Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Никола Попмихајлов

Члан
  • Број садржаја

    94
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Никола Попмихајлов

  • Ранг
    Ту је, мало гледа-мало пише
  • Рођендан 07/07/1968

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Београд

Contact Methods

  • Skype
    popmihajlov

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Задовољство нам је да вас обавестимо да је Српски византијски хор Мојсије Петровић, из Београда, објавио аудио цд Дванаест дана Божића. Диск садржи сплет богослужбених и народних коледарских (сезонских) песама карактеристичних за период од Рождества до Богојављања. Промотивни концерт у Вазнесењској цркви одржан је јуче, 4. јануара. Следећи промотивни наступ биће одржан у парохијском дому цркве св. Саве на Врачару, у суботу 10. јануара, с почетком у 19.00, а потом и у осталим храмовима наше Цркве.
  2. Псалто појачка школа Мојсије Петровић позива заинтересоване за учење византијске музике да се пријаве до 14. јуна 2014. Више на http://www.mojsijepetrovic.com/o-nama/skola/upis/
  3. Нерзуле, Мислим да је позната ствар, да међу грчким појцима влада нека врста неспоразума око употребе различитих стилова у појању. Током векова, цариградски појци су изградили свој карактеристични стил, док су светогорци задржали свој. Од краја 19. века, појање се учи и на конзерваторијумима, што је изнедрило један, нимало традиционалан, доживљај појања. У жељи да се супротставе поједностављивању црквене музике, поједина велика појачка имена, певају стилом који се везује за име великог грчког музиколога Симона Караса. Међутим, сваки од ових стилова, развијао се код Грка постепено, током дужег временског периода, на онај начин на који је код нас еволуирао карловачки стил појања. Када су Срби, крајем двадесетог века, поново почели да изучавају музику из које су се развили напеви свих православних народа, определили су се за учење оног стила који је најчешће могао да се чује на аудио записима. Понекад Грци, који немају отворен приступ према стиловима других појаца, замерају Србима што углавном певају Карасовим стилом. Али када чују појање покојног оца Пајсија или његових ученика (братије у Сукову и сестара у манастиру св. Стефана), нема Грка који није рекао да је у питању прави светогорски стил. Што се тиче питања о томе да ли су Грци, сами по себи, бољи од Срба, одговор знаш и сам. Ништа не може бити "само по себи" осим милости Божије. Све остало се задобија великим, великим трудом.
  4. Нема на чему! Ту сам за сва питања. Песме су груписане по гласовима, зато што је то подела која омогућује систематично учење. Већина сталних песама на литургији пева се у Другом гласу. Неке песме се, с друге стране, увек певају у владајућем гласу, дакле, мењају се сваке недеље. У сваком случају, трудио сам се да у једној књизи дам све песме које се певају на простој, недељној литургији.
  5. Распрострањеност српских неумских рукописа. Особености старог српског појања у односу на појање савременика Византинаца. Распрострањеност српских неумских рукописа За народ који живи на просторима бурним попут балканских, који није имао историјску срећу да испуни своје архиве и библиотеке мноштвом писаних споменика, сваки документ представља извор од непроцењиве важности. На основу једног Закона о рупама, с почетка 15. века, историчари црпе сазнања, не само о економији, већ и о свакодневном животу у Србији тог времена. Исто тако, на основу малог броја музичких записа који се повезују са само четворицом српских композитора (Кир Стефан Србин, Јоаким доместик, Никола Србин, Исаија Србин), упознајемо се са музичком културом њиховог времена. Географска распрострањеност, од Атине и Свете Горе, до Румуније, Украјине, и Немачке, сведоче о појачкој култури и ауторима које је вредело преписивати и чувати. Укупни број неумских рукописа не прелази број од 200 за период од 14 до 19. века. Највећи број је сачуван у хиландарској