Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

boban stojkovic

Свештеник
  • Број садржаја

    17
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О boban stojkovic

  • Ранг
    Тек дошaо/ла

Profile Information

  • Пол :
    Небитно

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. ПОВОДОМ 100-ГОДИШЊИЦЕ ОД ОБЈАВЉИВАЊА „ОПЋЕ ЦРКВЕНЕ ИСТОРИЈЕ“ ЈЕВСЕВИЈА ПОПОВИЋА И 90-ГОДИШЊИЦЕ ОД ЊЕГОВОГ УПОКОЈЕЊА О ДЕЛУ Те давне 1912. године наша богословска мисао, а особито црквена историја нису имали важнији датум, бар кад је XX век у питању, него што је празник Св. цара Константина и матере му царице Јелене када је светлост дана угледала капитална, двотомна „Опћа црквена историја“ Јевсевија Поповића, Србина из румунског дела тадашњег аустроугарског царства, професора на православном Богословском факултету у Черновцима. Појавила се захваљујући подвижничком делу карловачког професора ђакона др Мојсија Стојкова. Од тада па до данас читаве генерације наших богослова, историчара и интелектуалаца уопште школује се по Јевсевијевој историји. Она је незаобилазан школски уџбеник, приручник, мала (мада на 1650 страна) хришћанска енциклопедија и водич кроз свих 19 векова хришћанства и свих шест континената. Дело које је настало на смени два века имало је и амбицију и обавезу да буде свеобухватно, ренесансне ширине, јер тад још богословска мисао није била разграната у низу специјализованих наука: патрологија, агиологија , хришћанска археологија, црквено и канонско право, мисионарство или на пример јересологија (проучавање јереси кроз историју цркве) биле су тек у повоју. Зато је дело професора Јевсевија Поповића мултидисциплинарно и зато се у њему налази много више сазнања него у било ком потоњем уџбенику о хришћанству. Иако је написана 1900. године, (с немачког оригинала преведена на српски језик 12 година касније), „Опћа црквена историја“ Јевсевија Поповића још важи, у целокупној светској литератури, за једно од најзначајнијих научних синтеза историје хришћанства и историје хришћанске цркве. Наши данашњи ауторитети црквене историје истичу да је, по много чему, научно непоновљиво дело, јер је сачињена према најстрожој методологији црквеноисторијске науке. Стога је и данас незамењива у изучавању историје цркве и хришћанства на нашим православним факултетима и у богословијама. О АУТОРУ Јубилеј 100-годишњице од штампање „Опће црквене историје“ подудара се са 90-годишњицом упокојења Јевсевија Поповића. 28. септембра 1922. године у Черновцима – Буковина – Румунија уснуо је у Господу дугогодишњи и чувени професор црквене историје на богословском факултету черновачког универзитета. Он спада у ред највећих радника и поборника црквених идеја у буковинској архидијецези. Својим дуготрајним и оданим радом стицао је најзаслуженија признања. Што је богословски факултет черновачког универзитета уживао онако леп глас у православном свету, то се првенствено мора захвалити Јевсевију Поповићу, јер је он био један од оснивача. Черновци су духовно средиште старе Буковинско-далматинске митрополије, градић који се урбанистички и културно развио у време владавине Аустро-Угарске. Тамо је била смештена митрополитска катедра, али и високо богословско училиште, факултет који је био без премца за православне поданике Дунавске монархије (основан 1875).[1] Као професор својим ученицима и колегама увек је служо као најугледнији пример. Поред дубоког познавања црквене историје, био је врло добро познавалац и других богословских наука, а то се најбоње види из тога, што је он у својим предавањима увек уносио врло много материјала и из осталих богословских дисциплина. Његова предавања су увек остављала најбољи утисак код слушалаца и његов се предмет најрађе учио. Познавао је све главне европске језике, те је тако могао да прати целу богословску књижевност, из које је црпео све што му је било потребно за предмет. Његов истрајан и до савршенства педантан рад га је прославио, и он је увек заузимао прво место не само међу професорима богословског факултета, него и међу професорима целог универзитета. Због свега тога је уживао све највеће почасти, тако је био ректор Универзитета и више пута декан свог факултета, па чак за свој заслужени рад имао је и титулу дворског саветника. Јевсевије Поповић је био не само стуб богословског факултета у Черновцима, већ и једна врло утицајна и маркантна личност у буковинској цркви. Ниједно питање, које се тицало буковинске цркве, није се могло решити без њега, јер је он био најкомпетентнији за решавање сваког црквеног питања. Са друге стране Поповић је у тим крајевима представљао одбрану против уније са римокатоличком црквом и опирао се свакој пропаганди римокатоличке цркве која се у то време водила у Буковини, и то нарочито међу Русинима. Можемо управо рећи да је Јевсевије Поповић био чврсти стуб православља у Буковини. О Србима својим ученицима увек је говорио само речи хвале и наглашавао је да су Срби најбољи и најдаровитији. И сам утицај Черноваца на српско богословље XIX века је огроман. Добар део наставног кадра Православног богословског факултета у Београду после 1918. године били су доктори богословља из Черноваца: Димитрије Стефановић, Лазар Мирковић, Марко Микијељ, Радивој Јосић, као и епископ Симеон Станковић и Атанасије Поповић. [2] О ПРЕВОДИОЦУ Ђакон др Мојсије Стојков (1885-1944) био је професор у Kарловачкој богословији. Докторирао је у Бечу из три области: из теологије, права и економије. Говорио је седам живих и познавао више старих језика. Капитално дело Јевсевија Поповића „Опћа црквена историја“ (објављена на немачком 1900), превео је 1912. Превод, „подвижничко дело карловачког професора,“ урадио је са коментарима и додао историјат Српске православне цркве. Иначе, тај велики интелектуалац, мој деда по оцу, др Мојсије Стојков, страдао је октобра 1944. у Београду и за гроб му се не зна.[3] презвитер Бобан Д.Стојковић, професор Призренске Богословије у Нишу [1] О историјату Богословског факулета у Черновцима видети дело протођакона Радомира Ракића, „Православни богословски факултет у Черновцима“, Београд 2009, Хришћанска мисао, Мала библиотека „Свечаник“, књ. 26, [2] Професор Ракић нам је издвојио још 29 имена епископа, игумана, презвитера и ђакона са дипломом овог факултета до Првог светског рата. Ту су архијереји: свештеномученик митрополит дабробосански Петар Зимоњић, затим епископи: темшварски Георгије Летић, будимски Георгије Зубковић, злетовско-струмички Симеон Поповић, захумско-херцеговачки Николај Јокановић и банатски Викентије Вујић. Архимандрит Августина Бошњаковић из Гргетега, аутора необјављеног, а монументалног речника црквенословенског језика, архимандрит Владимира Димитријевића из Месића, први српски сектолог, затим ректор Битољске богословије Душан Лазичић, као и професоре Рељевске богословије Петар Маркичевић, Љубомир Шпирић, Јевта Прњатовић, Милан Мратниковић.Студенти Черноваца су оригинални ствараоци и јавни радници, богослови Војислав Јанић и Мојсије Стојков, Симеон Мајсторовић, Петар Барбић из Дубровника, Васиљ Кочовић из Мостара, Лазар Матић из Задра, Александар Грубач из Војне Крајине, Коста Чавић и Петар Трбојевић. [3] Ове речи записала је проф.др Јасна (Стојков) Јанићијевић у часопису Братство друштва „Свети Сава“ из Београда. Иначе, овај часопис је објавио рад Мојсија Стојкова под насловом „Шокци у Бачкој“. Овај рад написан око 1938. године, пронашао је недавно у Архиви Богословског Факултета јереј мр Милорад Средојевић са катедре за историју Цркве. Овоме додајемо да ћемо се потрудити да у будућности издамо један рад о овом научном делатнику.
  2. ЗАВРШЕН ЦИКЛУС ПРЕДАВАЊА У СВЕТОСАВСКОМ ДОМУ http://eparhijaniska.rs/rs/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%B0%D0%BA%D1%82%D1%83%D0%B5%D0%BB%D0%BD%D0%BE/1209-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D1%80%D1%88%D0%B5%D0%BD-%D1%86%D0%B8%D0%BA%D0%BB%D1%83%D1%81-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D1%83-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D0%B4%D0%BE%D0%BC%D1%83
  3. Помаже Бог.Наручио био један примерак књиге.Како то урадити?
  4. http://eparhijaniska.rs/rs/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%B0%D0%BA%D1%82%D1%83%D0%B5%D0%BB%D0%BD%D0%BE/921-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D1%98%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%83-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BB%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%88%D1%9A%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%B3-%D1%83%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%9A%D0%B0
  5. У четвртак 16. фебруара,у Нишу,у Светосавском дому, са почетком у 18 часова, биће одржано предавање: СВЕТИ НИКОЛАЈ ЈАПАНСКИ - У СВЕТЛОСТИ СТОГОДИШЊИЦЕ ЊЕГОВОГ УПОКОЈЕЊА предавач: јереј Бобан Стојковић,професор Историје Хришћанске Цркве у Богословији у Нишу,и аутор књиге "ХРИШЋАНСТВО У ЗЕМЉИ ИЗЛАЗЕЋЕГ СУНЦА"
  6. Уџбеник Историје Хришћанске Цркве за први разред Богословија 10. Фебруар 2012 - 14:12 Уџбеник Историје Хришћанске Цркве за први разред Богословија Српске православне Цркве, који је пред нама, представља плод марљивог рада младог посленика на њиви Господњој, јереја Бобана Стојковића, професора Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу. Реч је о научном трудбенику који је нашој црквено-читалачкој јавности од раније познат по делу „Хришћанство у Земљи излазећег Сунца“ објављеном са благословом Његовог преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија у издању издавачке куће Епархије далматинске „Истина“. Та књига на нашем говорном подручну засигурно представља најзначајније, најкомплетније и незаобилазно дело када је реч о мисији Православне Цркве у Јапану. Сада нам, дакле, из пера истог аутора долази овај уџбеник који са своје стране заслужује високе оцене и итекако завређује нашу пажњу. То утолико више када се узме у обзир да се објављује са благословом Светог Архијерејског Синода и по препоруци на нашим просторима најеминентнијег и најистакнутијег историчара Цркве – протојереја-ставрофора др Радомира Поповића, професора Историје Хришћанске Цркве на Православном богословском факултету Универзитета у Београду и декана Академије Српске православне Цркве за уметност и конзервацију. Реч је о уџбенику који има посебан значај за нашу помесну Цркву. Наиме, већ преко 70 година се као уџбеник богословије за овај разред препоручује књига руског црквеног историчар П. Малицког „Историја хришћанске Цркве“. Зато треба нагласити да овај уџбеник професора о. Бобана Стојковића после дужег периода представља први озбиљнији уџбеник прилагођен пре свега потребама ученика богословија у склопу њиховог упознавава са историјом Цркве. Након опширних уводних напомена и лекција о појму црквене историје и њеној подели на периоде, те о изворима црквене историје и свету у време Христа, уџбеник обрађује период црквене историје од времена Господа Исуса Христа као оснивача и темеља Цркве, све до времена Светог цара Константина, дакле, обухвата црквену историју прва три века. Значајан квалитет овог уџбеника је то што усваја и што се ослања на значајна историјско-теолошка достигнућа светски признатих православних богослова и историчара 20. века. Та сазнања су представљена, методолошки посматрано, на начин који је са једне стране прилагођен потребама ученика богословије који се по први пут срећу са историјом Цркве, а са друге стране, уџбеник је написан на нивоу који задовољава све неопходне научне претпоставке да би био оцењен и као рад који се може препоручити и широј читалачкој публици, посебно оној са већ постојећим основним историјско богословским сазнањима. У том смислу је за сваку похвалу како је аутор одређене историјско-богословске теме уклопио у потребе једне наставне јединице, а опет притом успео да задржи и научну озбиљност у раду, проткану повременим есејистичко философским освртима по узору на наше највеће православне историјско-богословске ауторе 20. века П. Смирнова, В. В. Болотова, попут Александра Шмемана, и других. Уџбеник нас, кроз историју ране Цркве, после силаска Светог Духа на Апостоле и мисионарског рада Светих Апостола, те укључивања многобожаца у Цркву и пада Јерусалима, води до периода гоњења Цркве почевши од Нерона све до Диоклецијана, закључно са Миланским едиктом. Други део уџбеника нас уводи у свет ранохришћанске историје кроз проучавање древних Символа вере, апологетске делатности ране Цркве, те нас упознаје и са јересима и расколима тог времена. Уџбеник даље обрађује службе у раној Цркви као и поредак канона и развој Светих Тајни. На крају су теме које обрађују покајну дисциплину ране Цркве, развој празника и постова у древној Цркви те ранохришћанску уметност и организацију ране Цркве. На крају, узимајући у обзир све напред речено имамо част и задовољство да препоручимо ово вредно дело и да још једном изразимо своју радост звог појаве овог преко потребног уџбеника. Презвитер мр Бобан Димитријевић, проф.Призренске Богословије у Нишу http://spc.rs/sr/udz...red_bogoslovija
