Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Владимир Васић Васке

Члан
  • Број садржаја

    6
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Владимир Васић Васке

  • Ранг
    Тек дошaо/ла
  • Рођендан 09/29/1990

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Источно Сарајево
  1. Боље те нашао брате! Драго ми је да сарађујемо, и да се дружимо. Како сам рече, ово је заиста почетак једне корисне сарадње на добробит свих нас, а на славу Бога јединога.
  2. Хвала од срца...хвала много....велика сатисфакција сте нам Ви драги пријатељи..)
  3. Када сам основао страницу "Не псуј Бога", прије скоро двије године, морам да признам, нисам ни помишљао о оволиком успјеху. Од самог почетка па до дана данашњих задатак странице и њених уређивача се није мјењао, остао је исти, аједини задатак је ширење ЈЕванђеља, ширење вјере наше Православне. Ја као појединац неби могао сам ништа, зато су ту људи који су ми несебично помагали и помажу да страницу уређујемо на прави начин. Човјек који је уложио огроман рад, пожртвовање и труд у овом нашем послу је Никола Станоев, администратор и уредник странице. Момак, кога нажалост још увијек нисам лично упознао, безусловно се труди да сваким даном више и више ширимо ријеч Бога јединога. Поруке светих Отаца које Никола прави у аудио запису помогле су многима, много пута се сјетим неке од њих и много пута су ми лично помогле. Поред колеге Николе ту је и остала екипа, свештеник Иван Цветковић, са којим смо на обострану радост склопили сарадњу, ту је и брат Роман Маринковић, који нам технички помаже рад странице. Морам да истакнем врло важну ствар а то је да ми имамо јасан мотив зашто све ово радимо, а то је љубав. Не правимо разлику међу људима по вјери, нацији, боји коже исл, сви смо од Бога, и само ако будемо имали међусобне љубави успјећемо заједно. Нека би Господ подарио свакога добра свима нама, и нека би опростио сагрешења наша и ближњих наших, и опроштај и отпуштење гријехова, и живот вјечни даровао. Амин
  4. Покајте се јер се приближи Царство Небеско, ријечима светога Јована Претече и Крститеља Господњег, почећу да пишем о задатку који сви морамо да испуњавамо, како би наша душа могла да заузме своје мјесто у рајским насељима, а то је Света Тајна Покајања и Исповјести. Након „ људског пада“, то јесте након сагрешења наших прародитеља Адама и Еве, сви људи постадоше смртни, гријеси се тако нагомилаваше, скупљаше, па тако се деси да Господ уништи градове Содом и Гомор, о чему нам свједоче старозавјетне Књиге о постању. „Тада пусти Господ, на Содом и Гомор, од Господа с неба дажд од сумпора и затре оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род људски“ (1. Мојсијева 19, 24.25) Господ Исус Христос, установивши Свету Тајну Причешћа, даде нама људима шансу да се спасимо упркос нашим гријеховима, које чинимо свакодневно. Прије самог Светог Причешћа сваки вијерник треба да се покаје и исповједи своме духовном оцу, тј свештеном лицу, како би достојно пришли Светој Чаши и достојно са страхом Божијим и покајањем сјединили се са Пресветим Тијелом и Пречистом Крвљу Христовом. Исповједати се можемо и морамо не само када хоћемо да се причешћујемо, већ чешће, јер сваким даном гријешимо, у сваком тренутку направимо нешто лоше, а да можда тога и нисмо свјесни. Прије саме исповјести сваки Хришћанин треба да се потруди и да се сјети свих својих гријехова које је починио а које није исповједио, не само оних које је починио послије задње исповјести него и оних који су остали у забораву. Људи су често у дилеми па се муче питањима, „Како ћу ја отићи пред свештеника па му рећи своје грешке“, што је јако лоше. Требамо да знамо да је свештеник приликом Свете Тајне Исповјести