија се представила крајем 18 вијека, и тачан датум на који се упокојила није нам познат. Сахрањена је на Смоленском гробљу у Петерсбургу, у близини оне нове цркве, чију је градњу, иако стара и немоћна, предано помагала.

    Ходочашћа на њен гроб почесе убрзо по њеној смрти. Блажена Ксенија се често јављала и притицала у помоћ свима који су је са вјером призивали и позната су многа чуда која сотвори.

    Николај Селиванович Головин, чиновник из Гродног, често је доживљавао непријатности на послу. Отишао је у Петерсбург да доведе ствари у ред, али су се оне још више искомпликовале. Головин је био веома сиромасан и издрзавао је своју стару мајку и двије сестре. Сетао је улицама Петерсбурга и у оѕајању, иако бијаше вјерујући, у његову душу се увукла помисао да се баци у Неву и тако изврши самоубиство. У том моменту испред њега се појавила нека непозната жена, која га је изненадила својом појавом и подсјетила на сиромашну монахињу. „Немој да тугујеш. Пођи на Смоленско гробље и одслужи помен Ксенији, и све ће бити у реду", рече Головину. Послије ових ријечи непозната жена је постала невидљива. Головин је послушао њен савјет и његови послови су се потом средили на најбољи могући начин.

    Цар Александар 3. , у вријеме док је био престолонаследник, оболи од тешке врсте тифуса. Велика Војвоткиња Марија Фјодоровна веома се уплашила због болести свога мужа. Један од слугу, видјевши је у ходнику, испричао јој је како Блажена Ксенија притиче у помоћ болеснима, те да је и он излијечен од болести молитвама праведнице. Дао јој пијесак са њеног гроба, који је Војвоткиња положила под јастук болесника. Исте вечери, док је сједила код узглавља болеснога мужа, имала је видјење Блажене Ксеније која јој је рекла да ће се болесник опоравити и да ће се у њиховој породици родити ћерка. Предсказање Блажене се у потпуности испунило. Не само да је Цар Александар убрзо оздравио, већ су недуго потом добили ћерку.

    Неки човјек из Петерсбурга дошао је у посјету својој рођаки, земљопосједници из Пшковске губерније и испричао јој колико се Блажена Ксенија поштује у главноме граду. Под утицајем његове приче побожна жена се пред спавање помолила за покој душе Блажене. Те ноци уснула је како Ксенија ходи око њене куће и посипа је водом. Ујутро се амбар са сијеном запалио, али се ватра није проширила на кућу, иако је то било скоро немогуће.

    Удовица једног пуковника дошла је у Петерсбург да пријави своја два сина у престижни Кадетски Корпус. Међутим, у томе никако није успијевала. Новац који је позајмила за пут већ је био потрошен и удовица је горко плачући ходала улицама Петерсбурга. Изненада пришла јој је нека проста жена и рекла: „Одслужи парастос Ксенији, она помазе у невољи." „Ко је та Ксенија," питала је несрећна удовица. „Ко тражи наћи ће", одговорила је проста жена и брзо се изгубила. И заиста, удовица је лако сазнала ко је Ксенија и одслужила јој помен на Смоленском гробљу. Неочекивано брзо послије тога, добила је вијести да су њена оба сина примљена у Кадетски Корпус.

    Сабор Руске Заграничне Цркве је 1978. године прибројао броју Светих Блажену Ксенију Петерсбурску, јуродиву Христа ради. Њен спомен прославља се 6. фебруара (24. јануара по црквеном календару)

    Слузбу Блазеној Ксенији је написао Св. Јован (Максимовић), Епископ Шангајски и Санфранцискански, чудотворац последњих времена, један од највећих Светитеља овога вијека.

    Е П И Л О Г

    Скит Блазене Ксеније у Калифорнији

    Братство Св. Германа Аљасканског, које су по благослову Св. Јована (Максимовића) основали Глеб (касније о. Герман) Подмосенски и Јудзин (о. Серафим) Роуз, купује 1979 године парче земље на само 12 километара од њиховог манастира, у дивљој, али предивној природи Северне Калифорније. Као и Св. Јован, о. Герман и о. Серафим су поштовали Блажену Ксенију и хтјели су да оснују и духовно воде један женски манастир посвећен овој праведници Божијој.