  7. Албанска Православна Црква Хришћанство у данашњој Албанији до почетка XX века Тачних историјских података o успеху хришћанске мисије на територији Албаније нема. Знамо да је хришћанство на обали Јадранског мора утврђено захваљујући ученицима Светих Кирила и Методија - Клименту и Науму. На крају IX и почеткoм X века албански градови Девол (данас Корча) и Главеница (близу данашњег Авлоноја) били су познати као хришћански центри. У десетом веку епископ Девола био је ученик светог Климента, Марко. Почетком IX века позната је драчска митрополија и још неколико епархија на територији данашње Албаније. Оснивањем Бугарске Православне Цркве (870. године) албанске епархије долазе под њену јурисдикцију. После освајања Бугарске од византијског цара Василија II и укидања аутокефалности бугарској цркви, албанске епархије постају део Охридске архиепископије. После укидања Охридске архиепископије 1767. године, албанске епископије ће аутоматски доћи под јурисдикцију цариградског патријарха. Као и свих Православних Цркава на Балкану, и овде је спровођена јелинизација преко фанариота. Према Албанцима Турци су се односили као и према другим покореним народима - насилно су их преводили у ислам, узимали порез и остало. Током XIX века на Балкану започиње талас широког националног покрета за ослобођење. У том тренутку у Албанији такође расте та идеја о ослобођењу од Турака и успостављању независне државе. Велику улогу у духовној обнови свог народа, иaко су били малобројни, имали су православни Албанци који су емигрирали у Бугарску, Румунију и Сједињене Америчке Државе. Током XVIII – XIX века јелинизација је толико била присутна, пошто је већином свештенство било пореклом из Грчке, да је XIX века сва пажња била усмерена на употребу матерњег језика у богослужењу. Почетком XIX века као резултат пораза Турске у Првом балканском рату (1912 -1913. г.) појављује се независна држава Албанија, чим је владавина Турака овде завршен. Суверенитет Албаније потврђен је 1920. године. Борба православних Албанаца за црквену аутокефалност После добијања независне државе,међу албанским свештенством одједном се јавља идеја о удаљавању од Цариграда и стварању аутокефалне православне цркве у Албанији. Покрет за аутокефалност је дошла из нижег свештенства, које је у годинама фанариотског режима било носилац националног буђења и најмање изложено хеленизацији, тако омраженој међу обичним људима. Године 1922, у Берату је одржан велики Црквено-народни сабор, којим је председавао протојереј Василије Марко. На овом сабору Албанци су прогласили аутокефалност своје цркви. За првог епископа албанске православне цркве изабрали су Висариона (Ђованија), Албанца по рођењу, који је дипломираон на Богословском факултету Универзитета у Атини. Нешто касније из Цариграда у Албанији долази епископ мелитопољски Јеротеј у својству патријаршијског егзарха за новоформирану албанску цркву. По доласку у Албанији, он је одобрио чин аутокефалије, добио на управу корчинску епархију и тако постао други епископ албанске цркве. Цариград се наравно, успротивио оваквој аутокефалности и залагао се за аутономију цркве, као и употребу грчког језика као богослужбеног. Албанци нису прихватили услов Цариграда, а затим је дошло до погоршања односа са Цариградском црквом. Године 1924, из Цариграда у Албанију долази други представник - епископ синадски Христифор (Киси), Албанац пореклом, који је такође, како и Јеротеј остао у Албанији и преузео управљање бератском епархијом. Епископи Јеротеј и Христифор хиротонисали су још једног епископа за албанску цркву - архимандрита Фана (Теофана) Нолија. Године 1922, у Албанији почиње време тоталитарног режима, који је предводио Ахмет Зогу. У верском смислу имао је муслимански карактер. Ово је испровоцирало буне међу Албанцима, који су у 1924. године организовали оружану побуну под вођством епископа Теофана. Ахмед Зогу је био присиљен да избегне, а епископ Теофан је био на челу нове Владе (од маја до децембра 1924). У децембру 1924. године Ахмед Зогу, подржан од финансијских кругова Југославије и Италије, враћа се у Албанију и исте године проглашава се „краљем Албанаца.“ Епископ Теофан је био принуђен да напусти Албанију. Средином 1920-их година били су обновљени преговори са Цариградском црквом. Као резултат преговора 1926. године Цариград је коначно одобрио аутономију Албанске православне цркве. Током расправе, дошло је до нацрта статута аутономне цркве у Албанији, према којима је: - албанска црква састављена од пет метрополија (тиранска, корчинска, аргирокастрска, бератска и дуреска); - у главном граду Албаније – Тирани, налази се седиште митрополита Тиране, који ће такође бити архиепископ Албанске цркве, и председник Синода, чији су чланови сви епископи; - тиранског, дуреског и аргирокастрског митрополита треба да постави васељенски патријарх, док се на корчинску односно бератску катедру постављају митрополити Јеротеј односно Христифор; - литургијски језик је албански. Без обзира на овакав нацрт, локално свештенства је на сваки начин тражило пуну аутокефалност од цркве у Цариграду. Године 1929, епископ Висарион заједно са гостујућим епископом Виктором (Српска православна црква), без икаквих споразума са Цариградом, супротно канонима, хиротонише још три епископа Албанца. Према овоме, албанска црква је била у потпуности састављена од локалних епископа. Епископи су основали Синод Албанске цркве, који је изабрао за свог председника и архиепископа целе Албаније Висариона. Након тога, Синод је поново прогласио аутокефалност Албанске православне цркве. Грчки епископи, представници Васељенске патријаршије, протерани су из Албаније. Васељенски патријарх Василије II оштро je реаговао на овакав поступак албанског свештенства. У телеграм албанском краљу, он је истакао да је у Тирани било „ нечастивог и неканонског рукоположења епископа“ , и да Васељенска Патријаршија такве сматра расколницима. Константинопољскаи Патријаршија је апеловала и на албански народ да избегава црквено општењу са епископима чије постављење, према Цариграду, нема духовне снаге. Константинопољ је апеловао за помоћ, чак и Лиги народа, али је она одбила да размотри албанско питање, јер не учествују у унутрашње ствари Цркве. Треба напоменути да ниједна од помесних Православних Цркава, није подржавала некаконске албанске „аутокефалне” епископе. Године 1930, Влада Ахмеда Зогуа издала је уредбу по којој „верска заједница“, сву имовине ставља на располагање локалним властима, а не црквеној заједници. Свештенство је било лишено права гласа. Непризнавање аутокефалности од других помесних цркава и негативан став Владе према аутокефалности, омогућавају јачу римокакатоличку пропаганду. Ахмед Зобу је Албанску цркву довео до „руба опстанка.“ Архиепископ Висарион објавио је да је црква у прогонству. Године 1935, архиепископ Висарион био је примљен код краља Ахмеда. Албански краљ је обећао да ће допринети нормализацији односа Албанске и цркве Константинопоља и да ће побољшати положај цркве у земљи. Следеће године архиепископ Висарион опет је поднео захтев за мир. У априлу 1937, делегацију албанског свештенства у званичним преговорима са Цариградом предводио је митрополит Христифор. Као резултат преговора 12. априла 1937. васељенски патријарх потписао је Томос, којим признаје аутокефалност Албанске православне цркве. Од сада, на чело Албанске цркве је Свети Синод, на чијем челу је архиепископ Тиране и целе Албаније, за кога је постављен Христифор (био је на челу цркве до 1949. године). О овом чину Цариградска Патријаршија је званично обавестила све остале помесне Православне Цркве. Аутокефалност Албанске Православне Цркве У време Другог светског рата, Албанија је окупирана најпре од стране фашистичке Италије а потом и нацистичке Немачке. Многи свештеници узели су активног учешћа у борби против окупатора. Један од најсветлијих представника ослободилачког покрета у Албанији за време окупације био је архимандрит Пајсије (Водица). Ватрени патриота свог народа, устаје без оклевања за слободу и независност Албаније. Године 1942, изабран је за члана Националног ослободилачког савета, , а 1943. године за члана Антифашистичког одбора и Антифашистичког националног ослободилачког савета Албаније. Године 1948, архимандрит Пајсије је изабран за корчунског епископа, већ у августу 1949. године постаје поглавар Албанске Православне Цркве, на чијем челу је био до 1966. године. Одмах након Другог светског рата и ослобођења Албаније, 1946. године,проглашена је Народна Република Албанија, чиме почиње комунистичка диктатура на челу са Енвером Хоџом. Влада је узела у циљ проглашење апсолутног атеизма. У тоталитарном друштву, живот Православне цркве био је на ивици катастрофе. Овакво тешко стање цркве било је нарочито у време када је на челу Албанске црква био архиепископ Дамјан (1966 - 1973). Године 1967, Е. Хоџа покренуо је покренуо кампању којом је желео да уништи „све верске обичаје и институције“, у ту сврху издао је закон „против митова и верских институција“, према којем су званично забрањене све религије, и захваљујући коме долази до репресије над верницима. Деловање Владе је било са невиђеним фанатизмом: за јавно осењивање крсним знаком човек је могао добити и 10 година затвора, а за поседовања икона у кући и до 25 година робије. Од друге половине 1960-их немамо никакве податке о судбини православних Албанаца. Тек октобра 1971. године у Посланици Другог Свеамеричког Помесног Сабора Православне Цркве у Америци, напомиње се да су у Албанији затворени сви храмове и укинуте све верске заједнице. Исте године, епархија Албанске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама, која се састојала од 13 парохија, по сопственом захтеву била је потпала под јурисдикцију православне аутокефалне Цркве у Америци (због тешке ситуације у самој Албанији). Године 1973, архиепископ Дамјан је умро, иако је, највероватније, страдао у затвору. Од раних 1970-их о Православљу у Албанији уопште ништа не знамо, јер 70-их и 80-их година у овој земљи није било ни једног православног епископа. Влада је званично прогласила да је Албанија - прва земља у свету која је у потпуности елиминисала све верске обреде. Православна црква је била приморана да се спусти у катакомбе. Верски обреди (православни и римокатолички) били су вршени тајно у домовима, у ужем кругу породице. Да би се дао легитимитет верским прогонима године 1974, усвојен је Устав, где се о религији каже да „држава не признаје ниједну религију, већ спроводи атеистичку пропаганду да убеди људе у научно разумевање материјалног света“ (члан 36 ), „ забрањено је оснивање било-какве организације верске природе“ (члан 54). Тек у другој половини 1980-их година после смрти Е. Хоџа и под утицајем међународних фактора долази до промена у држави. После пропасти социјализма, црква постепено престаје да се скрива. Године 1991, (први пут од 1967.) на Васкрс приближно око 3 хиљаде Албанаца се било окупило на Васкршњој Литургији у једином активном православном храму у Тирани. Године 1992, Албанска црква после скоро две деценије паузе добија прилику да себи изабере поглавара. На иницијативу Цариградске патријаршије 1991. године у Албанију, с циљем да обнови православну јерархију, послат је епископ андруски Анастасије (Јанулатос), који је исте године посто патријаршијски егзарх Албаније, а 1992. године постаје и архиепископ албански, где се и данас налази. Хиротонисани су епископи за упражњене епархије, и 21. јула 1998. године после неколико година преговора са Албанском Владом обновљен је Свети Синода Албанске Православне Цркве, чиме започиње обнова и осталих црквених структура. Током 90-их година црквени живот је морао да почне, „од нуле“. Током последње деценије у Албанији је изграђен око 70 цркава, више од 170 реновирано, укључујући и саборну цркву у Тирани, док је у Драчу отворена Богословија. Јурисдикција Албанске Цркве покрива територију данашње Албаније и православне Албанце који живе у САД-у. Богослужење се одвија на албанском и грчком језику. Титула албанског поглавара гласи:„Блажењејши архиепископ тирански и целе Албаније, митрополи тиранско-драчки-елбасански.“
