Jump to content

Slobodan Milošević

Члан
  • Број садржаја

    100
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Иван Ц. за a Странице, Акатист светом Нектарију Егинском Чудотворцу   
    преузмите текст Акатиста у пдф формату
    Акатист светом Нектарију Егинском Чудотворцу.pdf
     
    (прославља се 22.11 по новом или 9.11 по старом календару)
     
    Кондак 1
    Богоизбрани Нектарије, Митрополите пентапољски у Чудотворче егински, приносимо ти мољења за болесне сроднике наше, јер си се као исцелитељ чудотворни од рака и од болести других јавио, свецелој васелени благодат дарујући. Због тога ти једним устима и једним срцем свагда кличемо: Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Икос 1
    Ангела Чувара у Светоме Крштењу добивши, од младости своје к равноангелском животу си стремио, оче наш Нектарије. Сада, пак, са Ангелима гледањем Славе Божије насладошћујући се, моли свих Ангела Владику за оне који ти овако певају:
    Радуј се, родитеља венчаних плоде благословени!
    Радуј се, од утробе материне Богом освештани!
    Радуј се, ти који си се од детињства послушности научио!
    Радуј се, ти који си од младости Свето Писмо изучио!
    Радуј се, Божијих речи књиго надахнута!
    Радуј се, жива таблицо богољубља!
    Радуј се, за кротост и смирење Богом изабрани!
    Радуј се, ти који си духовнога ради учења дом свој оставио!
    Радуј се, јер се тебе ради бура страшна на мору утишала!
    Радуј се, јер се појасом твојим сломљена катарка учврстила!
    Радуј се, орле неболетни, умном молитвом окрилаћени!
    Радуј се, јелене који си изворе покајања пронашао!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 2
    Видевши те како се у ваздуху молиш, монахиња нека се престраши, богољупче. Ти, пак, дар молитве скривајући, уста монахињина забраном си запечатио, Господу у срцу кличући: Алилуја!
     
    Икос 2
    Ум си Христов молитвом стекао, Свети Нектарије, да разумеш шта је воља Божија - добра, угодна и савршена. Научи и нас да, на свакоме месту, без гнева и сумње, подижемо руке к Богу, да примиш од нас похвално клицање:
    Радуј се, ти који си у долини плача усхођење к Небу започео!
    Радуј се, ти који си плодове Духа донео!
    Радуј се, чедо Горе Атонске!
    Радуј се, кључу молитве Исусове!
    Радуј се, древне побожности светлосниче!
    Радуј се, граде Свете Тројице!
    Радуј се, благодаћу осењени!
    Радуј се, Херувиме огњени!
    Радуј се, ти који си со земљи обећана!
    Радуј се, ти који си у сузама сејао, а жњео са радошћу!
    Радуј се, ти у коме је процветала светиња Христова!
    Радуј се, јер је Бог кроз тебе добродејствовао!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
     
    Кондак 3
    У силу Свевишњега оденувши се, оче Нектарије, силу си речи Христових потврдио: "У Царству Моме," како говори Христос, "нити се жене, нити удају", већ као Ангели на Небесима непрестано поју: Алилуја!
     
    Икос 3
    Пречиста Богородица, на располагању имајући свеколику војску небеску, тебе угодниче, као Ангела у телу, за прославитеља чудеса Својих изабра. Ми, пак, Дјевин омофор над тобом видећи, са страхом и љубављу припадамо ти, кличући:
    Радуј се, тајанствени изабраниче Богоматерин!
    Радуј се, заповести Њених испунитељу!
    Радуј се, ти који си дух кротости од Голубице Пречисте примио!
    Радуј се, ти који си у песмама духовним Свагдадјеву прославио!
    Радуј се, ти који си да угађаш Царици Неба и земље научио!
    Радуј се, ти који си молитвама Матере милост у Сина стекао!
    Радуј се, меро праведности и палато мудрости!
    Радуј се, висото расуђивања и дубино смирења!
    Радуј се, крине егински, што нам нектар покајања истачеш!
    Радуј се, пчело едемска, што медом богословља нас храниш!
    Радуј се, мироварнице која нам миро изливаш!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
     
    Кондак 4
    Када је јереј твог храма - Нектарије, у очајање пао, јер је рану од рака крвоточиву на грудима имао, ти си му се, као у телу, тад јавио и поцеловао га. Он је, пак, исцелеље добивши од тебе, који си потом невидив постао, са сузама Богу завапио: Алилуја!
     
    Икос 4
    Многи чуше за дивно исцељење што си, за живота, учинио, када си се онима који, у земљи канадској, Свету Литургију служаху, у Духу Светоме јавио, Чудотворче Нектарије, и тамошњег узетог човека, к Чаши га призвавши, подигао. И тај је, по свом исцељењу, до острва Егине дошао тебе у телу сусревши, велегласно клицао:
    Радуј се, лекару гостољубиви и похвало Грчке!
    Радуј се, ти који си славу Николе Чудотворца стекао!
    Радуј се, реко доброте!
    Радуј се, милосрдни Самарјанине!
    Радуј се, даром чудотворења обдарени!
    Радуј се, ти који намучене посећујеш!
    Радуј се, ти који нас чудима истинитим утешујеш!
    Радуј се, јер оно што је другима немогуће, теби је могуће!
    Радуј се, јер жалости наше на радост окрећеш!
    Радуј се, ти који сузе са очију наших отиреш!
    Радуј се, ослободитељу ђавоиманих!
    Радуј се, исцелитељу од рака!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
     
    Кондак 5
    Богопокретаном звездом покајања над васелену узишао си, оче, непрестано нам сјајећи зрацима што сакрушују људска безакоња. Обасјај и умове наше да грехе своје сагледамо и да Владику умилостивимо, појући: Алилуја!
    Икос 5
    Чисте девојчице, архијереја свога видевши где у лепоти душе и тела пред Богом стоји и, у њему великог молитвеника и чудотворца препознавши, једногласно ти ускликнуше, Свети Нектарије:
    Радуј се, Христа свагдашње обиталиште!
    Радуј се, Духа Светога предивна ризнице!
    Радуј се, царско свештенство Великог Првосвештеника!
    Радуј се, призвани к Престолу Вечнога Цара!
    Радуј се, Тела Христовог сателесниче!
    Радуј се, Крви Свете причасниче!
    Радуј се, гласниче покајања!
    Радуј се, заступниче наш пред Богом!
    Радуј се, нектаре који веселиш Ангеле!
    Радуј се, пламену који демоне сажижеш!
    Радуј се, пучино милости!
    Радуј се, море чудеса преславних!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 6
    Проповедниче Јединога Доброга, Нектарије блажени, смирио си се под моћну руку Божију и Она те узвиси. Не заборави на чеда своја, што витла их пучина узбуркана, већ их на обалу смирења изведи, да узвеличају Бога твога, појући: Алилуја!
    Икос 6
    Просијалу светлост блаженства Христових стекао си постепено, богомудри Нектарије: кротошћу и миром, уздржањем и љубављу душу своју си просветлио, да од нас сад слушаш ово:
    Радуј се, ти који си ризу смирења понео!
    Радуј се, ти који си увреде праштањем покрио!
    Радуј се, ти који се мноштвом мира насладошћујеш!
    Радуј се, ти који си земљу кротких наследио!
    Радуј се, чашо плача покајнога!
    Радуј се, огледало чистоте срца!
    Радуј се, ти који си се Именом Исусовим наситио!
    Радуј се, ти који си се водама Светога Писма напојио!
    Радуј се, ти који си милост и суд објавио!
    Радуј се, ти који си љубављу непријатељство сакрушио!
    Радуј се, ти који си побожно поживео!
    Радуј се, ти који си правде ради прогоњен био!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 7
    Желећи да човек Божији савршен будеш, Нектарије праведни, пут си непорочни изабрао: на егинском острву, као на барци, житејско море препливавши, победно си запевао Господу: Алилуја!
    Икос 7
    Као изврсни учитељ Новог Завета си се јавио, реч Божију животом својим проповедајући: јер борба наша није против тела и крви, већ против кнеза таме овога века. Ми, пак, крепећи се у Господу, кличемо ти, богосилни Нектарије:
    Радуј се, храбри војниче Исуса Христа! Радуј се, рано нанета духовима злобе поднебеским!
    Радуј се, ти који си свеоружје Божије примио!
    Радуј се, ти који си бедра своја истином опасао!
    Радуј се, јер ноге твоје су дивне благовешћењем мира!
    Радуј се, јер на глави твојој чврсто стоји шлем спасења!
    Радуј се, штите вере којим се верни бране!
    Радуј се, мачу двосекли који јереси посецаш!
    Радуј се, победитељу који од Дрвета живота једеш!
    Радуј се, човече Божији над којим друга смрт власти нема!
    Радуј се, сведоче вере истините!
    Радуј се, рајска грано спасења!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
     
    Кондак 8
    У теби се јави савршенство чудесно, само савршенима у љубави доступно. Усаврши љубављу душе наше, љубвеобилни Нектарије, да, у човека савршеног узраставши, Богу запојемо: Алилуја!
    Икос 8
    Сав живећи у низини, попут ништих, на висотама си са Богом, то јест са Љубављу, пребивао. Даруј нам, о неботајниче Нектарије, познање љубави, у коме да ти певамо овако:
    Радуј се, јер си себе пленом љубави Божије учинио!
    Радуј се, јер си духовна чада своја љубављу уловио!
    Радуј се, јер си врат под јарам Спасов приклонио!
    Радуј се, ти који си бремена ближњих понео!
    Радуј се, у љубави укорењени!
    Радуј се, у милости утврђени!
    Радуј се, ти који си ширину и дужину Крста разумео!
    Радуј се, ти који си висоту и дубину Дрвета Крсног појмио!
    Радуј се, разумитељу љубави која разум превасходи!
    Радуј се, сасуде пуноте Божије!
    Радуј се, ти који у уму држиш све што је пречисто, доброхвално и љубави достојно!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
     
    Кондак 9
    Сви Ангели и људи удивише се јављеној, у теби, светости, велики Нектарије: јер у Христу нема ни Јудејца, ни Јелина, ни роба, ни слободњака, ни мушког, ни женског, већ нова твар која Искупитељу твари поје: Алилуја!
     
    Икос 9
    Беседници многоречити умукоше, животу твоме дивећи се, свети оче Нектарије, јер свет си био, а себе си грешним називао; јер си духован био, а од земнога праха си узет; јер си по смрти на Небо вазнесен био, а за живота умом у ад си сишао. Ми, пак, отворивши уста, као деца кличемо ти:
    Радуј се, главо, која си веру узвисила!
    Радуј се, уста, која посрамисте безбожје!
    Радуј се, око, богопознањем просвећено!
    Радуј се, деснице, силом Божијом укрепљена!
    Радуј се, ти који си охоле умове смирио!
    Радуј се, ти који си срца горда укротио!
    Радуј се, ти који си силу у немоћи јавио!
    Радуј се, ти који у сузама радост си пронашао!
    Радуј се, ти који си умро а живиш!
    Радуј се, ти који си земни и небески!
    Радуј се, семе живота горушично!
    Радуј се, зрели класе Васкрсења!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 10
    Хотећи да спасеш душу своју, као невесту девствену си је Женику једином обручио. Сада, пак, у брачну одају Христову са хором девствених ушавши, славни Нектарије, песму појеш: Алилуја!
    Икос 10
    Бедем си свима који прибегавају к теби, хвале достојни Нектарије, јер благодат имаш да болесне лечиш и к небескоме наслеђу узводиш: стога излечи и нас, чада твоја, и у Царство Христово нас узведи, да свецелом душом кличемо ти овако:
    Радуј се, старче благодатни!
    Радуј се, девственица путеводитељу изврсни!
    Радуј се, пастиру непорочни оваца непорочних!
    Радуј се, мудри сабиратељу бисера девствених!
    Радуј се, васелене духовни крманошу!
    Радуј се, Евхаристије пламени служитељу!
    Радуј се, гласе Христа смиренога!
    Радуј се, речи Духа саздатељског!
    Радуј се, у трпљењима искушани!
    Радуј се, невољама очишћени!
    Радуј се, поборниче правде Божије!
    Радуј се, наследниче славе Христове!
    Радуј се, Нектарије, Архијереју Божији!
     
