Jump to content

Anette

Члан
  • Број садржаја

    1995
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    1

Репутација активности

  1. Волим
    Anette got a reaction from Milica Bajic in Православље у Африци   
    Сто година Православља у Јужној Африци
    Posted by radiosvetigora in Вијести

    Светлост свете православне вере обасјала је југ афричког континента пре тачно сто година. Тим поводом, другу половину маја 2012. године, Његово Блаженство Патријарх александријски и све Африке Г. Теодор Други провео је у пастирској посети Кејптауну, Јоханесбургу и Преторији (Јужна Африка) и Габорону (Боцвана). У Патријарховој пратњи су се налазили Митрополит Гане Г. Георгије, који је уједно и представник Александријске Патријаршије у Атини и свештеник Атинодорос, представник Александријске Патријаршије на Кипру.
    Патријарх Теодор је у Кејптауну, заједно са својим домаћином, Митрополитом Кејптауна и Добре Наде Г. Сергијем, освештао нови митрополијски храм посвећен Светим мученицима Николају, Рафаилу и Ирини. У Јоханесбургу и Преторији, Његово Блаженство је, са својим домаћином Архиепископом Дамаскином, у грчким парохијама служио Свете Литургије у част великог јубилеја и посетио руску парохију где је служио велико вечерње уочи празника Вазнесења Господњег, а у Габорону је извршио хиротонију и увођење у трон новопостављеног Епископа Боцване Г. Генадија и освештао земљиште на коме ће се, ако Бог да, изградити први православни храм у Боцвани.
    На Патријарховом дочеку код Архиепископа Дамаскина и на богослужењу у руској парохији у Јоханесбургу, учествовао је и представник Српске Православне Цркве у Африци, архимандрит Пантелејмон, заједно са чланом Црквеног Одбора г. Ивом Зечевићем. Патријарх Теодор је обе ове прилике искористио да нагласи снажну духовну везу, блискост и братску љубав међу свим Православним Патријаршијама и њиховим представницима на афричком континенту и свим православним народима у Јужној Африци. У приватном разговору са оцем Пантелејмоном, Његово Блаженство је, поред осталих тема, показао нарочиту забринутост, саосећање и заинтересованост да из прве руке сазна каква је актуелна ситуација на Косову и Метохији, поручивши да се у молитвама увек сећа браће и сестара који страдају на светој српској земљи.
    Представнику Српске Цркве, оцу Пантелејмону, Патријарх Теодор Други је указао нарочиту љубав и част позвавши га, за време свечане трпезе у препуном руском дому, за главни сто где су седели Патријарх, Ариепископи, представник Патријаршије на Кипру и представник Московске Патријаршије. Поред осталих дипломата, представника православних земаља у Јужној Африци, архимандрит Пантелејмон је имао прилику да упозна и новопостављеног Амбасадора Руске Федерације у Јужној Африци, г. Михаила Ивановича Петракова, са којим је провео пријатне тренутке у срдачном и пријатељском разговору.
    Посета Његовог Блаженства Патријарха александријског Г. Теодора Другог, оставила је дубок и благословени траг у душама свих православних хришћана који су учествовали и присуствовали молитвама и удостојили се да чују богомудре, молитвене и богонадахнуте речи овог светог човека, духовног вође православних хришћана који живе у Африци. После једног века Православља у Јужној Африци, овом Патријарховом посетом, Православље још јаче сија: у Јужној Африци и Боцвани се освећују нови храмови и земљишта за изградњу храмова, поставаају се нови Епископи, вероучитељи. Развијају се упоредо и хуманитарне активности: отварају се допунске школе и доводе се лекари из Грчке и са Кипра који ће добровољно помагати локалном становништву.
  2. Волим
    Anette got a reaction from Светислав Павловић in ДОГМАТСКЕ ТЕМЕ - Митрополит пергамски ЈОВАН ЗИЗЈУЛАС   
    Православна Црква постоји и живи унутар историје те пролази кроз њу без губљења свог идентитета. Ово је врло важан аспект Цркве, који при том није напред осигуран. С обзиром да смо сведоци да су неке хришћанске цркве живот у историји започеле истинским идентитетом, а завршиле тако што су промениле свој идентитет, те се с правом питамо да ли су уопште цркве или не, питање идентитета Цркве очигледно захтева велику опрезност.
    И за нас православне ово је опомена коју треба да узмемо са озбиљношћу. Јер, чињеница је да у свеукупној нашој активности, која чини да понекад осећамо самозадовољство, постоји и за нас велика опасност да одступимо од идентитета Цркве, те да више у суштини не будемо Црква, већ нешто друго, то јест једно другачије тело.
    Када кажемо да идентификујемо једно биће, под тим заправо подразумевамо да указујемо на његову различитост, посебност. Другим речима, ми заправо одређујемо оне елементе који нам не дозвољавају да заменимо ово биће неким другим. Тако, кад кажемо, примера ради, да сваки од нас има своју легитимацију код полиције, то управо значи да држава настоји да установи посебност свакога од нас. Са циљем да не дође до замене међу грађанима, држава уписује име, презиме, као и друге податке сваког од нас, штавише, узима и отисак прста. Све ово има за крајњи циљ да се избегне замена једне личности неком другом. Идентификација, дакле, има за циљ посебност, при чему овај идентитет, посебност, никад не може бити апсолутан, те нам то заправо и ствара потешкоће кадажелимо да говоримо о нечијем идентитету. Наиме, сва имена, или пак елементи распознавања, који се садрже у нашим личним картама (занимање, висина и слично), могу се наћи и код више других људи и то поготово данас, посебно ако имамо у виду генетски инжењеринг и у последње време све актуелнији поступак клонирања. Тако, чак ни отисци прстију неће више моћи да осигурају посебност једног бића. Видимо дакле да је врло тешко одредити апсолутну посебност и идентитет једног бића. То што тражимо приликом идентификације нечега, или то што називамо "суштинска разлика", онај је, дакле, елеменат који се тиче само једног одређеног бића и никог другог.
    Mеђу римокатолицима, на пример, постоји тешкоћа идентификовања Цркве пре свега зато што она тамо постоји као пандан државним структурама. На пример, држава Ватикан се појављује као држава у односу на друге државе. Она има своју дипломатију, међународне везе, итд. Штавише, Римокатоличка црква је дошла у искушење да се поистовети политичким партијама, на пример са Хришћанско-Демократском, која је у великој мери исту представљала, како у Италији, тако и у другим земљама. То показује да ова црква верује да може да се поистовети са једном идеологијом, или пак са једним партијским механизмом. Неко, дакле, мисли да ако се црква поистовети са једном политичком снагом, она може да постигне више. Међутим, црква заправо тако само губи свој идентитет. Слично се догађа и са протестантизмом и то управо због његовог бављења актуелним друштвеним и политичким проблемима. Чини се, наиме, да су друштвени проблеми оно што заокупља такозване протестантске цркве, те да је то оно на шта оне усмеравају сву своју активност и интересовање.


