Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

LedenaNk

Члан
  • Број садржаја

    18
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    LedenaNk got a reaction from стаклено_око in Da li je grijeh zaljubiti se u svesteno lice ili u svog duhovnika?   
    nije, ali evo od misa pojedini prave slona i osudjuju zenski rod to nije ni malo posteno..

  2. Волим
    LedenaNk је реаговао/ла на w.a.mozart у Sve sto ste htjeli da znate o monastvu istocnom i zapadnom!   
    brate Немањааа,čemu takav ton... slažem se da LedenaNk nije adekvatno komentarisala ali nisi ni ti-gde si ovo pročitao ili čuo,molim te
    da ne bismo offtopikovali evo teme
    https://www.pouke.org...post__p__472651
  3. Волим
    LedenaNk је реаговао/ла на И.стојковић у Da li je grijeh zaljubiti se u svesteno lice ili u svog duhovnika?   
    Можда би се овакви случајеви свели на миноран број, или их уопште не би ни било, кад би најзад почели да примењујемо оно што нас Свети Оци уче, у овом случају, да не тражимо боље духовнике од од својих парохијских свештеника. Кад нас Св.Јован Златоусти пређашње наведено учи, и додаје да никад не заборавимо колика је одговорност свештеника пред Господом, ми не тражимо бољег духовника него што је наш свештеник, већ оног који нам више одговара.
    Сама заљубљеност у свог духовника, по мени није никакав грех нити проблем, ако говоримо о људима који су заиста верујући, јер то између осталог садржи потпуну искреност, одговорност, одсуство гордости, присуство прихватања, али обострано. Искусни духовник ће приметити код свог чеда сваку врсту немира, јер га познаје, најмање два пута годишње је гост у његовој кући, па познаје и околности у којима живи, виђа га скоро на свакој Литургији, Причешћује своје чедо, Богом Дано. Кад буде приметио, обзиром да није горд, да му не прија ласкање, разумеће да је чедо његово заљубљено у њега, па ће ту енергију преусмерити на очинску љубав, чиме ће потврдити свој завет Богу.
    За пример да узмемо да се ради о жени, девојци, девојчици, која све што нема у породици, у потпуности добија у разговору са својим духовником, разумевање, савет, топлу реч, нема ниједног разлога за осуду што је Љубав Господњу која исијава из духовника, поистоветила са заљубљеношћу у човека. Зато је огромна одговорност на духовницима, јер морају да истрају у тежњи да пронађу начин да отворе очи свом чеду, а да га не повреде, већ још снажније отворе Христу самом.
    Ако већ нема снаге да исповеди оно што осећа, на духовнику је да јој помогне да то избаци из себе и посаветује је како даље. Заиста, велика је одговорност на духовницима, зато сам мишљења да је осим Рукоположења, неопходно и искуство.
    Тако, није грех што се она заљубила у свог духовника, већ је грех духовника ако се прихватио нечега за шта није спреман чинити.
  4. Волим
    LedenaNk је реаговао/ла на DYNABLASTER у Da li je grijeh zaljubiti se u svesteno lice ili u svog duhovnika?   
    zene su nesto najlepse na svetu
  5. Волим
    LedenaNk је реаговао/ла на Mironosica у Da li je grijeh zaljubiti se u svesteno lice ili u svog duhovnika?   
    ma opusteno ,to samo govori ko su oni
  6. Волим
    LedenaNk је реаговао/ла на Анастасија у Da li je grijeh zaljubiti se u svesteno lice ili u svog duhovnika?   
    Svoje lične frustracije prema ženskom rodu ( koje si sam birao,u svom životu,a stalno ih ponavljaš na forumu),zadrži za sebe.I ta postavka " da takve žene ruše domove" ne pije vodu.Dakle,Deni svoju frustriranost prema ženama ( sa kojima si na jednoj temi želeo seks pre braka istovremeno što meni govori da taj isti ženski rod kroz prizmu toga i posmatraš),zadrži za sebe i pokušaj da to ne prosipaš po forumu.
  7. Волим
    LedenaNk је реаговао/ла на Midrash у Da li je grijeh zaljubiti se u svesteno lice ili u svog duhovnika?   
    Eh... treba razumeti čoveka. I ja kad sam postajao sveštenik, kad bih čuo da se nekio sveštenik oženio ili časna sestra - drvlje i kamenje. Vremenom, kad sam kao ispovednik čuo razne ljudske istorije, prestao sam ili barem trudim se da prestanem da osuđujem, a trudim se da pomažem. Divno je tumačenje citata kojeg je Dijana postavila. Kažu oci da su ljudi prestali sa osuđivanjem preljubnice videvši šta je Isus pisao po pesku: grehe onih koji su je osuđivali. I ...nije slučajno Isus to pisao po pesku, jer se gresi svakome brišu kad se pokaju. Isus, nije došao da zove pravednike - jer ih nema - ni jednog jedinog kako nam često Pismo kaže, već nas grešnike, a svako od nas ima toliko blata na glavi da nemamo pravo da osuđujemo druge. Moramo da pomažemo jedan drugome.
  8. Волим
    LedenaNk је реаговао/ла на Анастасија у Da li je grijeh zaljubiti se u svesteno lice ili u svog duhovnika?   
    Deni,ajde oladi malo,molim te.Niko ovde na forum nije došao da bi ga neko osuđivao,a nekome ko je u ovakvoj situaciji potrebno je razumevanje i savet,a ne osude i ovakve reči.Ovo je najlakše izreći,ovo što si ti napisao,teško je nekoga razumeti.Zato kontroliši se.
  9. Волим
    LedenaNk је реаговао/ла на Јанко у Da li je grijeh zaljubiti se u svesteno lice ili u svog duhovnika?   
    Не, не треба рећи чак ни ако се очекује да тај духовник узврати осећања. Он има свој позив, који није лак и пун је искушења. Још једно више може бити превише... Он је већ некоме обећан, и ту ставиш тачку. Све преко тога је грех, борба са својом уобразиљом, туђом слабошћу итд. Као што рече Анчи...главом без обзира...
  10. Волим
    LedenaNk је реаговао/ла на Анастасија у Da li je grijeh zaljubiti se u svesteno lice ili u svog duhovnika?   
    Е баш тако...те тајне су опасне,веома често.А сад мало озбиљно.Особи која почне да гледа духовника ( свештеника,монаха,јеромонаха,или било ког ожењеног мушкарца,јер мени све ово дође на то),препоручила бих да бежи главом без обзира.Не само зато што је то грех,а грех јесте ( иако ако људски посматрамо не можеш срцу наређивати где ће и коме ће,али може разуму),већ зато што из таквих ситуацију могу да настану јако болне ствари,повређене сујете,повређена срца и озбиљни душевни ломови.Колико можда год у том тренутку било тешко,па можда и болно,треба се окренути и отићи не осврћу ћи се.Тиме ће та особа себе поштедети великих мука па и сопственог страдања.То је моје мишљење.
  11. Волим
    LedenaNk got a reaction from w.a.mozart in Da li je grijeh zaljubiti se u svesteno lice ili u svog duhovnika?   
    da ja tebi pojasnim, OVO SE NE TICE PITANJE LICNO MENE, ALI SVEDOK SAM CESTE TE POJAVE, AKO TEBI OVO PITANJE NIJE NA NIVOU, MOLIM TE TI PODJI NA SVOJ NIVO I NAPUSTI TEMU!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
  12. Волим
    LedenaNk је реаговао/ла на florenntina у Da li je grijeh zaljubiti se u svesteno lice ili u svog duhovnika?   
    Uh bre, u pravu si skroz... Usput, izvinjavam se postavljacu/postavljacici teme...
  13. Волим
    LedenaNk је реаговао/ла на раб.аџија у Четрдесет дана под Острогом   
    Четрдесет дана под Острогом




