Jump to content

Дика Израиљева

Члан
  • Број садржаја

    512
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from Aleksandra_A in Прелест   
    Сви, који смо пробали да се молимо, знамо колико је молитва тешка. Неко ће рећи: Па шта ту има тешко, узмеш читаш...?
    Не бих "мудровао" о ономе што не познајем, Свети Оци су то разријешили лијепо, али бих се осврнуо на неке ствари везане за молитву, не што ћу цитирати Оце, него из свог личног искуства. Ми смо сви јеинстваене и непоновљиве "иконе" (књига постања) Божје, као такве имамо и различито општење  са Богом (=молитву), и општење са људима. "Бога нико никада није видио" (Јован) и зато са Њим општимо молитвом.
    Треба нагласити  да демонски свијет, утичући на човјека путем помисли (понајвише, али не само путем њих), непрестано покушава да нас одвоји од Бога. Када неко заволи Бога, приђе Цркви, почне са оцрковљавањем самога себе, приступи светотајинству које Црква нуди, тада је он већ у фази да се демонима сузио простор дјеловања на човјека, пошто блгодат почиње да дјелује у човјеку.
    Но тада се приступа, од стране демонског свијета, једном другачијем начину покушавања да се човјек одвоји од Бога, тј. да онај заокрет који је "икона" направила од путање ка гријеху и смрти (небићу из којега је икона створена - Адамов пад), и кренула ка "подобију", обожењу, демонски свијет мијења тактику. Пошто су сужени простори "широког пута" и кренуло се "уским путем", сада треба човјека скренути са њега. Начин на који се то чини, Оци су назвали - прелест!
    Постоје прелести разне, али постоји и молитвена прелест.
    У огромном Предању Отаца, лукави (ђаво) изналази оно што је најприкладније да превари човјека. Путем помисли он "трга" ван контекста цјелокупности, хармоничности, Предања понешто  и даје му сасвим други смисао. Ако о молитви говоримо, онда би се то могло изразити простим ријечима "простог" оца Јустина Савинског (блаженопочившег) који каже овако некако (парафраза): Узме, вели отац, бројаницу, оде у пустињу и тамо стално изговара ("таламуди") Исусову Молитву...полуди, па га после мораш водити у болницу.
    Ове очеве ријечи не треба баш буквално схватити, јер и оне имају свој контекст. Поента је да су већина од нас, данас, "обрећеници", дакле млади смо у вјери. Вјера је као дијете, узраста. Или како каже Св. Павле "нахраних вас млијеком а не јаком храном", дакле сви има своју мјеру, и вјера се као одојче храни храном прикладном њеном "узрасту". Молитва, општењеса Богом, једна је од првих али и последљих "фаза" земаљског уподобљења Богу. Јер обожење и јесте општење са Богом, непрекидно "лицем у лице". Зато треба бити опрезан са њом, и не упасти у прелест.
    Јер као млади у вјери, као одојчад, није добро да кренемо одмах са сланином, већ са млијеком.
    Већина молитви које вјерски "младенци" користе јесу прозбене молитве, дакле ми тражимо нешто од Бога, просимо.
    Каже Свети владика Николај како се људи жале да их Бог не чује, не услишава им молитве, па вели: "Ваша молитва није молитва него торбарење", јер, ето, не иштемо од Бога оно што нам је на корист, него итемо што нас је ђаво научио да иштемо.
    Пошто знамо да је молитва "крв, зној и сузе" у буквалном смислу ријечи, а не копирање истих на форум (не осуђујем, не алудирам), или сједење у фотељи, онда треба молитви дати оно најдубље поштовање које она и заслужује.
    Сматрам да, прије него почнемо са акатистима (што и није лоше) и ишчитавањем дугих молитви које наша душа и не разумије (знам, демони разумију) ипак треба да нашу пажњу, мисаону ("ћутљивом језику и замишљњном уму, Ти се приближаваш Жениче душе моје" - Николај) усмјеримо више на продубљавање, разрјешавање оних питања која се јављају у нашој души, а која су везана за вјеру. Сходно достизању до одговора на та питања, наша душа ће себи наћи и начин општења (=молитву) са Богом.
    Није лако пронаћи оно што душа иште, Православље је дубоко, без дна, али душа сам атражи, по благодати примљеној, шта хоће да "зна", и то треба да слиједимо и дамо јој/себи.
    Примјер: Једна интелигентна особа, која има те умне таланте (=таленте) треба да се моли "Господе просвијетли ум мој, и срце моје и душу моју Духм својим Светим", али не на начин да јој Дух Свети "усади" у ум основне истине наше вјере, а она да буде пасивна. Бог хоће садејство. Узми брате, прво питај некога духовника да те упути шта да читаш, па читај и учи се, истражуј јер "кцај и отвориће се". Дакле, молитва не би требала да се корости као средство да, ето, Бог одради оно што би ја требао. "Боже дај ми даположим испит". Па дао ти је Бог оца који ти је дао паре за испит, и дао ти је хиљаде мученика коју су одбранили град твој од крвника, и дао ти добре професоре, и ти се шеташ по "шаенграду" и сада да ти Бог да да положиш испит. То је хула на Бога, чиста! Вријеђање!
    То су само неки примјери поимања молитве.
    Има једна друга појава (има их хиљаде), да знајући да "они који се унизују узвисиће се", има особа коју о себи мисле најгоре. Рецимо Свети Сава се потписивао са "монах Сава, раб (слуга) Христа Бога први међу грешницима". И тако су Оци сматрали себе најгорима, знамо то. Али, сада неко од нас сматра себе најгорим, а тек је приступио Чаши, и тек му се душа усталасала благодаћу, и "одојче" је у вјери. Како сад то? Како одједном толико "светитељство" да се винемо за пар г. на ниво Отаца који су пролили крв, зној и сузе, "срце своје исплакали под Небесима" (Николај), како сад то?
    Прелест! То је демонски свијет згазио, омаловажио нашу личност, стрпао је на сама врата ОЧАЈА, па ми мислимо да смо најгори. Психологија то назива недостатак самопоуздања. Није тачно да самопоуздање има знак једнакости са гордошћу! Како би Свети Оци достигли те висине да нису имали само-Бого-поуздање.
    Бог хоће да се уздамо у СЕБЕ али не БЕЗ Њега, него да и у нама САдјствујемо са Њим. Бог има застрашујуће поуздање у човјека! У нас, мене, тебе! Све је створи ради нас и дао "на управљање" - колико силно вјеровање Бога у човјеку? Па ако велики Бог вјерује мени/теби, како ја да себи не вјерујем, наравно КРОЗ Њега, јер је он као Творац у мени? Како ја то смијем да себе сручим у ништа, и да се онда само молим Богу да не будем ништа? Ако ја себе сручим уништа, онда сручујем и Бога у ништа, и ја и себе и Њега вучем по блату демоснког очаја! Он не смије, мој Бог који је у мојој "икони", мени, Он неће из љубави да ме сили да с дижем из тог блата очанога ништавила....и ево опет је Бог у блату ради мене - СА мном!
    Ја јесам ништа без Бога, али то "без" је ако га ја отјерам, али ако ја хоћу, ако Он јесте у мени, онда ја - опрпстите господо лажљиви демони - онда ја нисам ништа! Онда ја нисам најгори, онда сам ја "ЦАРСКИ СИН" (Нколај)...и то син/кћи(!) Цара над царевима "Господа над војскама" (пророци). Опрпстите војске ђавоље, које ме у мојим очима чините да сам нико и ништа, не говорим вам из гордости, већ из поноса што сам син/кћи(!) Цара над царевима, Господа над војскама пред којима сте ви, багро дмонска лажљива, тек ништа - ВИ а не ја! Би сручујете мене у блато очаја, да би тако сручили и Бога мога који са мном, у мени у "икони" својој....можда бих ја и лежао у лату очаја, јер ми је ту лијепо и не морам се борити, али како да Бога мога у блато сручим, љубав моју? Како сам ја заиста ништа, ако останем ништа!
    Ја сам ништа онда и зато, када ме ви сручите у очај да сам ништа, и још се молим Ономе који је у мени и који ме чини царевићем/прицезом Царском, да ме дигне у "нешто". Е то је велик прелест молитвено-очајна!
    И да не наводимо примјера (без)бројне. Зато сматрам да сви ми, "одојчади" у вјери, треба да читамо понајвише Псалме ("Боље да се сунце угаси него да Псалми утихну" - Златоуст чини ми се), и наше "српске псламе", Никоајеве "Молитве на језеру". "Српске псалме" који  су ПОСЕБНО корисни. Зашто су корисни? Зато што Николајеве "Молитве на језеру" садрже у себи догме наше вјере; садрже молитвеност; садже препоруке живљења; садрже начин спознаје СЕБЕ кроз Бога; и најбитније Свети нас омолитвљује, он нас ВОДИ молитвом ка Богу, тјеши нас у исто вријеме...а шта ја да булазним, када је то отац Јустин дивно изрекао као "комарац који зуји о орлу"...и завршио са "Господе омолитви нас молитвеношћу Владике Николаја".
    Но добро...молитвеници, сматрам да прије нашег похода душевног у општење са Богом на неким високим "фреквенцијама", треба да прођемо сви мало кроз наш ум, наше срце и нашу душу...онолико колико можемо и СМИЈЕМО.
    И, мислим да ће нам у томе најбоље помоћи Сети Владика Николај својим молитвама које су више од молитве, а лакше од молитве. Постираћу сваку посебно, и сматрам да нису само за летимично читање, већ за дубоко размишљање о њима.
    Господе просвијетли наше умове, наша срца и душе наше Духом својим Светим, да спознамо да смо нико и ништа пред Тобом и без Тебе, а да смо велики, моћни, дивни Царски синови, принчеви и принцезе, пред  лажљивим демонски свијетом који нам шапуће да смо нико и ништа пред њима. Да спознамо то, како бих им се могли одупријети, и лукавства њихова под нога, Тобом, згазити!
  2. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from Phoebe in Молитве у разним приликама   
  3. Волим
  4. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from PredragVId in "Манастир" за скидање црне магије   
    Знао сам за то, али нисам знао да је због пара.
    Има писмо - псланица, владике Николаја о самоубијству свештеника. Јер се у предратној краљевини СХС (ух те заједнице југословенске) пар попова убило.
    Што се дуга тиче - Птријарх Варнава је иза себе оставио право катастрофу од економије.
    Ја стварно не могу да вјерујем да Господ неће опростити неким добрим људима који су се убили а нису издржали терет живота. Али није наше ни да знамо....мада је тав Цркве ту јасан...и мени опет непојмљив. Можда сам сентименталан (иако не звучим тако) али то ми је трагедија над трагедијама...самоубице.
  5. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from Дијана. in Прелест   
    Сви, који смо пробали да се молимо, знамо колико је молитва тешка. Неко ће рећи: Па шта ту има тешко, узмеш читаш...?
    Не бих "мудровао" о ономе што не познајем, Свети Оци су то разријешили лијепо, али бих се осврнуо на неке ствари везане за молитву, не што ћу цитирати Оце, него из свог личног искуства. Ми смо сви јеинстваене и непоновљиве "иконе" (књига постања) Божје, као такве имамо и различито општење  са Богом (=молитву), и општење са људима. "Бога нико никада није видио" (Јован) и зато са Њим општимо молитвом.