    Августа 1980 године о. Серафим је постигао у монашки чин Барбару Мекарти, која је инспирисана монашким идеалом напустила успјешну оперску каријеру и тако постала прва монахиња Скита Свете Ксеније. О.Герман јој је дао име Бригита, у спомен прве монахиње-светитељке Ирске, земље њених предака.

    Сестринство се временом увећавало, да би на Велики четвртак 1992 десет Американки обраћених у Православље било заручено за Небеског Женика.

    Тако је Блажена Ксенија која сиротовасе улицама Петерсбурга у 18 вијеку, мистично походила Америку готово 200 година касније. Њеним молитвама и заступништвом основан је Скит у дивљини Сјеверне Калифорније, тако далеко од Свете Русије у којој је живјела.

    Нека би Блажена Ксенија својим молитвама умилостивила Свемогућег Бога да и у нама распали свећу вечне истине, како би Сина Његова и Бога Нашега Исуса Христа дочекали спремни и готови да уђемо у Царство Његово.

    МОЛИТВАМА БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ ПЕТЕРСБУРСКЕ ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ ПОМИЛУЈ НАС. АМИН.

    http://www.pasinac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=159:2010-05-11-12-39-01&catid=3:2009-10-08-11-09-06&Itemid=15
  13. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на PredragVId у Монах - НОМИНАНТ ЗА НОБЕЛОВУ НАГРАДУ откупио из затвора 15.000 затвореника!!   
    МОНАХ КОЈИ ЈЕ УЧИНИО ПРАВИ ПОДВИГ - ОТКУПИО 15.000 ОСУЂЕНИХ ИЗ ЗАТВОРА

    Архимандрита Гервасију (Раптопулоса) из Солуна су предложили за Нобелову награду за мир. За последњих 35 година, он је откупио из затвора више од 15 000 људи, на шта је потрошио више од 4 милиона евра. После неколико разговора с њим, један познати преступник-рецидивист је решио да оде на Атон. Коментаришу руски затворски свештеници.
    Доброг свештеника су имали прилику да упознају и московски затвореници.

    2010. године, о. Гервасије је служио у храму Покрова Пресвете Богородице у Бутирском затвору. То је била, вероватно, прва у Русији, служба свештеника разних земаља у затвору.
    За успомену, госту су дали икону „Спаситељ у белом хитону“ (хитон - дуга бела старогрчка кошуља до пета), коју је некада насликао мученик који је робијао у Бутирки (затвор у Москви), митрополит Серафим (Чичагов).
    Зато што је отац Гервасије посветио свој живот помоћи затвореницима, они су га прозвали светим. „Светац затвореника“ је плаћао казне за сиромашне људе, који су направили мале преступе, што им је помогло да избегну затвор. Новац за помоћ затвореницима, оцу Гервасију су давали многи грчки и инострани добротвори.
    Поред откупа људи, свештеник је помагао и онима који остају иза решетака. Његовом заслугом затвореници су добијали одећу, обућу, средства хигијене и чак стоматолошку помоћ. За само 35 година свог рада, он је потрошио на помоћ затвореницима више од 4 милиона евра
    За неке људе, сусрет с оцем Гервасијем је доводио до потпуног преображаја њиховог живота и дубоког покајања. Како извештавају средства масовног информисања, недавно је отац Гервасије посетио преступника из Грчке, који издржава казну у Румунији. После неколико разговора рецидивиста (човек који је поново извршио преступ за који је већ био осуђиван) је замолио оца да онде на Атон и да се замонаши. Данас се он још налази у затвору, али свакодневно извршава монашко правило и обележава црквене празнике.
    Међу затвореницима има много бивших хришћана
    Повраћај људи вери у време издржавања казне је масовна појава, примећује протојереј Константин Кобељев, старији свештеник Покровског храма у Бутирском затвору. Последњих неколико година, проценат оних који се причешћују у храму је много већи, него на средњем московском нивоу. Причешћује се око 68% људи, од оних који су дошли на службу.
    - Истовремено, - додаје отац Константин, - међу затвореницима има много људи који су раније били верујући, али их је овоземаљско одвукло на странпутицу и престали су да се исповедају и причешћују.
    По речима оца Константина, људи своју веру у много случајева задрже и после ослобађања, али због одсуства система рехабилитације, они често не могу да нађу себи место у животу и поново се нађу иза решетака.
     
