Golub

И кад смо код Очева и отаца: Очеви и оци Пише: Горан Даниловић Наслов овог текста је већ славан. Нисам га бирао намјерно да бих се „чешао“ о Слободана Селенића и његово књижевно дјело нити да бих ономе што намјеравам рећи дао додатну важност. Ипак, суштина данашњих збивања која преобликују досадашње виђење наше Цркве је у очевима и оцима. Ријеч је и о једном новом рађању одавно старог народа и нашем новом саморазумијевању. Судар различитости у сред истог бића, за разлику од оног културолошко-етничког, селенићевског судара, енглеског и српског цивилизацијског круга, у којему се јазови само продубљују. Овдје се унутрашње крајности могу на крају и помирити? Ко смо ми и ко су наши очеви и оци? Црква је на себе у минула два мјесеца бацила оно свјетло које се до сада видјело само уз пламен свијеће. Црква је тако громогласно разгрнула предрасуде и то у најтежем тренутку, да су од стереотипа „остали само дугмићи“. Тако се могло и очекивати – то су и претпостављали многи који су живјели црквеним животом више од других. Политичари су на пречац постали љубоморни на Оце који су одједном, ниоткуда, постали горљиви говорници, бесједници, предводници, савременици и разумитељи младог свијета. На пречац, иако то раде цијели живот. Она Матијина „могао сам бити отац своме оцу“ препјевана је у „морао сам“! Сада је већ и убијеђене атеисте, ма шта то значило, срамота да говоре о „поповима“ и „мантијашима“! Наравно, има и оних које никада неће бити стид – тако је дато! Једна сасвим нова и зрела генерација Очева преко ноћи је показала зашто толико много људи вјерује Цркви! Никада нико у нашој историји није с више лакоће усмјеравао десетине и стотине хиљада људи ка једном циљу, и то оном који није рушитељски и није револуционаран. Ђукановићева потрага за идентитетом показала је људе од идентитета, и то тамо гдје их он иначе није тражио. Напротив. Препотентност политике срушена је у парампарчад – нисмо више ми мјера оногa што јесте или онога који јесте. А како се догодило да људи сада ишчекују шта ће рећи Отац Гојко, Отац Борис, Предраг, Мирчета, Никола, Бобан, Немања, Мијајло… Зашто се сада њима без устезања говори „Оче“, па и од оних који властите очеве зову старцима, надимцима, глаголима и придјевима? Лако је бити нов, и проговорити спасоносним ријечима, када ћутите деценијама. Лако је бити другачији када је та другост грађена у ненаметљивости. Лако је задобити повјерење када из бесједа оних који су ћутали и чекали свој позив проговори процијеђена мисао неупрљана претходним лагањима. Познајем многе од њих, али многи од нас нису знали да су наши свештеници образовани људи са знањима стицаним широм Европе и само са бројнијим породицама и више дјеце неголи имају интересовања и диплома. Не њима, него нама, исплатило се њихово ћутање када је требало ћутати, и говорење када му је потреба и када га тражи вријеме и смисао. А нисмо ниоткуда увезли Оце, него су ту из: Цуца, Бјелопављића, Загарача, Зете, из Нахија, из Голије, Бањана, из Боке, Васојевића. Не треба сумњати да ће из овог подмуклог и беспризорног атака на Цркву, упакованог у европеизацију друштва, управо Црква изаћи јача. Њена тиха снага је од оба свијета али је ова која се пројавила кроз снагу личности задивљујућа. Заиста изгледају јадно они који и сада покушавају Цркви да припишу немодерност, несавременост и превазиђеност, да је укалупе у клишее давног времена и предрасуде са