          Некада сам много смиренија прелазила пут до Острога, а сада са сваким пређеним километром множе се моје недоумице, а сумње ме свом силином раздиру. Нисам ли пожурила? Неће ли моје присуство бити нека врста сметње монашком спокојству? Нећу ли им пореметити дуго стицани и споља ничим ометани мир? Можда ће моје присуство доживети као чин светогрђа или јерес што се неприпремљена приклањам једном животу изван свих клишеа. Глава ми је пуна различитих питања која себи постављам, а одговор је само један: остати доследна, искористити на најбољи начин благослов за боравак у манастиру који сам већ добила.
          Ни ове године нисам могла да се одупрем "позиву" манастира, овог духовног мајдана молитвеног средишта. Увек му се одазивам. Острог је за мене мистика, тајанственост која привлачи па чини да увек размишљам о њему и чекам следећи пут када ћу "чути" позив и кренути пут Острога.
          Упозорења су стизала са више страна да живот монаха није заоденут фасцинацијама, већ да је то аскеза у најтежем облику, да су услови сурови за мирјане (они који нису свештена лица). Нисам се обазирала, јер сам по сваку цену желела да живим као монахиња по типицима које прописује манастир. (Време ће показати да су под Острогом они најстрожи).
          Благослов за боравак у овој великој светињи доживела сам као дар с неба, јер је велика срећа овде бити само један дан. Четрдесет дана колико ћу провести под Острогом велика је Божја милост и за мене неизрецива срећа.
         
          У КЕЛИЈИ: Коначно стижем. Улазим у велику манастирску порту и упућујем се Доњем манастиру. Очекујем од Бога надахнуће. Треба да прикупим снагу за један нови живот врло суров и пун одрицања, али моја одлука да останем је неопозива.
          Почетак је марта. Под Острогом је врло хладно. Мало је верника. На богослужењу су монаси, дакле домаћини, чији ћу члан братства ускоро постати. Молим Бога да ми да снагу да издржим и пребродим сва искушења до којих ће доћи. Монаси не обраћају пажњу на мене мислећи да сам једна од многобројних поклоника који овде долазе.
          Јављам се старешини манастира, игуману, човеку ретке духовне снаге. Одређује ми келију у којој ћу живети за време боравка под Острогом. Добијам задужење за посао што се на речнику монаха зове послушање.
          Улазим у своју келију. Просторија је таман довољна за кревет и пећ. С муком би некако, могли да се сместе сто и столица. Девојка задужена за чишћење и одржавање манастирских просторија није из редова монаха. Пожелевши ми пријатан боравак у манастиру, напушта ме.
          Посматрам келију. Каква скромна просторија! На кревету нема душека. Преко дасака на којима ћу спавати пребачено је само једно ћебе. Тако, дакле, спавају монаси.
          Нема никаквих удобности. О простиркама на поду и завесама ни говора. Мисли су ми збркане, али сам чврсто решена да све издржим.
         
