Jump to content

jegorradov

Члан
  • Број садржаја

    7
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на JESSY у Поуке старца архимандрита Емилијана   
    Јесте ли запазили да се, када долази до помрачења сунца, улице пуне децом и одраслима који на очима држе задимљено стакло и гледају сунце? Таква је и Литургија. Она је приљубљивање очију наших, срца наших уз Онога Који је устоличен на небу. Мој живот се надаље креће око Христа. За мене је само једно вредно – Царство Небеско. Вечност. Дакле, треба ли да оставимо породицу своју, посао, децу и непрестано трчимо на Литургију? Не, драги моји. Погледајте колика је мудрост и љубав Божија. Сва свакодневна дешавања нашег живота могу да уђу у Царство Божије, она штавише могу да постану мостови који ће нас одвести до Њега. Све може да изражава љубав нашу према Богу! Љубав према жени, жртве за децу, свакодневни труд, бол, бриге, сузе, тајне горчине свога живота, све то убацујеш у Царство Небеско. Бог то освештава и даје ти снагу да целе наредне седмице наставиш даље. Све то има место и вредност пред Христом, довољно је да не заборављамо да је Царство Божије циљ наш, испуњење наше, и да душа наша буде жедна Царства небескога. Да Христос буде циљ наш. Да небо буде отаџбина наша. А то подразумевамо кад кажемо: ''Амин. Да, Оче мој небески, прихватам све што ми казујеш; започео сам путовање своје; ступио сам на пут који ће ме одвести на небо. Нећу стати док не стигнем тамо где си Ти''.
  2. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на JESSY у Поуке старца архимандрита Емилијана   
    Први темељ грађевине човековог бића је радост. Црква жели да смо увек радосни, она не подноси смркнута лица, нити пружа олакшице за лажну тугу за Богом. Различита је ,,жалост по Богу'', добра и истинита туга, која је уздарје Духа, од наше туге која је последица наше одвојености од Бога. Доказ наше аутентичности јесу наша радост и мир. Атмосфера у којој душа може да се изграђује и да види Бога и наслађује се Њиме јесте радост, која је природна и духовна. Пошто прође кроз дар суза, она бива употпуњавана Духом Светим и постаје стална, непресушна и богомдана. Те сузе су танани бол душе што је пала и што је избачена на ову земљу, далеко од Раја, те сада треба да се врати: то је дакле, туга која душу окуша када стекне познање своје болести. Али, та туга и те сузе пружају весеље духу, наслађивање и нежност раја, не укидају радост. Радост се задржава као стално окружење. Као што човек не може да живи у загађеном окружењу, тако не може да живи ни без радости.
  3. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на JESSY у Поуке старца архимандрита Емилијана   
    Као што те, када сам близак са тобом, узимам за руку и привлачим ближе себи, а ти се радујеш тој блискости, тој једнакости, равночасности, осећаш се као пријатељ са пријатељем - тако и Бог чини. Долази, узима те за обе руке, гледа Те, гледаш Га и чудиш се: „Јесам ли то ја? Је ли то Он?” Да, Он је! И ја сам!
    Најлепша слика. Живиш величанственост блискости, пријатељства, љубави. Бог више није Онај који те је просто водио, него Онај којег љубиш и који те љуби, којег волиш и који те воли. Он је Онај који се шали, који се игра са тобом - као што се зрак сунчев игра с водом, време са вечношћу, тако се и ти играш с Богом. Видиш Га и види те. Гледаш Га и гледа те. И на крају, док удивљен стојиш пред Њим, док не знаш где си, док почињеш да се навикаваш на Њега, док ти се чини да то није ништа сувише важно - а, кажеш, то је пријатељ мој - наједном те зграби и загрли те. Сад осећаш стисак Његов, осећаш дах Његов, осећаш ударце срца Његовог, осећаш пулс Његов, осећаш звук костију Његових и кажеш: „Па, исти је као ја!” Не! Ја сам постао као Он: јер ја бивам заокупљен Њиме, сједињујем се и уподобљујем Њему, а не Он мени. Када се сјединиш и уподобиш, када нестане двоје и остане Он, један, тада Га откриваш у себи, и покушаваш да схватиш шта је. Ум? Срце? Тело твоје? Душа твоја? Небо? Све је испреплетано...
  4. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на JESSY у Поуке старца архимандрита Емилијана   
    Две ствари су потребне да бисмо успели у свом духовном животу: човеково хтење, које је изражено у првом полустиху, и благодат Божија, која је изражена у другом полустиху.
    („Радујмо се у Господу - Тумачење псалама“, Архимандрит Емилијан )
  5. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на JESSY у Поуке старца архимандрита Емилијана   
    Отворимо врата свога срца
     
    Када нам неко разбије колотечину, ми то доживимо као ужасно наметање, и постајемо узнемирени. Зар ово није чудно? Очајнички желимо да нам други приђу, да разговарамо са њима, да нас други воле. Желимо да други испуни нашу самоћу, да се дружи са нама. Али чим нам неко приђе, ми једва чекамо да га се решимо. Одмах га одбацујемо, осуђујемо, разговарамо гневљиво и с презиром, усуђујемо се да му говоримо шта да ради у животу, говоримо „не“, и уопште узев, чинимо све да му покажемо да нам њихово присуство смета. И проналазимо на стотине начина да му [између редова] кажемо: „Бежи од мене. Остави ме на миру. Немој ми сметати у мојој самоћи“.
     
    И све ти смета; све ти иритира. Како људи изгледају, боја њиховог гласа, ходање, или су превише ниски или превисоки, или нам сметају јер им је нос овакав или онакав, или нам сметају зато што су им обрве превисоке или прениске. Довољна је нека ситница да ти поквари дан, и након свега тога, само имаш жељу да побегнеш од свега. А шта је све ово ако не пакао проклетима? И зашто су проклети у паклу? Зато што нису хтели рај. Пакао је управо оно што су тражили и управо су то и добили.
     
    Међутим, кад год пожелимо, можемо да отворимо своје срце и тада ће се ненадано догодити велика промена. А то отварање је отварање срца за духовни огањ, отварање Светоме Духу, Христу, Богу. Желимо ли то? Хоћемо ли отворити своје срце? Све зависи од тога да ли желимо да заволимо Бога или да наставимо да волимо само себе. И ако одлучимо да престанемо да живимо по свом, и широм отворимо врата светлости да уђе, тада ћемо схватити да, док смо тражили Бога, у исто време смо пронашли свога ближњег, зато што у том тренутку схватамо да постоје људи око нас.
  6. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на Вукашин у Васкрс и забрана кретања   
    Ови што се причешћују, ваљда имају унутрашње сведочење кад се причесте. То би требало да буде нормално за сваког. Па према томе нека се равнају како Христос гледа на то што раде. Нису ваљда масе прелешћених у питању?
    Ко има мир у души и мирно сведочанство савести, не треба да се смућује.
    Ја идем готово редовно. Кад год имам прилику. 
  7. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо у Не наседајте   
    Од како је прошло синоћно светогорско бденије Светом Харалампију за поштеду од светске пандемије, друштвеним мрежама су почеле да круже разне "поруке светогораца". 

    Поред ових, и њима сличних порука, кружи и аудио запис тобожњег светогорског пустињака али наравно без помињања његовог имена или монашке насеобине у којој се подвизава. У позадини снимка се чује киша, која заиста данима пада на Светој Гори, глас је млађег човека а не неког старца што би поједине додатно поколебало.
    Да не би остајала смутња анализираћу горње поруке у најкраћим цртама:
    Када се каже "Благослов Свете Горе је такав..." то пдоразумева званично саопштење Свештене Општине као административне управе Свете Горе. Тога у овом случају није било! Свештена Општина је саопштила да ће бити бденије у свим манастирима и Протату, да је примила са жаљењем вест да су престала богослужења у многим православним храмовима. Ако је пак у питању благослов неког манастира, зашто није речено име ког?

    Коме се јавила Мајка Божија? Коме је то открила? Данас сам се чуо са пар монаха из три светогорска манастира и једним келиотом, нико од њих није чуо ништа о овоме.