    Кондак 11
    Појање си Богомајци приносио, угодниче Божији, Мајком Светлости Дјеву називајући; сада, пак, просветљен савршено разумљењем тајне Оваплоћења, песму узносиш: Алилуја!
    Икос 11
    Светлошћу божанске славе просвећенога гледамо те, Нектарије, у шатору славе: просветли одећу душа наших светотројичним сијањем, да ти непрестано појемо:
    Радуј се, камену драги Цареве дијадеме!
    Радуј се, муњо Онога Кога носе Серафими!
    Радуј се, јер је светла заповест очи твоје просветлила!
    Радуј се, јер си је више од злата и камења драгог заволео!
    Радуј се, сребро жежено, седам пута претопљено!
    Радуј се, гусле духовне и Спасова фруло!
    Радуј се, ти који си Име Божије у срцу своме исписао!
    Радуј се, ти који си љубављу подвиг вере оправдао!
    Радуј се, ти који си светињу Духа у телу земноме носио!
    Радуј се, ти који си душу, страстима изранављену, освештао!
    Радуј се, ти који си се праведношћу као исопом убелио!
    Радуј се, познањем Тројице озарени!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
     
    Кондак 12
    Трудећи се, благодат од Бога ти дату умножио си, рабе Божији, добри и верни Нектарије; учини стога да и ми посао духовни обавимо и да, зараду стекавши, Христу запевамо: Алилуја!
    Икос 12
    Славимо чудеса твоја, пречудесни Нектарије, јер се Христос у тебе богато уселио: тога ради чудотворну десницу Његову низведи на нас који ти говоримо овако:
    Радуј се, древних Отаца наследниче!
    Радуј се, Христов нови угодниче!
    Радуј се, Велике Цркве красото!
    Радуј се, надо свемира!
    Радуј се, ти који си себе унизио а Бог те је прославио!
    Радуј се, ти који последњи беше а први постаде!
    Радуј се, ти који си једино манастир свој знао а кога зна свецела васелена!
    Радуј се, ти који са славом земаљском ништа ниси имао, а који си небеску плату примио!
    Радуј се, ти који си, по упокојењу, непокретан лежећи, болеснога подигао!
    Радуј се, ти који си се многима јавио и тако плач њихов због кончине твоје прекратио!
    Радуј се, ти који си два златника - монаштво и свештенство, од Бога примио!
    Радуј се, ти који си примљено злато, са зарадом исцелења и чудеса, Христу умножено вратио!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 13
    О свештена главо, лекару дивни, архијереју Божији Нектарије! Прими ово мало, али усрдно мољење чада твојих, која верују благодати што је у теби. Даруј нам исцељење од болести и од вечне нас избави погибељи, да Христу Спасу нашем са радошћу кличемо: Алилуја!
    (Овај кодак се чита три пута)
     
    Икос 1
    Ангела Чувара у Светоме Крштењу добивши, од младости своје к равноангелском животу си стремио, оче наш Нектарије. Сада, пак, са Ангелима гледањем Славе Божије насладошћујући се, моли свих Ангела Владику за оне који ти овако певају:
    Радуј се, родитеља венчаних плоде благословени!
    Радуј се, од утробе материне Богом освештани!
    Радуј се, ти који си се од детињства послушности научио!
    Радуј се, ти који си од младости Свето Писмо изучио!
    Радуј се, Божијих речи књиго надахнута!
    Радуј се, жива таблицо богољубља!
    Радуј се, за кротост и смирење Богом изабрани!
    Радуј се, ти који си духовнога ради учења дом свој оставио!
    Радуј се, јер се тебе ради бура страшна на мору утишала!
    Радуј се, јер се појасом твојим сломљена катарка учврстила!
    Радуј се, орле неболетни, умном молитвом окрилаћени!
    Радуј се, јелене који си изворе покајања пронашао!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 1
    Богоизбрани Нектарије, Митрополите пентапољски у Чудотворче егински, приносимо ти мољења за болесне сроднике наше, јер си се као исцелитељ чудотворни од рака и од болести других јавио, свецелој васелени благодат дарујући. Због тога ти једним устима и једним срцем свагда кличемо: Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
     