    Треба нагласити  да демонски свијет, утичући на човјека путем помисли (понајвише, али не само путем њих), непрестано покушава да нас одвоји од Бога. Када неко заволи Бога, приђе Цркви, почне са оцрковљавањем самога себе, приступи светотајинству које Црква нуди, тада је он већ у фази да се демонима сузио простор дјеловања на човјека, пошто блгодат почиње да дјелује у човјеку.
    Но тада се приступа, од стране демонског свијета, једном другачијем начину покушавања да се човјек одвоји од Бога, тј. да онај заокрет који је "икона" направила од путање ка гријеху и смрти (небићу из којега је икона створена - Адамов пад), и кренула ка "подобију", обожењу, демонски свијет мијења тактику. Пошто су сужени простори "широког пута" и кренуло се "уским путем", сада треба човјека скренути са њега. Начин на који се то чини, Оци су назвали - прелест!
    Постоје прелести разне, али постоји и молитвена прелест.
    У огромном Предању Отаца, лукави (ђаво) изналази оно што је најприкладније да превари човјека. Путем помисли он "трга" ван контекста цјелокупности, хармоничности, Предања понешто  и даје му сасвим други смисао. Ако о молитви говоримо, онда би се то могло изразити простим ријечима "простог" оца Јустина Савинског (блаженопочившег) који каже овако некако (парафраза): Узме, вели отац, бројаницу, оде у пустињу и тамо стално изговара ("таламуди") Исусову Молитву...полуди, па га после мораш водити у болницу.
    Ове очеве ријечи не треба баш буквално схватити, јер и оне имају свој контекст. Поента је да су већина од нас, данас, "обрећеници", дакле млади смо у вјери. Вјера је као дијете, узраста. Или како каже Св. Павле "нахраних вас млијеком а не јаком храном", дакле сви има своју мјеру, и вјера се као одојче храни храном прикладном њеном "узрасту". Молитва, општењеса Богом, једна је од првих али и последљих "фаза" земаљског уподобљења Богу. Јер обожење и јесте општење са Богом, непрекидно "лицем у лице". Зато треба бити опрезан са њом, и не упасти у прелест.
    Јер као млади у вјери, као одојчад, није добро да кренемо одмах са сланином, већ са млијеком.
    Већина молитви које вјерски "младенци" користе јесу прозбене молитве, дакле ми тражимо нешто од Бога, просимо.
    Каже Свети владика Николај како се људи жале да их Бог не чује, не услишава им молитве, па вели: "Ваша молитва није молитва него торбарење", јер, ето, не иштемо од Бога оно што нам је на корист, него итемо што нас је ђаво научио да иштемо.
    Пошто знамо да је молитва "крв, зној и сузе" у буквалном смислу ријечи, а не копирање истих на форум (не осуђујем, не алудирам), или сједење у фотељи, онда треба молитви дати оно најдубље поштовање које она и заслужује.
    Сматрам да, прије него почнемо са акатистима (што и није лоше) и ишчитавањем дугих молитви које наша душа и не разумије (знам, демони разумију) ипак треба да нашу пажњу, мисаону ("ћутљивом језику и замишљњном уму, Ти се приближаваш Жениче душе моје" - Николај) усмјеримо више на продубљавање, разрјешавање оних питања која се јављају у нашој души, а која су везана за вјеру. Сходно достизању до одговора на та питања, наша душа ће себи наћи и начин општења (=молитву) са Богом.
    Није лако пронаћи оно што душа иште, Православље је дубоко, без дна, али душа сам атражи, по благодати примљеној, шта хоће да "зна", и то треба да слиједимо и дамо јој/себи.
    Примјер: Једна интелигентна особа, која има те умне таланте (=таленте) треба да се моли "Господе просвијетли ум мој, и срце моје и душу моју Духм својим Светим", али не на начин да јој Дух Свети "усади" у ум основне истине наше вјере, а она да буде пасивна. Бог хоће садејство. Узми брате, прво питај некога духовника да те упути шта да читаш, па читај и учи се, истражуј јер "кцај и отвориће се". Дакле, молитва не би требала да се корости као средство да, ето, Бог одради оно што би ја требао. "Боже дај ми даположим испит". Па дао ти је Бог оца који ти је дао паре за испит, и дао ти је хиљаде мученика коју су одбранили град твој од крвника, и дао ти добре професоре, и ти се шеташ по "шаенграду" и сада да ти Бог да да положиш испит. То је хула на Бога, чиста! Вријеђање!
    То су само неки примјери поимања молитве.
    Има једна друга појава (има их хиљаде), да знајући да "они који се унизују узвисиће се", има особа коју о себи мисле најгоре. Рецимо Свети Сава се потписивао са "монах Сава, раб (слуга) Христа Бога први међу грешницима". И тако су Оци сматрали себе најгорима, знамо то. Али, сада неко од нас сматра себе најгорим, а тек је приступио Чаши, и тек му се душа усталасала благодаћу, и "одојче" је у вјери. Како сад то? Како одједном толико "светитељство" да се винемо за пар г. на ниво Отаца који су пролили крв, зној и сузе, "срце своје исплакали под Небесима" (Николај), како сад то?
    Прелест! То је демонски свијет згазио, омаловажио нашу личност, стрпао је на сама врата ОЧАЈА, па ми мислимо да смо најгори. Психологија то назива недостатак самопоуздања. Није тачно да самопоуздање има знак једнакости са гордошћу! Како би Свети Оци достигли те висине да нису имали само-Бого-поуздање.
    Бог хоће да се уздамо у СЕБЕ али не БЕЗ Њега, него да и у нама САдјствујемо са Њим. Бог има застрашујуће поуздање у човјека! У нас, мене, тебе! Све је створи ради нас и дао "на управљање" - колико силно вјеровање Бога у човјеку? Па ако велики Бог вјерује мени/теби, како ја да себи не вјерујем, наравно КРОЗ Њега, јер је он као Творац у мени? Како ја то смијем да себе сручим у ништа, и да се онда само молим Богу да не будем ништа? Ако ја себе сручим уништа, онда сручујем и Бога у ништа, и ја и себе и Њега вучем по блату демоснког очаја! Он не смије, мој Бог који је у мојој "икони", мени, Он неће из љубави да ме сили да с дижем из тог блата очанога ништавила....и ево опет је Бог у блату ради мене - СА мном!
    Ја јесам ништа без Бога, али то "без" је ако га ја отјерам, али ако ја хоћу, ако Он јесте у мени, онда ја - опрпстите господо лажљиви демони - онда ја нисам ништа! Онда ја нисам најгори, онда сам ја "ЦАРСКИ СИН" (Нколај)...и то син/кћи(!) Цара над царевима "Господа над војскама" (пророци). Опрпстите војске ђавоље, које ме у мојим очима чините да сам нико и ништа, не говорим вам из гордости, већ из поноса што сам син/кћи(!) Цара над царевима, Господа над војскама пред којима сте ви, багро дмонска лажљива, тек ништа - ВИ а не ја! Би сручујете мене у блато очаја, да би тако сручили и Бога мога који са мном, у мени у "икони" својој....можда бих ја и лежао у лату очаја, јер ми је ту лијепо и не морам се борити, али како да Бога мога у блато сручим, љубав моју? Како сам ја заиста ништа, ако останем ништа!
    Ја сам ништа онда и зато, када ме ви сручите у очај да сам ништа, и још се молим Ономе који је у мени и који ме чини царевићем/прицезом Царском, да ме дигне у "нешто". Е то је велик прелест молитвено-очајна!
    И да не наводимо примјера (без)бројне. Зато сматрам да сви ми, "одојчади" у вјери, треба да читамо понајвише Псалме ("Боље да се сунце угаси него да Псалми утихну" - Златоуст чини ми се), и наше "српске псламе", Никоајеве "Молитве на језеру". "Српске псалме" који  су ПОСЕБНО корисни. Зашто су корисни? Зато што Николајеве "Молитве на језеру" садрже у себи догме наше вјере; садрже молитвеност; садже препоруке живљења; садрже начин спознаје СЕБЕ кроз Бога; и најбитније Свети нас омолитвљује, он нас ВОДИ молитвом ка Богу, тјеши нас у исто вријеме...а шта ја да булазним, када је то отац Јустин дивно изрекао као "комарац који зуји о орлу"...и завршио са "Господе омолитви нас молитвеношћу Владике Николаја".
    Но добро...молитвеници, сматрам да прије нашег похода душевног у општење са Богом на неким високим "фреквенцијама", треба да прођемо сви мало кроз наш ум, наше срце и нашу душу...онолико колико можемо и СМИЈЕМО.
    И, мислим да ће нам у томе најбоље помоћи Сети Владика Николај својим молитвама које су више од молитве, а лакше од молитве. Постираћу сваку посебно, и сматрам да нису само за летимично читање, већ за дубоко размишљање о њима.
    Господе просвијетли наше умове, наша срца и душе наше Духом својим Светим, да спознамо да смо нико и ништа пред Тобом и без Тебе, а да смо велики, моћни, дивни Царски синови, принчеви и принцезе, пред  лажљивим демонски свијетом који нам шапуће да смо нико и ништа пред њима. Да спознамо то, како бих им се могли одупријети, и лукавства њихова под нога, Тобом, згазити!
  6. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from nedeljko in Свети Владика Николај Охридски и Жички   
    "Србска великодушност често је прелазила у слабост. И то у велику и убитачну слабост - у сервилност. Ту слабост показали су у турско и аустријско време Срби избеглице у Русију и у Румунију. Колико је србског народа остало тада на овом страшном ограшју балканском, толико се, у току времена и у неколико махова, преселило у Русију и у Румунију. На овоме страшном ограшју балканском данас има осам милиона Срба. Толико треба да их има у Јужној Русији и у Румунији. Међутим, у Русији нема ни једног јединог. Све се слило и прелило у друго. А у Румунији, која је по крви половином србска као и хрватска, има само једна шака Срба, само као једна преостала стража од пропале војске. Брат је брат, и они православни и ми православни хајде да се назовемо Русима и Румунима! Да се није тако катастрофално мислило, данас би ми имали у Јужној Русији милионе Срба а и у Румунији. Та невероватна слабост, та Ахилова пета, показала се и у време католичко -православне Југославије. Католици су нам браћа, говорило се, вера не игра никакву улогу, главно је крв и језик (као код волова што је главно крв и рикање) а историја, а галерија славних христољубивих царева и краљева, а Косово, а устанак, а Кунамово и Кајмакчалан, а многи милиони бораца за крст часни и слободу златну, а барјаци србски, - то је све ништа: све те висине ми ћемо срубити и нивелисати и уравнити да будемо једнаки. То је језик београдских политичара и историчара. Чак одликоваћемо Карађорђевом звездом с мачевима и орденом светога Саве Немањића најљуће наше мучитеље и слуге римске теократије и бечке аутократије. И још ћемо ставити на равну ногу с Душаном, Милутином и Карађорђем највеће издајнике Словенства, Православља па чак и Хрватства, лажне краљеве Томислава и Звонимира. У историји Југославије остаће овековечене две лажи: лажна историја и лажна политика. То је дошло од србске великодушности, претворене у жалосну сервилност. Ако се Срби не излече од те очајне слабости, они ће бити серви а не Срби и у свакој хетерији и у свакој новој комбинованој држави на Балкану. А свакако ће се излечити искуством из 1941. године, када су доживели да их изда не један Вук Бранковић, и не десет њих, него цело једно племе, цео један народ - ако се народом може назвати - друге вере. Душан се називао: цар свих Срба, Бугара и Грка, па се не зна да је овако био издан ни од Бугара ни од Грка".
     