          ВЕЧЕРА: После вечерње службе одлазим на вечеру. Седамнаест је часова и време је за један од два оброка колико их укупно има. Показују ми моје место за огромним мермерним трпезаријским столом. На њему су тањири од росфраја, чиније са ретком чорбом од бораније на којој не видим ни кап масноће, али је на столу боца с маслиновим уљем које свако може да користи по жељи. У корпицама је бели и црни хлеб.
          После чорбе добијамо зелене и црне маслине, врло крупне и укусне, донете са Хиландара. Када није пост, на столу се нађе сир, кајмак и понекад парче пите. Несташица млека и овде се осећа.
          Са јелом се почиње када уђе јеромонах. У дубокој тишини, погнутих глава слуша се његова кратка молитва која садржи захвалност Богу за трпезу. На његов знак и уз благослов почиње се са јелом.
          Једе се на брзину. Нема густирања, јер би то било стомакоугађање што је за монахе велики грех.
          Оброк траје петнаестак минута када ће звоно означити крај обеда. Док траје ручак и вечера, монах-искушеник чита делове из Светог писма, књиге Богом откривене и Духом светим надахнуте.
          Осећам скривене упитне погледе на себи. Процењују ме. Да ли ће ми се обраћати? Они, углавном, ћуте. Ни међусобно много не разговарају. Мало говоре и када је договор око посла у питању. Неповерљиви су према непознатима и недобронамернима. Молитва и ћутање су врлине којима се приклањају.
         
          ВЕЧЕРНЈИ МИР: Излазим у манастирску порту. Дан је на измаку. Широко отворених очију посматрам његов смирај. Прилазим огради. Манастир је на великој надморској висини. Дишем пуним плућима.
          Касно ми је да идем у Горњи манастир да се поклоним Свецу. Треба прећи три километра до њега. Ходање отежава велики успон, али то не спречава вернике да неки пешке, а неки на коленима превале то растојање. ЛЈуди различито исказују своје поштовање.
          Манастир тоне у тишину. Чује се само још понеки пригушен глас. Поред мене промакне понеки монах, ћутљив, загледан и у припремама за дуге ноћне молитве.
          А онда завлада дубоки мир. Сама сам са својим мислима. Прија ми ова апостолска самоћа. Усхићена сам. Како бих желела да у свој свет понесем овај склад и смисао за наше прилике непостојећи.
          Монаси су у својим келијама. Моле се. Као далек одјек кроз неки одшкринут прозор допиру до мене делови молитве. Испуњава ме осећање од кога ми се нека милина разлива по читавом телу. Сузе ми навиру, али не знам зашто.
          Враћам се у келију. Са бележницом на крилу слажем прве утиске. Почињем и са читањем. Узимам једну из гомиле књига које сам добила да прочитам. Желим много тога да сазнам што ми је, не мојом вољом, ускраћено у младости и током школовања.
         
          НОВИ ДАН: Сваког јутра у пет часова, у само праскозорје, оглашавају се манастирска звона. То је једино ремећење боговске тишине у овој светињи. Време је за јутарњу службу. Ненавикнута да лежим на даскама нисам могла заспати читаву ноћ, али радознало посматрам прве наговештаје јутра у манастиру.
          Не знам да ли су моји домаћини претпоставили шта се са мном дешавало у току ноћи, али била сам пријатно изненађена видевши да ми уносе душек, сто и столицу. Много сам им захвална. У тамо неком свом животу никада нисам ценила ово што сада уносе у моју келију. Насмејах се себи.
          На послушање додељена сам дивној монахињи, стрпљивој, љубазној. Много сам од ње научила. Бићу јој помоћ око одржавања зелених површина у манастиру и око поделе поклона који свакодневно пристижу.
          Она је некада припадала стручном тиму у великом београдском предузећу. Цењена, поштована, али одлази у цркву кад се није смело. И једног дана, када је љубав према Богу однела превагу, упућује се под Острог. То је њена животна прича.
          Нико ме није питао какво послушање желим, а да су то учинили, одмах бих се определила за чување јагањаца у великом стаду. Расуле се овце и јагањци као бисери по околним брежуљцима. Некада улетим међу њих па не знам које бих пре помазила.
          Када је реч о овоме треба знати да монаси једу месо само четири пута годишње, а многи ни тада. Јагањце добије на поклон Богословија на Цетињу за младе будуће теологе.
         
