Jump to content

Дијана.

Члан
  • Број садржаја

    6797
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    7

Репутација активности

  1. Волим
    Дијана. got a reaction from Светислав Павловић for a Странице, Смјештање иконе Филермосе у Цетињску пећину брука је за Црну Гору, али и цијело хришћанство   
    Митрополија црногорско-приморска: Смјештање иконе Филермосе у Цетињску пећину брука је за Црну Гору, али и цијело хришћанство
    9. септембра 2016. - 3:43
    Након експерата који су из културолошко-симболичких, али и безбједносних разлога идеју премјештања иконе Богородице Филермосе у Цетињску пећину оцијенили веома лошом, Митрополија црногорско-приморска поновила је да ни због вјерско-религијских увјерења икони не може пећина бити дом.
    Како су казали порталу Антена М, апсолутно је неприхватљиво да се предмет такве природе и старине измјешта у простор који нема везе са вјером, култом и културом.
    „То одражава несхватање истинског значаја саме иконе и представља њено обесмишљавање и скрнављење најружније врсте“, кажу из Митрополије.
    Прецизирали су да је икона слика која вјерника молитвено води до онога чији лик представља. Стога је њена умјетничка димензија важна, али је овакав однос према њој, кажу, лишава и тога.
    Подсјетимо, заговорници идеје премјештања као главни мотив наводе развој вјерског туризма у пријестоници и како је најављено из Општине Цетиње, тај пројекат ће брзо почети.
    Црква ипак, озбиљно сумња да је такво што могуће, како кажу, „заточењем иконе у пећину“.
    „Ти милиони еура који су превиђени за адаптацију Цетињске пећине не би се вратили ни за стотину година, док би идолопоклонички примитивизам смјештања иконе у кромањонску пећину остао неизбрисива мрља на духовном и културном образу краљевског града, којем је Богородица од оснивања била заштитница и покровитељка, а не крава музара, предмет трговине и идолопоклонства“, кажу за наш портал.
    „Не само што премјештање иконе у пећину не би допринијело развоју туризма, већ би било брука и срамота не само за Цетиње, него за Црну Гору и сву европску хришћанску културу“, подвлаче из Митрополије црногорско-приморске.
    Истичу и да не треба заборавити како је Филермоса доспјела у Владин дом, гдје се тренутно налази.

    „Наиме, икона је државним насиљем послијератне власти одузета из Острога и бесправно се налази под управом Народног музеја. Најприродније би било да се икона врати цркви која је изњедрила“, наводе из Митрополије.
    Митрополију такође брине што се икона раздваја од светиња с којима је прошла дугачак историјски пут, а то су рука Светог Јована Крститеља и честица Часног крста.
    Закључују да је Икони мјесто у храму Божјем, гдје је насликана и гдје је вјековима пребивала.
    „Тамо ће најбоље допринијети свеукупном развоју Цетиња, Црне Горе и свих нас“, поручили су из Митрополије.
    Зерина Ћатовић
    Извор: Портал Аналитика
  2. Волим
    Дијана. got a reaction from Tavita for a Странице, Смјештање иконе Филермосе у Цетињску пећину брука је за Црну Гору, али и цијело хришћанство   
    Митрополија црногорско-приморска: Смјештање иконе Филермосе у Цетињску пећину брука је за Црну Гору, али и цијело хришћанство
    9. септембра 2016. - 3:43
    Након експерата који су из културолошко-симболичких, али и безбједносних разлога идеју премјештања иконе Богородице Филермосе у Цетињску пећину оцијенили веома лошом, Митрополија црногорско-приморска поновила је да ни због вјерско-религијских увјерења икони не може пећина бити дом.
    Како су казали порталу Антена М, апсолутно је неприхватљиво да се предмет такве природе и старине измјешта у простор који нема везе са вјером, култом и културом.
    „То одражава несхватање истинског значаја саме иконе и представља њено обесмишљавање и скрнављење најружније врсте“, кажу из Митрополије.
    Прецизирали су да је икона слика која вјерника молитвено води до онога чији лик представља. Стога је њена умјетничка димензија важна, али је овакав однос према њој, кажу, лишава и тога.
    Подсјетимо, заговорници идеје премјештања као главни мотив наводе развој вјерског туризма у пријестоници и како је најављено из Општине Цетиње, тај пројекат ће брзо почети.
    Црква ипак, озбиљно сумња да је такво што могуће, како кажу, „заточењем иконе у пећину“.
    „Ти милиони еура који су превиђени за адаптацију Цетињске пећине не би се вратили ни за стотину година, док би идолопоклонички примитивизам смјештања иконе у кромањонску пећину остао неизбрисива мрља на духовном и културном образу краљевског града, којем је Богородица од оснивања била заштитница и покровитељка, а не крава музара, предмет трговине и идолопоклонства“, кажу за наш портал.
    „Не само што премјештање иконе у пећину не би допринијело развоју туризма, већ би било брука и срамота не само за Цетиње, него за Црну Гору и сву европску хришћанску културу“, подвлаче из Митрополије црногорско-приморске.
    Истичу и да не треба заборавити како је Филермоса доспјела у Владин дом, гдје се тренутно налази.

