Jump to content

Иван Ц.

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    781
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    9

Последњи трофеј

Иван Ц. је имао/ла садржај са највише реакција!

О Иван Ц.

  • Рођендан 02/05/1980

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Krusevac

Contact Methods

  • Website URL
    www.crkva.net
  • Facebook
    ivanzru
  • Crkva.net
    http://crkva.net/urednik

Скорашњи посетиоци профила

7960 посетилаца

Иван Ц.'s Achievements

  1. Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије Када је официјелни спикер прозвао њено име, као учесника финала у узрасту млађих пионира, најприје је добро везала свој појас на кимону. Затим се пробила кроз групу, од ње старијих и крупнијих, такмичара и врло брзо нашла на татамију. Преко пута себе је имала такмичарку истих година и приближне висине. Када је судија означио почетак борбе, одмах је кренула агресивно, покушавајући да баци на татами противницу, која се цијело вријеме од ње измицала, избјегавајући директну борбу. Међутим, на Маријино изненађење, судије су упорно одбијале да њеној противници додијеле казнене поене, који се иначе суде за неактивност. Како се меч приближавао крају, Марија је била све активнија, а друга дјевојчица се упорно склањала, на очиглед нијемих судија. При самом крају меча, дјевојчица је коначно покушала један захват од којег се Марија рутински склонила, паднувши на стомак. Међутим, на изненађење свих који су посматрали финални меч, судије су за дјевојчицу досудиле "вазари", тј. највриједнији поен у џудоу после ипона. Марија је знала да су узалудни протести њеног тренера за записничким столом, гнијев њеног оца који је са трибина отрчао на терен код судије, баш као и негодовање њених другарица и другова из клуба. Чекајући проглашење побједника и додјелу сребрне медаље, док је покушавала да заустави сузе које су све више навирале из њених крупних, тамних очију, крајичком ока је тражила човјека у мантији којег је примијетила прије почетка меча, како сједи на трибини и посматра борбе. Он се, тог суботњег дана, у цетињском спортском центру нашао сасвим случајно. Наиме, тога дана су биле задушнице. Након литургије и помена у цркви светог Ђорђа на Ћипуру, пошао је на своје редовне обавезе у богословији. Након завршетка часова, одлучио је да прошета кроз град. Пролазећи поред спортског центра, по клупским тренеркама такмичара, схватио је да је у току џудо турнир за млађе узрасте. Ушао је у салу, својим присуством изазвавши различите реакције. Нека дјеца су се од њега склањала, док су га друга поздрављала са "Помаже Бог" или "Добар дан". Група дјечака, у тренеркама истог клуба пролазећи поред њега, је застала, да би се потом сваки од њих побожно прекрстио. Међутим, убрзо су га сви у сали прихватили. Двије дјевојчице, које нису могле имати више од шест година, су га понудиле воћем и сокићима. Прва борба коју је гледао је била Маријина. Када је, након проглашења побједника, кренула према трибини, из неких разлога је знао да иде право код њега. Помјерио се, оставивши јој мјесто, како би сјела поред њега. Одмах је почела да му објашњава како је имала неправједно суђење у финалу. Изненадила се кад је схватила да он однекуд познаје џудо правила. Рекла му је да се овим спортом бави од пете године. Била је на много турнира, освојивши на десетине медаља. Сусретала се и са сличним неправдама, наступајући у различитим мјестима - Београду, Скопљу, Бањалуци, Сарајеву... Имена градова су различита, само је неправда увијек иста. Раније је слушала приче како се некад фаворизују дјеца која не долазе на такмичења у скромним минибусима, већ у скупим аутомобилима својих родитеља. Дјеца која не спавају као и други такмичари у јефтиним хостелима, већ у луксузним хотелима. Присјетила се и кад су им у Мостару у задњем моменту отказали смјештај. Спавала је тада у сали, на струњачи прекривена јакном њеног оца. Као још мања је ишла на вјеронауку при парохијској цркви. Од вјероучитеља је чула да ће истинска правда бити само у Царству Божијем. Међутим, њу брине овај свијет и овоземаљска царства. Будући да кад одрасте намјерава да се и даље бави џудоом, занима је да ли ће се и тада сусретати са неправдом? Хоће ли се и тада занемаривати таленат, рад и одрицање, а фаворизовати неке друге ствари? Након читаве бујице Маријиних питања и проливених суза, човјек у мантији је схватио једину праву ману бављења мале дјеце спортом.Та мана се састоји у чињеници да се преко спорта дјеца понекад могу сусрести са тамнијом страном овоземаљског живота и неправдом, тако карактеристичном за овај пролазни свијет. Умјесто одговора, Марија је добила осмјех, загрљај и малу пластифицирану икону св. Петра Цетињског. Јер за неке истине овог земног живота је боље да дјеци,баш као и појединим одраслим људима, ипак, остану неизречене...