    За сваког, дакле, постоји велико искушење оличено у дилеми да ли да се укључи у напоре које чини друштво да би решило своје различите проблеме, или не. Рекао бих чак да се и међу нама православнима у последње време јавља искушење да опонашамо ове западне прототипове.


    Пре него што пређем на тачно лоцирање идентитета Цркве на основу православне еклисиологије, навешћу неколико приступа овом проблему који су, рекао бих врло уобичајени и код нас православних. Ово чиним пре свега зато да бих указао на проблем те да би смо се замислили над одређеним стварима и тако постали опрезнији да не дођемо у ситуацију да изгубимо свој идентитет, тј. идентитет Цркве, а да тога нисмо ни свесни.


    Сагласно ономе што сам рекао на почетку, да би смо дошли до идентитета Цркве, треба да одговоримо на питање који је то, по нашем схватању, централни, најважнији, одлучујући елеменат за Цркву.


    Теоретски гледано, можемо рећи да постоји много елемената који су истовремено једнако важни. У пракси се, међутим, јасно види шта је то што је између свега осталог за нас најважније. На ово ћемо одмах указати.


    У данашњем православном свету при одређењу идентитета Цркве преовлађује, наиме, неколико тенденција. Прва у овом низу је она коју би смо назвали исповедничком или идеолошком тенденцијом у одређењу идентитета Цркве. Шта заправо подразумевам под овим? У складу са овом тенденцијом одлучујући моменат је догматски. Црква се идентификује са скупом идеја које исповеда једна група верујућих људи. То је заправо оно што је названо исповедањем вере. Историјски гледано, ова тенденција почиње од времена сукоба римокатолика и протестаната (дакле углавном од 17. века), када је постављено питање у чему се они заправо међу собом разликују и кад су у ту сврху предочена њихова "исповедања вере". Свака страна је, наиме, својим исповедањем показивала шта прихвата, а шта не од онога што исповеда супротна страна.


    Тада смо и ми православни били принуђени да, под притиском ових околности које су биле доминантне у сукобу између римокатолика и протестаната, изнесемо своја исповедања вере. Тако из тог периода имамо исповедања вере Петра Могиле, Кирила Лукариса, Доситеја Јерусалимског и других. Покушали смо, дакле, и ми да покажемо свој идентитет на основу исповедања вере. Не сумњам у то да је можда било потребно да тако буде. Но, иако су сва ова исповедања важна, питам се ипак да ли је ово основни и одлучујући елеменат који одређује идентитет Православне Цркве. Уз то, ова исповедања вере, као што су то у међувремену и показала теолошка научна истраживања, и нису толико веродостојна. Једна су наиме настала под утицајем римокатолика, као оно Петра Могиле, а друга опет под утицајем протестаната, као што је случај са исповедањем Кирила Лукариса. Коначно, поставља се питање: зар нас и данас не позивају да у оквиру екуменског покрета изложимо и ми наш православни став?


    Сигурно, Црква је увек имала исповедање вере и увек ће га имати и неопходно је да Црква сачува чистоту своје вере и својих догми. Наглашавајући ово, дакле, не желим да кажем да исповедање вере, као и друге ствари које ћу навести, нису неопходне. Питање је, међутим, да ли исповедање вере представља ону својеврсну посебност, централни елеменат, на коме се заснива идентитет Цркве који треба да се нагласи. Постоји, наиме, тенденција у појединим православним круговима да се истакне овај догматски елеменат те да се уздигне у односу на остала црквена догађања. У том случају, неко би могао, на пример, да на основу догмата буде православан, али да ипак буде расколник, то јест да нема никакве везе са својим епископом на пример. Пошто је сву тежину пренео на исповедање вере, заборавио је оно друго и зато верује да је он у праву и да исправно идентификује Православно Цркву. Хоћу дакле да кажем да постоји опасност од оваквог једностраног пренаглашавања догмата вере.