    „Наиме, икона је државним насиљем послијератне власти одузета из Острога и бесправно се налази под управом Народног музеја. Најприродније би било да се икона врати цркви која је изњедрила“, наводе из Митрополије.
    Митрополију такође брине што се икона раздваја од светиња с којима је прошла дугачак историјски пут, а то су рука Светог Јована Крститеља и честица Часног крста.
    Закључују да је Икони мјесто у храму Божјем, гдје је насликана и гдје је вјековима пребивала.
    „Тамо ће најбоље допринијети свеукупном развоју Цетиња, Црне Горе и свих нас“, поручили су из Митрополије.
    Зерина Ћатовић
    Извор: Портал Аналитика
  3. Волим
    Дијана. got a reaction from ines for a Странице, Смјештање иконе Филермосе у Цетињску пећину брука је за Црну Гору, али и цијело хришћанство   
    Митрополија црногорско-приморска: Смјештање иконе Филермосе у Цетињску пећину брука је за Црну Гору, али и цијело хришћанство
    9. септембра 2016. - 3:43
    Након експерата који су из културолошко-симболичких, али и безбједносних разлога идеју премјештања иконе Богородице Филермосе у Цетињску пећину оцијенили веома лошом, Митрополија црногорско-приморска поновила је да ни због вјерско-религијских увјерења икони не може пећина бити дом.
    Како су казали порталу Антена М, апсолутно је неприхватљиво да се предмет такве природе и старине измјешта у простор који нема везе са вјером, култом и културом.
    „То одражава несхватање истинског значаја саме иконе и представља њено обесмишљавање и скрнављење најружније врсте“, кажу из Митрополије.
    Прецизирали су да је икона слика која вјерника молитвено води до онога чији лик представља. Стога је њена умјетничка димензија важна, али је овакав однос према њој, кажу, лишава и тога.
    Подсјетимо, заговорници идеје премјештања као главни мотив наводе развој вјерског туризма у пријестоници и како је најављено из Општине Цетиње, тај пројекат ће брзо почети.
    Црква ипак, озбиљно сумња да је такво што могуће, како кажу, „заточењем иконе у пећину“.
    „Ти милиони еура који су превиђени за адаптацију Цетињске пећине не би се вратили ни за стотину година, док би идолопоклонички примитивизам смјештања иконе у кромањонску пећину остао неизбрисива мрља на духовном и културном образу краљевског града, којем је Богородица од оснивања била заштитница и покровитељка, а не крава музара, предмет трговине и идолопоклонства“, кажу за наш портал.
    „Не само што премјештање иконе у пећину не би допринијело развоју туризма, већ би било брука и срамота не само за Цетиње, него за Црну Гору и сву европску хришћанску културу“, подвлаче из Митрополије црногорско-приморске.
    Истичу и да не треба заборавити како је Филермоса доспјела у Владин дом, гдје се тренутно налази.

    „Наиме, икона је државним насиљем послијератне власти одузета из Острога и бесправно се налази под управом Народног музеја. Најприродније би било да се икона врати цркви која је изњедрила“, наводе из Митрополије.
    Митрополију такође брине што се икона раздваја од светиња с којима је прошла дугачак историјски пут, а то су рука Светог Јована Крститеља и честица Часног крста.
    Закључују да је Икони мјесто у храму Божјем, гдје је насликана и гдје је вјековима пребивала.
    „Тамо ће најбоље допринијети свеукупном развоју Цетиња, Црне Горе и свих нас“, поручили су из Митрополије.
    Зерина Ћатовић
    Извор: Портал Аналитика
  4. Волим
    Дијана. got a reaction from АлександраВ for a Странице, Google  Дечане преместио код Лесковца! Реагујте на feedback, google maps   
    Autor: mondo.rs, MONDO/Agencije
    23.07.2016. | 21:02  >  21:16 Манастир Високи Дечани "премештен" је на локацију код Лесковца на Google мапама, а све фотографије су избрисане. 
        Foto: Printscreen/Google mapa 8 A- A A+ Тиме је локација Дечана премештена за више од 200 километара источно од места где се заиста налази.
    То је данас написао на Твитеру Игуман Високих Дечана отац Сава Јањић.
    Наиме, када се у претрази Гоогле мапе укуца "Манастир Високи Дечани", апликација аутоматски упућује на наизглед празну локацију у непосредној близини Лесковца, уместо код Пећи на Косову и Метохији.
     
    Отац Сава упутио је молбу свим људима добре воље да пишу Гооглу (опција феедбацк, Гоогле мапс) и да траже да се манастир Високи Дечани упише на својој оригиналној локацији. "Ово је веома проблематично јер су прва референца за многе посетиоце манастира Гоогле мапе и овом провокацијом се отежава посета овом Унесковом споменику светске културе," стоји на Твитеру.  http://mondo.rs/a923643/Info/Drustvo/Google-maps-Manastir-Visoki-Decani-premesten-kod-Leskovca.html  Веома важно! Требало би реаговати и поделити. Није довољно само да поделите. Требало би по упутству оца Саве послати коментар. За оне који се слабије сналазе на Гугл мапама има доле у коментарима и додатних упутстава. Могли бисмо макар да се ангажујемо у овом виртуелном ратовању за заштиту наших трагова на Косову и Метохији.Evo predlog teksta za upisivanje: The Google maps web location of Orthodox Monastery Visoki Decani (Kosovo) has been removed from Google maps, along with the accompanying photographs of the monastery. A mark of a hotel has been put instead of it. Please, restore the Google maps web location of the monastery, as it is protected by UNESCO as a precious part of the world's wealth of cultural legacy. https://pouke.org/forum/topic/43854-манастир-високи-дечани-скинут-са-гугл-мапа/?do=findComment&comment=1480998    
  5. Волим
    Дијана. got a reaction from "Tamo daleko" for a Странице, Владика Максим: Треба ићи на Сабор на Криту   
    „Порука” нашег сабора осталим црквама, која је читана на завршној седници нашег сабора, ниуколико није подразумевала условљавање Светог и великог сабора нашим захтевима. Mи смо у њој само изнели ставове о неким актуелним питањима и нипошто нисмо имплицирали било шта друго.
    Наиме, у саборском саопштењу је речено да се ради о „начелном ставу по свим кључним питањима о којима ће се расправљати и одлучивати на Великом сабору”. Ваља истаћи, међутим, да одлука о учешћу наше цркве није донета „у начелу”, нити препуштена на додатно разматрање и условљавање ниједној даљој инстанци, па ни Синоду с патријархом на челу.
    Да не помињемо да је целокупна Православна црква деценијама саборно и комисијски радила на припреми овог сабора, те да су предстојатељи коначно у неколико наврата протеклих година потврдили и потписали одлуку о сазивању Светог и великог сабора 2016. године (у Цариграду, односно на Криту).
    Oсим тога, чланови делегација помесних цркава потписали су не само одлуку о сазивању Сабора, већ и сва документа која се имају разматрати, као и правилник о раду Сабора, а тиме и пристали на агенду коју је Сабор зацртао.
    Због тога су непоштени покушаји који се последњих дана намећу да Српска црква после свих својих саборских одлука игнорише не само вољу свог сабора, већ и став њених делегата у припремама великог Сабора коју су и они сами потврдили и својим потписом.
    Према томе, полазимо на овај свети и велики сабор са жељом да он васпостави и зајемчи заједништво међу локалним црквама унутар једне цркве „по васељени” и да тиме улије наду у спасење од смрти. Српска црква не испољава маловерје које се дâ приметити код појединих, који би да унапред одлуче да Свети и велики сабор неће бити онакав каквим су га они замислили.
    http://www.politika.rs/scc/clanak/357025/Vladika-Maksim-Treba-ici-na-Sabor-na-Kritu
     