  2. Ваксинисани молите се за невакцинисане, невакцинисани молите се за вакцинисане, еда би нам Господ у овоме помогао... јер изгледа сами себи нити можемо нити знамо.
  3. Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије Сјећам се да је то био необично хладан, октобарски дан на Цетињу, у којем се зубато сунце једва пробијало кроз облаке. Након недјељне литургије и ручка у богословији, одлучио сам да прошетам до богословског интерната. Пролазећи кроз парк, примијетио сам необичног човјека у четрдесетим годинама средњег раста, густе, рашчупане косе и дуге, црне браде, која је расла на лицу ненавикнутом на њу. На себи је носио јакну вијетнамку, сиве панталоне и мартинке, док му је врат био завијен плаво бијелим шалом. Након што ме је угледао, устао је са влажне клупе на којој је сједио и поздравио ме са "Бог помаже". Иако је редослед ријечи у поздраву био другачији од оног којим се људи у Цркви обично поздрављају, било је у томе нечег искреног и топлог. Рекао ми је да се јутрос рано из Подгорице запутио на литургију у Цетињски манастир. Међутим, Цетиње добро не познаје. То је град поред којег је много пута у животу пролазио, али је из неких разлога у њега ријетко кад свраћао.Тога јутра је стигао на аутобуску станицу, лутао празним улицама док није дошао до парка из којег се јасно види манастир. Убрзо је зачуо звона која су објавила почетак литургије и одлучио да крене према цркви. Међутим, туга, са којом се бори последњих десет мјесеци, га је једноставно оковала и спријечила да крене. Сатима је замишљен сједио на клупи, све до момента у којем је угледао мене. Није ми се ни представио, а већ је почео да ми прича о својој супрузи, са којом је у вези још од основне школе. Били су у гимназији у истом разреду, у истом граду завршили факултете. Када су се запослили,најприје су почели да живе заједно,да би се потом и вјенчали. Убрзо су добили прво дијете, а након пар година и друго. Све је упућивало на то да ће то бити миран и складан породични живот. Међутим,у неком тренутку су почели да се жестоко свађају. За те расправе и жучне дискусије, којима су често и дјеца присуствовала, повод су биле ситнице и ствари на које некада нису ни обраћали пажњу. Након неког времена, свађе је замијенило међусобно игнорисање, све до тренутка у којем су потпуно заћутали. Спавали су у одвојеним собама, одвојено спремали себи храну и прали одјећу. Комуницирали су преко дјеце, која су сада већ била довољно одрасла да преносе поруке које су њихови мама и тата једно другом слали. Често се тих дана сјећао пјесме београдске групе Блок аут, коју је слушао као средњошколац, чији је рефрен гласио : "Трење, трење - то је све што нам је остало од љубави". То неподношљиво стање је трајало све до једног суботњег јутра, у којем је његова жена предложила развод. Предлог је прихватио мирно и са одобравањем. Сама бракоразводна парница је текла брзо и без тензија. Међутим, од оног јутра прије десет мјесеци, у којем је добио папир на којем је писало да је разведен, притиска га као земља тешка туга. Она му не дозвољава да у животу функционише како треба, па ни свој посао да ради како се то од њега очекује. Покушавао је да је ублажи алкохолом и љековима за смирење. Међутим, у јутрима након омамљених ноћи, туга би се вратила још снажнија и неподношљивија. Одлазио је код психолога, али га они нису разумјели, па му нису могли ни помоћи. У задњих пар мјесеци туга је почела да изазива и неку чудну врсту замишљености у њему. Та замишљеност би га задесила у кафићу, док сједи са друштвом. Тек након неколико сати би се пробудио из тог