Jump to content

Иван Ц.

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    781
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    9

Everything posted by Иван Ц.

  1. Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије Када је официјелни спикер прозвао њено име, као учесника финала у узрасту млађих пионира, најприје је добро везала свој појас на кимону. Затим се пробила кроз групу, од ње старијих и крупнијих, такмичара и врло брзо нашла на татамију. Преко пута себе је имала такмичарку истих година и приближне висине. Када је судија означио почетак борбе, одмах је кренула агресивно, покушавајући да баци на татами противницу, која се цијело вријеме од ње измицала, избјегавајући директну борбу. Међутим, на Маријино изненађење, судије су упорно одбијале да њеној противници додијеле казнене поене, који се иначе суде за неактивност. Како се меч приближавао крају, Марија је била све активнија, а друга дјевојчица се упорно склањала, на очиглед нијемих судија. При самом крају меча, дјевојчица је коначно покушала један захват од којег се Марија рутински склонила, паднувши на стомак. Међутим, на изненађење свих који су посматрали финални меч, судије су за дјевојчицу досудиле "вазари", тј. највриједнији поен у џудоу после ипона. Марија је знала да су узалудни протести њеног тренера за записничким столом, гнијев њеног оца који је са трибина отрчао на терен код судије, баш као и негодовање њених другарица и другова из клуба. Чекајући проглашење побједника и додјелу сребрне медаље, док је покушавала да заустави сузе које су све више навирале из њених крупних, тамних очију, крајичком ока је тражила човјека у мантији којег је примијетила прије почетка меча, како сједи на трибини и посматра борбе. Он се, тог суботњег дана, у цетињском спортском центру нашао сасвим случајно. Наиме, тога дана су биле задушнице. Након литургије и помена у цркви светог Ђорђа на Ћипуру, пошао је на своје редовне обавезе у богословији. Након завршетка часова, одлучио је да прошета кроз град. Пролазећи поред спортског центра, по клупским тренеркама такмичара, схватио је да је у току џудо турнир за млађе узрасте. Ушао је у салу, својим присуством изазвавши различите реакције. Нека дјеца су се од њега склањала, док су га друга поздрављала са "Помаже Бог" или "Добар дан". Група дјечака, у тренеркама истог клуба пролазећи поред њега, је застала, да би се потом сваки од њих побожно прекрстио. Међутим, убрзо су га сви у сали прихватили. Двије дјевојчице, које нису могле имати више од шест година, су га понудиле воћем и сокићима. Прва борба коју је гледао је била Маријина. Када је, након проглашења побједника, кренула према трибини, из неких разлога је знао да иде право код њега. Помјерио се, оставивши јој мјесто, како би сјела поред њега. Одмах је почела да му објашњава како је имала неправједно суђење у финалу. Изненадила се кад је схватила да он однекуд познаје џудо правила. Рекла му је да се овим спортом бави од пете године. Била је на много турнира, освојивши на десетине медаља. Сусретала се и са сличним неправдама, наступајући у различитим мјестима - Београду, Скопљу, Бањалуци, Сарајеву... Имена градова су различита, само је неправда увијек иста. Раније је слушала приче како се некад фаворизују дјеца која не долазе на такмичења у скромним минибусима, већ у скупим аутомобилима својих родитеља. Дјеца која не спавају као и други такмичари у јефтиним хостелима, већ у луксузним хотелима. Присјетила се и кад су им у Мостару у задњем моменту отказали смјештај. Спавала је тада у сали, на струњачи прекривена јакном њеног оца. Као још мања је ишла на вјеронауку при парохијској цркви. Од вјероучитеља је чула да ће истинска правда бити само у Царству Божијем. Међутим, њу брине овај свијет и овоземаљска царства. Будући да кад одрасте намјерава да се и даље бави џудоом, занима је да ли ће се и тада сусретати са неправдом? Хоће ли се и тада занемаривати таленат, рад и одрицање, а фаворизовати неке друге ствари? Након читаве бујице Маријиних питања и проливених суза, човјек у мантији је схватио једину праву ману бављења мале дјеце спортом.Та мана се састоји у чињеници да се преко спорта дјеца понекад могу сусрести са тамнијом страном овоземаљског живота и неправдом, тако карактеристичном за овај пролазни свијет. Умјесто одговора, Марија је добила осмјех, загрљај и малу пластифицирану икону св. Петра Цетињског. Јер за неке истине овог земног живота је боље да дјеци,баш као и појединим одраслим људима, ипак, остану неизречене...
  2. Ваксинисани молите се за невакцинисане, невакцинисани молите се за вакцинисане, еда би нам Господ у овоме помогао... јер изгледа сами себи нити можемо нити знамо.
  3. Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије Сјећам се да је то био необично хладан, октобарски дан на Цетињу, у којем се зубато сунце једва пробијало кроз облаке. Након недјељне литургије и ручка у богословији, одлучио сам да прошетам до богословског интерната. Пролазећи кроз парк, примијетио сам необичног човјека у четрдесетим годинама средњег раста, густе, рашчупане косе и дуге, црне браде, која је расла на лицу ненавикнутом на њу. На себи је носио јакну вијетнамку, сиве панталоне и мартинке, док му је врат био завијен плаво бијелим шалом. Након што ме је угледао, устао је са влажне клупе на којој је сједио и поздравио ме са "Бог помаже". Иако је редослед ријечи у поздраву био другачији од оног којим се људи у Цркви обично поздрављају, било је у томе нечег искреног и топлог. Рекао ми је да се јутрос рано из Подгорице запутио на литургију у Цетињски манастир. Међутим, Цетиње добро не познаје. То је град поред којег је много пута у животу пролазио, али је из неких разлога у њега ријетко кад свраћао.Тога јутра је стигао на аутобуску станицу, лутао празним улицама док није дошао до парка из којег се јасно види манастир. Убрзо је зачуо звона која су објавила почетак литургије и одлучио да крене према цркви. Међутим, туга, са којом се бори последњих десет мјесеци, га је једноставно оковала и спријечила да крене. Сатима је замишљен сједио на клупи, све до момента у којем је угледао мене. Није ми се ни представио, а већ је почео да ми прича о својој супрузи, са којом је у вези још од основне школе. Били су у гимназији у истом разреду, у истом граду завршили факултете. Када су се запослили,најприје су почели да живе заједно,да би се потом и вјенчали. Убрзо су добили прво дијете, а након пар година и друго. Све је упућивало на то да ће то бити миран и складан породични живот. Међутим,у неком тренутку су почели да се жестоко свађају. За те расправе и жучне дискусије, којима су често и дјеца присуствовала, повод су биле ситнице и ствари на које некада нису ни обраћали пажњу. Након неког времена, свађе је замијенило међусобно игнорисање, све до тренутка у којем су потпуно заћутали. Спавали су у одвојеним собама, одвојено спремали себи храну и прали одјећу. Комуницирали су преко дјеце, која су сада већ била довољно одрасла да преносе поруке које су њихови мама и тата једно другом слали. Често се тих дана сјећао пјесме београдске групе Блок аут, коју је слушао као средњошколац, чији је рефрен гласио : "Трење, трење - то је све што нам је остало од љубави". То неподношљиво стање је трајало све до једног суботњег јутра, у којем је његова жена предложила развод. Предлог је прихватио мирно и са одобравањем. Сама бракоразводна парница је текла брзо и без тензија. Међутим, од оног јутра прије десет мјесеци, у којем је добио папир на којем је писало да је разведен, притиска га као земља тешка туга. Она му не дозвољава да у животу функционише како треба, па ни свој посао да ради како се то од њега очекује. Покушавао је да је ублажи алкохолом и љековима за смирење. Међутим, у јутрима након омамљених ноћи, туга би се вратила још снажнија и неподношљивија. Одлазио је код психолога, али га они нису разумјели, па му нису могли ни помоћи. У задњих пар мјесеци туга је почела да изазива и неку чудну врсту замишљености у њему. Та замишљеност би га задесила у кафићу, док сједи са друштвом. Тек након неколико сати би се пробудио из тог чудноватог стања и схватио да је за столом сасвим сам и да су му другови давно отишли. Хватала га је и у градском превозу. Тек након неколико станица би схватио да је требало знатно прије да изађе из аутобуса. На стадиону би га редари љубазно замолили да изађе, будући да је утакмица одавно завршена, а сви гледаоци пошли својим кућама. Са стадиона би одлазио, а да није знао ни који је био резултат, ни с ким је Будућност уопште играла. Многи познаници су његову замишљеност примијећивали, па су га почели избјегавати. И, ето, баш јуче је добио идеју да пође код св. Петра Цетињског, у нади да ће га он ободрити и излијечити од туге и замишљености. Није ми требало пуно времена да га убиједим да пође са мном у манастир. Када смо дошли до кивота са моштима, најприје је на њега спустио главу, а онда га загрлио рукама. За његове уздахе и јецаје ми се учинило као да трају цијелу вјечност. На путу између манастира и богословије ми је егзалтиран причао како се сада неупоредиво боље осјећа, те да ће од сада бити све другачије јер ће промијенити свој живот. Колико данас ће се обријати, скратити косу,опеглати одијело за посао. Сјутра ће поћи код жене и рећи јој шта осјећа, па шта буде. Наставиће да живи за своју дјецу, често их посјећивати и бринути се за њих .Како сам имао обавезе у богословији, послао сам ђака који је дежуран у портирници, да га испрати до станице. При растанку ми је рекао да ће од сада сваке недјеље долазити код св. Петра на литургију. Од тог обећања су прошле четири године, а ја га више никада нисам видио, па самим тим нисам ни сазнао да ли је разговарао са супругом и промијенио свој живот. Оно чега се још јасно сјећам из тог хладног, октобарског дана 2017. године јесте да ми је онај ђак који га је пратио до аутобуске станице, увече пришао и питао ме да ли је са оним човјеком све у реду. Док су ишли до станице, био је еуфоричан и срећан и причао му о томе како је управо пронашао смисао живота. Међутим,када је ђак махинално погледао у правцу аутобуса, јасно га је видио како сједи поред прозора и горко плаче. Ђаку на то питање нисам дао конкретан одговор. За његов младалачки ум прејака је храна прича и човјеку који није знао да то што је осјећао у свом срцу није никакво трење, већ још увијек тињајућа љубав према својој жени. Који није знао да у човјековом срцу не постоје трења. Већ постоји само љубав или,пак, одсуство љубави... (Аутор је професор Цетињске богословије о ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)