  6. Волим
    Дијана. got a reaction from Светислав Павловић for a Странице, Владика Максим: Треба ићи на Сабор на Криту   
    „Порука” нашег сабора осталим црквама, која је читана на завршној седници нашег сабора, ниуколико није подразумевала условљавање Светог и великог сабора нашим захтевима. Mи смо у њој само изнели ставове о неким актуелним питањима и нипошто нисмо имплицирали било шта друго.
    Наиме, у саборском саопштењу је речено да се ради о „начелном ставу по свим кључним питањима о којима ће се расправљати и одлучивати на Великом сабору”. Ваља истаћи, међутим, да одлука о учешћу наше цркве није донета „у начелу”, нити препуштена на додатно разматрање и условљавање ниједној даљој инстанци, па ни Синоду с патријархом на челу.
    Да не помињемо да је целокупна Православна црква деценијама саборно и комисијски радила на припреми овог сабора, те да су предстојатељи коначно у неколико наврата протеклих година потврдили и потписали одлуку о сазивању Светог и великог сабора 2016. године (у Цариграду, односно на Криту).
    Oсим тога, чланови делегација помесних цркава потписали су не само одлуку о сазивању Сабора, већ и сва документа која се имају разматрати, као и правилник о раду Сабора, а тиме и пристали на агенду коју је Сабор зацртао.
    Због тога су непоштени покушаји који се последњих дана намећу да Српска црква после свих својих саборских одлука игнорише не само вољу свог сабора, већ и став њених делегата у припремама великог Сабора коју су и они сами потврдили и својим потписом.
    Према томе, полазимо на овај свети и велики сабор са жељом да он васпостави и зајемчи заједништво међу локалним црквама унутар једне цркве „по васељени” и да тиме улије наду у спасење од смрти. Српска црква не испољава маловерје које се дâ приметити код појединих, који би да унапред одлуче да Свети и велики сабор неће бити онакав каквим су га они замислили.
    http://www.politika.rs/scc/clanak/357025/Vladika-Maksim-Treba-ici-na-Sabor-na-Kritu
     
  7. Волим
    Дијана. је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Бављење Исусовом молитвом једна је од најважнијих аскетских традиција Православне Цркве   
    Треба бити веома опрезан са посебним техникама бављења молитвом јер та искуства могу пренети само они који су истински овладали овим духовним умећем и који су задобили делатно смирење. Интензивно бављење Исусовом молитвом у стању гордости или прелести крајње је опасно и може да доведе до веома тешких менталних оболења.
     
    Св. Игњатије Брјанчанинов такође је оставио много дивних записа о молитви, посебно о Исусовој молитви. Истина је да он предлаже да се молитва полако чита и да се највише пажње усмери на везивање ума за речи молитве. Међутим, пракса учесталог понављања речи молитве, посебно краће форме (Господе Исусе Христе помилуј ме)  такође је веома распрострањена. И једна и друга пракса имају за циљ да се успостави контрола над кретањем нашег ума и да се пажња веже за Исусово име. Као аскетска пракса ово није нешто ново јер и у неким нехришћанским системима постоје сличне методе (понављање мантри уз посебну методу дисања и сл). Међутим, за нас хришћане Исусова молитва је неодвојива од контекста евхаристијског живота и почива на принципима хришћанске атропологије и сотириологије, а те традиције су дијаметрално супротне оним далекоисточним.
     
    Духовни учитељи саветују да се у почетку практикује (полу)гласно понављање молитве (наравно када смо сами или заједно са другима по посебном благослову). То је због тога што ум који још није извежбан у молитви лако одлута и изгуби пажњу, а овако се задржава на звуку речи које понављамо. С временом ум постаје сабранији и може да прати речи молитве "у себи". Духовни учитељи нас уче да је највећи степен молитве молитва без речи у којој молитва постаје непрестано пребивање у живом осећају присуства Божијег. У таквом стању молитвеник може да разговара, пише, ради али да истовремено дубоко пребива у молитви.
     
    Само понављање молитве не може механички да усели благодат Божију у наше срце, али може да посетепено одвоји наш ум и срце од расејаних мисли, посебно лоших мисли које омогућавају дејство страсти. Молитвеним бдењем над нашим умом сасецамо страсти у њиховом корену и не дозвољавамо да нас одвајају од Господа и да нас уведу у стање духовне обмане и болести. Такође, учесталим понављањем Исусовог имена стално се враћамо сећању на Бога и задржавамо се у духовном стању у коме можемо много здравије да расуђујемо и поимамо свет око нас. У Добротољубљу посебно можемо да научимо да зло не постоји само по себи, већ је последица духовног промашаја, греха који настаје управо када се природне енергије човекове усмеравају у погрешном правцу. Грех најпре настаје у уму и прихватањем лоших мисли удаљавамо се од аутентичног духовног начина постојања и улазимо у сферу деловања страсти и греха. Зато Исусова молитва представља једно од главних оружија за борбу против греха и ђавола и њоме би требало да се баве сви хришћани, а не само монаси, који на монашењу добијају поуку да никада не испуштају из свог ума речи ове чудесне молитве.
     
    Најсигурније је Исусову молитву, било у опширнијој форми или у краћој, понављати умереним темпом, дишући полагано и сабрано пратећи умом слогове речи које изговарамо, не дозвољавајући машти да нас одвуче од речи молитве и врати у размишљање о физичком свету који нас окружује. Духовно сабран ум постаје пријемчивији за деловања Божијих нетварних енергија и враћа се у свој природни, богомдани, начин функционисања. Он више не лута по спољним предметима, већ се враћа у само духовно средиште наше душе - у срце. Умна молитва тако постаје умно-срдачна. Таква молитва језик је будућег века и кроз њу и друге свете тајне и врлине човек све дубље узраста у дубини познања и љубави Божије. О тој чудесној духовној делатности говоре сви највећи оци и учитељи наше Цркве.
     
