Jump to content

Miloš Petrović

Теолог
  • Број садржаја

    13
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Miloš Petrović

  • Рођендан 06/10/1982

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Contact Methods

Miloš Petrović's Achievements

Тек дошaо/ла

Тек дошaо/ла (1/9)

11

Форумска репутација

  1. +Епископ Јероним – Иконографија Вазнесења Господњег У православном источном предању најсликовитије може да нам објасни празник Вазнесења икона истоимениг презника. Постоје две теме које представља икона или сцена, која изображва догађај на тој икони. Главни део слике заузимају апостоли са Богородицом, дакле чланови цркве Христове, док само један мали део заузима Господ који се узноси на небо. Свето Писмо нас наговештава да се вазнесење догодило у горском пределу, источно од Јерусалима, на гори која се зове Маслинска, јер је у то време била засађена маслинама, па се сцена вазнесења на иконама изображава на стени. Понекад се Господ који се узноси у слави осликава у кругу, понекад у елипси како седи на дуги или на трону, десном руком благосиљајући а у левој држећи свитак на коме стоји: „Даде ми си се свака власт на небу и на земљи“. Тај свитак јесте симбол Његовг учења. Слава на којој се налази Господ придржавају два ангела, то изражава: божанство, величанство и власт. Ангели се диве јер се Христос узноси на небо на само као Бог већ и као човек у непропадљивом телу и слави Својој, а то је оно што је нелогично за наш људски ум. Апостоли су подељени у две групе, а међу њима је Пресвета Богородица, иза Богородице се налазе два бела анђела који показују на Господа који се узноси. Свештено предање о томе говори следеће: „ Достојно пажње јесте место Богородице на икони, која стоји тачно испод Сина својега“. Иконописац ликовима апостола који окружују Богородицу хоће да нам представи Цркву, којој ће на Педесетницу Христос послати Духа Светога да би је оживео. Ту је апостол Павле, који није био присутан ни сведок тих догађања при Вазнесењу и његово место јесте симболично, јер ће он постати веома важан члан Цркве. Тако је место издајника Јуде попуњено, а представа Цркве је динамична, изражајна и симболична. У Молитви уздигнуте руке Богородице подсећају на њену улогу поред Сина њеног. „Осим ње“, како поје Црква „другу посредницу немамо“. Њеним непомичним ставом на појединим иконама, види се како она непоколебиве догмате – учења наше Цркве, док апостоли у разним покретима симболизују разне језике и различите начине, на којима се реч Божија сеје у срцима човечијим. Из беседе блаженопочившег епископа Јеронима, изговорена на празник Вазнесења Господњег у Суботици 2015. године
  2. I prolazeći vidje ĉovjeka slijepa od roĊenja. 2. I zapitaše ga uĉenici njegovi govoreći: Ravi, ko sagriješi, ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slijep? 3. Isus odgovori: Ne sagriješi ni on ni roditelji njegovi, nego da se jave djela Boţija na njemu. 4. Meni valja ĉiniti djela Onoga koji me posla, dok je dan. Dolazi noć kad niko ne moţe raditi. 5. Dok sam u svijetu, svjetlost sam svijetu. 6. Rekavši ovo, pljunu na zemlju i naĉini blato od pljuvaĉke, i pomaza blatom oĉi slijepome. 7. I reĉe mu: Idi umij se u banji Siloamskoj, što prevedeno znaĉi: poslan. On ode, dakle, i umi se, i doĊe gledajući.
  3. Дошао један хришћанин код епископа по благослов да обиђе манастир и цркве у његовој епархији. Владика му дао благослов, уз напомену да кад заврши обилазак, по повратку сврати код њега и прикаже му мали летопис-дневник утисака о светињама у којим је боравио. Тако и учини. Завршивши посету он епископу исприча све најгоре ствари које је видео. У овом манастиру сестре не говор, у оном браће су дрска, тамо у једној пар. цркви је прљаво.... Владика му одговори: " Па ти си ко мува- на све што је погано ти си летео; Буди пчела- лети на најлепше миришљаве плодове овог света" ! Тема је до исправна- Има много ситуација где се пастири понашају КЛЕРЕКАЛНО,као апсолутисти, али од свега најгоре је кад не жели и нема опита. Често су такви пастири самоуверени у непостојано ЈА- али ако иоле осете наш приступ СВЕТИЊИ временом ће их вратити на извор воде живе на коју су позвани....