    Молитва прва
    О мироточива главо, Светитељу Нектарије, архијереју Божији! У време великог одступништва и безбожништва, побожношћу си просијао и сакрушио главу прегордога сатане, који нас је израњавио. Тога ради дарова ти Христос да лечиш болести неизлечиве, које нас спопадоше због безакоња наших. Верујемо: заволео те је Бог праведнога, да тебе ради нас грешне помилује, од проклетства да нас разреши, од болести да нас избави и да се по свој васелени слави страшно и преславно Име Његово, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
    Молитва друга
    О Свети Нектарије, оче богомудри! Прими, чувару вере православне, исповедање уста људи христоименитих, који се сабраше данас у храму благодаћу Божијом која у теби живи. Вест достиже до земље (руске/српске) да се ти, велики међу Светима угодниче Божији, јављаш на свим странама света онима који призивају име твоје и од рака исцељење болеснима дарујеш.
    Чусмо за јереја, твога имењака, Нектарија, који храм у име твоје подиже, са мукама великим, јер од рака на грудима тешко боловаше и крв му сваки дан из ране истицаше и страдаше он веома, али дело свето не остављаше.
    А ти си, Светитељу многомилостиви, са Неба изненада сишао и пред њиме се у храму појавио. Он, пак, мислећи за тебе да си сабрат и један од смртних, од тебе затражи да се за њега помолиш и рече: "Болестан сам веома, али хоћу свету цркву да подигнем, да у њој Свету Литургију макар једном одслужим заједно са парохијанима, а после нека умрем, јер се смрти не бојим."
    А ти си, оче, иако бестелесан беше, сузама лице своје оросио! И загрливши страдалника, целивао си га и рекао: "Не тугуј, чадо моје, јер ћеш, пошто болешћу будеш искушан, убрзо оздравити. И сви ће за чудо ово сазнати." Овај, пак, исцеливши се, разумеде с ким је говорио, али ти си тад већ невидив постао.
    О велики угодниче Христов, Нектарије! Тај храм је данас довршен и чудеса се твоја као море умножише! Ми схватисмо да молитве праведника треба да буду подржане нашим усрђем за службу Божију и решеношћу да за Христа умиремо, да бисмо оздравили. Моле те, оче праведни, болесна чада твоја: да се на нама испуни воља Божија, добра, угодна и савршена, јер Бог неће смрти грешника, већ да се грешник обрати и жив да буде.
    Ти, пак, пророче воље Божије, исцели нас благодатним јављењем својим, да велики буде Бог на Небесима и на земљи у векове векова! Амин.
    ТРОПАР, ГЛАС 1
    Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује.
    КОНДАК, ГЛАС 8
    Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије.
  2. Волим
  3. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Света Гора служиће бденија и организовати литије против епидемије   
    Mада је Света Гора затворила своје пристаниште за поклонике до краја месеца марта, монаси и даље  у својим молитвама држе вернике.     У том смислу, Свештена општина, управно тело 20 водећих манастира и њихових скитова и келија, позвала је све манастире да служе свеноћно бденије Матери Божјој и да одржавају  литије, просећи Божју благодат и милост све време док се свет суочава с епидемијом вируса корона, извештава грчка православна новинска агенција.   На својој седници у четвртак Свештена општина, која се састојала од по једног представника из 20 главних манастира, одлучила је да објави сваком манастиру своје одлуке које се тичу борбе против ширења вируса усрдним молитвама, литијама и бденијама.   „Представници и игумани 20 манастира Свете Горе  на овај начин изражавају своју љубав према човечанству које страда, за које се ватрено моле Пресветој Богородици, призивајући њену заштиту у овако тешком времену,“ наводи се у извештају.   Конкретно, Свештена општина позива све манастире и њихове метохе да служе свеноћно бденије Пресветој Богородици, заштитници Свете Горе, и мученику Харалампију, познатом као исцелитељ од заразних болести, у ноћи с петка на суботу четврте недеље Великог поста.   Општина такође позива да манастири одржавају литије са моштима и чудотворним иконама, по свом избору и у складу са обичајима свештених манастира.   Најзад, Свештена општина изражава потребу за јачањем молитви и примањем свете тајне Причешћа  за време Великог поста и позива све да се кају свом снагом „Господу,  Животодавном извору који превладава смрт“.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Иван Ц. за a Странице, Дарко Ненадовић: Љубав монаха   
    "Имаш ли ишта пркосни старче???
    Поцепана ти одора стара,
    Тврдоглаво гураш главу у песак...
    Видиш ли ишта, сем Хиландара?
    Имаш ли љубав- жену крај себе?
    Имаш ли кућу- неко имање?
    Шта је мерило твога живота?
    Идеш у Цркву, к’о овца на клање.“
    Жалећи бесциљни живот монаха,
    Живахни младић питања ниже...
    Тек искра једна огњеног срца
    Погоди старца... поглед му диже.
    Очима благим, судији посла
    Љубављу саткан комадић неба...
    Шапатом меким прозбори тихо:
    „Христос је Љубав... све што нам треба!
    У телу Бога, мога и твога,
    Молитву данас посвећујем теби-
    Да лутањем помућену душу,
    Путем смирења ти вратиш себи.“
    Снажна је сила старчеве вере;
    Тад сунце грану, ветар се смири;
    Огласише се Црквена звона,
    Тамјана мирис поче да се шири.
    Задрхта цело тело младића,
    Обамрло на колена паде;
    Кроз јецај сузе пусти низ лице,
    Монаху скуте да љуби стаде:
    “Гордећи се пред тебе сам стао,
    Мудрошћу сам ја лудости звао...
    Сада знам за Пут, Истину и Зивот!
    Хвала ти за веру, коју си ми дао.”
    „Захвали Богу... не мени грешном!
    И Њега љуби од себе више!
    Изгарај срцем за Љубав вечну!
    Док душа вољом Његовом дише!”
  5. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Света новомученица Босиљка Пасијанска   
    ЖИТИЈЕ СВЕТЕ НОВОМУЧЕНИЦЕ БОСИЉКЕ ПАСЈАНСКЕ
    У Пасјану, древном српском селу крај Гњилана на Косову, познатом још из средњег века, живљаше, по пресељењу из кумановског краја у 18. веку, благочестива породица Рајичић. У сиротињском дому са родитељима, браћом и сестром, узрастала је у побожности и благочешћу красна девојчица Босиљка, одликујући се кротком нарави и смиреношћу, трудољубљем и послушношћу. Од малих ногу свикла је да помаже својој матери у свим кућним пословима и око стоке, а оцу и браћи у пољским радовима; на њиви и ливади, у сабирању летине и припреми хране за стоку и огрева за зиму.О празницима је, са родитељима, одлазила на службу Божију, а увече се дуго и усрдно молила пред славском иконом и старим, урамљеним иконама Мајке Божије и свете Петке, које су њени преци донели из постојбине. Њено срце је нарочито пламтело за време божићних и ускршњих празника, када се са породицом и другом сеоском децом причешћивала светим Христовим Тајнама.Када је напунила 17 година родитељи су је први пут повели у Гњилане, на Ивањдан, када се у овој вароши сабира народ из свих поморавских српских села. Једанпут је ишла и на сабор (Светих Архангела) у манастиру Драганац.
    Својом наочитошћу и лепотом тела Босиљка није остала незапажена, како од погледа родбине и познаника, тако и незнабожаца. Демонску пожуду према лепој, младој пасјанки показао је неки Арнаутин из Депца и вребао сваку прилику да је насилно уграби. Зато је, заједно са својим рођацима, дуго пратио, када би она, каквим послом, са родитељима или братом излазила изван села. Прилика се том некрсту указала управо када је Босиљка са оцем и братом те кобне јесени денула шуму за зиму код Белог Камена, на Стружинама, далеко изнад села. Неопажено су, загарављена лица, као лукаве звери, тројица Арнаута, на препад, уграбили девојку, пуцајући на њеног оца и брата, и одвукли према Карадаку.
    Неколико дана родбина је, са пасјанским свештеником, код турских власти у Гњилану покушавала да докаже да је млада Српкиња насилно отета и одведена у арнаутску кућу. Колебљива и, Арнаутима наклоњена, турска власт је отезала са истрагом и пресудом. Једноставно, препуштали су времену да оконча то насилништво, верујући да ће девојка, због срама од света и родбине, помирити се са судбином. И арнаутске силеџије и турски угњетачи, међутим, нису рачунали на тврду веру ове младе православне Српкиње.
    Босиљка је у сасвим страној и туђој, безбожничкој средини трпела силна искушења, увреде и насртаје; уцене и обећања да прими ислам и уда се за насилника. Одлучно и непоколебиво, она је, међутим, одбијала сва наваљивања и понижења, уздајући се у силу Божије милости и наду на спасење. Морили су је жеђу и несаницом; непрестаним дивљачким и демонским насртајима; убеђивањима.
    Са Господом у срцу, и молитвом на уснама, млада Српкиња се снажила и одолевала свим искушењима. Губећи, пак, стрпљење, непомени Арнаутин је ђаволски мучио Босиљку, скубећи јој косу и пржећи табане жаревљем; тукући је по лицу и слабинама, газећи је.
    Арнаути девојци доводе и неку старију потурчену Српкињу, муслиманског имена, која је наговара да прими „турску веру“ и спасе себе и поштеди своје родитеље. Босиљка остаје непоколебива и чврста: „Ја своју веру имам одговорила је – Не треба ми боља, јер је нема. А што се тиче удаје, ја сам већ заручена – тихо је, са неовдашњим сјајем у очима, узвратила – Ја имам свог заручника…“
    На упорно тражење да каже ко је њен изабраник, одговорила је потуркињи: ,,’Ристос је мој изабраник. Ја само њему припадам, ником другом. Ја се не одричем мога Бога и моје свете вере, као ти, коју жалим.“
    „Не заноси се црна кукавице; спасавај душу“ убеђивала је ова несрећна жена.
    „Тако се не спасава душа – узвратила је млада православна пасјанка – већ се губи.“
    „Кајаћеш се смркнуто јој је на крају рекла потуркиња, посаветовавши је: „Узми барем храну и воду; видиш на шта личиш; остала си кост и кожа…“
    „Мене Бог храни и поји“ – тихо јој је узвратила и утонула у молитву.
    Уследила су нова и жешћа мучења: насилно облачење у димије и навлачење зара на лице; Босиљка је све то кидала и цепала са себе, отимала се; проклињала:
    „Убијте ме, убијте! – викала је – не дам се; ја сам хришћанка; ја сам православка. Не дам моју веру, моје српске хаљине… Не дам девојаштво! Само ме мртву можеш!“ – последњим погледом пресекла је мучитеља.
    Штићена храброшћу и снагом свише, Босиљка је остала чиста, неокаљана; непоколебана.
    Разгневљен, понижен и посустао, Арнаутин је одлучио да је погуби. Позвао је двојицу својих рођака, те су је, везану и изнемоглу, одвукли коњем уз реку Лапушницу и на пропланку, крај пута, довршили свој сатански чин: изболи су је ножевима, бесно вичући: „Смрт Шкињи (Српкињи)!“, а она, добивши нову силу и не осећајући ни ударце, ни убоде, тихо се још једанпут помоливши („Боже мој, сачувај ме до краја; не дај да попустим“) узвикнула: „Није ово смрт за мене, већ живот; ви сте у смрти, заувек; ваше погано племе!“
    А када су разјарени овим силним, пророчким речима, дивљачки почели да јој касапе и комадају тело, храбра Пасјанка је испустила своју племениту душу и преселила се у рајска насеља Господња.
    Тек после пострадања, Турци су дозволили Босиљкиној родбини и Пасјанцима да телесне остатке ове свете новомученице покупе и чесно сахране поред старе црквице; они су касније, приликом обнове, узидани у храм.
    Предање о православном подвигу и мученичкој смрти свете девојке Босиљке и данас живи у Пасјану и целом Косовском Поморављу, о чему сведоче казивања старијих Пасјанаца: Василија – Васе Стојановића и Божидара Ђорђевића. Фрагменти записа прича и путописа – духовника и хроничара, писаца и путописаца (патријарха Павла, Томе К. Поповића, Григорија Божовића), као и необичне фреске (непознатих зографа) у пасјанској цркви.
    Тропар Светој Новомученици Босиљки, глас 4.
    Девица твоја Исусе Босиљка поје крепким гласом: тебе Жениче мој љубим и тебе тражећи састрадавам ти, и сараспињем и сапогребујем се крштењу твоме и страдам тебе ради да би царствовала у теби, и умирем за тебе да би живела са тобом. И као жртву непорочну прими мене која ти с љубављу припадам, а њеним молитвама као милостив спаси душе наше.

    Икона преподобномученице Босиљке у цркви Христовог Преображења у Пасјану, на месту где се верује да је њен гроб
  6. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Катихета Бранислав Илић: Христос – Лекар душе и тела   
    Човек је саздан као боголико биће и као храм Божији. Велики отац и учитељ Цркве Свети Никола Кавасила поучава да истински храм Божији и Престо (Жртвеник) у чулном свету може да буде једино човечија природа. Са друге стране Свети Јован Златоусти вели: У светом храму Божијем верници примају Утешитељев дар који их освештава и преображава у благословену грађу од које се подиже Црква. „Јер Црква није ништа друго до храм саздан од наших душа.ˮ Ово своје благословено назначење увек и изнова потврђујемо и актуализујемо учешћем у Светој Евхаристији сједињујући се са Господом јер ваистину Божанственим Причешћем човек у целости постаје христоносни храм и сваки део његовог тела је део храма Христовог.
    Евхаристијска Трпеза нас настањује у Христу и Христа у нама. Стога у еванђељу љубљеног ученика читамо: у мени пребива и ја у њему… (Јн.6,56). Христос је у исти мах и наш пребивалац и наше пребивалиште. Преподобни и богоносни отац наш Максим исповедник у својој Мистагогији каже да је сваки човек саздан као мистични храм. По дубокој и освештаној мисли овог светог оца, тело човеково је наос, душа је свети Олтар, а ум је свети Жртвеник. Након овог увода и подсећања на благословено човеково назначење у контексту његове целовитости, своју пажњу усмерићемо ка богослужбеним и химнографским примерима у којима се Господ наш Исус Христос велича и прославља као савршени Лекар душа и тела наших.
    Свето богослужење и химнографија православне Цркве, ослањајући се на Светописамска сведочанства и дубоку Светоотачку мисао, на много места Господа нашег Исуса Христа прославља и велича као Великог и савршеног Лекара (исцелитеља) душа и тела наших. Свети Оци и учитељи Цркве подсећају да Христос није увек у улози лекара (терапеута) већ у улози савршеног и Великог Исцелитеља који на савршени начин васпоставља нарушену људску целосност, враћајући нарушену хармонију између тела, душе и духа. Најопитнији тренутак враћања човекове целовитости јесте Света Литургија.
    Централно и најсавршеније богослужење, Света Литургија, својим текстом указује да човек васцелим својим бићем, како душом, тако и телом, учествује у њој. Својим мислима можемо отићи један корак даље и подсетити да је евхаристијски поглед на човека увек сагледан у једној савршеној целовитости тела, душе и духа човечијег. У првом делу Свете Литургије у молитви Трисвете песмесвештенослужитељ се моли да Господ освети душе и тела наша и подари нам да му свагда у светлости служимо. И у молитви пред читање Светог Еванђеља „Запали у срцима нашим…ˮ литург возглашава: Јер си Ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже… У другом делу Литургије Светог Јована Златоустог, у другој молитви верних предстојатељ се моли следећим речима: Опет и много пута Теби припадамо, и Теби се молимо Добри и Човекољубиви, да, погледавши на молитву нашу, очистиш душе и тела од сваке нечистоте телесне и духовне… Затим у молитви главоприклоњења литург се директно обраћа Господу молитвеним вапајем истовремено исповедајући Га као савршеног и јединог истинског Лекара душа и тела наших: Плови са онима који плове, путуј са путницима, исцељуј болесне, Лекару душа и тела наших. У ходатајственој молитви на Литургији Светог Василија Великог предстојатељ евхаристијског сабрања се моли речима: Ослободи оне које муче нечисти духови; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Завршавајући поменуту молитву возглашава: Јер си Ти Господе, помоћ беспомоћнима, нада безнадежнима, Спаситељ витланима буром, пристаниште онима који плове, лекар болеснима… У молитви пред молитву Господњу литург се моли да нас Господ очисти од сваке нечистоте телесне и духовне, али и да не будемо немоћни душом и телом због недостојног причешћивања. У благодарственој молитви након причешћа верних благодаримо Господу на причешћу светим, пречистим, бесмртним, и небеским Тајнама Његовим, које нам је дао као доброчинство, на освећење и исцељење душа и тела наших.  И на Литургији пређеосвећених дарова коју савршавамо у данима Свете и Велике четрдесетнице, на неколико места у молитвама имамо примере сагледавања човека као целосног литургијског (богослужбеног) бића. У молитви коју презвитер чита после полагања Светих пређеосвећених дарова на Свету Трпезу, он се једним устима и једним срцем моли да Господ освети душе и тела наша освећењем неодузимљивим.  У молитви благодарења након причешћа пређеосвећеним даровима, молимо се Господу да до последњег даха будемо удостојени причешћивања Светим Тајнама Његовим, на просветљење душе и тела и на наслеђе Царства небеског.
    На крају, можемо навести и два дивна примера из богате химнографије четврте недеље по Пасхи – Раслабљеног у којој читамо перикопу о исцељењу раслабљеног човека. Богослужбене песме овог недељног дана су у великој мери проистекле из овог еванђелског казивања, те тако у другој стихири на Господи возвах између осталог појемо: Господ желећи васкрснути и пале људе, као човек обилазио је на земљи све исцељујући болести свих као Лекар душа и тела наших. У две познате стихире овог недељног дана на јако леп и сликовит начин описан је догађај исцељења раслабљеног величајући Спаситеља као савршеног Лекара душа и тела наших:
    Крај овчије бање лежаше немоћан човек, и видевши те Господе вапијаше: Господе, човека немам да ме спусти када се узбурка вода, а док ја дођем други сиђе у воду и прими исцељење, док ја у немоћи лежим. И тада умилостививши се Спаситељ му се обрати: Тебе ради постао сам човек; Тебе ради обукао сам тело; и рече: узми одар свој и ходи! Ти коме је све могуће, Ти кога све слуша, Ти коме се све покорава Свети, све нас помени као Бог који воли човека.
    Изађе Исус у Јерусалим, на бању код Овчијих врата, коју Јудеји зову Витезда, а која има пет тремова. Под њима лежаше мноштво болесника. Анђео Божји повремено силажаше и узбуркаваше воду, и оздрављење дариваше онима који су са вером приступали. И видевши Господ човека који је годинама боловао, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? А болесник одговори: Господе, немам човека да ме, када се узбурка вода, спусти у бању. Лекарима сам дао сав иметак свој, и не удостојих се да добијем милост. Али Лекар душа и тела му рече: узми одар свој и ходај, проповедај моју силу, и велику милост до крајева света.
     