којима и даље живи самопрокламовани „грађански круг“, озлојеђен и прегажен снагом слободних људи у црним ризама. Узалудан је урлик из ропца, урлик да је угрожена европска Црна Гора, узалудно је кукање, и лагање кроз кукање, очева нације и политике како Црква манипулише и заводи људе. Обичан човјек осјећа истину и лако се поистовјећује са Њима који другачије него ико до сада свједоче о новом почетку, о новом свијету у којему вјеровање и Бог нису тек стидно признање властитог избора одбаченог појединаца него громогласни избор хиљада и хиљада људи охрабрених преко ноћи да буду оно што јесу. Људи бивају поносни на своје парохе и прије говоре о њима него о онима за које су гласали на минулим изборима. А међу нама политичарима, ипак не међу свима, невјерица је огромна. Многи не разумију и не прихватају да су хиљаде људи на улицама, а да наше улоге и роле нису ни пресудне ни важне. Потајно се распитује допушта ли Устав да свештеник буде политичар и какав је став Синода СПЦ о тој могућности? Прикривена љубомора и уплашеност за властити политички монопол сатирично навиру кроз редове и између редова оних који одавно немају ништа ново да кажу. Реченице попут оне Оца Гојка; „Нема нама молитве без њих, нити њима Црне Горе без нас“, или она Оца Бориса: „Није крива мајка наша Црна Гора“, остаће и оставиће траг на наше подијељено православно биће, траг по којему мудри и храбри могу заштепати и замирити дубоку бразду која је само чекала да прокрвари. Да ништа није урадио у минулих тридесет година, да није несумњиво највећи градитељ и обновитељ храмова којега смо имали, да није покрстио стару и младу Црну Гору, било би довољно што нам је митрополит Амфилохије представио Оце који показују снагу разумијевања за наизглед непомирљиве крајности. „Ђедо“ се тако искупио за сваку грешку која је дадена на чињење и људима и светима међу њима. Ако ће нас познавати и по ученицима својим онда је Митрополит и препознат и достојан. У овом тексту, намјерно, не спомињем монахе који су кроз минуле три деценије израсли у духовнике, чуваре задужбина, проповједнике и епископе о којима се говори широм Православља. Ни једна лијепа ријеч неће их погордити нити учинити другачијим. Исковани и искаљени на Цетињу и под Острогом данас су она дубока снага не само Црне Горе, него православља уопште. Владика Јоаникије у обновљеној епархији Будимљанско-никшићкој обнављао је храмове и вјекове. Ученици „Свједока божје љубави“ разасути од Славоније до Јужне Америке, школовани у Јерусалиму и на Ломоносову, у Атини и Паризу помогли су нам да се саморазумијемо и самопоштујемо. Ако их ми нисмо примјећивали до јуче, ако нисмо умјели да поштујемо подвиг и самоодрицање, искупила су нас наша дјеца. Они, засићени бљештавилом новог доба, они с нагнутим главама над екранима телефона који су их водили до краја свијета и назад, открили су очеве и оце који су одрастали с нама. Дјеца ће спасити свијет, спасиће и Црну Гору! Дјеца боља од нас. Дјеца са нагнутом главом али уздигнутог и чистог срца. Дјеца која су умјесто за Деда Мразом у сусрет Божићу кренула за Ђедом. Дјеца која слушају Еминема и Кениа Веста и пјевају „Не дамо Светиње“! „Дјеца са Колодвора Зо“! „Дјеца Апокалипсе“! Наша дјеца, наши Очеви и Оци! „А сада остаје Вјера, Нада и Љубав, ово троје али је од њих Љубав највећа“. (Аутор је посланик Уједињене Црне Горе) Подебљања су моја, тј. голубија Горана Даниловића за председника!!!