  4. Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије Сјећам се да је то био необично хладан, октобарски дан на Цетињу, у којем се зубато сунце једва пробијало кроз облаке. Након недјељне литургије и ручка у богословији, одлучио сам да прошетам до богословског интерната. Пролазећи кроз парк, примијетио сам необичног човјека у четрдесетим годинама средњег раста, густе, рашчупане косе и дуге, црне браде, која је расла на лицу ненавикнутом на њу. На себи је носио јакну вијетнамку, сиве панталоне и мартинке, док му је врат био завијен плаво бијелим шалом. Након што ме је угледао, устао је са влажне клупе на којој је сједио и поздравио ме са "Бог помаже". Иако је редослед ријечи у поздраву био другачији од оног којим се људи у Цркви обично поздрављају, било је у томе нечег искреног и топлог. Рекао ми је да се јутрос рано из Подгорице запутио на литургију у Цетињски манастир. Међутим, Цетиње добро не познаје. То је град поред којег је много пута у животу пролазио, али је из неких разлога у њега ријетко кад свраћао.Тога јутра је стигао на аутобуску станицу, лутао празним улицама док није дошао до парка из којег се јасно види манастир. Убрзо је зачуо звона која су објавила почетак литургије и одлучио да крене према цркви. Међутим, туга, са којом се бори последњих десет мјесеци, га је једноставно оковала и спријечила да крене. Сатима је замишљен сједио на клупи, све до момента у којем је угледао мене. Није ми се ни представио, а већ је почео да ми прича о својој супрузи, са којом је у вези још од основне школе. Били су у гимназији у истом разреду, у истом граду завршили факултете. Када су се запослили,најприје су почели да живе заједно,да би се потом и вјенчали. Убрзо су добили прво дијете, а након пар година и друго. Све је упућивало на то да ће то бити миран и складан породични живот. Међутим,у неком тренутку су почели да се жестоко свађају. За те расправе и жучне дискусије, којима су често и дјеца присуствовала, повод су биле ситнице и ствари на које некада нису ни обраћали пажњу. Након неког времена, свађе је замијенило међусобно игнорисање, све до тренутка у којем су потпуно заћутали. Спавали су у одвојеним собама, одвојено спремали себи храну и прали одјећу. Комуницирали су преко дјеце, која су сада већ била довољно одрасла да преносе поруке које су њихови мама и тата једно другом слали. Често се тих дана сјећао пјесме београдске групе Блок аут, коју је слушао као средњошколац, чији је рефрен гласио : "Трење, трење - то је све што нам је остало од љубави". То неподношљиво стање је трајало све до једног суботњег јутра, у којем је његова жена предложила развод. Предлог је прихватио мирно и са одобравањем. Сама бракоразводна парница је текла брзо и без тензија. Међутим, од оног јутра прије десет мјесеци, у којем је добио папир на којем је писало да је разведен, притиска га као земља тешка туга. Она му не дозвољава да у животу функционише како треба, па ни свој посао да ради како се то од њега очекује. Покушавао је да је ублажи алкохолом и љековима за смирење. Међутим, у јутрима након омамљених ноћи, туга би се вратила још снажнија и неподношљивија. Одлазио је код психолога, али га они нису разумјели, па му нису могли ни помоћи. У задњих пар мјесеци туга је почела да изазива и неку чудну врсту замишљености у њему. Та замишљеност би га задесила у кафићу, док сједи са друштвом. Тек након неколико сати би се пробудио из тог чудноватог стања и схватио да је за столом сасвим сам и да су му другови давно отишли. Хватала га је и у градском превозу. Тек након неколико станица би схватио да је требало знатно прије да изађе из аутобуса. На стадиону би га редари љубазно замолили да изађе, будући да је утакмица одавно завршена, а сви гледаоци пошли својим кућама. Са стадиона би одлазио, а да није знао ни који је био резултат, ни с ким је Будућност уопште играла. Многи познаници су његову замишљеност примијећивали, па су га почели избјегавати. И, ето, баш јуче је добио идеју да пође код св. Петра Цетињског, у нади да ће га он ободрити и излијечити од туге и замишљености. Није ми требало пуно времена да га убиједим да пође са мном у манастир. Када смо дошли до кивота са моштима, најприје је на њега спустио главу, а онда га загрлио рукама. За његове уздахе и јецаје ми се учинило као да трају цијелу вјечност. На путу између манастира и богословије ми је егзалтиран причао како се сада неупоредиво боље осјећа, те да ће од сада бити све другачије јер ће промијенити свој живот. Колико данас ће се обријати, скратити косу,опеглати одијело за посао. Сјутра ће поћи код жене и рећи јој шта осјећа, па шта буде. Наставиће да живи за своју дјецу, често их посјећивати и бринути се за њих .Како сам имао обавезе у богословији, послао сам ђака који је дежуран у портирници, да га испрати до станице. При растанку ми је рекао да ће од сада сваке недјеље долазити код св. Петра на литургију. Од тог обећања су прошле четири године, а ја га више никада нисам видио, па самим тим нисам ни сазнао да ли је разговарао са супругом и промијенио свој живот. Оно чега се још јасно сјећам из тог хладног, октобарског дана 2017. године јесте да ми је онај ђак који га је пратио до аутобуске станице, увече пришао и питао ме да ли је са оним човјеком све у реду. Док су ишли до станице, био је еуфоричан и срећан и причао му о томе како је управо пронашао смисао живота. Међутим,када је ђак махинално погледао у правцу аутобуса, јасно га је видио како сједи поред прозора и горко плаче. Ђаку на то питање нисам дао конкретан одговор. За његов младалачки ум прејака је храна прича и човјеку који није знао да то што је осјећао у свом срцу није никакво трење, већ још увијек тињајућа љубав према својој жени. Који није знао да у човјековом срцу не постоје трења. Већ постоји само љубав или,пак, одсуство љубави... (Аутор је професор Цетињске богословије о ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви) View full Странице
  5. Иван Ц.

    Facebook postaje Meta!

    Синоћ смо се у емисији Живе Речи дотакли ове теме. Гост ми је био г. Војислав Родић
  6. Погледајте текстове и појашњења у додатку: део-1.-уводни-чланак-Одлука-Синода-и-закржљали-аутошовинисти.docx део-2.-Црква-и-Медији.docx део-3.-Црква-и-интернет-телевизије.docx део-4.-црква-и-друштвене-мреже.docx део-5.-Црква-и-феномени-данашњице.docx
  7. Због чега су се људи који се налазе изван Цркве забринули због одлуке Синода да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова патријарха? На седници Синода Српске православне цркве, одржаној крајем августа ове године, донета је одлука да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова Његове светости или надлежног епископа. Ово је потпуно уобичајена и разумна одлука у којој виши орган прописује понашање нижег органа у једној хијерархијској организацији каква је СПЦ. Ништа необично: код свештеника и монаха се појавило неко понашање које је можда у почетку било добронамерно и сврсисходно, а онда се касније у неким случајевима отело контроли и почело да буде штетно и по Цркву и по вернике и по саме „интернет-ратнике“ или „интернет-мисионаре“. И логично, онај ко је одговоран за управљање Црквом („лађом спасења“) скреће пажњу превише занесеним члановима клира на њихове обавезе и њихове способности на које су можда заборавили, заиграни у занимацији званој интернет. Уједно, да се не би стварала „зла крв“, да се неко не би нашао повређен или увређен, као и сваки брижни отац, Његова светост играње забрањује свој деци а тек касније ће бити појединачно процењивано ко поред својих уобичајених обавеза (читај: домаћих задатака) има времена, способности, знања, снаге и умећа да се игра овом игрицом на корист а не на штету (и своју и своје пастве, а и Цркве у целини). Ово је потпуно разумна одлука: нема свако у клиру оне способности и она знања која мисли да има. А није свако способан за све за шта мисли да је способан. Жабље сагледавање Али ова, иако потпуно оправдана и разумна, а што је најважније унутарцрквена, одлука изазвала је бурне реакције великог броја грађаниста који су изван Цркве. Они који нити су верници, нити се осећају делом Цркве, нити их уопште интересује мисија Цркве, одједном су се нашли повређени ониме што је сваком у Цркви потпуно јасно и логично: унутар Цркве постоји свој ред, постоје своја правила, постоји своја „демократија“ која се код нас у Цркви зове – домострој спасења (смирење, послушање, узрастање,…). Тако да они који су сами себе оставили ван Цркве почињу да својим ванцрквеним аршином мере унутарцрквене односе. Зашто се ово дешава? Зашто људе који су изван Цркве интересује унутарцрквена организација? Јасно је да њих уопште не занима нити како да наша Црква буде јача, нити како да чланови клира боље обављају своје обавезе (код нас у Цркви се то зове послушање), нити како да Црква оствари своју мисију у свету. Они имају свој интерес који им је задат и у функцији остваривања тог интереса и делују. А њихов интерес није никаква тајна иза седам печата: политичка борба. Нема ту никакве „теорије завере“ или „тајних знања“ већ је све отворено и јасно: у односу на своје политичке ставове они све друштвене актере сврставају и процењују. А Црква је један од најважнијих друштвених актера – те стога и њу треба сврстати, сместити, проценити, премерити и одмерити (дневно)политичким аршином. Отуд се и појављује трагикомично премеравање свевремене и ванвремене Богочовечанске установе – малим, овоземаљским, привременим „демократометром“. А свевремено и надвремено се не може ни појмити а камоли премерити приземним и привременим. До којих су резултата мерења Цркве демократометром дошли ови „демократобрижници“? „Одакле гледаш тако и видиш“ – ако се гледа из жабље перспективе – жабље и сагледаваш. Ону одлуку која има свој дубљи смисао и свој лековит утицај и на чланове клира и на паству, а и на грађанство и друштво у целини (јер спречава профанацију Цркве у његовим очима) – „демократобрижници“ виде само као дневнополитички потез. Мудра и вишезначна одлука се банализује и своди на питање „да ли ће чланови клира моћи да буду опозиционо настројени и као такви делују на интернету“? (!) Ваистину жабље сагледавање! Као да се Христос није оваплотио у телу, пострадао и васкрсао, као да Свети Дух није сишао на апостоле на Педесетницу (рођендан Цркве), као да Црква нема своју есхатолошку димензију која нас припрема за вечност – све се банализује и своди на свештеничку критику власти и баналну припрему (још једне) обојене револуције око избора с пролећа следеће године!?! Ако ли неко неће да ванвременско и вечно сагледава кроз калеидоскоп обојених револуција – тај је необразован, затуцан, заостао, непросвећен – једном речју „недемократичан“. То нам поручују демократобрижници. Одбрана Цркве Остаје најважније питање: а зашто наизглед образовани људи, светски (тачније: световни) људи, грађанска интелигенција (тачније: спонзорисани аутошовинисти) себе сматра просвећеном, образованом, „одтуцаном“, напредном – а појма нема ни шта је информационо-психолошки рат нити како тај интернет и те друштвене мреже уопште раде? Одговор може бити само један: још одавно је примећено да је духу и уму као и телу потребан напор да би остао у форми. Ако се у дужем временском периоду добијају редовна плаћања из иностранства за банално „троловање“ и писање припростих пљувачких чланака против Цркве зарад дневнополитичких трвења – полако и неумитно се закржљава. Закржљава се и ментално и духовно, а и образовно. У јуну ове године изашла је моја књига Хибридни рат против Српске православне цркве у којој постоји део „Црква и информационо друштво“ у коме се барем оквирно говори и о опасностима од влоговања и деловања клира на интернету и друштвеним мрежама. Влоговање, писање коментара на друштвеним мрежама, мисионарење путем платформи – има своје законитости које су откривене у последњих деценију и нешто од кад постоје друштвене мреже. И те тенденције и законитости су (нажалост) универзалне – појављују се без обзира да ли су у питању свештеник и монах или тинејџер, инфлуенсерка и екстремиста. Ово су потпуно нови, универзални феномени који су тек недавно уочени на глобалном нивоу и тек предстоји дубље проучавање. Инфохоличност, дигитална деменција, затварање под информациону куполу, тежња ка екстремима, ехо-коморе, СОП (или ФоМО) синдром, цензура и аутоцензура и још много тога су глобални феномени који нису особеност деловања свештеника на интернету у Србији данас. Одлука Синода је усмерена на заштиту Цркве, клира и пастве од ових феномена, а не против учешћа свештеника и монаха у политичкој борби. Али од ситуиране, (задригле) и редовно финансиране „грађанске интелигенције“ која већ све зна (из приручника за обојене револуције) и већ свему подучава све и свакога, а посебно нас „мрачњаке“ – заиста не могу да очекујем да прочитају и освоје преко 400 страна књиге. А да се јавно полемише са људима који не само да не знају ништа о томе о чему суде већ им и није циљ да нешто сазнају или дођу до неке истине јер су плаћени само да блате и банализују задату мету – нема смисла и није мој ниво. Зато бих желео да уместо полемичких чланака, једноставно, у неколико наставака, објавим барем неколико страна из књиге. Сходно томе ћу у следећих неколико наставака објавити мали део књиге који се односи само на друштвене мреже и деловање на интернету (нешто мање од 10 одсто садржаја књиге). За „одтуцане“, закржљале сорошевске интелектуалце и то је, како рачунам, негде на горњој граници онога што могу да прочитају и осмисле. А за нашу православну читалачку публику – то ће таман бити „предјело“, јер су навикли да читају и дубље и свестраније сагледавају проблеме. Слободан Стојичевић је аутор књига „Мрежни рат против Срба“ и „Хибридни рат против Српске православне цркве“. Ексклузивно за Нови Стандард. Насловна фотографија: spc.rs Извор Нови Стандард