    катихета Бранислав Илић
  7. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Након 180 година враћене иконе у манастир Стањевићи   
    28. Фебруар 2018 - 13:03 Од почетка савремене обнове манастира Свете Тројице - Стањевићи, прије 23 године, Недјеља Православља први пут је прослављена литијом са светим иконама! И то којим и каквим! Бог нас је благословио радошћу повратка стањевићких икона послије 180 година изгнанства насиљем аустријске власти. Када је манастир претворен у аустријску пограничну караулу, 1838. године манастирске иконе пренијете су у цркву Светог Јована у Горњим Поборима. Двије од њих су рестауриране и враћене у манастир 2004. године а за остале се није знало да припадају истој цјелини манастирског иконостаса.
    Захваљујући г. Божу Марковићу, предсједнику Црквеног одбора у Горњим Поборима, који је ревносно водио бригу о иконама, у манастир Стањевиће враћено је 15 икона које су до 1838. биле под његовим сводом. Највећа вриједност јесу иконе са првобитног иконостаса који је 1738. урадио иконописац калуђер Максим Тујковић по налогу Митрополита Саве Петровића.
    Повратак икона био је 24. фебруара 2018. године свечани молитвени чин уочи Недјеље Православља. Игуман Јефрем је на прагу цркве дочекао иконе са кадионицом док су их братија калуђери и вјерници уносили са пјесмом храмовног тропара Благословен јеси Христе Боже наш и радосни одјек звона низ ове подловћенске падине. 
    У Недјељу Православља, игуман Јефрем и отац Јован одслужили су свету Литургију на којој су се причестили готово сви пристигли вјерници, а потом је кренула литија са светим иконама кроз манастирску порту. Иако је снажно вејао снијег и јако дувао ледени вјетар, вјерни народ је носио иконе и пјевао пјесме у част Христа Бога. И она најмлађа дјеца, на рукама мајки, и они малишани предшколског узраста били су распјевани и својим анђелским гласовима објављивали славу Божју. Кроз њихове гласове изливала се радост свих претходних генерација монаха и народа који су се вјековима сакупљали у Стањевиће на молитву.
    Послије читања Синодика Православља, игуман је изговорио свечану бесједу у којој је објаснио смисао и значај молитвеног спомена побједе Православља која се пројавила и посвједочила повратком икона у Стањевиће: -Како каже данашњи Синодикон и како каже Пророк Божји, у Цариграду бијаше зима. И како видите, ево зиме на ловћенским странама, према Будви и према мору Јадрану. Бијаше зима велика а не само овога дана, браћо! Бијаше зима велика пуних 180 година јер прије 180 година аустријска војска је протјерала из овог светог храма иконе свете и наше митрополите и свете оце на челу са Петром Другим и светим оцима који су служили овој светињи и поштовали ове свете иконе. Божије чудо, као што се пројавило у Цариграду на овај дан, пројавило се чудо и ноћас, уочи овог дана Побједе Православља у нашем манастиру Свете Тројице - Стањевићи јер су послије 180 година, ове иконе које ви овдје држите, вратиле се у ову светињу, вратиле се под свој Божји кров неким чудним знамењем и Божјом вољом.
    Игуман је даље навео повјест прогона светих икона од аустријске војске али и вјерност генерација становника села Горњи Побори, који су чували стањевићке иконе у својој цркви пажљиво као и истину да оне припадају манастиру. -И ево, чим су се стекли услови за њихов безбједан повратак, предсједник Црквеног одбора г. Божо Марковић је, са благословом нашег митрополита Амфилохија, организовао повратак светих икона на првобитно мјесто припадања. Овом приликом му и име манастира изражавам најдубљу захвалност, истакао је игуман у бесједи пред народом.
    Потом је присутни народ цјеливао свете иконе. Радост празника настављена је током агапе у великој манастирској трпезарији. Велики значај који повратак икона има на општам културном плану истакао је у поздравном слову и предсједник Скупштине општине Будва г. Ђорђије Вујовић, исказавши ријечи захвалности г. Божу Марковићу за труд око чувања икона и њихове рестаурације. Присутнима се обратио и г. Марковић ријечима да је радостан што се послије безмало два вијека иконе враћају у свој првобитни дом и да се томе сигурно радују сви његови преци који су их пажљиво чували током изнанства.
    Игуман Јефрем је, уз ријечи захвалности свима који су допринијели да је овај свети чин повратка икона извршен на приличан и достојанствен начин, рекао да је то израз Божјег благовољења према стањевићкој обитељи у години великог освештања манастира и прославе 680 година од оснивања, благословом ктитора, великог војводе Николе Стањевића, 1338. године. Истовремено, позвао је све да имају на уму датум освештања манастира а то је 16. септембар 2018. године и да су сви добро дошли!
    манастирски љетописац
  8. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Христос васкрсе, радости моја!   
    Заиста, док човек победоносно не узвикне: „Где ти је смрти жалац, где ти је пакле победа?“ (1Кор. 15, 55), нема радости, нема смисла, нема истине. Смрт је „последњи непријатељ“ (1Кор. 15, 26) који све обесмишљава. Тај непријатељ све наше радости чини пролазним и лажним. Без Васкрсења Христовог све наше радости су само лажно успокојавање и привидни заборав крајње туге. Ако нема Васкрсења, онда је радост лаж, а туга истина. Јер, истина је оно што има коначну и трајну реч, а не оно што бива и пролази. Но, смрт више нема коначну реч и зато је радост истина. Васкрсење Христово је загрљај, возглављење свих наших радости у Животу и Истини. Радост је, коначно, добила биће, трајност – истинско „јесте“.
    Васкрсење је победа над смрћу, победа радости над тугом. Но, победа не бива без борбе. Тако ни радости Васкрсења не бива без Крста. Али, шта је Крст? Не, Крст није правна сатисфакција за увређену Божију правду. Свети Григорије Богослов, питајући се о тајни Крста, каже: „Који је разлог да крв Јединороднога угађа Оцу, Који није прихватио ни Исака приношенога од оца (Аврама), него је заменио жртву, давши овна уместо сина као разумне жртве?“ Крст није јуридика, јер Бог не робује никаквим принципима. Бог је апсолутно слободан и зато је Крст пројава савршене љубави: „Од ове љибави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн. 15, 13). Крст је разбијање љубавних флоскула и прикривеног самољубља. Уколико љубав није спремна да буде она која „не тражи своје“ (1.Кор 13, 5), онда то није љубав већ самољубље, интерес и псеудољубавни профит. Зато Свети Григорије не даје правнички одговор на питање о тајни Крста. Он Крст види као део „домостроја спасења нашег“, са крајњим циљем „да се човек освешта људском природом Бога.“ Тај крајњи циљ је Васкрсење, предавање човеку и свету живота, истинитог живота. Или, како то Свети Оци кажу: „Бог је постао човек, да би човек постао бог.“ Томе нас учи и сам васкршњи тропар: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и онима у гробовима живот дарова!“ Крст је пут до Васкрсења, а Васкрсење је смисао Крста. Без тог смисла Крст би остао трагедија. Туга би постала истина. Али и Васкрсење без Крста била би само победа силе и свемоћи Божије. Као такво, Васкрсење не би било радост, већ философска зачуђеност. Такво Васкрсење не би даровало живот већ спекулацију о чуду. Радости нема без љубави, а љубав је живот. Зато Васкрсења нема без Крста. Васкрсење је живот и радост јер видесмо Крст љубави који до њих води.
    То је путања којом је Бог дошао да сретне човека. Но, то је путања којом и човек сусреће Бога. Тако хришћани и треба да схвате свој крстоносни пут ка радости Васкрсења. Не смеју свој подвиг да претворе у осећај осуђеника и кажњеничко испаштање. Подвиг је догађај љубави и само као такав има смисла. Пост је акт слободе. Праштање је акт слободе. Милостиња је акт слободе. Смирење је акт слободе. Све су то плодови љубави „која не тражи своје“. Човек их чини не из страха од казне, нити због наде у добру плату. Хришћани нису ни робови на најамници већ синови Божији. Хришћански живот је подвиг исправљања пале адамовске воље и лажног уверења да је човек самоме себи довољан, да му други није потребан. Подвиг је борба против самољубља, тог корена свих човекових патњи и туговања. Подвиг је освајање изгубљене слободе и ослобођење страха од другога, оног страха који је Адама сакрио од Божијег дозивања: „Адаме где си?“(Пост. 3, 9). Тим страхом живи човечанство. Тај страх је створио илузију живота. Живот је процес умирања. У том отимању живота, човек је човеку вук. „Други је мој пакао!“, постала је философска парола лажечовека и његовог самољубља. Други, био он ближњи или Бог, не само да није потребан, већ је његово присуство могући извор угрожавања сопственог живота. И привидна радост тако постаје страх и грч. Без ослобођења од тог прародитељског страха, нема живота ни радости. Без подвига праве љубави, живот остаје смењивање задовољства и бола, где само бол и туга имају коначну реч. Задовољство се не гарантује. До њега понекад на тренутак стигну они јачи и упорнији у тој бескрупулозној борби да се освоји неосвојиво - живот. Оно што се гарантује је смрт. Она је једина извесност уплашеног човечанства. Иза лажних осмеха крије се истинити плач и шкркут зуба. Нема истините радости јер нема радости без љубави. Нема истините љубави јер нема храбрости за Крст. Храбрости за Крст нема јер нема слободе. Зато нема ни живота јер нема другога: ни Бога ни ближњег. Људи су оковани собом. Радост је поистовећена са самољубљем. Зато је туга сатире, имајући коначну реч над њом.
    Отуда, да би човек досегао истинску радост, ваља да до ње дође кроз крстоносни подвиг. Зато је Мајка Црква, учећи нас радости, све наше велике Празнике, од којих је највећи управо овај Празник Васкрсења, везала са подвигом као припремом за радост. Кроз подвиг човек бива ослобођен беде самољубља и свих његових порода: стомакоугађања, среброљубља, зависти и сваког другог промашаја који га удаљавају од истинитог живота. Живот се коначно кроз подвиг познаје не као задовољење властите хемије, већ као слобода и љубав у нераскидивој заједници са Богом и ближњима. Тек када човек преуми и када живот схвати као „волим и вољен сам, дакле постојим“, онда је досегао капију радости. Радост није догађај усамљене монаде. Бог је Биће радости јер је Света Тројица. Радост је сретање са другим: са Богом и са ближњим. Зато се наша радост и сведочи поздравом јер радост нисмо ми сами себи, већ је други радост наша: „Христос васкрсе, радости моја!“ Ова радост је коначна победа љубави. Овом љубављу је Господ победио све туге, а на крају и ону највећу – смрт. Та љубав је живот и истина. Радост. Истом том љубављу је Свети Отац Серафим побеђивао дивљину Саровске шуме у којој је проводио свој крстоносни подвиг.
    Та љубав је од грабљивица које су га окруживале створила питоме кућне љубимце, које је Светитељ без проблема додиривао и миловао. Иста та љубав је и смисао живота сваког хришћанина. Она је сами живот, истинити живот који има последњу реч. Смрт је побеђена, сетимо се тога кадгод срећемо једни друге и радујмо се једни другима. Други: Бог и ближњи, јесу радост наша. Друге радости нема. А радост је живот, истинити живот. Другог живота нема.
    Христос васкрсе, радости моја!
    Александар Милојков
  9. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Поклон књиге Поука - сваки дан од 22.11.2017. до 14.1.2018.   
    Драги читаоци Поука, љубитељи књига,
    С Божјом помоћу на Спомен Светог Нектарија Егинског, 22.11. 2018., почињемо акцију Поклон књига Поука сваки дан.
    Да бисте добили књигу која је потребна Вама или бисте је поделили некоме коме је потребнија, треба само да пошаљете ПП (Приватну поруку у Инбокс) са Вашом адресом на коју ћемо послати књигу.
    Списак књига и часописа предвиђених за даривање од 22.11.-14.1,  можете да пронађете у теми.
    Прва књига која ће бити подељена, како и доликује празнику, биће, предивна:
    Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео - Небески човек (Животопис, Житија, Сећања, Чуда), треће, допуњено издање, Београд 2011.
    У оквиру даље акције можете да се придружите нашем отвореном клубу за поклањање књига и будете и дародавац:
    Свима захваљујемо на пажњи и молитвама за успех ове акције.
  10. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Исидора Секулић: Уочи Материца - ПОХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ   
    ПОХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ
    Израз чувати дете сасвим је посебан израз нашег језика и нашег схватања ствари. Наша, српска мајка, изабрала је тај израз место читавог низа појмова у вези са отхрањивањем, надзиравањем, васпитањем, забављањем, разумевањем, и вољењем детета. Каже наша жена, пуних уста, с озбиљношћу, на пример: Сасвим млада већ сам чувала двоје деце. Или: чувала сам сина мог као дете све до двадесете његове године. Или: Ћерино дете чувамо ја и мој старац. Или: Нема јадниче ни оца, ни мајке, па га чувамо.
    Лепа је то реч и тешка је то реч. Једна реч довољна за десет. Широко осећање детета показује тај израз, широку заједницу матере са душом и песмом детета. Подразумева се у тој речи да је тако рећи мала ствар хранити и одевати дете, а главно чувати га од опасности, правих и уображених. Од озледа; од зле намере других људи; од мрака и сенки и "курјака" који тако загонетну улогу имају у души детињој; од нагона који се полако дижу; од маште која рано буја и тера цвеће и коров; од мисли које дете присваја чувајући их, погађајући их, читајући их из новина и књига дечијих и других.
    Чувати дете, могао је као обележје радње казати само неко дубоко човечан. Јер, нигде више погрешних, неправедних и свирепих удараца него када где ударе дете, и где се удара по детету. Дете тако често удари онога кога воли: и баш онај који дете воли хоће често непромишљено да удари и по телу и по души детињој. Бива то отуда што љубав као таква није само врлина, него је и страст, и превраћа се понекад у себичност, љубомору, гнев.
    Сви знате причу о Арапину који је, срдит, свом многовољеном коњу - који му је био место детета - пожелео да пребије кичму, и коњ је пребио. Колико пута дете, колико пута мајка каже тешку неодговорну реч. Мајка дакле има да чува дете и од својих удараца.
    У нашем народу је одувек тежак био живот и државни, и градски, и сеоски, и породични, и детињи. Зато је и однос матере и детета одувек био био много сложен, променљив, зависан од свега и свачега. Човек човека уопште тешко схвата и никад до краја не разуме. Тежње људи се ретко кад слажу и састају. А историја односа наших баш према онима које највише волимо, препуна је неспоразума, сукоба. Историја односа матере и детета понајсложенија је. Они се воле и траже, али жеље њихове тако често иду у раскорак, и тешко се враћају и састају.
    Питање детета је огромно, питање детињства до крајности деликатно. Јер је све колебљиво, а све сувише импулсивно у оно детиње доба када је младо биће способно за пуну срећу, неуморно да буде весело и испуњено поверењем у свакога и све; а, с друге стране, живо осетљиво, некад страдално осетљиво за јад несрећних људи чак и из књига и са слика.
    Наша жена има ретко добар став пред том великом компликацијом. Ко је добро посматрао највише заступљени тип српске мајке, зна да је она у односу са децом нешто кратка и уздржана, понекад и мало сува. Није романтична; а кад је, њена романтика је хумор, лиричан или ироничан. Српска мајка не прави се мудра као Саламон, ни чаробна као вила. Она стаје пред дете скоро тако као и пред одрасла човека. Није много склона да се детињи, да измишља бајке или их препричава. Она препричава своје село, своје детињство, карактеристичне претке и рођаке и разне истакнуте и оригиналне људе и жене. Рано увлачи дете у битност расе, у битност друштва, и у ћуди живота. Једном речју, њу одликују две наоко ситне одлике, али које значе велике квалитете: човечност и озбиљност.
    Сећам се из детињства једне мајке која је неколико авлија пуних деце држала у федерацији дивљења достојној. Деца су заслуге својих другова признавала поштено, често до суза поштено; верно су остајала при учињеном избору игара и вођа; а кад је долазило до размирица, свађала се некако по "пунктовима", по неком уставу. Једна колективна свест је осуђивала велике кривце, и до батина није никада долазило.
    И дан данас се сећам те мајке. Не по некој њеној анђеоској доброти, или по дару маштања, или по лепоти и срећи. Просто по човечности њеној, озбиљној човечности њеној. Њен живот хоћете да знате? Ево га у неколико јаких потеза. Једно јој се дете родило, друго пошло у школу, треће се разболело. Када је устао од тешке и ретке болести тај малишан, мајка, једног дана, без сваке патетике, узе четврто дете с улице. Нашли га људи код црквеног зида, као што се нађе кључ који остаје вечита тајна: шта је откључавао и закључавао. Па су године пролазиле. Један син се оженио, други погинуо, једна кћи се упорно опирала сваком вођењу и саветовању и много грешила. Па онда, најстарији син обудове, и донео матери своје дете: да га чуваш мајко. Па онда, једна удата кћи, оно нахоче, није никако хтела да да има деце. А друга је имала децу, али се није њима бавила радо. Некако је много мислила увек на себе. Мајка се држала човечно. Није се уносила у туђе животе. Али је нечим, у себи консервативним, ипак управљала животом и савестима своје деце и исправљала те животе и те савести. Она кћи без деце, пошто је закаснила да има своју децу, ушла је, напослетку, уз помајку у друштво за чување туђе деце. А она друга кћи је доживела да су сва њена деца пристала уз бабин систем и бабин поглед на ствари, и, премда су матер своју волели, бабу су далеко више ценили, изнад матере, а то су и говорила матери. Није то било лако слушати. У последње време, и та се мајка много трудила у друштву за чување туђе деце.
    Људи, прогресивни и модерни, стоје данас мало неодлучни према типичним карактером српске мајке. Додуше, када погледају у куће које наше жене подигоше, и држе и воде - и то без великих криза, и без икаквих проневера и себичности - људи умукну и диве се. И право је да се диве. С друге стране, мисле ипак да би тип наше мајке требао да еволуира, да би мајка требала да узме више личне слободе за себе, и да даје више личне слободе деци. Ово је једно мишљење које није до краја домишљено. Деца, раније или касније, узму сама ову слободу, и узму је природно, с преимућством новог живота над оним који пролази. А мајка, не може имати пуну и пусту слободу, као што је не може имати нико ко је узео неки задатак не од данас до сутра, него од данас до гроба.
    Српску мајку карактерише оно што је од два вида озбиљнији вид карактера и одлуке. Српска мајка је прогресивна, али човечна остаје оним што се не мења, вечним цртама човека и жене. Прогрес је ствар нужна и лепа, понекад блистава, али у сваком прогресу има експеримената, разбијених и поломљених ствари које се одстрањују и бацају. Добро ради наша жена када од битно човечног не одступа. Иначе, од свег њеног труда и свих мука шта би остало? "Прогрес" се и по два пута промени док мајка сина или кћер до самосталности дочува. А сем тога, како смо већ напоменули, пошто мајка савлада дете, долази ред да дете савлада мајку у име новог живота, и у томе је и трагедија и јунаштво мајке. У свести српске мајке има врло много од тог знања, и зато у фигури, држању и говору српска мајка има тако много измирено човечног и савладано достојанственог. Она српска мајка коју сам нешто мало описала, и која ми често стаје пред очи, чини ми се, овако на размак и у симболу, као нека врста моралне отаџбине читавој једној држави и генерацији.
    Ово неколико редака предајем, с поштовањем и с дивљењем, марљивим чланицама друштва Српска мајка које срдачно и свесно чувају децу.
                                                    