    Параклесис је уствари Молебан Богородици тј на грчком параклиси. Синоћ на Светој Гори није служен молебан Богородици већ бденије Св. Харалампију.

    Икона Тхеотокос је ваљда поменута да звучи озбиљније и светогорскије, претпостављам да је икона икона а Тхеотокос на српском значи Богородица.

    Монах на врху Свете Горе. На "врху" Свете Горе је Прот, али не мисле сигурно на њега. А на врху Атоса као врху Свете Горе нема монаха.

    Коптска Православна Црква је монофизитска, дакле иако у имену има реч православна она је ипак јеретичка те као таква нема на Светој Гори своје монахе.

    У дане смутње и страха што од вируса, што од опречних саопштења и ставова које слушамо свакодневно, молимо све православне хришћане да не наседају на памфлете и секташима својствене радње "уради ово и заштити се...пошаљи на десет адреса и спаси себе и своје... и сл". Сетимо се Господњих речи "Пазите да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у моје име говорећи: Ја сам, и многе ће преварити"(Мк 13:5,6).
    Погрешно је тражити актера пандемије у другима, оптуживати државе или појединце. Много је боље и душекорисније потражити узрок у себи. Изгубили смо смисао живота. Грех сматрамо врлином, а врлинама се смејемо и њих се стидимо. Да грех препознајемо и признајемо за грех, онда бисмо имали и покајање. Борили бисмо се са страстима, са грехом, покајањем би изашли на пут на коме нас и даље чека једини Човекољубац који је Пут, Истина и Живот.
    Опседнути смо страстима. Данима, иако је Велики пост, на све стране се прича само о томе како су сада бесплатно доступни и канали "за одрасле", уствари канали за још греха. И онда, гле чуда, Господ нас раздваја карантином, јер не умемо сами да се раздвојимо.
    Не постимо, не бојимо се Бога, не исповедамо се, и гле још једног чуда добијамо колективну епитимију забране Причешћа. 
    Не наседајте ни на какве поруке преко мрежа. Порука светогораца је јасна и недвосмислена: покајање, пост и молитва. 
    Ствари су једноставне, али не желимо да их применимо због самољубља и равнодушности која нас је обузела. Јуче су многи позивали на заједничку молитву са светогорцима. И? Колико је то трајало? Колико нас је то држало? Синоћ су многи "магијски" чекали 19 часова да почну са читањем акатиста у исто време када Света Гора почиње бденије, као да не смемо да га читамо у 20 или 21, 22 часа. Акатист смо прочитали за 15 минута, а Света Гора је наставила своју молитву до зоре. Да ли смо ми наставили нашу молитву бар размишљањем о њој, или смо потрчали ка отвореним каналима кабловске телевизије? Света Гора је имала и вечерас Богослужење, а где смо ми били у тих 19 часова?
     
    Извор: Светогорске стазе

    View full Странице
  8. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на PredragVId у Акатист светом свештеномученику Харалампију   
    Цела Света Гора на свеноћном бдењу у спомен Светом Харалампију, заштитнику од заразних болести | ХИЛАНДАР - Ι.Μ. ΧΙΛΑΝΔΑΡΙΟΥ - HILANDAR | ХИЛАНДАР - Ι.Μ. ΧΙΛΑΝΔΑΡΙΟΥ - HILANDAR
    WWW.HILANDAR.ORG За време службе читаће се посебне свештеничке молитве за заустављање заразних болести.  
  9. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на JESSY у Vreme je za čišćenje kuće i života   
    Evo spiska stvari, koje pod hitno treba da izbacite iz svoje kuće:
    1. Ostaci ukrasnog papira.
    2. Vizitne kartice, vama nepotrebnih ljudi
    3. Stare ulaznice
    4. Nepotrebne recepte
    5. Stare majice
    6. Suvo cveće
    7. Istegnute gumice za kosu
    8. Stare novine i časopise
    9. Stare grudnjake
    10. Besparne minđuše
    11. Odeću iz koje ste izrasli, ili koja je vam mala
    12. Staru kozmetiku
    13. Lekove kojima je prošao rok trajanja
    14. Osušeni lak za nokte
    15. Stara dokumenta
    16. DVD diskove koji odavno ne gledate
    17. Stare šampone, kreme i losione
    18. Stari donji veš i kupaće
    19. Pocepane najlonke
    20. Hemijske koje ne pišu
    21. Narukvice i lančiće sa polomljenim kopčama
    22. Staru posteljinu
    23. Svu praznu ambalažu
    24. Rezervne dugmiće od odeće, koju više nemate
    25. Pohabane prostirke u kupatilu
    26. Stare pribore za jelo (tanjire i čaše), koji su ostale od servisa
    27. Stare jastuke
    28. Stara pisma
    29. Nepotrebne ukosnice, šnalice
    30. Stare bojice, flomastere, markere, koji više ne pišu
    31. Pocepane farmerke
    32. Ukrasne trake od dobijenih poklona
    33. Razglednice i nepotrebne poklone od kolega
    34. Stare kalendare
    35. Glupe magnete
    36. Polomljene ukrase za jelku
    37. Izbledele peškire
    38. Stare nekorišćene baterije od telefona
    39. Obuću, koju ne nosite već dve sezone
    40. Pokvarene namirnice, začine kojima je prošao rok trajanja
    41. Stare račune
    42. Veći deo suvenira, sem tih, koje stvarno stvaraju udobnost u enterijeru
    43. Neodgovarajuće ili zastarelo posuđe, kuhinjski pribor, aparate.
    44. Stara uputstva za svu tehniku
    Oslobodite se informacione intoksikacije:
    45. Sredite svoju listu prijatelja na društvenim mrežama
    46. Uklonite praćenje koje vam ne odgovara, i ne inspiriše vas ni na šta. Ponekad i ne znate zašto ste ih uopšte dodali za prijatelje.
    47. Očistite svoje zidove
    48. Obrišite ili sklonite ljude, čiji vas postovi nerviraju. Posebno one koje šeruju negativne vesti.
    49. Opredelite se za listu blogova, sajtova i stranica koje nameravate da čitate.
    50. Obrišite sve nepotrebne fajlove na svom računaru.
     
    http://uspesnazena.com/korisni-saveti-zene/50-stvari-koje-treba-pothitno-da-izbacite-iz-iz-svog-doma/
     