чудноватог стања и схватио да је за столом сасвим сам и да су му другови давно отишли. Хватала га је и у градском превозу. Тек након неколико станица би схватио да је требало знатно прије да изађе из аутобуса. На стадиону би га редари љубазно замолили да изађе, будући да је утакмица одавно завршена, а сви гледаоци пошли својим кућама. Са стадиона би одлазио, а да није знао ни који је био резултат, ни с ким је Будућност уопште играла. Многи познаници су његову замишљеност примијећивали, па су га почели избјегавати. И, ето, баш јуче је добио идеју да пође код св. Петра Цетињског, у нади да ће га он ободрити и излијечити од туге и замишљености. Није ми требало пуно времена да га убиједим да пође са мном у манастир. Када смо дошли до кивота са моштима, најприје је на њега спустио главу, а онда га загрлио рукама. За његове уздахе и јецаје ми се учинило као да трају цијелу вјечност. На путу између манастира и богословије ми је егзалтиран причао како се сада неупоредиво боље осјећа, те да ће од сада бити све другачије јер ће промијенити свој живот. Колико данас ће се обријати, скратити косу,опеглати одијело за посао. Сјутра ће поћи код жене и рећи јој шта осјећа, па шта буде. Наставиће да живи за своју дјецу, често их посјећивати и бринути се за њих .Како сам имао обавезе у богословији, послао сам ђака који је дежуран у портирници, да га испрати до станице. При растанку ми је рекао да ће од сада сваке недјеље долазити код св. Петра на литургију. Од тог обећања су прошле четири године, а ја га више никада нисам видио, па самим тим нисам ни сазнао да ли је разговарао са супругом и промијенио свој живот. Оно чега се још јасно сјећам из тог хладног, октобарског дана 2017. године јесте да ми је онај ђак који га је пратио до аутобуске станице, увече пришао и питао ме да ли је са оним човјеком све у реду. Док су ишли до станице, био је еуфоричан и срећан и причао му о томе како је управо пронашао смисао живота. Међутим,када је ђак махинално погледао у правцу аутобуса, јасно га је видио како сједи поред прозора и горко плаче. Ђаку на то питање нисам дао конкретан одговор. За његов младалачки ум прејака је храна прича и човјеку који није знао да то што је осјећао у свом срцу није никакво трење, већ још увијек тињајућа љубав према својој жени. Који није знао да у човјековом срцу не постоје трења. Већ постоји само љубав или,пак, одсуство љубави... (Аутор је професор Цетињске богословије о ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)
  4. Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије Сјећам се да је то био необично хладан, октобарски дан на Цетињу, у којем се зубато сунце једва пробијало кроз облаке. Након недјељне литургије и ручка у богословији, одлучио сам да прошетам до богословског интерната. Пролазећи кроз парк, примијетио сам необичног човјека у четрдесетим годинама средњег раста, густе, рашчупане косе и дуге, црне браде, која је расла на лицу ненавикнутом на њу. На себи је носио јакну вијетнамку, сиве панталоне и мартинке, док му је врат био завијен плаво бијелим шалом. Након што ме је угледао, устао је са влажне клупе на којој је сједио и поздравио ме са "Бог помаже". Иако је редослед ријечи у поздраву био другачији од оног којим се људи у Цркви обично поздрављају, било је у томе нечег искреног и топлог. Рекао ми је да се јутрос рано из Подгорице запутио на литургију у Цетињски манастир. Међутим, Цетиње добро не познаје. То је град поред којег је много пута у животу пролазио, али је из неких разлога у њега ријетко кад свраћао.Тога јутра је стигао на аутобуску станицу, лутао празним улицама док није дошао до парка из којег се јасно види манастир. Убрзо је зачуо звона која су објавила почетак литургије и одлучио да крене према цркви. Међутим, туга, са којом се бори последњих десет мјесеци, га је једноставно оковала и спријечила да крене. Сатима је замишљен сједио на клупи, све до момента у којем је угледао мене. Није ми се ни представио, а већ је почео да ми прича о својој супрузи, са којом је у вези још од основне школе. Били су у гимназији у истом разреду, у истом граду завршили факултете. Када су се запослили,најприје су почели да живе заједно,да би се потом и вјенчали. Убрзо су добили прво