Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

purke

Члан
  • Број садржаја

    6
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  1. Sledece godine treba da posaljemo kandidata sa pesmom.O JOLANDA JOLANDA SRECO MOJA BRKATA!!!hahahahahaahaaa
  2. Поштовани Мартирије да ли се зна када ће се ови Литургички текстови појавити у продаји,као књига,ови текстови су прави празник за душу.и овако нешто је права насушна потреба.Имам Литургичке недоумице од Фундулиса али ово је славље нас слављима 8086.gif
  3. Протопрезвитер Александар Шмеман НАШ ЖИВОТ У ХРИСТУ, ХРИСТОВ ЖИВОТ У НАМА-ИЗАБРАНИ ОДЛОМЦИ ИЗ “ДНЕВНИКА 1. Сваки “религијски свет”, укључујући ту и “хришћански”, лако се сналази без Бога, али зато ни за тренутак не може да живи без “богова”, то јест без идолâ. Таквим идолима постепено могу да постану и Црква, и побожност, и црквени начин живота, и сама вера... Секуларизовани свет самим својим одрицањем вапије за Богом. Али, очарани сопственом “сакралношћу”, ми тај вапај нечујемо. Очарани својом “побожношћу” ми тај свет презиремо, одвајамо се од њега поповским смицалицама и лицемерно “жалимо” људе који не познају чари наше “црквености”. И не примећујемо да смо сами пали и да падамо на свим испитима – и духовности, и побожности, и црквености. 2.Црква је постала организација међу организацијама, активност међу активностима 3.Циљ Цркве је постала сама Црква, њена организација, њено “благостање”, њен “успех”. 4.У данашњем свету,Црква се схвата као “предузеће”, као “делатност”. Свештеник све време гњави људе да раде за Цркву. А тај рад се, са своје стране, мери, такорећи, по критеријуму количинском: колико заседањâ, колико доларâ, колико “делâ”... И све је то, ван сваке сумње, неопходно. Но, није опасна сама та делатност, већ свођење Цркве на ту делатност, поистовећивање црквенога живота са том делатношћу 5.Што је човек образованији, што је више искусио “позитивизма” и “рационализма”, тим “глупљу” религиозност он изабира. У Америци ни- чу као печурке разни сумњиви “скитови” и шире се потпуно бесмислене “харизматике”. И све то одмах обличи оног другог, труди се да испљује оног другог. 6.Повратак Бога.“Религијски препород...” и томе слично. чини се, могло би се и требало би се томе радовати. Али, ја се не радујем.“Повратак” који ја видим јесте некакав емотивни немир, лаж мистика, фанатизам и, делимично, мржња. Мржња према свету, мржња према онима који мисле другачије, секташтво, лаж старчество, кликуше... А изван Хришћанства – бекство у будизам и у некакву мутну мистику. 7.Истинита вера је, стога, свагда превладавање “религије”. И Црква није религијска установа, већ присуствовање “спасенога света” у овоме свету. Али, Црква ужасно хоће да буде “религија” и, гле, она се зато запетљава у “проблеме” који су за веру непостојећи и штетни. Зашто нико то не увиђа и не схвата? 8.Mеђусобно неповезане, “појаве” и “тенденције” у савременом Православљу: – “номинализам” (све те “Антиохије”, “Александрије”...); – литургијски слепи конзервативизам; – култ “прошлости”; – богословско бављење, готово искључиво, “Оцима”; – апокалиптицизам; – мржња према “савременом свету” (али, не и према “овом свету”); – емоционализам; – култ “спољашјности” (брадâ, расâ, “стила”...). Све ово, другим речима, чини Православље немоћним, чини га гетоом не само у спољашјнем смислу, већ и гетоом у унутрашњем смислу (уместо да буде изазов, борба, одговор, живот!). 9.Стање очајања. Не – личнога (јер “лично” себе могу смело и неоспорно да сматрам врло срећним човеком: породица, деца, итд.), већ [очајања] у погледу Цркве, њенога стања, моје делатности. Постао сам, чини ми се, “алергичан” на ону црквеност и ону религиозност којих је пуна Црква и црквени живот, и које све више видим као најдубље могуће извитоперење Хришћанства и Православља. 10.