                                                                                    Исидора Секулић (1936)
                                                      Преузето из књиге Мире Софронијевић: "Хуманитарна   друштва у Србији", Библиотека Града Београда, 2003, стр. 147 - 150.
  11. Свиђа ми се
  12. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Сусрет патријараха Кирила и Иринеја (Фото, Видео)   
    Данас су се у Даниловском манастиру, резиденцији московских патријарха, сусрели Свјатејши патријарх Кирил и Свјатејши патријарх српски Иринеј, са пратњом.
    После одлужене доксологије, почео је сусрет делегација.
    Поздрављајући патријарха Иринеја, патријарх Кирил је подсетио да је на историјском Помесном сабору Руске цркве  1917-18. на коме је у име митрополита српског Димитрија, био представник архимандрит Михаило (Урошевић) који је имао активно учешће у раду Сабора предлажући одређена решења. Такође, патријарх Кирил је подсетио да је Свети патријарх Тихон одобрио оснивање Српске архиепископије у САД, коју је возглављивао владика Мардарије (Ускоковић) чије су нетљене мошти пронађене и прослављене ове године.
    Српска православна црква ће обнову 100 годишњице патријаршејства укинутог у 18. века прославити 2021. године. Руска православна црква жели српској православној цркви да сачува своје канонско јединство у свим својим историјским пределима, а посебно се моли за мир и праведно решење на Косову и Метохији.
    Као прво питање актуелних односа сестринских цркава патријарх Кирил је наве завршетак украшавања Спомен Храма Светог Саве ("То је и најтеже питање", додао је патријарх Иринеј). Колико смо информисани, подвукао је патријарх Кирил постављање мозаика у куполи је завршено, оно има и симболички смисао јер је у куполи приказано Вазнесење Господње, које је и слава престоног града Београда. У околностима, за које Русија нија крива, сада смо у финансијској оскудици, али морамо да пронађемо средства да се живописање Храма настави. Ми смо два народа која су увек били на једној страни, без икаквих сукоба, две помесне цркве, које су увек чувале православну веру и то треба симболички да се прикаже завршетком Храма Светог Саве.
    Патријарх Кирил је високо оценио улогу Српског подворја у Москви и његовог старешине владике Антонија, који је и клирик града Москве и представник српског патријарха и сабирач српске заједнице у Русији. Такође, за Руску цркву је од непроцењивог значаја Руско подворје у Београду у коме се свакодневно узносе молитве за страдале руске изгнанике. По својој великој љубави и љубави целог српског народа Свјатејши патријарх Иринеј редовно служи у Руском подворју.
    Најзад, руски патријарх је нагласио да се повећавају могућности за међусобну академску размену, посебно пошто су СанктПетерсбуршка и Московска духовна академија добиле званично државно признање својих диплома, а владика волокаламски Иринеј води Општецрквену аспирантуру и докторске студије при РПЦ. Руси су такође заинтересовани да њихови студенти што више упознају српски језик и културу.
     