          РАД И ТРПЛЈЕНЈЕ: И тако свакога дана, са пољопривредним алаткама на рамену, одлазим на посао. Радим предано. Осећам да ме и даље кришом посматрају, одмеравају, процењују о чему ће ми касније рећи. Настојим да им се приближим.
          Монаси раде и ћуте. Нико ни реч да изусти, а ако баш инсистирате на нечему, одговориће вам. Срећа је бити са њима. Много су мудри. Ретко ћете наићи на необразованог монаха. Хтела бих да забележим много тога што кажу, али на свој нови посао не носим бележницу.
          На висини на којој се манастир налази сунце некада жестоко пече, а монаси раде у црним мантијама. Све монахиње имају покривене главе. Никоме, међутим, не пада на памет да се на врућини раскомоти или потражи чашу воде. Трпљење у сваком погледу је начин њиховог живота, али трпљење без роптања.
          Бити са монасима је узвишен чин. Носе радост у души и очима. То су заљубљеници победе доброг над злим. Познати су по благости и по томе што сте увек у праву. Никада вам се неће супротставити, јер показивање памети је гордост што је велики грех. Пуштају вас да сами долазите до закључака, без убеђивања, или неке присиле какав је случај у другим верама. То је само део лепоте наше вере.
          Монаси за себе кажу да су нико, сићушни, незналице, грешници и да живе милошћу Божјом. Запањује претерана скромност тих паметних и школованих људи пред којима сам се често осећала, што неко рече "као да сам потекла од амебе".
          Монахиња код које сам на послушању је једна од најстаријих. Провеле смо много часова не проговоривши. У почетку ме је то збуњивало, а онда сам и сама схватила да смо само у ћутању окренути себи, а за блискост са самим собом потребни су дуги часови у тишини.
          Много сам од ње научила. У ретким часовима када се није молила, покушавала је да ми укаже на то да је зло део наше природе. Говорила је да је лако бити зао, јер то не изискује никакав напор, ни отпор, а да добро представља усамљенички, тежак пут често несхваћен. То је пут на коме се посрће и њега прихватају само јаки и свесни, јер доброта као и љубав тражи огромну духовну снагу, уздржаност и промишљеност.
          Тако је лепо умела да говори о људском срцу као о месту на коме се повезују мисли и емоције у хармоничну целину и стапају у нешто много веће, па је то права и најдубља човекова суштина. Никада се није смејала, али су то њене очи чиниле. У њима су се огледала сва њена расположења.
         
          ПОКЛОНИЦИ: Кажу да су посете показатељ вредности једног манастира. Ако је то тачно, онда је Острог на првом месту. ЛЈуди из целог света и различитих вера долазе да се поклоне свецу. Није редак случај да сретнете Турке, Арапе, Шиптаре, католике из целог света.
          Мотиви посета су различити. Неки сврате да на брзину доживе чудо (обично се враћају с мора), неки да завире у оно тајновито, недокучиво, да донекле задовоље своју упитаност, али многи траже уточиште за пољуљану наду или да окрепе душу. То су прави поклоници. Они у молитвама траже решење за своје недоумице или несрећу.
          Монах који је дежурао крај Свечева одра испричао ми је о необичној молби групе младића који су тражили благослов да могу ићи у крађу у Италију. Нису могли да схвате свештениково одбијање, јер "не краду у својој земљи". Осим молби за здравље и срећу, људи се најчешће, у ова кризна времена, моле за посао, за више пара.
          Острог је најбогатији манастир на Балкану. Река људи који долазе да се поклоне Свечевим моштима, тече без престанка. Некада из читаве земље дође дневно и по седамдесет аутобуса. Сви доносе новац и поклоне, али манастир мало од тога оставља себи.
          Познати су по томе што живе по најстрожим типицима, па готово све поклоне деле другим манастирима, црквама, Богословији на Цетињу, сиротињи у Републици Српској, Бањој Луци, Херцеговини. Видела сам пуно избегличких породица са Косова које су биле збринуте и упућене даље, јер су друге већ чекале на помоћ. Када је већ о томе реч, рекоше ми да једну трећину укупних трошкова Богословије на Цетињу сноси манастир Острог. Сиротиња добија много поклона: од ћебади, постељине, одеће, обуће, до веша и чарапа. Игуман се труди да свако добије и одређену количину новца за пут или неке друге потребе.
          Нешто постаје обичај, а то је да ожалошћене породице чија деца, обично младићи и девојке, погину у саобраћајној несрећи њихову сасвим нову гардеробу поклоне манастиру. Имала сам прилике да видим хаљине, јакне, мантиле најпознатијих светских креатора.
         