Да ти попе ниЈЕси мало љубоморан на попа Гојка??? У овом исечку се не види то што се теби причињава?! Иначе, виђи како поп Гојко пише твом милом Ломију: Отац Гојко Перовић: „Агресивно“ светосавље Пише: Протојереј-ставрофор Гојко Перовић Поштовани г. предсједниче Црне Горе, На сјеверу државе чији сте предсједник, у граду Бијелом Пољу, налази се древна Црква Светих апостола Петра и Павла. За њене богослужбене потребе је у 12. вијека, ондашњи хумски кнез, дао рукописати Јеванђеље, које се чува до данас. Овај импозантни писани споменик и драгуљ црногорске културе, зове се Мирослављево јеванђеље, по имену поменутог кнеза наручиоца који је рођени стриц Светог Саве Немањића. У Беранама постоји манастир Ђурђеви ступови, кога је саградио брат од стрица Светог Саве. А на другој страни црногорског сјевера, планина Дурмитор чува топониме Савин кук и Савина вода, као и народна предања везана за Светог Саву (рецимо оно о настанку Црног језера…) којима готово да нема броја. У средишњем појасу наше државе, налазе се темељи црногорске духовности, манастири Морача, Пива и Острог. Првог је, средином 13. вијека подигао синовац Светога Саве, другог су у 16. вијеку подигли херцеговачки митрополити, и будући пећки патријарси (насљедници светосавског трона) Соколовићи, док је трећи никао подвигом Светог Васили ја Острошког, слава му и милост, током 17.вијека. Острошки манастир је украшен можда и најљепшим фрескама Светог Саве, а разлог томе је чињеница да је Свети Васили је рукоположен за херцеговачког епископа у Пећкој патријаршији, и да је лично боравио у Хиландару (светосавској задужбини) о којој је бринуо до краја свога земног живота. Спуштајући се ка црногорском југу долазимо до престоног Цетиња, гдје је руком протођакона Филипа Радичевића забиљежено да је прва црногорска изведба химне „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“ учињена 1856. године у присусутву књаза Данила и књегиње Даринке. Овим је настављена традиција документована у књигама из штампарије Црнојевића и касније Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16. вијека) да се Свети Сава Немањић у црногорским храмовима прије 500 година, прослављао као заповједна слава, односно нарочити црквени празник! У времену књаза Николе подигнуте су двије сеоске цркве у Катунској нахији (једна на Његушима, друга у Цеклићима) Светом Сави у спомен! (Поређења ради, у истој тој староцрногорској нахији, ни један други светитељ из нашег рода, није имао храм који му је посвећен изузев оног Светог Петра Цетињског на Ловћену, који смо, да нам Бог опрости, срушили!) Светог Саву као крсну славу, или као прислужбу, светкују бројна братства у Црној Гори (Грахово, Бањани, Пива…), а у конаджијском крају у цетињској општини, људи и данас посте Савину недјељу, пост који траје седам дана, управо од Јовањдана 20. јануара, па до Савиндана 27. јануара. О култу Светог Саве на црногорском приморју постоје бројна и разноврсна свједочанства. О њима нам лијепо пише Стјепан Митров Љубиша. Крај мора је и највећи број храмова њему посвећен, а међу свима су најзначајнији манастир Савина (са малом Црквом Светог Саве по којој је цио овај крај у Херцег Новом добио име) и саборни светосавски градски храм у Тивту. Када је, крајем 19. вијека, књаз Никола, за свој књижевни рад од србијанског краља Александра Обреновића, одликовани орденом Св.Саве, црногорски владар се на добијање ордена захвалио ријечима: Ваше Величанство, драги брате! Имао сам част примити високо уважено писмо, послато ми по нарочитом посланику г. генералу Миловану Павловићу. Изрази писма као и поруке које ми је усмено поднио нарочити посланик од стране Вашег краљевског Величанства, сматрам за један драгоцјен доказ више Ваших братских осјећања према мени и моме народу, а у корист народа обију српских држава. Дубоко дирнут особеном пажњом Вашег Величанства према моме књижевном раду, тим те сте благоизвољели почаствовати ме Вашим краљевским великим крстом реда нашег општег српског светитеља Саве… итд. Овај Николин одговор, написан је 26. јануара 1896. г. уочи Савиндана. Двије деценије касније, 1912. г. сада већ краљ Никола ће Светом Сави посветити нарочиту пјесму,у којој ће, између осталог, рећи како је „слободе колијевка, Немањина Црна Гора“. На крају овог кратког подсјећања на нашу историју и географију питам себе и Вас, господине предсједниче: шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски вјерски и национални идентитет ако није управо насиље које се врши над самим светим Савом? Можемо ли се „ослободити“ његовога имена и спомена, а да послије тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили? Аутор је ректор Цетињске богословије