    Други аспект који је свим православним од одлучујуће важности за биће Цркве јест мисионарство. Тако, према овој тенденцији у одређењу идентитета Цркве, догматски аспект није толико важан, колико је важна проповед и стварање свесних хришћана. Тежиште, дакле, овде пада на амвон или слушаоницу - учионицу. Ово је, наиме, карактеристика протестантизма који је усредсређен за проповед, а на штету Св. Литургије. Тако су се код нас, управо зато што је тежиште пренето на проповед, појавиле и одређене литургијске неправилности. Наводим вам као карактеристичан пример премештање проповеди са места које је заузимала у Св. Литургији, после читања Св. Јеванђеља, на место за време Причешћа. То се десило, а и данас се практикује, под изговором да "тада долази народ". Дакле, неко мисли да је циљ Св. Литургије тобоже да се чује проповед. Иако ово није циљ Св. Литургије, ипак се на основу оваквог схватања и праксе добија утисак да је проповед оно што је основно. Нека верник, дакле, изгуби и целу Св. Литургију, али то што је важно, по схватању ових, јесте да не изгуби проповед. Ми смо у Грчкој, сећам се још из детињства, имали проповеднике који су обилазили храмове и проповедали, и то по три пута у току истог јутра. Они су, иако нису ни били присутни на Св. Литургији онако како треба, ипак веровали да чине најважнију ствар тиме што су проповедали.


    Пазите, напомињем и сада и напомињаћу и даље током овог свог излагања, да све ово што наводим не значи и да одбацујем. Оно, међутим, што желим да нагласим, то је да не треба ове елементе саме по себи да узводимо на ниво одлучујућих за идентитет Цркве. Но, у сваком случају, оваква тенденција ипак постоји.


    Трећа тенденција, то јест угао гледања из кога неко посматра идентитет Цркве, јесте, да је тако назовемо, морална, а назвао бих је још моралистичка тенденција. Сагласно овом гледишту, морал. схваћен у најширем значењу ове речи, а то значи као држање моралних закона и као одређени однос према другима, у преимућству је над осталим елементима у цркви. Продукт ове тенденције је друштвени активизам (наглашавање друштве делатности Цркве) и пуританска побожност (уз готово искључиво наглашавање сексуалног морала). Тако се Црква, по заговорницима ове тенденције у посматрању њеног идентитета, поистовећује са онима који су у друштву "како треба" и који су "морално исправни". Опасност која вреба у наведеном случају лежи у томе да Црква престане да буде та која у својим недрима има и грешнике, при чему још може и да се створи утисак да су одређени људи у Цркви безгрешни. Много је православних који посматрају Цркву управо из овог угла. тако не само црквени људи, већ и они који то нису, сматрају да Црква јесте и да треба да буде место моралног савршенства уз шире значење тог појма.


    Коначно, постоји још једна тенденција у савременој православној Цркви у посматрању њеног идентитета коју би смо могли да назовемо терапеутском или психолошком. У складу са овом тенденцијом, подвлачи се својство Цркве као болнице (овај израз се, наиме, данас често чује у Цркви) у којој се спроводи терапија против страсти, даје психички мир и томе слично. Тако се, за разлику од оних за које се идентитет Цркве налази у исповедању вере, проповеди или моралу, за ове суштина Цркве налази пре свега у Св. Тајни исповести и монаштву. Прототип Цркве, њена суштина, за ове је, дакле, монах, а најважнија Св. Тајна исповест. Појам "старца-духовника" постаје важнији и од епископа и од проповедника и од теолога. Управо зато данас на богословским школама имамо студенте који имају своје духовнике које слушају, а имају и своје професоре које не слушају. Тачније, они своје професоре слушају само утолико што присуствују њиховим предавањима да би добили оцену и диплому. У суштини, оно што им говори професор, они ће пренети свом духовнику на разматрање и његов суд, или просто одбацити зато што их то не интересује. Њима је, заправо, важно само оно што каже њихов духовник. Постоји, дакле, и овакав аспект са ког се идентификује Црква. У наведеном случају рекао бих да је присутна наглашена опасност од губљења црквеног идентитета.


    Оно што је потребно нагласити у контексту сваког од наведених аспеката јесте то да све што је претходно о њима речено не значи да сваки од њих нема места у Цркви. Напротив, сви они имају места у Цркви. Проблем је, међутим, у томе где ће се поставити њено тежиште. Када се деси да један од ових аспеката постане одлучујући елеменат, и кад добије превагу над осталима, он на тај начин постаје од искључиве важности за свештеника и верника у Цркви. Ове тенденције које сам навео, а које теже да одреде идентитет Цркве, стварају одређене проблеме, те бих на њих управо и хтео да укажем како би смо видели да заиста постоји опасност да Црква изгуби свој идентитет уколико ове елементе употребимо као одлучујуће у идентификовању Цркве.


    Узмимо најпре у разматрање исповедање вере. Ако се исповедање вере, везано за догмате, одвоји од осталог живота Цркве, оно тада постаје идеологија. Сви догмати су донешени са једним циљем: да уведу верне у Цркву, у Божанско Причешће. У прилог овоме погледајмо одлуке Васељенских Сабора. Све оне се, наиме, завршавају анатемизмима, то јест одлучењем од Божанскког Причешћа оних који су осуђени. Дакле, јединство у вери није крајњи циљ, него предуслов, док је крајњи циљ заправо евхаристијска заједница.


    Што се пак тиче мисионарског аспекта, јасно је да је он одувек био основна карактеристика протестантске еклисиологије. Овај аспект, наиме, потцењује Св. Тајне црквене чинове (епископа и друге).


    У односу на морални аспект, опасност која се зачиње и претендује да се развије, јесте опасност од фарисејства и јуридичког односа према спасењу. Овај начин гледања на идентитет Цркве представља Цркву као заједницу "чистих", при чему се заборавља да су у Цркви и грешници, те да је за православно схватање светости карактеристично управо оно што изражава молитва Св. Јефрема коју специјално читамо на богослужењима Велике Четрдесетнице, а која каже: "О, Господе, даруј ми да спознам своја сагрешења и да не осуђујем брата свога".