    Линк за књигу Вече у пустињи Свете Горе, Јеротеја Влахоса
    http://bit.ly/1fdEJt0
     
    ИЗВОР
  8. Волим
    Дијана. је реаговао/ла на Иван Ивковић за a Странице, Ава Доротеј - О највећим заповестима   
    Линије, пак, које воде од круга ка средишту су путеви или животи људски. И тако, уколико свети улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, утолико, сразмерно улажењу, постају ближи и Богу и једни другима. И колико се приближавају Богу, толико су ближи и међусобно, и колико су ближи међусобно, толико су ближи и Богу. Исто разумите и за удаљавање. Ко се удаљава од Бога и враћа ка спољашњости, очигледно је да се, сразмерно са удаљавањем од средишта, удаљава и од других. И [обратно], колико се удаљава од других, толико се удаљава и од Бога.
    Таква је природа љубави. Колико смо изван и не љубимо Бога, толико је сваки од нас удаљен и од ближњег. Исто тако, колико љубимо Бога, и колико Му се приближавамо љубављу, толико се сједињавамо са ближњим. И [обрнуто], колико се сједињавамо са ближњим, толико се сједињујемо и са Богом.
    Нека би нас Бог удостојио да слушамо оно што је корисно и да творимо. Јер, колико се бринемо и старамо да испуњавамо слушано, толико нас и Бог просвећује и учи својој вољи. Њему приличи слава у векове. Амин.
    Из књиге "Поуке аве Доротеја" pdf doc mp3
    Фото :http://www.katiheta.net/joomla/index.php?option=com_content&view=article&id=707&Itemid=54
  9. Волим
    Дијана. је реаговао/ла на Дидим за a Странице, Поуке одговарају Мићуновићу: Културно благо Србије на Косову су цркве и манастири СПЦ!   
    Господине Мићуновићу,
    Државни врх се није састао са представницима САНУ и СПЦ како би се утврђивала државна политика према Косову и Метохији, већ ради договора око врло конкретног политичког момента - примања непризнате Републике Косово у УНЕСКО.
    Подразумевајући да одлично знате шта је УНЕСКО, сматрамо да нема потребе да вас подсећамо које су његове програмске области, али зарад јавности треба нагласити да их има пет и да су међу њима образовање и култура, за које су директно везани промоција културних и људских вредности и заштита културних објеката од светског значаја. Од укупно осам локалитета Светске баштине УНЕСКО-а у Србији, четири се налазе на Косову и Метохији. У питању су Манастир Грачаница у Грачаници, Пећка патријаршија у Пећи, Црква Богородица Љевишка у Призрену и Манастир Високи Дечани код Пећи.
    Сва четири су објекти Српске православне цркве.
    Целокупно културно благо Србије на Косову и Метохији су објекти Српске православне цркве. Сви уништени и оскрнављени културни споменици Србије на Косову и Метохији, објекти су Српске православне цркве. Стотине и стотине узурпираних хектара њива и шума на Косову и Метохији, власништво су Српске православне цркве.
    Господине Мићуновићу, чак и особа са изразитим антиправославним и антихришћанским ставом, у оваквој прилици имала би довољно образа и савести да тим ставом не иритира већ довољно озлојеђени народ Србије. У овом конкретном моменту, може се слободно рећи да се радило о састанку врха САНУ и СПЦ као директно најпозванијих за питања културе и науке Србије у нашој отуђеној покрајини, са представницима државе.
    Демократско смо друштво и свако има право на свој став, али да тим ставом не подржава злочин, не подрива правду и не вређа туђа верска осећања јер људска права имамо сви. Ви сте се тешко огрешили о правду и при том још успут увредили и вернике, свештенство и монаштво Српске православне цркве својим одређивањем шта црква треба и једино сме да буде. Оно што црква јесте, господине Мићуновићу, то је саборно место њених чланова и жива компонента личног идентитета свакога од њих. Свођење улоге цркве на фолклор и ритуале је у најмању руку неумесно да не кажемо безобразно и глупаво, без обзира да ли Ви лично у свом дому и свом личном животу (још увек се памте приче о вашем наводном насиљу над свештеницима током ваше комунистичке прошлости) нисте/или јесте имали прилике да видите више од тога.
    Ваше извињење православној јавности Србије зависиће искључиво од ваших моралних начела и тога колико вам је стало да се убудуће ваше име помиње у контексту верске мржње усмерене према православним верницима у Србији, али извињење поводом изјава о неумесности учествовања САНУ и СПЦ у контексту отуђивања културног блага Србије на Косову и Метохији представља апсолутни императив уколико намеравате да ви и странка испред које говорите задрже икакав политички кредибилитет.
    Поуке.орг
  10. Волим
    Дијана. got a reaction from Иван Ивковић for a Странице, Отац Атанасије Харос - За Бога су сви добродошли   
    Ја замишљам да су управо ово била осећања десеторице људи који су пришли Исусу Христу по исцељење. У причи о десет губаваца, сведоци смо деловања Божје бескрајне љубави на животима десеторице одбачених од друштва. Десеторица људи који нису били добродошли код својих суграђана дошли су Богу, молећи за милост, и све их је излечио Исус Христос. Десеторици који су били довољно храбри да „се искључе“ од речи других и приђу Богу дата је нова прилика за живот.