библиотеци, од чега је највише рукописа из 19 века. Када је средином 18. в., после гашења Пећке патријаршије број српских монаха у манастиру Хиландару опао до критичног нивоа и када је постојала реална могућност да патријарх доведе ново братство чиме би вероватно била прекинута служба на словенском језику, као што се то десило грузинском манастиру Ивирону, у помоћ српској браћи притекли су бугарски монаси који су у наредних век и по дали велики допринос очувању самог манастира, богослужења на црквенословенском језику, а самим тим и служби српским светитељима. Управо из овог периода потиче највећи број рукописа, који представљају углавном препеве грчких или старијих словенских рукописа. Осим тога, песме српских композитора се, као што је већ речено, налазе смештене у већем броју музичких зборника заједно са композицијама највећих византијских и других страних аутора. Особености старог српског појања у односу на појање савременика Византинаца Иако су српски музиколози дали знатан допринос изучавању средњовековног музичког наслеђа, дела српских средњовековних композитора била су предмет истраживања и светских музиколога. Будући да су њихове композиције сачуване у рукописима на тако широком простору и на тај начин стекла интернационални карактер, морала су бити упоређивана са делима представника осталих православних народа. Без изузетка, Стефан, Јоаким, Никола, Исаија и многи њихови настављачи, упоредо пишу песме на грчком и на словенском језику. Често је изнад главног текста на једном језику дописан други. У словенским композицијама алилуја је записана мешавином грчких слова и ћирилице, а неретко су наслов и записи на једном а сам текст композиције на другом језику. У неким случајевима текст је написан на грчком, ћирилицом, а у једном случају написан је словенски текст грчким словима. Композиције првих српских аутора одају снажан утицај грчке музичке праксе. Потпуно присвајање византијског музичког апарата и литургијске праксе указује на зависност која се може упоредити само са каснијим остварењима молдавских композитора. По питању самих мелодија не може се уочити никакво одступање од византијских стандарда по питању организације мелодијских фраза и примене хирономијских знакова. Једина карактеристика по којој се старо српско појање разликује од византијског је употреба црквенословенског језика. За ухо нашег времена овакав став звучи прилично неафирмативно. Међутим, пре 600 и више година, културни идеал није био усмерен ка афирмацији локалне индивидуалности. У то време, није било народа у Европи који није тежио, у мањој или већој мери, да усвоји културне обрасце из Града. Што је географска удаљеност од Василисе била мања, то је жеља за асимилацијом била већа. У том светлу, средњовековни српски композитори могли су се похвалити да стварају музичка дела универзалне, а не локалне музичке вредности. Првобитни литургијски језик био је српскословенски, односно српска редакција старословенског језика, којом су писане најстарије српске композиције. Њега је у XVIII веку заменило руско-црквенословенски језик, који је данас заједнички свим словенским народима који служе по источном обреду (православни и грко-католици). Литература: Stefanovic, D., The Works of Stefan the Serb in Byzantine Music Manuscripts of the XV-th and XVI-th Centuries, Muzikološki zbornik XIV, Ljubljana 1978. Јаковљевић, А., Српска црквена музика у рукописним и штампаним књигама XVIII века. Petrovic, D., A Survey of Chant Books Preserved in Serbian Libraries and Monastery Collections, Acta Musicae Byzantinae, vol. VI, 2003.
  6. Иване ПТ Ако пажљиво прегледаш Водич за појце, видећеш да садржи све литургијске песме. Ту је и прва и друга Слава; ту су васкрсна блажена. Наћи ћеш и Придите, Свјати Боже, Јелици (ако треба); имаш Алилују, Канон евхаристије и Достојно, као и све песме до краја. У додатку се налазе Херувимска песма и Причастен, али њих нисам снимио. За њих је потребно више труда, а ко не жели да се потруди, признаћеш, не мора ни да их пева. Сигуран сам да ћеш пронаћи све што тражиш. Желим ти пуно успеха