    Између осталог не треба заборавити ни то да се дешава да критеријуме моралности задовољавају више они који су изван Цркве, него они који су унутар ње. И ово није случа само данас, одувек је то постојало. Кад Св. Апостол Павле пише Галатима и каже: "ако један другога уједате и прождирете. гледајте да се међусобно не истребите"(Гал.5,15), онда можете замислити која је нетрпељивост владала међу хришћанима у Галатији. Другим речима, унутар црквене заједнице се не упражњава увек морално савршенство, какво се понекад може срестимеђу неверујућима. Зато данас неверујући често осуђују Цркву и наводе своје моралне врлине које су веће него што то могу црквени људи да покажу. Ако је Црква једна морална институција, тада засигурно она не оправдава своје постојање, те не може бити да је то њен идентитет.


    На крају, са стране терапеутског гледишта проблем лежи у томе што постоји опасност да завршимо у психолошком индивидуализму. Ово је врло опасно. Сведоци сте да се оваквим схватањем Цркве сваки од верника везује за једну одређену личност, за такозване "старце", те да се брине за своје индивидуално спасење, а да запоставља Цркву као заједницу не осећа себе као члана те заједнице. Губи се, дакле, појам о Цркви као заједници, па Црква постаје више једно "лично", тачније индивидуално, психолошко искуство. Пошто на овај начин циљ постаје "да се ја осећам добро, да имам свој мир" и слично, ствара се једна врста хришћана који суштински и нису чланови Цркве. Уосталом, и морал и психолошки мир могао би неко да нађе и изван Цркве, ако би, на пример, отишао неком будистичком гуруу. И није мало оних који уточиште налазе у некој од источњачких религија. Чињеница да источњачке религије данас цветају управо на просторима Запада говори о томе да западно хришћанство није тражило да нађе ништа друго осим индивидуалног, психолошког мира и задовољства. Ако му то не нуди свештеник у његовој парохији, он онда одлази код гуруа који је спреман да му понуди своју помоћ, вршећи на тај начин проселитизам. Дакле, не би требало да Црква постане место "гуруа".


    Навео сам вам све ове опасности да би сте видели да проблем идентитета није нимало једноставан, те да је пут до њега исувише опасан и клизав.


    Сада ћу покушати да вам представим православни приступ проблему идентитета Цркве, наглашавајући поново да је све ово о чему сам досд говорио, то јест о догми, мисионарству, моралу, проповеди, терапији и друго такође важно. Међутим, ништа од овога не одређује идентитет Цркве. Тачније, ако се све ово не оцрквени, не може бити прихваћено као црквени елеменат.


    Суштинско питање заправо гласи: на који начин се оцрквењују сви ови елементи, на који начин постају Црква, на који начин сви ми постајемо Црква? Да би смо одговорили на ово питање, узећемо у помоћ два водича: Св. Писмо и Св. Оце с једне стране, а ја бих додао, и то сматрам веома важним, и свест нашег православног народа.


    Верујем да је наш православни народ, на неки начин, боље сачувао своје православље него наши теолози и наши теологија, тачније академска теологија, боље него поједини вођи Цркве, духовни вођи, било да су то проповедници, духовници или било шта друго. Зато хоћу да употребим и ово као извор одакле ћемо црпети одговор на питање како постајемо Црква и како све постаје Црква. Само тако ћемо, наиме, одговорити на питање шта је идентитет Цркве.


    У Првој посланиции Коринћанима Св. Апостол Павле употребљава израз Црква, но као што сам и у другим приликама наглашавао, он тамо прави једну интересантну везу између израза Црква и сабрања верних ради приношења Св. Евхаристије. Св. Апостол Павле каже: "када се сабирате у Цркву", и под тим подразумева и објашњава "када се скупљате да принесете Св. Евхаристију". Очигледно да постоји нека веза у схватању Св. Апостола Павла између тога што назива Црквом и онога што назива "сабрање да би се извршила Св. Евхаристија". Зато се израз Црква углавном употребњава да означи помесну Цркву, при чему се, наравно, употребљава и за васељенску Цркву. Међутим, врло јр важно да је и Св. Евхаристија добила име Црква.


    Исто се даље примећује и код Св. Игнатија Антиохијског, Св. Иринеја Лионског, Св. Кипријана, Св. Максима Исповедника у 7. веку, и тако све до Св. Николе Кавасиле у 14. веку. код кога први пут налазимо и дефиницију Цркве. У светоотачким списима, наиме, не налазимо дефиницију Цркве. Међутим, Св. Никола Кавасила покушава да нам покаже шта је Црква, па нам каже "да се Црква пројављује", то јест идентификије, "у Св. Тајнама". Он затим детаљније одређује шта подразумева под изразом "у Св. Тајнама", те пише: "ако неко може да види Цркву, неће видети ништа друго до Тело Господње". И категоричан је у томе те зато ставља реч "само Тело Господње", што ће рећи Божанску Евхаристију по наставља: "Уопште није чудно то да неко поистовећује Цркву са Св. Тајнама". Када пак каже "тајне", као што се и види из одељка који сам вам навео, ова реч не значи то што данас подразумевамо када кажемо тајне, то јест не седам тајни, него Божанствену Евхаристију, једнако као што иначе кажемо "животворне Тајне" на Св. Литургији, а то значи да се употребљава у множини оно што данас називамо Тајна Св. Евхаристије.


    Ове речи, дакле, значе да се суштина Цркве открива у Св. Евхаристији. Зато је карактеристично и веома важно и то што наш народ каже "идемо у Цркву", подразумевајући заправо под тим да иде на Св. Литургију. Храм је назван Црквом зато што је место на коме се служи Св. Литургија. Стога неће бити претерано ако кажемо да из овог угла посматрано, дакле, кроз евхаристијско сабрање, можемо видети прави идентитет Цркве.