  8. Александријска патријаршија (кратак историјски преглед) Оснивање Александрије. Ширење хришћанства у Египту. Доба гоњења Град Александрија основан је 332-331. године пре Христа у јеку освајања Александра Македонског. Судбина Александријске патријаршије је у великој мери одређена специфичним историјским развојем главног града хеленистичког и римског Египта Александрије. Првобитно, град је имао мешовито становништво (Египћани, Сиријци, Грци, Јевреји). У III и II веку пре Христа овде се доселила малобројна група Римаљана из Кампаније и Римa. Град се брзо развијао и постао један од интелектуалних центара античког света, заједно са Римом и Атином. У ери владавине Птолемеја основана је чувена библиотека у Александрији. Захваљујући насељавању јеврејске заједнице, у Египту су нашироко коришћени текстови Старог Завета. У III и II веку пре Христа почиње са превођењем Светог Писма на грчки језик. Као резултат тога, 271. године пре Христа појављује се Септуагинта - превод Седамдесет преводилаца, Јевреја, који је спроведен под вођством досељеника родом из Атине, Димитрија Фалерског, оснивача Александријске Библиотеке. Превод Старог Завета на грчки језик представља припрему хеленистичког света за перцепцију Новог Завета. У време хришћанства, јеврејска заједница у Александрији је цветала. Један од познатих припадника дијаспоре у Египту био је Филон из Александрије († око 50. године),под утицајем јелинске философије, у тумачења текстова из Старог Завета користио је алегоријски метод. Александријски Јевреји су имали своју синагогу у Јерусалиму. Дакле, они су одржавали везе са Палестином и знали су за земаљски живот Спаситеља. Апостоли Варнава и Лука проповедали су у Александрији. Међутим, према предању оснивачем цркве у Александрији сматра се Свети Апостол и Јеванђелист Марко. Он је стигао у Египат око 40/41 године, поред Египта проповедао је и у Тиваиди и Пентапољу. Био је први епископ Александрије (око од 42. до 62/63. године). Дакле, александријска катедра је једна од најстаријих и апостолског је порекло. Пре Другог Васељенског Сабора, она је била на другом месту по рангу помесних хришћанских цркава (после Рима). На граници I и II века у Александрији је дошло до борби између различитих култова, верских секти и хришћанства. Од времена владавине цара Септимија Севера (193 - 211) у Александрији почињу масовни прогони хришћана. После његовог доласка у Александрију 202. године издаје едикт против хришћана. У поређењу са другим областима Римског царства гоњење хришћана у Александрији је било најокрутније и најсвирепије. Прогони хришћана се настављају и под царевима Децијем Трајаном (249 - 251), Валеријаном (253 - 260), а посебно Диоклецијаном (284 - 305). У овој ери масовних погубљења хришћана, број мученика за веру је био око десетине хиљада. Зато и није случајно што „Диоклецијанову еру“, која је почела првом годином његове владавине (284), Египћани називају „Ера мученика. Цар Константин Велики (306 - 337) показао је благонаклоност према хришћанству. Године 312, заједно са Ликинијем (308 - 324) издао је указ о престанку прогона хришћана, док следеће 313. године издаје Милански едикт, којим се у империји дозвољава слобода вероисповести. У II - III веку овде је основана богословска школа, из које су изашли презвитер Климент Александријски († око 216) и његов наследник Ориген († 251), оснивачи научне теологије, који су поставили темеље за христијанизацију паганске хеленске културе и философије. У почетку, настојатељ Александријске хришћанске заједнице назван је једноставно епископ. У првој половини III века појављују се почасне титуле: „папа“, „пастир, и господин“, „отац отаца“, од друге половине IV века и титула „патријарх“. Црква Александрији је колевка монаштва. Овде су се подвизавали и оснивач монаштва свети Антоније Велики († 356), и први организатор општежитељног монаштва монах Пахомије Велики († 348 град). Под његовим вођством у Тиваиди је основан манастир. Међу египатским монаштвом најпознатији оци су Пајсије Велики († 400), Пимен Велики († 450), итд.. У време инвазије Арапа (VII век) у северном Египту, било је око 600 манастира. Улога епископа у Александрији у тринитарним и христолошким споровима Прве половине IV века обележена су појавом аријанства и борбе са њим. Арије је био родом из Александрије или Либије. Око 318 – 320. године дошло је до сукоба Арија и архиепископа Александрије Александра који се оштро противио његовом лажном учењу. Године 320-321. године Александар је сазвао Сабор на коме је присуствовало око 100 епископа из Египта и Либије, на коме је осуђена Аријева јерес. Први васељенски сабор, сазван у Никеји, најоштрије је осудио Аријево учење. Овим деловање аријанаца није било заустављено већ је још више интензивирано.Централна фигура борбе против аријанаца био је свети Атанасије Велики (297 - 373), александријски архиепископ. Он је био смењиван и враћан на трон шест пута, као резултат напада и интрига аријанаца и других јеретика против њега (мелетијеваца - следбеника јереси епископа ликопољског Мелитија, јевсевијана и следбеника Аполинаријеве јереси). У периоду прогонства светог Атанасија Великог, александријску катедру су заузимали аријанци. Наследници светог Атанасија Петар II (373 - 380) и Тимотеј (380 - 384) – настављају да се боре против аријанаца. На крају, када је за цара Источног Римског царства дошао Теодосије I посвећен православљу, Други васељенски сабор (381) коначно је осудио Арија и друге јереси. Овај сабор је усвојио и низ одлука које се тичу цркве у Александрији: Александри је додељена епархија Египта, која је обухватала долину Нила, Либију и Пентапољ. Борба александријских поглавара са јересима није била завршена. На пример, архиепископ Кирило (412 - 444), водио је не малу борбу са следбеници античких култова, сујеверјем, магијом и врачањем, чега је много било међу сеоским становништвом Египта. Најважније дело Светог Кирила је борба против јереси Несторија цариградског патријарха, која је кулминирала сазивањем Трећег Васељенског Сабора (431. године), под председништвом Кирила и осудом несторијанства. Дакле, улога Александријске Патријаршије у тријадолошком спору је веома значајна. Наследник на катедри Светог Апостола Марка имао је водећу позицију међу осталим епископима. Од средине V века православна црква у Александрији билa je укључен у борбу против различитих ставова о природама у Господу Христу,који су одвели ка јереси монофизитства, а затим и монофизитском расколу. Почетак монофизитства везује се за архимандрита једног од цариградских манастира Евтихија. Његово учење је почео да прихватио и патријарх александријски Диоскор (444 - 451). Године 449, у Ефесу, одржан је „разбојнички сабор“, и оправдано је Евтихијево учење. Четврти васељенски сабор, осудио је јерес монофитсва, Диоскора лишио катедре и епископског достојанства. Ипак, монофизитство је у Египту било веома снажно, и после овога Сабора катедру су заузели патријарси-монофизити, од којих је последњи био патријарх Гај (535 - 537). Египатски хришћани (Копти) нису признали одлуке Четвртог Васељенског Сабора, и одвојили су се од Једне Саборне Цркве,и постају посебна национална Коптска монофизитска црква. Током управе патријарха Аполинарија (551 - 568) дошло је коначног прекида односа између православне и монофизитске (коптске) заједнице у Египту. Коптска монофизитска црква делује у Египту и у данашње време има свога патријарха и своју јерархију. У првој половини VII века у време александријског патријарх Кира (630/631 - 642) јавља се монотелитска јерес. Он је прихватио идеју коју је изнео цариградски патријарх Сергије, да у Христу постоји једна воља. Коначно монотелитска јерес осуђена је на Шестом Васељенском Сабору 680-681. године. Патријаршија у доба арапске владавине (640 - 1517) У другој трећини VII века источне провинције Византије, напали су Арапи-муслимани. Арапска освајања почела су 30-их година VII века под вођством калифа Омара (634 - 644). Користећи нестабилност византијске династије Ираклида, незадовољство политиком Цариграда на периферији империје (Сирија, Палестина, Египат), као и слабљење царства у борби са верским јересима, Арапи спроводи један низ освајања. На крају 639. године једна од арапских трупа извршила је инвазију на Египат. Византинци су бранили Александрију, међутим лишени подршке локалних Копта, 642. године били су принуђени да предају град, након чега Арапи освајају даље на запад, и своју власт проширују на све територије Северне Африке. У покореном Египат, хришћани су сачували слободу вероисповести и широку унутрашњу аутономију. Најбољу позицију међу Арапима имала је Коптска црква, прогоњена од византијске власти, али зато сада лојална новој власти. Монофизити, користећи покровитељство освајача, почињу да заузимају православне храмове и манастире. Патријаршија је била под арапском влашћу, а број православних верника већ у VII је драстично смањен. Локални не-муслимани су имали обавезу да плаћају порез, углавном џизију и харач. Очајно стање православних додатко компликује чињеница да је трон александријских патријараха дуго остао упражњен. Патријарх Кир је умро у пролеће 642. године и изабран је његов наследник, Петар (такође монотелит) који је напустио Египат заједно са византијском војском и умро у Цариграду 654. године. После њега трон александријских патријараха је био упражњен више од 70 година.Свештеници из Александрији су рукоположење примали у Сирији. До средине VIII века Египтом је владала династија Умаида. Однос Арапа према египатским хришћанима био је двострук: с једне стране, династије су се значајно разликовале по толеранцији према њима. У Александрији уз дозволу власти могли су се градити нови храмови, у другим областима египатски хришћани су у више наврата малтретирани. У време калифа Хишама 731. године било је дозвољено да се поново изабере александријски патријарх и то је био Козма I (731 - 767). Године 750, на власт у Египту је долази нова династија Абасида (750 - 969). Положај православних није се ништа значајније променио,што је у великој мери зависило од личности египатских намесника, а не од политика калифа. Једни су рушили хришћанске храмове и на хришћане наметали данак, док су други дозвољавали да се обнављају порушени храмови и граде нови. У време патријарха Софронија (836 - 859) дошло је до једног од најмасовнијих прогона хришћана, као последица тога су многи уништени храмови, док су хришћани били принуђени да носе карактеристичну одећу као знак бешчашћа, забрањена је употреба звона, и служење Свете Литургије . Према исламском закону било је забрањена употреба вина. Хришћани су морали да користе за Евхаристију суво грожђе, које су потапали у воду и тако добијали некакав сок, који је коришћен на Литургији. У другој половини IX века долази до размимоилажења Александријске цркве са црквом Константинопоља и грчким светом у целини. Главна манифестација слабљења веза са грчко-византијским светом је постепена исламизација православног становништва и ширења међу њима арапског језика и арапске културе. Долази и до продирања арапског језика и у богослужење. Један од расадника хришћанског литерарног стваралаштва на арапском језику био је манастир Св. Катарине на Синају, који није био под Александријском црквом. Класиком арапско-хришћанске књижевности средњег века сматра се александријски патријарх Евтихије (933 - 940), аутор дела из историје, медицине и богословља. Најпознатије његово дело је „Историја света од његовог настанка до 938. године.“ Године 969, у Египту, Палестини и Јужној Сирији на власт долази династија Фатимида (969– 1171). Политички центар Египта уместо града Фустада, постаје нови град основан у делти реки Нила Ал-Кахира (модерни Каиро), где је 973. године премештено седиште калифа Ал-Муза, а касније и седиште православног патријарха. Политика Фатимида је такође карактерична по двострукости: најсуровији прогони (на пример, калиф Ал-Хаким у првој деценији XI века), праћени рушењем цркава и погромом читавих хришћанских четврти. Било је погубљења свештенства, забрана прослављања празника, што је све утицало на прекид релативно пријатељских односа успостављене између калифа и православних. Наравно да због свега овога углед александријске катедре значајно опада. Ипак, једна позната чињеница говори у прилог томе да се глас александријског поглавар итекако слушао у Цариграду. Наиме,у време владавине византијског цара Василија II дошло je до спора између њега и цариградског патријарха Сергија, поводом пореза кога је цар наметнуо, а патријарх прогласио противзаконитим. Као посредник између две стране изабран је александријски патријарх Теофило (1010 -1019). Он је проценио да обојица нису у праву. Направио је две воштане фигуре, које представљају цара Василија и светог патријарха Сергија. Оној фигури која представља цара одсекао је леву руку, док је оној која је представљала патријарха одсекао језик, осуђујући овим императорово насилно понашање, и са друге стране патријархово нестрпљење. Сергије је у знак захвалности за помирење на Теофила ставио свој епископски омофор а цар Василије своју царску круну. Према легенди од овог догађаја, патријарх александријски је добио посебно право да носи два омофора и два митре, једну редовну и једну баршунасту која подсећа на скуфију (ову другу ставља када после великог входа на Литургији прима Дискод и Путир). Од тада патријарх александријски добија титулу „судија васељене.