  8. Због чега су се људи који се налазе изван Цркве забринули због одлуке Синода да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова патријарха? На седници Синода Српске православне цркве, одржаној крајем августа ове године, донета је одлука да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова Његове светости или надлежног епископа. Ово је потпуно уобичајена и разумна одлука у којој виши орган прописује понашање нижег органа у једној хијерархијској организацији каква је СПЦ. Ништа необично: код свештеника и монаха се појавило неко понашање које је можда у почетку било добронамерно и сврсисходно, а онда се касније у неким случајевима отело контроли и почело да буде штетно и по Цркву и по вернике и по саме „интернет-ратнике“ или „интернет-мисионаре“. И логично, онај ко је одговоран за управљање Црквом („лађом спасења“) скреће пажњу превише занесеним члановима клира на њихове обавезе и њихове способности на које су можда заборавили, заиграни у занимацији званој интернет. Уједно, да се не би стварала „зла крв“, да се неко не би нашао повређен или увређен, као и сваки брижни отац, Његова светост играње забрањује свој деци а тек касније ће бити појединачно процењивано ко поред својих уобичајених обавеза (читај: домаћих задатака) има времена, способности, знања, снаге и умећа да се игра овом игрицом на корист а не на штету (и своју и своје пастве, а и Цркве у целини). Ово је потпуно разумна одлука: нема свако у клиру оне способности и она знања која мисли да има. А није свако способан за све за шта мисли да је способан. Жабље сагледавање Али ова, иако потпуно оправдана и разумна, а што је најважније унутарцрквена, одлука изазвала је бурне реакције великог броја грађаниста који су изван Цркве. Они који нити су верници, нити се осећају делом Цркве, нити их уопште интересује мисија Цркве, одједном су се нашли повређени ониме што је сваком у Цркви потпуно јасно и логично: унутар Цркве постоји свој ред, постоје своја правила, постоји своја „демократија“ која се код нас у Цркви зове – домострој спасења (смирење, послушање, узрастање,…). Тако да они који су сами себе оставили ван Цркве почињу да својим ванцрквеним аршином мере унутарцрквене односе. Зашто се ово дешава? Зашто људе који су изван Цркве интересује унутарцрквена организација? Јасно је да њих уопште не занима нити како да наша Црква буде јача, нити како да чланови клира боље обављају своје обавезе (код нас у Цркви се то зове послушање), нити како да Црква оствари своју мисију у свету. Они имају свој интерес који им је задат и у функцији остваривања тог интереса и делују. А њихов интерес није никаква тајна иза седам печата: политичка борба. Нема ту никакве „теорије завере“ или „тајних знања“ већ је све отворено и јасно: у односу на своје политичке ставове они све друштвене актере сврставају и процењују. А Црква је један од најважнијих друштвених актера – те стога и њу треба сврстати, сместити, проценити, премерити и одмерити (дневно)политичким аршином. Отуд се и појављује трагикомично премеравање свевремене и ванвремене Богочовечанске установе – малим, овоземаљским, привременим „демократометром“. А свевремено и надвремено се не може ни појмити а камоли премерити приземним и привременим. До којих су резултата мерења Цркве демократометром дошли ови „демократобрижници“? „Одакле гледаш тако и видиш“ – ако се гледа из жабље перспективе – жабље и сагледаваш. Ону одлуку која има свој дубљи смисао и свој лековит утицај и на чланове клира и на паству, а и на грађанство и друштво у целини (јер спречава профанацију Цркве у његовим очима) – „демократобрижници“ виде само као дневнополитички потез. Мудра и вишезначна одлука се банализује и своди на питање „да ли ће чланови клира моћи да буду опозиционо настројени и као такви делују на интернету“? (!) Ваистину жабље сагледавање! Као да се Христос није оваплотио у телу, пострадао и васкрсао, као да Свети Дух није сишао на апостоле на Педесетницу (рођендан Цркве), као да Црква нема своју есхатолошку димензију која нас припрема за вечност – све се банализује и своди на свештеничку критику власти и баналну припрему (још једне) обојене револуције око избора с пролећа следеће године!?! Ако ли неко неће да ванвременско и вечно сагледава кроз калеидоскоп обојених револуција – тај је необразован, затуцан, заостао, непросвећен – једном речју „недемократичан“. То нам поручују демократобрижници. Одбрана Цркве Остаје најважније питање: а зашто наизглед образовани људи, светски (тачније: световни) људи, грађанска интелигенција (тачније: спонзорисани аутошовинисти) себе сматра просвећеном, образованом, „одтуцаном“, напредном – а појма нема ни шта је информационо-психолошки рат нити како тај интернет и те друштвене мреже уопште раде? Одговор може бити само један: још одавно је примећено да је духу и уму као и телу потребан напор да би остао у форми. Ако се у дужем временском периоду добијају редовна плаћања из иностранства за банално „троловање“ и писање припростих пљувачких чланака против Цркве зарад дневнополитичких трвења – полако и неумитно се закржљава. Закржљава се и ментално и духовно, а и образовно. У јуну ове године изашла је моја књига Хибридни рат против Српске православне цркве у којој постоји део „Црква и информационо друштво“ у коме се барем оквирно говори и о опасностима од влоговања и деловања клира на интернету и друштвеним мрежама. Влоговање, писање коментара на друштвеним мрежама, мисионарење путем платформи – има своје законитости које су откривене у последњих деценију и нешто од кад постоје друштвене мреже. И те тенденције и законитости су (нажалост) универзалне – појављују се без обзира да ли су у питању свештеник и монах или тинејџер, инфлуенсерка и екстремиста. Ово су потпуно нови, универзални феномени који су тек недавно уочени на глобалном нивоу и тек предстоји дубље проучавање. Инфохоличност, дигитална деменција, затварање под информациону куполу, тежња ка екстремима, ехо-коморе, СОП (или ФоМО) синдром, цензура и аутоцензура и још много тога су глобални феномени који нису особеност деловања свештеника на интернету у Србији данас. Одлука Синода је усмерена на заштиту Цркве, клира и пастве од ових феномена, а не против учешћа свештеника и монаха у политичкој борби. Али од ситуиране, (задригле) и редовно финансиране „грађанске интелигенције“ која већ све зна (из приручника за обојене револуције) и већ свему подучава све и свакога, а посебно нас „мрачњаке“ – заиста не могу да очекујем да прочитају и освоје преко 400 страна књиге. А да се јавно полемише са људима који не само да не знају ништа о томе о чему суде већ им и није циљ да нешто сазнају или дођу до неке истине јер су плаћени само да блате и банализују задату мету – нема смисла и није мој ниво. Зато бих желео да уместо полемичких чланака, једноставно, у неколико наставака, објавим барем неколико страна из књиге. Сходно томе ћу у следећих неколико наставака објавити мали део књиге који се односи само на друштвене мреже и деловање на интернету (нешто мање од 10 одсто садржаја књиге). За „одтуцане“, закржљале сорошевске интелектуалце и то је, како рачунам, негде на горњој граници онога што могу да прочитају и осмисле. А за нашу православну читалачку публику – то ће таман бити „предјело“, јер су навикли да читају и дубље и свестраније сагледавају проблеме. Слободан Стојичевић је аутор књига „Мрежни рат против Срба“ и „Хибридни рат против Српске православне цркве“. Ексклузивно за Нови Стандард. Насловна фотографија: spc.rs Извор Нови Стандард View full Странице
  9. @Марек Баш тако... додао бих да је све битно и да мало има оних који испуне све ове захтеве. Лично пратим 5,6 подкаста... Који је био твој?
  10. Владика Фотије је један од ретких који је било шта о овоме рекао. Наравно, никога није таргетирао, и ако сви знамо о чему је реч. Оно што сам организујући емисију Живе Речи видео јесте да је невероватно велики број људи у Србији итекако подложно овим синкрентистичким погледима на веру. Нажалост, много оних који себе сматрају образованим, школованим, су у овоме. Верујем да је владика Фотије и такве имао на уму.
  11. Студенички храм као лична историја сваког православног верника, буди осећај у нама. Својом историјом настајања, без речи оставља фреска Христовог Распећа. Дајући нам, сваког пута изнова суштину постојања. Сем самог Распећа, фреска са собом носи и све јеванђељске детаље који симболички и потпуно испуњавају суштину Христове смрти, иако га често сматрамо умрлим. Смрт Господња, испуњава евхаристијски смисао животом у нама, јер је Његова крв темељ цркве у нама и залог нашег спасења. Колико смо пута стајали пред сликом Распећа и присећали се описа Христовог страдања? Стајали пред њом потпуно очарани оним што видимо, а да део иконе не прочитамо у једном дану. Парадокс је колико нам је мало потребно да будемо са Њим. Да будемо неми посматрачи Распећа, да осетимо живу сузу Пресвете Богородице и радосно миро Господњег Васкрсења. А колико смо само Литургију узимали површно? Колико нам је тешко да саслушамо живу реч, а тек да се потрудимо да примимо живо Тело и живу Крв Христову, како би се сјединили у Једно. Јеванђеље нам даје чист и једноставан одговор, који је и сликом приказан у Студеници. Али као што је тадашња смрт Христова саблазнила многе Његове пријатеље, тако уме и нас данас да саблазни, иако сада већ потпуно знамо да је васкрсао. Оно што је њима, а нама поготово недостајало је《зрно горушичино》вере. (Мт. 17,20) Посустајемо на путу сопствености, без имало вере у Христа како онда да створимо храброст за Његов пут, без вере? Христово распеће нам је донело живот и сусрет у заједници са Њим, искључиво кроз веру. Насликана фреска садржи део на ком се јасно види, крв пада на лобању Адамову, поручујући нам да своју палу природу можемо победити. Распеће даје до знања да нас физичка смрт раздваја искључиво од пролазних ствари. Дубоким цртама, фреска нам казује жељу Господњу у тренутку распећа, да у Његовом трпљењу нађемо своју снагу. Зашто онда одустајемо од Њега? ,,Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине.“(Радован Биговић) Ако кроз Истину, кроз самог Христа у себи пронађемо љубав, онда можемо покушати да осетимо Његово Распеће у нама и да сопствену смрт победимо управо смрћу кроз Васкрс. Аутор: Марија Веселиновић Распеће Христово у нама - СтуденицаИнфо STUDENICAINFO.RS Студенички храм као лична историја сваког православног верника, буди осећај у нама. Својом историјом настајања, без речи оставља фреска Христовог Распећа. Дајући нам...