  4. Можемо онад реће- Што Арон није на мсеу Мојсеја на Синају, кад Господ даје заповести преко Мојсеја - могао је неко од старешина народних да буде на Синају први. И ако откровење није изузето од осталих, али Мојсеју се повери то место у ИКОНИ- слично = исто Тајној Вечери, Христовом месту на пасхалној Вечери. На литургији свако место и служба је Христова= Христос је и ђакон и лаик и епископ и презвитер, АЛИ ЈЕДАН БЕЗ ДРУГОГ НЕ МОЖЕ. Не може презвитер служити без лаика на сабрању=литургији, јер није икона у пуномоћи. Али место лаика, је служба која је насушно потребна. Тако и епископско место у Икони је пуноћа која изображава Цраство. Мењање и мешање места и служби на сабрању, ако тако смем да кажем, не даје праву слику будуће Истне=Царства. Могло би се чак упоредити са протестантском теологијом-која нема иконе- а притом презвитер и било која служба је неодређена, што се коси са свим нашим предањем од Старог Завета, Еванђеља, Павловог Боготкровења, преко Игњатијевог и Дионисијевог Јерархиског осликавања НЕБА!
  5. ОВО ВЕЋ СВИ ЗНАМО-ДА СЕ ПОДСЕТИМО " Сви следујте епископу, као Исус Христос Оцу, и свештенству као Апостолима, а ђаконе поштујте као Божију заповест. Нека нико без епископа не ради било шта што се односи на Цркву. Она Евхаристија (Литургија) нека се сматра сигурном која је под епископом (тј.коју врши епископ), или ако коме он дозволи. (2) Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа (- сви верни), као што тамо где је Исус Христос, тамо је и саборна ( - католичанска) Црква. Није дозвољено без епископа ни крштавати, ни агапе (вечере љубави, Јуда 12) свршавати, него оно што он одобри, то је и Богу угодно - да (вам) све што чините буде сигурно и поуздано." Свети Игнатије Антиохиски
  6. Ако неко може да одслиак, време пророка Илије- па ево га! Ако неко може да објасни витлејемске мученике пострадале од Ирода, по тадашњем демократско-римском закону, ево га. Август је рекао за иродову владавину рекао- да у његовом краљевсктву боље поступају према животињама, но према људима. То је римска слобода данас, и амерички хуманизам онда у врме оно. Жалост за децом, чији оци ће морти да се на коленима извињавају што су их - баш њих уцвелили. Какав срам човека, како би Његош рекао - да и жуч из уста излази. А да нема утехе, можда би и ми сви још јадиковали- али како кажу у нашем народу, објашњавајући вечну правду- да је она спора али (вечно) достижна. Ови војници-синови Валови и Језавељини- ГАДОВИ ДАНАШЊИЦЕ, правду су узели у своје руке- и себи пресудили. Јавиће се њима Вукашин Свети ( САВЕСТ или како год) , а ова обманута и истерорисана дечица - да се укрепе бар нашим јадним молитвама.... Опростите браћо и сестре!
  7. Мађари, ма шта мислили о њима, знају ред и културу. Живим већ две године у средини где су они већински становници и заиста сам позитивно изненеђен неким од њихових јако добрих гестова. Наприме: У школи, у којој радим као вероучитељ, кад су ове године избацили из светосавског програма резање славског колача- тојест не долазак свештеника и забрана свештено-богослужбеног обреда благосиљања кољива и резање колача, колеге мађари су имали доста приговора. Упознао сам пар вероучитеља који предају веронауку на мађарском наставном језику, са којима сам изменио јако добра богословска искуства. Такође и колега-професора који су верници, и који невеоватно познају поједине наше епископе и професоре са богословског факултета. Када сам постао ђако и првих дана се по рукоположењу појављивао у мантији у школи, баш они-мађари имали су јако велики респект. Заиста мислим да разлике пераве, и у то сам убећен, само организације овакве или онакве, људи пуни духа не проналазе се у њима. Колико пута сам дискутовао и слушао о њиховој историји која се и текако, свима добро познато, сусреће са нашом. У месту Кањижа, кад је скоро долазио патријарх, много мађара је дошло да га и молитвено поздрави. Опростите- хтео сам само да посведочим добре и позитивне ствари ових наших суграђана и сународника. Сви знамо шта се дешавало у историји од хзбурговаца па до леда и хортијеваца. Али ова позитивна страна, која преовладава у поменутом народу, јесте оно истинско које не може и неће никада нестати.
    1. Miloš Petrović

      Miloš Petrović

      како у Новостиама- јуридички, тендецијозно и звучено из контекста, благочестиви вапај и опомена ( 7 пута 77) Владике Атанасија брату Артемију. Наравно поткрепљено коментарима, ове наше браће заблуделе и заслепљене.