          МОНАСИ: Старосна структура монаха под Острогом је прилично уједначена. Млади монаси су углавном, у Јован-Долу, скиту крај Никшића, а монахиње у манастиру Пиперима. Међу старијима под Острогом је била само једна млада која је пре монаштва дипломирала на Економском факултету. Она ради на манастирском компјутеру.
          Упознала сам две младе монахиње (интерниста и кардиолог). Плене једноставношћу. Заувек су раскрстиле са мирјанским животом. Једном ми је непажњом излетело питање да ли су срећне. Одговор је стигао истовремено "да нисмо, не бисмо биле овде". Први пут сам тада видела ведар осмех на лицу монахиња.
          Острог је стециште младих који долазе да се крсте у овој светињи. Крштења су бесплатна и обављају се на свака два сата када се крсти истовремено и до тридесет млађих поређаних у полукруг. Лепо је видети овај обред. По његовом завршетку сви љубе своје кумове које су, углавном, први пут у животу видели, јер нису знали да је кум незаобилазна личност за обред крштења.
         




    +++++++++++++++++++++++++++++++++++++




    Чуда се дешавају



          Манастир Острог се састоји од два манастира: Горњег и Доњег. У Горњем је тело Свеца Василија Острошког Чудотворца. По црквеним православним канонима тела умрлих се не балсамују, а тело нашег Свеца остало је у целости од средине 17. века када се упокојио.

          После одређеног броја година Свеца пресвлаче. Последње пресвлачење било је 1996. године. Монах који је присуствовао свечаном чину рекао ми је да су Свечеве ноге и руке потпуно савитљиве.

          У црквици испод Часног Крста налазе се мошти овог Чудотворца. Преко његовог тела пребачен је танак покривач. Испод се наслућују обриси читавог тела. Поред одра могу се чути молбе на свим језицима света. Манастир чува пуно штака и носила које су тешки болесници исцеливши се оставили. Стотине прича записаних и у предању круже о Свецу Василију. И рукописна књига ових записа сведочи о чудима.
         
          ЧУДА: Једна неопрезна млада мајка ставља на бедем поред Свечевог гроба колевку са бебом. Немирна беба преврће колевку и пада са висине од седамдесет метара. Колевка се потпуно распала, а беба наставила да гуче лежећи на трави потпуно неозлеђена. Данас је унук ове бебе права манастирска маскота. Често је под Острогом. Нисам успела да га упознам.
          Ово није једини пример. Има их на стотине који потврђују оно што се о овом Свецу говори.
          И писац ових редова доживљава чудо. У фебруару ове године одлазим на познату париску клинику због ослабљеног вида. Пронађоше ми катаракту. Нисам желела да је оперишем пре Острога, јер сам већ имала благослов за боравак. После двадесетак дана проведених у манастиру осећам побољшање, али сам сматрала да је оно тренутно. Бог је, међутим, преко Свеца Василија имао неке друге планове са мном.
          После четрдесет дана наши лекари утврдише да нема ни говора о катаракти. Документацију са париске клинике чувам за успомену. Много је непознаница и пуно мистичног везано за овај манастир.

          У Горњем манастиру, крај самог звоника, налази се место где је Светац издахнуо. Ту је из стене никла винова лоза која и данас рађа. Често сам на том невеликом простору. Окопавам и заливам цвеће.
          Пријатно сам изненађена када хеликоптер наше војске "прави поклон" изнад звоника. То се наши војници клањају Свецу. И тако свакога дана.
          Тражећи путеве ка Богу људи науче да треба оставити по страни наше реално просуђивање, логику, неке узрочно-последичне везе. Треба се препустити осећањима. Тада нас срце уводи у само средиште догађања указујући на нешто непознато, на једну другачију димензију живота о каквој до сада нисмо размишљали.
         
          ОТАЦ ТАДЕЈ: Наш велики духовник из манастира Витовнице, који се налази на путу према Петровцу на Млави, увек је изазивао велику пажњу. Где год да се појави, централна је личност, а његове се речи памте и понављају. Тако је било и овога пута када се обрео под Острогом. Међу монасима у овом манастиру је доста његове духовне деце. Дочекали су га као најрођенијег.
          Отац Тадеј је, уопште, свуда омиљен. Чим се чуло да је под Острогом, читава Црна Гора упутила се ка манастиру. Верници постављају питања, а он, иако у дубокој старости, покушава да свима одговори.
          Отац Јоил са Острога, будући да је духовно чедо мудрог Старца, одводи га у манастир изнад Колашина где снег почиње да копни тек маја месеца.
          Услед оштре климе позли оцу Тадеју па господин митрополит Амфилохије Радовић, наређује да га доведу на Превлаку. Стање здравља је кренуло на боље, и отац Јоил га поново враћа у Колашин. Али овога пута болест узима маха па војска хеликоптером пребацује оца Тадеја у манастир Дуљево изнад Будве.
          Прошло је више од двадесет дана како сам под Острогом, а никако немам прилику да посетим оца Тадеја. Овог великана наше духовне школе добро познајем. Са групом жена често сам одлазила у Витовницу, не да нам "нешто каже", већ да помогнемо манастиру у коме је мало монаха, а пуно посла. Увек је било много верника који су долазили да чују Старчеву живу реч.
         