     
    "Национализам балканских народа може се лако ублажити хришћанским сазнањем. Уколико хришћанско сазнање, а то је познавање истине Божје, буде се повећавало утолико ће се оштрине национализма ублажавати. Не да ишчезне него да се ублажи и оплемени вером у Христа и служењем Христу".
     
     
    "Национализам србски је универзално хришћански, никад уски и глупи шовинизам. Овако би се могао дефинисати србски светосавски национализам: Уређивати своју кућу и сувишком своје снаге и свога блага помагати сваком народу да уреди своју кућу. Или: Служити Христу Богу на својој земљи и у својој отаџбини, и по могућству и са претеком служити Христу Богу по другим земљама, блиским и далеким, тја до Русије и до Горе синајске, чак и до крајева васељене. Хришћански национализам у универзализму и универзализам у хришћанском национализму. Срби су једини носиоци овога идеала, великим делом и до сада оствариваног, а уз Србе још једино Руси од чланова православне фамилије народа Божјих на земљи. Има ли што спасоносније за сав свет"?
     
     
    "Свађа између цркве и државе увек је производила јеретике и безбожнике. У србском народу после угушења богумила, није било никакве јереси. А безверник, ни један једини, није познат од времена Немање па све до кнеза Милоша Обреновића, до најновијег времена, када смо се као слободан народ погледали лицем у лице западне Европе, у лице ове злокобне по свет хемисфере, ове нагрђене од јереси и безверства.
     
    Од тада смо ми постали злокобни по сами себе. Нова србска аристократија, такозвана интелигенција, постала је очарана Европом као добром, полацманила се, и свом душом се оделила од свога народа и од народне праволинијске историје, премда је фарисејски гатала о народу и о народним правима, и речју и пером и делом одвраћала је народ од царства небеског и прикивала му душу за благо земаљско и шарени пепео овог пролазног света. Свак је био готов да се похвали службом у двору или министарству или на универзитету, а нико службом Христу Богу. То је почетак најновије и страшне трагедије србског народа. Грешила је и стара аристократија србска, (ако се уопште може говорити о србској аристократији), баш и она теодулска, али је, грешећи, могла увек окренути се Богу и рећи познате молитвене речи: Господе, ашче и согрјешихом, од Тебе не одступихом. Давила се понекад у греху, али није испуштала из руку коноп спасења. Кајала се, испаштала драговољно своје грехе и спасавала се. Нови дављеници србски пак одступили су од Христа Бога, па давећи се нису имали у рукама коноп спасења".
     
    Св. Николај Жички (публиковано прије појаве Владимира Димитријевића, тако да се ријечи српског свеца не би приписивале овом (не)православном "публицисти", који је, својатајући Николајева дјела и изигравајући "савјест" Цркви, у великом мјери допринио да се Николаја неки православци и стиде, јер је он, тобож "ревнитељ" као и Влада и разне Владе - злоупотребљивачи ријечи светачке)
  7. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from ego in Свети Владика Николај Охридски и Жички   
    "Србска великодушност често је прелазила у слабост. И то у велику и убитачну слабост - у сервилност. Ту слабост показали су у турско и аустријско време Срби избеглице у Русију и у Румунију. Колико је србског народа остало тада на овом страшном ограшју балканском, толико се, у току времена и у неколико махова, преселило у Русију и у Румунију. На овоме страшном ограшју балканском данас има осам милиона Срба. Толико треба да их има у Јужној Русији и у Румунији. Међутим, у Русији нема ни једног јединог. Све се слило и прелило у друго. А у Румунији, која је по крви половином србска као и хрватска, има само једна шака Срба, само као једна преостала стража од пропале војске. Брат је брат, и они православни и ми православни хајде да се назовемо Русима и Румунима! Да се није тако катастрофално мислило, данас би ми имали у Јужној Русији милионе Срба а и у Румунији. Та невероватна слабост, та Ахилова пета, показала се и у време католичко -православне Југославије. Католици су нам браћа, говорило се, вера не игра никакву улогу, главно је крв и језик (као код волова што је главно крв и рикање) а историја, а галерија славних христољубивих царева и краљева, а Косово, а устанак, а Кунамово и Кајмакчалан, а многи милиони бораца за крст часни и слободу златну, а барјаци србски, - то је све ништа: све те висине ми ћемо срубити и нивелисати и уравнити да будемо једнаки. То је језик београдских политичара и историчара. Чак одликоваћемо Карађорђевом звездом с мачевима и орденом светога Саве Немањића најљуће наше мучитеље и слуге римске теократије и бечке аутократије. И још ћемо ставити на равну ногу с Душаном, Милутином и Карађорђем највеће издајнике Словенства, Православља па чак и Хрватства, лажне краљеве Томислава и Звонимира. У историји Југославије остаће овековечене две лажи: лажна историја и лажна политика. То је дошло од србске великодушности, претворене у жалосну сервилност. Ако се Срби не излече од те очајне слабости, они ће бити серви а не Срби и у свакој хетерији и у свакој новој комбинованој држави на Балкану. А свакако ће се излечити искуством из 1941. године, када су доживели да их изда не један Вук Бранковић, и не десет њих, него цело једно племе, цео један народ - ако се народом може назвати - друге вере. Душан се називао: цар свих Срба, Бугара и Грка, па се не зна да је овако био издан ни од Бугара ни од Грка".
     
     
    "Национализам балканских народа може се лако ублажити хришћанским сазнањем. Уколико хришћанско сазнање, а то је познавање истине Божје, буде се повећавало утолико ће се оштрине национализма ублажавати. Не да ишчезне него да се ублажи и оплемени вером у Христа и служењем Христу".
     
     
    "Национализам србски је универзално хришћански, никад уски и глупи шовинизам. Овако би се могао дефинисати србски светосавски национализам: Уређивати своју кућу и сувишком своје снаге и свога блага помагати сваком народу да уреди своју кућу. Или: Служити Христу Богу на својој земљи и у својој отаџбини, и по могућству и са претеком служити Христу Богу по другим земљама, блиским и далеким, тја до Русије и до Горе синајске, чак и до крајева васељене. Хришћански национализам у универзализму и универзализам у хришћанском национализму. Срби су једини носиоци овога идеала, великим делом и до сада оствариваног, а уз Србе још једино Руси од чланова православне фамилије народа Божјих на земљи. Има ли што спасоносније за сав свет"?
     
     
    "Свађа између цркве и државе увек је производила јеретике и безбожнике. У србском народу после угушења богумила, није било никакве јереси. А безверник, ни један једини, није познат од времена Немање па све до кнеза Милоша Обреновића, до најновијег времена, када смо се као слободан народ погледали лицем у лице западне Европе, у лице ове злокобне по свет хемисфере, ове нагрђене од јереси и безверства.
     