  12. Студенички храм као лична историја сваког православног верника, буди осећај у нама. Својом историјом настајања, без речи оставља фреска Христовог Распећа. Дајући нам, сваког пута изнова суштину постојања. Сем самог Распећа, фреска са собом носи и све јеванђељске детаље који симболички и потпуно испуњавају суштину Христове смрти, иако га често сматрамо умрлим. Смрт Господња, испуњава евхаристијски смисао животом у нама, јер је Његова крв темељ цркве у нама и залог нашег спасења. Колико смо пута стајали пред сликом Распећа и присећали се описа Христовог страдања? Стајали пред њом потпуно очарани оним што видимо, а да део иконе не прочитамо у једном дану. Парадокс је колико нам је мало потребно да будемо са Њим. Да будемо неми посматрачи Распећа, да осетимо живу сузу Пресвете Богородице и радосно миро Господњег Васкрсења. А колико смо само Литургију узимали површно? Колико нам је тешко да саслушамо живу реч, а тек да се потрудимо да примимо живо Тело и живу Крв Христову, како би се сјединили у Једно. Јеванђеље нам даје чист и једноставан одговор, који је и сликом приказан у Студеници. Али као што је тадашња смрт Христова саблазнила многе Његове пријатеље, тако уме и нас данас да саблазни, иако сада већ потпуно знамо да је васкрсао. Оно што је њима, а нама поготово недостајало је《зрно горушичино》вере. (Мт. 17,20) Посустајемо на путу сопствености, без имало вере у Христа како онда да створимо храброст за Његов пут, без вере? Христово распеће нам је донело живот и сусрет у заједници са Њим, искључиво кроз веру. Насликана фреска садржи део на ком се јасно види, крв пада на лобању Адамову, поручујући нам да своју палу природу можемо победити. Распеће даје до знања да нас физичка смрт раздваја искључиво од пролазних ствари. Дубоким цртама, фреска нам казује жељу Господњу у тренутку распећа, да у Његовом трпљењу нађемо своју снагу. Зашто онда одустајемо од Њега? ,,Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине.“(Радован Биговић) Ако кроз Истину, кроз самог Христа у себи пронађемо љубав, онда можемо покушати да осетимо Његово Распеће у нама и да сопствену смрт победимо управо смрћу кроз Васкрс. Аутор: Марија Веселиновић Распеће Христово у нама - СтуденицаИнфо STUDENICAINFO.RS Студенички храм као лична историја сваког православног верника, буди осећај у нама. Својом историјом настајања, без речи оставља фреска Христовог Распећа. Дајући нам... View full Странице
  13. Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца. До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима. Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас. Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака. Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога...
  14. Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца. До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима. Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас. Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака. Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога... View full Странице
  15. @Вилер Текс С тим у вези, занима ме да ми неко мало више појасни ону причу о босанским пирамидама, видим да је то сада веома актуелно.
  16. Не слушајте, браћо и сестре, учења разних гуруа источњачке религије, само треба да слушамо нашу свету светосавску цркву- поручио је владика Фото: Владислав Ћуп, GRACANICAONLINE У медијима и на друштвеним мрежама ових дана је одјекнула вијест да је супруга српског тениског аса Јелена Ђоковић посјетила Косово. Пошто је са својом фондацијом посјетила дјецу из велике Хоче и уручила им поклоне, Ђоковић је у пратњи индијског гуруа Моханђија обишла косовске светиње Грачаницу, Пећку Патријаршију и Високе Дечане. Дио јавности је осудио поступак супруге Новака Ђоковића. Након ове информације коју су пренијели бројни медији, реаговао је данас и епископ зворничко-тузлански владика Фотије, у бесједи након литургије. Не слушајте, браћо и сестре, учења разних гуруа источњачке религије, само треба да слушамо нашу свету светосавску цркву- поручио је владика. Гуру Моханђи је рођен 1965. године, а како тврди, за њега је духовност непроцјењива. Све медитације, семинаре и радионице одржава бесплатно. Овај нетипични гуру, бивши бизнисмен у индустрији нафте, често се, чак и када држи медитације, облачи у мајице и џинс. Проповиједа ненасилан живот и каже да му је животна сврха да уједини свијет љубављу и добротом. Није тајна да сарађује са Ђоковићима, а сарађује и са Владем Дивцем и његовом супругом Аном. Јелена Ђоковић на Косово довела индијског гуруа, реаговао владика Фотије - ИН4С WWW.IN4S.NET Не слушајте, браћо и сестре, учења разних гуруа источњачке религије, само треба да слушамо нашу свету светосавску...
  17. (Фото Н. Неговановић) Познати радијски и телевизијски водитељ Милан Миња Субота (1938-2021), аутор чувене емисије „Музички тобоган”, преминуо је данас у 83. години од тешке болести, а за собом је оставио веома богату и плодну каријеру свестраног аутора, који је углавном компоновао музику за децу. Миња Субота је био српски композитор, певач, музичар, забављач, сценариста и фотограф, али пре свега славно ТВ лице, подсећа Танјуг. Жанрови који су обележили његово стваралаштво су поп, џез, рок, шансона, забавна, као и музика за децу. Био је аутор и водитељ дуговечне дечије серије „Музички тобоган” на РТС-у и великог броја других ТВ серијала – „Од главе до пете”, „Игре без граница”, „Жељотека”, „Све играчке света”, „Музички балон”, „Недељно поподне”, „Звездана журка”, „Дете је човек важан”. Рођен је 8. новембра 1938. у Сарајеву, и има диплому инжењера електротехнике, али се цео живот бавио креативним уметничким и медијским пословима који су га прославили. Породица Субота је српска православна фамилија из Петровог поља у Далмацији, а Мињин отац Анте, пореклом из Дрниша у Петровом пољу, рођен је и живео у Сплиту. Године 1942. породица Субота прелази у Загреб, а након рата, селе се у Београд. Основну школу и гимназију, Миња је завршио у Београду, где је завршио нижу и средњу музичку школу „Станковић”. На Електротехничком факултету у Београду добио је диплому инжењера електротехнике. Веома продуктиван и свестран у свом уметничком изражавању, има образовање и у области фотографије. Као композитор, написао је многе песме забавне музике и шансоне а као вокални солиста снимио је велики број плоча из ове области у Југославији и Русији. Композиције су му извођене на многим фестивалима – „Дечје Београдско пролеће” (у периоду од 1963. до 2019.), „Песма лета”, „Фестивал кантаутора” Нови Сад, смотре у Сплиту, Скопљу, „Фестивал ЈНА”, „Карневал фест” у Цавтату. Снимао је за децу, некад у сарадњи са славним колегама као што су Љубивоје Ршумовић, Драган Лаковић, Злата Петковић – „Миња и Ршум”, „Плави чуперак”, „Деца су украс света”. Компоновао је и циклус песама „Још нам само але фале” на стихове споменутог песника Љубивоја Ршумовића. Аутор је и водитељ ТВ серијала „Музички тобоган” који је емитован чак 18 година и представља рекордну серију по гледаности и популарности на домаћем и регионалном телевизијском програму. Захваљујући том серијалу, наши најпознатији композитори снимали су на стихове песника за децу преко 150 композиција, од којих су многи данас класици. Такође, често је компоновао многе песме на стихове доказаних песника – „Разболе се лисица”, „Деца су украс света”, „Ишли смо у Африку”, „Рекао сам брези и тополи”, „Телефонијада”, „Поврћијада”, „Коло”. Његове песме и данас су толико популарне да су одавно саставни део музичког образовања ученика млађег школског узраста. Субота се бавио и добротворним радом, у коме је организовао на стотине хуманитарних концерата, уметничких програма и манифестација. Почасни је грађанин Крушевца са титулом „Витеза од Чарапаније”, због преданог рада са децом. Објавио је и једну књигу „Како смо забављали Тита” 2006. године. Као музичар обављао је функције председника Савеза естрадних уметника Југославије и Србије, и низ година био је у управним одборима Удружења композитора Србије и Удружења музичара џеза, забавне, поп и рок музике Србије. Био је члан и програмског савета „Змајевих дечјих игара”. Учествовао је у раду многих жирија на највећим музичким манифестацијама у земљи и иностранству. Миња Субота је водио Дечији културни центар у Београду, до одласка у болницу 11. септембра, где је данас преминуо након тешке болести. Био је ожењен новинарком Бранком Јеремић Субота која је преминула пре три године, а из тог брака имају сина Милоша. Преминуо Миња Субота - Политика Online WWW.POLITIKA.RS Познати радијски и телевизијски водитељ Милан Миња Субота (1938-2021), аутор чувене емисије „Музички тобоган”, преминуо је...
  18. Устоличење Митрополита у медијским извјештајима Ал Џазире Пише: Борјан Митровић Факти недвосмислено кажу: 5. септембра у Цетињском манастиру, дакле, у објекту у власништву Српске православне цркве, тј. Митрополије црногорско-приморске, патријарх српски устоличио је митрополита црногорско-приморског Јоаникија, на исти начин на који је, рецимо, 2017. у Сарајеву устоличен митрополит Хризостом или 2014. у Загребу митрополит Порфирије. Додуше, док су са загребачког Цвјетног трга православни вјерници слободно пратили богослужење, а у Сарајеву се несметано вијориле заставе српске цркве, на Цетиње су митрополит и патријарх морали доћи хеликоптером и уз панцир бити спроведени до самог манастира. Истовремено, на Цетињу су протестовали људи који су хтјели да спријече СПЦ да у свом објекту изврши поменути вјерски обред. Ти демонстранти бесомучно су псовали српску мајку, каменицама гађали полицију, данима правили нереде, палили гуме, спречавали долазак вјерника и свештенства, дословно позивали на паљење манастира, убијање људи и сл. О свему томе свједоче десетине видео снимака који се могу погледати на интернету, али не и на утицајној и за догађаје у ЦГ нарочито заинтересованој Ал Џазири. Наиме, и поред свима очигледног насиља хулигана, али и апела страних амбасада у ЦГ да се вјерска права и слободе морају поштовати, Ал Џазира данима креира читав један конструкт полуинформација, дезинформација и неистина. Но, да видимо на који начин ова медијска кућа, у очигледно брижљиво планираној акцији, од изгредника прави жртве а од оних којима су ускраћена основна права – изгреднике. Новинарско извјештавање Из Црне Горе обично се јавља Милица Мариновић (или Иван Павковић), која релативно коректно извјештава о догађајима. Међутим, док новинари на терену углавном само препричавају шта се из сата у сат догодило, кључне ствари остају нејасне (поготово гледаоцима у Региону). Наиме, новинари никако да кажу да свештенство и вјерници СПЦ (који се национално изјашњавају и као Срби и као Црногорци) долазе у објекат који је имовина СПЦ, док им цетињски демонстранти то желе онемогућити. И док се стално говори о немирима и изгредима, не потцртава се да немире и сукобе нити једног јединог тренутка не чини нико са стране вјерника и свештенства СПЦ, већ само и једино цетињска руља, у сукобу са полицијом своје земље. И поред стидљивих али ипак хвале вриједних објашњења Милице Мариновић, великом броју гледалаца из Региона остаје нејасно шта је то СПЦ, а шта невладина организација која се прозвала „Црногорском православном црквом”. Док је упућенима познато да је једина православна црква у Црној Гори Српска православна црква, то се из извјештавања Ал Џазире не може сазнати, осим што се извјештачи каткад уморе од понављања СПЦ, па нехотично (а несвјесно исправно) за СПЦ кажу само – Црква. Но, новинар је у два наврата апострофирао да су пред храмом само „српске заставе”. Опет несвјесно – био је у праву. Свака застава Црне Горе застава је, ваљда, свих њених грађана, па и Срба. Новинарских грешака било је и на другим мјестима, попут податка да се устоличење обавља у „манастиру Светог Петра Цетињског”, иако је Цетињски манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице, а не Светом Петру Цетињском. Но, само извјештавање новинара Ал Џазире, и поред побројаних пропуста, и не би било толико проблематично и могло би се пропустити кроз сито (додуше, доста ријетко) новинарског објективизма, да, авај, фестивал мржње према СПЦ на овој телевизији тек не наступа. "Гости-експерти" Ал Џазирина машинерија на сљедећем ступњу функционише овако: Ми тобоже објективно извјештавамо, али ће „стручњаци-експерти” почети рафалну паљбу против СПЦ, будући да нико од гледалаца неће схватити да смо заправо ми ти вршимо селекцију оних који ће говорити у нашем информативном програму. Новинарско питање из Ал Џазириног студија: „Зашто СПЦ жели да се устоличење одржи БАШ на Цетињу?” редовна је увертира у офанзиву „гостију-стручњака” на СПЦ. Златко Вујовић/фото:ЦЕМИ Огроман медијски простор (у временским распонима од 10 до 15 минута) у вијестима Ал Џазире добија Златко Вујовић, којег професура на Подгоричком факултету политичких наука ваљда препоручује за објективног говорника који ће се водити академским узусима. Међутим, професор Вујовић у сваком од својих наступа, а било их је више, износи низ неистина. Наравно, новинарка у студију Ал Џазире или не умије, или не смије да реагује на све те нетачности, или пак ни сама не зна да је о нетачностима ријеч. Професор Вујовић о полицијској реакцији на Цетињу говори као о „најбруталнијој примјени силе у историји Црне Горе”, ваљда заборављајући силне државне употребе силе кроз историју ове земље. Да не причамо о томе да се он упорно износи неистине попут оне у вези са историјом и садашњицом православне цркве, говорећи о тобожњем „укидању Црногорске цркве”, аутокефалији православне цркве у Јапану и изгледима да ће Васељенска патријаршија преузети јурисдикцију над ЦГ. Наравно, маговима Ал Џазириног система не пада на памет да позову некога од образованих историчара и теолога како би се о овој теми добиле тачне информације. Професор даље критикује и то што патријарх у свом говору не помиње „црногорски народ”, не наводећи да патријарх ниједном ријечју није поменуо ни српски народ. Са истом ријешеношћу тврди и то да митрополит Јоаникије „није прихваћен од огромног броја вјерника у ЦГ”, ваљда губећи из вида однос демонстраната са Цетиња и вјерника пред храмом у Подгорици. Да не говоримо о томе да су за овог професора свему криви Вучић, Кривокапић, демократе и Дритан Абазовић, док су у аналитичарски бритком суду овог академског радника лик и дјело Мила Ђукановића увијек на пијадесталу и националних и грађанских вриједности, што је на Ал Џазири већ постало опште мјесто. Коментари грађана Фестивал мржње према Српској православној цркви, осим стручњака Вујовићевог типа, допуњују и коментари грађана, и то готово увијек демонстраната са Цетиња. Камера Ал Џазире обично их приказује у дефанзиви, када, онемогућени сузавцима и полицијским барикадама, бјеже са својих „положаја”. Изјаве које дају углавном врцају од историјских нетачности у чију се сулудост може увјерити свако ко посјети неки од цетињских музеја. Међутим, право је питање која то (не)видљива рука у Ал Џазири креира овај вишедневни наратив мржње против Српске православне цркве, будући да се он, осим у избору „гостију-стручњака”, огледа управо у интервјуисању демонстраната, тј. у извлачењу њихових хушкачких, србомрзачких и нетачних изјава за наслове прилога. О поруци патријарха, пуној ријечи помирења и братске слоге, на Ал Џазирином сервису никакве озбиљне анализе. Занимљиво је да волшебни креатор ове машинерије каткад иде и корак даље од својих острашћених „гостију-стручњака”. Иако је, рецимо, говор горепоменутог Вујовића о Порфирију имао и доста толерантних дијелова, наслов прилога истиче само за оно што је, барем у уму Ал Џазириног наративисте, проблематично и за подгријавање сукоба податно („Порфирије у свом говору није споменуо Црногорце''). Мишљења Четврти, вјероватно и најмалигнији аспект ове машинерије јесте рубрика Ал Џазириног портала, смјехотворног назива: „Мишљења”. Посриједи је профилисан круг аутора који се уредно понављају годинама и чији је свјетоназор врло унисон, без икакве идеје о сучељавању мишљења и полифонији становишта. Но, то су ипак „само” мишљења, чиме Ал Џазира себи опет обезбјеђује статус ''објективног медија'', додуше, само у очима оних који су такву подвалу спремни, вољни или на различите начине приморани прихватити. Ипак, агресивношћу, призивањем крвопролића и нерафинисаном мржњом према једној вјерској заједници (СПЦ), аутори Мишљења ових дана надмашили су сва ранија „достигнућа” ове рубрике. Не треба понављати да се у сваком од ових текстова одриче право СПЦ да на својој имовини обави вјерски обред, да се, под кринком грађанистичке бриге, величају хулигани а оптужују десетине хиљада црногорских грађана који само желе слободу обављања својих вјерских потреба у објектима своје вјерске заједнице. Сувишно је и помињати да нити једног јединог гласа са друге стране на Ал Џазириним „Мишљењима” нећете чути. Овом приликом наводимо неке од аутора и наслова: Давор Гњенеро, „Клерикални десант на Цетиње”; Андреј Николаидис, „Устоличење ће се обавити преко проливене крви, за све је одговоран Вучић”; Ненад Чанак, „Без озбиљног насиља неће бити могуће устоличење”. Посебно је трагикомичан и карикатуралан наслов текста Томислава Марковића: „Медијско призивање крви и насиља на Цетињу”, који, „критикујући” друге, опет несвјесно, најбоље описује управо саму Ал Џазиру. За крај се питамо једно: Чему тако агресивна офанзива ове медијске куће на СПЦ у ЦГ? Онима који баштине мржњу према СПЦ, ови прилози нису ни били потребни, осим можда да их у мржњи утврде. Регионални псеудолиберали имају редовне теме, рубрике и хонораре, и без устоличења. Опскурни цетињски хулигани, удаљени од сваке актуелне и историјске истине, тек не конзумирају медијске садржаје ове медијске куће, као ни било шта друго што се треба прочитати или за шта треба одвојити више од 5 минута пажње. Широким пак масама црногорских грађана који су у Подгорици били са својим митрополитом и својим патријархом Ал Џазира вјероватно није ни на крају листе телевизијских канала. Јер, зашто би се, усред онолике радости и среће, праведници обазирали на пролазне мануфактуре зла? Борјан Митровић: Ал Џазира свијет усмјерене свијести: Ал лажирање и ал режирање (etos.press)
  19. Пре него што пређем на ствар, читалац ће ми допустити једну дигресију, тојест својеврсно упућивање на интелектуалну епоху просветитељства, на коју се радо позивају неки критичари епископа бачког када примењују на срцу им свагда присутан манир топлог зеца. Треба рећи, и то истини за вољу, да се међу поклоницима литерарног аналогона праксе са Голог отока налазе и неки црквени великодостојници са својим сарадницима, који у неким површним програмским освртима умеју да укажу на просветитељство као на интелектуално струјање погрешно интерпретирано од стране неких утицајних теолога наше Цркве. Онај који ове редове бележи делимично се слаже са овом опаском, с тим што је дужан да напомене оно што је битно за тему овога написа. Наиме, већ споменути малобројни црквени пастири и њихови теолошки саветници о просветитељству не знају готово ништа или, тачније и опет истини за вољу, ништа. Када би писац ових редова у каквој јавној полемици, од које се дотични клоне, поставио питање да ли је неко од њих чуо за Јохана Вилхелма Лудвига Глајма или игде прочитао име Ане Луисе Карш, одговор би изостао. Неки од њих су, можда, начули за Готфрида Ефраима Лесинга, али не би знали о њему готово ништа да кажу ако би их неко о тој личности нешто приупитао. Ова имена песникâ просветитељске провенијенције из 18. столећа јесу имена најизразитијих представника поетске обраде феномена вица као битног књижевног обележја тог интелектуалног правца. Виц у просветитељском кључу није имао ништа заједничко са каквом баналном шалом која узрокује тренутачни смех већ са правцем такозване анакреонтике илити рококо-поезије у којој се на духовит начин указује на противречности присутне у интелектуалним феноменима или у животима проминентних културних посленика који се, будући да их није могуће помирити, подвргавају хумору. Овај просветитељски манир био би и најподеснији да се њиме приступи противречностима присутним у написима оних што нападају епископа бачког, скривених иза псеудонимâ или именâ новинарâ неких дневних листова у Србији. Стога ће и онај који ово пише, коме је просветитељство ипак у уму и на срцу, ту и тамо да примени како зна и уме спомињани просветитељски манир, а читалац има право, каткад, и да се осмехне, али не и да потцени науме интелектуално скромних опонената бачког епископа. Јер, онај ко је у власти мржње, без обзира на интелектуалне и културне домете, своје науме спроведе у дело чим конјунктура постане за то подесна. Према томе, читаоце треба замолити да упркос смеху имају на уму да за интелектуално недаровите баштинике топлог зеца важи она реч коју је један проучавалац лика и дела Владимира Иљича Лењина за тог совјетског лидера забележио: „Био је човек од речи, нарочито када припрети“. Све вишегодишње опсесивне новинарске обраде лика и дела епископа Иринеја могу се, наиме, сврстати у три главна тока. Сва три тока истичу, међутим, из једне хучне речице, па читаоце не треба да збуни овај плурализам у три рукавца. Плурализам је омиљена реч непријатељâ бачког архијереја, готово света реч пред којом се ваља клањати. О теоријским претпоставкама овог термина они не знају много, но, Боже мој, већ смо нагласили да знање није јача страна ових посленика на пољу академске и новинарске примене капичићевске идеологије и праксе. Епископ бачки др Иринеј У првом току или, боље рећи, рукавцу тог хучног брдског поточића налазимо приговоре на рачун академског профила епископа Иринеја. Већ годинама читамо по разним интернет-добошарницама да Иринеј Буловић нема никакво научно дело иза себе, да је држао катедру за Нови Завет и био предавач старогрчког језика тек тако, па се критичари, забринути за академску акривију, питају са констернацијом како је то уопште било могуће. Да немамо никаквих недоумица, та врста неутемељених тобожњих приговора потекла је од неких наставника са Православног богословског факултета, а подржавана из неких епархијских канцеларија из којих се до овога часа испоручују слични написи. Наставници о којима је реч, као и њихови подстрекачи у мантијама, – и то треба подвући, – свој академски статус и углед, али и многе друге привилегије, стицали су управо захваљујући епископу Иринеју, који је, супротно новинарским написима у голооточком литерарном руху сроченим, био професор који се највише старао за научни и црквени подмладак и који је дотичне несебично промовисао и делегирао у разне црквене и просветне службе. Читалац ће се, можда, запитати која је тежина аргумената оних што у овом рукавцу pedibus et clamore оштре перо против Иринеја бачког, а онај који ово пише ће узвратити да сем малограђанских флоскула ту никакве аргументације нема. Епископ бачки започео је своју академску каријеру по одбрањеном докторату на Атинском универзитету 1980. године, докторату који је у равни палеографске, текстолошке и филолошке обраде списа светога Марка Ефеског непревазиђен, истини за вољу, у нашој теолошкој средини. Штавише, тешко да би се ко компетентан могао пронаћи да на прави начин оцени научни подухват тадањег јеромонаха Иринеја, јер нико у нашој средини не поседује ни приближна филолошка и текстолошка знања, а о палеографији да и не говоримо. Тобожњи критичари, који се, анонимно или полуанонимно, осврћу на академски профил епископа бачког, ниједном речју нису споменули његов докторат. Разумљиво је да то нису чинили пре објављивања превода доктората, јер у нашој земљи, сем неколико људи, нема компетентних читалаца који поседују филолошка знања да би прочитали тај докторат, писан књижевним грчким језиком, често у архаичној варијанти. Несхватљиво је, само на први поглед, зашто је овај докторат на преко 600 страница прећутан од стране дотичних вајних критичара епископа Иринеја, и то две године по објављивању превода на српски језик у издању Епархије бачке и Матице српске. Не треба дуго одгонетати: решење за ово прећуткивање опет лежи у топлом зецу. Онај ко прегне да дезавуише опонента, и то оног захваљујући коме је и остварио свој положај у науци и у Цркви, не сме да се осврће на чињенице. Ту аргумент батине игра кључну улогу. Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику Речи у погледу палеографских постигнућа епископа бачког, до којих каткад не дометну ни грчки класични филолози, изрекао је и познати и признати познавалац теологије светога Григорија Паламе, Ставрос Јагазоглу, и то јавно, у једном телевизијском разговору што га је водио са писцем доктората о Марку Ефеском. Није тај интервју непознаница онима што нападају епископа Иринеја, поготову што је доступан и у српском преводу (овде). Још нешто ваља додати. Епископ Иринеј је готово целокупну академску каријеру, обремењену најразличитијим паралелним црквеним обавезама и дужностима, за које је и данас најкомпетентнији, провео у предболоњском академском миљеу. Његови назовикритичари, међу којима има оних чији су одбијени магистарски радови волшебно постајали докторатима и чији списи, у виду текстића скупљаних у скромне књижице, нису ни у равни просечно обавештеног студента, ако већ броје бодове епископу Иринеју, а не броје их себи, могли су се запитати зашто то нико на другим факултетима није чинио када је реч о угледним предавачима. Неоспорно један од најзнаменитијих професора Филолошког факултета у Београду, Рашко Димитријевић, француски ђак који није имао ни докторат нити иједну објављену књигу из теорије књижевности, деценијама је био професор који се посвећивао усменој речи. Не само да никоме и никада са Катедре за општу књижевност Филолошког факултета није пало на памет да дезавуише Рашка Димитријевића него су се књижевни посленици потрудили да његово име остане запамћено, да на истакнутом месту Филолошког факултета виси његов портрет и да добије и спомен-плочу на кући у којој је живео. Кад бисмо исте аршине применили и на једног од најутицајнијих интелектуалних фигура минулог столећа, Лудвига Витгенштајна, онда се овај знаменити философ језика са Кембриџа не би ни дана задржао на свом радном месту, будући да ни докторат није имао већ му је, на предлог Бертранда Расела, као докторска дисертација прихваћена књига „Tractatus logico-philosophicus“, па је потом уприличена и формална одбрана тог доктората. За живота, осим те књиге, Лудвиг Витгенштајн није објавио више ништа, али је мирно протицала његова академска каријера. Тек после његове смрти појавила су се „Философска истраживања“ и други списи позног Витгенштајна који у свему опонирају позицијама из Tractatus-a. Не наводим све ово због непријатељски оријентисаних критичара епископа бачког – има међу њима оних који се хвале својом логичком спремом, а позног Витгенштајна нису ни прелиставали и то неће никад ни учинити – већ то наводим због оних читалаца овога написа којима је до чињеницâ стало. Али, не лези враже, показује се да оптужба за одсуство текстова епископа Иринеја ни формално ни материјално не стоји. Јер, када се саберу разни његови текстови, објављивани деценијама по часописима, испоставља се да их је више него што је иједан његов надобудни критичар објавио теолошки бестежинских текстова и опскурних текстића и више него што су неки од његових најгрлатијих „критичара” уопште у животу прочитали на богословске теме, да и не говоримо о оним агресивним „критичарима” из ове дружине који никада ништа научно и богословско нису објавили, а очито ни прочитали, али су утолико стручнији и позванији да просуђују и пресуђују о делу владике Иринеја. Наравно, ни они међу њима који се лажно заклањају иза личности блаженопочивших архијереја Атанасија и Амфилохија ни они међу њима који њих и не признају за праве „научне” теологе нису се запитали како то да ниједан од споменуте двојице није изрекао такву или било какву критику на теолошки опус епископа бачког, а могао је, итекако, само да је хтео. Кад је о класичнофилолошким квалификацијама епископа Иринеја реч, треба подсетити на међународни научни симпозијум „Античка култура, европско и српско наслеђе“, који се одржавао 25. и 26. септембра 2009. године у Београду и у Сремској Митровици. У својству саорганизатора и домаћина, у време док је био декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, познате класичне филологе угостио је управо епископ Иринеј, одржавши поздравно слово и на Богословском факултету 25. септембра и у Градској кући у Сремској Митровици 26. септембра те 2009. године. На симпозијуму је учествовао и познати немачки класични филолог, покојни Карл Јоахим Класен, који је имао и веома занимљив разговор са епископом бачким који га је, поводом објављивања српског превода његове књиге Aretai и virtutes, поздравио у име Друштва за античке студије Србије. Том пригодом о класичнофилолошким компетенцијама епископа Иринеја могло се чути од председнице Друштва за античке студије, познатог класичног филолога др Ксеније Марицки-Гађански, која је бачког епископа назвала „нашим уваженим класичарем и стручњаком за грчки“. Обраћање владике Иринеја на скупу Античка култура, европско и српско наслеђе (Фото: Радио Светигора) Још нешто треба рећи пре него што се осврнемо на други рукавац оног брзог планинског поточића што хуком производи какофонију. Такозвани критичари епископа бачког не могу се подвести под његове критичаре нити спадају у оне интелектуалне посленике којима је до критике стало. Они се не држе поперовског принципа – којег се држи састављач овога написа – да је непрестано заузимање критичког става највиши облик интелектуалног понашања. Као и њихови идеолошки претходници, који су, с једне стране све који им нису по вољи беспоштедно подвргавали топлом зецу, а у исти мах певали оде Титу и Партији, ови исти горљиви борци за ствар научничке акривије баштиници су поступка напада, а не критике, док за оне посленике који су део њиховог мисаоног рукавца имају само речи хвале и знају да употребе нимало академске, пубертетске метафоре кад какав défroqué из њихових редова, без литерарног дара и икаквих знања о обликовању неког књижевног списа, објави литераран напис. Онда долазе промоције и похвале, купљени мегафони из неких дневних новина специјализовани за то да од жабе начине патку, да варирам духовит израз једног културног посленика. У тим распеваним вечерима, ван трибинског стола, чују се и псовке којима се чашћава Иринеј бачки; поричу се, онако кафански, његова филолошка знања и резимира да би без његовог физичког присуства у Цркви све ишло глатко и као по лоју. Да читалац не помисли да је моја маленкост на крај срца и да баш ништа добро у ових распеваних књижевника не налази, рећи ћу то да ипак налазим извесну хвале вредну ствар која се, на жалост и на штету ових култур-посленика, није истицала на књижевним добошарницама. Ови псеудокритичари епископа бачког из света кафанске прозе оснивачи су својеврсне сублитерарне елегијске књижевне врсте, такозване болан-литературе. Писац ових редова држи да је овај вид литерарног изражавања знаковит јер речито сведочи о одсуству социјалног, па и еклисијалног филтера, – да варирам један термин Ериха Фрома, – те пластично предочава да је у нас могуће да какав по вокацији поштар из неке касабе или шеф смене неке приградске фабрике може постати достојанственик пера и Цркве. Епископ бачки Иринеј (Фото: Сајт СПЦ) Други рукавац речице на коју је већ указано садржи у себи оне противнике епископа Иринеја што га оптужују да у својим рукама има сву могућу власт, те да је сâм себи приписао црквене службе које му је доделио Свети Архијерејски Сабор. Они, дакле, имају за циљ да поричу оно што јесте и да тврде оно што није, што код свакога кога одликује здрава памет изазива подсмех. Међутим, не би то било вредно спомена да они исти који усмеравају и први рукавац поетике топлог зеца преко својих медијских добошарница чине то у име тоталитарних начела и идеолошки монополисаног новинарства. Они то чине, наиме, у име слободе, и правде, и демократије, па су се такве комичне квалификације могле прочитати и код неких од архијерејâ. Писац ових редака се неће освртати на садржине тих прилично злобних и интелектуално немуштих писанија, па читаоце упућује на веома аналитичне текстове које је тим поводима писао господин Ведран Гагић. Овом приликом треба указати на чињеницу да је то чинила, скоро деценију, извесна новинарка, иначе почасна гошћа на устоличењу једног архијереја. За те њене работе њен лист је, по одлуци суда, морао јавно да демантује све њене наводе. О томе се читалац може подсетити овде. После тога, до дана данашњега, ту улогу је преузео лист Danas, па тако и ових дана можемо, под насловом који тенденциозно извештава о најављеној посети Његове Светости епархијама Српске Православне Цркве у Америци, да прочитамо да је Иринеј бачки у граду Добоју окупио своје послушнике и сличне исказе који више говоре о писцима оваквих написа и о њиховим налогодавцима него о епископу Иринеју. Дакле, и у текстовима у којима је наслов неповезив са епископом бачким аутор текста гледаће да волшебно све сведе на злог епископа Иринеја и на недужне објекте његове тобожње репресије. У тим истим написима неће се моћи нигде прочитати објективна анализа црквеног пуча у нашим прекоокеанским епархијама, на пример, нити ишта у вези са реалним финансијским и духовним стањем у неким епархијама наше дијаспоре. Тим недужним сиротим људима клицаће се, а свако ко се дрзне нешто објективно да прозбори биће проглашен скотом кога и физички треба затрти, да варирам већ спомињану песму из југословенских логора. У стварности ствар стоји друкчије. Није Иринеј Буловић, епископ бачки, јавно на својеврсној ломачи спаљивао ничије слике већ су тај нацистички начин обрачуна са опонентима применили управо ови тобожњи приврженици слободе и демократије, лажни либерали што су позивали на физичку ликвидацију епископа бачког. Јавност се сећа да је спаљивање фотографије епископа Иринеја преношено преко једног YouTube-канала и да због тога није одговарао нико. Познато је и то да је долазило и до јавних претњи клањем и вађењем џигерице групи најугледнијих архијереја, међу којима су и садашњи патријарх Порфирије и епископ Иринеј. Ни за те антидемократске и антилибералне, бољшевичко-нацистичке речи није одговарао њихов аутор. Ко је ту, онда, објект, а ко субјект репресије? Епископ Иринеј бачки или његови псеудокритичари? Ко је актер медијских хајки: они који су деценију жарили и палили преко медијских добошарница или они који су после десет година почели да одговарају на медијске нападе? Како се зове феномен кад усташоидна политичка теорија и пракса покушава да глуми демократску праксу? Читалац ће, можда, помислити да су ови агресивни опоненти епископа Иринеја какви храбри људи што за својим речима иду до краја, без обзира на последице по њих саме. Ништа нетачније од тога. Када дотерају цара до дувара, то јест кад им повољан ветар не дува у једра, они почну да примењују принцип који је Гобино језиком персијских домородаца називао кетман, па примењују глуму за невољу изигравајући људе послушне својој Цркви. Међутим, да би кетман неометано функционисао, – о томе још аналитичније од Гобиноа пише Чеслав Милош, – потребно је да његови актери поседују високу интелигенцију, а да околина буде обавијена каквим велом око очију, па да не разабира шта се заиста збива. За невољу или на срећу, то није случај. Епископ бачки Иринеј (Фото: Н. Неговановић) Новинарски одјеци овог другог рукавца настојаће да, по сваку цену, омаловаже и дискредитују сваку јавну реч и сваки поступак епископа бачког. При томе ће пажљиви читалац наилазити на истоветне фразе у новинским текстовима и на анонимним твитер-профилима оних што нападају епископа Иринеја и читаву Српску Православну Цркву у коначници. Засада псовке и квалификације као што су „примарни тумор“, „канцер“, „бачки убица“ и слично остају само на твитер–добошарницама, али ко зна: ако све еволуира, може бити да ће еволуирати и ови твитер-написи, па ће и у новинама моћи да се прочита и псовка и квалификације које подстичу на физичку ликвидацију Иринеја бачког. Међутим, не једном су новинари, задужени да пренесу оно што се у вези са епископом Иринејем кува и у неким