“ Од краја XI века почиње епоха крсташких ратова. Египат је постао арена борбе између исламских и западних цивилизација. Крсташи су неколико пута покушали да освоје Египат. Инвазија крсташа покренула је нова шиканирања православних од стране муслиманских Арапа. Године 1171, рођак једног од команданата арапских трупа Салах ад-Дин срушио је калифат Фатимида у Египту и основао нову династије Ајубида (1171 - 1250). Поразивши убрзо крсташе Салах ад-Дин осваја Јерусалим и Палестину. Објективно, крсташки походи су само погоршали положај египатских хришћана, што је изазвало талас муслиманског фанатизма и прогон „неверника“. Иначе крсташи су источне хришћане сматрали јеретицима. Током инвазије на Египат, крсташи су пљачкали становништво,не чинећи никакву разлику између муслимана и хришћана. Године 1219, као резултат петог крсташког рата у Дамијету је основана од стране крсташа латинска катедра и постављен латински александријски патријарх. У ствари, Египат се и није налазио под влашћу Латина, а права латинског патријарха су била само номинална. Године 1250, династија Ајубида била је збачена од стране последње арапске династије Мамелука,која је владала Египтом све до 1517. године. Мамелучки султанат постао је политички и верски центар целог исламског света. Мамелуци, за разлику од својих претходника, били су веома верски нетрпељиви, сам државни апарат је више пита спроводио гоњења хришћана и рушење храмова. У периоду XIII - XIV века, многи православни патријарси у Александрији, потицали су из грчких средина, који су одмах после избора, настављали да живе у Цариграду, из којег су управљали својом црквом и да скоро и нису се појављивали у Египту. Они су активно учествовали у политичком животу Византије (нпр. патријарах Николај II (1243 - 1276), Атанасије III (1276 - 1308). Када је 1438 – 1439. године у Фиренци одржан Флорентински унонистички сабор, поглавари Александрије,као и Антиохије и Јерусалима нису потписали одлуке. Штавише, три источна патријарха су упутила Окружну Посланицу где осуђују унионистичку политику Цариграда. Патријарх александријски Марко VI активно се борио са латинским мисионарима у Сирији и на Криту, који је био под влашћу Венеције. Крајем XV века на челo цркве у Александрији долази патријарх Јоаким (1487-1565). Након што је провео 12 година на Синају, 1480. године стигао је у Палестину, где је спријатељио са будућим патријарх јерусалимским Германом, који је врло често долазио у Египат. Својом ученошћу Јоаким је стекао славу и углед, тако да је још у 38. години живота изабран за патријарха. Због сталних прогона у Северном Египту број хришћана и свештенства је бројао неколико стотина. Честе промене династија доводиле су до стално нестабилног положаја хришћана. У период османлијског ропства александријска патријаршија је ушла са великим теретом проблема, од којих је један био проблем Синајског манастира. Александријска Патријаршија у време османлијског ропства (1517 - 1798) После освајања Цариграда (1453) турска доминација у следећем столећу шири се на на Блиски Исток, земље југо-источне Европе и Северну Африку. Египат од 1517. године под Турцима, постаје провинција Отоманске империја. На њеном челу био је гувернер, постављен из Истанбула. У неколико деценија, унутрашње прилике у земљи биле су стабилне, али са крајем XVI века долази период немира и нереда, током којих турске паше губе реалну власт,а у први план долазе мамелучки бегови који желе да се одвоје од Отоманског царства и оснују независни султанат. Међутим,њихови покушаји били су неуспешни. Положај хришћана у Отоманском Египту дефинисан је традиционалних одредбама исламског закона, који за њих не предвиђа пуни статус грађана, ни верску слободу, већ само унутрашњу аутономију своје заједнице. У принципу, Турци су били толерантнији од Мамелука. У Египту, положај хришћана је био повољнији у односу на друге провинције. Немуслимани, као и у средњем веку, имали су значајну (а понекад и пресудну) улогу у неким облицима трговине и финансија. Православна заједница у овом периоду наставља да се бројчано смањује. Египат је 1651. године посетио руски монах Арсеније (Суханов). Он је записао да у Каиру стално живи 600 православних Арапа и Грка, заједно са посетиоцима има их око хиљаду. Док је број монофизита Копта око 150 - 160 хиљада. Већина православних живи у Каиру, Александрији, Дамијету и др. Од XVI до почетка XIX века на територији Александријске патријаршије било је свега 8 православних храмова. Овим малим стадом заправо је управљао сам патријарх, и понекад је било неколико титуларних епископа (епископ тиваидски, митрополит мемфиски и либијски). Због недостатка православног становништва православна црква у Александрији је константно била у великом финансијском проблему, тако да је преживљавала уз подршку других православних цркава и помоћ владара, углавном из Русије. Званични литургијски језик је био грчки и арапски. Сви патријарси овог периода били су пореклом Грци. Избор следећег патријарха, по правилу, био је углавном по жељи претходника, онда уз сагласност египатског свештенства и верног народа. За време владавине султана Селима I (1512 - 1520) патријарх Јоаким је добио ферман, којим су потврђене његове патријарашке привилегије и којим је заштићен од самовоље државних органа власти. Иако овај документ није сачуван, његов садржај се може назрети на основу најстаријег постојећег фермана, датог александријском патријарху Матеју Псалту (1746 - 1766). Патријарх је имао апсолутну власт над свим свештенством и монасима, био је чувар цркава и манастира, има право да разводи бракове, одређује наследства и бави се другим пословима своје пастве, док турске власти нису добиле право да се мешају у ове послове. Отоманске власти забраниле су долазак латинске пропаганде међу православне. Синајско питање Током векова, манастир Синај је био предмет раздора између две цркве - Александријске и Јерусалимске. Синај је дуго била под јурисдикцијом Јерусалима. Александријски патријарси су имали претензије на Синај (углавном на манастир Свете Катарине). Године 1540, у Јерусалиму је одлучено да се катедра на Синају оснује архиепископија, као и то да се ограничи утицај Александрије на рад манастира. Међутим, убрзо после овога александријски патријарх Јоаким (1487 - 1565) сматрајући недостојним понашање једног синајског епископа, инсистирао је на саборској одлуци којом би се игуману Синајске Горе одузело епископско звање, већ би само деловао као игуман манастира. На крају, проблем је решен на Сабору у Цариграду 1575. године, када је успостављена архиепископија под јурисдискцијом Јерусалима. Крајем XVI века синајско питање је поново актуализовано. У то време, добијањем великих прилога, Манастир на Синају је постао моћан и утицајан, и почео је да се залаже за потпуну аутокефалност. Подворје Синаја у Каиру, било је затворено, чиме је Александријска патријаршија лишена великих прилога. Подворје је наставило са радом тек 1651. године. Укључивање Египта у Отоманско царство у великој мери је побољшало везе између Православне Цркве у Александрији и других Источних Патријаршија, које су такође биле под турским јармом, везе су су успостављене и са Русијом (делегација Александријске патријаршије била је у Москви 1523,1556. године, итд.).Руски цареви пружали су овој цркву снажну финансијску подршку, кроз слање не само новца, већ и слањем одеће као и светих сасуда потребних за вршење богослужења. У муслиманском окружењу оваква помоћ је била крајње неопходна. Патријарха Јоакима на трону александријских поглавара наследио је Силвестер (1569 - 1590). Положај хришћана у Египту је и даље био веома тежак. Поред интензивне прозелитске активности римокатоличка црква је убеђивала источне хришћане да усвоје грегоријански календар, што су категорички одбацли патријарх Константинопоља Јеремија и Александрије и Силвестар. Крајем XVI века интензивиранa je руска дипломатскa активност на Блиском Истоку у вези са оснивањeм Московске Патријаршије, за шта је требало добити сагласност од источних патријараха. Александријски патријарх Мелетије Пигас поводом овога заузео је скептичан став. Али је коначно 1593. године одобрио оснивање нове патријаршије, међутим одбио је да прихвати да Московска патријаршије буде на трећем месту у диптиху православних цркава, као што су то желели у Русији. Под условима превирања и сукоба у Цариградској цркви, патријарх Мелетије Пигас преузео у извесној мери духовно и политичко вођство на православном Истоку. Постоји око 300 његових писама и посланица око разним црквеним и политичким питања, упућених Украјини, Криту, Молдавији, Сирији, итд. Али највећи утицај на хришћански Исток имао је александријски патријарх Кирило Лукарис (1601/02 - 1620). Током XVII века присутна је стална веза са Русијом. Цареви Теодор Алексејевич и Алексеј Михаилович су небројено много пута послати новчану помоћ. Патријарх Пајсије (1657 - 1678) је био први поглавар александријске цркве, који је посетио Русију. Године 1666, стигао је у Москву, где се већ активно говорило о делу патријарха Никона. Заједно са антиохијским патријархом Макаријем III Пајсије је председавао заседањима Великог Московског Сабора 1666 – 1667. године, који је санкционисао Никонову осуду и одлучење старообрјадаца. Финансијска помоћ из Русије је наставила да стиже и XVIII у веку. На пример, у време цара Петар I I званично је наређено да се помаже александријској патријаршији.Године 1735, по указу Ане Ивановне је успостављен је фонд „Палестинске државе“ из којег је сваких пет година, источним патријаршијама и манастирима били додељивано по 500 рубаља. Међутим, ови износи, због спољно-политичких догађаја (руско-турског рата), били су додељивани спорадично. Александријска патријаршија у XIX и XX веку Године 1798, Египат је нападнут од стране француске војске под вођством Наполеона Бонапарте, када су освојени Александрија и Каиро. Локални хришћани су постали поуздан стуб нове владе. Ово је пооштрило односе хришћана и муслимана. Године 1801, Французи су изгубили Египат. Након грађанских нереда 1801-1805.године Египтом је завладао отомански војни командант Мухамед Али (1805 - 1849),који је тежио независности од Порте. Он је био покровитељ хришћана, у његово време неки хришћани заузимају високе позиције у финансијским структурама и бирократском апарату. Оваква политика према хришћанима трајала је око 15 година. Након грчког устанак 1821. године повећано је непријатељство према хришћанима, посебно према Грцима у Египту. У првој половини XIX века Александријска патријаршија наставља контакт са Русијом. У време Николаја I обнављају се уплате у „палестинске државе.“ Од средстава добијених из Русије патријарх Јеротеј (1825 - 1845) подигао је нову резиденцију у Каиру и цркву Светог Ђорђа (1839), обновио манастире Светог Георгија и Светог Саве (који су толико били оскудни да су више подсећали на парохијске цркве), отворио је грчко-арапску школу у ​​Каиру. Године 1843,основана је званична организација грчке заједнице у Александрији. Велики и активан напредак грчке православне заједнице је развио јасну структуру управе, који се састојала од тзв. епитропије - изабраних представника. Године 1851, патријарх Јеротеј II (1847 - 1857) посредством архимандрита Порфирија (Успенског), начелника руске православне мисије у Јерусалиму, добија дозволу да пошаље у Русију епископа Никанора тиваидског ради прикупљање помоћи,која је износила око 50 хиљада рубаља. Године 1855, на захтев митрополита москвског Филарета (Дроздова), Свјатјејши Синод Руске Православне Цркве доделио је храм Светог Николаја у ​​Москви Александријској цркви, где је ова црква отворила своје подворје. Патријарх александријски Јеротеј II послаo je зa оваj храм делиће Часнога Крста. Прилози у овоме храму постају један од главних извора прихода Александријске цркве. У време патријарх Калиника (1858 - 1861) разматрано је питање савеза православне и коптске цркве у Александрији. Архимандрит Порфирије (Успенски), који су учествовао у дебати, убеђивао је Калиника да уступи патријарашки трон коптском патријарху Кирилу IV, а да заузврат коптско свештенство прихвати вршење свих обреда и канонских прописа Источне православне цркве. Међутим, овом предлогу као да није суђено да се оствари, године 1861, патријарх Кирил IV се упокојио, а патријарх Калиник се повукао са трона. У време патријарха Јакова II (1861-1865) дошло је до коначног решења питање Синаја: Подворје манастира Синаја у Каиру било је ослобођено свих ограничења, у њему је било дозвољено вршење богослужења на којина је помињан александријски патријарх. Године 1866, после повратка из Русије епископ Никанор је био изабран за патријарха (1866 - 1869). Он је издао посебну одредбу да Патријаршијом управља не само патријарха, већ и Синод, који се састоји од четири епископа. Никанор је разрешио један део чланова епитропије који је покушавао да утиче на састав Синода. Последњих тридесет година XIX века црквом у Александрији је упарвљао бивши патријарх Константинопоља Софроније IV (1870 - 1899), који је уживао утицај и престиж у православном Истоку. Ово је нова ситуација у управљању овом црквом, која обезбеђује учешће свих православних заједница Египта у