посредник између Бога и нас. Морамо да схватимо да гријехове не исповједамо њему, човјеку, него Богу који директно гледа у срце наше, Њему који све те наше гријехове добро зна, али тражи да ми сами то признамо. Неки се пак и стиде свог духовног оца па их мучи питање, шта ће ми рећи након исповјести, шта ће мислити о мени, како ће ме гледати?! Напротив, не требамо се стидити свог духовног оца нити правити баук од тога шта ће нам рећи након исповјести, наш духовни отац ће само умножити љубав и поштовање према нама из разлога што смо смогли снаге да исповједимо гријехе своје, из разлога што смо отворено све признали, далеко ће већу љубав гајити према нама. Не требамо се стидити свог духовног оца. Ако ли се ми њега будемо стидили па не кажемо нешто што имамо, замислите само како ћемо се тек стидити на Суду, кад се сви наши гријеси неокајани покажу пред Лицем Божијим, пред анђелима, арханђелима, свим угодницима Божијим и свим људима, познатим и непознатим? Свети Јован Златоусти каже „ Не треба рећи сагријешио сам, или грешан сам, но и све видове гријеха треба изјавити“ Приликом исповјести ни у ком случају не смијемо себе оправдавати, па говорити сви људи су грешни, сви гријешимо, па нисам ја крив исл...без икаквог оправдања требамо да станемо и признамо своје гријехове, без икаквих аргумената којима покушавамо умањити гријех. Не требамо ни у ком случају себе оправдавати, него што више окривљивати. На исповјести што се више будемо правдали тиме ћемо бити мање оправдани, а што више себе осудимо и окривимо, Бог ће нас више наградити и оправдати гријехе наше. Нипошто не смијемо осуђивати некога приликом исповјести, па да кажемо, е нисам као онај тамо неки, не убијам, не крадем, не отимам исл...није ли то само осуђивање, и није ли то само свједочење оних ријечи из Светога Писма „ Видиш трн у оку брата свога а не видиш брвно у своме оку“.Прво требамо извадити брвно из ока свога прије него ли осудимо брата свога и нешто лоше кажемо ради трна у оку његовоме. Свим срцем својим и свом душом својом требамо да се исповједамо, не само хладнокрвно да тек тако кажемо своје гријехе. Са тугом, скрушена срца требамо се кајати, да би Отац наш небески видио наше покајање, нашу жртву и да би нам подарио истински опрост и отпуштање гријехова. Исповједати гријехе своје треба са вјером у Господа Христа, јер само вјерујући у Њега можемо добити опроштај. Често људи кажу, „ето дођем у цркву на Свету Литургију, хоћу да се исповједим, а свештеник ме исповједи на брзака“, то се често дешава, па онда неисповјеђени приступимо Светој Тајни Причешћа. Да нам се неби десило тако нешто, можемо доћи и прије свете Литургије па се исповједити, или дан прије. Требамо да се исповједамо јако често. Требали би да имамо свог духовног оца, тј свештено лице које води наш духовни живот, прати наше духовно узрастање, дијели нам савјете како да се боримо са искушењима, како да се спасимо. На нама самима је код кога ћемо се исповједати и кога ћемо узети за суховног оца. Мој лични савјет је, да изаберемо човјека који предано са великом љубављу и страхом Божијим обавља своју најузвишенију људску дужност, свештеника, човјека у којег имамо повјерење, који ће нас посавјетовати. Јер је људима и то препрека па често кажемо „ Е како ћу ја код њега на исповјест он ме не воли, немам комуникацију са њим“ исл. Дакле Црква нам дозвољава да сами изаберемо. Не могу а да не поменем изјаву једног момка, иначе мог доброг пријатеља. Тако, нешто смо причали о црквеним стварима, ја му поменух исповјест (овом приликом нећу навести његово право име и презиме) -Знаш пријатељу врло важно се и исповједати, гријешимо свакодневно, на сваком мјесту, рекох му... - Ма никад ти ја нисам ишао на исповјест. Вјерник сам, поштујем све, али што се тога тиче нисам никад, одговара ми поприлично смирен, међутим, наводим му неке од гријехова, које је сигурно починио, а које треба да исповједи... -Сви имамо много гријехова, неко мањих неко већих, посвађали смо се са родитељима, осудили некога, пожељели нешто што је туђе, осуђивали у више наврата исл.. -Ееее мој пријатељу, ја кад би отишо да се исповједам мого би два дана непрекидно да причам. Тешко оном попу код којег би ја отишо да се исповједам...