    Од тада смо ми постали злокобни по сами себе. Нова србска аристократија, такозвана интелигенција, постала је очарана Европом као добром, полацманила се, и свом душом се оделила од свога народа и од народне праволинијске историје, премда је фарисејски гатала о народу и о народним правима, и речју и пером и делом одвраћала је народ од царства небеског и прикивала му душу за благо земаљско и шарени пепео овог пролазног света. Свак је био готов да се похвали службом у двору или министарству или на универзитету, а нико службом Христу Богу. То је почетак најновије и страшне трагедије србског народа. Грешила је и стара аристократија србска, (ако се уопште може говорити о србској аристократији), баш и она теодулска, али је, грешећи, могла увек окренути се Богу и рећи познате молитвене речи: Господе, ашче и согрјешихом, од Тебе не одступихом. Давила се понекад у греху, али није испуштала из руку коноп спасења. Кајала се, испаштала драговољно своје грехе и спасавала се. Нови дављеници србски пак одступили су од Христа Бога, па давећи се нису имали у рукама коноп спасења".
     
    Св. Николај Жички (публиковано прије појаве Владимира Димитријевића, тако да се ријечи српског свеца не би приписивале овом (не)православном "публицисти", који је, својатајући Николајева дјела и изигравајући "савјест" Цркви, у великом мјери допринио да се Николаја неки православци и стиде, јер је он, тобож "ревнитељ" као и Влада и разне Владе - злоупотребљивачи ријечи светачке)
  8. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from Bata Peric in Како се спашавају ментално и психички болесни ?   
    Mnogi od njih su vec spaseni. Imas slucaj u Jevandjelju kada Gospod lijeci slijepca. Ucenici ga pitaju ko je zgrijesio, da li on, da li preci njegovi pa je slijep. A Gospod im odgovara da nije ni on, ni preci, nego da je takav da bi se sila Bozja prokazala na njemu.
     
    Dakle kako se sasvaju Kinezi, ludi, glupi, pametni i svi ostali, tako i oni. Sad danas je psihicka bolest stvar dijagnostike. Ja sam ubijedjen da kada bi straca Pajsija, ili oca Tadeja, ili patrijarha Pavla odveli vecini psihijatara, bili bi sizofrenicari.
     
    Da neki asketa isprica psihijatru kako je imao neke vizije i cuo glasove koje mu je demon servirao, on bi bio psihotican...pitanje je ko je psihicki bolestan, i ko odredjuje dijagnozu i po cemu.
     
    Ne znam ima li neki lijek za srbofobiju...bice da je clanstvo u EU. Dobar lijek za depresiju je motika...ali nisu je jos oprobali.
  9. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from Жика in Свети Владика Николај Охридски и Жички   
    Па нећеш да коментарише наравно јер ти тако одговара. Ја сам у читавом тексту признао да сам погријешио, чист лапсус, што нисам умјесто "Српкиње" ставио "неке Српкиње",  и, без правдања, то се по мени подразумијева. И моја мајка је Српкиња па не ради то...да будем крајње субјективан, јер ме нагониш на то.
     
    Дакле не коментаишеш општепознату ствар. Што нисам помену мушкарце, то сам ти рекао, узгред поводом њих сам то и поменуо, јер имам пријатење жртве тога.
     
    А о "идеологија националистичким" то ће бити, и било је прича за себе...као и "ревнитељско-новотарски" немири. Вазда било вазда ће бити...нема везе ни са мном ни тобом.
     
    Ти мене не познајеш уопште. Познајеш ме да рецимо ти признајеш психијатрију као неког љекара, ја не. Људи попут тебе тешко да познају и самог себе...јер ма шта ти причаал, ма шта радила по питању моје "исфрустрираност ка женама" и мог "националистицког идеологизма", можеш само да дођеш до следећег: да прекршиш правила форума јер их ја нисам и никад нечу прекршити, иако их нисам читао. И можеш да нађеш потврду онога што кажем, понекад неспретно, понекад, признајем, провокативно, да нажеш код најумнијих људи наше Цркве. Не дакле, да сам паметан, него што сам усвојио оно чему су ме учили...и опет, не идеолошки.
     
     
    Тако рецимо ја могу рећи нешто о муслиманима и Арапима, а могу да од мојих задњих 1000 евра дам Алжирцу 150, купим му панталоне и патике, и одведем га у другу земљу. Сад није то хвала, него само контра том секташком, плитком као поток, поимању ствари.
     
    Дакле да: ПРИЗНАЈЕМ погријешио сам требао сам рећи да се НЕКЕ Српкиње оргијају са муслиманима, Арапима, црнцима (и наравно Србима), и да то раде и неки Срби. Тако сам увриједио Српкиње. Додаћу, оне Српкиње које нису хтјеле да читају, или нису жељеле да оно што се подразумијева схвате, из само њима знаних разлога.
     
    Кад већ помињемио Српкиње, да кажем, да ће НЕКЕ (да опет не правим исту грешку) Српкиње, као што су неке камен спотицања српства, неке ће бити носилац спасења Срба, јер ће будући мајке хрићанке родити и одгојити Србима Патријархе, Епископе, Предсједнике светосавце Србе и хришчане (самим тим).
     
    Неке ће, спасавати себе и друге...рецимо по форумима...разни људи, разни дарови, разна сагрешења...само смо људи.
  10. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from Жика in Свети Владика Николај Охридски и Жички   
    Па ја сам рекао више него довљно, и више него јасно, али ти то, наравно не можеш да разумијеш из простог разлога јер не познајеш довољно однос Светог павла према Јеврејима - дакле,непознавајучи то ти ни не можеш да разумијеш, а то, опет, значи да је бесмислено да ти више појашњавам.
     
    То нисам рекао ради тебе, да ти ишта појашњавам, већ да неко, прочитавши твоје поређење, не би помислио о Светом Павлу то што ти мислиш.
     
    Мало ти то боље...
     
    Узгред да је све тако "једноставно" како ти то представљаш...кад већ причамо о Светом Владци, он на то каже отприлика да "када би људи стварали свијет, створили би само брдашца за пикнике".
     
    Једноставно је то роде, за свакога ко схвати суштину Православља, а она је следећа: крени од себе, па онда од своје породице, па свога народа - па онда глобалиши.
     
    Чим себе "средиш" одмах си универзалан, космичан, вјечан. Други, неправославан приступ - извор му је гордост (а зна се ко је отац городсити прва жртва) - јесте: крени од других. Тако, кад то на нашу тему вратимо: дођите браћо у Монтенегро или Србију ми вас волим.
     
    Е, вала, ја једва да могу да волим свога комшију да могу да волим милијарду и по Кинеза...
     
    Још једна одлика Православња јесте да је оно дубоко, бездно, и високо, и широко...па од тога да некога волиш, до тога да некога мрзиш простире се једна путања од пакла до раја (сликовито).
     
    Узгред, "волим те" није више узречица само на шунд-серијама и филмовима, постала је и међ хрићанима. Ја кад ми неко каже да ме воли обичавам рећи: дај ми 100 евра ако ме волиш.
     
    Па и ти, ако волиш да ти гологузе пијандуре шетају поред ћеркице од 15 година, питај их да ти дају 100 евра...или подај ти њима, и покажи им колико их волиш. Тих јадних 100 евра показаће и теби и њима, не да се не волите, него можда би моли и да се побијете за њих.
     
    Није ред да волиш странце више од мене...оћеш да ти напишем број рачуна па набаци коју стотку "брату"   
     
    Ај здраво,,,
     
    ПС
     
    Его, нађи оно о сервилности од Владике па постирај.
  11. Волим
    Дика Израиљева је реаговао/ла на nedeljko у Свети Владика Николај Охридски и Жички   
    То што ти желиш и видиш оно чега нема је проблем који сам мораш да решиш.
     
    Читам и не видим да је Дика било где вређао твоју породицу............
     
    Безобразлук је да један те исти све који се поносе тиме што су Срби - назива фашистима. 
     
    И то му се код појединих админа урачунава као - врлина.
  12. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from nedeljko in Свети Владика Николај Охридски и Жички   
    Па ја сам рекао више него довљно, и више него јасно, али ти то, наравно не можеш да разумијеш из простог разлога јер не познајеш довољно однос Светог павла према Јеврејима - дакле,непознавајучи то ти ни не можеш да разумијеш, а то, опет, значи да је бесмислено да ти више појашњавам.
     
    То нисам рекао ради тебе, да ти ишта појашњавам, већ да неко, прочитавши твоје поређење, не би помислио о Светом Павлу то што ти мислиш.
     
    Мало ти то боље...
     
    Узгред да је све тако "једноставно" како ти то представљаш...кад већ причамо о Светом Владци, он на то каже отприлика да "када би људи стварали свијет, створили би само брдашца за пикнике".
     
    Једноставно је то роде, за свакога ко схвати суштину Православља, а она је следећа: крени од себе, па онда од своје породице, па свога народа - па онда глобалиши.
     
    Чим себе "средиш" одмах си универзалан, космичан, вјечан. Други, неправославан приступ - извор му је гордост (а зна се ко је отац городсити прва жртва) - јесте: крени од других. Тако, кад то на нашу тему вратимо: дођите браћо у Монтенегро или Србију ми вас волим.
     
    Е, вала, ја једва да могу да волим свога комшију да могу да волим милијарду и по Кинеза...
     
    Још једна одлика Православња јесте да је оно дубоко, бездно, и високо, и широко...па од тога да некога волиш, до тога да некога мрзиш простире се једна путања од пакла до раја (сликовито).
     
    Узгред, "волим те" није више узречица само на шунд-серијама и филмовима, постала је и међ хрићанима. Ја кад ми неко каже да ме воли обичавам рећи: дај ми 100 евра ако ме волиш.
     
    Па и ти, ако волиш да ти гологузе пијандуре шетају поред ћеркице од 15 година, питај их да ти дају 100 евра...или подај ти њима, и покажи им колико их волиш. Тих јадних 100 евра показаће и теби и њима, не да се не волите, него можда би моли и да се побијете за њих.
     