Верујем да је Православље – истина и спасење, и грозим се онога што се издаје за “православље”, онога што воле, чиме живе и у ћему виде “православље” управо сами Православци, па чак и најбољи и најнесебичнији међу њима. 11.Православље постепено постаје “неурастенично”, људи се изнутра муче трагају} и за одговором, а одговора нема или је он толико општег карактера да људи не знају како да га примене у своме животу... И то је тај мучни “фон” који је готово свагда присутан у дубини моје свести. 12.“Очима својим ћете гледати и нећете видети, ушима – слушати, и нећете чути... И нећете се обратити! [уп. Мт. 13, 15]. То се са потпуном тачношћу односи и на савремене Православце: велика већина Православаца хоће нешто друго, види нешто друго, чује нешто друго, али “друго” у односу на оно што Црква даје да се види и да се чује, у односу на оно {то, по позиву Цркве, треба да се воли. То је нарочито очигледно код наших студената [богословља], код оне омладине која је очарана управо “религијом”. 13.Црква је одавно већ почела да живи сама собом, почела да се богати “у себи” а не у Богу, почела да “прекопава по себи”, да се спори у погледу своје “мисије”, да разматра своје “дело” и “назначење”, и да свиме тиме управо одражава “овај свет”, уместо да све што је у свету доводи у везу са Царством Божијим, самим тим спасавајући тај свет. 14.Опасност: заволети Цркву некако “мимо” Христа. Такве љубави има више него што се мисли. Али, Црква јесте искључиво Христос, Његов живот и Његов дар. Тражити у Цркви било шта друго осим Христа (а то значи, опет, тражити себе и своје) – знаћи неизбежно “пасти у прелест”, у изопаченост и, у крајњем исходу, у саморазрушење. 15.Црквеност би морала да ослобађа. Али, у њеном дана- шњем тону, “црквеност” не ослобађа, већ поробљује, сужава, осиромаш ује. човек почиње да се занима за “стари” и “нови” стил, за епископске сплетке и за свако улизиштво. И он почиње да схвата духовност као обавезу да чита књиге очајног квалитета, ужасне по њиховом сиромаштву и реторици, свакојаке брошуре о “чудесима” и “чудотворним иконама”, сваку сумњиву “поповштину”, као и да све време брбља на религијске теме. 16.Уместо да учи човека да на свој лични начин сагледава свет и живот,Црква га учи да гледа само у њу. Уместо да на нов начин прихвати самога себе и свој живот, човек сматра да му је дужност да на себе навлачи безлични, до грла закопчани прслук такозване “побожности”, који се осећа на ужегло посно уље. Уместо да сазнаје шта је то радост, светлост, смисао и вечност, он постаје раздражљив, ускогруд, нетрпељив и врло често, напросто, озлобљен, и више се, чак, и не каје због тога, јер је све то, наводно, од “црквености”. 17.“Духовност”, “црквеност” – како су ово двосмислени и, стога, опасни појмови! Зачуђујуће је то, али готово сви они које сам упознао као трагатеље за “духовношћу” свагда су били ускогруди, нетрпељиви, досадни и безрадосни људи који су, притом, све друге свагда окривљавали за “недуховност”. И они су свагда за своје средиш те имали себе саме, а не Христа, не Евангелије и не Бога. У њиховом присуству се човек не “расцветава”, већ се, напротив, духовно “јежи”. Гордост и егоцентризам, самозадовољство и ускогрудост – али чему онда сва та фамозна “духовност”? А тек ти стручњаци за “црквеност”! Како је то патуљаст и загушљив свет! 18.Нема ничег горег од “професионалне” религиозности! Све то пребирање по бројаницама за време плетења црквених сплетки, сав тај стил оборенога погледа и уздахâ – све је то једна изветрела, ужасна кривотворина. 19.Историјска “побожност” је, у суштини, “ускогрудост и тескоба”. И она трује “црквеност” више од било чега другог. 20.Христа је убила и Христа убија религија. Религија је онај “орган” у нама који, ма како то било чудно, истовремено бескрајно и појачава и сакрива од нас наше најдубље страсти и грехе: гордост, фарисејство, самозадовољство, самоqубље, и томе слично. Религија јесте наше непрестано самооправдавање пред Богом, наше сакривање од нас самих наших грехова и искушења. Извор: А.Шмеман, Дневник - омиљени одломци