    Но, шта значи ово? Конкретније, то пре свега значи да сви ови елементи које смо побројали, - догмати, проповед, исповест, морални живот, мисионарство треба да су усмерени ка Св. Евхаристији, јер у противном немају никаквог смисла, то јест нису црквени елементи, нису Црква. Друго, ово значи да претстојатељ овог евхаристијског сабрања, односно епископу чије се име и служи Св. Литургија по парохијама, постаје центар из кога произилазе све ове активности Цркве. Није нимало случајно да је епископ постао критеријум црквености. Другим речима, епископ је тај који одлучује да ли је неко члан Цркве или не. То при том није због тога што су некада тако одлучили да буде, већ због тога што је он као предстојатељ Св. Евхаристије тај од кога почиње целокупан живот Цркве. Узмите, примера ради, рукоположење. Зашто једино епископ рукополаже? Зато што једино ако је од епископа, служба која се даје рукоположеноме постаје црквена служба.


    Да ли сте икад помислили зашто хиротонија, рукоположење, никад не бива мимо Св. Евхаристије? Због чега не може епископ да изврши рукоположење мимо Св. Евхаристије, кад сами често наглашавамо апостолско прејемство, то јест чињеницу да епископ има власт да предаје благодат свештенства и друго? Наиме, када би се овде заиста радило просто и једино о власти, тада би епископ могао да рукоположи неког и у својој канцеларији, те да на тај начин преда некоме благодат коју има добивши је од Св. Апостола као њихов наследник.


    Чињеница да епископ рукополаже једино на Св. Евхаристији, то јест онда када је народ сабран у Евхаристији а не на било ком другом сабрању, указује управо на то да епископ. службом предстојатеља Св. Евхаристије, као предстојатељ и раздаје дарове Духа Светога.


    Други важан закључак који произилази из идентификације Цркве поматране кроз Св. Евхаристију јесте то што на овај начин схватамо Цркву као ону која је у свету, али која није од овога света. То значи да се Црква креће кроз историју, те као што је Св. Евхаристија икона Царства Божијег, икона будућег века, тако и Црква има своје биће, своју истиску реалност, у Царству Божијем. Она, дакле, није просто једна историјска творевина, није производ историје. Она је производ Царства Божијег које се на овај начин одсликава (иконизује) у историји. Зато се Црква у старим текстовима, у Св. Писму, код апостолских Отаца, и назива странствујућом (на грчком "парикија", а на српском парохија). Тако се, на пример, за Цркву у престоници Царства каже да је "странствујућа у Риму". Израз "странствујућа" употребљен за Цркву заправо значи да она није органски део ове историјске реалности, већ да је она нешто есхатолошко, да је она која долази из есхатона и живи ("парики") овде у историји и у свету.


    Црква, дакле, треба да схвати да она није једна светска творевина, већ да се њен идентитет налази у есхатологији, у Царству Божијем, те да све што чини у историји треба да има своје усмерење, да добије свој смисао, од крајњег циља за који је и створен, а то је Царство Божије.


    Зато за Св. Литургији доминира васкрсни карактер, као да је присутно Царство Божије у свету. Ово и треба да сачувамо са великом пажњом, јер ако изгубимо идентитет Св. Евхаристије, у опасности смо да изгубимо и идентитет саме Цркве. Ова узајамна зависност Цркве и Св. Евхаристије не ствара некакву евхаристијску искључивост, евхаристијски монизам, како то називају многи, то јест наглашавање једног елемента на штету других. Овде се заправо ради о тачки гледишта из које и све остало добија смисао. Наиме, други елементи се не укидају, већ добијају смисао у односу на Св. Литургију, јер се у њој освећују, у њој благосиљају, у њој постају сви Црква. Ако се пак издвоје од Св. Литургије, нису Црква.


    Завршио бих указујући на опасност која постоји ако не будемо довољно опрезни као Црква. Та опасност је двојака. Прва опасност је од секуларизације (посветовњачења) Цркве. Другим речима, ради се о опасности да Црква заборави на свој есхатолошки идентитет, то јест да исцрпи свој идентитет у својим историјским активностима, да буде апсорбована од стране ових активности толико да заборави да се Црква не исцрпљује у границама историје. Укратко, друштвено ангажовање, ангажовање на пољу мисионарства, чак и да искоренимо своје страсти и духовно узнапредујемо, како кажу, све то, ако не буде прошло кроз Цркву која ће све ово поставити под призму не историје већ есхатологије, Царства Божијег, остаће само прапорци који звече.


    Друга опасност је оно што бисмо могли назвати поистовећењем историје са есхатологијом. То је, на неки начин, друга крајност у односу на секуларизам. Тако у овом случају постоји наиме опасност да се Црква задовољи оним што има у историји, својим Тајнама, својим духовним искуством, те да престане да ишчекује долазак Царства Божијег. У питању је врло велика опасност, присутна код многих православних. Наиме, чини се да данас као да заборављамо да не можемо ми преокренути историју у Царство Божије. Царство Божије ће доћи када Бог то буде хтео, "неочекивано", не можемо рећи кад и како, и зато све што имамо и што поседујемо у Цркви, духовна блага, нису никад довољна.


    Потребно је дакле да ишчекујемо Царство Божије. Но, на жалост, ми смо изгубили ту димензију нестрпљивог очекивања Царства Божијег, изгубили смо оно што се садржи у речима "маран атха", то јест "дођи Господе, када ћеш доћи". Није нам стало ни до чега више, свега имамо, и то посебно ми православни који често мислимо да још од сад живимо у Рају, те да зато уопште није потребно да се збуде Други Долазак. То су понеке од девијација које може свако да уочи ако добро загледа куда и како смо се упутили.