  7. Помаже Бог,ја имам блог и занима ме Ваше мишљење о Патријарху Павлу које бих окачио на блог,ево вам линк:postujboga.blogspot.com XBAЛА

  8. Писана сведочанства о појању. Први српски композитори. Време избеглиштва. Појачке школе у 18 и 19 веку. Писана сведочанства о појању У недостатку музичких рукописа, приликом проучавања почетака српског појања упућени смо на различите изворе другог реда: а) историјске документе - житија светаца, хронике и путописе. б) сачуване литургијске рукописе без музичких знакова. У житијима св. Симеона и св. Саве често се спомињу: црквено појање, духовне и „обичне“ песме, славословља, појање на бденију. Податак да је приликом оснивања манастира Хиландара, 1198 године, формално прихваћен типик о службама и појању научен у манастиру Ватопеду, наводи на закључак да су Хиландарци преузели грчку праксу. Литургијске песме забележене у рукописима без нотације „кројене“ су, тј. преношене усменим путем. Иако немамо нотне записе који би пратили најстарију српску богослужбену поезију, можемо поуздано тврдити да су се дела српских песника првенствено појала на служби. Један од најстаријих српских богослужбених рукописа из прве половине 13. века, чува се у манастиру Зографу. Важан је за изучавање најстаријих химногравских састава насталих у словенској средини. На састављање српских служби током 13 и 14 века пресудну улогу имали су византијски поетски узори. Службе су писали многи анонимни химнографи, а од познатих аутора, били су то св. Сава, Теодосије, монах Никодим и многи други све до Константина филозофа и монаха Генадија у 15. веку. Први српски композитори Први, историји познат, српски композитор Кир Стефан Србин, појављује се крајем XIV, почетком XV века. Неки аутори сматрају да је живео у периоду између 1360—1430, међу грчким монасима у неком од манастира на Атосу, можда у Хиландару. Песме Стефана Србина забележене су касновизантијском неумском нотацијом. Његова најзначајнија и најдужа песма је „Ниња сили небесније с нами невидимо служет“. У то време, у Србији су деловали и други српски и византијски музичари. Дела јеромонаха Исаије Србина и Николе Србина налазимо у зборнику с краја XV века за који претпостављамо да потиче из манастира Матејче у Скопској Црној гори. Неколико византијских аутора били су на известан начин повезани са Србијом. To су Јован и Јоаким монах — обојица из Харсијанитског манастира у Цариграду, Мануил Раул и Мануил Хрисафис. Тако се слика о литургијском музичком животу у средњовековној Србији постепено употпуњује сабирањем низа песама српских и византијских музичара који су бележили своја творенија неумским писмом. Ови музички записи сведоче о монасима — уметницима који cy y тешким временима турског продирања на Балкан својим делима допринели обогаћењу литургијског и духовног живота у манастирима. Шире посматрано, те древне мелодије својом лепотом и снагом представљају сведочанства наше старе музике и културе. Монах Исаија Србин оставио је следећи запис који указује на тешка времена с краја XV века, после пропасти православних балканских држава: ... Твореніе іеромонаха Исаіе, послѣдняго мниха въсечьстнааго монастыра прѣсветые Богородице иже вь подкрылы чрьмные горы... Време избеглиштва Од времена турских освајања, центри српске културе селе се на Свету гору Атонску, на север у Мађарску, а делимично и у румунске земље, Влашку и Молдавију. За праћење континуитета историјског развоја црквене музике интересантни су нам Влашки и Молдавски манастири као чувари и настављачи претходних девастираних култура. Велики музиколог Димитрије Кономос сматра да су молдавски композитори 16. века настављачи византијске и српске средњовековне традиције. По његовом мишљењу музичка култура молдавских манастира нема само локалну и националну вредност, већ има универзални карактер. Композиције румунских аутора 