  10. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Велики проблем настаје када о суду Божијем размишљамо у јуридичким категоријама, моралистички. Нажалост, такве идеје су последица пројекције човекове пале природе и поимањеа праведности, оправдања, казне, праштања и др на Бога. Хвала Богу да ће он судити свету, а не човек или неки бог по слици човека. 
    Наш начин живота и пре свега наш однос према Богу и другима изграђује наш лик, односно, тачније  доприноси да се икона Божија у нама васпостави у својој лепоти или да остане покривена наслагама злих дела, које мењају лик Божији у нама и чине од нас трагичну карикатуру. Свака мисао и свако дело утичу на изглед лика Божијег у нама, на то колико смо заиста христоподобни, а колико смо духовно деформисани, колико аутентично живимо оним животом који нам је Бог дао, а колико живимо у лажи и обмани сујете и гордости овога света. Док смо у телу можемо да утичемо на ово стање и да покајањем (променом начина живота) очистимо лик Божији у нама од греховних наслага и нечистота.
    Дубоко верујем да суд Божији треба да доживаљвамо као непосредни сусрет свих нас са пуноћом Божије благодати, тренутак светлости који ће заувек осветлити све тајне нашег бића и показати колико је у нама сачувана икона Божија. То засигурно неће бити ситничаво испитивање и вагање добрих и лоших дела, јер се у таквом суду увек поставља питање правде која је изнад Божије љубави. Оваквим размишљањима улазимо у апсурд, мислећи да наша зла дела принуђују Бога да нас казни по тој "правди" и одмах постављамо питање зашто Бог, ако је заиста милостив, свакоме све једноставно не опрости. Међутим, знамо из самих речи Божијих да сви неће наследити Царство Божије, не зато што Бог није милостив, или зато што по некој принуди мора да казни грешнике, већ зато што Божији суд не почива на оваквим основама. Наша дела утичу на изглед иконе Божије која је утиснута у личност сваког човека. На суду ћемо са тим ликом изаћи пред Оца небеског и у зависности да ли ће он препознати у нама лик Сина свога возљубљенога и вечно нас (пре)познати и волети оном љубављу којом је свога Сина заволео од вечности, или ће у нама видети неку накарадну карикатуру, избледелу икону, од тога ће зависити наш вечни удео у Царству Божијем. Богу не долазимо као индивидуе, већ једино у Христу, као што ћемо у Христу вечно живети у Богу. Без лика Христовог не можемо имати ни вечни удео у љубави Оца небескога.
    Живот у греху и страстима квари икону Божију у нама. Од богоподобног бића грехом постајемо зверолики, подли, спремни на свако зло и лукавство. Овакав лик Бог неће препознати и они који своје срце у овом животу испуне мраком и смрадом злих дела,  доживљаваће његову љубав и светлост као вечну муку и патњу. Бог није створио пакао, али он постоји као стање, јер га у својим срцима сами људи стварају тако што постају неспособни да живе у светлости Божијој и зато што су изгубили лепоту лика Божијег поставши мрачне сенке које беже од светлости. Они који су правилном употребом своје слободе (врлинама) благодатном помоћу Божијом ослободили лик Божији у себи од наслага пале људске природе, страсти и грехова, засијаће у огњу љубави Божије као злато у ватри. Као што материје које горе у огњу добијају својство огња не губећи својства своје посебности, тако ће бити и са онима који засијају на суду Божијем радошћу вечног живота. Огањ љубави Божије не да им неће нашкодити, већ ће у светлости Божијој још више и вечно узрастати у љубави Божијој. Овај исти огањ, за оне који су себе градили на пропадљивим материјалима (на злим делима овога света) вечно ће горети не могући да поднесу љубав Божију, исто као што они који живе у мраку светлост, која би иначе радовала њихове очи, доживљавају као бол и патњу.
    Не чињење добрих дела квари и потамњује лик Божији у нашим срцима јер пропуштањем да учинимо оно што по савести коју нам је Бог дао треба да учинимо, а све зарад наших ситних страсти и пролазних добитака, уводи нас у лажно постојање у коме губимо христоликост.
    Због свега овога, можемо да разумемо (колико је то могуће нашем ограниченом уму) да неће у том тренутку бити конфликта између Божије љубави и правде, како то бива у нашој палој природи. Огањ којим ће они који баштине пакао вечно горети, није ништа друго него огањ вечне љубави Божије коју они не могу да поднесу јер су више заволели дела таме од светлости.
    Суд Божији почиње већ и овде и завршава се у коначном сусрету свих са Богом након Другог доласка Господњег, када ће праведници васкрснути у вечни живот, а они који су изабрали дела таме у вечну муку. Подсетимо се речи Еванђеља по Јовану које говоре о овој тајни:
    Јн 3, 17-21: "Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена."
     