  4. Протопрезвитер Александар Шмеман НАШ ЖИВОТ У ХРИСТУ, ХРИСТОВ ЖИВОТ У НАМА-ИЗАБРАНИ ОДЛОМЦИ ИЗ “ДНЕВНИКА 1. Сваки “религијски свет”, укључујући ту и “хришћански”, лако се сналази без Бога, али зато ни за тренутак не може да живи без “богова”, то јест без идолâ. Таквим идолима постепено могу да постану и Црква, и побожност, и црквени начин живота, и сама вера... Секуларизовани свет самим својим одрицањем вапије за Богом. Али, очарани сопственом “сакралношћу”, ми тај вапај нечујемо. Очарани својом “побожношћу” ми тај свет презиремо, одвајамо се од њега поповским смицалицама и лицемерно “жалимо” људе који не познају чари наше “црквености”. И не примећујемо да смо сами пали и да падамо на свим испитима – и духовности, и побожности, и црквености. 2.Црква је постала организација међу организацијама, активност међу активностима 3.Циљ Цркве је постала сама Црква, њена организација, њено “благостање”, њен “успех”. 4.У данашњем свету,Црква се схвата као “предузеће”, као “делатност”. Свештеник све време гњави људе да раде за Цркву. А тај рад се, са своје стране, мери, такорећи, по критеријуму количинском: колико заседањâ, колико доларâ, колико “делâ”... И све је то, ван сваке сумње, неопходно. Но, није опасна сама та делатност, већ свођење Цркве на ту делатност, поистовећивање црквенога живота са том делатношћу 5.Што је човек образованији, што је више искусио “позитивизма” и “рационализма”, тим “глупљу” религиозност он изабира. У Америци ни- чу као печурке разни сумњиви “скитови” и шире се потпуно бесмислене “харизматике”. И све то одмах обличи оног другог, труди се да испљује оног другог. 6.Повратак Бога.“Религијски препород...” и томе слично. чини се, могло би се и требало би се томе радовати. Али, ја се не радујем.“Повратак” који ја видим јесте некакав емотивни немир, лаж мистика, фанатизам и, делимично, мржња. Мржња према свету, мржња према онима који мисле другачије, секташтво, лаж старчество, кликуше... А изван Хришћанства – бекство у будизам и у некакву мутну мистику. 7.Истинита вера је, стога, свагда превладавање “религије”. И Црква није религијска установа, већ присуствовање “спасенога света” у овоме свету. Али, Црква ужасно хоће да буде “религија” и, гле, она се зато запетљава у “проблеме” који су за веру непостојећи и штетни. Зашто нико то не увиђа и не схвата? 8.Mеђусобно неповезане, “појаве” и “тенденције” у савременом Православљу: – “номинализам” (све те “Антиохије”, “Александрије”...); – литургијски слепи конзервативизам; – култ “прошлости”; – богословско бављење, готово искључиво, “Оцима”; – апокалиптицизам; – мржња према “савременом свету” (али, не и према “овом свету”); – емоционализам; – култ “спољашјности” (брадâ, расâ, “стила”...). Све ово, другим речима, чини Православље немоћним, чини га гетоом не само у спољашјнем смислу, већ и гетоом у унутрашњем смислу (уместо да буде изазов, борба, одговор, живот!). 9.Стање очајања. Не – личнога (јер “лично” себе могу смело и неоспорно да сматрам врло срећним човеком: породица, деца, итд.), већ [очајања] у погледу Цркве, њенога стања, моје делатности. Постао сам, чини ми се, “алергичан” на ону црквеност и ону религиозност којих је пуна Црква и црквени живот, и које све више видим као најдубље могуће извитоперење Хришћанства и Православља. 10.Верујем да је Православље – истина и спасење, и грозим се онога што се издаје за “православље”, онога што воле, чиме живе и у ћему виде “православље” управо сами Православци, па чак и најбољи и најнесебичнији међу њима. 11.