са смијехом ми одговори - Ма ја ти имам гријехова толико, да кад би се попаковали у пакете и фино сложили неби их могао шлепер одвући... одговорих му Након овог разговора, мало сам пријатељу приближио Свету тајну исповјести, испричавши му и лични примјер, и чврсто га увјеравајући да то није никакав баук, отићи на исповјест. Ипак, било је ефекта, бар минималног, одлучио је да ће ићи, само још није спреман. Можда се прелама у одабиру, којег свештеника изабрати, који је „најиздржљивији“ да слуша два дана непрекидно његову исповјест, како сам каже. Сјећам се, своје прве исповјести, дубинске, „праве“, која је била, нажалост, не тако давно, фебруара мјесеца 2011. године. Кад кажем нажалост мислим на огромно вријеме које је протекло а да сам се тек одлучио на тај велики корак. До тада сам се исповједао наравно, али све се сводило на она питање свештеника „Јеси ли постио“, „Слушаш ли родитеље“ „Имаш ли шта рећи“. И наравно, сва питања бјеху позитивног одговора, сем овог задњег „Имаш ли шта рећи“, ту сам увијек шкрт и себичан на одговору био, промрмљајући пар ријечи, али никад нисам што наш народ каже отворио душу и причао. Немам оправдање, немам аргумент који би ме оправдао зашто сам то радио, зашто сам тако много гријешио. Са пријатељима, врло често причам о духовним стварима, о Цркви, Богу исл, некада они слушају мене, некад ја њих, али све у свему ове теме су не тако ријетко заступљене у нашим разговорима. Једне прилике, на кафи, започесмо причу сличне тематике, Црква, духовни живот, дођосмо и до исповједања. Ријеч по ријеч, испоставило се да нико од нас никада није ишао на исповјест, на онај прави начин. Ту вече смо, без имало оклијевања, одлучили ићи, како ја волим да кажем, на „духовни преглед“. Наравно, одмах су се јавила стандардна питања „Па шта ћу му рећи“; „Како ћу му рећи“, било је ту и добро познатих изјава „Ма мене срамота“ и оно по нама најважније код кога ићи на духовни преглед. Једногласно одлучисмо да идемо у манастир Светога Саве у Вишеграду, код Оца Симеона. Разлози су били ти што смо се већ са њим познавали и што смо успоставили пријатељски однос, из тога разлога нам је дјеловало прихватљиво. Лако смо се договорили, и чврсто одлучили да идемо пут Вишеграда, тачније на Горњу Лијеску, подно планине Сјемећ. Уторак, рано јутро, фебруарски мраз стеже, леди се све. Никола, Миљан и ја, као „вођа пута“ кренули смо ка Вишеграду. Ни мало није било лако прећи Романију, хладни вјетар завитлавао је сњежне пахуље. По романијском пољу сијају као кристали простране ливаде оковане ледом и снијегом. Мало по мало, приближавали смо се одредишту, манастиру. На неких пар километара од самог манастира, некако смо се сви ућутали, по коју ријеч смо до тада проговорили, али како смо прилазили ближе утихнуле су и те ријечи. Чуло се само пуцкетање смрзнутог снијега и леда по цести. Коначно, стигосмо. Идеја коју смо заједнички, једногласно подржали, Николи и Миљану се сада и није баш допала. „Ајмо се ми вратит“, „Ма ја ћу други пут да се исповједам“..