    Није ред да волиш странце више од мене...оћеш да ти напишем број рачуна па набаци коју стотку "брату"   
     
    Ај здраво,,,
     
    ПС
     
    Его, нађи оно о сервилности од Владике па постирај.
  13. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from Пајко in Свети Владика Николај Охридски и Жички   
    Па ја сам рекао више него довљно, и више него јасно, али ти то, наравно не можеш да разумијеш из простог разлога јер не познајеш довољно однос Светог павла према Јеврејима - дакле,непознавајучи то ти ни не можеш да разумијеш, а то, опет, значи да је бесмислено да ти више појашњавам.
     
    То нисам рекао ради тебе, да ти ишта појашњавам, већ да неко, прочитавши твоје поређење, не би помислио о Светом Павлу то што ти мислиш.
     
    Мало ти то боље...
     
    Узгред да је све тако "једноставно" како ти то представљаш...кад већ причамо о Светом Владци, он на то каже отприлика да "када би људи стварали свијет, створили би само брдашца за пикнике".
     
    Једноставно је то роде, за свакога ко схвати суштину Православља, а она је следећа: крени од себе, па онда од своје породице, па свога народа - па онда глобалиши.
     
    Чим себе "средиш" одмах си универзалан, космичан, вјечан. Други, неправославан приступ - извор му је гордост (а зна се ко је отац городсити прва жртва) - јесте: крени од других. Тако, кад то на нашу тему вратимо: дођите браћо у Монтенегро или Србију ми вас волим.
     
    Е, вала, ја једва да могу да волим свога комшију да могу да волим милијарду и по Кинеза...
     
    Још једна одлика Православња јесте да је оно дубоко, бездно, и високо, и широко...па од тога да некога волиш, до тога да некога мрзиш простире се једна путања од пакла до раја (сликовито).
     
    Узгред, "волим те" није више узречица само на шунд-серијама и филмовима, постала је и међ хрићанима. Ја кад ми неко каже да ме воли обичавам рећи: дај ми 100 евра ако ме волиш.
     
    Па и ти, ако волиш да ти гологузе пијандуре шетају поред ћеркице од 15 година, питај их да ти дају 100 евра...или подај ти њима, и покажи им колико их волиш. Тих јадних 100 евра показаће и теби и њима, не да се не волите, него можда би моли и да се побијете за њих.
     
    Није ред да волиш странце више од мене...оћеш да ти напишем број рачуна па набаци коју стотку "брату"   
     
    Ај здраво,,,
     
    ПС
     
    Его, нађи оно о сервилности од Владике па постирај.
  14. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from Пајко in Свети Владика Николај Охридски и Жички   
    Да...без соли је ручак бљутав, а ни добар слаткиш, након ручка није на одмет. То што је и со укусна, а и слаткиш, па и то што ће се и со и слоткиш на крају помијешати у стомаку не значи да се могу мијешати ВАН стомака.
     
    Ти, роде, звучиш као неко ко каже "па инако ће се со и слаткиш мијешати у стомаку, дај да посолимо слаткиш, а пасуљ једемо неслан", па да тако једемо.
     
    Апостол Павле каже да "у Христу" нема ни Јелина ни Јеврејина! У Христу.
     
    А шта то значи? То значи да ћу ја бити пресрећан да рецимо у манастиру Савини (намјерно њега узимам з апримјер) слуши неки Цркнац. Али бићу много мање срећан ако по Херцег Новом црнци продају дрогу, оргијају са Српкињама.
     
    Или Тунежанин, или Мароканац. Наравно, ти ћеш сада рећи да је то нека ускост, затворенсст, треба бити космополита. Један народ, хришћански народ, треба да се држи своје традиције.
     
    Е сад, једном обезбоженом Србину, свеједно је ко му шета улицама, ко му је комшија, битно да има пара. У БИЛО којој земљи на планети, када са нагласком проговорите језик који се говори тај језик, дочека вас љубазан осмјех, али и мало "штрецање" у очима. Ви сте вјечити сранац. Но када дође до економске кризе одмах су странци криви за све. Дакле те флоскулице како смо сви исти не вађе ни тамо гдје су оне измишљене.
     
    Но кад су Срби у питању, то је мало специфично. Срби у оној мјери у којој су отпали од Бога, у тој мјери су и полтрон(чине), срвилци, подрепаши...да будем јаснији. Мало је народа на планети који има толико богату историју, и тако велике претке и дивну традицију, а да све то тако олако продаје - чак се одриче тога и стиди!
     
    Није то нова појава, о не. Она је данас само израженија. Знајући то св. Владика Николај и пише о Дурмитору, али то је само једно писаније о томе, у прикладном контексту. Сво Николајево животно дјело је уствари космополитизам али У Христу, а тај космополитизам подразумијева национализам на локалном плану.
     
    Могу то рећи и овако: као што сељак не треба да носи кравату и лаковане ципеле, тако ни Србин и Американац не треба да имају исту традицију, НИТИ, да ради пара, профита, долази до мијешања тих традиција.
     
    У Христу нема Јеврејина ни Јелина...постају Хришћани, али ни тада исти. Српска традиција се темељи на Хришћанству, дакле СВЕ што руши српску традицију (мијешање бракова са другим народима, убризгавање страног капитала, куповина српске земље, сматрање традиције за нешто заостало, сматрање других народа нечим вишим..."част" је Српкињи да се уда рецимо за једног Талијана, француза, Србину да ожени Швеђанку). Па кад је толика част колико их остари заједно? Кад тако волимо "странце" што Србин угости странца, а странац Србину испије кичму на сјевчицу и што му робује по Западу?
     
    Нема то везе са космополитизмом, то је сервилност, подрепаштво, полтронизам искомлексираног народа. Хрвати су већ друга прича...друга негативна крајност.
     
    "Вечност би ми била кратка, да се науживам красота твојих, о лепа Боко! Збогом, бисере, међу земљама! Збогом и ти, поносна Савино, што се као лабуд белиш крај мора! Продужи храбрити твоја верна чеда, тај најплеменитији род људи, да стрпљиво с вером и надом истрају у чекању дана, кад ће се испунити наде Србинове! Продужи славити име Пресвете Богоматере, како би Она по великој милости Својој ускорила тај дан, дан опште српске славе, српског Успенија"!
  15. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from SHADOWS OF THE LIGHT in Свети Владика Николај Охридски и Жички   
    Да...без соли је ручак бљутав, а ни добар слаткиш, након ручка није на одмет. То што је и со укусна, а и слаткиш, па и то што ће се и со и слоткиш на крају помијешати у стомаку не значи да се могу мијешати ВАН стомака.
     
    Ти, роде, звучиш као неко ко каже "па инако ће се со и слаткиш мијешати у стомаку, дај да посолимо слаткиш, а пасуљ једемо неслан", па да тако једемо.
     
    Апостол Павле каже да "у Христу" нема ни Јелина ни Јеврејина! У Христу.
     
    А шта то значи? То значи да ћу ја бити пресрећан да рецимо у манастиру Савини (намјерно њега узимам з апримјер) слуши неки Цркнац. Али бићу много мање срећан ако по Херцег Новом црнци продају дрогу, оргијају са Српкињама.
     
    Или Тунежанин, или Мароканац. Наравно, ти ћеш сада рећи да је то нека ускост, затворенсст, треба бити космополита. Један народ, хришћански народ, треба да се држи своје традиције.
     
    Е сад, једном обезбоженом Србину, свеједно је ко му шета улицама, ко му је комшија, битно да има пара. У БИЛО којој земљи на планети, када са нагласком проговорите језик који се говори тај језик, дочека вас љубазан осмјех, али и мало "штрецање" у очима. Ви сте вјечити сранац. Но када дође до економске кризе одмах су странци криви за све. Дакле те флоскулице како смо сви исти не вађе ни тамо гдје су оне измишљене.
     
    Но кад су Срби у питању, то је мало специфично. Срби у оној мјери у којој су отпали од Бога, у тој мјери су и полтрон(чине), срвилци, подрепаши...да будем јаснији. Мало је народа на планети који има толико богату историју, и тако велике претке и дивну традицију, а да све то тако олако продаје - чак се одриче тога и стиди!
     
    Није то нова појава, о не. Она је данас само израженија. Знајући то св. Владика Николај и пише о Дурмитору, али то је само једно писаније о томе, у прикладном контексту. Сво Николајево животно дјело је уствари космополитизам али У Христу, а тај космополитизам подразумијева национализам на локалном плану.
     
    Могу то рећи и овако: као што сељак не треба да носи кравату и лаковане ципеле, тако ни Србин и Американац не треба да имају исту традицију, НИТИ, да ради пара, профита, долази до мијешања тих традиција.
     
    У Христу нема Јеврејина ни Јелина...постају Хришћани, али ни тада исти. Српска традиција се темељи на Хришћанству, дакле СВЕ што руши српску традицију (мијешање бракова са другим народима, убризгавање страног капитала, куповина српске земље, сматрање традиције за нешто заостало, сматрање других народа нечим вишим..."част" је Српкињи да се уда рецимо за једног Талијана, француза, Србину да ожени Швеђанку). Па кад је толика част колико их остари заједно? Кад тако волимо "странце" што Србин угости странца, а странац Србину испије кичму на сјевчицу и што му робује по Западу?
     
    Нема то везе са космополитизмом, то је сервилност, подрепаштво, полтронизам искомлексираног народа. Хрвати су већ друга прича...друга негативна крајност.
     
    "Вечност би ми била кратка, да се науживам красота твојих, о лепа Боко! Збогом, бисере, међу земљама! Збогом и ти, поносна Савино, што се као лабуд белиш крај мора! Продужи храбрити твоја верна чеда, тај најплеменитији род људи, да стрпљиво с вером и надом истрају у чекању дана, кад ће се испунити наде Србинове! Продужи славити име Пресвете Богоматере, како би Она по великој милости Својој ускорила тај дан, дан опште српске славе, српског Успенија"!
  16. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from nedeljko in Свети Владика Николај Охридски и Жички   
    Да...без соли је ручак бљутав, а ни добар слаткиш, након ручка није на одмет. То што је и со укусна, а и слаткиш, па и то што ће се и со и слоткиш на крају помијешати у стомаку не значи да се могу мијешати ВАН стомака.
     