дијете, а након пар година и друго. Све је упућивало на то да ће то бити миран и складан породични живот. Међутим,у неком тренутку су почели да се жестоко свађају. За те расправе и жучне дискусије, којима су често и дјеца присуствовала, повод су биле ситнице и ствари на које некада нису ни обраћали пажњу. Након неког времена, свађе је замијенило међусобно игнорисање, све до тренутка у којем су потпуно заћутали. Спавали су у одвојеним собама, одвојено спремали себи храну и прали одјећу. Комуницирали су преко дјеце, која су сада већ била довољно одрасла да преносе поруке које су њихови мама и тата једно другом слали. Често се тих дана сјећао пјесме београдске групе Блок аут, коју је слушао као средњошколац, чији је рефрен гласио : "Трење, трење - то је све што нам је остало од љубави". То неподношљиво стање је трајало све до једног суботњег јутра, у којем је његова жена предложила развод. Предлог је прихватио мирно и са одобравањем. Сама бракоразводна парница је текла брзо и без тензија. Међутим, од оног јутра прије десет мјесеци, у којем је добио папир на којем је писало да је разведен, притиска га као земља тешка туга. Она му не дозвољава да у животу функционише како треба, па ни свој посао да ради како се то од њега очекује. Покушавао је да је ублажи алкохолом и љековима за смирење. Међутим, у јутрима након омамљених ноћи, туга би се вратила још снажнија и неподношљивија. Одлазио је код психолога, али га они нису разумјели, па му нису могли ни помоћи. У задњих пар мјесеци туга је почела да изазива и неку чудну врсту замишљености у њему. Та замишљеност би га задесила у кафићу, док сједи са друштвом. Тек након неколико сати би се пробудио из тог чудноватог стања и схватио да је за столом сасвим сам и да су му другови давно отишли. Хватала га је и у градском превозу. Тек након неколико станица би схватио да је требало знатно прије да изађе из аутобуса. На стадиону би га редари љубазно замолили да изађе, будући да је утакмица одавно завршена, а сви гледаоци пошли својим кућама. Са стадиона би одлазио, а да није знао ни који је био резултат, ни с ким је Будућност уопште играла. Многи познаници су његову замишљеност примијећивали, па су га почели избјегавати. И, ето, баш јуче је добио идеју да пође код св. Петра Цетињског, у нади да ће га он ободрити и излијечити од туге и замишљености. Није ми требало пуно времена да га убиједим да пође са мном у манастир. Када смо дошли до кивота са моштима, најприје је на њега спустио главу, а онда га загрлио рукама. За његове уздахе и јецаје ми се учинило као да трају цијелу вјечност. На путу између манастира и богословије ми је егзалтиран причао како се сада неупоредиво боље осјећа, те да ће од сада бити све другачије јер ће промијенити свој живот. Колико данас ће се обријати, скратити косу,опеглати одијело за посао. Сјутра ће поћи код жене и рећи јој шта осјећа, па шта буде. Наставиће да живи за своју дјецу, често их посјећивати и бринути се за њих .Како сам имао обавезе у богословији, послао сам ђака који је дежуран у портирници, да га испрати до станице. При растанку ми је рекао да ће од сада сваке недјеље долазити код св. Петра на литургију. Од тог обећања су прошле четири године, а ја га више никада нисам видио, па самим тим нисам ни сазнао да ли је разговарао са супругом и промијенио свој живот. Оно чега се још јасно сјећам из тог хладног, октобарског дана 2017. године јесте да ми је онај ђак који га је пратио до аутобуске станице, увече пришао и питао ме да ли је са оним човјеком све у реду. Док су ишли до станице, био је еуфоричан и срећан и причао му о томе како је управо пронашао смисао живота. Међутим,када је ђак махинално погледао у правцу аутобуса, јасно га је видио како сједи поред прозора и горко плаче. Ђаку на то питање нисам дао конкретан одговор. За његов младалачки ум прејака је храна прича и човјеку који није знао да то што је осјећао у свом срцу није никакво трење, већ још увијек тињајућа љубав према својој жени. Који није знао да у човјековом срцу не постоје трења. Већ постоји само љубав или,пак, одсуство љубави... (Аутор је професор Цетињске богословије о ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви) View full Странице
  5. Иван Ц.