Православље постепено постаје “неурастенично”, људи се изнутра муче трагају} и за одговором, а одговора нема или је он толико општег карактера да људи не знају како да га примене у своме животу... И то је тај мучни “фон” који је готово свагда присутан у дубини моје свести. 12.“Очима својим ћете гледати и нећете видети, ушима – слушати, и нећете чути... И нећете се обратити! [уп. Мт. 13, 15]. То се са потпуном тачношћу односи и на савремене Православце: велика већина Православаца хоће нешто друго, види нешто друго, чује нешто друго, али “друго” у односу на оно што Црква даје да се види и да се чује, у односу на оно {то, по позиву Цркве, треба да се воли. То је нарочито очигледно код наших студената [богословља], код оне омладине која је очарана управо “религијом”. 13.Црква је одавно већ почела да живи сама собом, почела да се богати “у себи” а не у Богу, почела да “прекопава по себи”, да се спори у погледу своје “мисије”, да разматра своје “дело” и “назначење”, и да свиме тиме управо одражава “овај свет”, уместо да све што је у свету доводи у везу са Царством Божијим, самим тим спасавајући тај свет. 14.Опасност: заволети Цркву некако “мимо” Христа. Такве љубави има више него што се мисли. Али, Црква јесте искључиво Христос, Његов живот и Његов дар. Тражити у Цркви било шта друго осим Христа (а то значи, опет, тражити себе и своје) – знаћи неизбежно “пасти у прелест”, у изопаченост и, у крајњем исходу, у саморазрушење. 15.Црквеност би морала да ослобађа. Али, у њеном дана- шњем тону, “црквеност” не ослобађа, већ поробљује, сужава, осиромаш ује. човек почиње да се занима за “стари” и “нови” стил, за епископске сплетке и за свако улизиштво. И он почиње да схвата духовност као обавезу да чита књиге очајног квалитета, ужасне по њиховом сиромаштву и реторици, свакојаке брошуре о “чудесима” и “чудотворним иконама”, сваку сумњиву “поповштину”, као и да све време брбља на религијске теме. 16.Уместо да учи човека да на свој лични начин сагледава свет и живот,Црква га учи да гледа само у њу. Уместо да на нов начин прихвати самога себе и свој живот, човек сматра да му је дужност да на себе навлачи безлични, до грла закопчани прслук такозване “побожности”, који се осећа на ужегло посно уље. Уместо да сазнаје шта је то радост, светлост, смисао и вечност, он постаје раздражљив, ускогруд, нетрпељив и врло често, напросто, озлобљен, и више се, чак, и не каје због тога, јер је све то, наводно, од “црквености”. 17.“Духовност”, “црквеност” – како су ово двосмислени и, стога, опасни појмови! Зачуђујуће је то, али готово сви они које сам упознао као трагатеље за “духовношћу” свагда су били ускогруди, нетрпељиви, досадни и безрадосни људи који су, притом, све друге свагда окривљавали за “недуховност”. И они су свагда за своје средиш те имали себе саме, а не Христа, не Евангелије и не Бога. У њиховом присуству се човек не “расцветава”, већ се, напротив, духовно “јежи”. Гордост и егоцентризам, самозадовољство и ускогрудост – али чему онда сва та фамозна “духовност”? А тек ти стручњаци за “црквеност”! Како је то патуљаст и загушљив свет! 18.Нема ничег горег од “професионалне” религиозности! Све то пребирање по бројаницама за време плетења црквених сплетки, сав тај стил оборенога погледа и уздахâ – све је то једна изветрела, ужасна кривотворина. 19.Историјска “побожност” је, у суштини, “ускогрудост и тескоба”. И она трује “црквеност” више од било чега другог. 20.Христа је убила и Христа убија религија. Религија је онај “орган” у нама који, ма како то било чудно, истовремено бескрајно и појачава и сакрива од нас наше најдубље страсти и грехе: гордост, фарисејство, самозадовољство, самоqубље, и томе слично. Религија јесте наше непрестано самооправдавање пред Богом, наше сакривање од нас самих наших грехова и искушења.
  5. Помаже Бог браћо,има ли каквих новости са сајма,шта је ново изашло и шта је у припреми,поззз :P
×
×
  • Create New...