    Делимично, у решењу проблема рехабилитације могу помоћи манастири.  За то су неопходни добро припремљен игуман и добронамерно настројена братија. Тада је рехабилитација у потпуности могућа, - сматра заменик председника Синодског одељења за манастире и монаштво, игуман Стефан (Тараканов).
    – Главно је да то за манастир не буде наредба „пристигла одозго“, зато што ће тада рад бити формалан и неће дати резултата.
    За још једну опасност игуман Стефан сматра превелик број бивших затвореника у манастиру. - Ако је то 1-2 човека, онда је рехабилитација сасвим могућа – говори о. Стефан.
    – Али ако је половина братије из те категорије, онда ће се пре мењати облик самог манастира, а не бивши затвореници. Ипак, тачан број бивших затвореника међу манастирском братијом, представник Синодског одељења није могао да изнесе, зато што се таква статистика не води.
    Изгледа, да је најпознатији манастир који ради с ослобођеним затвореницима, по његовим речима, Антонијево-Сијски манастир у Архангелској области.
    Враћали смо у нормалан живот разборите затворенике
    - 2000-их година код нас је било, скоро непрекидно, око 60 послушника, од којих су велики део чинили бивши затвореници, - сећа се архимандрит Трифон (Плотников), који је 18 година био настојатељ Антонијево-Сијског манастира, а данас је на челу Одељења социјалног служења Екатеринодарске епархије. По речима бившег настојатеља, првих година постојања обитељи, када се језгро братије још није оформило, на бивше затворенике се, понекад, могло ослонити више него на послушнике који су се припремали за монашки пут.
    - Они су много пута спасавали манастир, преузимајући на себе много тога и много су се трудили у обнови манастира и обнављању монашког живота, - додаје архимандрит Трифон (Плотников).
    – Ипак с њима није било лако, нимало лако. Некада смо се осећали као да седимо на бурету барута. Ипак, атмосфера је била прилично добра. Како ја понекад кажем, ми смо враћали у нормалан живот разборите разбојнике. Сачували смо многе од тих, који су били на путу да постану практично професионални разбојници.
    Манастир може да препороди човека – сматра архимандрит Трифон, али постоји једно велико „али“ – захтева се његова жеља и унутрашњи (духовни) рад на самом себи.
    - Манастирски живот, богослужење, покајање, молитва – све то толико помаже,  - сматра отац архимандрит. – Човек, сам, мора веома много да „изгара“, да би се то остварило, а манастир му у томе само помаже. По аутоматизму нико не постаје бољи.
    Али, наравно, није способан сваки манастир да ради с бившим затвореницима, упозорава о. Трифон, зато што такав рад захтева „зној и крв“. У Сијском манастиру, рад с затвореницима није почео по сопственој жељи, већ стицајем околности – у области има много затвора и људи који излазе на слободу су понекад куцали на манастирска врата.
    По речима оца Трифона, ти људи нису имали куда да оду и било им их је толико жао, тако да у манастиру просто нису имали другог избора, но да их приме.
    - Ето, он само што је изашао из затвора, он се боји света – све у свету се изменило, док је он лежао у затвору. Он је усплахирен, као сатерана у угао звер, - сећа се отац архимандрит. – И куда да иде? Он мора негде да иде, бар на кратко време, бар на недељу. Поживеће, прилагодиће се. Гледаш – већ је некако постао веселији и другачије гледа на људе.
    - Веома је пријатно, што на овом свету има таквих људи какав је отац Гервасије, - закључио је отац Трифон. – То је подвиг, помагати затвореницима, и дај Боже да таквих људи као што је отац Гервасије буде што више“.
    Напомињемо да ће се 14. октобра, на празник Покрова Пресвете Богородице, по благослову Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила, у Москви одржати добротворна акција „Дан милосрђа и саосећања са свима који су у затворима“.
    На тај дан, у сваком храму престонице ће, после завршетка Божанствене литургије, да буде одржан молебан за „православне хришћане, који су у затворима“.
    У храмовима истражних затвора престонице, православни свештеници ће одржати празнични молебан и честитати затвореницима празник.

    Кирил Миловидов, 11. 10. 2012.
    Превод с руског: С. М.
    22. 12. 2012.
     