16 - 17 века, морале би бити од интереса и српским музиколозима, с обзиром на српску традицију билингвалног певања (словенски и грчки) на коју су се, барем делимично ослањали и молдавски композитори. Истовремено морамо имати у виду релативну популарност композиција кир Стефана Србина и Јоакима доместика, као и на улогу коју су молдавски манастири имали у ширењу јужнословенских напева (бугарског и српског) на територије Украјине, Белорусије и Русије. У свом делу „Церковное пение в России", Димитрије Васиљевич Разумовски помиње да су појци-дијаци из Лавова и Премишља средином 16 в. слати у Молдавију да науче српско и грчко појање. Појава појединих песама српског напева у руској појачкој традицији указује нам на крајње домете појачке праксе средњовековне Рашке. Сачуване су свега три песме, Кондак Возбраној војеводе, киноник - Хвалите Господа с небес, и Херувимска песма. Све три композиције показују веома велику сличност са мелодијама много познатијег, млађег, бугарског распева. Иако су ове мелодије сербског распева записане на начин који указује на адаптацију руском музичком искуству, мелизматичност песама неодољиво подсећа на византијску праксу. Појачке школе у 18 и 19 веку Почетак XVIII века представља епоху музичке ренесансе. У Београду је 1717 године основана псалто-спевичка школа у којој су појање предавали светогорски монаси. Овим речима митрополит Мојсије оцењује рад Грчке школе у Београду: „...И за греческȣю школȣ, єгоже ми ѿ неколикихъ лѣтъ єлико мощно предснабдѣни были, зде ва Белиграде, изь коєй аще не филозофскоє ученїє постигли, то церковноє єже наипаче намь подобаєть имати и нȣждествȣєть, єлико и самимь ѩзикомь нашимь, понеже не точїю ва ученїє всакомь потребань намь єстъ православнимь ѩзикь тои, но излишже ва нашеи светои церкви, како ва чатенїи, тако и ва петїю и ва всакихь разȣмении церковнихь ...“ О њеном значају, Јован Рајић, отац српске модерне историографије каже: „…той благоразȣмный мужъ привѣлъ из' Свѧтыѧ Горы іеромонаха Анатоліѧ искуснагѡ ѱалта. И оустроивъ въ Белградѣ греческȣю школу, из' неѧже по времени взималъ доброгласныѧ юноши, ихже оный ѱалть по греческой ѱалмодіи, ѡбȣчилъ пѣти, числомъ довольныхъ, чимъ изрѧднѡ оувеселѧше церковъ …“ Сачуван нам је и уговор који је Анатолије саставио са митрополитом Београдским. По том уговору имао је Анатолије своје ученике: „…не токмо оучити пѣти по ѱалтикіи, но и сачинѧти, и писати да могȣтъ, и ѿ васегѡ сердца цѣлое майстерство свое ѿкрити и ничтѡ оутаити (…) и не ѿстȣпити, нити ѿ нихъ ѿити (…) дондеже произвѣсти оученики бȣдетъ въ савершеніе цѣлое…“ Школа у Београду није била једина. Сличне су отваране у многим другим местима. Од даскала који су држали појачке школе у Бачкој издваја се монах Ананије из манастира Лавре, док су у појачким школама у Бановцима и Мишковцима многи фрушкогорски калуђери су научили појање. Међу њима је најзначајнији архимандрит Димитрије Крстић (1757 — 1836), први учитељ појања у Каровачкој богословији, који је извршио редакцију греческог напева, касније названог „Карловачки“. Почетком 19. в. Будимски епископ Дионисије Поповић основао је богословију у којој је сам, као добар појац, предавао музику из старих црквених нота. Будући да је богословија основана 1819. године, закључујемо да је појање изучавано по касновизантијској а не по Хрисантовој нотацији. О томе нам сведочи и пет сачуваних музичких зборника у музеју СПЦ у Сентандреји, писаних старом нотацијом. Литература: Стефановић, Д., Стара српска музика, Београд 1973. Николић, А., Биографија верно својом руком написана, Београд 2002. Петровић, Д., Осмогласник у музичкој традицији Јужних Словена, Београд 1982. Поповић, Д. Ј., Срби у Војводини 2, Нови Сад 1990. Св. Сава, Сабрана дела, Београд 1998. Рахманова, М., Афонская экспедиция Степана Смоленского, Зборник матице српске 36, Нови Сад 2007. Разумовский, Д.В., Церковное пѣніе въ Россіи, Москва, 1867. Попмихајлов, Н., Старо српско црквено појање, Београд 2011.