  11. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на Аурор у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Pa evo, rece da si ugledao izlazak iz juridickog nacina razmisljanja... 
    Bog ne nastupa sa pozitivnom namerom da kazni zbog necega, covek sam oseca lose zbog svog greha, sto rece neki mudar covek: 'We are not punished for our sins, but by them'. 
  12. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Мислим да је Св. Јован Дамаскин врло лепо објаснио да природа не може да постоји безипостасно и да су две природе у ипостаси Христа сједињене тако да не подразумевају разноипостасност (што је био проблем у Несторијанизму на пример). Ми верујемо у Бога који се оваплотио и који је пострадао и умро на крсту, али који је и васкрсао и над којим смрт није тријумфовала. Од Дјеве у пећини витлејемској није рођена људска природа Христова или Христос као човек по ипостаси јер би онда Дјева била Христородица, а не Богородица. У Витлејему је рођен сам Бог који је истовремено нерођен као предвечни Син Божији. Наш ум не може да разуме рационално ову тајну и отуда парадокси: нерођени бива рођен, вечни постаје смртан, нестрадални постаје страдалан, неописиви постаје описив итд. Зато је на крсту заиста пострадао предвечни Син Божији и то пре свега захваљујући томе што је пре тога примио вечно у своју ипостас страдалну и смртну људску природу. Иако су божанске ипостаси нераздељиве и не постоје једна без друге, на крсту ипак није пострадао Отац или Дух Свети. Оваплоћени Син Божији, Христос пострадао је и био погребен не само својом слободном вољом и пристанком, већ благовољењем Оца и садејством Духа Светога и ни уједном тренутку није био одвојен од Оца и Духа. Све у Светој Тројици бива јединствено јер божанске ипостаси имају јединствену природу (суштину) и једну јединствену вољу, што и чини Бога једним и троипостасним Богом истовремено. Зато је Отац Христа подигао (васкрсао) Духом Светим и зато је смрт поражена јер није имала власти над Богом. Да Бог није постао човек и сам примио смрт смртност људске природе не би била савладана и људска природа би остала у вечном лавиринту смрти. Оваплоћени Син Божији, дакле, није пострадао да би задовољио неку нужност која постоји изнад Бога, што је апсурд, или што је још апсурдније да би исплатио ђаволу дуг за човеков пад, већ да би исцелио човекову природу тако што ју је учинио способном да живи ван власти смрти која је активирана у нашем начину постојања прародитељским падом. Из тог разлога није било довољно само оваплоћење Бога, већ је било потребно да Бог и пострада нас ради. Ово никако не сме да се разуме у категоријама јуридичког размишљања, већ у смислу исцелења човека од смрти.
    Учествујући по својој природи у тој обновљеној и исцељеној човечијој природи Христовој, као удови Тела Христовог и сателесници Христови и ми постајемо баштиници ове победе тј. новог начина постојања. На крају Христос се у телу узноси на десну страну Бога Оца тј. уводи људску природу у пуно достојанство вечне заједнице са Богом.
  13. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Бог вам помогао брате Александре,
    1. Бога не може да савлада смрт јер је вечан, бесмртан и творац живота. Али у својој неизмерној љубави према човеку и васцелој творевини Бог је постао човек по природи, родивиши се од Пресвете Богородице, не престајући да буде Бог. Тако је Богочовек Христос добровољно пострадао на крсту, умро и био погребен, али пошто смрт нема силе над Богом она је поражена. Својим васкрсењем Христос Бог је обновио човека и отворио нам врата вечног живота.
    2. Бог нам не шаље искушења, већ искушења долазе од наше пале природе и наше одвојености од Бога по чијем смо образу и подобију створени. Бог је човека створио са љубављу и за вечни живот. Али када човек на ту љубав Божију није узвратио благодарно, желећи да буде бог сам по себи, човеков живот постао је трагедија и људски род се по наслеђу из поколења у поколење суочава са болестима, разним страдањима и коначно физичком смрћу.  Бог је, дакле, свет створио савршено, али злоупотребом наше слободе која је дар Божије љубав, човек је унео поремећај у свет и свакодневно умножава патњу у свету. Пала човекова природа исцељена је у Христу и заједничарењем у Христу, Цркви Божијој, већ закорачујемо у вечни живот у коме нема ни бола, ни туге ни уздисања.
    3. Дух Свети није настао, већ вечно постоји као Дух Божији, који нам се у нашем времену Христом даје и који нас обликује као Тело Христово - Цркву Божију.
  14. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    У нашем начину постојања у овом времену и простору, са ранама грехова које носимо у својој палој природи тешко је разумети како ће игзледати постојање будућег века. Кључни проблем за то јесте наше доживљавање себе као аутономне јединке, индивидуе која је одвојена и од Бога и од других и чињеница да живимо у оквирима закона биологије овога света. Они који Духом Светим опитују заједницу са Богом још и у овом животу кушају од те неизрециве тајне. Сетимо се само сведочанства апостола Павла о томе како је био однесен до трећег неба (2 Кор 12.1-6) или сведочанстава бројних светитеља кроз историју наше Цркве. Будући да тајне које човек опитује у Богу може да изрази само преко искустава (слика и облика) садашњег света и века, човечје речи никада нису довољне да би изразиле тајну будућег постојања. У књизи Откровења постоји читав низ символичних слика (призора) које указују на Царство Божије, које ће бити васпостављено као ново небо и земља (погледати главе 21. и 22 Откровења). Ове слике не можемо разумети умом палог човека и самовољно тумачити и зато је књига Откровења књига запечаћена тајна коју могу да духовно проникну само они који су опино познали Бога у Духу Светоме. 
    Из ове књиге сазнајемо да ће верни који задобију вечну заједницу у Богу вечно славити Бога, као што то чине и анђелске силе: "И падоше двадесет и четири старјешине, и четири жива бића, и поклонише се Богу који сједи на пријестолу, говорећи: Амин! Алилуја! И од пријестола изиђе глас који говори: Хвалите Бога нашега све слуге његове, и који га се бојите, мали и велики. И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, гдје говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова и жена се његова припремила." (Отк 19.4-7) 
    Али како то да разумемо? Човеку у садашњем стању постојања није лако појмити ту вечну благодарност и слављење Бога јер је човек падом изгубио созерцање Бога као природни начин постојања. Наш ум функционише одвојен од срца као органа познања Бога и самим тим одвојено од Бога. Наш ум функционише као аутономни центар постојања и расуђивања и све ван себе објективизира, анализира и покушава да објасни у координатама информација које добија искључиво преко телесних чула. Непрестани ток мисли ми погрешно доживљавамо као богатство наше личности, а заправо реч је понајвише хаотичном унутрашњем дијалогу који се код многих који живе у опсесији знања и "мудрости овога света" претвори у потпуну конфузију и лудило. Насупрот томе, Господ нам сам и преко својих светитеља открива тајну "непрестане молитве" као живота у сталној свести о присуству Божијем и благодарности Богу за све. У таквом молитвеном животу Бог није објекат наше пажње и молитве, већ он сам благодаћу Духа Светога живи у срцу човековом и чини га делом свог живота и вечног постојања.
    Они који су живели у созерцању Бога и након телесне смрти настављају свој молитвено-созерцатељни живот узрастајући стално у љубави и премудрости Божијој. Пуноћа ове тајне испуниће све након васкрсења свих, у реалности Новог Јерусалима. Мудрост оних који опитују тајне Божије не долази од логичких силогизама палог разума, већ од надахнућа Духа Светога. Зато они који теже познању Бога труде се да ослободе свој ум сталне пометње, хаотичног размишљања да би преко трезвоумља (пажње) и молитве очистили свој ум од помисли и вратили га као блудног сина у срце као његов очински дом. Загрејано љубављу Божијем срце човеково постаје као врућ восак на коме Дух Свети утискује премудре тајне Божије. Човек више не познаје ни Бога ни свет око себе умом, већ срцем. Он себе испражњује да би га Бог испунио премудрошћу која није скуп информација, већ енергија (дејство) Светог Духа. То је сасвим другачији начин постојања од онога што је данас у овоме свету уобичајено, да живимо у сталном сабирању информација како би својим умом овладали тајном овог света па чак и вечности иако то није могуће. То трагично настојање редовно завршава разочарењем и губитком вере, јер ништа на крају није логично и уклопиво у ограничене оквире нашег ума, колико год сакупљали информација преко својих чула.
    Када се човеков ум устали у непрестаном пребивању у Богу његово природно својство постаје непрестана благодарност (евхаристија) и славословље Бога. Човек са трепетом стоји пред неизрецивим тајнама Божијим и диви му се јер је све тако премудро саздано. Палом човеку који живи у ригидном дуализму између нас и других, при чему и Бога објективизује у свом уму (неретко пројектујући у Богу свој его), потпуно је неразумљиво какав смисао и радост могу бити у славословљу Бога јер пали човек стално покушава да себе природно обожи и све прилагоди себи. Ум палог човека је стално у лутању, расејаности и тражењу чулних подстицаја. Отуда је борба нашег ума да заживи у молитви и ослободи се конфузије помисли јако тешка јер морамо да одбацимо тај најстрашнији идол који нас одваја од Бога, а то је наш сопствени ум коме се клањамо као златном телету и свакодневно га хранимо информацијама у неком суманутом веровању да ћемо тако разумети и себе и друге, па чак и Бога. Онај који је кренуо подвигом очишћења свог ума, који је осетио дах Духа Светога, обиље помисли и информација доживљава као сметњу и буку која му смета да чује тихи глас Божији јер се он опитује једино у ћутању ума и срца. Таквоме је молитва и славословље Бога не губитак времена већ најприроднији начин постојања и истинско богатство. Човек се како нас уче светитељи не труди да позна каква је тајна сунца или месеца, већ да упозна и сједини се са оним који је створио видљиве и невидљиве светове. То је потпуно друга перспектива која је већини нас обремењеним страстима и сујетом овога света пријемчива само у измаглици.
    У вечности, након васкрсења мртвих и суда Божијег, све ће бити сједињено у Христу и истовремено сви ће бити и једно у Христу и многи. Бог ће пројављивати свој вечни живот у пуноћи кроз све и у свима. Некима ће то бити вечна радост, а некима вачна мука и патња у зависности од тога како су својом вољом себе припремили за вечни живот.
    "И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видјех Свети град, Јерусалим нови, гдје силази са неба од Бога, припремљен као невјеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више.... А страшљивима и невјернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт." (Отк 21.1-4,8)
    Они који су живели овде на земљи и прошли врата телесне смрти настављају да живе било у привременој радости раја или у привременом мраку ада (што су различита стања у зависности од начина живота који су изабрали) чекајући васкрсење тела и будуће царство. За разлику од овог привременог стања, о коме се у Светом писму не говори много јер човек без тела није потпун човек, пуноћа вечног живота пројавиће се тек након суда Божијег и у сједињењу новог неба и нове земље, у Новом Јерусалиму. 
     
  15. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Већ сам раније говорио о теми "духовника". За оне који нису пратили, поновио бих да је живот у потпуном послушању духовном оцу део искључиво монашког начина живота и лично сматрам да у таквој форми није примењив за вернике "у свету". Добро је успоставити однос поверења са својим парохијским свештеником јер је он и постављен од Епископа као пастир који брине о повереном му стаду. У идеалном случају парохијски свештеници требало би да буду непосредно задужени за духовно руковођење својих верника, да исповедају и дају савете. Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме.
    Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. 
    Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу.
    Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света.
    Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге.
    Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве.
     