    Извор: архива манастира Лепавина
  14. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на ГрешниСлуга у Владика банчински Лонгин, старалац 400 напуштене деце, произведен у чин Архиепископа (+ филм "Тврђава")   
    АКСИОС !!! НА МНОГАЈА ЉЕТА !!! Овај човек је таква личност која зрачи Духом Светим. Сви који нису погледали филм ,,Тврђава,, нека обавезно погледају.
  15. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на александар живаљев у Владика банчински Лонгин, старалац 400 напуштене деце, произведен у чин Архиепископа (+ филм "Тврђава")   
    На трећу годишњицу интронизације, Блажењејши митрополит кијевски и све Украјине господин Онуфрије, 17. јула о.г. у Светој Кијево-Печорској лаври увео је у сан архиепископа, владику банчинског Лонгина, који се широм Православља и хришћанског свијета прочуо старањем о 400 напуштене и, неријетко, болесне дјеце у Свето-Вазнесењском манастиру, који је помоћу Божјом сам подигао и скупио братство од око 100 монаха.
    Честитајући владици Лонгину са: Аксиос! На многаја и благаја љета! Препоручујемо онима који нису до сада погледали чудесан филм "Тврђава" о подвигу владике Лонгина, његовог братства и његових штићеника. Филм је титлован на српски језик.
      Извор вијести: http://news.church.ua/2017/08/17/ukrajinska-pravoslavna-cerkva-molitovno-vidznachila-tretyu-richnicyu-intronizaciji-svogo-p  

    Форпост (Тврђава) - филм о човјеку који се побринуо да сирота и напуштена дјеца имају довољно љубави, пажње, радости и топлине. Ријеч је о свештенику, оцу Михаилу који је са женом, поред својих троје дјеце, одлучио да усвоји још троје из прихватилишта. Када је бирао дјецу гледао је да буду здрава, па тако да није одлучио усвојити једну дјевојчицу која је била много болесна. Након неког времена она му се јавила у сну и рекла: „Све си узео, а мене ниси. Мене нико неће.“ Поразговарао је са супругом и одлучили су и њу усвојити иако је болест била тешка, а већ нису имали довољно средстава да уздржавају толику дјецу. Послије неколико дана док је служио литургију у својој парохији у селу Бојани десило се чудо- Проплакала је икона Пресвете Богородице која се налазила на иконостасу. Отац Михаил се обрадовао подржци Пресвете Богородице и био је сасвим сигуран да му Она даје благослов на велико дјело. Више га ништа није могло зауставити да помаже сирочићима. Да би се потпуно посветио бризи о дјеци одлучио је да се замонаши. Његова жена постала је монахиња и отишла у један оближњи манастир. Он је постао јеромонах и одмах је на једној великој пољани у мјесту Бенчени,( 7 км од румунске границе- черновицка област) почео са изградњом дјечијег прихватилишта и манастирских конака. У почетку од својих средстава, са још четири брата, живећи и једући куване коприве и кромпир. А послије, када је било збринуто преко 50-оро дјеце и кад су сви видјели да је то озбиљно, укључила се држава и црква да помогну. Прихватилиште је посјетио и свјатјејшиј патријарх руски Кирил и подстакао да се помогне манастиру. Ту је за кратко вријеме поникла цијела лавра- манастир Светог Вазнесења. Данас је то најсавременије прихватилиште за дјецу на територији Украјине. Са црквама, школама, пољима за игру, зоолошким вртовима, базенима... Отац Михаил је послије постао владика Лонгин и носи чин Архиепископа, а некада је и сам остао без родитеља и на својој кожи осјетио шта значи бити сироче.
     




    View full Странице
  16. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на JESSY у Патријарх Кирил: Косово је свето место, место мучеништва   
    -Косово је свето место, место мучеништва и заветовања и оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити Божанске Литургије које су се служиле међу њеним зидовима, поручио Патријарх московски и све Русије г. Кирил.
    У интервјуу за портал Искра, Патријарх је рекао да увек морамо имати на уму да Бог има свој суд и своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе. -Са непромењивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и нимало лако служе. Косово нам је свима наук..., навео је патријарх Кирил.
    -То је, каже, наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди, рекао је патријарх Кирил који је братском српском народу поручио да чувају православну веру, и да разумом, срцем и душом спознају учење Христово.
    Он каже да о Србији увек размишља са посебним осећањима. Подсетивши да је Србију посетио 2013. током обележавања 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када је у Београду боравио на позив патријарха Иринеја, патријарх Кирил каже:
    -Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе.
    Указујући да између два народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважније, те везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи, патријарх Кирил истиче да су због тога за њега посете Србији, поклоњење светињама и разговори са православним људима увек радосни догађаји које ишчекује.
    Упитан каква су браћа Руси и Срби, патријарх Кирил истиче да наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере и из заједничког словенског порекла. -Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације. Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа, рекао је.
    -Кроз историју су се, подсећа Патријарх, наши народи држали заједно током тешких искушења. -Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени, рекао је Патријарх и указао да се свет данас суочава са новим озбиљним искушењима.
    У појединим европским земљама, навео је, све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама.
    -Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи, казао је Патријарх.
    Говорећи о изазовима са којима се данас суочава православље, патријарх Кирил каже да, с једне стране, нема ништа ново и да су замке и искушења непријатеља људског рода исти данас као и увек, само можда софистициранији и лукавији. -С друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре..., закључио је Патријарх.
    Извор: РТС
     