    Ти, роде, звучиш као неко ко каже "па инако ће се со и слаткиш мијешати у стомаку, дај да посолимо слаткиш, а пасуљ једемо неслан", па да тако једемо.
     
    Апостол Павле каже да "у Христу" нема ни Јелина ни Јеврејина! У Христу.
     
    А шта то значи? То значи да ћу ја бити пресрећан да рецимо у манастиру Савини (намјерно њега узимам з апримјер) слуши неки Цркнац. Али бићу много мање срећан ако по Херцег Новом црнци продају дрогу, оргијају са Српкињама.
     
    Или Тунежанин, или Мароканац. Наравно, ти ћеш сада рећи да је то нека ускост, затворенсст, треба бити космополита. Један народ, хришћански народ, треба да се држи своје традиције.
     
    Е сад, једном обезбоженом Србину, свеједно је ко му шета улицама, ко му је комшија, битно да има пара. У БИЛО којој земљи на планети, када са нагласком проговорите језик који се говори тај језик, дочека вас љубазан осмјех, али и мало "штрецање" у очима. Ви сте вјечити сранац. Но када дође до економске кризе одмах су странци криви за све. Дакле те флоскулице како смо сви исти не вађе ни тамо гдје су оне измишљене.
     
    Но кад су Срби у питању, то је мало специфично. Срби у оној мјери у којој су отпали од Бога, у тој мјери су и полтрон(чине), срвилци, подрепаши...да будем јаснији. Мало је народа на планети који има толико богату историју, и тако велике претке и дивну традицију, а да све то тако олако продаје - чак се одриче тога и стиди!
     
    Није то нова појава, о не. Она је данас само израженија. Знајући то св. Владика Николај и пише о Дурмитору, али то је само једно писаније о томе, у прикладном контексту. Сво Николајево животно дјело је уствари космополитизам али У Христу, а тај космополитизам подразумијева национализам на локалном плану.
     
    Могу то рећи и овако: као што сељак не треба да носи кравату и лаковане ципеле, тако ни Србин и Американац не треба да имају исту традицију, НИТИ, да ради пара, профита, долази до мијешања тих традиција.
     
    У Христу нема Јеврејина ни Јелина...постају Хришћани, али ни тада исти. Српска традиција се темељи на Хришћанству, дакле СВЕ што руши српску традицију (мијешање бракова са другим народима, убризгавање страног капитала, куповина српске земље, сматрање традиције за нешто заостало, сматрање других народа нечим вишим..."част" је Српкињи да се уда рецимо за једног Талијана, француза, Србину да ожени Швеђанку). Па кад је толика част колико их остари заједно? Кад тако волимо "странце" што Србин угости странца, а странац Србину испије кичму на сјевчицу и што му робује по Западу?
     
    Нема то везе са космополитизмом, то је сервилност, подрепаштво, полтронизам искомлексираног народа. Хрвати су већ друга прича...друга негативна крајност.
     
    "Вечност би ми била кратка, да се науживам красота твојих, о лепа Боко! Збогом, бисере, међу земљама! Збогом и ти, поносна Савино, што се као лабуд белиш крај мора! Продужи храбрити твоја верна чеда, тај најплеменитији род људи, да стрпљиво с вером и надом истрају у чекању дана, кад ће се испунити наде Србинове! Продужи славити име Пресвете Богоматере, како би Она по великој милости Својој ускорила тај дан, дан опште српске славе, српског Успенија"!
  17. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from ego in Свети Владика Николај Охридски и Жички   
    Да...без соли је ручак бљутав, а ни добар слаткиш, након ручка није на одмет. То што је и со укусна, а и слаткиш, па и то што ће се и со и слоткиш на крају помијешати у стомаку не значи да се могу мијешати ВАН стомака.
     
    Ти, роде, звучиш као неко ко каже "па инако ће се со и слаткиш мијешати у стомаку, дај да посолимо слаткиш, а пасуљ једемо неслан", па да тако једемо.
     
    Апостол Павле каже да "у Христу" нема ни Јелина ни Јеврејина! У Христу.
     
    А шта то значи? То значи да ћу ја бити пресрећан да рецимо у манастиру Савини (намјерно њега узимам з апримјер) слуши неки Цркнац. Али бићу много мање срећан ако по Херцег Новом црнци продају дрогу, оргијају са Српкињама.
     
    Или Тунежанин, или Мароканац. Наравно, ти ћеш сада рећи да је то нека ускост, затворенсст, треба бити космополита. Један народ, хришћански народ, треба да се држи своје традиције.
     
    Е сад, једном обезбоженом Србину, свеједно је ко му шета улицама, ко му је комшија, битно да има пара. У БИЛО којој земљи на планети, када са нагласком проговорите језик који се говори тај језик, дочека вас љубазан осмјех, али и мало "штрецање" у очима. Ви сте вјечити сранац. Но када дође до економске кризе одмах су странци криви за све. Дакле те флоскулице како смо сви исти не вађе ни тамо гдје су оне измишљене.
     
    Но кад су Срби у питању, то је мало специфично. Срби у оној мјери у којој су отпали од Бога, у тој мјери су и полтрон(чине), срвилци, подрепаши...да будем јаснији. Мало је народа на планети који има толико богату историју, и тако велике претке и дивну традицију, а да све то тако олако продаје - чак се одриче тога и стиди!
     
    Није то нова појава, о не. Она је данас само израженија. Знајући то св. Владика Николај и пише о Дурмитору, али то је само једно писаније о томе, у прикладном контексту. Сво Николајево животно дјело је уствари космополитизам али У Христу, а тај космополитизам подразумијева национализам на локалном плану.
     
    Могу то рећи и овако: као што сељак не треба да носи кравату и лаковане ципеле, тако ни Србин и Американац не треба да имају исту традицију, НИТИ, да ради пара, профита, долази до мијешања тих традиција.
     
    У Христу нема Јеврејина ни Јелина...постају Хришћани, али ни тада исти. Српска традиција се темељи на Хришћанству, дакле СВЕ што руши српску традицију (мијешање бракова са другим народима, убризгавање страног капитала, куповина српске земље, сматрање традиције за нешто заостало, сматрање других народа нечим вишим..."част" је Српкињи да се уда рецимо за једног Талијана, француза, Србину да ожени Швеђанку). Па кад је толика част колико их остари заједно? Кад тако волимо "странце" што Србин угости странца, а странац Србину испије кичму на сјевчицу и што му робује по Западу?
     
    Нема то везе са космополитизмом, то је сервилност, подрепаштво, полтронизам искомлексираног народа. Хрвати су већ друга прича...друга негативна крајност.
     
    "Вечност би ми била кратка, да се науживам красота твојих, о лепа Боко! Збогом, бисере, међу земљама! Збогом и ти, поносна Савино, што се као лабуд белиш крај мора! Продужи храбрити твоја верна чеда, тај најплеменитији род људи, да стрпљиво с вером и надом истрају у чекању дана, кад ће се испунити наде Србинове! Продужи славити име Пресвете Богоматере, како би Она по великој милости Својој ускорила тај дан, дан опште српске славе, српског Успенија"!
  18. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from Драгана Милошевић in Како се спашавају ментално и психички болесни ?   
    Mnogi od njih su vec spaseni. Imas slucaj u Jevandjelju kada Gospod lijeci slijepca. Ucenici ga pitaju ko je zgrijesio, da li on, da li preci njegovi pa je slijep. A Gospod im odgovara da nije ni on, ni preci, nego da je takav da bi se sila Bozja prokazala na njemu.
     
    Dakle kako se sasvaju Kinezi, ludi, glupi, pametni i svi ostali, tako i oni. Sad danas je psihicka bolest stvar dijagnostike. Ja sam ubijedjen da kada bi straca Pajsija, ili oca Tadeja, ili patrijarha Pavla odveli vecini psihijatara, bili bi sizofrenicari.
     
    Da neki asketa isprica psihijatru kako je imao neke vizije i cuo glasove koje mu je demon servirao, on bi bio psihotican...pitanje je ko je psihicki bolestan, i ko odredjuje dijagnozu i po cemu.
     
    Ne znam ima li neki lijek za srbofobiju...bice da je clanstvo u EU. Dobar lijek za depresiju je motika...ali nisu je jos oprobali.
  19. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from ego in Zasto se religija povezuje sa psihickim oboljenjima?   
    Један вијек са психијатријом, Петер Анстрин, Штокхолм 2001.




    Глава 12


    Сигмунд Фројд као кокаиниста

    "При мојој последњој озбиљнијој депресији озео сам поново кокаин, и једна мала доза подигла ме у висине на један диван начин. Тренутно сам заузет у прикупљању литературе за величајућу пјесму (=студију) о тој магичној теми (=кокаину)"

    Сигмунд Фројд

    "Када сам прочитао документ, одмах сам увидио да су се сложили да је Сигмунд Фројд један од утемељивача психофармакологије".

    Из књиге Кокаин студија од др Роберта Бајка, 1972.



    Фројдов савременик је био и Вилхем Ванд. За разлику од Вандта који је "сакривен" (=непознат) за многе, Фројдово име звони свакоме у друштву, чак и данас. Али постоје неке ствари о Фројду који нису познате, о које психолози ни чак ни данас не желе да говоре. Постоји много литературе о Фројду, његовој личности, а и психоанализи који је утемељио. Везано за 50-годишњи јубилеј његове смрти излази низ књига, чланака и студија. Али само неке од тих књига, које имају више стотина страница, дотиче важне факторе и "састојке" Фројдовог живота - као и психоанализе.

    Изгледа као да психолози чинеса тим оно што људи чине са лошим успоменама - потискују их и заборављају. Наиме, Фројд је био кокаиниста. Овисност која није била непозната, није била нити тајна - осим за јавност.