  16. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Тајна покајања је у садејству (синергији) Бога и човека. Човекова добра воља да промени свој начин живота даје простор Божијој благодати да нас учврсти у тој намери јер човек сам по себи није у стању да се ослободи од страсти и греха. Да би се отворило срце за јаче деловање благодати Божије потребно је стално принуђавање наше воље на врлине и на борбу са помислима, страстима и грехом. Човекова пала природа је нестална и свест о потреби да променимо живот често замагљује заборав и Бога и вечног живота. Зато у оној мери у којој ми отворимо своје срце за Бога, у тој мери ће и Божија благодат моћи да слободно делује у њему, јер Бог ништа не чини на силу.
    Потрбно је чешће читати причу о блудном сину Лк 15.11-32 и обратити пажњу посебно на следеће речи: "А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мојега имају хлеба и сувише а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу ову својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим – прими ме као једнога од најамника твојих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. А отац рече слугама својим: изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите тело угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се."
    Блудни син прво "долази себи", а потом одлучује да оде оцу своме и затражи опроштај. Видимо да док је још био подалеко, отац му трчи у загрљај да би га загрлио и пољубио. Он не чека да му син дође пред ноге и принесе кајање или чак прими неку казну. Жеља за заједницом са Богом није избрисана у срцу ниједног човека јер је човек створен за лични однос са Богом и носи лик Божији без обзира на ране грехова које су тај лик у човеку повредиле. Живот у греху, заблудама и пролазним стварима овог света, међутим, стално замагљује свест о Богу, те човек уместо Бога тражи сурогате, разна уживања и забаве, а понајчешће начине како да побегне из реалности у неки лажни свет. Наравно, човек у таквом стању не може да ублажи своје унутрашње незадовољство које расте све што више човек покушава да побегне од Бога и самога себе. Најчешће се кривица тражи код других или се запада у тешко униније (чамотињу) када се човек предаје стихијама овог света, страстима и греху и тоне све дубље у очајање које паралише његову вољу. У одређеним тренуцима луцидности који долазе с времена на време подстакнути неком речју, болешћу, спољашњим догађајем, који опет долазе по љубави Божијој према човеку и буде његову успавану савест, пали човек осећа потребу да промени свој живот. Тада је важно не само да донесе чврсту одлуку да се покаје, већ и да одмах делатно напусти грех и крене ка очинском дому. У оној мери колико човек учини напора да се промени, Бог својом својом благодаћу трчи покајнику у загрљај, оснажује га у његовој промени живота и коначно му враћа достојанство сина. Веома је важна поука у овој причи да блудни син није могао да промени свој начин живота док је живео далеко у страној земљи, већ је било потребно да крене ка родитељском дому. Људи који су запали у тешке грехове морају најпре да промене средину и друштво у коме живе, јер у противном, сила греха поново лако паралише њихову вољу и они се као зависници од дроге и алкохола опет враћају греху и забораву Бога.
    На богослужењу у недељи Блудног сина (у време Великог поста) певамо овај прелепи сједален, који нас подсећа на ову причу о покајању. Сједален се такође пева и на служби монашења:
    "Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на напотрошиво богатство милосрђа Твога! Јер Теби, Господе, у умилењу вапијем: сагреших, Оче небу и Теби."
  17. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на after_silence у Православље и асертивност   
    Budite samopouzdani - lepše ćete se osećati
    Autor: ass dr Olivera Žikić
    Asertivnost je oblik ponašanja u kome dominira samopouzdanost. Asertivnost je i veština koja pomaže osobi da se adekvatno (pravilno) postavi u očuvanju sopstvenih prava, a da ne naruši tuđa prava, da bez nelagodnosti ispolji sopstvena osećanja, te da dostigne svoje ciljeve i interese. Nizak nivo asertivnosti se ispoljava kroz defanzivno ili agresivno ponašanje. U stručnoj, psihijatrijskoj literaturi, nizak nivo asertivnosti se uglavnom povezuje sa socijalnom fobijom.
    Živeti pod pritiskom današnjice, priznaćete nije lako. Ogroman broj Ijudi se nalazi stalno pod stresom. Većina njih je u neprekidnom kontaktu sa drugim osobama, bilo da se radi o poslovnim prijateljima, kolegama, komšijama, članovima porodice i sl. U slučaju nastanka konfliklnih situacija tokom susretanja sa Ijudima, dobre komunikacione veštine su od neprocenjive važnosti. Konflikti su veoma čest uzrok stresa, ali ako smo vešti u prevazilaženju konflikta, veći deo posla u borbi protiv stresa je obavljen.
    Pa, reći ćete — lako je to kazati, ali kako to postići i uraditi.
    Šta treba da uradim, s obzirom da se uvek povučem da ne bi došlo do još većih komplikacija. Ne umem da kažem "ne" jer mislim da bi se moji prijatelji naljutili na mene. Ili, da zamolim nekog da ne radi ono što mi smeta jer bi ga uvredio. Kako da kažem partneru da me je njegovo kašnjenje na večeru povredilo, možda će me nakon toga napustiti. Svi će pomisliti kakvo sam ja džangrizalo, ako reklamiram dovoljno ne ispečenu šniclu u restoranu, iako ne mogu takvu da pojedem.
    Ono što zaostaje posle ovakvih sitaucija u kojima nam je ponestalo samopouzdanja, je gorak ukus nezadovoljstva i razočaranosti. Osećate se loše, napeto i neraspoloženo. A ono što je najbitnije — niste dobili ono što ste želeli i što vam s pravom pripada. Izgubili ste puno, a najpre sebe i svoju ličnost.
    Neko drugi bi to pokušao da razreši na sasvim suprotan način. Vikao bi, posvađao se, lupio rukom o sto, napravio scenu. I ova krajnost u ponašanju dovodi do veoma neprijatnih osećanja, ali sada izazvana u drugoj osobi -u sagovorniku. Krajnji rezultat je ipak poražavajući za samu agresivnu osobu, s obzirom da se agresijom ne rešavaju konflikti već se samo produbljuju, dok se u sagovorniku izaziva agresija. Negativni učinak agresije je i to što dovodi i do odbacivanja od strane drugih.
    Pored ove dve krajnosti u ponašanju, neki ne vide druge mogućnosti, te i rešenje za konfliktne situacije. Upravo je to pogrešno. Boljeg rešenja, naravno, ima i zove se asertivnost. I ono što je najvažnije, ako je nemamo u svom repertoaru ponašanja možemo je naučiti. Ova veština nam može pomoći da kvalitetnije živimo. I još važnije - da se bolje osećamo.
    Kako postati asertivan?
    Najpre, prvo i osnovno - budite pozitivni i izbegavajte pesimistička očekivanja. Kažite sebi - ako pokušam imam šanse da uspem, ako ne pokušam — šansa je izgubljena, odnosno nema je. To ponajpre važi za odluku da pokušate da se promenite i postanete samopouzdaniji i odlučniji, a zatim i za sva ostala stremljenja u životu.
    Sledeće, potrebno je da prihvatite činjenicu da i VI IMATE ODREĐENA PRAVA kao i drugi Ijudi oko vas. Recimo, imate prava da odbijete nerazumne zahteve, da iskažete svoje mišljenje iako je u suprotnosti sa drugima (jer imate pravo da mišljenje), imate pravo da pogrešite (jer niko nije nepogrešiv) i da to automatski ne znači da ste večiti gubitnik. Takođe, imate pravo da zahtevate od drugih da promene svoje ponašanje kao i oni od vas. Ako to ne činimo, ne dozvoljavamo drugima da saznaju šta nam (ne)prija i da, eventualno, ubuduće promene svoje ponašanje. Imate pravo da kažete: "Ja to ne razumem, "Ja to ne znam", "Ja to ne želim", jer je to normalno za svakog čoveka, čak i za najkvalitetnije među nama. Treba da prihvatimo sebe onakve kakvi smo, i da ne očekujemo da budemo idelani, JER TAKVI NE POSTOJE!
    Sledeće šta treba naučiti je kako izgleda, kako se ponaša i kako komunicira samopouzdana osoba. Rečenica koju izgovorite može biti po svom sadržaju puna samopouzdanja i odlučnosti, ali ako je izgovorite tihim, monotonim glasom, sa pogledom uprlim u pod, pognuti, izgubiće svu snagu i jačinu koju nosi u sebi. Ako izgovarate ozbiljne zahteve upućene sagovorniku, morate to propratiti prigodnim (ozbiljnim) izrazom lica. Osmeh bi u tom trenutku bio prilično neadekvatan, jer bi istopio vašu odlučnost u zahtevu. Namršten izraz lica bi, takođe, bio neadekvatan, jer vi nemate za cilj da pokažete Ijutnju već da iskažete svoj zahtev. Znači, govorite jasnim, dovoljno glasnim glasom, sa naglašavanjem pojedinih reči u rečenici. Održavajte kontakt očiima sa sagovornikom. Ako je potrebno, ne ustežite se da to uvežbate pred ogledalom ili pred osobom koja želi da vam pomogne u ovome.
    Važno je i da poruku koju šaljete, pošaljete onoj osobi kojoj je namenjena, a ne posredno, upućujući je nekoj drugoj osobi
    Tokom rešavanja konfliktnih situacija, pokazalo se da je najdelotvornije korišćenje takozvanih "Ja" rečenica. To su rečenice u kojima iskazujete svoja osećanja u određenoj situaciji i za razliku od tzv. "Ti" rečenica ne predstavljaju napad na sagovornika. Drugi obično ne procenjuju ispravno koliko ste povređeni, Ijuti ili iznervirani, pa je veoma korisno da kažete tačno onako kako se osećate — zato pojasnite situaciju, ali tako što je ne činite ni gorom ni boIjom no što jeste:
    "Ja" rečenice imaju tri dela:
        * prvi deo koji govori o sopstvenim osećanjima — "Jako sam se neprijatno osećala...",
        * drugi deo koji govori o situaciji koja je izazvala to osećanje - "... jer si zakasnio na večeru koju sum za  nas pripremila..."
        * treći deo koji govori o vrsti promene koju želite — "... volela bih da sledeći put dođeš na vreme..."
    "Ti" rečenica, koju smo tako skloni da upotrebimo, bi u ovom slučaju glasila — "Ti si bezobrazan i nezahvalan — kako možeš da kasniš na večeru koju sam spremila". Priz-naćete, radi se o rečenici koja može lako da izazove otpor u sagovorniku, potrebu da se brani ili napada, i eto produbljivanja konkflikta. Ne okrivljujte, objasnite!
    Na kraju, naučićemo vas i nekim veštinama u komunikaciji sa sagovornikom u cilju ostvarivanja sopstvenih prava i, posebno, ako prepoznajete da se radi o manipulaciji
    Pokvarena ploča — radi se o upornom i staloženom ponavljanju zahteva, bez ispoljavanja besa i drugih emocija i bez dodatnog objašnjavanja. Ova veština je pogodna za upotrebu tokom komercijalnih situacija, recimo kada želimo da zamenimo cipele -"Molim vas, zamenite mi ovaj par cipela".
    Sortiranje stavova — često se dešava da sagovornik zamenjuje činjenice u cilju da nas ubedi da se ponašamo na način na koji on želi. Recimo, započnete razgovor o problemu koji želite da rešite (stalno kašnjenje prijatelja), a sagovornik prebacuje temu razgovora u sasvim drugom pravcu (recimo "Vidim da si nešto nervozna večeras"). U takvim slučajevima ne treba dozvoliti da vas time zbuni, već vratiti konverzaciju na ključnu stavku. To se postiže time što ćemo se složiti sa onim delovima koji su tačni, ili negirati one koji to nisu, uz, na kraju, isticanje suštine ("Ne radi se ovde o mojoj nervozi, već o tvom stalnom kašnjenju. Volela bih da sledeći put dođeš na vreme").
    Selektivno ignorisanje — ovu veštinu koristite u onim slučajevima kada sagovornik neadekvatno insistira na nekim stvarima. Tada jednostavno ćutimo i ignorišemo takvu komunikaciju. Recimo, nastavlja da govori o nekom događaju, iako smo ga jasno upozorili da ne želimo da dalje diskutujeimo o tome. Naravno, ne treba nastaviti sa ćutanjem i ignorisanjem ako se tema promeni i pođe u drugom pravcu.
    Neutralisanje ljutnje, besa — ponekad je moguće neutralisati neadekvatnu Ijutnju ili bes sagovornika tako što odbijete da dalje s njim komunicirate sve dok se ne staloži. Naravno, jasno mu to stavite do znanja — "Ne želim dalje da diskutujem o tome, s obzirom da si jako uzrujan. Nastavićemo razgovor kada se smiriš".
    Tehnika negativnog ispitivanja ili tz. vraćanje lopte — koristi se u situacijama kada utvrdimo da se radi o manipulativnoj kritici. Tada postavljamo pitanja koja će sagovornika naterati da, odgovarajući na njih, shvati da njegova tvrdnja ne stoji, i da smo svesni da pokušava da manipuliše. Recimo, iako smo sasvim staloženi, naš kolega tvrdi da smo napeti i Ijuti, ne bi li nas naveo da se branimo i ne razgovaramo o delu posla  koji  je  trebao  da  uradi. Potražićemo da nam odgovori recimo na sledeća pitanja "Na osnovu čega vidiš da sam nervozna", "Kako izgleda Ijuta osoba", "Da sam ja namrštena"; "Da li vičem" i sl.
    Tehnika otvaranja — veoma je važno da naučite i da, posebno u bliskim relacijama, iznosite svoja osećanja, a ne samo svoje stavove. Poznato je da je teže izneti pozitivna osećanja ("Ja te volim", "Drag si mi", "Prijatno mi je sa tobom"...) nego negativna. Počnite sa vežbom što pre!
    Tehnika negativne asercije — to je veština prihvatanja kritike koja nije manipulativna, već proizilazi iz istinitih činjenica. Ako smo zaista negde pogrešili, treba prihvatiti kritiku i pokušati da to ispravimo.
    Tehnika građenja kompromisa — i na kraju, poželjno je da se svaka problematična situacija završi nekom vrstom kompromisa, u najnepovoljnijem obliku u smislu obostranog dogovora da će se razgovor nastaviti.
    I to nije sve. Pokušajte, kada je god to moguće, da koristite humor u konfliktnim  sitaucijama.  Humor opušta, približava Ijude, otvara ih, olakšava im komunikaciju i povrh svega se izbegavaju negativna osećanja. Pazite samo da to zaista bude humor, a ne cinizam!
    Ovo je samo deo terapijske procedure u kojoj se osobi pomaže da izgradi samopouzdan stav, da povrati ili stekne veru u sebe, svoje kvalitete i mogućnosti, te da svoj život konačno uzme u svoje ruke i njime sama rukovodi. Uradite to i vi! Videćete kako ćete se bolje osećati.
  18. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на JESSY у Православље и асертивност   
  19. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на JESSY у Православље и асертивност   
    За многе од нас је сложено произнети ту реч, која је тако кратка и најпростија за написати. То је реч «не». Напред! Реците громко: «Не». «Не» – је једноставна реч но тешко ју је рећи. Ми се бојимо да нас људи неће волети, или да ћемо имати осећај кривице. Можда смо ми у убеђењу да добар радник, дете, родитељ, супруг или хришћанин никада не говори «не». Проблем је у томе што, ако не научимо да говоримо «не», то ћемо престати да волимо и себе и те људе којима све време желимо да угодимо. Ми чак можемо да кажњавамо друге својом увређеношћу. Када ми говоримо «не»? Тада, када је «не» – то што подразумевамо. Када се учимо да говоримо «не», ми се учимо да не лажемо. Људи могу да нам верују, и ми можемо да имамо поверења у себе. Многе различите, лепе ствари, происходе када почнемо да говоримо то што подразумевамо. Ако нам је страшно тешко произнети «не», то можемо да задржимо одговор, одемо у страну, прорепетирамо ту реч, затим се вратимо и кажемо «не». Нисмо дужни да прибегавамо дугим објашњењима наше одлуке. Када умемо да говримо «не», ми умемо да говоримо «да» нечему доброме. Наше «не» и «да» почињу да примају озбиљно. Стичемо контролу над собом. И нама се открива тајна: испоставља се, није тешко рећи «не».
    Данас ћу да говорим «не» ако је то то што хоћу да кажем.
     