  9. Исон је древна пратња једногласних мелодија. Има музиколога који се држе строгог приступа по питању историје исонске пратње у појању и сматрају да се о исону може говорити тек од времена позног средњег века, односно, од првих недвосмислених помена ове помоћне мелодијске линије, под тим називом. Међутим, с друге стране се налазе истраживачи усменог предања и начина његовог преношења, који сматрају да је овакав, позитивистички приступ карактеристичан више за науку 19 века, него за савремену епоху. Чињеница је да се исон, као помоћна мелодијска линија, не записује у неумским рукописима и штампаним књигама све до наших времена. Интересантно је приметити да чак ни тројица учитеља, Хрисант, Хурмузије и Григорије, нису сматрали да је потребно забележити исонску пратњу, иако је њихова реформистичка делатност имала за циљ да отклони недоречености старог нотног правописа. Сам назив исон подразумева, како му и име каже, раван тон као мелодијску пратњу. Она се обично налази на тонском центру напева. Међутим, будући да се теоретичари нису трудили да га прецизније дефинишу, у различитим срединама развила се различита пракса. Под утицајем европског музичког образовања, појци могу да доживе исон као хармонију па, самим тим, и да примењују правила хармоније у појању. Наше народно црквено појање дели овакав однос према пратећој мелодији са појањем Грка, Бугара и Румуна. У Мокрањчевом предговору Осмогласнику можемо прочитати да су се мелодије појединих гласова певале у терци и то је све. Подаци о мелодијској пратњи су веома оскудни. Међутим, Мокрањчево схватање тоналитета појединих напева, утицало је и на праксу држања исона, која је и у нашем појању постојала, упркос недостатку записа па чак и помињања. Као пример можемо навести пратњу Првог тропарског гласа. До пре две деценије било је уобичајено да се Први глас посматра као дурски, те се пратио на тону који је испод финалиса, док се у самој каденци пратња спуштала за кварту ниже. Данас, нормалније звучи да се исон држи на финалису, а самим тим, мелодије првог гласа попримају нови карактер, много сличнији ономе што чујемо у појању других православних народа са којима делимо простор и културу. Начин на који ми у СВХ Мојсије Петровић држимо исон, можда не личи на праксу већине појаца у Грчкој и Румунији (U grckoj a pogotovo u rumunskoj tradiciji,u zavisnosti od himni,ison se stalno menja,tj.ide gore/dole), из простог разлога што је њихов приступ пратњи у појању ближи народном усменом предању него исону какав се очекује од дводимензионалне, модалне музике, какво је наше појање.
  10. Свети Јован Дамаскин, за кога предање каже да је уобличио систем од осам црквених гласова, рекао је да шести глас има двоструку лепоту. Не само да је овај глас један од најлепших гласова осмогласја, него се он састоји од два напева који се између себе поприлично разликују. Шести глас, или други глас из подгрупе изведених, искарњих гласова, одликује се достојанством, али и укусом слатке наде на спасење. Његов звук је званичан или како теолози кажу мистагошки. Он код слушалаца открива осећај љубави али и љубавне чежње за Богом. Попут лидијског модуса, мелодије шестог гласа имају својство да умирују и смекшавају несмирена срца, а бодре ум. Карактер главног напева гласа углавном се поистовећује са тугом. Његове мелодије нагињу страдању, молитвености и жалости. С друге стране, извесне мелодије које више личе на песме другог гласа, имају и сличан карактер. Оне су веома лепе и пријатне, а због њиховог помало веселог карактера у стиховима су опеване као скакутаве. Ови стихови су забележени у октоиху: Шести си појац, ал' стојиш пред свима По реду други од напева других Ти сладост носиш, двоструког састава Јер, међу другима, понављаш Други И тако медног, скакутавог, слатког, Ко да не воли, Искарњег Другог?