  13. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Архимандрит Георгије Капсанис: Крст Христов и његов значај у нашем животу   
    Часни крст као символ и знак Христа Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће. Моћ часног крста Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света. На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење: Јер је ДОБРОВОЉНА Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне). Јер је СТВАРНА СМРТ По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста." Учешће хришћана у крсту Христовом После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно? а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14). По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли. Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4). У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст. Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању). Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује." Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако... ... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења. И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац. б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика. Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави." Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење. Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон. И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана. в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене. Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо." Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара."   У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга.  
    Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви.  
    Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других. Крст и савремени свет Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара)
  14. Свиђа ми се
  15. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Катихета Бранислав Илић: Рођење Пресвете Богородице - почетак истинске радости   
    Рођење Пресвете Богородице јесте почетак рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени…ˮ
    Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова, а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана, због бездетности, у скрушености својој мољаху се Богу с плачем да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И човекољубиви Господ обрадова их радошћу која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку, но и Богомајку – родитељку Живота.
    Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трапеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм ерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет да  чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. По речима преподобног Јустина Ћелијског:  “Вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога - Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, који је изнад смрти, који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.ˮ[1]
    Историјат и химнографија празника Рођења Пресвете Богородице

    У току  богослужбене године постоји четири празника Пресвете Богородице, од којих је свакако први празник управо Рођење Пресвете Богородице. По речима Светог Андреја Критског, празник Рођења Пресвете Богородице може се назвати почетком празникâ. Овим великим празником Пресвете Богомајке почиње годишњи циклус великих празника, док се циклус Великих празника завршава још једним Богородичиним празником – Успенијем. У Светом Писму нема писаних сведочанстава о Рођењу Пресвете Богородице, већ је празник преношен захваљујући освештаној традицији Цркве вођене Духом Светим.
    Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему било изузетно, чудесно или до тада незабележно, већ управо због тога што је осетала да сама  свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо "свакидашњицом", да свакидашњост њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људскога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.[2]
    Богослужбени текстови овог празника препуни су разних назива Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…), а сами називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања, у којима се мариолошки наглашава значај Пресвете Дјеве у свештеној историји спасења.
    Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника)
    Што се тиче химнографа за овај празник, Свети Роман Мелод је написао један кондак празника Рождества Пресвете Богомајке. Свети Андреј Критски је саставио две празничне проповеди, као и други канон празника; Свети Јован Дамаскин саставио је први канон празника; Стиховње стихире написао је Свети Герман, патријарх цариградски, док је трећу литијску стихиру саставио Анатолије. Свети Стефан Свјатоградец сачинио је три стихире на Господи возвах и прву литијску стихиру. Јосиф Химнограф написао је канон претпразништва. Службу празника Рођења Пресвете Богородице можемо пратити од седмог века. Празник има један дан претпразниства и четири дана попразниства.
    Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. (Кондак празника)
     
    Катихета Бранислав Илић
     
    Извор:  Српска Православна Црква
     
    [1]Извод из беседе преподобног Јустина Ћелијског на празник Рођења Пресвете Богородице изговорене у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије.
    [2]Протојереј Александар Шмеман о Рођењу Пресвете Богородице.
  16. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Срби, памтите Јасеновац (ВИДЕО)   
  17. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Најновији домаћи изузетан научни филм "Пупинова бајка"   
    Neiscrpni izvor energije i nadahnuća koje je posedovao Mihajlo Idvorski Pupin, nikada ne prestaju da nas zadivljuju. Odakle to nadahnuće dolazi i šta ga je pokretalo? Dete svoga doba, on u sebi sjedinjuje impulse tehnološke revolucije koja se odvijala u Evropi i Americi i buđenja srpskih oslobodilačkih težnji, u nekoliko uzastopnih ratova. Njegov život je ostvarenje svega onoga što se zvalo srpski- "američki san". Život ispunjen radom, borbom i uspesima, u punoj meri je iskazivao, moglo bi se reći, sve vrline srpskog genija, zapadnog tipa. Ogromna snaga arhetipa, uz božansko nadahnuće, je ono što čini genija. Po ostvarenosti i veličini, budući da takvih ljudi danas bolno nedostaje, njegov nam život liči na bajku. Velike krize rađaju velike ljude. Uvek su nalazili svoj put. Takav je bio i Mihajlo Pupin, čija veličina nije ležala samo u oblasti tehničkih dostignuća, već i u mnogim oblastima politike i kulture. Pripadao je verodostojnoj srpskoj eliti kraja 19. i početka 20. veka, kada se ponovo rađala srpska država. Borba za interese Srbije dala je pečat celom njegovom životu. Inspirisani njegovim patriotizmom i delom, grupa entuzijasta na čelu sa g-đom Aleksandrom Ninković-Tašić, je tokom prošlih godina, stvorila originalnu interaktivnu izložbu, koja je po broju posetilaca, premašila sva očekivanja i pokazala da se u Srbiji još uvek cene snažne ličnosti koje imaju inicijativu i znaju da kristališu sve vrednosti naroda iz koga potiču. Pupin, patriotizmu danas vraća autentični sjaj. Ovo putovanje kroz život i delo Mihajla Pupina, govori da su vrednosti koje je on nosio, još uvek žive, poželjne i ostvarive. Glume: Filip Tašić, Svetlana Labus, Dragan Vučelić a narator je Aleksandra Ninković-Tašić. Urednik je Ivana Kovačević a reditelj Dragan M. Ćirjanić
     
  18. Свиђа ми се
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, НАЈАВА: Дочек моштију светог Нектарија Егинског Чудотворца и освећење иконе у Саборној цркви у Крушевцу   
    Са почетком у 8:30 сати у Саборном храму града Крушевца, биће освештана икона Светог Нектарија Егинског-Чудотворца, а након тога ће уз саслужење свештеника Епархија крушевачке, епископ Г. Давид служити Свету архијерејску Литургију. После Литургије ће се служити Акатист Светом Нектарију са помазивањем светим уљем.