епархијским бироима, истицали да бачки архијереј у својим веома аналитичним и трезвеним увидима у вези са потезима цариградског патријарха Вартоломеја непотребно политизира. То је тврдио и један невешти опонент епископа Иринеја, конјунктурни теолог иначе, који у јавној полемици није могао да докаже ниједну од теза које је заступао нити је био у стању да оповргне било коју тезу свог сабеседника. Када је полемику изгубио и када је јавност прозрела наличје његових тврдњи, почео је да се позива на принципе дијалога „културног света”, да употребим његову синтагму премда она у својој уопштености не значи ништа. Дакле, онај ко је пастирско писмо користио као вид денунцијације епископа Иринеја намислио је да, указивањем на споменути свет културе, баци јавности прашину у очи. А затим да, у духу једне познате басне, почне да изиграва цврчка који иште помоћ, али не од мрава већ од властитог духовног оца. Асоцијације на животиње нису у несагласју са теоријама које су дотичном на срцу, али не и у уму, а које нису ни дарвиновске, па чак ни из продукције највулгарнијих интерпретатора дарвинистичке теорије у 19. и 20. столећу већ из продукције оне дружине коју понајбоље описују речи епископа Давида Перовића: оних што теолошки подбацише, а научно не добацише. С друге стране, поступак примене травестије, коју је успело користио у тој полемици епископ Иринеј предочавајући читаоцима испразност идеолошког „дискурса“ некритичких гласноговорника митрополита Зизјуласа, његовим текстовима дао је литерарну свежину и, поред тога, на софистициран начин изоштрио његову критику. Текстови опонента епископа Иринеја, пак, поред тривијалности у садржинском смислу и незавидног ортографско-стилистичког нивоа, одликују се испразношћу, па је тешко њиховог аутора сврстати у представнике свеже богословске мисли, у које сâм себе убраја. Насупрот том стању ствари, новинарски мегафони који су активни до дана данашњег на свом антицрквеном задатку тврдили су, без икаквих доказа, супротно: да епископ бачки свом опоненту није дорастао и низ сличних тврдњи које код читалаца изазивају како смех тако и подсмех. У њих не верују ни они који су такве тврдње исписали, а ни њихови налогодавци. Владика крушевачки Давид (Фото: Горан Срданов/Нова С) Потребно је, међутим, праксу топлог зеца применити на бачком епископу, а по могућству га и физички уклонити. Не треба посебно истицати да је свакоме ко прати ситуацију у вези са идеолошко-политичком позадином Вартоломејевих „еклисијалних“ подухвата јасно да су дијагнозе и анализе епископа бачког, који и по службеној дужности, као портпарол Српске Православне Цркве, свакодневно прати међуцрквену ситуацију, у потпуности тачне. Наши патролози би требало да знају толико да су политички мотиви били чест повод настанка разних текстова у историји Цркве и хришћанства. Још на почецима хришћанства, када је Ориген писао приговоре против Келсовог списа „Истинита реч“, и тада је мотив био политички. Славила се хиљадугодишњица Рима и Келсов напис се, седамдесет година по његовом настанку, поново почео популаризовати као идеолошко оружје против хришћана. Метафизички „премаз“ Келсовог списа скривао је у себи политичку позадину, што се на крају списа, у Келсовим захтевима упућеним хришћанима, експлицитно очитовало. И ови данашњи удари, нажалост, долазе такође од неког Келса, само што је Келс у међувремену еволуирао у пројект мултинационалних, капиталистичких, екоцидних корпорација и што за ту работу вешто користи првог међу једнакима у православном свету. Да кажемо још нешто што има везе са нашом темом. Један од данашњих љутих непријатеља Српске Православне Цркве и епископа бачког својевремено је писцу ових редака приповедао да је лично патријарх Вартоломеј у Фанару групи посетилаца, међу којима је био и дотични, одао признање владици Иринеју рекавши да се ради о човеку који данас на свету најбоље зна грчки језик. Данас ни дотични ни њихови мегафони тако што не би изустили већ су кадри не само да негирају да је епископ Иринеј полиглота ретког филолошког дара и да, уз псовку, онако лаконски, добаце да он чак ни грчки језик не зна, за разлику од њих који га, дабоме, перфектно знају. Ето, на то је спала ова недемократска, антилиберална дружина која се одликује психологијом тоталитарне секте. У трећем рукавцу једне и исте брдске речице, како смо сликовито представили структуру нападâ на епископа Иринеја, могу се наћи тврдње да бачки архијереј није аутентични јустиновац. Без обзира на то што је појам „јустиновац“ неоснован и што га одликује арома клановског поимања стварности, што је у једној својој реакцији добро предочио епископ Иринеј (видети: овде), на интернет-добошарницама и на страницама листа Danas алудира се на то да је бачки владика у каквом другом, трећем или ко зна којем реду када је реч о онима које називамо ученицима светога оца Јустина. Онај ко нешто зна о личности и делу аве Јустина одмах ће било какво рангирање које се овом светитељу импутира одбацити. Знаће и то да је круг Јустинових ученика знатно шири него што то новинарка листа Danas приказује и да у њега спада, како је и бачки епископ у свом тексту написао, и покојни архимандрит Јован Радосављевић, али и митрополит берлински и немачки Марко, као и архимандрит Василије Гролимунд из скита Светога Спиридона из Гајлнауа код Лимбурга. Међутим, када је реч о онима из црквених кругова и о њиховим новинарима што тврдње о аутентичним и неаутентичним јустиновцима промовишу, треба рећи да они о оцу Јустину не знају ништа. Штавише, и не желе да знају нити га поштују, па ће један од њих рећи угледном архимандриту који је намеравао да организује међународни симпозијум посвећен богословљу Јустина Ћелијског да њега не занима Јустин, да је он извикан за светитеља, да га не занимају његове мошти и да то, забога, не одговара његовом теолошком концепту, који код дотичног, истини за вољу, и не постоји. Није, дакле, тим људима стало до аве Јустина већ до тога да искористе све како би дезавуисали личност епископа бачког Иринеја. Стога ће моја маленкост читаоцу, али и новинару листа Danas, ако жели нешто да сазна, указати на делове из писама оца Јустина Поповића упућених тадашњем јеромонаху Иринеју, која су објављена ове године у издању манастира Ћелије код Ваљева, а чији је приређивач недавно преминули епископ Атанасије Јевтић. Из њих ће читалац моћи да осети и сву бригу коју је отац Јустин показивао према младом јеромонаху. Тако у писму од 8/21. октобра 1969, отац Јустин пише јеромонаху Иринеју: Надаље отац Јустин наставља спомињући недавно упокојеног архимандрита Јована Радосављевића: „С том Божјом душом разговарао сам о нашим проблемима. Хвала Богу, он има богомудро осећање и себе и света око себе. То је осећање којим се с еванђелским успехом крчи пут ка небеској бесмртној и богочовечанској вечности. Мило ми је што сте обостраним христољубљем нераздвојни другови и пријатељи“. (…) „Сви те с радошћу помињемо и као за нашег најближег у Господу за тебе се молимо“. (…) „Мати Игуманија са свим сестрама срдачно те поздравља и препоручује и себе и сестре твојим светим молитвама“. На празник Светог Григорија Богослова 1970. године Ава пише младом Иринеју: „Последњих дана био сам забринут што немам вести од тебе, али ево ми твог писма, твог одговора зашто се ниси јавио“. Исте године отац Јустин бележи ове речи: „Од Господа ти свака херувимска и светоотачка богомудрост! И кроз њих бивао све богатији и богатији Једином Истином, којом си још и сада већ богат“. Затим, 16/29. маја исте године: „Ускршња радост била би нам потпунија и неболетне молитве полетније да си нам могао доћи ових светих дана“. И сада долази једна реченица оца Јустина која би требало да занима нарочито оне из првог рукавца споменуте речице: Исте године пише о. Јустин: „Врло ми је мило, чедо моје драго, што те Господ удостојио да се у Паризу сретнеш са о. Флоровским и што си одмах осетио величину његову“. Годину дана доцније, поводом писања дисертације посвећене светоме Марку Ефеском, отац Јустин пише оцу Иринеју: „Врло се радујем, чедо моје мило, што си већ озбиљно заронио у богомудрост Св. Марка. Нарочито што немаш ,већих тешкоћа са разумевањем текста’. Твоје трудољубље постепено ће савладати све тешкоће. А Св. Марко ће те увести у свети хор Светих Отаца“. (…) „Много се радујем што си се поклонио Св. Нектарију на Егини. И сигурно помолио му се и за нас грешне“. Ученици св. авве Јустина: Атанасије, Артемије, Иринеј и Амфилохије У форми својеврсног завештања, у којем је садржана и процена личности јеромонаха Иринеја, ава Јустин исте године пише: На празник Светога Луке наредне, 1972. године, отац Јустин пише свом духовном сину: Исте године Ава пише: „Био бих изузетно блажен када би могао доћи о Св. Николи, да га заједно прославимо што вековима пише, продужује да пише чудесно Еванђеље Спасово својим неизбројивим чудесима. Само се бојим да на путу не озебеш пошто је стегла зима. Бар – код нас“. Две године доцније, на Светог Кира и Јована 1976, отац Јустин записује: Исте године свети Ава карактерише духовно стање јеромонаха Иринеја: Истини за вољу, неколико дана или седмица пред своје упокојење, отац Јустин Ћелијски пише своје последње писмо управо јеромонаху Иринеју. Врло језгровито те 1979. године Ава бележи ове редове: Марко Делић Ако и после ових речи светога Јустина они који шире гласине о епископу Иринеју као о некоме ко није био у срцу и души свога духовника остану при својим тврдњама, узалуд је било шта зборити. Тако ће, највероватније, и бити. Ови редови оца Јустина, и сами по себи јеванђелски надахнути, упућени су онима међу читаоцима који су благонаклонога духа. А овима другима из она три рукавца што одапињу стреле на епископа бачког писац ових редова, који се не одриче просветитељске претензије да подучава, даје домаћи задатак. Како се по свој прилици они који нападају епископа Иринеја неће лишити стила жуте штампе, препоручујем им да проуче написе једног познатог вајмарског трач-новинара из Гетеовог периода, Карла Аугуста Бетигера. Истражујући и пасионирано скупљајући фосиле и минерале те бавећи се и геологијом у руднику у граду Илменау, Гете је био предмет текстова спомињаног вајмарског журналисте. У поређењу са нашим медијским поклоницима жуте штампе из црквених и новинарских редова, Бетигер делује као недостижан узор и углађена фигура. Ипак је био и филолог, археолог и педагог и имао знања, респектабилна за оно доба. Све то код колумниста који се баве ликом и делом Иринеја бачког изостаје. Нека, стога, наши трач-новинари и новинарке пронађу написе овог журналисте и нека од њега нешто науче. Када се већ баве жутом штампом, нека то уче од најбољих! А ако његове текстове не могу да проуче, јер, Боже мој, треба научити немачки језик, користиће и ишчитавање текстова нашег Крсте Цицварића, утемељитеља жуте штампе у Србаља између два светска рата. Па нека изволе! До тада ће они из сва три рукавца што се каменом бацају на епископа Иринеја наликовати на извесну Жанет, поетесу из романа „Доктор Фаустус“ Томаса Мана. За њу приповедач вели овако: „Von mondäner Häßlichkeit, mit elegantem Schafsgesicht, darin sich das Bäuerliche mit dem Aristokratischen mischte“. Нека ове речи остану без превода. Међу онима који епископа бачког маниром топлог зеца већ дуже од деценију третирају има и оних који кажу да воле Томаса Мана. Ако им је Ман стварно у срцу, наћи ће некога да им то преведе. Марко Делић је докторанд Универзитета у Тибингену