    Није било важно што су ову десеторицу други „угледнији“ грађани избегавали. Није било важно што су ова десеторица били дошљаци пре него локални и домаћи. Сваког од њих исцелио је Бог. Али из ове приче увиђамо још једну, а важнију поуку. ЈЕДНОГА човека, који се вратио да се поклони Богу, „препородио је“ и поздравио с поштовањем Исус. А он беше странац! Ово само служи да вам покаже – СВИ су за Бога добродошли... али неће сви издвојити времена да Му принесу слављење и хвалу.
    А од којих си ти?
    Извор: http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/01/everyone-is-welcomed-god.html
    Превод: Поуке.орг
  11. Волим
    Дијана. got a reaction from Goku for a Странице, Отац Атанасије Харос - За Бога су сви добродошли   
    Ја замишљам да су управо ово била осећања десеторице људи који су пришли Исусу Христу по исцељење. У причи о десет губаваца, сведоци смо деловања Божје бескрајне љубави на животима десеторице одбачених од друштва. Десеторица људи који нису били добродошли код својих суграђана дошли су Богу, молећи за милост, и све их је излечио Исус Христос. Десеторици који су били довољно храбри да „се искључе“ од речи других и приђу Богу дата је нова прилика за живот.
    Није било важно што су ову десеторицу други „угледнији“ грађани избегавали. Није било важно што су ова десеторица били дошљаци пре него локални и домаћи. Сваког од њих исцелио је Бог. Али из ове приче увиђамо још једну, а важнију поуку. ЈЕДНОГА човека, који се вратио да се поклони Богу, „препородио је“ и поздравио с поштовањем Исус. А он беше странац! Ово само служи да вам покаже – СВИ су за Бога добродошли... али неће сви издвојити времена да Му принесу слављење и хвалу.
    А од којих си ти?
    Извор: http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/01/everyone-is-welcomed-god.html
    Превод: Поуке.орг
  12. Волим
    Дијана. got a reaction from Pravoslavlje96 for a Странице, Отац Атанасије Харос - За Бога су сви добродошли   
    Ја замишљам да су управо ово била осећања десеторице људи који су пришли Исусу Христу по исцељење. У причи о десет губаваца, сведоци смо деловања Божје бескрајне љубави на животима десеторице одбачених од друштва. Десеторица људи који нису били добродошли код својих суграђана дошли су Богу, молећи за милост, и све их је излечио Исус Христос. Десеторици који су били довољно храбри да „се искључе“ од речи других и приђу Богу дата је нова прилика за живот.
    Није било важно што су ову десеторицу други „угледнији“ грађани избегавали. Није било важно што су ова десеторица били дошљаци пре него локални и домаћи. Сваког од њих исцелио је Бог. Али из ове приче увиђамо још једну, а важнију поуку. ЈЕДНОГА човека, који се вратио да се поклони Богу, „препородио је“ и поздравио с поштовањем Исус. А он беше странац! Ово само служи да вам покаже – СВИ су за Бога добродошли... али неће сви издвојити времена да Му принесу слављење и хвалу.
    А од којих си ти?
    Извор: http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/01/everyone-is-welcomed-god.html
    Превод: Поуке.орг
  13. Волим
    Дијана. got a reaction from мирођија for a Странице, Отац Атанасије Харос - За Бога су сви добродошли   
    Ја замишљам да су управо ово била осећања десеторице људи који су пришли Исусу Христу по исцељење. У причи о десет губаваца, сведоци смо деловања Божје бескрајне љубави на животима десеторице одбачених од друштва. Десеторица људи који нису били добродошли код својих суграђана дошли су Богу, молећи за милост, и све их је излечио Исус Христос. Десеторици који су били довољно храбри да „се искључе“ од речи других и приђу Богу дата је нова прилика за живот.
    Није било важно што су ову десеторицу други „угледнији“ грађани избегавали. Није било важно што су ова десеторица били дошљаци пре него локални и домаћи. Сваког од њих исцелио је Бог. Али из ове приче увиђамо још једну, а важнију поуку. ЈЕДНОГА човека, који се вратио да се поклони Богу, „препородио је“ и поздравио с поштовањем Исус. А он беше странац! Ово само служи да вам покаже – СВИ су за Бога добродошли... али неће сви издвојити времена да Му принесу слављење и хвалу.
    А од којих си ти?
    Извор: http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/01/everyone-is-welcomed-god.html
    Превод: Поуке.орг
  14. Волим
    Guest
    Дијана. got a reaction from Guest for a Странице, Отац Атанасије Харос - За Бога су сви добродошли   
    Ја замишљам да су управо ово била осећања десеторице људи који су пришли Исусу Христу по исцељење. У причи о десет губаваца, сведоци смо деловања Божје бескрајне љубави на животима десеторице одбачених од друштва. Десеторица људи који нису били добродошли код својих суграђана дошли су Богу, молећи за милост, и све их је излечио Исус Христос. Десеторици који су били довољно храбри да „се искључе“ од речи других и приђу Богу дата је нова прилика за живот.
    Није било важно што су ову десеторицу други „угледнији“ грађани избегавали. Није било важно што су ова десеторица били дошљаци пре него локални и домаћи. Сваког од њих исцелио је Бог. Али из ове приче увиђамо још једну, а важнију поуку. ЈЕДНОГА човека, који се вратио да се поклони Богу, „препородио је“ и поздравио с поштовањем Исус. А он беше странац! Ово само служи да вам покаже – СВИ су за Бога добродошли... али неће сви издвојити времена да Му принесу слављење и хвалу.