    Вести из сестринских цркава   Косово и Метохија  
    View full Странице
  17. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Војвода7 у NE ŽELI U TUĐU ZEMLJU, VEĆ NA SELO Studentkinja generacije u nekoliko rečenica opisala TUGU EMIGRACIJE   
    NE ŽELI U TUĐU ZEMLJU, VEĆ NA SELO Studentkinja generacije u nekoliko rečenica opisala TUGU EMIGRACIJE
    Milica Lazarević je pre četiri godine proglašena učenikom generacije Poljoprivredno-veterinarske škole u Svilajncu, a danas je student generacije Poljoprivrednog fakulteta, sa prosečnom ocenom 10, i stipendista Fonda za mlade talente. Ali, za razliku od velike većine mladih i izuzetno talentovanih studenata, koji maštaju o Harvardu ili Oksfordu, poslu u inostranstvu, Milica obećava da će se vratiti pod Oplenac i saditi voćnjake i vinograde.
    Foto: youtube Milica Lazarević Ona je poručila da će tamo "živeti svoj san".
      - Biće jako teško, snovi se ne ostvaruju tek tako, a i ne možete sve sami. Sela zamiru. Ne samo da nema ko na njivi da pomogne, nego nema ko ni da odmogne, bar putem da prođe. Koliko je ljudi prodalo sve svoje na selu, prodalo zemlju, ostavilo sve, otišlo u grad ili daleko u tuđinu. Voćnjaci se suše, zemlje pate, roditelji umiru sami. Kada se vrate, glog kao ruka poraste - poručila je Milica u svom govoru na svečanoj akademiji povodom 60 godina rada Poljoprivredno-veterinarske škole u Svilajncu, koji je izazvao veliku pažnju.
    Kako je ispričala, došla je sa sela podno Oplenca, preko Velike Morave, pa zatim Save sve do Dunava i Zemuna i Poljoprivrednog fakulteta, da se iškoluje. Obećala je da će da se vrati, ali ne kada ostari i kada je ispije neka tuđa zemlja.
    Foto: youtube - Ne da se vratim u svoju da bi me pokopali, nego kad naučim kako svojoj zemlji najbolje da pomognem. Moja kuća neće da opusti, u njoj neće da raste korov. Nisam zalud učila o zemlji i biljkama, da bih živela na asvaltu - rekla je Milica.
    http://www.blic.rs/vesti/drustvo/ne-zeli-u-tudju-zemlju-vec-na-selo-studentkinja-generacije-u-nekoliko-recenica/g9p7gtf
         