    Већина психолога и психијатара је знала за то, али није жељела да износи никаве закључке поводом тога. Оно што је било мање познато, или чак непозанто, је то да је он узимао кокаин више од 10 године. У књигама о Фројдовом животу, ако се то уопште помињало, кокаин се помињао само као пикантна "епизода" у његовом животу. Један наш савремени психолог сматра да Фројд није био овисник због свог јаког карактера.

    Пријашњи подаци су говорили да је узимао кокаин само између 1884.-1886. године. Међутим из писама које је Фројд написао својој жени Марти произилази да је он користио кокаин до 1895. године, а вјероватно и касније. 1892. године спријатељио се са љекаром Вилхемом Флеисом који је прописивао кокаин у нос против, како је он то називао, рефлексне неурозе. Флеис је вјеровао да разни дијелови тијела имају свезу у предјелу носа, те да кокаин може да лијечи, рецимо, мигрену, коју је Фројд имао.

    У писму Марти 1895. године, када је већ био вишегодишњи корисник кокаина, Фројд пише да он узима велике дозе кокаина да би лијечио свје носне проблеме. Оно што данас знамо, јесте да усисавање кокаина оштећује носне дупље.
    Е. М. Тортон је један од ријетких психолога који потеже Фројдову овисност о кокаину. У својој књизи Фројдова заблуда он пише: "Његово пријашње спорадично узимање кокаина било је орално, али сада га узима на опаснији начин, на нос, и много чешће...драматична слика једног мучећег генија који се бори са демонима из своје подсвијести, уствари је прича о класичном овиснику кокаина".

    Др Макс Шар, Фројдов близак бријатељ и љекар, пише у својој биографији о фројду: " 1890-тих Фројд је често помињао да има нападе мигрене и прехлада. Он је био упућен да релатира своју главобољу ка носу, што је разултирало да је...често тражио кокаин..."

    Оно најинтересантније, или оно што највише плаши, није то што је Фројд узимао кокаин, него да се период овисноти о кокаину подудара са периодом када је утврђивао темеље псиоанализе. У уводу Основе психоанализе од Чарлса Бренера из 1987. године, једног од најбољих познавалаца психоанализе и Фројда читамо: "Психоанализа је утемељио Сигмунд Фројд и још увијек је нераскидово везана за његово име. Не може се тачно датирати њен настанак, пошто њен почетак обухвата један вишегодишњи период. Али око 1895. године развој психоанализе био је увелико поодмакао".

    Љекари који су лијечили овисност око 1890-тих година подвлаче да је најизраженији симптом код оних који усисавају кокаин "несразмјеран, абнормалан, сексуални стимуланс..."

    Видимо да су темељи психоанализи постављени под јеким и редовним узимањем кокаина. Фројдова овисност о кокаину никада није довела до тога да се исправност психоанализа стави под сумњу. Али пошто је психоанализа утемељена под јаким утицајем овисности од кокаина, не намећели то нека питања: Је ли психоанализа, а тиме и добар дио психологије и психијатрије, у многоме резултат једног кокаинисте којем је кокаин поломио психу, и који је опсједнут жељом за славом?

    Не постоји много материјала о Фројдовој овисности о кокаину, али књига Кокаин студија од др Роберта Бајка из 1972. године је најкомлетнија и садржи писма и материјал о Фројду и његовим експериментима са кокаином на самоме себи и другима. Књига недвосмислено доказује овисност о кокаину. Аутор у уводу пише: "Када сам прочитао документ, одмах сам увидио да су се сложили да је Сигмунд Фројд један од утемељивача психофармакологије".
  20. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from Иван ♪♫ in Zasto se religija povezuje sa psihickim oboljenjima?   
    Један вијек са психијатријом, Петер Анстрин, Штокхолм 2001.


    Глава 12


    Отац психофармакологије


    Да је кокаин утицао на Фројдову психу нема дилеме. У писму Марти (Фројдовој супрузи) које слиједи може се видјети тај утицај кокаина на Фројдов интелект, као што се може видјети почетак једне философије која је црпила инспирацију из наркотичне збуњености:

    "Париз, уторак 02. фебруар, 1886. године.

    Груменчић кокаина који сам управо узео чини ме причљивим, мала моја. Наставићу да пишем и коментаришем твоје критике мога јаднога ја. Видиш ли како је човјек чудно конструисан, да су његове врлине често уз његов пад, а његове грешке извор среће? Налазиш ли заиста моју унутрашњост тако атрактивном? Сумњам у то. Ја мислим да људи виде нешто страно у мени, а прави разлог за то јесте да у својој младости никад нисам био млад, а сада када када старим не могу довољно да сазрим. Био је један паериод када сам имао амбиције и спремност да учим, када сам био увријеђен зато што природа није, у једном од својих расположења, опечатила моје лице знаком генија, како то она понекад учини са човјеком. Ја сам већ дужи период схватио да нисам геније, и не могу да схватим како сам икада желио да то будем. Ја нисам много талентован; сав мој капацитет произилази, вјероватно, из мога карактера, и из какактерне интелектуалне слабости... Сједим овдје и пишем ти глупа признања без икаквог разлога, или је то можда кокаин који ме чини причљивим...Сутра ћу те извијестити у потпуности о томе како је протекло вече са Шарлот.

    Твој Сигмунд"