    Са благословом Епископа крушевачког Г. Давида, свештенство Саборне цркве у Крушевцу позива вернике да се окупе на ово молитвено сабрање.
    Добро дошли!
  19. Свиђа ми се
  20. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Старац Софроније: Молитва Именом Исуса је примењива у свим околностима   
    Онај заиста верује да нам је јеванђелске заповести дао Једини Истинити Бог, већ у самој вери црпи снагу за живот по образу Христовом. Онај ко верује, себи не дозвољава критички приступ речи Господњој, него себе поставља пред суд те речи. На тај начин он себе види као грешника и тугује због свог неславног стања. Одсуство туге због грехова знак је да му се још није открио онај образ по коме је замишљен човек пре стварања света. Свако ко се заиста каје више не тражи сагледавање: он је потпуно заузет борбом против греха, против страсти. Тек када се очисти од страсти, макар и не савршено, њему на природан и ненасилан начин пред очи излазе обасјани Светлошћу духовни хоризонти о којима до тог тренутка није ни слутио, а ум и срце се усхићују Божијом љубављу. Тада се обнавља наша природа, разбијена падом, и отшкрињују се двери у област бесмртности.
    Пут ка светим сагледавањима води кроз покајање. Док над нама влада мрачна гордост, несвојствена Богу, тј. Светлости у којој нема никакве таме, дотле не можемо бити примљени у Његову вечност. Али, ова страст је изузетно истанчана, и ми нисмо у стању да сами и до краја распознамо њено присуство у нама. Отуда и наша усрдна молитва: Од тајни мојих очисти ме и од туђих сачувај слугу свога, да не овладају мноме. Тада ћу бити савршен и чист од великог преступа. Нека су ти речи уста мојих угодне, и помисао срца мог пред Тобом, Господе, крепости моја и избавитељу мој (Пс. 18, 13-15).
    Нико од нас, синова Адама, не види јасно сопствене грехове. Само у тренуцима обасјаности Божанственом Светлошћу ми се ослобађамо тих страшних окова. Ако тога нема, онда је добро узвикивати са сузама:
    "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога".
    Ревносно поштовање Христових заповести доводи човека до познавања свих могућих догађања у духовној козмичкој сфери; шта га упропашћује, а шта спасава. Због тога ће у очајању призвати Име Бога Живога. И биће блаженако га посети зрак Светлости из неприступне области Божанства, која ће пројавити истинску природу сваке појаве. Али, не треба се плашити ако Светлост још није дошла, него се треба упорно молити "Господе Исусе Христе, Сине Бога Живога, помилуј ме" - и сигурно ће нас посетити спасоносна сила.
    У почетку подвига нису нам јасни путеви које нам Бог показује; ми покушавамо да се измакнемо од тешке борбе против "врелих искушења" (1 Пт.4,12). Можемо се дуго налазити у мучном стању несхватања: зашто Бог, свесавршена љубав, дозвољава да пут ка Њему на тренутке изгледа заиста страшан. Ми Га умољавамо да нам откријетајну путева спасења. Наш ум се постепено просвећује, а срце сакупља снагу да крене за Христа и да се преко наших малих страдања приближи Његовим страдањима. Неопходно је да прођемо кроз бол и ужасе како би се пред нама отворила дубина постојања и како би смо постали способни за љубав која нам је заповеђена: без страдања човек остаје духовно лењ, дремљив, туђ Христовој љубави. Знајући то, ми, када наше срце постаје слично угашеном вулкану, призивамо Име Исуса Христа како бисмо га загрејали:
    "Господе, Исусе Христе, Сине Бога живога, помилуј ме."
    И пламен Божије љубави заиста додирује наше срце.
    Стећи молитву Именом Исуса - значи стећи вечност. У најтежим тренуцимараспадања нашег фисичког организма, молитва "Исусе Христе" постаје одећа душе; када престане деловање нашег мозга и кад све остале молитве постају претешке и да их изговарамо и да их се сетимо, једино светлост богопознања која происходи из Имена и која нам је постала блиско позната - остаје неотуђиво са нама. Пошто смо видели крај наших отаца, који су умрли у молитви, јака је наша нада да ће небески мир, који превазилази сваки разум, и нас заувек обујмити. "Исусе, спаси ме...Исусе Христе, помилуј спаси...Исусе, спаси ме...Исусе, Боже мој."
    Тихо и свето славље у спознаји Бога љубави рађа наше дубоко учешће у патњама целог човечанства. Овај све-човек је моја природа, моје тело, мој живот и љубав. Ја не могу да се одрекнем своје "природе", не могу се одвојити од свог "тела", непрестано раздираног непријатељством једних "ћелија" против других, које у суштини чине јединствени организам. Ово велико тело "све-човека" се непрестано налази у стању болног цепања на делове којима ми не можемо управљати. Болест изгледа неизлечива. То и јесте наша судбина на планети земљи. Душа до изнемоглости плаче у молитви, али спасење не долази друкчије до кад људи сами, у пуној својој слободи, зажеле и изаберу то спасење. Љубите непријатеље своје - ето у чему је лек историјског живота и спасење у вечности. Онај ко је упознао силу љубави према непријатељима, упознао је Господа Исуса који је распет за непријатеље; такав човек је унапред осетио своје васкрсење, и Царство Христа Победника (уп. Јн.17,21-23;11,51-52; Еф.2,14; 1.Кор. 3,22 и друго).
    "Господе Сведржитељу, Христе Исусе, помилуј нас, и Твој свет".
    У свету људског духовног постојања само хришћанство дарује искуство и нетварне Светлости Божанства, и најцрње таме пакла. Таква пунота спознаје даје се искључиво кроз Христа-Бога и Светог Духа. Из историје аскетског деловања наших отаца видимо да је њима било дато животно сагледавање адског мрака. И то у таквој мери, да су ти људи изузетне храбрости касније деценијама ридали у својим молитвама. Али, ко је у стању да говори о томе? Ова тајна је скривена од људи који немају животно искуство, и остаће скривена све док не наступи свеопшти и последњи Суд (уп.Мт,25,31 и даље).
    "Господе, Исусе Христе, спаси нас".
    Велики је дар - видети вечност у недостижној Светлости Божанства. Онај ко је окусио ово блаженство више не тежи стицању привремених вредности. Благодат ове силе не остаје заувек са човеком, и Светлост у души се смањује. Лишавање ТАКВОГ Бога изазива патњу читавог нашег бића, али су такви периоди богостављености неопходни свима нама, како се нико не би успавао на ловорикама, него продужио да прати Господа који се успиње на Голготу, у духовном плану највишу од свих планина. Ма колико да је безизгледан такав покушај, он ипак препорађа човека, дајући му нову снагу како би примио подобије Христово.
    "Исусе, Спасе наш, спаси и мене грешног".
    Када се налазимо на тихом и усамљеном месту, често се свакакве непотребне мисли упорно врте око нашег ума, одвлачећи му пажњу од срца. Молитва нам изгледна бесплодна, јер наш ум не учествује у призивању Имена Исуса, и само још уста механички понављају речи. А када завршимо молитву, помисли се обично удаље остављајући нас на миру. Ова непријатна појава ипак у себи носи некакав смисао: призивањем Божијег Имена ми доводимо у покрет све оно тајно, што се крије у нама; молитва је као сноп светлосних зрака бачен на тамно место нашег унутрашњег живота, па нам открива какве се све страсти или склоности гнезде у нама. У таквим случајевима треба ревносно изговарати Свето Име, како би осећање кајања ојачало у души.
    "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога".
     
     
  21. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Освештана испосница Св. Зосима и канонизован Св. Јаков Тумански (фотогалерија)   
    Дана 28. маја 2017. године у Манастиру Туману торжествено је прослављен празник. Уз присуство готово десет хиљада верних Св. Архијерејску Литургију служио је архиепископ михоловско-кошицки Г. Георгије уз саслужење епископа браничевског Г. Игнатија и епископа тимочког Г. Илариона. Пре Св. Литургије пресвучене су мошти Св. Зосима. У току Литургије извршен је чин проглашења Св. Јакова Туманског. У свечаној литији мошти су пренете у испосницу, где им се народ поклањао до касних сати.













  22. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, ПОСЛАНИЦА ПАТРИЈАРХА КИРИЛА ПОВОДОМ ДОЛАСКА У РУСИЈУ МОШТИЈУ СВЕТОГ НИКОЛАЈА МИРЛИКИЈСКОГ   
    Преосвећени архијереји, свечасни оци, драга браћо и сестре!
    Милошћу Свешчедрог Бога и Спаситеља света, Господа Исуса Христа, нашој Цркви пружена је неизрецива радост: у нашу Отаџбину доноси се део моштију великог светитеља, поштованог у целом свету - светитеља и чудотворца Николаја, архиепископа Мирликијског.
    Овај дивни угодник Божији био је погребен у граду у коме се подвизавао у Винограду Христовом током многих година. У времену, када су земље Византије пале под власт иноверних завојевача, постала је реална опасност оскрнављења светиње, и промислом Божијим мошти светитеља су пренесене на територију савремене Италије, у град Бари, и положене у месном саборном храму.
    Током  готово хиљаду година хиљаде људи је ишло на поклоњење моштима, из најразличитијих земаља и делова света, како би задобили благодат, која истиче од моштију васељенски поштованог угодника Христовог. Особито је поштован светитељ Николај у пределима историјске Руси. Њему је посвећено мноштво храмова. Непребројно мноштво православних хришћана наречено је у његову част приликом Светог Крштења или монашког пострига.
    Све то сведочи о томе, колико је усрдни представник и брзи заступник био и остао Мириклијски чудотворац за оне који му прилазе с молитвом у најразличитијим невољама и стањима. Светитељ Николај поштује се у нашем народу као поуздани помоћник у најтужнијим и наизглед безазленим ситуацијама, као покровитељ оних који желе да живе целомудрено, као заштитник оних који тврдо чувају веру православну и апостолско предање, завештано нам од Отаца, који су се трудили на њиви Господњој пре нас.
    Памћење свих тих благодејанија светитеља Николаја побуђује хиљаде људи да предузму пут ка његовим моштима, не само да изразе почаст, већ и да принесу топле и усрдне молитве ономе кога Православна Црква назива правилом вере и образом кроткости. Многи наши саоотечественици немају могућност да изврше ходочашће у Бари и због тога се у Русију доноси значајан део мироточивих моштију светитеља.
    Од 21. маја до 12. јула светиња ће се налазити у Москви, а од 13. до 28. јула у Санкт Петербургу. То је заиста уникални догађај за свих 930 година пребивања часних моштију у Барију.
    Клањајући се чудотворним и многоцелебним моштима овог великог угодника Господњег, неопходно је да схватимо, да смо призвани да будемо подражаваоци добродјетељи Мириклијског светитеља, и помоћ, ниспослана нам његовим заступништвом, биће очигледнија и издашнија, што му се будемо више уподобљавали у љубави према Христу и свим људима.
    Дај Боже да овај важан догађај у историји наше Отаџбине и свега руског Православља буде на духовну ползу архипастирима, клирицима, монаштву и свим верним чедима Руске Православне Цркве, да би се заступнишвом чувара благодати Христове испуниле на нама речи молитве: "Да мирно овде проживимо живот и удостојимо се да видимо блага у земљи живих, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици слављеног Бога, сада и увек и во веки веков. Амин."
     