    Дакле, од секуларизма можемо доћи у другу крајност, у ону у којој је историја већ од сада Царство Божије, те да тако заборавимо да је Црква, њен идентитет, једна непрестана борба, да је оно за шта је Кулман рекао "већ јесте, али још не". Ово заправо значи да је црква стешњена између историје и есхатона, те да све што чини, чини управо у ишчекивању свога пуног идентитета који ће се открити у Царству Божијем.


    Коначно, овакав начин гледања на идентитет Цркве утемељиће у нама један другачији однос и приликом нашег случења у Цркви. Он ће нам, дакле помоћи да не мислимо да ћемо, радећи за друштво или на духовном пољу, ми створити Царство Божије у историји, то јест да не мислимо да смо урадили нешто велико. Треба, наиме, увек да осећамо да све што чинимо, чинимо ад ферендум, у односу на Царство Божије које ће установити једино Бог. Конкретно, ово чини релативним и делатност Цркве, чинећи је заправо смиренијом у свету, али истовремено и сигурнијом да неће никада бити понешена историјским струјама, струјама овога света.

    СПЦ
  3. Волим
  4. Волим
    Anette је реаговао/ла на GeniusAtWork у Kristofer, jedini Amiš u Srbiji, živi u Niškoj Banji   
    Управо. Ја сам из Ниша, у граду има колко 'оћеш странаца, нон-стоп на улици чујем енглески, немачки...понекад и грчки и руски. Кинеза исто има баш пуно, стално налећем на њихове туристе, сликају и разгледају унаоколо (у ствари нисам ни сигуран да су баш Кинези, углавном су дефинитивно из неке далекоисточне земље ). Ствар је у његовом изгледу, и неки локалац да тако изгледа, исто би га сви гледали и деца показивала прстом на њега.
     

  5. Волим
    Anette је реаговао/ла на о.Небојша у Kristofer, jedini Amiš u Srbiji, živi u Niškoj Banji   
    Ово нема везе са здравом памећу. Никоме на челу не пише да је странац, ставр је у у бради и шеширу. И шта је сурово ако дијете упери прст у некога и смије се ?
    И како он води књиге и пише за часописе, ако не користи ел.енергију, па ни компјутер ?
  6. Волим
    Anette је реаговао/ла на Жељко у Da li se u Srbiji samuje zbog nerealnih očekivanja?   
    То ти је оно кад си на пример наркоман 10 година и покушаваш да се отргнеш из тог света ал не иде. Па некако набасаш на цркву па те онда зилоти убеђују да си недостојан да се причестиш. Па на крају налетиш на неког ко ти ипак објасни да су сви недостојни једнако колико и ти па се ипак причешћују. Приђеш путиру једног дана, причестиш се, тело Христово примиш, извор бесмртности окусиш и окусиш и видиш да је благ Господ. Осетиш колико је благ Господ који је створио васиону( васељену) и све што постоји у свемиру. Схватиш и осетиш колико је благ Онај који је најмоћнији. Тад схватиш и осетиш да Он може бити благ јер је љубав. Иако моћан ипак благ. И не тера никога на џихад. И онда после тога и ти тако волиш све одреда и цвеће и дрвеће и људе ( које је иначе најтеже волети). 
  7. Волим
    Anette је реаговао/ла на ВИЛМА у Da li se u Srbiji samuje zbog nerealnih očekivanja?   
    I koliko dece koja će svašta gledati u takvoj porodici gde su roditelji silom spojeni ?
     
     
    Sve mislim da se ipak samo šališ...Nadam se bar.
  8. Волим
    Anette је реаговао/ла на ВИЛМА у Da li se u Srbiji samuje zbog nerealnih očekivanja?   
    Prvi i obavezni filter svakako je da nije lezilebović i parazit koji hoće da bude izdržavan.
     