          СУСРЕТ: Једнога дана доживљавам пријатно изненађење. Љубазни домаћини са Острога одлучују да ме манастирским џипом пребаце до Дуљева. Молим за благослов да са мном крене и монахиња код које сам на послушању, јер је она ушла у монашки живот уз духовне поуке оца Тадеја.
          Грабимо према Будви одакле почиње успон ка овом малом манастиру. Дан за памћење! Ведар, насмејан. Скоро у сваком дворишту цветају магнолије. Осећам неку врсту менталног купања. Срећна сам због скорог сусрета са мудрим Старцем.
          Манастирско двориште у Дуљеву није велико. У њему послује млађи јеромонах. Кад је чуо разлог нашег доласка, рече нам да се одмах вратимо, јер би "пола Црне Горе то исто хтело, а отац нема благослов да било кога прими". НЈегов домаћин не дозвољава никакве посете, јер је у схими, а то значи да не говори. Све време проводи у молитвама и ћутању. Ретко једе.
          Осетила сам олакшање чувши да домаћин није тренутно у манастиру. Колико сам дуго чекала овај тренутак и превалила толики пут! Упркос противљењу младог јеромонаха покуцах на келију оца Тадеја. Нико се не јавља.
          Одшкринем врата и видим га како намешта кревет мени окренут леђима. Позвах га, а он не окрећући се рече како нема благослов да било кога прима и да се сместа вратим кући.
          На моје инсистирање окреће се. И он се радује сусрету. Покушавам да му помогнем да сиђе до трпезарије. Одбија помоћ. Од последњег сусрета он се освежио, опоравио. О плановима за повратак у Витовницу ништа не говори, али је пресрећан због начина како су га Црногорци прихватили. Указују му пажњу на сваком кораку и никако не желе да се врати у Витовницу. Он је за њих живи светац.

          Седимо у манастирској трпезарији. Вадимо поклоне које смо донели. Знамо да је воће потребно монаху, а нигде га не примећујем у трпезарији. Отац Тадеј, вероватно, следи пример свог домаћина - и он дане проводи у великом одрицању.
          Питамо га како да се понашамо у ситуацији каква нам је у земљи.
          Саветује да се молимо. Говори о нашој великој духовној снази захваљујући којој ћемо моћи и у тренуцима највећих искушења да изађемо као победници, да сачувамо овај свет и себе и смисао нашег постојања у њему.
          На питање шта да поручим нашима у Србији каже: "Молим Вас нека нико не долази. Немам благослов да примам. Овде сам само гост."
          Морам да пожурим натраг ка Острогу, јер је дан на измаку. Опраштам се од драгог Старца. Плачем. Он излази до пута и дуго ми маше.
          У грлу осећам страшну горчину.
         
          ОПРОШТАЈ: Од свих постова васкршњи се издваја по строгости и значају. Установљен је још у апостолска времена. У време његовог трајања у свакој молитви обраћамо се Богу за опроштај грехова.
          У манастиру се, уочи поста, дешава нешто необично. Сви монаси су у новим мантијама, ужурбани. Атмосфера постаје свечана. Чека се игуман па да сви кренемо у Горњи манастир где ћемо се молити Богу да нам опрости за све оно што смо грешили према свима, али у првом реду према најближима.
          На путу ка Горњем манастиру толико је верника као да се цела Црна Гора покренула. На паркингу примећујем и кола београдске регистрације.
          Сви су монаси поред Свеца. Литургију држи игуман што свему даје посебан значај. Чује се византијско појање из грла свих монаха који су на коленима и челом на земљи. Праве метанија којих ће бити у време поста свакога дана на богослужењу.
          Више стотина људи било је ван манастира у истом положају као монаси. Правили су метанија. Они ближи клечали су на бетону, а даљи на земљи. Нисам успела да их све обухватим погледом. Целу литургију прати предивно појање.
          Наше православље је познато по духовним песмама. Постоје подаци који тачно говоре колико је људи римокатоличке и протестантске вере прешло у православље задивљено лепотом наших духовних песама. О томе сведоче и многи скитови око Хиландара које су купили људи других вера.
          Монахиња ме вуче провлачећи се између монаха и верника. Жели да смо ближе Свецу. Посматрам призор који ће ми остати урезан у памћење. Сви су на земљи, на коленима. Потресена изнад сваке границе почињем да плачем.

          Изненађење ме је тек чекало када је служба у Цркви била завршена. Сви монаси су клечали један према другоме и молили за опроштај. Тако су један по један долазили и до мене говорећи: "Опростите, сестро, ако сам Вас било чиме повредио." Моје сузе биле су им одговор. Чиме су ми се могли замерити ови дивни људи?!
          Одлазим у келију уплакана, тронута. Питања ми навиру. Ако бисмо у мирјанству овако поступали, било би мање затрованих односа, мржње, жучи. Схватам да је Божја милост безгранична, али морамо да се молимо, тражимо опроштај.
         