    А од којих си ти?
    Извор: http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/01/everyone-is-welcomed-god.html
    Превод: Поуке.орг
  15. Волим
    Дијана. је реаговао/ла на Александар Милојков за a Странице, Александар Милојков: Не чини прељубе   
    Када сам био мали, мислио сам као дете. Када сам одрастао, мислим као одрасатао човек. Када сам спознао Бога, плаших га се. Када сам одрастао са Њим, више Га се не бојим. Бејах роб, а сада узрастам у сина. Имао сам страх, сада се разгорева љубав. Некад мишљах да Бог кажњава оне који не поштују Заповести његове и да је то једини разлог што их човек мора поштовати. Сада не мислим тако. Некада бејах крут и згрчен, сада сам жив и слободан. Окуражио сам се пред Богом. Смем да мислим. Смем да Га питам, да Га замолим за смисао. Бог је Ум, а Ум смисао показује. Љубав и мисао иду заједно. Зато, умно гледам Заповест Његову - Не чини прељубу. Гледам као Адам, као род мушки и видим....
    Немој, роде мој, роде мушки, да не чиниш прељубу зато што верујеш да ће те Бог казнити и мучити због тога. Не бој се. Лажу те. Неће ти Бог ништа. Биће тужан, али ти неће наудити. Немој чинити прељубу, зато што ћеш, учиниш ли је, убити себе и своју слободу и убићеш друге. Погледај, роде мој, роде мушки...
    Прво убиство које ћеш учинити, учиниш ли прељубу, је убиство твоје слободе, твоје личности. Како? Ево овако. Угледао си лепотицу, привукла те је. Ништа страшно, то је реакција твоје природе. То значи да си здрав. Да си млад и да је време да волиш и рађаш. Но, не допуштај да те природа, својим биохемисјким законима одређује као биће. Буди личност, ипостас. Немој да природа одређује твоје бивање, већ ти, својом слободом, одреди њено. Буди начин постојања своје природе. Ти си њен темељ, а не она твој. Само си тако личност и само си тако слободан. У противном си роб нужности, којег властита природа може да баца, да вуче уздама као разјареног вепра.Не дај се, роде мој, роде мушки. Буди слободан. Нека твоје постојање буде твоја слобода. Не хормони, сами од себе, не биохемија сама од себе. Без тебе као личности, све су то само стихије. Пена и анимално рзање. Ту слободе нема. Само хемија и нужност, роде мој, роде мушки. Буди храбар да се одупреш. Јер, слобода припада храбрима. Робови су кукавице.
    Друго убиство које ћеш починити, учиниш ли прељубу, роде мој, роде мушки, јесте убиство оне коју си волео. Оне која ти је децу изродила. Оне која те верно чека. Ти ћеш рећи да је и даље волиш, иако си прељубу учинио. Лажеш, роде мој, роде мушки. Лажеш, јер није могуће волети више од једне жене. Знаш ли, роде мој, роде мушки, да постоје две прељубе - емотивна и плотска, анимална, сексуална. Знаш ли да си прељубу учинио ако само и заволиш другу. Сети се, тако је Алфа и Омега света и човека, Богочовек, Спаситељ, рекао - ако погледаш са жељом, у срцу си свом прељубу учинио. Заволео си другу, убио си прву љубав. Понизио си је. Жртвовао си је ради свог задовољства. То значи да си себичан и самољубив, роде мој, роде мушки. А самољубље је човека истерало из Раја.
    Знаш ли роде мој, роде мушки, да жене теже опраштају емотивну од сексуалне преваре? А знаш ли да ми мушки теже праштамо сексуалну од емотивне преваре? Знаш ли шта то значи, роде мој, роде мушки? То значи да је људска природа саткана од двоје - анималног и духовног, мушког и женског. Му мушки, роде мој, смо оно животињско у нашој људској природи. Оне, жене, су оне које дају душу нашој природи. Оне чине да љубав постоји. Без њих, без жена, људска би природа била само животињска страст. Зато, роде мој, роде мушки, не понижавај жену своју, љубав своју, дух свој. Оне су украс и душа космоса. Најлепша Божија креација. Зато их чувај, роде мој, роде мушки. Док је њих, бићемо достојни да се назовемо људима.
    И треће убиство које ћеш починити, роде мој, роде мушки, учиниш ли прељубу, јесте понижење оне са којом прељубу чиниш. Жена је створена да буде вољена, јер жена и јесте оно љубавно у природи људској. А рекох ти, роде мој, роде мушки, да није могуће волети више од једне. Могућ је секс са више од једне, али није могућа љубав. Зато жена не заслужује да буде друга. То је њено највеће понижење. Жена не заслужује ни да у њој гледаш објекат за задовољење своје анималне природе. Учиниш ли то, знај да си светињу ставио у вулкане гноја своје похоте. Жена заслужује само једно - да буде вољена. А то значи да буде једина.
    Не понижавај и не убијај, роде мој, роде мушки, оно најлепше што је Бог створио. Не убијај душу људске природе. Не убијај украс васионе. Не врши троструко убиство. Не чини прељубу. Роде мој, роде мушки.
    Александар Милојков, администратор на Поуке.орг
  16. Волим
    Дијана. је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Сократова радост и Христова туга   
    „Сви они који на прави начин негују философију ни за чим другим не теже него да умру и буду мртви...“