  11. Почетак развоја црквене музике. Питагорејска темперација. Музика као богослужење. Икона небеске литургије. Појање као откровење. Почетци појања на словенском језику. Рад Солунске браће. Националне редакције словенског језика и изгубљена метрика. Твореније монаха Јефрема. Почетак развоја црквене музике Када говоримо о почецима развоја црквене музике, њене корене најпре ћемо потражити у књигама Светог писма. У Новом завету је могуће пронаћи сведочанства о улози коју је појање имало у првобитном хришћанском обреду. Христос је певао на првој Евхаристији (Мат. 26,30): — И отпојавши изиђоше на гору Елеонску. У Делима апостолским записано је да су, у тамници, Павле и Сила појали молитве: — А у поноћ Павле и Сила молећи се појаху Богу. Апостол Павле препоручује верницима да се појањем подвизавају (Кол. 3.16) — Учећи и саветујући сами себе са псалмима и појањем и песмама духовним. и (Еф 5.19) — Говорећи међу собом у псалмима и појању и песмама духовним, певајући и припевајући у срцима вашим Господу. Родоначелник византијске музикологије у западној Европи, Егон Велес сматра да ове три врсте песама: псалми, химне и духовне песме, нису синоними, већ напротив, сведочанство постојања већег броја различитих форми певаних молитава. По Велесу, Псалми су наставак старозаветне праксе; химне представљају нову, хришћанску поезију, а песме духовне су универзалне молитве којима се хвали Бог (Алилује итд). Питагорејска темперација Као што видимо, црквена музика има своје корене у старозаветној јеврејској молитвеној пракси, али је са друге стране хришћанска песма нашла своје теоријско утемељење у грчкој музичкој теорији, што је сасвим у складу са доминацијом хеленске културе и језика на подручју источног Медитерана. По традицији, утемељивачем грчке музике, која је претходила црквеном појању, сматра се Питагора. Он је први повезао музику и математику, био је зачетник акустичких истраживања, а по традицији је саздао модусе, прописао односе међу њима и сваком модусу доделио прикладни карактер (етос). На тај начин, Питагора је створио систем који лежи у основи Октоиха (Осмогласника), као темеља византијске теорије музике. Ови модуси су организовани у три тонска рода која носе иста имена у старогрчком и византијском музичком систему. То су енхармонски, дијатонски и хроматски. Традиционално схватање Питагориних акустичких истраживања представља једну од најважнијих разлика између античке питагорејске, а потом и византијске, у поређењу са западном темперацијом. Византијски систем подразумева употребу интервала који се најједноставније могу назвати „четвртстепенима“. Концепт четвртстепена, иако различит од византијског, у западноевропску музику уведен је тек у 20. веку, захваљујући чешком композитору Алојзу Хаби и Прашкој школи. Музика као богослужење На самом почетку Символа вере каже се: — Верујем у једнога Бога, Оца сведржитеља, творца неба и земље... Бог је назван творцем, што је тачно. Међутим, у грчком оригиналу реч творац - ποιτης, уједно означава и творца, али и поету. Тако је за сваког Грка, Бог уједно песник неба и земље. По начину на који је молитва описана у књигама Светог писма, јасно се види да је песма начин комуникације између Бога и његове творевине. Ако бисмо сажели цело Свето писмо у играну драмску форму, добили бисмо мјузикл. Већ у другом чину (Ис 15.1) Мојсеј и синови Израиљеви поју песму Господу овим речима: — Певајмо Господу, јер се славно прослави. Богу су певали Израиљ и Маријам, хорови Јевреја и свештеника, певали су Девора и Варак, Давид, Асаф, Јудита па чак и ратнички Макавеји. Кроз целу историју спасења, појање је било синоним за молитву. У Новом завету, прва одслужена Литургија названа је „појање хвале“. Велики литургичар нашег времена о. Александар Шмеман, рекао је да појање није само део богослужења. Оно није чак ни најважнији део службе. Појање је служба. Слика небеске литургије Без обзира на историјске, музиколошке и културолошке услове развоја богослужбеног репертоара, православни хришћани сматрају своје песме богооткривеним. Овај концепт је развијен подједнако и у музици као и у иконопису. Практично, за црквеног музичара, процес компоновања састојао се од склапања кратких, богооткривених мелодијских формула, комбинујући