избору патријарха, као и правно изједначавање Каира и Александрије. Крајем XIX века Египат губи своју независност и постаје зависан од Француске и Енглеске. Инострана доминација и финансијско поробљавање земље изазвало је пораст национално-ослободилачког осећања, које је кулминирало у побуни против Араби-паше, 1882. године. Као последица овога патријарха Софроније и православно свештенство је било присиљена да напусти Египат. Устанак је био потиснут након артиљеријског бомбардовања Александрије од стране енглеске флоте. Египат је био окупиран од стране Велике Британије и формално остао све до 1914. године као део Османлијског царства, а у ствари, био је под британским протекторатом. На прелазу из XIX у XX век број православних у Египту се увећао. До почетка XX века било је око 100 хиљада православних хришћана. Број свештенства је спорије растао, на почетку двадесетог века под патријаршијом биле су 3 митрополије (тиваидска, јерапољска и триполска), са око 50 клирика, 8 храмова и свега 2 манастира (Светог Саве у Александрији и Светог Ђорђа у Каиру). Улога Синода, у ствари, опет је била не много значајна због малог броја свештенства У првом кварталу двадесетог века на александријској катедри се налазио патријарх Фотије (1900-1925) један од великих епископа на Истоку. Он је вешто водио послове цркве: наставио изградњу цркава и манастира, образовних и добротворних установа, основао штампарију, где је почело штампање часописа и основао патријаршијски музеј. Територија Патријаршије је била подељена у седам епархија. Након ступања на трон у Александрији, бившег цариградског патријарха Мелетија II (Метаксакисa) (1926-1935) , aлександријска црква 1926. године прихвата нови, грегоријански календар. Године 1930, патријарх Мелетије потписао је „Уредбу о свештеничком служењу“ по којој у свештенички чин није могао прими нико ко није завршио Богословију или нема универзитетско образовање. Године 1934, је издат је документ којим је уређена административна структура и управљање александријском црквом, овај акт је 1938. године измењен и допуњен, он укључује одредбу по којој патријарха бира свештенство и православна заједница, без обзира на етничку припадност. Кандидат за патријарха мора да има богословско образовање, да имају најмање 40 година и не мање од 10 година свештеничког стажа. До 1930. године број хришћана је био 120 хиљада, од којих су већина били Грци. Упркос чињеници да је у Африци је увек постојала, поред грчке,многобројна арапска православна заједница, аутохтони народи овог континента нису примили православље пре почетка двадесетог века, географска препрека били је пустиња Сахара. Тек од двадесетог века почиње мисионарску делатност усмерена ка унутрашњости континента. Резултат овог мисионарског рада је оснивање 1928. године православне епархије у Јоханесбургу, 1931. године у Триполију, у Тунису, а затим и у Судану и Етиопији. Године 1946, православне заједнице у Уганди и Кенији (такозвано „црно православље“), припојене су канонском општењу Александријске патријаршије. После 12 година, дакле 1958. године овде срећемо три нове епархије: Источна Африка (Кенија, Уганда, Танзанија), Централна (Заир и Конго) и Западна Африка (Камерун). Године 1968, основана је нова епархија родезијска (Зимбабве). Године 1997, долази до оснивања још четири епархије: ганске, букобске, епархије на острву Мадагаскар и у Нигерији. Године 1982, у Најробију (Кенија) Александријска патријаршија је отворила Богословију, где су се васпитавали будући пастири из свих делова афричког континента. Епископат Православне Цркве у Александрији бројао је 1999. године 22 архијереја. Јурисдикција Александријске патријаршије простире се на држава Северне, Централне и Јужне Африке. Патријаршијска резиденција и саборни храм посвећен Благовестима Пресвете Богородице налазе се у Александрији. На челу цркве у Александрији је је патријарх, који носи титулу: „ Најблаженији и највисокопоштованији отац, господин и Владика, Папа и Патријарх великог града Александрије, Ливије, Пентапоља, Етиопије и васцеле земље египатске; отац отаца, пастир пастира, Архијереј Архијереја, тринаести Апостол и судија васељене.“ Заједно са патријархом црквом управља и Свети синод, који се састављен од митрополита. Православна црква у Александрији је члан Светског савеза цркава и члан Савеза цркава Блиског Истока и врло активно учествује у екуменском покрету. Тренутно на афрички континенту Света Литургија се служи на десетине језика у више од 400 парохија, са око 300 свештеника. Број православних хришћана је више од једног милиона људи. У свим епархијама Патријаршије постоје катихетске и средњих школа, као омладинске организације. Званични лист Александријске патријаршије је часопис Пантенос. Године 1997, на чело православне цркве Александрији изабран је патријарх Петар VII (Папапетру). Рођен је 1949. године на Кипру, завршио је богословију у Никозији. Године 1983, Свети Синод изабрао га је за епископа вавилонског. Године 1990, Петар је постављен за митрополита акрског и целе Западне Африке, а 1994. године за митрополита камерунског и западно-афричког. Године 1997, устоличен је за александријског патријарха. У априлу 1999. године патријарх Петар је био у званичној посети Руској Православној Цркви. Током посете, патријарх московски и целе Русије Алексеј II и патријарх александријски Петар отворили су у Москви при цркви Свих Светих Подворје Александријске патријаршије. Тада је патријарх Петар предао патријарху Алексеју грамату којом се Руској православној цркви уступа храм св. великомученика Димитрије у Каиру, чиме је ојачана братска веза између ових двеју црквава. У Александрији, постоји Подворје Руске православне цркве при храму светог Александра Невског. На позив Патријарха српског Павла и Светог архијерејског синода, од 9. до 16. маја 2002. године, поглавар Александријске патријаршије био је у посети Српској православној цркви. Том приликом, Патријарх Петар је посетио сремску, сачку, банатску, шумадијску, браничевску, црногорско-приморску и захумско-херцеговачку епархију. Патријарх Павле је на свечаном пријему приређеном у част високе делегације Александријске Патријаршије, доделио Његовом Блаженству Патријарху и Папи александријском и све Африке Господину Петру Орден Светог Саве првог степена. Патријарх и Папа александријски г.г. Петар VII пострадао је у суботу, 11. септембра 2004. године, заједно са 11 црквених великодостојника, сарадника и 5 чланова посаде, у авионској несрећи на путу од Атине до Свете Горе. Војска и полиција Демократске Републике Грчке потврдиле су да су сви путници који су били у војном хеликоптеру на путу за Свету Гору, настрадали. Командант грчке војске Николаос Дувас истиче да се хеликоптер срушио у Егејско море, 5,5 наутичких миља далеко од обале полуострва Халкидики. Војни извори истичу да се ова несрећа случајно догодила, али се још увек поуздано не зна узрок несреће. Генерал Николаос Дувас је истакао да су временски услови и видљивост били добри, а да је хеликоптер био стар само годину и по дана. У хеликоптеру су настрадали патријарх александријски Петар VII, митрополит пилусијски Иринеј, митрополит картагински Хризостом, епископ мадагаскарски Нектарије, архимандрит Арсеније, архимандрит Калистратос Економу, ђакон Нектарије Кондојоргос, правни саветник александријског патријарха Јоргос Маврос, технички саветник александријског патријарха Патрокло Папастефану, саветник за штампу александријског патријарха Јоргос Ксенудакис, брат патријарха Петра VII, г. Јоргос Папапетру и патријархов лични пратилац Спиридон Курсарис. Несрећу је избегао јереј Апостолос Форлидас, који је пред полазак из Атине морао да одустане од пута из личних разлога. Петорица чланова посаде су: мајор Папанастасиу, наредник Раптис, наредник вода Панделис Хацивангелис, главни наредник Панајотис Голегос, и командант армијског ваздухопловног хеликоптерског батаљона Димитрис Папаспиру. Данас на Афричком континету постоји око 6 милиона православних хришћана, и њихов број стално расте. У Јужноафричкој Републици, мисионарски рад предводи Српска православна црква. Од октобра 2004, предстојатељ Александријске православне цркве је патријарх Теодор II. Александријска православна црква је организована у 5 египатских и 9 афричких епархија. Богослужења се врше на старогрчком и арапском језику, а такође и како смо напред поменули и на разним месним дијалектима.
  9. Кратак осврт на хришћанство у Нигерији Површина: 923.768 km² Становништво: 154,7 милиона људи, (подаци УН-а за 2009.годину), Службени језик: енглески Кратак историјaт земљe Још од V века пре Христа у централном делу савремене Нигерије, постојала је цивилизације Нок, који је потом ишчезла под непознатим околностима. Наследивши је народ Јоруба основао је државе Ифе, Ојо и Бенин. Крајем XI века популација у северној Нигерији је исламизирана као наговештај утицаја муслиманске империје Канем-Борно. Од XIV века, после пропасти Канем-Борнa појављују се независни градови-државе. Почетком XIX века они су обједињени у једну државу Сокото. Први Европљани који су дошли у област данашње Нигерије били су Португалци који су се доплoвили у XV веку на обали залива Гвинеја. Касније су овде долазили и други представници напредних поморских сила тога времена. Европљани су били активне у трговини са државама Ојо и Бенин, купујући робове, егзотично воће и слоновачу. Зато што је уследила у XIX веку индустријска револуција као и забрана трговине робовима, економије је поткопана од стране локалних краљевства, и 1885. године Нигерија је припала Британској империји. Касније је Британија у своје колонијалне поседе насилно анексирала и муслиманске државе на северу земље. Године 1914. све британске колоније које су се налазиле у овом региону, ујединиње су у протекторат Нигерија. Од самог почетка, ова територија је била подељена на три аутономне области, које су официјелно установљене 1947. године. Западна Нигерију, са центром у Ибадану - где је већина становништва Јоруба, Источна Нигерија са центром у Енугу - овде су живели пре свега народ назван именон Игбо и Северна Нигерија са центром у граду Кадуна, насељен претежно домороцима. Године 1963, Нигерија је стекла независност. Три године касније, дошло је до првог државног удара, и власт је скоро три деценије била у рукама војске, док су се владари мењали као резултат нових државних удара. Они су углавном били војници из муслиманских градова. Године 1967, после таласа прогона представника северњака Игба, Оџукву, владар источне провинције, најавио је излазак из Нигерије и формирање независне Републике Биафра. То је довело до грађанског рата, који је трајао до јануара 1970,а који се завршила поразом сепаратиста. Нигеријски грађански рат је био један од најкрвавијих сукоба овог времена: он је однео преко 2 милиона жртава. Већина жртава су били становници Биафре. Године 1998, после демократских избора,за председника је изабран хришћанин Олусегун Обасанџо.Договорено је да на место председника Нигерије треба да се долазе наизменично представници муслимана и хришћана. Године 2007, на изборима је победио Умару Јар-Адуа муслиманске вероисповести, потом је дошао Гудлак Џонатан хришћанин. Што се тиче становништва,Нигерија спада у најнасељеније и најбројније државе у Африци. Она је такође на листи од 20 најнестабилнијих земаља у свету. Овде су често отмице странаца за откуп. У годинама 2003, 2006, 2008 и 2010. на висоравнима држава,Плато и Џос, било је жестоких сукоба између хришћана и муслимана,изазваних нападима муслимана на хришћане. Жртве ових крвавих немира је било је више од хиљаду људи. Што се тиче религије у Нигерији, она процентуално стоји овако: муслимана има око 50% ,хришћана (углавном протестаната) око 40% и осталих вероисповести око 10%. Православље у Нигерији За Хришћанство је Нигерија сазнала захваљујући британским мисионарима, који је успели да за англиканизам придобију народ Игбо већи део народа Јоруба. Пошто су британске власти забраниле мисионарима да проповедају северним племенима,градови са муслиманским живљем у овом колонијалном периоду стају без било-каквог верског утицаја Европљана. Тренутно, Нигерија је трећа земља на свету (после САД и Велике Британије) по број становника који припадају протестантизму. Постоје информације да је тренутно активно ширење протестантизма међу северним муслиманским племенима и народима. Истовремено, долази у Нигерију до радикализације међу муслиманима - као што се види увођењем шеријатског закона у неким северним државама, због чега је хиљаде хришћана морало да напусти своје домове,као и све затегнутији међурелигијски односи. Православни хришћани у овој земљи појављују се још у колонијалном периоду и угланом су то били су Грци емигранти. Године 1966, за грчке заједнице је саграђен први православни храм у овој земљи,захваљујући донаторима браћи Анастасију и Христодулосу Леведи. Храм је био посвећен Васкрсењу Христовом, и налази се у престоници. Данас је он центар епархије нигеријске цркве у окриљу Александријске патријаршије. Парохијани нису само Грци, већ и сви православни који живе у Нигерији Руси, Грузијци, Бугари, и наравно, православни Нигеријци. Вреди је истичући да Православље није овде прихваћено само кроз активности мисионара,већ више као резултат духовног трагања самих Нигеријаца. Афрички протестантизам карактерише фрагментација, појава нових група и покрета. Године 1980, у источној Нигерији, међу Игбо народом, формирана је „ Црква Голготске благодати“, која обједињује неколико заједница. Чланови ове организације кренули су да трагају за „ правом Црквом Христовом.