коментарисали су. Ни мени, морам признати, није било баш једноставно, али нисам коментарисао. Мислим сам у себи, „још ако и ја кренем да кукам, бићемо бржи од тамо него одавде“. Но, ипак дођосмо пред манастир, на самом улазу у манастирску порту, љубазно нас дочега настојатељ манастира отац Симеон (Перенчевић), испоздрављасмо се и заједно са њим се упутисмо ка манастирском конаку, јер је напољу било исувише хладно, оштри планински вјетар са свих страна је шибао, нагонио сузе у очи а образима давао неку посебну црвену боју. Након што се мало згријасмо, и одморисмо од пута, отац Симеон запита „Ајмо, ко је први“ мислећи ко ће први да се исповједа. Сви се ућутали, ко да нико чуо није. Погледа ме Симеон, са благим осмјехом рече, ај ти први. Док Никола и Миљан са Стефаном, сабратом манастира, настављају причу, устајем иза стола и полазим ка вратима за Симеоном. Од просторије гдје смо били па до цркве има неких двадесетак метара, идем лагано, без имало журбе, пресабирајући мисли, шта рећи, како, одакле почети. Игуман, откључава врата, док му мантију завитлава хладни вјетар. Улазимо у мало парче неба на зрмљи, у црквицу посвећену Спаљивању моштију Светога Саве, игуман цјелива централну икону, за њим и ја. Затим одлази у олтар, да узме епитрахиљ. -Игумане, мени је ово први пут да сам на правој исповјести, никада до сад нисам, рекох му - Ајде бајо (игуману је узречица да каже бајо, кад са нама прича), само полако, немаш разлога да се бојиш...приђе ми и онако очински ме загрли. Охрабрише ме много ове његове ријечи. Приђох икони Христа Спаситеља, цјелавих је и погех главу затим ми игуман стави епитрахиљ на главу. Очита молитве прије исповјести, осјени ме крстом, и рече – причај...Помислих у себи, ма игумане би ја, него, не знам одакле да кренем. Почех.....Празна црква, сами ја и Симеон, окружени светим реликвијама, на коју год страну да поглед окренем видим неког од угодника Божијих, видим благи поглед Христа, Мајке Његове...светог Јована и поруку „Покајте се јер се приближи Цартсво Небеско“...Кренуо сам са причом.... Наравно, овдје ћу да се зауставим са даљим детаљисањем. Оно што сам рекао зна Господ и посредник између мене и Њега мој отац духовни Симеон. ...прошле гријехове његове опрости му милосрђем твојим, и као благ и човјекољубив разријеши га од свих гријехова које је изложио пред Тобом. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и у вијек и у вијекове вијекова. Амин.. Изговарао је игуман ријечи молитве прије него што ми је са главе подигао епитрахиљ.Осјени ме крсним знаком и даде ми да цјеливам Крст часни. Придигох главу, погледах у њега, не проговарајући ама баш ништа, као да сам до сада само шутио, као да му ништа нисам говорио, само сам га гледао као да га први пут у животу видим. Потапша ме по рамену, шта си се збунио, упита ме....-ма нисам, не знам....ето сад о мени знате скоро све, не знам како ме сад гледате, какав сам сад у вашим очима...поставих му питања.... – само можеш бити већи, само те више могу волити и цјенити, него што сам до сада, јер си имао храбрости да кажеш гријехове своје. Нек да Бог опроштај и отпуштање....Часним Крстом ме благословивши, рече... Била је то прва моја исповјест, након чега сам и даље наставио да идем....и сада, кад ово пишем, сјетим се гријехова својих, сјетим се ништавила свога, сјетим се ужасног смрада гријеховног, јер сам дубоко свјестан грешака својих. Овом причом, црквеним ријечником речено бесједом, само желим навести како самог себе, тако и све остале на размишљање о потреби исповједања и кајања гријехова које сви чинимо, неко више неко мање, али чинимо. Почео сам бесједу ријечима светога Јована Претече и Крститеља, а завршићу је ријечима великог угодника Божијег светога Оца Николаја Жичког, написаних у Прологу. „Господе милостиви, помози нам да се покајемо прије смрти, да би и ми вјечно живјели. Теби слава и хвала вавијек. Амин.
×
×
  • Create New...