    https://poznajsebe.wordpress.com/2015/08/08/govoriti-ne/
  20. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на Поуке.орг инфо у Не верујем да ти заиста било шта желиш, јер да је то случај, не би лежао   
    Када је старац Пајсије био у светогорском манастиру Есфигмен, спавао је само по пола сата и то на поду! Да ли се то, Боже мој, уопште и може назвати сном? Зашто на поду, када је мени доступан добар кревет и мека постеља? Но, старац је хтео да се успне на небо, а његов пут достизања Бога је почињао од пода. Коме је дато да разуме те тајне? Не причам вам све ово, како бисте ви њега буквално опонашали, већ да би схватили какви су људи живели на овој земљи. У коликој мери су озбиљно схватали љубав према Господу. Христос им је дао толики подстицај да су они били спремни да изврше гигантске духовне напоре! Наш дух обузима радост, само док слушамо о њима. А они су уживали у свом духовном труду, као акробата који скаче у висине. И ти говориш себи: „Ах, како он то успева?“ – а њему тај напор причињава задовољство. Тако се свеци, кроз испосништво, приближавају Богу.   У другом периоду свог живота, старац Пајсије се пред Причешће подвизавао на следећи начин: 33 часа пред Свету Тајну, није ни јео ни пио. То ти је као када волиш и желиш да испуниш сваку њену жељу. Довољно је да она нешто зажели, а ти одмах скоком!   Седиш тако за трпезом и видиш како човек посматра парче пите, на пример, и на лицу му јасно пише да он жели то парче. Узмеш комад и даш му, а он ти захваљује и пита:   – А откуд ти знаш, да ја то хоћу? И ти одговараш:   – Просто сам те посматрао.   Када волиш, проналазиш и измишљаш све могуће начине да би учинио нешто за онога кога волиш. Воли Христа и Он ће те просветлити. Није неопходан пост од 33 часа, можеш да се уздржиш од пушења цигарета барем 3 сата. Или покушај да 3 дана не упаднеш у оне грехе, који ти задају највише мука.   Наравно, све то треба да радиш уз благослов духовника, у духу послушања Цркви. Духовник мора да зна шта ти радиш на духовном плану. Једном ми је неко рекао да спава на поду. Ја сам га упитао:   – А ко ти је рекао, да то радиш?   Таква дејства су израз наше себичности, радимо оно што нам се свиђа и шта нам се прохте. А исправан пут је само онај када наш свештеник зна шта ми предузимамо. Ја се такође подвижем и трудим се да учиним нешто за Бога, али само у духу покајања: „жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће понизити.“   Суштина жртве Богу није спавати на поду или држати ноге у леденој води, већ скрушено срце. Само што се срце не може само од себе скрушити, већ искључиво кроз таква дела. Зашто се библијски порезник био у прса? Када се стављамо у тешкоће, скрушавамо своје срце. Телесно утиче на духовно. Тело и душа су увек повезани. Наша борба је усмерена против страсти, а она се води кроз нашу телесност, кроз аскезу.   Упамтио сам једног дечака из другог разреда: дошао је на бденије и рекао ми да од петка није јео ни пио ништа, јер се с неким посвађао и нешто ружно урадио. Питао сам га да ли говори истину. Он је одговорио:   – Да! Јел могу да се причестим?   Рекао сам му:   – Наравно да можеш.   Он је то урадио јер је његова душа била одиста повезана са Богом, не само на речима, већ и на делима. Када волиш ти то и показујеш: „Господе шта ти могу дати осим своје воље? Све остало је – Твоје од Твојих Теби приносећи. Шта могу да Ти дам, а да није већ Твоје? Новац – он је Твој, цвеће – оно је Твоје. Све је Твоје, осим воље моје, која у потпуности припада мени и ја је Теби предајем! То је моје приношење и жртва Теби. Дајем Ти моју благодарност, жртвујем своје задовољство – ето шта ја Теби приносим.“   Бог Свети Дух и малишана и подвишника подстиче на исто – на жртву, пост и труд.   Када би се неко разболео или упао у велико искушење старац Пајсије три дана ништа не би јео, и све време би се молио! Ни мрвицу хлеба не би окусио. И није то радио да би други рекли: „Види ти њега!“, напротив, у његовој аскези је била скривена љубав, он је све то чинио за другог, који се мучио. Тада човек има право да каже Богу: „Господе, ја чиним то ради тога и тога, који је у муци, његово дете очекује операција.“   Да би неко достигао подвиг аскезе, он мора да буде чврст, смирен и човекољубив. Тада постајеш свим људима драг. Постајеш човек који је чврст у борби, јер мораш да извучеш све из себе, не можеш да будеш опуштен и распуштен. Али ту чврстину коју имаш за себе, не усмераваш на друге, већ њима показујеш само своју доброту, љубав, човекољубље и милост. Бог те благословљава и ти осећаш Христа у себи.   Када је старац Пајсије улазио у храм, није седао на црквену клупицу, већ је стајао, прав као свећа, као жртва Богу.   Шта год да радиш, мораш да се повежеш са Христом, то је питање љубави. Ако то схватиш, сам Господ ће ти показати како да изразиш своју љубав. То није неки кратак изазов као кад ронилац изрони из воде и каже: „Био сам на дну 4 минута и нисам дисао“. Наш подвиг није за хвалисање, већ за Христа. Он не служи томе да бисмо оборили рекорде, да бисмо најдуже задржали дах. Ми смо повезани са Личношћу.   Када твоје дете схвати зашто се ти подвизаваш, да је разлог томе тај што постоји Христос, Коме ти идеш у сусрет, тада ће твој подвиг за њега бити светионик. Зато је и старац био испуњен толиком љубављу да се он свуда истицао. Старац Тихон га је звао: „Мили Пајсије“, он је био мио, добар, осећало се да он зрачи благодаћу Светога Духа.   Уз помоћ аскезе ми се боримо да подчинимо своје „ја“ Богу, да скрушимо наш егоизам. Морамо да потиснемо своју себичност и страсти зарад нашег Господа. Тада ћемо и ми бити вољени, постаћемо као светитељи: људи су хтели само да их дотакну, загрле, да се изљубе са њима, да буду у њиховој близини и све то мимо воље самих светаца.   Колико су они били строги према себи, толико су их људи волели и хтели да буду у њиховом друштву. То је велика тајна.   Морамо да преобразимо своју душу, да је начинимо добром и лепом, да у себи изградимо велелепни храм за Христа, да би Он обитавао у нама. И видећеш да ће из тебе потећи благоуханије, и сви око тебе ће говорити:   – Какав добар човек! Он има неку блажену привлачност.   Јер смо ми већ уложили одговарајући труд: пост, ћутање, молитву, трпљење, жртву, праштање. То су све добре одлике, плод борбе Господа ради.   Старац Јосиф Исихаста се молио по 8 сати свако вече, и старац Јефрем Катунакијски је такође непрестано узносио своје молитве, док га једанпут није заболело грло и крв му потекла у уста. Он је отишао старцу Јосифу, а тај му није рекао: „Чедо моје одмори се“, већ напротив:   – Пусти нека тече крв, само настави молитву.   Одбаци своје „ја“, не тетоши себе, јер ако га одбациш, нећеш га наћи на ђубришту, него у наручју Господа. Када одбацујеш свој его, Бог га узима и полаже у Своје срце, преображава га и освећује, чува га и воли, пружа му првобитну лепоту. Бог ће ти вратити лепоту, која се налазила у нама, пре него што смо изашли из раја.   И тако, подвизавајте се, јер пропадосмо! Хајде да се молимо Богу да нас Он пробуди, да нам пљусне воду у лице како бисмо били спремни на борбу за подвиг. Нека почнемо и видећемо чудеса. Нећеш то осетити, док год у руци будеш држао хамбургер, кока-колу или даљински управљач. То не бива.   На нама је избор. Свеци су изабрали Христа. Морамо да урадимо било шта, ма како мало се то нама чинило. Наравно, нисмо довољно јаки да целу ноћ простојимо без сна, јер нас следећег дана чека посао, ми живимо у другим околностима. Али без обзира на то, можемо бар нешто постићи. Бог ће примити и наш мали труд и оценити га како доликује.   Истину вам говорим, можете постати велики подвижници и мученици нашег доба – и ти, и ја, и сви ми заједно. Свима нам је доступан подвиг стрпљења, молитве и љубави.   Архимандрит Андреј (Конанос) С руског Александар Ђокић
  21. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на Данче* у преподобност као шизофренија?...   
    Одличан текст.
    Да освежимо тему!
     