их у зависности од текста песме. Ове формуле су настале као резултат непрекинутог усменог преношења, које су временом попримиле облик непроменљивих образаца. На тај начин, ми људи, као круна стварања подражавамо небеску песму (литургију) којом анђели славе Бога. Мотив јединства песме земаљске цркве са песмом на небесима, тема је дела многих светих отаца. Св Јован Златоусти каже: „Горе (Бога) прославља анђеоска војска, а доле људи који врше службу у црквама и тиме опонашају исто то славословље. Горе, серафими поју трисвету песму, а доле мноштво људи узноси исту ту (химну). Настаје заједнички празник за небеске и земаљске житељ; једна заједница, једна радост, једна угодна служба.“ Појање као откровење Византијска мистичка мисао развила је идеју о небеском пореклу појања. Св. Дионисије Ареопагит сматра да је дужност композитора да уподоби своје стваралаштво овом анђеоском прототипу. У складу са духовним животом који води, композитор добија инспирацију (надахнуће) одозго. Песме су му напросто откривене и он их само преноси Цркви. Ово објашњава због чега су имена композитора углавном остајала анонимна. Зар није управо ово у основи приче која прати настанак Божићног кондака? Према житију, Роману Мелоду, познатом песнику и химнографу, Богородица је предала комад хартије и наредила му да га поједе. Било је то на навечерје Рождества. Сутрадан је Роман смело увео у богослужење песму која је преживела 15 векова, неколико јереси и раскола, најезду иноверних, а опет остала зачуђујуће јединствена у разним културама. Рад Солунске браће Историја словенске црквене поезије почиње 863. моравском мисијом Константина, св. Ћирила и његовог брата Методија. Из Ћириловог словенског житија сазнајемо да је међу главним предметима Константиновог високошколског образовања била реторика, музика и читање Хомера. Такође знамо да је Константин Филозоф лично познавао најчувеније византијске писце црквених песама свог доба. Различити извори наводе да је још пре словенске мисије састављао грчке црквене песме.Захваљујући поменутом житију, једна од њих је сачувана у словенском преводу - Похвала Григорију Назијанском. Крај IX века, када је почело покрштавање Словена, представља и почетак појања на црквенословенском језику. Како текстови и музика у византијском богослужењу чине недељиву целину, поједини музиколози сматрају могућим да су Солунска браћа могла упознати Словене и са византијском нотацијом која се већ развила најкасније до половине истог столећа. Почеци појања на словенском језику Научници, попут Милоша Велимировића и Романа Јакобсона сматрају да су први преводи богослужбених песама са грчког на словенски језик углавном, мада не увек и безусловно, задржали поетски метар, карактеристичан за грчки оригинал. Јакобсон сматра да су св. браћа заправо препевавали богослужбене текстове, а не просто преводили. Ирмос четврте песме канона Рождества може послужити Као пример овог принципа: ЖЬЗЛЪ ИЗ' КОРЕНЕ ІЕССЕОВА / 11 И ЦВѢТЪ ОТЪ НѤГО ХРІСТЕ ОТЪ ДѢВЫ ПРОЗѦБЛЪ ѤСИ / 18 ИЗ' ГОРЫ ХВАЛЬНЫѨ / ПРѢСѢНЬНЫѨ ЧАСТЫ / 7+7 ПРІИДЕ ВЪПЛЪЩЬ СѦ / ОТЪ БЕЗ'МОУЖНЫѨ / 7+7 БЕСПЛЪТНЫ И БОГЪ / СЛАВА СИЛЕ ТВОѤИ / 7+7 Ράβδος ἐκ τῆς ρίζης Ἰεσσαί, 9 καὶ ἄνθος ἐξ ἀυτῆς Χριστέ, ἐκ τῆς Παρθένου ἀνεβλάστησας 18 ἐξ ὄρους ὁ αἰνετὸς κατασκίου δασέος 7+7 ἦλθες σακρωθεὶς ἐξ ἀπειράνδρου 5+5 ὁ ἄϋλος καὶ Θεός. Δόξα τῇ δυνάμει σου 7+7 (Κύριε) Као извор за своје језичке анализе, Јакобсон је користио богослужбене књиге из XII и XIII века. Према његовом мишљењу, црквене песме у овим књигама преведене су знатно раније, што се види по мноштву сачуваних архаичних, старословенских облика.[/color] Националне редакције словенског језика и изгубљена метрика Будући да је у време настајања првог словенског књижевног језика, а касније још и више, словенски језички простор био дијалекатски издиференциран, у старословенски језик су постепено све више улазиле неке особине месних народних говора, тако да се књижевни језик постепено мења у фонетском, лексичком и морфолошком погледу. Те промене чине да се од XI века формира више редакција црквенословенског језика: српска, бугарска, руска, хрватска глагољска, чешка и румунска. Свака од ових словенских редакција имала је своје особености у изговору појединих гласова што је