    +КИРИЛЛ, ПАТРИАРХ МОСКОВСКИЙ И ВСЕЯ РУСИ
      Москва, 19 мај 2017 г.
  23. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на Снежана за a Странице, Митрополит Атанасије Лемески: Бога не можеш познати испуњавајући одређена правила   
    Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Евангелију Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божја то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – него је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакв напредак у односу са Богом.
    Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?“ Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?“ Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би се ишло у рај. Отићи ћу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније, пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао:
    – Старче, бојиш се да ћеш умрети?
    – Не, не бојим се.
    – А шта ако одеш у пакао?
    – Нисам глуп да одем у пакао!
    Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се остварује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију – то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људима. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?“ Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?“ Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља.
    Неки би могли да кажу: „Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то“. И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: „Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш“. И, ето, тиме се све завршава.
    Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схватите пуноћу о којој се говори у Еванагелију. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси.
    Не знам да ли вас све ово замара. Понекад се питам, да ли вас заиста интересује све ово о чему говорим. Међутим, верујем и мислим да су то основне ствари и не свиђа ми се да у Цркви и од црквених људи само слушате о темама које су понекад неопходне да се помену као нпр. о клонирању или глобализацији. Неопходно је и потребно је да се зна став Цркве о тим питањима, али ви то слушате непрестано и знам да сте у ту проблематику упућенији од мене. Али од нас, од Цркве треба да чујете оно што нећете нигде чути.
    Одмах након блаженства: „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ (Мт, 5,6), Христос иде корак даље, па говори о човеку који је милостив: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ (Мт. 5,7). Када кажемо милостив, одмах помислимо на милостињу. Долази ти неко у сусрет и тражи ти један динар, а ти му даш два – то наравно јесте милостиња. Такође, и учествовање у разним друштвеним акцијама као, на пример, посећивање болесних и помагање потребитих. Све је то добро и неопходно за очување друштвеног живота. Међутим, овде Христос не говори само о томе, јер као што смо видели у свим Евангелијима, Христове речи су дубоке – Он се не задржава само на спољашњем поретку ствари. Када чујем реч милостив, ум се усмерава на самог Бога. Тако говоримо и у Цркви: „Јер си Ти милостив и човекољубив Бог“. Сам Христос када је у Старом завету говорио о Себи назива се милостивим; уосталом, ми се молимо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, као и „Помилуј ме, Боже, по великој милости својој“. Бог је милостив и свемилосрдан. Зато је милостив епитет за Бога, а човек је милостив када подражава милостивог Бога. Код светог Исака Сирина има један веома добар део у којем он говори о људском милосрђу. Он је био сиријски подвижник који је живео у 5. веку, када Сиријци нису били ни Арапи, ни Ромеји, али су ускоро пали под арапску власт и потпуно изгубили свој језик и сваку аутономију, али су остали православни. Муслимани имају богато историјско памћење, зато их они зову православнима, а ми смо их прозвали муслиманима. Ава Исак Сирин је написао предивне књиге, подвижничка слова у којима каже: „Шта је то милостиво срце? То је срце човека које изгара за целу творевину, за све људе, за птице, за животиње, за демоне и за сваку твар, тако да када такав човек види или само помисли на поменуто њему из очију лију сузе“.
    Зашто је то тако? Зато што је Бог такав. Бог љуби све једнако, без разлике и без изузетка – то је основна истина Цркве – нема ни најмање промене у љубави Божјој према свему створеноме. Колико воли нас, толико воли и демоне. Он на исти начин и потпуно воли човека, Богородицу, али и ђавола – без да некога воли више, а другог мање. Јер да Бог неког воли мање, а неког више, то би значило да је Његова љубав ограничена, да има меру, да има страсти, да трпи промене, да није савршена и потпуна. А управо то се дешава нама, који не љубимо Бога увек једнако. Сатана уопште не воли Бога, а Богородица га воли свим својим бићем. Тако га неки од нас воле 10 посто, неки 20 посто, а неки 100 посто и управо та мера љубави одређује наш однос са Богом, а то зависи од нас, а не од Бога. И то је оно основно што би свако требао да зна, да не би кривио Бога како друге воли више од њега или како се Бог на неког гневи више, а на неког мање. Према томе, када знамо ко је наш Прволик тј. Бог, онда можемо да разумемо и другог човека. Тако ћемо, на послетку, схватити да не можемо неког да волимо више, а неког мање и да не треба да будемо груби и охоли према, на пример, преступницима и онима који су у тешкоћама. Нећемо се моћи тако понашати. Једноставно, ни у души се нећемо тако осећати. А то ново, добро расположење, ће свакако имати одјека и у друштву у којем живимо. Јер ми смо друштвена бића и све има свој одјек. Требало би да имате овакву љубав за све и свја, без изузетка. А да ли би требало да постоји мера за ту савршену љубав? Не. Ако се тако питамо веома смо ниско на лествици љубави. Свако са својом мером. Ето, имали смо велике светитеље, па добро. И ми бисмо да достигнемо савршену љубав. Али ми имамо мало љубави, па ипак говоримо о савршеној љубави да бисмо видели пут којим треба ходити. А савршена љубав је када се према човеку односиш са потпуном, искреном љубављу. Љубав није испуњавање својих хтења и жеља, она није лакомислена и, да тако кажем, глупа. Ако волим то не значи да сам глупак, да живим у сновима и не видим шта се око мене дешава, или да све видим ружичасто. Не. Божији човек није безуман или малоуман. Како се некада говорило, ако идеш у Цркву, малоуман си. А данас говоре да си заостао, старомодан. То, наравно, није тако. Шта се заправо дешава? Једноставно из човекове душе се уклања страст – он види шта се дешава, препознаје страсти, познаје зло, лукавства, види их, види он све сплетке, веома добро их разуме, али другом човеку не приступа острашћено. Такав човек може да изглади ствар, на једна миран, неострашћен начин, наравно колико је то могуће. А зашто он то постиже? Зато што такав човек има апсолутну љубав. Ово је веома важно, јер ако немамо такву љубав, непрестано ћемо осећати тежину, а кроз живот та обремењеност ће се само увећавати, јер посведневно гледамо и срећемо се са људском злобом – подозривошћу, отуђеношћу, а онда и ми постајемо непријатељски настројени према другима, без обзира да ли то желимо или не. Таква је људска несавршеност.
    Ако не будеш имао пажњу и спремност да се позабавиш овим питањима, и ти ћеш постати исти такав, и бићеш у истом млину у којем ћеш и ти да мељеш и тебе ће да мељу, и више нећеш бити у стању да поднесеш ни најмањи подвиг или тешкоћу у животу, чак и ако буду повезани са онима које највише волиш – јер се може десити да те у једном тренутку и најближи изневери или једноставно није у стању да ти пружи то што тражиш, не може да ти пружи апосолутну љубав. Једнставно наиђу такви тренуци. Такав је живот. Е, то је оно главно, како ћемо се понети и држати у таквој ситуацији када нешто не може да буде по нашој вољи, онако како смо замислили! Ако немамо милостиво срце, онда и ми улазимо у исти млин, који ће нас потпуно самлети у свим нашим тешкоћама, разочарањима и горчини, јер нисмо васпитали срце да има духовно благородство, које се задобија када састрадавамо и искрено љубимо сваког човека. Зато што једино када поштујеш и саосећаш са другим човеком, онда можеш и да га разумеш. Док не достигне ту меру, твоје срце треба да буде веома осетљиво и пажљиво, у смислу да осећа покрете и настројење других људи. Како у супротном да разумеш другог човека, ако ти је срце тврдо и окорело? Када срце постане тврдо, просто камено од страсти, греха и користољубља, оно не разуме ништа од овог, а спремно је да чини права злодела, на пример да убије и да се при томе смеје. Или да посматраш како неког убијају, и да те то уопште не занима, да те се не дотиче. Човек може да буде и као гвожђе и као памук. Колика је само разлика између гвожђа и памука! Има људи који уживају да малтретирају друге, а има и оних који искрено тугују само зато што су чули или помислили нешто што им оптерећује савест. Не мислим овде на оне који пате од неке душевне болести, већ на оне простодушне и осетљивог срца, које се стиче када се човек подвизава по Богу и нема никакве везе са депресијом. То није депресија, није некакво болесно очајање, већ дубока свест о томе шта се збива у нама и око нас. Треба почети од сасвим једноставних ствари. Од начина на који разговарате са другима, од тога како ћеш да му помогнеш, од милостиње коју дајеш – даш некоме динар, и шта с тим? Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили? Наравно да не; већ је смисао да општимо са другим човеком. Смисао давања милостиње о којем се говори у Евангелију нема социјалну позадину већ духовну – да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умреш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели.
    Хронограф
     
  24. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Више од 100.000 људи целивали моште светог великомученика Пантелејмона у Одеси   
    Пред ковчегом, који је у Преображењски саборни храм Одесе донет из Светогорског манастира Светог Павла, савршавана су богослужења, редовно су узношене молитве за мир у Украјини. Неколико пута ову светињу су уносили у болнице где су се болесници могли поклонити овом Божјем угодику и помолити се за исцељење од болести и добити иконицу освећену на његовим часним моштима.
    Пре поласка у Грчку делегација светогорских монаха која је пратила ову светињу, донела је мошти Светог великомученика Пантелејмона у 411. Централну војну болницу која је у саставу Министарства одбране Украјине.
    Овде је ковчежић проношен кроз болничке собе где су лежали рањени војници. Одслужен је и молебан.
    По завршетку свог боравка у Одеси грчки монаси су изразили дивљење вери житеља града Одесе и све Украјине који су свакодневно на десетине хиљада боравили у овој саборној цркви да би се помолили моштима Светог Пантелејмона.
    Светогорци су истакли да ће се по повратку у Свету Гору још усрдније умолити за богољубиви украјински народ и за мир многострадалне украјинске земље.
    Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ)
    Вести из сестринских цркава
  25. Волим
    Slobodan Milošević је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Исусова молитва у пракси мирјана   
    По мисли Светог Игњатија (Брјанчанинова), упражњавање Исусовe молитвe јесте заједничко хришћанско дјело. "Молите се без престанка" (1 Солуњанима 5 : 17) - ове ријечи апостола Павла упућене су свим хришћанима, без разлике, да ли су монаси или лаици. Свети Игњатије је међу савременицима знао много мирјана, који су постигли значајан успјех у обављању Исусове молитве. Разлог је очигледан: у своје вријеме, духовни живот многих људи омогућавао им је контакт са реалним упражњаваоцима Исусове молитве, која се усвајала постепено, да би доводила до непрекидне молитве. Јасно је да су духовни молитвени центри и школе представљали свети дом. Преко њих, молитвено искуство ширило се у свијет, у коме је прихватано и усавршено од најревноснијих хришћана.

    Наше вријеме је другачије, оно је донијело значајне промјене и особености у животу Цркве. Главна међу њима јесте уништена традиција духовног живота. Ми модерни хришћани, већином смо почетници на духовном путу. Многе дјелатности, од којих су главне - живот по савјету духовника, покајање за своје гријехе, ношење крста, одрицање од своје воље и, наравно, молитва – дарују нам се нелако, и, наравно, грешке су овдје неизбјежне. Али како кажу, ко се боји вукова – нека не иде у шуму.

    Хајде да покушамо да дамо један савјет на тему Исусове молитве, не толико из личног искуства, које скоро нико данас нема, него по упутствима наших славних очева и стараца.

            1. "Не постоји друго име под небом дано људима којим могу да се спасу" (Дјела Ап. 4 : 12). На овим ријечима, заснива се наша вјера у велику благодатну моћ Имена Исусовог. Ово Име, по ријечима Светог Јована Лествичника, неопходно је да сломи моћ наших ненависника и противника. Осјећај и реалност духовне борбе, потреба Божанске помоћи у спасењу сваког хришћанина, изискује Исусову молитву.
        2. Вјежба у Исусовој молитви представља проширење укупног молитвеног подвига. "У почетку, научи правилно да се молиш, - поучава Свети Игњатије (Брјанчанинов) – потом да се молиш постојано." Без молитве не може бити никаквог духовног живота. Молитва јесте увијек рад, па и самопринуђавање. Али треба схватити: молитва је дар од Бог дат само молитвенику. Временом, стање хладноће и сувог срца замјени се духовном снагом и истрајном молитвеном жељом. Благодатна и будна молитва долази само онима који понизно и стрпљиво обављају своје молитвено правило, у коме би требало да буде и Исусова молитва.
        3. Полезно је одвојити себи дневно мало времена за Исусову молитву, или један број ових молитви, за које се користе бројанице. Може бити корисно да се једном недјељно замјени јутарње и вечерње молитвено правило Исусовом молитвом - 15 минута ујутру и увече.
        4. Битно у Исусовој молитви није њен квантитет него квалитет. Сјетимо се да ум мора бити усмјерен на ријечи молитве, а срце мора стално да остане у покајању и плаче над гријесима. Страст спољашњег молитвеног подвига, а посебно надгорњавање у броју читања молитве, може да доведе до опасног стања, блиског прелести. Очеви, то зову умишљајем.
       5. Неки страхују од прелести због упражњавања Исусове молитве. Прелест је дјело гордих и самовољних људи. "Ми смо сви у прелести", - тако мисли скромни човјек и обраћа се Богу са покајним молитвеним плачем. Смирен човјек не може да падне и буде прелешћен злим (лукавим) духовима.
        6. Значајну потпору у истрајавању у Исусовој молитви даје Акатист Сладчајшем Исусу. Он треба да се прочита 2-3 пута недјељно.
        7. За мирјане Исусова молитва, ипак, остаје помоћна, а не претежна молитвена пракса. Али, ова молитва може и мора увијек бити уз нас. Предност ове молитве је у краткоћи; она се може произносити наглас, ако то услови дозволе, а паметно ју је упражњавати умно (у себи). Савремени људи много времена проводе у транспорту, редовима, шетњама, кућним пословима. Кроз та занимања не треба трошити драгоцјено вријеме, боље је уз неопходне ствари истовремено упражњавати Исусову молитву. Овдје је најважније - пракса и марљивост.
       8. И, наравно, најважнија ствар. То јесте веза Исусове молитве са нашим животима. Како живимо, тако се и молимо, и како се молимо, тако и живимо. Онај ко упражњава Исусову молитву, води, правилно схваћен, строг живот. Главне препреке за молитву су сметње и свјетска сујета. Не практикују Исусову молитву, они који зависе од телевизије и интернета, који стално слушају музику и не изалазе из друштвених мрежа, који воле сталне забаве и празне приче. Неопходно је да престанемо с тим превише чврстим везивањањем за свијет и своја задовољства. Све то испуњава ум и срце, а не даје појединцу могућност да се интегрално обрати Богу у молитви.
×
×
  • Креирај ново...