  18. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на александар живаљев у Постављен сајт Манастира Тумане   
    Уочи освећења испоснице Светог Зосиме Туманског, братство манастира на челу са игуманом Димитријем, поставило је врло добро осмишљен сајт овог манастира:
    http://www.manastirtumane.org/
  19. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Bokisha у Манастир Давид-Гареџи у Грузији – на списку најлепших местa на свету   
    Давидо-Гареџијску Лавру зову Грузијском Тиваидом, као да је планинска пустиња Египта – колијевка источног монаштва, освећење духом преподобних Антонија и Макарија првих житеља пустиње – као огромни камени ковчег пренесена била у Грузију. Природа Кахетије личи на Египат и Палестину. Гореџи значи „пустиња, усамљено мјесто“. И ово мјесто као да је створено за монахе, Изразите линије планина чине се као камене зидине огромне ларве. Овдје се с прољећа пустиња покрива зеленим ћилимом траве, као поља Палестине послије молитве пророка Илије. Но убрзо наступа жарко сушно љето. Земља се погружава у сан. Љето у јужној пустињи личи на зиму у тундри: све живо се скрива и замире. Царује тишина и дубока ћутња која суши срце, Само усамљени орлови парају небо, као да клизе по површини азурног мора. Понекад бешумно као сјене пролазе срне, које траже траву међу камењем, и, чувши некакве звјери, нестају. Само змије испузавају из рупа и дријемају, гријући се на камену, као да чувају скровишта.
    Овамо је дошао из Тбилисија преподобни Давид, један од Сиријских отаца, са својим учеником Лукијаном. Овдје је он сусрео другог подвижника – преподобнога Додоа из древног племена Кахетијских кнежева, који је водио своје поријекло од римских императора. Живот монаха у Гареџи био је тежак и суров. Као станови за пустињаке служиле су пећине у стијенама. Као храна -јестива трава и јагоде, које су скупљали као резерву за једну годину и млијеко срна, које су долазиле пустињацима као овце својим пастирима. Обично дивље звијери и змије не дирају монахе, оне као да осјећају њихову незлобивост, осјећају њихов миомирис и виде свијетлост која их окружује. Чини се, да утонуо у молитву монах разумије језик животиња и птица, а ове пажљиво слушају његов глас, као глас свога Господара. Али ученика преподобног Давида, Лукијана, изглед спаљене пустиње сунцем, која личи на град послије пожара, сусрети са отровним змијама и огромним љускарима, које су звали драконима, плашили су га. Но он је налазио смирење поред преподобног Давида, као дијете у загрљају своје мајке.
    Архимандрит Рафаил (Карелин)
    ТАЈНА СПАСЕЊА
    https://svetosavlje.org/tajna-spasenja/31/
  20. Волим
  21. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на PredragVId у Митрополит Амфилохије 2. новембра одслужио Литургију у манастиру Речинама и у чин велике схиме произвео архимандрита Јоила (Булатовића)   
    Били смо тамо. Манастир је на 1.500 мнв. Има неколико монаха. Тамо је и наш нишлија отац Пахомије. Иначе снег преко зиме дође и до соларних панела и скроз превеје капију. Падне преко 2 метра. Тада монаси уопште не напуштају конак. На Поукама има и лепих слика из ове цркве. Изнад манастира на 2033 мнв. направљена је Таворска црква. Једне године, на Преображење, горе је служио и руски патријарх Кирил. Иначе, ту на Кључкоме Тавору, у оквиру цркве постоји просторија за спавање, за пар испосника. Отац Јоил нам је читао молитве за брак и хвала му на свему. Хвала свима. Честитамо на великој схими. Иначе, пре више година исту је одбио, говорећи да још увек није достојан. Наш отац Јован из Лешја чести је гост оца Јоила. Слава Богу на свему.
  22. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Rassoban у Руска духовна музика   
  23. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Хаџи Срђан у ДОБРОТОЉУБЉЕ НОВА АНДРОИД АПП!!!   
    Помаже Бог браћо и сестре!
     
    Част ми је да Вам представим андроид апп Добротољубље.
     
    Свих 5 томова спојени су у једној апп. 
     
    Све детаљније информације имате на линку гоогл плај маркета
     
    https://play.google.com/store/apps/details?id=com.dobrotoljublje
     
    Све грешке, неправилности, примедбе и сугестије су добродошле!
    СЛАВА БОГУ НА СВЕМУ! АМИН.
     
    Господе Исусе Христе, Сине Божији, ради молитава Пречисте Твоје Матере, преподобних и богоносних Отаца наших, и свих Светих, помилуј и спаси нас грешне. Амин.
     
  24. Волим
    Slobodan Milošević got a reaction from Драшко in Протест адвоката - два месеца после   
    ПОМАЖЕ БОГ.
    Хвала за одличан текст и преглед стања у држави и адвокатури.Мислим на текст Rylah, moderator.
    твој текст раширио сам и мало даље по овом виртуалном свету. Увек сам наводио да си ти аутор текста. Надам се да се не љутиш.
    У адвокатури сам и ускоро одлазим у пензију.
    С поштовањем.
    Адвокат Слободан.
  25. Волим
    Slobodan Milošević got a reaction from Срђан Шијакињић in Протест адвоката - два месеца после   
    ПОМАЖЕ БОГ.
    Хвала за одличан текст и преглед стања у држави и адвокатури.Мислим на текст Rylah, moderator.
    твој текст раширио сам и мало даље по овом виртуалном свету. Увек сам наводио да си ти аутор текста. Надам се да се не љутиш.
    У адвокатури сам и ускоро одлазим у пензију.
    С поштовањем.
    Адвокат Слободан.
×
×
  • Креирај ново...