      Невероватно ми је колико се понављају сличне сцене као некада у доба римских демократских гоњења...

  8. Одлично речено=појашњено. Плодови наши су познати, и о њима сведочимо и њих другима делимо. Тешко је љубити неприајтеља, али ко је непријатељ мој ако га ја не желим као таквог, ма колико то његова воља била. Они који нас убијају, од себе чине злободне звери, а нама помажу у иконопису Јагњета у нама. Они су у проблему а не свети ђакон Авакум, Победоносац Георгије и многобројни свети мученици.
  9. Мислим, по мом скромном знању, да нема речи о преегзистенцији. Господ које год дело да чини, чини га вечним. Код св. Николе Кавасиле наилазимо на објашњење о вечним благодатним дејствима- о свакој речи изговореној и Боготкровеној посматра се кроз призму вечнога. Тако и опомена оних који не виде и не чују јесте само одраз њиховог стања, ако не пређу "границу коју је (си) поставио" (предначинатељни псалам - литургиског вечерњег), али су позвани у дело спознаје, да опипају и чују и виде како говори ап. љубави Јован. До некле, по перикопи коју сте издвојили, има и васпитног опомињањања оних који су призвани да учествују у тајни Очовечења Бога Логоса. Конкретно, мислим да они нису остављени него да Господ овим речима жели да их подигне, а да са друге стране покаже свом апостолском скупу=народу који га је изабрао, колика је њихова благодат што виде и што чују. Морамо узети и у обзир само деловање Христово као пастира, у народу који је, како говори еп. Атанасије Мојсија ставио наспрам Христа. Колико је у многим примерима старозаветног и новозаветног откровења било окамењено срце њихово. Како се говор у литургији Василијевој/ сродно са Ап. установама/ " слао си им пророке, анђеле, чудеса а на крају Сина Свога Јединородног. Да се не стекне утисак да народ коме се Христос обраћа, није имао шансу- начин да сазна, и ако им је све било припремано и припремљено. С друге стране, имамо опомену ап. Павла солуњанима- као деци која нису узрасла да једу тешку храну (открвења) но да полако још се насићују млеком. Као оно Јустинов " човеку прилази на голубијим ногама". Нико није предодређен да буде то и то, него позвање Истине за оне који су се одазвали на "свадбу царева сина", у потпуности осећају сладост и радост Васкрслог доживљаја. "Оче хоћу да оне које си ми дао, буду са мном где сам Ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света" (Јн.17, 24)- Вечно љубљени Син и они који са Њим и кроз Њега постоје у љубави.
  10. " Отац Оца спознаје", говори владика Атансије. Ко је заиста "Духовник". Па свако ко носи и раздаје Духа, који се на меру не даје. Тако имамао оних који су бољег искуства, више спознају а мени итеби несебично деле- но то је најбоље објаснијо св. Дионисије Ареопагит. Такође и св. Игнатије Антиохиски говорећи о хијерахији и оцима (старешинама) тадашњице па и садашњице. На свима почива и дата им је благодат, али неко од њих је усмеренији у свом исповедању и искуству. У свакој парохији има један духовник- отац како и ап.Павле говори "који нас у Духу рађа". Разлика је само у томе што поједини не схватају степен на којем их је Господ поставио па и не могу да нам пренесу Богом-откривене истине, јер их сами не доживљавају. У том случају на жалост одлазимо код другога, ниподштавајући његову не одговорност. Али у ври доброг исповедања и Богомблагодатног откровења, по мом скромном мишљењу, код сваког од свештених лица добићемо одговор о нашем животу кроз Христа... Институисање појединих отаца као догму или култ сигурне истине, добијамо само погрешну слику и упадамо у проблем осуде онога другог. Опет мислим, да сваки старешина-презвитер, ма био у монаштву или мирјанству, јесте ИСПОВЕДНИК. ....Још колико да додам, да се ми и никада не вежемо само за јеног еванђелисту, или једног пророка, или једог оца, већ сагледавамо и колико можем учествујемо у тајни Богооткровења које су онии доживели и дали нама.
×
×
  • Креирај ново...