    Платон, Федон „Жалосна је душа моја до смрти... Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова...“

    Јеванђеље по Матеју 26, 38-39 Сократ, учитељ великог Платона, оптужен је да хули на богове и да квари омладину. Осуђен је на смрт. Окружен својим пријатељима, који су га будно слушали у тамници, мирно је чекао смрт. На његовом лицу била је радост. Тешио је своје пријатеље доказима о бесмртности душе. Страх од смрти одгоњен је дијалектичком нужношћу. Ум је смирио Сократа.
    Исус, учитељ рибара које је изабрао за своје апостоле, оптужен је да се гради једнак Богу, да се издаје за Месију (Христа) и да је због тога богохулитељ (Мк 14, 61-64) који заводи изабрани Божији народ, Израиљ. Осуђен је на смрт. Његови пријатељи, ученици његови које је изабрао за јеванђелске апостоле, оставили су га самог у тами Гетсиманског врта. Спавали су док је он дрхтао од туге и страха пред долазећом смрћу. На његовом лицу биле су зној и сузе. Тешио се молитвом Оцу. Страх од смрти одгоњен је вером у Оца и прихватањем воље његове. Љубав према Оцу је Исусу давала наду.
    Зашто се човек Сократ не боји смрти? Зашто се човек Исус боји смрти? Зашто је првоме душа весела а другоме тужна? Због тога што се човек, истина, живот и смрт разликују у очима једног и другог. Није Сократ лагао. Његово умовање ишло је ка истини, у добром правцу, али није коначно стигло до ње. Он је стигао до спознаје до које може стићи облагодаћени, божанском иконичношћу почашћени људски ум. Ипак, Сократ није стигао до краја, до циља. Дивном и смиреном мудрацу Сократу недостајао је Отац. Недостајао је Други. Коначни и истинити одговор о животу и смрти.
    Христос, Богочовек, доноси управо ту целовиту философију живота. Ипак, она није тако чврсто и безбедно ушушкана у дијалектичку нужност. Није ушушкана у умом гарантовану удобност која је Сократу измамила осмех на лицу. Христова наука наставља иза те удобности. Зато је она потрес од којег навиру зној и сузе. Вера у Другог. Вера у Оца. То је потрес који је неопходан да би се истина заокружила, да би живот надвладао смрт.
    Где се Сократ зауставио? Пред каквим одговором на питање о животу и смрти? И Исус и Сократ поистовећивали су истину са живим и постојећим. Али, откуда онда да се Сократ радује смрти? Зашто философ Сократ хита ка смрти? Отуда што је и живот и смрт гледао на један и једини начин. Шта је живот, по Сократу? Живо и истинито је оно што је просто, једноставно, без делова. Оно је нужно живо и постојеће јер је у њему немогућа промена, немогуће је распадање и раздвајање. Таква је управо душа. Цела и једноставна, несастављена. Зато је бесмртна. Оно што је састављено, оно је и смртно. Смрт је распадање и раздвајање сложеног. Такав је човек, као психо-соматско биће. Он је састављен из двоје: душе (психи) и тела (сома). А и само тело је састављено из мноштва елемената. Отуда, по Сократу, човек, као психосоматско биће и није истинито биће. Зато и треба да тежи да умре, јер се тиме ослобађа сложености. Опстаје душа као једина проста, несложена и зато бесмртна. Зато је душа истинито биће. Истина је простота, оно што је једно и недељиво. Смрт је раздвајање. Раздајања има само тамо где има и сложености. Тамо где је сложеност, тамо је и променљивост. Тамо где је променљивост не може бити истине. Јер, истина је увек иста. Истина јесте. Душа се не може распасти и раздвојити јер је проста, није из делова. Зато је истинита и зато је жива. Душа је оно што јесте у Сократу. Зато се Сократ радује. Смрт је, заправо, бег из лажи у истину. Бег из привида и променљиве сложености у истиниту једноставност. То је бег у живот.
    Христос говори да су истина и живот у јединствености а не у једноставности. Он се Оцу моли да „сви једно буду“, по узору на његово и Очево јединство (Јн 17, 21). Христос говори о животу који је сложен од многих, али ипак истинит јер је јединствен. Онтологија о којој говори Христос не искључује ону Сократову већ указује на њену краткоћу и недовољност. Отуда су и свети оци говорили, наизглед контрадикторно, о бесмртној души али и о њеној вечној смрти. Хришћански оци поновили су оно што је говорио и мудри Сократ. Јер, и њихов Учитељ је говорио о души која је „претежнија од јела“ (Лк 12, 23). Храбрио их је Учитељ да се не боје „оних који убијају тело а души не могу наудити“ (Мт 10, 28). Заиста, слично је и Сократ храбрио пријатеље своје. Али, Сократ није сазнао да се и душа може погубити, заједно са телом. Није, јер није стигао до коначне истине и живота. Зато није ни знао за ту страшну смрт душе. Како то умире душа? Умире овим: „Никада вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње.“ (Мт 7, 23).
    Смрт јесте распадање и одвајање. Душа не умире, јер се не може распасти будући да је једноставна, без делова. У себи самој не може се раздвојити. Ову Сократову мудрост поновили су и свети оци. Али, душа се може раздвојити од Бога. И та раздвојеност представља њену смрт. Отуда су оци говорили да је душа бесмртна али да ипак може да умре. Зато што бити жив не значи, како је Сократ мислио, бити једноставан а не бити сложен. Односно, та бесмртност о којој је говорио Сократ, за свете оце, поучене Христом, није довољна да би се говориоло о животу. Бити жив, за оне који су поучени Христовој онтологији, значи бити у јединству са другима. Тако, бити жив значи јединство душе и тела. Али, ни то још увек није довољно. Бити жив значи увести то психосоматско биће човека у однос са Богом и ближњима. Тек у том узношењу себе у однос са Богом и ближњима настаје идентитет, личност. То је живот конкретног, непоновљивог човека, са својим именом и идентитетом. Бити жив, у правом и пуном смислу те речи, значи имати свој идентитет. Тај и такав живот не може обезбедити бесмртна душа, сама по себи. Јер, иако остаје бесмртна јер је нераспадива, она није способна да сачува Сократа од смрти. Душа Сократова вапи да воли и буде вољена, заједно са својим телом. Без те љубави Бога и човека, Сократова душа остаје бесмртна али вечно умирућа. А Сократ, без те љубави, остаје заувек мртав.
    Хришћански оци, поучени Јеванђељем, говорили су дакле о смрти и животу мислећи на двоје. Са једне стране, бесмртност следује ономе што је просто а тиме и нераспадиво. У том смислу, душа је бесмртна – што значи да је, будући проста, нераспадива. Као таква, остаће заувек жива. Ту су се оци сложили са Сократом, с тим што, за свете оце, душа неће заувек бити без свог тела. И телу, након васкрсења, следује бесмртност. Бесмртан треба да буде човек а не само његова душа. Ипак, оци Цркве су отишли даље, тамо где Сократ није. Живот у потпуном и коначном смислу значио је живог човека са конкретним именом и иденитетом. Значио је постојање конкретне личности. Тог пак живота нема без другог, великог и малог другог – Бога и ближњих. Јер, тај идентитет који значи живу личност не извире из бесмртне душе већ из љубавног јединства са другим – Богом и ближњима. Зато, коначна формула хришћанске онтологије гласи: волим и вољен сам, дакле постојим. Сходно овоме, смрт човека, у оном првом значењу, за свете оце било је, као и за Сократа, раздвајање душе од тела. У другом значењу, смрт је раздвајање душе од Бога. То је оно Христово на Судњем дану: „Никада вас нисам знао; идите од мене...“ Отуда бива јасно зашто су свети оци говорили да душа може да умре иако су, у исто време, тврдили да је она бесмртна.
    Бесмртност, ону о којој је учио Сократ, лако је појаснити и лако је разумети. Зато ваљда та бемсртност и има много присталица. Зато, јер има снагу да убеди дијалектиком. Има снагу да ушушка човека у самога себе, у ослонац на властити ум и разум. Човек је најспокојнији када му властити разум, снагом својих когнитивних сила, даје одобрење. Бесмртни силогизам. Утеха коју је философија пружила човеку:
    1. премиса: распада се и умире само оно што је сложено
    2. премиса: душа је проста