довело до промене броја слогова у речима у односу на старословенски језик. Узмимо за пример именицу Богъ, која је у старословенском била двосложна Бо-гъ. Због губљења полугласника, у каснијим редакцијама постала је једносложна Бог(ъ). Увођење особености локалних говора, трагање за прецизнијим преводима довело је до замене појединих речи синонимима, те је од поменутог ирмоса постепено настала данашња верзија текста: Формирање нових књижевних стандарда завршено је до XII столећа. Овај процес је донео велике измене у метрици већ написаних црквених песама, али није избрисао осећај за неопходност одржавања везе између текста и мелодије. Појци су се довијали на разне начине па чак и вештачком вокализацијом полугласника.[/color] Твореније монаха Јефрема У другој половини XIV века, у ауторским делима монаха Јефрема видимо настојање да се нова црквена поезија пише по обрасцу који су из грчког језика пренела св. браћа. Монах Јефрем, живео је на Светој Гори у Хиландару после 1355. Из Св. Горе, преко Бугарске дошао је у Србију. Примио га је патријарх Јоаникије као чувеног подвижника. Он се настанио најпре у испосницу код Дечана, а потом 1356 у капели код Пећи. То је било средиште црквеног живота у Србији. На пећком сабору 1375. изабран је за српског патријарха. Јефрем је као истакнути исихаста измирио Српску цркву са Цариградском. Повукао се 1379, а поново је изабран после Косовске битке. Умро је 1400. Своје каноне и стихире могао је да напише током свог боравка у капели код Пећи. Хиландарски рукопис је сигурно најстарији препис. Канон молебни Цару небесном за српског цара писан је у четвртом гласу. Његово порекло датира по свој прилици у време цара Уроша. Ирмос прве песме је Отвьрзу уста моја, а сваки од тропара садржи истоветни број слогова у свакој колони. Изузетак чини последњи стих трећег тропара (и цар наш на тјех), којем недостају два слога. Ако се стиху дода царево име, број слогова је идентичан ирмосу. Литература: Schmemann, A., Introduction to Liturgical Theology, St. Vladimir's Seminary Press, Crestwood, 1986. Герцман, Е. В, Византийское музыкознание, Санкт–Петербург, 1988. Wellesz, E., A History of Byzantine Music and Hymnography, Oxford 1961. Jakobson, R., Slovanské ohlasy byzantské poezie, Cyrilo-Metodějské studie, Praha 1996, 87-105. Оболенски, Д., Византијски комонвелт, Београд 1991. Богдановић, Д., Песничка творенија монаха Јефрема, Хиландарски зборник 4, Београд 1978, стр. 109
  12. Јакове, Драго ми је да ти је Водич за појце користио. Маргазиотисове вежбе су такође веома добре, али ако си већ једном научио нотацију, слободно певај "праве" песме. На крају крајева и азбуку си само једном учио, а потом си прешао на различите текстове и увежбавао течно читање. Уколико си прешао све нотне примере из Водича, можеш прећи на кратки анастасиматарион. Можеш ме питати све што те занима.
  13. Ти глас си туге, и веље штедроте Но често играш, у доброме ритму Музички зналац, што уметност позна, Зна да к'о искра међ' искарњим блисташ? По реду пети, но изнад си свију А име ти је Искарњи Први. Гласови од првог до четвртог воде порекло од четири античка модуса, Дорског, Лидијског, Фригијског и Миксолидијског. Они се стога називају изворним или аутентичнима гласовима. Ипак, ова четири гласа чине само половину православног осмогласника. Преостала четири гласа настала су као својеврсне копије, односно плагијати изворних гласова. Гласови од петог до осмог се зато називају изведеним односно палгалним, а у словенској традицији до 18. века називали су се искарњим гласовима. По овој класификацији ови гласови се називају: Искарњи првом, Искарњи другом, Тежак и Искарњи четвртом. Пети глас се сматра тужним гласом. Али та туга није неутешна. Он у души буди осећај радосне туге и преданости Богу. Слушајући мелодије овог гласа ми се лично обнављамо и доживљавамо лично мало васкрсење. Због тога не само тропар Пасхе „Христос васкрсе“, већ такоће и велики део службе Васкрса пева се у петом гласу. На тај начин се нагласшава прелазак са Крста у Васкрсење, из туге у радост. Карактер овог гласа варира у зависности од појединачног напева. Штавише, понекад је његов карактер заиста празничан и радостан, а други пут изражава страдање и жалост.
×
×
  • Create New...