    +++++++++++++++++++++++++++++++++++++


    Град монаха



          Прва три дана часног поста нема хране. Увече добијамо само шољу чаја. У моју келију на брзину уђе понека монахиња носећи ми половину јабуке.
          Оне су навикнуте на овако ригорозан пост, али се брину за мене како ћу поднети. Одбијам понуђено. Ни ја нисам гладна. Желим да будем као оне.
          У време поста смањен је обим послова. Игуман инсистира да сви они који обављају тешке послове у време строгог поста престану са радом.
          Посматрам монахе убледеле, прозрачне. Осећам њихово стрпљиво подношење тешкоћа, тиху борбу.
          Пост је у току.
          Једнога дана рекоше ми да сам добила благослов да идем на причешће у скит крај Никшића. Дадоше му име Јован До по Свецу Јовану Крститељу. Осећам да постоји нека виша правда која зна сваку нашу жељу и мисао.
          Много сам желела да видим скит о коме годинама слушам. То је град монаха. Кад се заврши, биће као Хиландар. Жене неће моћи да га посећују.

          До скита води козја стаза. Беспуће. Молим за благослов да са мном иде и монахиња код које сам на послушању.
          Скит се налази на око осам стотина метара надморске висине. Манастирски џип се споро пробија, а онда одједном, у великој долини укљештеној међу брдима, угледасмо неколико манастира.
          То руши моју представу о једном скиту. Градња је престала у зимском периоду, али ће се наставити чим време буде дозволило. Оштар ветар који је јако дувао није могао да ме спречи да свуда завирим. Прави град монаха. Монашка лавра!
          У ово огромно градилиште много је труда уложено. То се осећа на сваком кораку. ЛЈудска рука која је сваки камен уграђивала уткала је у њега много љубави, па кад се нађете усред свих тих стазица и путељака што воде у различите цркве помислите да се налазите на неком Божанском раскршћу.

          Наизглед обична слова, дубоко урезана исијавају снагу тајанствених порука. Тада се осећате узвишено и као да сте достигли духовно узрастање. Уметник је у том тренутку осликавао куполу у тек изграђеној цркви.
          Из цркве се чује појање, па вас та музика понесе и узнесе. Поверујете да је људска доброта свуда око вас, а ви сликар људских душа. Прилазим да примим причешће које ћу памтити. Само је НЈегово Свевидеће око знало за моју жељу да видим скит и преко игумана послао поруку.

          Овде је много образованих младих монаха. Упознајем једног за кога рекоше да је у Лондону завршио два факултета. Не знам чиме више осваја: да ли знањем или физичком лепотом. Живи на пустом острву са змијама. Дође под Острог петнаестодневно за брашно да би месио хлеб. Ведар монах који тврди да свако мора да добије порцију пакла на земљи, али то није ништа у поређењу са емоционалним тријумфом који праведнике Горе очекује. Дакле, вреди се помучити.
         
          ОТАЦ ЛАЗАР: Свима је јасно да Јован До гради игуман острошки, али ако њега питате, спремно одговара да то чине Свети Василије и Свети Јован Крститељ. У томе је категоричан.
          Познајући га као врло скромног човека, не инсистирам, али ћу навести речи владике Атанасија Јевтића изговорене на прослави у Јован Долу када је између осталог рекао: "Овде отац Лазар ствара место покајања за сав српски народ, јер је Господ преко Светог Јована благословио оца Лазара да покаже пример обнављања и покајања. Тако ћемо добити још једну велику духовну школу."
          Отац Лазар је, када слушате монахе под Острогом, највећи аскета и најбољи монах. То је тачно, јер га знам још из времена када је почео да узима само један или два оброка недељно.
          Пред његовом исповедаоницом често се редови отегну у недоглед и он тада, не правећи паузу слуша страшне исповести које га до темеља потресају, али људи одлазе утешени, смирени. Једини је духовник за више манастира. На Цетињу, у Богословији, док је отац Лазар исповедао ученике, чула сам дечака будућег свештеника, када је излетео из учионице како каже: "Диван је. Име му је љубав."
          Под Острогом је монах пореклом са Космаја. Посматрајући несрећне који овде долазе чујем га како теши људе да не клону, јер не могу изменити своју судбину, али духовна снага у човеку увек помогне да се тешкоће поднесу и на крају човек побеђује.
          Монах - Космајац носи благост у очима, а кува најлепше чајеве од разних дивљих биљака. Прави сокове, мелеме, и велики је мајстор у прављењу и гравирању крстова.
         
          ДВЕ СЕСТРЕ: Много је интересантног у животима ових људи, али нигде нема оног увреженог у нашем народу да разочаран човек постаје монах. Одговор свих своди се на то да трагајући за вишим облицима духовности нису желели да остану у мирјанству. Овде су нашли свој идеал замишљене лепоте који следе и за који живе. Рекоше ми, још да је у сваког од нас уложен Божји капитал па се они труде да својим животима посвећеним Богу то поверење оправдају.
          Упознајем девојку отмене лепоте као да је сишла са неке од фресака. Студирала је са четири године млађом сестром у Београду. НЈена сестра, студент генерације на Ликовној академији, одлази у Грчку на постдипломске студије. Тамо улази у многе цркве и манастире и открива да је то оно за чим је трагала. Ни велико противљење родитеља није је спречило да се замонаши. Убрзо постаје игуманија.
          Старија сестра напушта студије стоматологије и придружује јој се. Питам је како изгледа када старија сестра свакога јутра, тражећи благослов, љуби руку млађој сестри и при том је зове мати. "Сасвим природно", каже В. која је из редова мирјана запослена у манастиру, "и када смо саме, исто се понашам". Не знам да ли разумете, али моја сестра благосиљајући даје, у ствари, Божји благослов." Било ми је јасно, али и необично.
          Река људи одлази са Острога са промењеним уверењима која живот исправљају или усмеравају у бољем смеру - ка узвишенијим циљевима. Млади у томе предњаче. Посматрам их како спавају аскетски на голим клупама, а не у конаку на креветима.
          Млади монах представља ми тројицу младића са интересантном причом. Почео је рат. Момци су добили позиве. Један од њих, мајстор, морао је нешто да поправи у манастиру па су му остала двојица правила друштво. По завршеном послу монах жели да им очита молитву над Свечевим моштима - да се живи врате кућама. Тако је и било. Кажу да се около страшно гинуло, а њих метак није ни окрзнуо. Ови момци редовно долазе под Острог и спавају на клупи.
         