    закључак: душа не умире! душа је бесмртна! Ко може одолети овако сигурној радости? Може ли се ико чудити зашто је Сократ био храбар до самог краја? Не, Сократ није волео смрт. Напротив, Сократ је волео живот. Живот, односно једноставност, без сложености и промена. Смрт је за Сократа била капија пред којом се одбацивала свака сложеност и свака промена и кроз коју се улазило у истинити, бесмртни свет. То и јесте био задатак философије. Силна и моћна лекција. Снагом њене дијалектике падала је свака сумња и неизвесност. Зато су и Сократови пријатељи будни. Разум и дијалектика трезне и буде, имајући моћ да убеде човека и тиме га умире. Зато је и Сократ радостан.
    Бесмртоност о којој говори Христос није лако појаснити. Она је несместива у дијалектичке форме. Она нема снагу убеђивања које води човека у спокојство. Напротив, она често захтева да разум и дијалектика одступе. Захтева не остајање у себи већ излазак из себе, екстазу ка другоме. Та бесмртност је загледање и поуздање у другог. Зато Христос дрхти и плаче у Гетсиманском врту. Он исказује бесмртни парасилогизам:
    1. премиса: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова... (Мт 26, 39)
    2. премиса: Или, Или, лима савахтани? (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?)

    закључак: Али не како ја хоћу, него како ти (Оче)... нека буде воља твоја... (Мт 26, 39; 42). Ко ће прихватити овакву проповед? Овакву лекцију? Она је лишена сваке сигурности и ушушканости коју нуди разум. Ко ће ово прихватити, кад закључак не следи из премиса? Премисе не имплицирају онакав закључак, онакву одлуку. Христово предање вољи Очевој је сулудо. Ко ће се радовати овом парасилогизму? Мало ко. Зато је Христос сам, у зноју и сузама. Његови пријатељи нису будни као Сократови. Они спавају. Богочовек дрхти у Гетсиманском врту, остављен од својих пријатеља и ученика. У њему дрхти његово човештво, које му не да мира јер га Христос изводи из властите комоције и ушушканости. Његови зној и сузе показују да је пут до истине трновит и узак. Бивајући излазак из себе, истина престаје да буде силогизована утеха. Она постаје догађај. Постајући догађај, истина постаје живот. Екстаза ка другоме. Љубав и поверење. Личност, као коначно и истинито постојање. Христови следбеници и трагаоци за истином морају бити спремни да је поистовете не са силогизованом удобношћу, већ са животом. Уместо дијалектичке лагодности, нуди им се драма и потрес. Нуди им се крст: „Ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде.“ (Мт 16, 24). Нека крстоносци заволе и Сократа и нека помену његову бесмртну душу, не би ли је спасили од смрти.
    Александар Милојков
  17. Волим
    Дијана. је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Зашто живот у манастиру није досадан   
    Управо у заједничком животу, а нарочито у манастиру можемо да сагледамо дубоки смисао евхаристијског живота. Као појединци сачињавамо заједницу у телу и крви Христовој и у исти мах смо многи и један.
    Аутентично православно поимање личности никада није ишло у правцу индивидуализма. Човек постаје потпуна личност само у односу на друге, тачније у односу љубави према другима. А суштина љубави јесте управо у дубоком разумевању да као појединци нисмо целовити и да једино са другима остварујемо себе као слободну и целовиту личност. У свету је много себичности и други се често доживљава као претња и конкуренција. У Цркви треба да владају другачија правила. Отуда нас Христос стално подсећа да је љубав жртва, одвајамо од свога да бисмо дали другоме, али то није осиромашење већ приобретење,постајемо богатији све што више бивамо сиромашни у угађању себи и својим прохтевима. Син Божији је сам показао своју жртвену љубав страдајући на крсту како би нас избавио од вечне смрти.
    Хришћани су зато увек део заједнице - Цркве, и хришћанство као нека лична побожност не постоји и претвара се у бег од стварности и фантазију. Бог нас чује и препознаје само у саборном јединству и зато је и молитва Господња која нам је предата речена у множини. Чак су и највећи пустињаци дубоко живели у молитвеном општењу са заједницом. Уосталом сама молитва је дисање заједнице и зато свој најпотпунији смисао има када се саберемо заједно и једним срцем и једном душом упутимо вапај Господу. Наравно, и лична молитва има смисао, посебно када се молимо за друге и тако изражавамо своју бригу и љубав према њима, или када се трудимо да молитвом победимо своје слабости како не бисмо њима повређивали друге. Хришћански морал никада није био циљ самом себи. Ми се боримо против страсти и греха у себи, не да бисмо угодили Богу мучећи себе и одсецајући своју вољу, већ како бисмо били потпунији део Цркве и непосредније живели у евхаристијском начину постојања са другима. Зато се и наша љубав према Богу увек мери у нашем односу према ближњем, али и обрнуто.
    У заједници која је саздана на љубави, било да је реч о манастирском братству или породици, не може бити досадно и сваки дан је ново искуство и ново узрастање иако посматрачу који не разуме тај начин живота то може изгледати једнолично. Наш свакодневни молитвени живот тј. заједничка богослужења, заједничка трпеза стално нас изнова испуњавају осећањем потпуности и смисла живота. Када у сваком сусрету са другим, било да је реч о сабрату или неком госту, посетиоцу видимо биће које носи лик Христов доживљавамо стално изнова присуство Божије. Монаси с једне стране беже од претеране расејаности и галаме овога света да би победили своју себичност и егоизам, а не да би бежали од другог човека и затварали се у изолацију. Јер како да бежимо од ближњег кадаједино са ближњима бивамо део Цркве и једино на тај начин живимо са Христом и у Христу. А Христос је коначно исходиште и нашег смисла живота, наше вере, љубави и наде. Без Христа стално смо у опасности да се наша заједница претвори у обичан интересни скуп људи, а братска или брачна љубав у себичност и користољубље.
    За хришћане љубав је много више од емоција и представља посебан начин постојања. Погледајмо четири стослова о љубави Св. Максима Исповедника. Ту је садржана цела аскетика наше Цркве јер волети другога значи најпре бити способан победити себе и своју гордост и самовољу. Ово је веома важна тема о којој можда више други пут.
    Архимандрит Сава Јањић
×
×
  • Креирај ново...