    Преподобност као „шизофренија“
    21. март 2016.
    Говорио бих о проблему „преподобне шизофреније“ која влада међу људима. Посреди је симптоматичност која није базирана само на једној генерацији или типологији људи. Може бити прожета како међу младима тако и међу старима. Осим што је пред нама присутан један исконски дуализам између „шта јесам“ и „шта бих требао бити“ (дубиозно описан у посланици Римљанима), пред нама је осим детекције проблема присутан и феномен намерног заташкавања саме детекције унутар нас самих. Дакле, није реч о аутентичној шизофренији као таквој, оличеној у званичном дискурсу неуропсихијатрије, него је користимо као платформу да допремо до дијагнозе која се вешто камуфлирала међу нама који себе држимо за стопостотно здравоумне, у чему се заправо крије сложена проблематика око маскирања сопствене погрешивости на границама Божије светости.
    Код нецрквених људи она се често манифестује као „глума“ због славе људске или угађања људима а на штету своје душе (личности), што узрокује један расцеп да човек дела према туђој вољи а не према својој (јер није он увек тако добар како се представља). Лаж, свесна или несвесна, долази да узме своје са каматом уз ризик да се изгуби сваки критеријум разликовања добра и зла. Добар исход би био, ако је могуће рећи, када би човек тако делао (мада опет тешко без подвојености) да угаси своју негативну вољу у себи – ону која војује и против њега и против ближњега. Али, међу побожнима (надајмо се црквенима) она се јавља ако не као последица лажне скромности а оно онда из жеље да се остави добар утицај (утисак) на људе да и они крену за Христом, што опет ствара један расцеп јер човек не може издржати да глуми врлину коју није достигао или да пак својим снагама преобрази оне које окружује. Имамо један вид плагирања, имитације стварности којој нисмо дорасли а промовишемо је као сопствено стваралаштво и акт. Христовим речником: „Ушли смо у туђи труд!“. Дакле, није овде проблем уподобљавање на које смо позвани, него о прескоку личног ангажмана а позиционирање себе као да смо достигли рубове божанства. После извесног времена код нецрквених се јавља чамотиња а код црквених исцрпљеност. Заправо, у овом дуализму није лако прећи праг патологије ако се девијација једном силовито утврди. Док постоји криза, постоје и знакови да до оздрављења дође. Проблем настаје када кризе више нема. Када је човек страшно задовољан собом. Или, када само глуми то задовољство на своју штету или повређеност других.
    „Преподобна шизофренија“ је заправо глума туђе хришћанске врлине – а не постојање у својој врлини онако како благодат устројава – која ствара „раскол“ у личности. То је ако не промишљени а оно онда несвесни проблем сакривања своје грешности. Када је реч о расцепу таквога типа, многи верујући страдају од својих предубеђења изграђени на литератури песимистичког погледа на свет (где се тако ревносно заклињу у аскетику, свете оце, Божију казну, страшни суд, итд.). Позитивна аскеза се огледа у приморавању себе на љубав према Богу и човеку а не у модерном „столповању“ које превазилази људске снаге. Пустињаштво без љубави и заједнице није ништа друго него заблуда надмености оних који желе бити већим пред Богом и другачијим од других људи – а нема разлике између људи (осим по универзалности непоновљивих личности)! Други проблем који иде за њим јесте проблем стагнације. Човек уместо да чува свој огањ он због брзоплетости сагорева и остаје без Духа – зато данас има толико охладнелих срца од првобитне ревности. И не само од првобитне ревности него и од љубави и постојања у Црквеном Христу, то јест, Христу којег Црква открива и сведочи као Бога. Ако се ревност негде пак задржала, више је задобила контуре испразне рутине неголи искреног себедавања. Ипак, треба нагласити разлику између пребивања у заблуди од пребивања у лажи. Није исто. Мада могу координирати између себе за даље есктремније позиције.
    Претеривање у подвизима створило је контра-ефекат, створило је одбојност према Светилишту (према Једино Светоме). Ничим присиљен, и са ко зна каквим мотивима који увек крију нешто самољубиво, човек је узео самоиницијативно тежину већу од својих снага и он се теретом сам поклопио и сам себе заробио. Тако, дакле, и претерана грешност и претерано осећање своје светости ствара један „шизофрени“ расцеп у човековој личности, а смирење није ни у једном ни у другом – оно је у безазлености налик игри детета које не познаје тајну зла, нити болује од комплекса своје репутације шта ће други о њему рећи. Такав вид безазлености раван је светоотачком познању своје ништине. На пољу еклисиологије проблем није маргинализован јер се овакав синдром може сасвим незапажено ушушкати иза типика, метанија, односа са духовником, богослужења, итд.
    Сви проблеми, видимо, долазе од пренаглашене козметике побожности. Тако почиње фанатизам. Тако почиње лудило.
    ————————————————————————————————————
    Ипак, не заборавити да како нецрквени тако и црквени људи треба да тестирају своју исконску подвојеност следећим:
    „Истински безнадежне жртве менталне болести треба тражити међу онима који нам делују најнормалније. Многи од њих су нормални само зато што су тако добро прилагођени нашем начину постојања, зато што им је глас човечности ућуткан још у најранијем периоду живота – до те мере да чак и не пружају отпор, не пате нити се код њих развију симптоми који прате неурозу. Они нису нормални у апсолутном смислу ове речи, они су нормални само у односу на дубински абнормално друштво. Степен њихове савршене прилагођености том абнормалном друштву је уједно и мера њиховог менталног обољења. Милиони ових абнормално нормалних индивидуа, животаре у свом миру, у друштву у коме – када би заиста били људи – не би требало да их прилагођавају.“ (Aldous Huxley, Brave New World Revisited)
     