    Facebook postaje Meta!

    Синоћ смо се у емисији Живе Речи дотакли ове теме. Гост ми је био г. Војислав Родић
  6. Погледајте текстове и појашњења у додатку: део-1.-уводни-чланак-Одлука-Синода-и-закржљали-аутошовинисти.docx део-2.-Црква-и-Медији.docx део-3.-Црква-и-интернет-телевизије.docx део-4.-црква-и-друштвене-мреже.docx део-5.-Црква-и-феномени-данашњице.docx
  7. Због чега су се људи који се налазе изван Цркве забринули због одлуке Синода да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова патријарха? На седници Синода Српске православне цркве, одржаној крајем августа ове године, донета је одлука да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова Његове светости или надлежног епископа. Ово је потпуно уобичајена и разумна одлука у којој виши орган прописује понашање нижег органа у једној хијерархијској организацији каква је СПЦ. Ништа необично: код свештеника и монаха се појавило неко понашање које је можда у почетку било добронамерно и сврсисходно, а онда се касније у неким случајевима отело контроли и почело да буде штетно и по Цркву и по вернике и по саме „интернет-ратнике“ или „интернет-мисионаре“. И логично, онај ко је одговоран за управљање Црквом („лађом спасења“) скреће пажњу превише занесеним члановима клира на њихове обавезе и њихове способности на које су можда заборавили, заиграни у занимацији званој интернет. Уједно, да се не би стварала „зла крв“, да се неко не би нашао повређен или увређен, као и сваки брижни отац, Његова светост играње забрањује свој деци а тек касније ће бити појединачно процењивано ко поред својих уобичајених обавеза (читај: домаћих задатака) има времена, способности, знања, снаге и умећа да се игра овом игрицом на корист а не на штету (и своју и своје пастве, а и Цркве у целини). Ово је потпуно разумна одлука: нема свако у клиру оне способности и она знања која мисли да има. А није свако способан за све за шта мисли да је способан. Жабље сагледавање Али ова, иако потпуно оправдана и разумна, а што је најважније унутарцрквена, одлука изазвала је бурне реакције великог броја грађаниста који су изван Цркве. Они који нити су верници, нити се осећају делом Цркве, нити их уопште интересује мисија Цркве, одједном су се нашли повређени ониме што је сваком у Цркви потпуно јасно и логично: унутар Цркве постоји свој ред, постоје своја правила, постоји своја „демократија“ која се код нас у Цркви зове – домострој спасења (смирење, послушање, узрастање,…). Тако да они који су сами себе оставили ван Цркве почињу да својим ванцрквеним аршином мере унутарцрквене односе. Зашто се ово дешава? Зашто људе који су изван Цркве интересује унутарцрквена организација? Јасно је да њих уопште не занима нити како да наша Црква буде јача, нити како да чланови клира боље обављају своје обавезе (код нас у Цркви се то зове послушање), нити како да Црква оствари своју мисију у свету. Они имају свој интерес који им је задат и у функцији остваривања тог интереса и делују. А њихов интерес није никаква тајна иза седам печата: политичка борба. Нема ту никакве „теорије завере“ или „тајних знања“ већ је све отворено и јасно: у односу на своје политичке ставове они све друштвене актере сврставају и процењују. А Црква је један од најважнијих друштвених актера – те стога и њу треба сврстати, сместити, проценити, премерити и одмерити (дневно)политичким аршином. Отуд се и појављује трагикомично премеравање свевремене и ванвремене Богочовечанске установе – малим, овоземаљским, привременим „демократометром“. А свевремено и надвремено се не може ни појмити а камоли премерити приземним и привременим. До којих су резултата мерења Цркве демократометром дошли ови „демократобрижници“? „Одакле гледаш тако и видиш“ – ако се гледа из жабље перспективе – жабље и сагледаваш. Ону одлуку која има свој дубљи смисао и свој лековит утицај и на чланове клира и на паству, а и на грађанство и друштво у целини (јер спречава профанацију Цркве у његовим очима) – „демократобрижници“ виде само као дневнополитички потез. Мудра и вишезначна одлука се банализује и своди на питање „да ли ће чланови клира моћи да буду опозиционо настројени и као такви делују на интернету“? (!) Ваистину жабље сагледавање! Као да се Христос није оваплотио у телу, пострадао и васкрсао, као да Свети Дух није сишао на апостоле на Педесетницу (рођендан Цркве), као да Црква нема своју есхатолошку димензију која нас припрема за вечност – све се банализује и своди на свештеничку критику власти и баналну припрему (још једне) обојене револуције око избора с пролећа следеће године!?! Ако ли неко неће да ванвременско и вечно сагледава кроз калеидоскоп обојених револуција – тај је необразован, затуцан, заостао, непросвећен – једном речју „недемократичан“. То нам поручују демократобрижници. Одбрана Цркве Остаје најважније питање: а зашто наизглед образовани људи, светски (тачније: световни) људи, грађанска интелигенција (тачније: спонзорисани аутошовинисти) себе сматра просвећеном, образованом, „одтуцаном“, напредном – а појма нема ни шта је информационо-психолошки рат нити како тај интернет и те друштвене мреже уопште раде? Одговор може бити само један: још одавно је примећено да је духу и уму као и телу потребан напор да би остао у форми. Ако се у дужем временском периоду добијају редовна плаћања из иностранства за банално „троловање“ и писање припростих пљувачких