    Kako tolike žene nađu posao, a muškarci jadni ne uspevaju ? Trt !
  9. Волим
    Anette је реаговао/ла на ВИЛМА у Da li se u Srbiji samuje zbog nerealnih očekivanja?   
    Koja bi to katastrofa bila,koliko unesrećenih ljudi...
  10. Волим
    Anette је реаговао/ла на Дејан у Da li se u Srbiji samuje zbog nerealnih očekivanja?   
    Stav da smo najbolji, najpametniji i najlepši negativno utiče na veze. Dok pričaju da traže „normalnog“, mnoge devojke zeleno svetlo daju samo zgodnom, bogatom i obrazovanom
            Ogledalce iz bajke "Snežana i sedam patuljaka" ima mnogo posla u 21. veku. Malo-malo, pa neka "kraljica" od njega zatraži odgovor na retoričko pitanje "Kaži mi na svetu najlepši ko je". Izgleda da je ogledalce shvatilo da istina nigde ne vodi, jer svuda oko nas su "kraljice", uverene da su najlepše, najpametnije i najbolje na svetu.
      Kada jedna takva savršena "kraljica" krene u potragu za kraljem, nije ni čudo da u glavi ima spisak zahteva koje ni Čarobnjak iz Oza ne može da ispuni. I na kraju završi sama ili kao junakinja stare dobre izreke "Izbirač naiće na otirač".
    Nerealna, odnosno previsoka očekivanja od partnera jedan su od razloga što u Srbiji ima toliko samaca. Mada će mnogi momci i devojke reći da za vezu ili brak traže samo nekog normalnog, kad se malo zagrebe ispod tog opisa, dođe se do znatno drugačije slike.
    Zgodan, situiran, ali ne cicija, osećajan, ali da bude i mačo, romantičan, ali praktičan, duhovit, obrazovan, sposoban, ali pažljiv - neki su od kriterijuma koje pripadnici jačeg pola treba da zadovolje. Kao da većina devojaka cilja onih deset odsto, koji ispunjavaju sve gore navedene kriterijume. Kada im priđe neko od preostalih 90 odsto, uglavnom mu nađu „hiljadu“ mana i žale se drugaricama kako ne mogu da nađu dečka. Rečenica „niko mi ne prilazi“, najčešće znači „ne prilazi mi onaj koga ja želim“.
    Ni muškarce nije lako zadovoljiti, pa tako oni žele vitku lepoticu sa oblinama, dobru domaćicu i posvećenu majku, uvek nasmejanu i raspoloženu za igre u spavaćoj sobi, ali i kuhinji. Veliki „frajeri“ ne vide svoje pivske stomake, a nekoj devojci zameraju što ima nekoliko kilograma viška...
    Nije teško utvrditi da li ste oboleli od "kraljevske boljke" - potrebno je "samo" da ponovo uzmete ogledalce i ovaj put, za promenu, pokušate da budete iskreni, pa i surovi prema sebi.
    Sagovornica "Života plus", sociolog i trener emocionalne pismenosti i ličnog rasta Sanja Stanković, primećuje da znak prevelikih očekivanja može biti kad osoba traga za mnoštvom kvaliteta kojima sama ne može da parira.
    - Na primer, neko prosečnog fizičkog izgleda, nižeg socijalnog statusa i osrednje inteligencije želi da osvoji harizmatičnu, atraktivnu i imućnu osobu. U većini društava je prisutna izvesna kompenzacija za određene lične nedostatke. Pa tako, stariji muškarci čeznu da osvoje mlade, privlačne žene. Oni možda mogu očekivati uspeh kod određenog broja žena koje su spremne da trampe visok erotski kapital za izvesne materijalne ugodnosti. Pitanje je, ipak, mogu li takvi partneri dugoročno usrećiti jedni druge - kaže Stankovićeva.
    PRVI KORAK - UPOZNAJTE SEBE Naša sagovornica primećuje da živimo u vremenu kada usled medijske indoktrinacije ne znamo tačno šta se zaista nalazi iza našeg autentičnog "ja". A kada ne poznajemo sebe, ne možemo sa sigurnošću znati ni koje tuđe osobine bi bile kompatibilne sa našima. - Bombardovani smo propagandom o tome kakvi bi trebalo da budemo i šta da očekujemo od partnera. Preduslov za sreću je da najpre spoznamo sebe u svim bojama, svetlijim, ali i tamnijim nijansama, prihvatimo sebe i naučimo da prepoznamo osobu koja je takođe prošla kroz ovakvu vrstu samospoznaje - objašnjava Stankovićeva. Problem je, međutim, što većina ljudi ne postavlja pitanje "Šta ja nudim?" U potrazi za partnerom sa pločicama, ne vidi svoj stomak, dok želja za šarmantnim, duhovitim i zanimljivim princom skriva surovu istinu - da ništa od toga mi nismo. Prema rečima naše sagovornice, mnogi od nas su skloni da u partneru traže ono što im lično nedostaje.
    - Nije retkost da ljudi traže od partnera da dobro zarađuje, da je uzbudljiv, da ih usreći, ali često su to stvari koje nama nedostaju. Ne treba projektovati u očekivanja od partnera ono što nam nedostaje u sopstvenom životu i što sami sebi treba da pružimo. Ukoliko vam nedostaje novac, razmislite o dodatnom poslu. Ako vam fali uzbuđenje, razmotrite kurs salse - savetuje sociolog.
    Lakše je, ipak, tražiti "trn u tuđem oku, nego videti balvan u svom". Holivudske bajke su ovde odigrale značajnu ulogu nudeći nam mnoštvo varijacija na temu kako je Gospođica Savršena pronašla Gospodina Pravog pa su živeli srećno do kraja života. Ako se tome doda i trenutna ekonomska situacija u Srbiji, dobijamo "bingo".
    - Usled sveprisutne kulture siromaštva u Srbiji, ljudi pokušavaju da nadomeste odsustvo osnovnih stvari u svakodnevici, poput pristojnog posla i dostojanstvenog života, uranjajući u fantaziju o idealnom partneru ili savršenoj vezi koja će nadjačati sve neprijatno. Oni čija su uverenja o ljubavi nastala na postulatima holivudizacije, veruju da će neki Hju Grant ili Džulija Roberts jednog dana ušetati u njihov život i uneti smisao - primećuje naša sagovornica.
    Nije zanemarljiv uticaj vaspitanja i stav roditelja "moje dete zaslužuje samo najbolje". Pa kad mamin sin ili tatina princeza odrastu, to najbolje, koje često poistovećuju sa savršenstvom, počinju da traže i u muško-ženskim odnosima.
    „VIKTORIJIN ANĐEO“ SA FEJSBUKA Iskrivljenoj slici o sebi kumuju i društvene mreže. Fotografije koje kačimo na Fejsbuk ili Instagram često su propraćene desetinama lajkova i komentara, poput "Prelepa si". Mada su komentari najčešće kurtoazni i lažni, imaju stvarni uticaj na naš ego, koji raste do granica kada umislimo da smo Viktorijin anđeo ili Apolon koji se spustio među smrtnike. - Potpuno je u redu da neko želi za sebe samo najbolje, ali se neretko u onom šta je "najbolje za nas" krije preuzeto uverenje naših roditelja ili okoline o tome šta je "pravi izbor". Kada se ovakva uverenja nekritički slede, onda osoba ostaje uvek nezadovoljna, neispunjena i bez razumevanja zašto je nesrećna, budući da je uradila sve što je verovala da je potrebno kako bi ostvarila svoje snove. Međutim, kada sledimo nametnute ideale, ne možemo biti istinski srećni ni kada ih konačno ostvarimo - upozorava Stankovićeva.
    Dva su najverovatnija ishoda ove "bajke". Prvi je da će osoba kad zađe u neke godine spustiti kriterijume, uplašena zabog biološkog sata koji neumoljivo kuca i straha od samoće koji se polako prikrada. Tada se nažalost često uverava u tačnost one "izbirač naiđe na otirač". Drugi ishod, podjednako verovatan, je odustajanje od ljubavi.
    - Posledice nerealnih očekivanja mogu se ogledati u čestom konzumiranju novih veza i krugu ponavljanih razočaranja, jer partner nije isporučio "paket osobina ili veština". Podjednako opasna je druga krajnost, povlačenje iz partnerskih relacija i odricanje vrednosti zajedništvu i ljubavi. Ovome su sklone osobe koje će radije u svemu videti potkrepljenje za njihovu tezu da je danas sve interes i da ljubav više ne postoji, nego da izađu iz svoje zone komfora i preuzmu ličnu odgovornost za kvalitet veza koje grade - upozorava Stankovićeva.
     