          НА КРАЈУ: Тешко је схватити то недокучиво што човек сигурно неће одгонетнути, а што се назива Божјом вољом или да се схвати да је дар Божји нематеријални и да се зове Благодат. Кажу да је то неизрециво, несхватљиво и најбогатије чудо од кога човек постаје многоок и бистроум, а његови природни дарови и таленти се просветљују, јачају, обнављају.
          Упознала сам манастирски живот, прочитала много Светоотачких књига и сваке ноћи узалудно упирала поглед у небо не бих ли, како неко рече "на паперјастим облацима приметила човека са књигом рачуна са двоструким књижењем: за праведнике и грешнике". Нисам га видела, али се одлично сећам стихова: "Боже, колико ли плаво просипаш само да те не бисмо видели."
          Ближи се крај мом боравку. Прошло је четрдесет дана проведених са овим дивним људима. Одлазим богатија нечим немерљивим, невидљивим и много срећнија. Овде човек научи да је врлина бити скроман и задовољан малим и да материјално благостање не значи срећу.
          Сви ми прилазе да се поздраве. Грле ме, а затим ми предају поклоне које ваде из недара, испод мантија. Поклањају ми Свето писмо, молитвенике, крстиће, бројанице, иконице.
          Дају ми једино што имају, јер живећи у дубокој аскези немају ништа.
          Стари монах пружа ми сасушену јабуку. Све их грлим и обећавам да ћу опет доћи.
          Гушим се у сузама.
         



    Проф. Биљана Лазаревић из Смедерева предавала је српско-хрватски језик и књижевност до пензије. Стекла је углед и поштовање: шест награда на савезним такмичењима, знатно више на републичким. По природи посла који је радила и у духу времена у коме је живела - своје интересовање држала је подаље од религије, цркве, молитве и манастира.
          Онда се променило време, променио се живот проф. Лазаревић и - она је пронашла веру. Али госпођа Лазаревић
          је од оне врсте људи која се ничег не лаћа без видних последица. Тако је плод њеног ангажовања библиотека о вери која је придодата фонду градске библиотеке у Смедереву. А почетком године проф. Биљана Лазаревић је решила да "окуси" манастирски живот. Добила је дозволу да 40 дана проведе у манастиру, али не било ком. Била је у Острогу - светом месту које је сваке године циљ хиљада ходочасника. Ово је њен запис о људима који су тамо, и о том изузетном месту.
          (Крај)

    http://www.nin.co.rs/2000-12/21/15804.html





    Отац Јоил - молитва Св. Василију Острошком
    Отац Јоил - молитва Св. Василију Острошком, чита о.Јоил


    О гробу мајке Светога Василија Острошког Чудотворца!
    О гробу мајке Светога Василија Острошког Чудотворца, чита Краљ Петар

    Sveti Vasilije Ostroški - Litija i Čudo
    Литија кроз Херцеговину 1996.године

    Sveti Vasilije Ostroški - život i čuda (3/3)
    СЛАВА И МИЛОСТ СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ!!!
  14. Волим
    LedenaNk је реаговао/ла на Andre Williams у Поставите питање свештенику   
    а које питање? ccvige
  15. Волим
    LedenaNk је реаговао/ла на marija у Поставите питање свештенику   
    ja ću odmah da pitam
    većina već zna da ja stalno zapitkujem ali nikao da stignem i do odgovora
    Kaže se da je prvi greh upravo greh o postu, tj o jelu, no stalno me kopka pitanje da li  je akcenat na jelu ili neposlušnosti?
    Eva nije poslušala savet Boga, a takođe ni Adam, dakle da li je veći greh jelo ili neposlušnost tj koji je ustvari to prekrđšen tj upražnjen
    kad kažem savet ja sam Sv.pismo uvek shvatala kao jedno uputstvo za život,a ne kao narednu ili naređenje.
    I mi deci koju volimo često kažemo, ne diraj to, ne bacaj ovo...pa mi ej nekako stalno ta ideja o neposlušnosti u glavi
    Ovo sad dođe kao pitanje šta ej starije kokoška ili jaje
    ne zamerite
×
×
  • Креирај ново...