чланака против Цркве зарад дневнополитичких трвења – полако и неумитно се закржљава. Закржљава се и ментално и духовно, а и образовно. У јуну ове године изашла је моја књига Хибридни рат против Српске православне цркве у којој постоји део „Црква и информационо друштво“ у коме се барем оквирно говори и о опасностима од влоговања и деловања клира на интернету и друштвеним мрежама. Влоговање, писање коментара на друштвеним мрежама, мисионарење путем платформи – има своје законитости које су откривене у последњих деценију и нешто од кад постоје друштвене мреже. И те тенденције и законитости су (нажалост) универзалне – појављују се без обзира да ли су у питању свештеник и монах или тинејџер, инфлуенсерка и екстремиста. Ово су потпуно нови, универзални феномени који су тек недавно уочени на глобалном нивоу и тек предстоји дубље проучавање. Инфохоличност, дигитална деменција, затварање под информациону куполу, тежња ка екстремима, ехо-коморе, СОП (или ФоМО) синдром, цензура и аутоцензура и још много тога су глобални феномени који нису особеност деловања свештеника на интернету у Србији данас. Одлука Синода је усмерена на заштиту Цркве, клира и пастве од ових феномена, а не против учешћа свештеника и монаха у политичкој борби. Али од ситуиране, (задригле) и редовно финансиране „грађанске интелигенције“ која већ све зна (из приручника за обојене револуције) и већ свему подучава све и свакога, а посебно нас „мрачњаке“ – заиста не могу да очекујем да прочитају и освоје преко 400 страна књиге. А да се јавно полемише са људима који не само да не знају ништа о томе о чему суде већ им и није циљ да нешто сазнају или дођу до неке истине јер су плаћени само да блате и банализују задату мету – нема смисла и није мој ниво. Зато бих желео да уместо полемичких чланака, једноставно, у неколико наставака, објавим барем неколико страна из књиге. Сходно томе ћу у следећих неколико наставака објавити мали део књиге који се односи само на друштвене мреже и деловање на интернету (нешто мање од 10 одсто садржаја књиге). За „одтуцане“, закржљале сорошевске интелектуалце и то је, како рачунам, негде на горњој граници онога што могу да прочитају и осмисле. А за нашу православну читалачку публику – то ће таман бити „предјело“, јер су навикли да читају и дубље и свестраније сагледавају проблеме. Слободан Стојичевић је аутор књига „Мрежни рат против Срба“ и „Хибридни рат против Српске православне цркве“. Ексклузивно за Нови Стандард. Насловна фотографија: spc.rs Извор Нови Стандард View full Странице
  8. Због чега су се људи који се налазе изван Цркве забринули због одлуке Синода да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова патријарха? На седници Синода Српске православне цркве, одржаној крајем августа ове године, донета је одлука да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова Његове светости или надлежног епископа. Ово је потпуно уобичајена и разумна одлука у којој виши орган прописује понашање нижег органа у једној хијерархијској организацији каква је СПЦ. Ништа необично: код свештеника и монаха се појавило неко понашање које је можда у почетку било добронамерно и сврсисходно, а онда се касније у неким случајевима отело контроли и почело да буде штетно и по Цркву и по вернике и по саме „интернет-ратнике“ или „интернет-мисионаре“. И логично, онај ко је одговоран за управљање Црквом („лађом спасења“) скреће пажњу превише занесеним члановима клира на њихове обавезе и њихове способности на које су можда заборавили, заиграни у занимацији званој интернет. Уједно, да се не би стварала „зла крв“, да се неко не би нашао повређен или увређен, као и сваки брижни отац, Његова светост играње забрањује свој деци а тек касније ће бити појединачно процењивано ко поред својих уобичајених обавеза (читај: домаћих задатака) има времена, способности, знања, снаге и умећа да се игра овом игрицом на корист а не на штету (и своју и своје пастве, а и Цркве у целини). Ово је потпуно разумна одлука: нема свако у клиру оне способности и она знања која мисли да има. А није свако способан за све за шта мисли да је способан. Жабље сагледавање Али ова, иако потпуно оправдана и разумна, а што је најважније унутарцрквена, одлука изазвала је бурне реакције великог броја грађаниста који су изван Цркве. Они који нити су верници, нити се осећају делом Цркве, нити их уопште интересује мисија Цркве, одједном су се нашли повређени ониме што је сваком у Цркви потпуно јасно и логично: унутар Цркве постоји свој ред, постоје своја правила, постоји своја „демократија“ која се код нас у Цркви зове – домострој спасења (смирење, послушање, узрастање,…). Тако да они који су сами себе оставили ван Цркве почињу да својим ванцрквеним аршином мере унутарцрквене односе. Зашто се ово дешава? Зашто људе који су изван Цркве интересује унутарцрквена организација? Јасно је да њих уопште не занима нити како да наша Црква буде јача, нити како да чланови клира боље обављају своје обавезе (код нас у Цркви се то зове послушање), нити како да Црква оствари своју мисију у свету. Они имају свој интерес који им је задат и у функцији остваривања тог интереса и делују. А њихов интерес није никаква тајна иза седам печата: политичка борба. Нема ту никакве „теорије завере“ или „тајних знања“ већ је све отворено и јасно: у односу на своје политичке ставове они све друштвене актере сврставају