     
  21. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from gavrosaurus in Молитва пјесника   
    Матија Бећковић:
    Богородица Тројеручица
    Ја ти не дођох, брза помоћнице,
    Да би ми отсечену шаку замирила,
    Нити да те носим кући, Свемоћнице,
    Да би завађену браћу измирила ...
    Ишчупане су ми руке из рамена,
    Кућа раскућена, а браћа поклана,
    Па сиђох до свог најдоњег камена
    Да себе тражим, Мајко са три длана.
    Једино овде, Царице Небеса,
    На мом језику се моли без застанка,
    И не лаже ништа, и не једе меса,
    И осам векова пости без престанка.
    И кад би ми земљу и језик збрисали,
    Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
    Знам: још се из људи нисмо исписали,
    А док тебе има да и ја постојим.
  22. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from Returnee in Protivrečnost teologije?   
    Ako su svi ljudi  posle pada Adama i Eve  bili pod vlascu smrti i sve duse bile u adu do Hristovog silaska u ad na Veliku Subotu.kako je moguce:
    1) Da Enoh i Ilija sacuvaju zajednicu sa Bogom iako su rodjeni sa prvorodnim grehom i to kad djavo drzao sve ljude pod vlacu smrti do dolaska Hrista?
    --------
    Богу је све могуће!
    Ово није тачно, не држи ђаво људе "под влашћу смрти", већ је у нама због пада/гријеха/"нећу те Боже" иако си извор живота, отпочео процес повратка у небиће. Наша природа је земља, а природа земље је ништа, небиће. Ђаво нема ништа са нашом смрћу, он нас је само навео да умјсто определења за Бога, опредијелимо се за небиће, за смрт, бивајући наивни (Адам).
    --------
    2) Da se vaznesu na nebo i ne dozive biolosku smrt pre Hristovog oslobodjenja
    --------
    Вазнесење је, наравно могуће, јер су Христово вазнесење многи посвједочили. У каквом су стању Енох и Илија? Њихово определење је чисто, јасно ка Богу. Дакле своју вољу су подредили Божјој као и Богородица "ево мене слушкиње Божје". На то питање питај се: како је могуће да Христова људска природа није имала гријеха? Можда ту негдје лежи одговор. Како је могуће да Богородица, која је наследла Евин гријех, роди безгрешнога? Богу је све могуће, и то на начин да НЕ руши никада слободу човјека.
    И Енох и Илија су рекли "ево нас слугу Божјих" (пралела са Богородицом), дакле дајући Богу своју вољу, онда Бог може шта хоће.
    Питање: Када Господ дође и буде опште васкрсење мртвих, шта је са онима који тада буду у животу? Они ће се у трену преобразити, без смрти, или ће смрт и васкрсење бити у једном трену. И ту има одговора на твоје питање о ова два Света човјека.
    Но, то су ствари које нико не  може знати.
    Нетрулежна тјелеса светитеља? Неће та, црна и суха тијела добити при васкрсењу, зар не?
    ---------
    i kako pomiriti sa ucenjem crkve da je Hristos prvo razbojnika uveo u raj?
    kako pomiriti sa ucenjem da pre Hrista niko niko nije mogao ostvari zajednicu sa Bogom kad je ocigledno sa u ona dvojica sacuvala izbegla smrt i otisla na nebo?
    ----------
    Je l to neka protekcija?
    ---------
    Није протекција, то је ЖРТВА са њихове стране!
    --------
    Je l to znaci da je Bog mogao i druge pravednike da vaznese ali nije hteo (posto nikakva ontologija sloboda djavo nisu mu branili sto pokazuje  slucaj Enoha i Ilije)?
    --------
    Могао је да вазнесе било кога, али да се: поклопи одређени историјски тренутак, одређена храброст, Богољубивост, подређеност Божјој вољи (итд., исл.), да се поклопи са Божјим домостројем спасења. Божјом икономијом којом води човјечанство ка спасењу, поштујући његову (огреховљену) слободу.
    Ти придајеш ђаволу веће моћи него што има. Он нема моћ да нашу слободу руши, али може да нас лаже, мами, подмићује, нуди; и он нема никакве везе са смрћу, само нас вуче, мами ка њој!
    ---------
    Je l to znaci da Hristos nije nuzno morao da strada?
    ---------
    Христос, као Бог, не мора ништа! Али, као Син Божји, и Логос Божји, он је на "предвјечном савјету Свете Тројице" о стварању свијета и човјека преузео одговорност за човјека, знајући да он може да каже "не2 богу и заврши у паду (отуда дрво познања).
    Шта та одговорност подразумијева (грубо речено)? То да га Његова љубав ка човјеку "приморава", да, ако треба, и страда. Он је страдао добровољно, није приморан ни на шта. Какав би то Бог био да Га мораш и можеш тјерати на нешто? Каква би то љубав била да је мораш тјерати? То није но бог ни љубав.
    Са друге стране, да Адам није пао у гријех, ОПЕТ би се Христос оваплотио, узео на себе људску природу. На који начин, наравно не можемо знати, АЛИ да Адам није пао он и Ева не би рађали "сексуалним" односом. Дошло би до "спајања" али не на садашњи начин, и НИКАКО страстан!
    Христос би се и тада, тасигурно, оваплотио уз садејство духа Светога, јер тројица не чине ништа Један без Другога/Трећега у Једноме!
    И на крају теби питање: шта мислиш којим питањем би ђаво могао да "матира" Бога, да Он нема одговор за наш рацио? Да,питањем: зашто Ти Боже волиш човјека, види какав је сав у гријеху и паду? Па ту ти је одговор на многа питања - Бог је Љубав, и Љубав не воли РАЗЛОЗИМА. Љубав воли личност! А сви ми смо једна непоновљива личност, која се, опет остварује кроз другога...али то су друге теме.
    Бог може шта хоће, и ђаво Га не може спријечити ни у чему. Човјек, пак, може да спријечи Бога у само једноме: ако по својој слободи НЕЋЕ Бога, Бог му неће нарушити слободу и пустиће га да Га неће! Бог није силеџија. Зашто ово кажем(о)? Па лако је Богу вазнијети Илију, али тешко му је да спасе оне који НЕЋЕ да се спасавају!
  23. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from Олимп in Sve sto ste htjeli da znate o monastvu istocnom i zapadnom!   
    Дилема око манастира говори да дилеме нема - по Владики Николају, како су неки већ рекли, није за манастир.
    Али треба то мало другачије глдати - није у том периоду. Призив је слаб, воља слаба...дакле већина таквих би подлегла искушењима, и искушеништво би било узалидно. Но то не значи, а Св. Владика је то јако добро знао, да у некој будућности такви неће завршити у манастиру.
    Сигуран сам, да Владика то говори и зна из личног искуства. А оно је следеће: обећао је Краљу да ће да се монаши, јер су га спремали, школовали да буде владика. Међутим, вративши се са Запада, са 2 доктората, владика није био одлучан око монашења.
    И тада се дешава тешко оболијевање, смртно опасн,као што знате. Тек тада у Николају нестаје дилеме и говори љекару на вијест о тежини болести: "Ако је Господу потребна моја служба Он ће ме спасити".
    И оздравља на чуђене, и равноиз болнице одлази у манастир.
    Дакле из тога искуства, засигурно Николај црпи своје спознаје и убјеђења. Из свога двоумљења, и можемо слободно рећи, Божје интервенције.
    Али овдеј, донекле, Господ утиче јаком "сугестијом" на његову вољу...показује му буквално, и кроз болест говори: "Дођи, требаш ми".
    То се не дешава баш сваки дан, и отуда Владика и савјетује "двоумашима" да нису за манастир, али то уопште НЕ искључује могућност да они неће, некада, бити монаси и то добри.
    Осим тога, то су била времена када се спроводило оно Павлово да је боље бити као он, дакле нежења, али поштоје тешко и није за свакога, благословенје брак и "боље да се жените и удајете, него да се упаљујете".
    Данас је све поремећено, у брак се ступа јако касно, и ко ни не иде у цркву и не помишља на монаштво...мало ко се упаљује а да то не "гаси"...отуда и већа искушења, и веће раслабљености воља наших.
    Узевши све ово у обзир, дође му некако да се и неможе а не двоумити. Сигурно има случајева, ја знам један, гдје се тачно осјећа да је монаштво једини пут. Али, вјерујем, ријетко.
    Но онај ко је за монаштво, а господ то зна и неће да руши вољу, пустиће га да то само "сазри"...примјер је рецимо и +Игнатија нашег, и +Иринеја из Аустралије, оца Луке са Цетиња...уствари из Дајбаба сада....
    Најгоре је ако се иде из неког сентиментализма, чега има доста, па и гуруизма...ја сам био у манастиру као маловјерник, чисто да упознам живот Цркве...ето могу рећи и уствдити да дубоко вјерујем (то не значи да сам добар хришћанин, и ђаво вјерује), а опет, тај калуђер је напустио манастир...дај Боже да Цркву не напусти.
    Многе наше потурице су били велики "ревнитељи" па постали Турци...зна срце тачно шта хоће, али није лако продријети до тих одаја. зато нема ту неког савјета, него је одговр баш у теби.
    Засигурно, ако Господ има посебан план са нама, извршиће не утицај на нашу слободу, али ће нам то јавити на овај или онај начин.
    Но ми смо слаби и тешко да смо па неки равноапостоли...
  24. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from gandalf in Молитва архијереја у вријеме великог страдања   
    Еп. Атнасије (Јевтић)
    Грачаница 1999.
    Вапај Срба са Косова и Метохије
    Устани, Господе Боже мој, суди људима и народима по вечној Правди и Истини Твојој. Нека се уздигне рука Твоја, не заборави убоге Твоје до конца. Постави, Господе, законодавца над њима и нама, нека познају сви људи и народи да су само људи. Јер они који нас нападоше сада нас опколише и покорише, очи своје устремише да нас истребе, у земљу да нас сатру и трагове наше затру, Светиње Твоје да униште јер им сметају што нису као њихове. Кивни су на нас што знамо и памтимо да "мученој земљи, Мученика треба".
    Боже Спаситељу наш, Надо свих крајева земаљских и оних најмањих и најудаљенијих, знамо из горког искуства живљења нашег, из историјског пута и устрајавања Отаца наших, да: што је дубља пропаст, то је и нада спасења већа. Јер то је тајна Крста Христа Твога, и тајна распећа наших на путу кроз ову Долину плача што се Земља зове.
    Зато, Господе, Милостиви Човекољупче и Душеспасче, телом сатрвеним и душом сакрушеном, духом смиреним и језиком муцавим, молимо Те и преклињемо: да примљени опет будемо. Нека жртва поништења нашег буде благопријатна пред Тобом, и нека се и данас врши над нама света Воља Твоја. Јер нема постиђења онима који се уздају у Тебе. И сада, следујемо Ти свим срцем, и бојимо Те се, и тражимо Лице Твоје; немој нас постидети у овај страшни дан и час искушења нашег. Не предај нас до краја, Имена Твога ради; не раскини завета Твога, и не удаљи сасвим милости Твоје од нас, ради Отаца наших Теби угодивших, ради Саве Светитеља и Лазара Мученика, ради дечице невино прогоњене и сирочади уцвељене. Узбуни се душа наша у нама, и смути се срце наше у утроби нашој, кости се наше потрше у нама, од мноштва сагрешења наших, и од праведног гњева Твога. Уместо Немањића и Лазаревића, постасмо бранковићи и немилошевићи, од Орловића врапчевићи, од Танкосића танкодушићи. Издиру нам темеље храмова Твојих, и корене бића и битовања нашег. Хоће да нам сруше Високе Дечане и прелепу Грачаницу, да нам раскрсте Патријаршију и помунаре Љевишку. "Очни живац су нам растурили, сада би да нам и бели штап из руку отму. Земљу коју смо од Неба добили, неко им је обећао, и продао, и издао".
    Али нас Ти, Господе Једини, немој издати. Ти нас, Боже Једини, нећаш оставити до краја љутим непријатељима и крвницима нашим, него ћеш нас призвати и опет оживети. Ако се и кожа моја распадне, и кости моје сатруну, опет ћу устати и стати преда Те, и славити Те, и исповедати се Имену Твоме Светоме. Јер смо били Народ стада Твога, а они нас учинише овцама за клање, лов зверовима и храну црвима.
    Господе Благи и Свемоћни, погледај на убожјаке Твоје, вековима тлачене и гажене од свакога ко је овуда наилазио. Опомени се да смо прах земаљски, са душом у носу и утробом у рукама нашим. Па ипак, Ти си и над прахом у почетку стао, и из небића у биће нас призвао, и из смрти у живот нас превео и васкрсао. Јер си Ти Васкрсење и Живот, и милости су Твоје бездна многа, пред којима су сви греси моји као прах и пепео, који лахор Духа Твога развеје и Крст Сина Твога очисти и опере, те опет постајемо бељи од снега и светлији од сунца.
    У свему овоме, Господе, ми Тебе не заборависмо, зато и Ти нећеш заборавити згажено лозје Винограда Твога. Ако ли заборависмо Име Бога нашег, ако ли пружисмо руке богу туђему и лажному, поврати нас и обрати нас; обасјај нас светлошћу Лица Твога; очисти нас од јавних и тајних грехова и прегрешења наших, васкрсни нас из свих гробова наших. Јер Ти си Бог Који је сишао у ад, и раскинуо окове сужања, и род Адамов васкрсао, и Царство нам Небеско завештао.
  25. Волим
    Дика Израиљева got a reaction from gandalf in Молитва архијереја у вријеме великог страдања   
    АРСЕНИЈЕ ЧАРНОЈЕВИЋ
    (око 1633-1706)
    МОЛИТВА ЗАСПАЛОМ ГОСПОДУ
    И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом,
    од места до места,
    као лађа на пучини великог океана
    бекству се дајемо,
    чекајући када ће заћи сунце
    и преклонити се дан
    и проћи тамна ноћ
    и зимска беда која лежи над нама.
    Јер нема онога који нас саветује,
    ни оног који нас од невоље ослобађа,
    и невоља наша удвостручава се.
    И рекох са сузама:
    Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја,
    докле ће се наоружавати на достојање твоје?
    Устани, Господе!
    Зашто спаваш,
    зашто лице твоје, Боже наш, одвраћаш од нас?
    И опет васкрсни, Господе,
    помози нам имена твојега ради!
    И тако непрестано ридање на ридање прилажемо
    и ниоткуда помоћи.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...