  20. Критичари епископа бачког Иринеја не могу се подвести под његове критичаре нити спадају у оне интелектуалне посленике којима је до критике стало Добронамеран читалац неће замерити писцу ових редака због подсећања на познати вид физичке тортуре примењиван у Титовој Југославији, у логору за политичке осуђенике на Голом отоку. Природу тог облика физичке тортуре описивали су са једнаком пластичношћу и заточеници споменутог логора и они који су логором управљали. Тако, рецимо, на више места свог петотомног дела „Голи оток“, писац Драгослав Михаиловић описује овај вид физичке агресије према новопридошлим логорашима, а по суду онога који ово пише издваја се сведочанство извесног Мише Пифата, са којим је споменути писац у тајности водио разговоре крајем 1978. и готово читаве 1979. године. Споменути Миша Пифат, чије је сведочанство Михаиловић делимично записивао, а делом и снимао на магнетофон, сведочи о два шпалира, у голооточком жаргону познатија као топли зец, кроз која су пролазили нови кажњеници. Први кажњенички строј називао се у логорском вокабулару термином жица. Њу су сачињавали кажњеници који нису били припадници такозване радне бригаде и који су новопридошле поздрављали премлаћивањем без употребе тврдих предмета. Други, страшнији вид топлог зеца приређивали су припадници радничких бригада које су сачињавали како ревидирани кажњеници тако и припадници такозване банде, који су нарочито настојали да се истакну у примени тортуре пред собним старешинама и управом Голог отока. Они су за ту прилику најчешће користили летве којима су беспоштедно ударали новопридошле робијаше, не устежући се да им нанесу и најтеже повреде главе, од којих су неки намах скончавали живот. Они који би преживели поздравну церемонију топлог зеца по правилу су, према сведочанству истог Мише Пифата, добијали флегмону, тојест упалну гнојну инфекцију делова тела, која је такође могла бити смртоносна. Потом су следила мучна ислеђивања новопридошлих, приликом којих су често гушени у боксу од ћебади. Незнатно мање пластично него што је то чинио Михаиловић у својим литерарним остварењима, физичку тортуру топлог зеца описивао је и Јово Капичић, у време оснивања злогласног логора шеф савезне Удбе, коме је голооточка управа непосредно била подређена. Чинио је то Капичић како у интервјуима датим Тамари Никчевић у књизи под називом Голи отоци Јова Капичића тако и у многобројним телевизијским интервјуима. За разлику од Михаиловића који као бивши логораш са индигнацијом описује овај феномен политичке принуде, Капичић је био јединствен по томе што се том тортуром јавно хвалио усред Београда, вређајући жртве, од којих је највише било припадника српског народа. Овај вид политичке присиле према осуђеницима имао је у том времену и свој идеолошки аналогон. Голи оток (Фотодокументација „Политике”) Наиме, аспект понижавања и затирања достојанства личности политичких и идеолошких неистомишљеника, као и достојанственика Српске Православне Цркве, присутан је био и у литерарној сфери. Тако је књижевну модификацију метода топлог зеца користио познати партијски радник и песник-надреалиста, Марко Ристић, када је у свом есеју „Три мртва песника“ прогласио Милоша Црњанског покојним за живота, за време док је писац „Сеоба“ живео и стварао у Лондону као политички емигрант. Истоветан облик литерарног вида топлог зеца користио је и Радомир Константиновић у свом делу „Философија паланке“, у којем се у титоистичком кључу разрачунавао са многобројним највиђенијим културним и црквеним посленицима, међу којима су и песник Момчило Настасијевић и владика Николај Велимировић. Истоветно је поступао и песник Оскар Давичо према великом броју књижевник посленика, а нарочито интензиван вид литерарне тортуре испољио је према песнику Миодрагу Павловићу. Литерарна варијанта топлог зеца аналогна је оној физичкој још по нечему. Наиме, док су предузимана батинања нових заточеника, певане су и песме Титу и Партији, од којих је најпознатија она која се певала како на Голом отоку тако и на Светом Гргуру, острву претвореном у логор за жене. Та песма, кратка и јасна, језгровита, гласила је овако: „Убићемо сваког скота ко је против Тита и Ка-Пе-Јот-а!“ Слична распеваност пратила је и литерарне аналогоне топлог зеца. Наиме, и Марко Ристић и Радомир Константиновић писали су оде у част Јосипа Броза, а овај други га је у једном есеју чак изједначавао са бићем натприродних, божанских својстава. Оскар Давичо, беспоштедни критичар у име Тита и Партије, састављач је оде у част „друга” Александра-Леке Ранковића, који је био познат и по конспиративном имену идентичном имену састављача ових редова. У споменутој оди, прочитаној на свечаној академији посвећеној јубилеју ОЗНЕ у Дому синдиката у Београду, Давичо између осталог кличе и да „ОЗНА све дозна“. Радомир Константиновић (Фото: Политика/Бранко Белић) Физички и литерарни метод топлог зеца у времену Титове Југославије примењиван је доследно, у складу са институционализованим терором над политичким противницима. Нико се од оних који су тај метод практиковали није позивао на друштвене демократске норме и покушавао да споји неспојиво: да у исти мах у политичкој пракси буде тоталитарни делатник, а у теорији приврженик демократије. Треба истаћи и чињеницу да су споменути литерарни поклоници топлог зеца били неоспорно интелектуално озбиљни, те ни писац ових редова не спори литерарну вредност поезије Марка Ристића и Оскара Давича нити интелектуалне домете Радомира Константиновића. Управо ово ваља нагласити када је реч о савременим литерарним приврженицима старог и ефикасног метода топлог зеца, јер у њих изостају интелектуални и уметнички домети који су красили њихове идеолошке претходнике. Састављач овог написа ће овај феномен покушати да предочи на примеру дуготрајне, јавне примене старог голооточког механизма који је у писаним и електронским медијима, без предаха, усмерен према епископу бачком и портпаролу Српске Православне Цркве, Иринеју Буловићу, сталном антихероју одређених медија. Моја маленкост се, притом, неће детаљно освртати на велики број литерарних стрелица усмерених према споменутом епископу управо стога што је њихов интелектуални ниво у равни већ спомињаног Јова Капичића и уопште нема интелектуалне особине једног Марка Ристића, Константиновића или Давича, без обзира на то што поклоници голооточког манира нису лишени интелектуалних претензија. Оскар Давичо View full Странице
  21. Добронамеран читалац неће замерити писцу ових редака због подсећања на познати вид физичке тортуре примењиван у Титовој Југославији, у логору за политичке осуђенике на Голом отоку. Природу тог облика физичке тортуре описивали су са једнаком пластичношћу и заточеници споменутог логора и они који су логором управљали. Тако, рецимо, на више места свог петотомног дела „Голи оток“, писац Драгослав Михаиловић описује овај вид физичке агресије према новопридошлим логорашима, а по суду онога који ово пише издваја се сведочанство извесног Мише Пифата, са којим је споменути писац у тајности водио разговоре крајем 1978. и готово читаве 1979. године. Споменути Миша Пифат, чије је сведочанство Михаиловић делимично записивао, а делом и снимао на магнетофон, сведочи о два шпалира, у голооточком жаргону познатија као топли зец, кроз која су пролазили нови кажњеници. Први кажњенички строј називао се у логорском вокабулару термином жица. Њу су сачињавали кажњеници који нису били припадници такозване радне бригаде и који су новопридошле поздрављали премлаћивањем без употребе тврдих предмета. Други, страшнији вид топлог зеца приређивали су припадници радничких бригада које су сачињавали како ревидирани кажњеници тако и припадници такозване банде, који су нарочито настојали да се истакну у примени тортуре пред собним старешинама и управом Голог отока. Они су за ту прилику најчешће користили летве којима су беспоштедно ударали новопридошле робијаше, не устежући се да им нанесу и најтеже повреде главе, од којих су неки намах скончавали живот. Они који би преживели поздравну церемонију топлог зеца по правилу су, према сведочанству истог Мише Пифата, добијали флегмону, тојест упалну гнојну инфекцију делова тела, која је такође могла бити смртоносна. Потом су следила мучна ислеђивања новопридошлих, приликом којих су често гушени у боксу од ћебади. Незнатно мање пластично него што је то чинио Михаиловић у својим литерарним остварењима, физичку тортуру топлог зеца описивао је и Јово Капичић, у време оснивања злогласног логора шеф савезне Удбе, коме је голооточка управа непосредно била подређена. Чинио је то Капичић како у интервјуима датим Тамари Никчевић у књизи под називом Голи отоци Јова Капичића тако и у многобројним телевизијским интервјуима. За разлику од Михаиловића који као бивши логораш са индигнацијом описује овај феномен политичке принуде, Капичић је био јединствен по томе што се том тортуром јавно хвалио усред Београда, вређајући жртве, од којих је највише било припадника српског народа. Овај вид политичке присиле према осуђеницима имао је у том времену и свој идеолошки аналогон. Голи оток (Фотодокументација „Политике”) Наиме, аспект понижавања и затирања достојанства личности политичких и идеолошких неистомишљеника, као и достојанственика Српске Православне Цркве, присутан је био и у литерарној сфери. Тако је књижевну модификацију метода топлог зеца користио познати партијски радник и песник-надреалиста, Марко Ристић, када је у свом есеју „Три мртва песника“ прогласио Милоша Црњанског покојним за живота, за време док је писац „Сеоба“ живео и стварао у Лондону као политички емигрант. Истоветан облик литерарног вида топлог зеца користио је и Радомир Константиновић у свом делу „Философија паланке“, у којем се у титоистичком кључу разрачунавао са многобројним највиђенијим културним и црквеним посленицима, међу којима су и песник Момчило Настасијевић и владика Николај Велимировић. Истоветно је поступао и песник Оскар Давичо према великом броју књижевник посленика, а нарочито интензиван вид литерарне тортуре испољио је према песнику Миодрагу Павловићу. Литерарна варијанта топлог зеца аналогна је оној физичкој још по нечему. Наиме, док су предузимана батинања нових заточеника, певане су и песме Титу и Партији, од којих је најпознатија она која се певала како на Голом отоку тако и на Светом Гргуру, острву претвореном у логор за жене. Та песма, кратка и јасна, језгровита, гласила је овако: „Убићемо сваког скота ко је против Тита и Ка-Пе-Јот-а!“ Слична распеваност пратила је и литерарне аналогоне топлог зеца. Наиме, и Марко Ристић и Радомир Константиновић писали су оде у част Јосипа Броза, а овај други га је у једном есеју чак изједначавао са бићем натприродних, божанских својстава. Оскар Давичо, беспоштедни критичар у име Тита и Партије, састављач је оде у част „друга” Александра-Леке Ранковића, који је био познат и по конспиративном имену идентичном имену састављача ових редова. У споменутој оди, прочитаној на свечаној академији посвећеној јубилеју ОЗНЕ у Дому синдиката у Београду, Давичо између осталог кличе и да „ОЗНА све дозна“. Радомир Константиновић (Фото: Политика/Бранко Белић) Физички и литерарни метод топлог зеца у времену Титове Југославије примењиван је доследно, у складу са институционализованим терором над политичким противницима. Нико се од оних који су тај метод практиковали није позивао на друштвене демократске норме и покушавао да споји неспојиво: да у исти мах у политичкој пракси буде тоталитарни делатник, а у теорији приврженик демократије. Треба истаћи и чињеницу да су споменути литерарни поклоници топлог зеца били неоспорно интелектуално озбиљни, те ни писац ових редова не спори литерарну вредност поезије Марка Ристића и Оскара Давича нити интелектуалне домете Радомира Константиновића. Управо ово ваља нагласити када је реч о савременим литерарним приврженицима старог и ефикасног метода топлог зеца, јер у њих изостају интелектуални и уметнички домети који су красили њихове идеолошке претходнике. Састављач овог написа ће овај феномен покушати да предочи на примеру дуготрајне, јавне примене старог голооточког механизма који је у писаним и електронским медијима, без предаха, усмерен према епископу бачком и портпаролу Српске Православне Цркве, Иринеју Буловићу, сталном антихероју одређених медија. Моја маленкост се, притом, неће детаљно освртати на велики број литерарних стрелица усмерених према споменутом епископу управо стога што је њихов интелектуални ниво у равни већ спомињаног Јова Капичића и уопште нема интелектуалне особине једног Марка Ристића, Константиновића или Давича, без обзира на то што поклоници голооточког манира нису лишени интелектуалних претензија. Оскар Давичо
×
×
  • Креирај ново...