и процењују. А Црква је један од најважнијих друштвених актера – те стога и њу треба сврстати, сместити, проценити, премерити и одмерити (дневно)политичким аршином. Отуд се и појављује трагикомично премеравање свевремене и ванвремене Богочовечанске установе – малим, овоземаљским, привременим „демократометром“. А свевремено и надвремено се не може ни појмити а камоли премерити приземним и привременим. До којих су резултата мерења Цркве демократометром дошли ови „демократобрижници“? „Одакле гледаш тако и видиш“ – ако се гледа из жабље перспективе – жабље и сагледаваш. Ону одлуку која има свој дубљи смисао и свој лековит утицај и на чланове клира и на паству, а и на грађанство и друштво у целини (јер спречава профанацију Цркве у његовим очима) – „демократобрижници“ виде само као дневнополитички потез. Мудра и вишезначна одлука се банализује и своди на питање „да ли ће чланови клира моћи да буду опозиционо настројени и као такви делују на интернету“? (!) Ваистину жабље сагледавање! Као да се Христос није оваплотио у телу, пострадао и васкрсао, као да Свети Дух није сишао на апостоле на Педесетницу (рођендан Цркве), као да Црква нема своју есхатолошку димензију која нас припрема за вечност – све се банализује и своди на свештеничку критику власти и баналну припрему (још једне) обојене револуције око избора с пролећа следеће године!?! Ако ли неко неће да ванвременско и вечно сагледава кроз калеидоскоп обојених револуција – тај је необразован, затуцан, заостао, непросвећен – једном речју „недемократичан“. То нам поручују демократобрижници. Одбрана Цркве Остаје најважније питање: а зашто наизглед образовани људи, светски (тачније: световни) људи, грађанска интелигенција (тачније: спонзорисани аутошовинисти) себе сматра просвећеном, образованом, „одтуцаном“, напредном – а појма нема ни шта је информационо-психолошки рат нити како тај интернет и те друштвене мреже уопште раде? Одговор може бити само један: још одавно је примећено да је духу и уму као и телу потребан напор да би остао у форми. Ако се у дужем временском периоду добијају редовна плаћања из иностранства за банално „троловање“ и писање припростих пљувачких чланака против Цркве зарад дневнополитичких трвења – полако и неумитно се закржљава. Закржљава се и ментално и духовно, а и образовно. У јуну ове године изашла је моја књига Хибридни рат против Српске православне цркве у којој постоји део „Црква и информационо друштво“ у коме се барем оквирно говори и о опасностима од влоговања и деловања клира на интернету и друштвеним мрежама. Влоговање, писање коментара на друштвеним мрежама, мисионарење путем платформи – има своје законитости које су откривене у последњих деценију и нешто од кад постоје друштвене мреже. И те тенденције и законитости су (нажалост) универзалне – појављују се без обзира да ли су у питању свештеник и монах или тинејџер, инфлуенсерка и екстремиста. Ово су потпуно нови, универзални феномени који су тек недавно уочени на глобалном нивоу и тек предстоји дубље проучавање. Инфохоличност, дигитална деменција, затварање под информациону куполу, тежња ка екстремима, ехо-коморе, СОП (или ФоМО) синдром, цензура и аутоцензура и још много тога су глобални феномени који нису особеност деловања свештеника на интернету у Србији данас. Одлука Синода је усмерена на заштиту Цркве, клира и пастве од ових феномена, а не против учешћа свештеника и монаха у политичкој борби. Али од ситуиране, (задригле) и редовно финансиране „грађанске интелигенције“ која већ све зна (из приручника за обојене револуције) и већ свему подучава све и свакога, а посебно нас „мрачњаке“ – заиста не могу да очекујем да прочитају и освоје преко 400 страна књиге. А да се јавно полемише са људима који не само да не знају ништа о томе о чему суде већ им и није циљ да нешто сазнају или дођу до неке истине јер су плаћени само да блате и банализују задату мету – нема смисла и није мој ниво. Зато бих желео да уместо полемичких чланака, једноставно, у неколико наставака, објавим барем неколико страна из књиге. Сходно томе ћу у следећих неколико наставака објавити мали део књиге који се односи само на друштвене мреже и деловање на интернету (нешто мање од 10 одсто садржаја књиге). За „одтуцане“, закржљале сорошевске интелектуалце и то је, како рачунам, негде на горњој граници онога што могу да прочитају и осмисле. А за нашу православну читалачку публику – то ће таман бити „предјело“, јер су навикли да читају и дубље и свестраније сагледавају проблеме. Слободан Стојичевић је аутор књига „Мрежни рат против Срба“ и „Хибридни рат против Српске православне цркве“. Ексклузивно за Нови Стандард. Насловна фотографија: spc.rs Извор Нови Стандард
  9. @Марек Баш тако... додао бих да је све битно и да мало има оних који испуне све ове захтеве. Лично пратим 5,6 подкаста... Који је био твој?
  10. Владика Фотије је један од ретких који је било шта о овоме рекао. Наравно, никога није таргетирао, и ако сви знамо о чему је реч. Оно што сам организујући емисију Живе Речи видео јесте да је невероватно велики број људи у Србији итекако подложно овим синкрентистичким погледима на веру. Нажалост, много оних који себе сматрају образованим, школованим, су у овоме. Верујем да је владика Фотије и такве имао на уму.