    http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.303.html:573683-Da-li-se-u-Srbiji-samuje-zbog-nerealnih-ocekivanja
  11. Волим
    Anette је реаговао/ла на Дидим у Đaci neće u muzej ni za 10 dinara po izložbi   
    Шта има ђаке да интересују МУЗЕЈИ??? У којој то генерацији су млади до 18 година испољавали интересовање за школско градиво, школске представе и посете музејима??? Мислим, част изузецима али музеје посећују одрасли образовани људи.
     
    Није ни чудо што су им одредили карту од 10 динара... Што не дају карту од 10 динара за одрасле, нпр. незапослене или студенте?
  12. Волим
    Anette got a reaction from Плутон in E, u ovome vidim Boga (lepotu)   
  13. Волим
    Anette got a reaction from Сања Т. in Манастир Копорин   
    Moja Teklaaaaaaa!!! :wub: :wub: :wub:
  14. Волим
    Anette got a reaction from ST.IVANA in Манастир Копорин   
    Igumanija je mati Ekatarina.
    A ovo jeste otac Sava.
  15. Волим
    Anette је реаговао/ла на zuti car у Волите ли своје свекрве и таште....? :)   
    Ja imam svresen odnos sa tashtom . Ja ne govorim kineski ni tajvanski, ona ne govori engleski ni srpski tako da nemamo ama bas nikakvu komunikaciju .
  16. Волим
    Anette је реаговао/ла на verum est in beer у Последице погрешног тумачења еп. Ј. Зизјуласа   
    Искрено, да ли си некада у животу прочитао нешто од њега (не рачунам интервју)?
  17. Волим
    Anette је реаговао/ла на verum est in beer у Последице погрешног тумачења еп. Ј. Зизјуласа   
    Ма он је Грк, шта се ложите.
     
     
    Слагали, не слагали, човек је мало продрмао "савремену" теологију. То данашњој теологији недостаје.
  18. Волим
    Anette је реаговао/ла на Pontifex Emeritus у Деманти у вези са наводном "суспензијом" Епископа нишког Јована   
    не дирајте проту Милутина, сто ли вам Сајонара и метара сомота! 
  19. Волим
  20. Волим
    Anette је реаговао/ла на Pontifex Emeritus у Деманти у вези са наводном "суспензијом" Епископа нишког Јована   
    обитава.
     
    имаш у Делима сведочанство да су се Павле и Петар озбиљно препирали због Петровог ''лицемерја''. морао је и (Апостолски) Сабор да заседа и реши спор. дакле, немамо право да се саблажњавамо као неке снаше и глумимо пуританце.
  21. Волим
    Anette је реаговао/ла на Лазар Нешић у Деманти у вези са наводном "суспензијом" Епископа нишког Јована   
    @@w.a.mozart, @@Pontifex Emeritus,@@Марио Токовић,@@Jakov Edeski,
    facenew22222222 за ваше постове овде на теми!
     
    Мени је ова вест невероватна. Упамтићу овај дан, тј. Дан! Има Бога!
  22. Волим
    Anette је реаговао/ла на w.a.mozart у Деманти у вези са наводном "суспензијом" Епископа нишког Јована   
    Zašto? Meni je baš lepa vest. Nije da ne volim vladiku Purića, ok mi je skroz ali niko nije iznad Sinoda. Pretpostavimo da Sinod zna šta radi LOL
     
    Ima ona svetootačka - kad vidiš mladog i neiskusnog iskušenika ili monaha kako leti ka nebu, tresni ga o zemlju. Isto to važi i za episkope
  23. Волим
    Anette је реаговао/ла на Pontifex Emeritus у Деманти у вези са наводном "суспензијом" Епископа нишког Јована   
    Јован ударио на неке попове блиске бившем нишком 
  24. Волим
    Anette је реаговао/ла на Crveni Baron у Дочек "Орлића" испред скупштине уз "Оче наш" !   
    Ovo je poruka coveka koji je vodio nase momke do trijumfa i ovo je najlepsi poklon Srbima, i korisniji i lepsi i od zlata.
  25. Волим
    Anette је реаговао/ла на w.a.mozart у Припрема ли се Епархија канадска у егзилу!   
    Симптоматично је то што ни један од владика које је Сабор макнуо не жели да у смирењу поступи по одлуци Сабора. Сви се држе за трон и не пустају. Толико о послушности Цркви - лако је слушати кад ти одлуке одговарају. Онда следи она прича о јединству цркве у епископу бла бла...

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...