Нажалост, ова твоја упорност потвђује моје најцрње сумње да теби шејтан не престаје да шапће..

О чему је ава причао? Јеси ли ти гледао овај удбашки урадак о митрополиту Амфолохију? Додуше, ава римски јесте булазнио о томе да су се ,,Ломи и Лохи'' договорили на морској пучини, у некаквом бродићу да направе ,,ЦПЦ'' и да је све ово око закона коска за народ... и сад народ ,,шета'' по улицама непотребно... неможе се знијекати да је ава пласирао информације из Ломијеве кухиње: Дочим, синоћ је Ломи показао шта мисли и жели митрополиту Амфилохију! То јесте како лепо написа један Митрополитов свештеник:: ,,Показала је ова емисија да су истините ријечи Христове „гонили су Мене, гониће и вас, није слуга већи од господара. Свашта човјеку може да падне на памет, од генијалности до лудости. Али од емисије СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ научио сам да није центар човјековог бића у уму, него у срцу. Ту се води највећа битка. У њему станује душа и савјест сваког човјека. Ту се човјек сусреће са Богом или ђаволом, са братом или душманином. Срце је ризница из које добар човјек износи добре плодове, а зао човјек лоше. Ова емисија није ништа рекла о главном јунаку, већ је показала срце оних који су је наручили и потписали. Али сва мржња и клевета стала је у пола сата, и као таква није могла да науди ни истини ни правди, јер вам је то као да сте бацили каменчић у океан Божанског подвига, смирења и трпљења главног јунака – СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Наравно, увијек побјеђује љубав! Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем''. Ава има нешто од уметничке генијалности, која га је, слушајући шејтана, одвела до лудости...

, Ево пар коментара о удбашким материјалима из филма о Митрополиту Амфилохију: ,Синоћ је на „Јавном сервису“, у ударном термину, приказан „документарни“ филм „Свједок Божје љубави“. Бесрамни урадак, којим су се налогодавци и аутори покушали обрачунати са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, и имплицитно са вјерним народом у Црној Гори који, супротно очекивањима и жељама режима, истрајава у одбрани светиња". „Овакви филмови су стога увијек опасни, а филм о митрополиту Амфилохију је и најавио предсједник државе лично, говорећи да ће ускоро открити све детаље о његовим противницима. Оптимистично цијеним да је докуметарац пуцањ у празно. Јер на крају крајева треба само да замислите двије ситуације: цркву без митрополита Амфилохија и ДПС без Мила. Ово друго не иде, а?“, Изгледа да су Мило и Бебе из Удбе изгубиле и најмању наду да ће им проћи небулоза о томе како Мило у ,,договору'' са Митрополитом прави некакву ,,ЦПЦ'', народ у ту удбашку глупост не верује, па су из удбиних подрума извукли прашњаве снимке не би ли како опањкали Митрополита... Џаба вам труд удбаши... Митрополит никад јачи и популарнији у народу! И како прокоментариса Лука Тапушковић: „Ореол ти Ђеде, око главе плету“,

Каменују поново... ,,сваки камен њему, један Христу мање!''

Кад сам пре пар година погледао овај филм помислио сад да се можда мало и претерује, је обилазећи Црну Гору нисам веровао да ће се народ овако пробудити: Али сад ми је јасно, да је пророк Таса био у праву, као и увек у његовом пророковању, кад је изрекао ово пророштво. Погледати од 35. минуте филма, а Владика Атанасије изриче пророштово у 36. минути филма:

Лакирана бубашваба збори:

ОндаК раздвој ник од сицанин и заличићеш на ник нејм.

Види се. јер не збориш к'о никшићанин. Ниђе везе!

Ништа је не суфлирам Богу, јер је Он то већ пројавио... Ко то не осети и види у Литијама, нисам му ја крив... Уосталом то рече и владика Јоаникије пре пар дана.

Владике и свештеници који беседе на Литијама су толико надахнути Духом светим да је то више него очигледно... и овај силни Божији народ то препознаје! Џаба разно'разним пропагадним триковима покушавају истомишљеници Бебе Лакиране Бубашвабе, да хибридним НАТО марифетлуцима и парама, као и ови наши ,,корисни идиоти'' штоно нападају СВЕТОГ Митрополита Амфилохија, покушавају да омаловаже ове СВЕТЕ Литије! Што Митрополита више нападају, то му више мале деце трчи у загрљај ... Мала и неустрашива кума Уна је сјајан пример светости Амфилохијеве!