  11. Студенички храм као лична историја сваког православног верника, буди осећај у нама. Својом историјом настајања, без речи оставља фреска Христовог Распећа. Дајући нам, сваког пута изнова суштину постојања. Сем самог Распећа, фреска са собом носи и све јеванђељске детаље који симболички и потпуно испуњавају суштину Христове смрти, иако га често сматрамо умрлим. Смрт Господња, испуњава евхаристијски смисао животом у нама, јер је Његова крв темељ цркве у нама и залог нашег спасења. Колико смо пута стајали пред сликом Распећа и присећали се описа Христовог страдања? Стајали пред њом потпуно очарани оним што видимо, а да део иконе не прочитамо у једном дану. Парадокс је колико нам је мало потребно да будемо са Њим. Да будемо неми посматрачи Распећа, да осетимо живу сузу Пресвете Богородице и радосно миро Господњег Васкрсења. А колико смо само Литургију узимали површно? Колико нам је тешко да саслушамо живу реч, а тек да се потрудимо да примимо живо Тело и живу Крв Христову, како би се сјединили у Једно. Јеванђеље нам даје чист и једноставан одговор, који је и сликом приказан у Студеници. Али као што је тадашња смрт Христова саблазнила многе Његове пријатеље, тако уме и нас данас да саблазни, иако сада већ потпуно знамо да је васкрсао. Оно што је њима, а нама поготово недостајало је《зрно горушичино》вере. (Мт. 17,20) Посустајемо на путу сопствености, без имало вере у Христа како онда да створимо храброст за Његов пут, без вере? Христово распеће нам је донело живот и сусрет у заједници са Њим, искључиво кроз веру. Насликана фреска садржи део на ком се јасно види, крв пада на лобању Адамову, поручујући нам да своју палу природу можемо победити. Распеће даје до знања да нас физичка смрт раздваја искључиво од пролазних ствари. Дубоким цртама, фреска нам казује жељу Господњу у тренутку распећа, да у Његовом трпљењу нађемо своју снагу. Зашто онда одустајемо од Њега? ,,Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине.“(Радован Биговић) Ако кроз Истину, кроз самог Христа у себи пронађемо љубав, онда можемо покушати да осетимо Његово Распеће у нама и да сопствену смрт победимо управо смрћу кроз Васкрс. Аутор: Марија Веселиновић Распеће Христово у нама - СтуденицаИнфо STUDENICAINFO.RS Студенички храм као лична историја сваког православног верника, буди осећај у нама. Својом историјом настајања, без речи оставља фреска Христовог Распећа. Дајући нам...
  12. Студенички храм као лична историја сваког православног верника, буди осећај у нама. Својом историјом настајања, без речи оставља фреска Христовог Распећа. Дајући нам, сваког пута изнова суштину постојања. Сем самог Распећа, фреска са собом носи и све јеванђељске детаље који симболички и потпуно испуњавају суштину Христове смрти, иако га често сматрамо умрлим. Смрт Господња, испуњава евхаристијски смисао животом у нама, јер је Његова крв темељ цркве у нама и залог нашег спасења. Колико смо пута стајали пред сликом Распећа и присећали се описа Христовог страдања? Стајали пред њом потпуно очарани оним што видимо, а да део иконе не прочитамо у једном дану. Парадокс је колико нам је мало потребно да будемо са Њим. Да будемо неми посматрачи Распећа, да осетимо живу сузу Пресвете Богородице и радосно миро Господњег Васкрсења. А колико смо само Литургију узимали површно? Колико нам је тешко да саслушамо живу реч, а тек да се потрудимо да примимо живо Тело и живу Крв Христову, како би се сјединили у Једно. Јеванђеље нам даје чист и једноставан одговор, који је и сликом приказан у Студеници. Али као што је тадашња смрт Христова саблазнила многе Његове пријатеље, тако уме и нас данас да саблазни, иако сада већ потпуно знамо да је васкрсао. Оно што је њима, а нама поготово недостајало је《зрно горушичино》вере. (Мт. 17,20) Посустајемо на путу сопствености, без имало вере у Христа како онда да створимо храброст за Његов пут, без вере? Христово распеће нам је донело живот и сусрет у заједници са Њим, искључиво кроз веру. Насликана фреска садржи део на ком се јасно види, крв пада на лобању Адамову, поручујући нам да своју палу природу можемо победити. Распеће даје до знања да нас физичка смрт раздваја искључиво од пролазних ствари. Дубоким цртама, фреска нам казује жељу Господњу у тренутку распећа, да у Његовом трпљењу нађемо своју снагу. Зашто онда одустајемо од Њега? ,,Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине.“(Радован Биговић) Ако кроз Истину, кроз самог Христа у себи пронађемо љубав, онда можемо покушати да осетимо Његово Распеће у нама и да сопствену смрт победимо управо смрћу кроз Васкрс. Аутор: Марија Веселиновић Распеће Христово у нама - СтуденицаИнфо STUDENICAINFO.RS Студенички храм као лична историја сваког православног верника, буди осећај у нама. Својом историјом настајања, без речи оставља фреска Христовог Распећа. Дајући нам... View full Странице
  13. Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца. До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима. Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас. Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака. Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога...
  14. Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца. До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима. Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас. Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака. Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога... View full Странице
×
×
  • Креирај ново...