“ Озбиљна трагања навела су их на закључак да је ово православна црква, тако да су 1985. године усвојили Православље. Касније следе њихов пример и многе други Нигеријци. Успешно ширење истините вере на овим просторима напредовало је захваљујући Александрији патријаршји која је овде 1997. године формирала нигеријску епархију са седиштем у граду Лагосу. Његова јурисдикција је проширена на суседне земље Бенина, Нигерије и Тогоа. Од тог времена, и до данашњег дана на челу епархије је митрополит Александар. Тренутно у Нигерији, има 23 парохије и редовно се појављују нове. Православље је развијена и релативно укорењено у државама Анамбра и Имо, али последњих неколико година почиње да се шири и ван источне Нигерије у другим областима, посебно у пределима Едо, Бену и Ривер. Специфичност нигеријског Православља је релативна развијено монаштво, које обично није баш типично за црно Православље других афричких земаља. Међу свештенство епархије, постоји пет јеромонаха. Такође у митрополији у Лагосу постоји манастир посвећен светом Антонију Великом, са храмом посвећеним њему и такође постоји и Богословија. Игуман је митрополит Александар,који се овде подвизава са још четворицом монаха. А недалеко од Лагоса на острву Тарква Баи је женски манастир посвећен светом Апостолу Андреју. Овде је присутна мисионарска, социјална и преводилачка активностност, захваљујући организацијама као што су: православне организације младих или православне организације жена. Подршка око рада пружа Америчко Мисионарско Друштво Православне Цркве, издржавајући породице 11 нигеријских свештеника, такође као финансијску подршку епархији серској Јеладска архиепископија је сахрадила храм у граду Анамбри,држава Нени,посвећен Светих Бестелесним Силама. Поред Богословије, постоји и средња православна школа у којој је учило преко стотину деце. Говорећи о свом раду, митрополит Александар истиче да се одвија у тешким условима, јер је на истоку Нигерије је широко распрострањена пракса отмице странаца за откуп. „ Често ми полиција, локални органи власти, амбасада Грчке или хришћани помажу у обављању мојих активности али саветује да будем веома опрезан“, - каже он. На пример, због захтева од локалних власти у 2008. године, епископ је одустао да на реци Нигер, обави масовно крштење, већ је наложио да ово обави свештеник један од његових сарадника. Међутим, постоје велике персективе за Православље у овој земљи. Има интересеовања па чак и директних захтева за кетихетизацијом и то разних локалних владара. Према речима митрополита Александра, неопходно је наставити мисију, јер смо тако учестујемо у делу Христовом „Који је први велики и прави мисионар.“ Превео са руског свештеник Бобан Д.Стојковић, професор Историје Цркве у Призренској Богословији
  10. Цариградска патријаршија (кратак историјски преглед) Темељи византијске државе. Оснивање Цариграда Историја Цариградске (Васељенске) Патријаршије, као и црквени живот у Византији уопште, неодвојив је од политичке историје. Разлог за то је посебна карактеристика византијске државе, која је апсорбовала хеленистичке и римске вредности. Византија је била јединствена по сливу у једно двеју великих цивилизација, двeју супротних култура. Из хеленистичке културе Византија је наследила идеју царске власти и цара, који има неограничену власт,притом се цар обоготворава. Држава се ослaњала на бирократију и војску. Римски утицај се пре свега огледа у чињеници да је Византија чувала идеју „вечног царства“, нарочито после пада Западног римског царства, када је Византија почела да се осећа као центар екумене (универзума). Обично се сматра да је византијска идеја симфонија православног царства, што значи хармонична управа Цркве и државе. Становници Византије су себе називали Ромејима. Термин „Византија“ је први пут представљен у научним круговима 1562. године када је Јероним Волф објавио збирку текстова византијских историчара Источно Римско Царство се одвојило од Западног 395. године у време владавине цара Теодосија Великог. Чак и пре поделе на Запад и Исток почело је са формирањем локалних система управљања. Године 330. цар Константин Велики основао је на месту малог града Византиона нову престоницу Константинопољ. Он је овде преселио из Рима државне управе и основао епископско седиште. Дакле од 330.године почиње и историја будуће Цариградске патријаршије. Године 357. у Цариград су пренете мошти Св.Апостола Андреја, који је постао његов небески покровитељ . Константинопољска катедра није апостолска. Поред тога, појавила се три века после Александрије, Антиохије, Јерусалима и Кипра. Ипак,митрополиту цариградске катедре огућено је да за веома кратко време преузме водећу позицију међу другим катедрама Средоземља. Већ на Другом васељенском сабору (381) епископу цариградском је обезбеђено друго место „по части“, после римског епископа (као епископ Новог Рима - нове престонице), а након великог раскола 1054. године Цариграду је припало првенство части, али то не значи првенство власти. На крају IV века архиепископ Константинопоља, добија титулу патријарха. Врховно управљање и правосудна институција Патријаршије био је Синод, којим председава патријарх. За релативно кратко време на двору цариградског патријарха је створен читав апарат црквене управе, који је укључивао преко 40 људи. Од ових, издвајамо следеће административне функције: велики економ (задужен за имовину и економска питања у Патријаршији), велики сакелар (задужен за све манастире у Цариграду), велики сакел (задужен за парохијске цркве и ставропигијалне манастире), велики скевофилакс (задужен за свете сасуде) и велики хартофилакс (задужен за папирологију и администрацију Патријаршије, водио је записник на седницама Синода, у одсуству патријарха председавао на патријаршијском суду). На Четвртом васељенском сабору (451) Цариградска патријаршија је добила једнака права као и Рим, такође је успостављена граница патријаршије, која је обухватила целу територију Источног римског царства (осим Сирије, Месопотамије, Палестине, Северне Африке и Илирика на Балкану). Почетком VI века патријарх Јован Постник је први пут назван „васељенским“, а коначно је ова титула била позната на Седмом васељенском сабору (787). Термин „васељенски“ није резултирао порицање римског првенства, већ нагласио везу која повезује Патријаршију Византијског царства, као организацију хришћанске екумене, док су границе Византије идентификоване са границама „универзума“. Овај назив никад није значио да патријарх цариградски има власт над другим помесним црквама. Откако је дозвољена слобода хришћанства (Милански едикт 313 г.), а потом хришћанство постало државном религијом (379.г.) власт се бринула о интересима и економском благостању цркве. До средине VI века имање и богатство цркве је било мало мање од императорског дома. У градовима су Цркви припадале некретнине, продавнице, и стамбене зграде. Цариградска патријаршија и њена улога у формирању хришћанских догмата Учешће свештенства Цариграда на Васељенским Саборима, на којима је долазило до утрђивања учења Цркве,и коначно одобравања од свих помесних цркава, било је веома значајно и изузетан догађај у црквеном и политичком животу царства. Почевши од IV века у Малој Азији, Палестини, Сирији и Северној Африци почиње борба аријанаца и њихових противника. Први васељенски сабор(325) у Никеји осудио је Арија, потврдио учење о једносушности Бога Сина Богу Оцу. Али, после овог ривалство између јеретика и хришћана који су прихватили Никејски Симбол Вере, покренуто је обновљеном снагом. Други васељенски сабор, сазван у 381. у Цариграду, под председавањем патријарха антиохијског Мелетија, а затим и архиепископа Цариграда, Григорија Богослова још једном је потврдио осуду аријанског учења и свих јереси које су настале услед ширења аријанства (македонијанства и савелијанства), и усвојио други део символа вере, у коме се говори о Светоме Духу. Формулисањем учења о Светој Тројици завршио се први период теолошких спорова. Три следећа века су била везана за интензивне христолошке расправе. На Трећем васељенском сабору (431), који је одржан у Ефесу, осуђен је је Несторије патријарх цариградски (428 - 431), који је одбацио божанску, и признао да је у Христу само људска природа, којим је одбачена догма Цркве о Оваплоћењу Сина Божијег. Четврти васељенски сабор, одржан је 451. године у предграђу Цариграда – Халкидону, на коме је председавао патријарх Константинопољски Анатолије. Овај сабор осудио је монофизитску јерес архимандрита Евтихија, уз православно учење о односу двеју природа,божанске и човечанске у Господу Исусу Христу, 28. канон овог Сабора коначно је одобрио духовно првенство Цариграда на Истоку. Заседања Петог (553) и Шестог (680 -. 681 година) Васељенског Сабора одржана су у самом Цариграду. Пети васељенски сабор није прогласио нова учења, свечано је поновио осуду Несторије и Евтихије,док је Шести васељенски сабор осудио монотелитску јерес, која се појавила 40-их година VII века, обележавајући тиме нову победу православља,и коначно решење христолошког спора. Сабор из 680 – 681. године,анатемисао је између осталог, четири цариградска патријарха Сергија, Павле, Пира и Тимотеја,присталице монотелитства. У периоду VIII и IX века Византија и, сходно томе, сво свештенство Патријаршије, било је изложено новом искушењу – иконоборачког јереси.Цариградски патријарх Герман је упутио посланицу у циљу очувања поштовања икона. Међутим, византијски цар Лав III Исавријанац (717 - 741) отворенo се упустио у иконоборство, и почео да издаје законе против икона. Прогон иконопоштоватеља широм Византијског царства наставио је његов наследник Константин Копроним. На Седмом васељенском сабору (787) у граду Никеји дошло је до осуде иконоборства и формулисања учења о поштовању икона, али ова јерес није умирена и још више од пола века, наставила је да делује. Коначно 843. године у време благочестиве царице Теодоре дошло је од коначне победе православља над овом јереси. Уз то, као реакција на превирања у Цркви IX – X века, долази до интензивне литургијске активности. У овом периоду већ постоје дела св.Јован a Дамаскинa, св.Теодора Студита, Симеона Метафраста, Симеона Новог Богослова, што указује на велико литургијско наслеђе византијског царства. 30-их година VII века почињу арапска освајања, што је Византију довело до неких губитка области и пад блиско-источних патријаршија (Александријска, Антиохијска и Јерусалимска), које долазе под власт ислама. Ово је довело до повећања грчке националности међу народима Византије. Није случајно да је још у време цара Ираклија (610-641), коначно дошло до преласка на грчки језик у јавној служби, а сам монарх је заменио латински назив Imperator за грчки Βασιλεύς. Цариград је у то време постао центар православног живота и мисли, центар цивилизације. Од 636 – 642. године Византија је изгубила Сирију, Палестину, Горњу Месопотамију и Египту, чиме је територија империје била троструко смањенa. Од тада, један од главних праваца спољне политике византијских царева постаје одбрана територије од тасртаја Арапа. С друге стране, освајања цара Лава Исавријанца средином VIII века на Западу омогућилa су да се Византији припоје области Источног Илирика, тако да су сада цариградском патријарху биле подређене црквене организације на Балкану (на територији Грчке, Тракије, будуће територије Србије, Бугарске и Румуније). О пространству јурисдикције Цариградске патријаршије и екстремном ширењу указује чињеница да у IX веку број азијских епархија био 432. Почетком Х века од цариградске патријаршије се истргла бугарска црква, која је постала аутокефална. Године 1054. дошло је до поделе хришћанске цркве на западну и источну. Као резултат тога, од ХI века, удаљавањем римског епископа од Једне Цркве,првојерарх Васељенске Патријаршије добија првенство части у православном свету. Али не треба заборавити да је првенство Цариграда - првенство у братској љубави са свим осталим православним црквама. Васељенски престо је залог сарадње и договора са другим црквама Истока (Александрија, Антиохија и Јерусалим). Од краја ХI века, почиње период крсташких ратова. Као резултат Првог крсташког рата 1096. на Блиском Истоку се јављају нове државе: Краљевина Јерусалим, Грофовија Едеса, Кнежевина Антиохија, Кнежевина Триполи, и друге,које постоје до друге половине XIII века. Године 1185. сицилијански краљ Виљем II од Византије je преотео Јонска острва, а 1191. године енглески краљ Ричард I освојио је Кипар. Током четвртог крсташког рата 1204. године Византије је пала,Цариград је био освојен. На територији Византијског царства формирано је Латинско царство, које је постојало до 1261. године. Центар грчког живота у овом периоду био је град Никеја, који је постао седиште цара и патријарха. Године 1259. у бици код Пелагоније никејске снаге су поразиле неколико латинских војски,а 1261. године готово без отпора војска цара Михаила VIII Палеолога је ушла у Цариград и отерала Латине. У позно византијској ери развој богословља је био на високом нивоу, (Свети Григорије Палама (око 1297 - 1359), Никола Кавасила (око 1320 - 1390). Крајем XIII века положени су темељи исихазма. Додуше, темељи овог учења су положени још у најранијем монашком окружењу, посебно код св.