Слава Богу! До коначне победе! Коме закон топуза лежи у несагласју са уставом, тај мора мењати или закон или устав... а трагови ће му смрдјети нечовјештвом и рђом капати док му је колена... Да се писетимо Митрополитових речи: ,,И зато, ја сам поново слободан да, овдје поред ћивота Светога Петра, и са његовог ћивота, позовем све Црногорце, све људе који живе у Црној Гори, без обзира каквој они идеологији, патрији припадали, како се национално осјећали – да их позовем на мир, на братску слогу, на љубав, јер је то једино што је у овом тренутку потребно овдје свима нама. А у исто вријеме да позовем друга Ђукановића да одустане од закона топуза, од тог безакоња које би данас требало да се изгласава у Скупштини Црне Горе. Јер, треба да има у виду да је управо то разлог онога што се данас, противно моме благослову, догађа у Црној Гори. Он је главни узрочник тога што се данас догађа у Црној Гори. Он, са својом политиком и идеологијом титоистичко-бољшевичком, изазвао је праведни гњев народа. Данас се доноси закон под блокадом читавог града, под насиљем у којем је ангажована сва полиција Црне Горе да би се под тим насиљем добио закон о слободи вјероисповијести. Ово је позив другу Ђукановићу и свима који су спремни да потписују то безакоње да се макар у последњем тренутку отријезне, да одустану од тога злочина, од тога дјела које изазива проклетство над Црном Гором, над свима житељима Црне Горе – проклетство и Светога Петра Цетињскога и проклетство Светога Василија Острошкога. То је једини нормални пут, јер ово што се данас догађа у Црној Гори, догађа се пред лицем читаве Европе. И поруке које смо од Европе добили, прочитали, оне су и поруке Светог Василија, Светог Петра Цетињског, Цариградског Патријарха, Руске Цркве, Папе римскога, поруке Свете Горе. То су биле поруке љубави, поштовања истинског закона и законитости. Онај који није услишио те поруке, он данас доноси то своје безакоње под насиљем, под блокадом читавог града. И ако мисли да се на томе гради будућност Црне Горе, онда је он друг, јер су на томе градили другови, они који су у своје вријеме убили наследника Светог Петра Цетињског Митрополита Јоаникија са преко 120 свештеника. А колико је тек вјерника побијено, хришћана, Црногораца, одавде па све до Старе Градишке, тамо гдје је први пут пјевана химна проклетог Секула Дрљевића, Павелићевог министра, која је сад званична химна Црне Горе. У том духу се гради будућност Црне Горе, на тим темељима, на темељима братоубиства, и тога духа братоубиства. На томе се гради слобода. Надам се у Бога да ће се отријезнити они који су на власти, а и сви други, да се будућност не гради на насиљу и на безакоњу. Будућност, не само Црне Горе, него будућност Европе и свијета се гради на вјечним законима правде Божје, истине Божје, љубави Божје. И зато је ово позив данас, и онима који су на власти и свима другима, да кренемо тим путем мира, путем братске љубави и слоге. Вријеме је послије толиких невоља и несрећа које су нас пратиле да кренемо тим Божјим путем, јер једино тако можемо нешто урадити као ово покоољење. И да не изгубимо из вида – на првом мјесту нека зна друг Мило Ђукановић! – да коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом! То је оно што поручује Ловћенски Тајновидац, који је истим тим духом насиља и злочина, ено, ухапшен на Ловћену, и којим је срушена његова црква. Као што нам и сад припремају закон којим се отимају цркве Дакле, обурдала се ловћенска црква Светог Петра, обурла се и истинска, његошевска, светопетровска, световасилијевска Црна Гора. Хоћемо ли наставити то обурдавање наше душе, наше савјести, хоћемо ли наставити нашу срамоту, срамоту пред Европом и пред свијетом? Ја се у Бога надам да ће нас овај данашњи дан и мошти Светога Петра Цетињског и Светога Василија Острошког све призвати разуму и мудрости да кренемо истинским и правим, Божјим и људским путем, путем закона Божјег, путем изворних људских закона, путем братске слоге и братске слободе, братскога мира и свега онога што је Богу и истинском Божјем народу мило и угодно. Дај Боже, и Свети Петре Цетињски!''

Свеобухватно сагледавање ... ЕПИСКОПСКИ САВЈЕТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ спроћу СЛУЖБЕ ЗА ОДНОСЕ С ЈАВНОШЋУ ВЛАДЕ ЦРНЕ ГОРЕ Влада Црне Горе треба свеобухватно да сагледа је л' како могућно да Мирослављево Јеванђеље преименује у милово јеванђеље