Симеона Новог Богослова. У времену политичке нестабилности Византије крајем XIII – XIV века ово учење је детаљно развијено од стране Светог Григорија Палама, архиепископа солунског. Инок Свети Григорије Синајски је усавршио „ метод дисања“ спајајући са њим понављање Исусове молитве. Непосредно пре турско освајање Цариграда од Цариградске Патријаршије се одвојила једна од највећих митрополија - руска,чији епископи, одбијајући да прихвате унију у Ферари-Фиренци,1448. године проглашавају аутокефалност руске православне цркве. Цариградска црква под турском врашћу. Карактеристике црквене управе Положај православних у отоманској империји Године 1453. Византија је коначно пала под налетом Турака на челу са султаном Мехмедом II Освајачем. На рушевинама Византије је основано ново царство - Отоманско. Цариградска црква, која се вековима развијала користећи слободу изгубила је своју слободу, величину и славу, и ушла у свој нови период. Након освајања Цариграда велики број Грка био је принуђен да емигрира, а један део је остао. Од најранијих дана Мехмеда II jе преузео уређивање своје нове империје. У основи државног развоја био је постављен верски принцип: од сада кроз ислам се регулишу сва правила живота и рада јавних институција (администрација, судови, војска, финансије). На челу царства био је султан, који је имао неограничену власт. Пуноправни поданици султана могу бити само муслимани. Хришћани (као и сви други грађани који не исповедају ислам), морао да плаћају порез у два основна облика: Џизија је порез који је у Османском царству плаћало немуслиманско становништво. Џизија је била порез који су плаћали једном годишње, у замену за необављање војничких обавеза. Могло се плаћати у новцу или у добрима, а од џизије су били ослобођени деца, жене, старци и физички или психички неспособни људи. Сакупљачи џизије су се звали џизједари и одређивани су од везира. Године 1855, донешен је закон којим је та врста обавезе замењена плаћањем војнице, али је и даље наплаћивана. Тек 1908. године, после Младотурске револуције војна обавеза је у Турској проширена и на хришћане и плаћање џизије је престало. Харач,то је био лични порез, главарина у Османском царству. Наплаћивао се од сваке немуслиманске главе, као врста откупа од ропства.Давао је право на личну и имовинску сигурност. Харач је био доказ верности султану, па су побуне немуслиманског становништва често почињале неплаћањем харача. Харач се делио по висини на три класе: ала (висок), евсат (средњи) и една (низак.) Положај грчке заједнице у османској доминацији је драматично промењен.Ипак, турске власти прибегле су систему индиректне контроле грчког народа и, сходно томе, Цариградске Патријаршије. Она је постала грађанска организација која је добила слободу вероисповести и одређену унутрашњу аутономију. Глава ове заједнице постао је патријарх. Дакле, патријарх у отоманско доба није био само глава цркве, већ и политички лидер Грка у царству (добио је титулу „милет-баша“ што буквално значи глава нације). Патријарх је био одговоран султану за послушност православних држављана. После избора новога патријарха,новоизабраном султан даје ферман (султаново писмо) и берат (уредба), у којој су детаљно права и дужности патријарха. У ствари, берат представља скоро неограничену власт патријарха у оквиру грчке заједнице, што је довело до борбе око добијања патријарашког звања углавном у круговима више јерархије,праћене обично интригама, свађама и симонијом.Постепено, турска влада је почела да активно интервенише у раду константинопољске цркве, уз завере и интриге против патријараха, како би он њих добијали веће суме новаца за постављење. Као и патријарх и епархијски архијереји постали су пуноправна власт над Грцима у својим епархијама. Патријарх и све више православно свештенство били су изузети од пореза и дажбина, осим за неке посебне доприносе и сматрани су недодирљивим. Хришћани Грци, у очима Османлија сматрани су за невернике (ђауре).Они нису могли да буду на високим државним функцијама,није им је било дозвољено да сведоче против муслимана на суду, нису смели да носе елегантну (пурпурну) одећу и оружје. Дакле, однос Турака према православним Грцима био је двострук. С једне стране, Турци су показали према њима верску толеранцију (можемо о томе судити по повластицама за православно свештенство, дозвољеном богослужењу као и поштовању хришћанске традиције од стране Турака), са друге стране било је случајева насилног исламизирања и гледања на хришћане као људе „другог реда.“ Треба напоменути да се од почетка отоманске ере на Блиском Истоку центар васељенског православља сели у Русију, јер је она била политички слободна православна земља. У Малој Азији, Сирији, Палестини, Северној Африци и на Балкану од XV до XIX века је период изолације и самоодбране православља од Турака. Руска држава је у више наврата пружала помоћ Цариградској патријаршији као и другим Патријаршијама (Александрији, Антиохији и Јерусалиму), где су такође владале Османлије. Помоћ је првенствено била финансијске природе. У XVIII веку Русија је учинила напоре у циљу побољшања живота православних хришћана у Отоманском царству (нарочито кроз руско-турске ратове 1768. до 1774. године и од 1787. до 1791. године). Међутим Турци су проширили границе свога царства освајањем Балканских земаља, а државе које су биле подређене у политичком смислу Отоманског царства, по аутоматизму све цркве на тим територијама су потпале под канонску јурисдикцију Цариградске патријаршије. Захваљујући султановој подршци, Патријарх добија право да управља помесним црквама на Балкану, тако да у доба отоманске власти своју аутокефалност губе српска, бугарска и румунска православна црква. Међу балканским националним негрчким свештенством цариградска патријаршија спроводи (често на силу) политику хеленизације локалног становништва. Центар грчког света у то време постаје седиште Патријаршије, који се налази у предграђу Цариграда ,Фанару (отуда име – „грчки фанариоти“). Од краја XV века иако и даље без жеље да им допусте да баве јавним пословима, Османлије почињу да Грке ангажују као преводиоце, саветнике султана, чланове амбасада и дипломатских мисија. Почев од XVI века процедура за избор патријарха постаје формалност. Неки епископи су добијали патријарашки чин преко подмићивања. Симонија је била веома присутна.Током XVI века било је замењено 23 патријарха, у XVII веку 50 патријараха,а у XVIII веку 33 патријарха. Неки од њих су по неколико пута били на патријархашком трону. На пример, Кирило Лукарис је у периоду од 1610 -1630. године, 6 пута био на трону док је патријарх Партеније IV од 1650. до 1680. године био 5 пута, итд... Током овог периода, више пута су сазивани помесни сабори, чија је сврха била заустављање симоније (треба посебно истаћи сабор 1565. године сазван од стране патријарха Јоасафа II и сабор 1572. године сазван од патријарха Јеремије II Траноса). Ипак,у унутрашњем животу Патријаршије било је још много црквених аномалија. Борба дворског свештенства око подршке једног или другог кандидата у избору патријарха,била је карактеристика овог периода. Духовно образовање У време отоманског ропства дошло је од великог пада верског образовања међу Грцима. Свештенство се било образовало у општим школама, а не у богословским. Континуирано деловање верских школа у ​​цариградској патријаршији у овом периоду није постојало. Године 1712-1713, на острву Патмос основана је Богословија Светога Апостола Јована Богослова. Њен оснивач био је јеромонах Макарије. У XVIII веку ово је била најбоља богословска школа на православном Истоку, која је постојала до краја 1770. године, када је претворен у општеобразовну средњу школу. Године 1749, игуман манастира Ватопеда Неофит отворио је Атинску Академију, која је радила свега 8 година. Треба напоменути да богословско образовање није било на високом нивоу, и да није било осавремењено, јер теолошка традиција је у великој мери изгубљена падом Цариграда прекинута. Године 1837. отворен је Богословски факултету при Универзитету у Атини. Године 1838, патријарх Григорије VI (1835 - 1840) послао је посланицу свим ставропигијалним манастирима своје Патријаршије, у којој је наложио да се у овим манастирима отварају школе за образовање свештеника. Као резултат активности патријарха Григорија дошло је до значајног побољшања образовно-просветног деловања Патријаршије. Упркос тешкоћама, деветнаести век је обележен успоном богословског образовања. Године 1844. на иницијативу патријарха Германа IV основана је Богословија на острву Халка.Најпре се богословска школа овде појавила у време патријарха Фотија у IX веку. После освајања Цариграда она је престала да постоји. Герман IV је успео да обнови ову школу. Званично је била позната као Богословије Велике Цркве Христове. Трајање обазовања овде је било 8 година (1885. је смањено на 7 година). Први ректор овде школе био је архимандрит Константин Типалдос.Предмети су били подељени на теолошке и општеобразовне. Године 1844, у ​​Атини је отворена тзв. Ризаревска школа (оснивачи - Грци браћа Ризари). Године 1882, отворена је Богословија у Кесарији Кападокијској у манастиру Св.Јована Крститеља. Године 1894, је почела свој рад и Богословија на острву Крит, а 1898, и Богословије на Светој Гори (у Кареји). Односа Цркве и државе у XIX веку Политика турске владе према Грцима драматично се променио на горе током 20-их година XIX века. Године 1821, почео је Морејски устанак (у Грчкој) против турског јарма. Између Грка и Турака почео је отворени рат. На , Васкрс 1821, после Св.Литургије обешен је патријарх Григорије V (1797 - 1798, 1806 - 1808, 1818 - 1821), оптужен за помагање устанка Грка. После тога Турци су побили и друге епископе (митрополита ефеског Дионисија, никомидијског Атанасија и друге). Султан је наредио да се у Цариграду униште све хришћанске цркве. У првој години грчког устанка Турци су погубили 80 грчких епископа. Терор над свештеним лицима су проширили и на Балкан, укључујући и Свету Гору. После руско-турског рата 1828 - 1829 године, који се завршио мировним уговором код Адријанопоља, Грчкој је призната аутономија, а Русије је добила од Турске право патроната над православним хришћанима на Истоку. Међутим, стање хришћана се није променило. Током 40-их година XIX века било је масовних премлаћивање хришћана у Тесалији, Македонији, Румелији, Бугарској, Тракији и на острву Самос. После Кримског рата 1853-1856 године, Порта спроводи низ реформи у циљу делимичног изједњачавања права муслимана и хришћана у судским и управним сферама. У погледу верских права православни и даље немају слободу вероисповести (иако је она формално проглашена декретом из 1856.године), Турци настављају да православне силом преводе у ислам (на пример1858. године у Арабији или 1860. године у Сирији). На крају, оваква дешавања довела су до моћног националног покрета ослобођења од Турака који се углавном на Балкану одвија од 1870.године У области Цариградске патријаршије доба турског ропства може се поделити у два периода. Први период од 1453. до 1856.године. У овом периоду, деловање Константинопољске Цркве је директан наставак традиције административног система који је настао после освајања Цариграда од стране Турака. Тутула патријарха је била: „Свети и божански Господин и Учитељ, архиепископ Константинопоља - Новог Рима и васељенски патријарх“. Он је имао је највишу духовну и цивилну власти над Грцима. Према Берату, патријарх је највиши орган патријаршије у односу на сво свештенство и грчки народ. Само патријарх и Синод може да бирају и постављају митрополите и епископе. Поступак за избор патријарха, настао још у византијском време, био је следећи: Цар је окупљао сабор епископа (углавном њих 12), који бирају три кандидата за патријарха. Од ова три, цар је изабрао једног. Овај поступак ће се наставити после 1453.године са једином разликом да је на избор патријарха почео да врши значајан утицај и султан и султанова администрацију као целину. Патријарх Самуило I (1763 - 1768, 1773 - 1774), како би осигурао независност избора патријарха од самовоље турске владе и злоупотребе од стране више јерархије оснива Велики Синод. Он се састојао од 12 митрополита чије су епархије географски најближе Цариграду (ефески, ираклијски, никомедијски, никејски, халкидски, итд.) Они су имали обавезу да предложе или смене патријарха. Кандидат за патријарха и даље је морао да буде одобрен од стране султана. Али избор патријарха је у потпуности дело Великог Синода. Од 1856.године почиње други период. Поступак за избор патријарха је промењен. Од сада сам избор има неколико фаза: Најпре, у Велики Синод (12 митрополита), ушли су и чланови Мешовитог савета (то укључује и свештенство и лаике). Прво је биран мјестобљуститељ (чувар трона), кога је потврђивао султан, потом су сви епископи цариградске патријаршије слали у коверти написано име кандидата за патријарха. Око месец дана касније сазиван је Изборни сабор (свештенство и лаици), чији чланови ће отворити коверте и пребројавање гласова,при чему лаици могли имати своје кандидате, а свештенство своје. Од свих кандидата,издвајана су три који имају навише гласова, од којих је један биран, кога такође потврђује султан. Промене настале 1856. године дотакла су и Синод. Пре овога Синод се састојао од сталних чланова, сада је исто (у пракси то је постојало само до почетка 1860.године). Сваке године, половина чланова Синода била је мењана. Од 1858. године патријарх именује Стални заједнички савет, који се састојао људи од четири епископа и осам лаика. Савет прати стање школа, болница,као и ревизија економског стања у јавним црквеним институцијама и надгледа ставропигијалне манастире. Дакле, турска влада је хтела да успостави такав савет, којим би ограничила деловање патријарха и његовог Синода,и то укључујући лаике да учествују у унутрашњим пословима цркве. Године 1836, патријарх Григорије VI (1835 - 1840, 1867 - 1871) установио је при Патријаршији Централну духовну епитропију, чији је главни задатак био брига о клиру и образовању народа. Напорима патријарха Јоакима III (1878 - 1884) године 1879, у Цариграду је отворена свештеничка школа, а 1880. године при Патријаршији школа типографије. Поред тога, у његово време у Москви је отворено Подворје Васељенске Патријаршије. Број епархије током XIX века био је променљив ,нпр.1862. године било је 117 епархија, док је 1879. године било свега 65,а 1901.године број епархија је 78 (не рачунајући викарне катедре). Године 1900, све епархије су подигнуте у ранг митрополија. Митрополити, поред уобичајене титуле, носе титулу „свечасни и патријаршијски егзарси “. Почевши од 1870. године у вези са националним ослободилачким покретом на Балкану, уз формирање независних држава јављају се и националне православне цркве (бугарска, румунска, српска) чиме се јурисдиксција Цариградске Патријаршије смањује.Наравно, патријарх цариградски је нерадо давао аутокефалност овим црквама, међутим талас анти-турског покрета и ослобођења словенских народа од јарма Отоманске империје било је немогуће зауставити. Васељенска Патријаршија у XX веку Током Првог светског рата (1914-1918), Турска су борила на страни Немачке, као чланица тзв. Четврте Алијансе. Године 1920, са Турском је потписан Севрски мир, којим је од Турске била одузета Источна Тракија до границе Цариграда у корист Грчке. Међутим, Севрски споразум није поштован. После рата, Турска је проглашена републиком на челу са Мустафом Кемалом Ататурком. Године 1923, у Лозани је одржана конференција,која је коначно Турској одузела Источну Тракију. Турци су морали да гарантују слободу православне заједнице у Истанбулу. Због политичких догађаја који су се догодили у Малој Азији и на Балкану након ратова, у периоду од 1910. до 1920. године око 2.000.000 Грка из Мале Азије, населило је Грчку и друге земље, укључујући Сједињене Америчке Државе. Грчки исељеници су преплавили скоро цео свет. Године 1928, Турска и званично постаје република. Године 1934, објављен је један број владиних закона, према којим се забрањује ношење свештеничких одежди изван богослужбених просторија. Неопходно је напоменути да је године 1924,у време патријарха Константина VI (1924 - 1925) Цариградска црква прихватила нови јулијански календар ,а задржала александријску пасхалију. Ускоро су нови календар прихватиле све православне цркве у Средоземљу. Устанци и онда пад Отоманске империје, независност народа Југоисточне Европе доводи до повећање броја националних цркава и као резултат свега долази до смањења јурисдикције Цариграда. Фанар је схватио да своје првенство може очувати у заједници са свим сестринских цркава и ако служи њиховом јединству. Јурисдикцију Васељенског Патријарха данас се простире на један број епархија у Турској, Грчкој, у западној и централној Европи, Северној и Јужној Америци, Аустралији и Новом Зеланду, као и на Свету Гору. Патријаршији припада и финска (аутономна) и критска (полу-аутономна) православна црква. Дакле, канонска јурисдикција Патријаршије, у ствари, је „васељенска“, и географски универзална због присуства грчке дијаспоре на готово свим континентима. Број епископа цариградске православне цркве је 1999. године био 112. Број верника је око 5.000.000 (1996). Једна од највећих грчких заједница у дијаспори налази се у Сједињеним Америчким Државама. Године 1767, мала група Грка основала је град у Северној Америци, Нова Смирна. У раном двадесетом веку центар грчке миграције је постао североисток САД-а (углавном Масачусетс). Честа насељавања овде доводе до оснивања православних парохија, које су прво биле под јурисдикцијом северноамеричких епархија Руске православне цркве, а после Октобарске револуције у Русији прешле под јурисдикцију Васељенске патријаршије. После Првог светског рата у САД је упућен митрополит Мелетије (касније васељенски патријарх Мелетије IV), који је поставио темељ локалне црквене организације. Али коначно јединство грчких парохија је остварено 30-их година двадесетог века захваљујући америчком митрополита Атинагори будућем патријарху. Активности патријарха Атинагоре Патријарх Атинагора, у свету Аристоклес Спиру (1886 - 1972), васпитаник богословске школе на Халки, 1923. године изабран је за епископа Крфа, где је активно помагао Грцима избеглицама из Мале Азије. Године 1930, патријарх Фотије II поставља епископа Атинагору, за америчког митрополита. У ствари, овде је почела Атинагорина црквена каријера.Свестан америчке психологије и жеље грчке заједнице за самосталношћу, успео је да у САД организује скоро 400 парохија чије управљање је спроведено на три нивоа: 1) духовну власт, представља свештеник, 2) власт „царског свештенства“, представља представник народа који се бира из парохије и 3) власт културе и мудрости представљају учитељи Закону Божијем и верских предмета у опште. Треба напоменути да је Атинагорина реформа Православља у Америци су целини били прилично либерална (на пример: увођење инструмената у православне храмове и извођење Менделсоновог „Свадбеног марша“ у време венчања, као и не ношење мантија од свештених лица). Године 1937, Атинагора је у Помфрету (држава Конектикат), основао Богословију Часног Крста, а 1947. године поред Богословије отворена је и Духовна Академија Светог Василија Великог, који се сели из Помфрета у Бостон. У последњих неколико година, Академија је постала највећи грчко-амерички универзитет. Дакле, патријарх Атинагора је поставио чврст темељ за развој грчког православља у Сједињеним Државама. Године 1948, Атинагора је изабран за патријарха, и већ 1951.године оснива недељник „Апостол Андреј“, који је садржао званичне информације из Патријаршије (публикација је престала 1964. године). Званични лист Патријаршија је тренутно часопис „Православље“. Структура управљања Цариградске патријаршије На челу ове цркве је патријарх, чија званична титула гласи „ Архиепископ Константинопоља - Новог Рима и васељенски патријарх Његова Светост.“ При Патријаршији делује Свети Синод која се састоји од 12 митрополита. Данас, чланови Синода не могу да представљају све епархије под јурисдикцијом Цариграда, јер чланови могу бити само турски држављани. Свака патријархова одлука се доноси уз присуство и уз сагласност Синода. Синод се састаје сваке недеље. При Синоду постоје многе комисије које се баве међухришћанским односима, канонским правом, финансијама, мисионарским активностима, социјалним питањима,идр. У исто време, патријарха не бира Свети Синод, већ Сабор епископа, кога чине сви епископи Цариградске Патријаршије. Екуменска делатност Цариградска Патријаршија одиграла је велику улогу у међу-хришћанском и православног света. Цариград је иницирао учешће православних у екуменском покрету. Још 1902. године патријарх Јоаким III (1901 - 1912) објавио је посланицу у којој позива на зближавање православних сестара-цркава и зближавање Православља са другим хришћанским вероисповестима. У истом духу, овакву поруку је упутио и мјестобљуститељ патријарашког трона митрополит бруски Доротеј, када је 1919. и 1920. године упутио посланицу свим хришћанским црквама са предлогом за оснивање Лиге Цркава - удружења свих хришћанских цркава за узајамну помоћ и сарадњу око постизања јединства . У периоду 20-их и 30-их година XX века Цариградска Патријаршија активно учествује у свим екуменским конференцијама: у Стокхолму (1925), Лозани (1927), Единбургу (1936), Оксфорду (1937), итд. Године 1948. Цариград је био активно укључен у стварање Светског савета цркава (ССЦ), екуменског тела основаног ради приближавања и сарадње између свих хришћанских деноминација и организација. Патријарх Атинагора је веровао да може доћи до зближавања православних и римокатолика, он је живео у нади да ће се ујединити сви хришћани. Средином XX века успостављени су пријатељски односи између патријарха Атинагоре и папа римских Јована XXIII и Павлa VI. Године 1964 ,у Јерусалиму је дошло до сусрета патријарха Атинагоре и папе Павла VI, а потом je за хришћански свет уследио изузетан догађај: 7. децембра 1965. године Атинагора и Павле VI потписују заједничку декларацију поводом уклањања међусобне анатеме из 1054. године. Међутим, треба напоменути да је уклањање анатеме била заинтересована само Цариградска Патријаршија, док је друге помесне Православне Цркве биле подељене око овог чина, и многе нису одобрава овај акт, док је митрополит Филарет,председник Синода епископа Руске заграничне цркве упутио протест патријарху Атинагори,поводом уклањања анатеме из 1054. године. Истовремено, патријарх Атинагора је покренуо иницијативу да се сазове Свеправославни Сабор,чији би циљ био процес приближавања и сарадње православног света у контексту дијалога о зближавању са Западом. Прва Свеправославна конференција одржана је 1961. године на острву Родос (Грчка), главна тема била је питање екуменизма и односа са Римом. Године 1963, под покровитељством Цариграда цео православни свет је прослављао 1000. година Свете Горе, где су се окупили многи поглавари помесних цркава. Од 1972. до 1991. године на трону цариградског патријарха био је Димитрије (Пападопулос). Током своје управе наставио је екуменске контакте и оснивао нове епархије. Он је био први поглавар цариградске цркве, који је после 400 година посетио Руску православну цркву, и то у августу 1987. Године. У септембру 1989. године патријарх Димитрије послао је поруку целом хришћански свету о заштити животне средине. Патријарх, је заједно са Светим Синодом одлучио да прогласи 1. септембар, дан почетка црквене нове године ,Даном заштите животне средине. Савремено стање Од 1991. до цариградском црквом управља патријарх Вартоломеј I (Архондони). Рођен је 12. марта 1940. године на острву Имврос (Турска). Завршио је Богословију на Халки, потом Папски источни институт (Рим),па Екуменски институт у Швајцарској.Вартоломеј је стручњак за канонско право, објавио је неколико научних радова. Године 1991, у цркви св.Ђорђа у Цариграду, био је устоличен у патријарашки трон.. У априлу 1991, патријарх московски и целе Русије Алексије II је био у званичној посети Цариграду . Године 1992, у недељу Православља, на иницијативу патријарха Вартоломеја у Фанару у патријаршијски цркви св.Ђорђа , по први пут је одржан историјски скуп 14 поглавара православних помесних цркава (није било делегације Православне Цркве у Америци). Они су послали заједничку поруку свету око актелних питања: проблем секуларизације свести људи, обожавање својих материјалних добара, екуменски дијалог и учешће, проблеми технологије, загађење околине, итд У септембру 1995. године на острву Патмос (Грчка) у оквиру манифестације посвећене сећању на настанак Апокалипсиса, на иницијативу патријарха Вартоломеја, одржан је састанак на коме су узели учешће поглавари помесних цркава (Руска Православна Црква није послала делегацију због затегнутих односа са Цариградом око црквене ситуације у Естонији). Године 1998, у Солуну (Грчка) одржан је Свеправославни скуп на тему: „ Оцена нових чињенице у односим
×
×
  • Create New...