    https://upodobljavanje.wordpress.com/2016/03/21/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%88%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D1%84%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0/
  22. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на andrej у Зашто јога смета Православној Цркви?   
    Нисам хтео да на брзину одговарам на ову тему, просто што бих био у искушењу да кажем превише - пошто пратим алтернативне молитвене праксе готово читавог живота.
    У најкраћим цртама, проблем са хиндуизмом и будизмом је у учењу о "карми" и "дарми" - ми би то отприлике рекли у датости и нужности. Такав концепт не допушта излазак из сопствних друштвено-историјских оквира. Ту нема места за било какво мисионарење и сам хришћански и исламски концепт мисионарења, потпуно су страни аутизму већине других религија - а нарочито источњачких, које се увек уливају у философију.
    Конкретно, Јога и хиндуистичке медитације имају своје место у вишемиленијумском верском животу индијског потконтинента. Проблем настаје при било каквом покушају премештања тих пракси и њихове примене међу народима чије је верско (или макар "културно") наслеђе хришћанско. Наше навике и концепције, као и менталитет, толико се разликују од индијског менталитета и начина живота, да се велики покушај имитација хиндуизма и будизма, на Западу претвара у псеудохиндуизам и псеудобудизам. Ове источњачке праксе и веровања имају суштински негативан-манихејски став према свету и теже његовом поништавању. Специфичним антиномијским процесом породице и пријатељства у Индији ипак опстају, мада их вера своди на ниво "маје" - заблуде. Европски човек је много линеарнији и рационалнији, па у тежњи да "доследно" у свом животу примени хиндуистичке или будистичке постулате, ретко када успева да "разори свет," али зато врло успешно разара своју непосредну околину. Просечни евро-американац обично тешко проналази праву меру у стварима у којима ужива и хрли ка разним видовима зависности. Такав ментални склоп се тешко може одупрети примамивим странама хиндуизма и будизма - посебно лишавању себе од било какве друштвене одговорности.
    Слушајући западне поклонике медитације, попут једног од мојих омиљених режисера Дејвида Линча, не могу а да не приметим тај дух себичности:
    "ЈА то радим, јер МЕНИ то прија... ТО је добро за МЕНЕ... ЈА желим да поделим добар осећај који ЈА имам..."
    Наравно, медитација тежи да сву енергију коју предајемо свету фокусира у сопство - ЕГО; тиме заправо, при "успешној" медитацији долази до хипертрофије ега, тачније, формира се "сам свој бог" или, да употребимо израз светог авве Јустина - "човекобог."
    Јога је форма физички манифестованих и припремних радњи за медитације. Оно што ће вам мало ко рећи је да тим вежбама већ и пре медитације, отварате "чакре" (иначе реално постојећа енергетска чворишта код човека) и да већина вежби претставља опонашање (уз подсвесну визуелизацију) покрета Кундалини змије. Такође, нико вам неће рећи да се чакре не отварају без разлога (него ради успешног учешћа у магијско-контемплативним огледима) и да их, такође, треба и ЗАТВАРАТИ. Само више форме реалног и високоиницијатског спиритуалног сатанизма (који ретко има неке појавне облике или симболе у јавности) саопштава својим адептима да чакре треба и затварати.
    Наравно, обичан човек и верник, који се не упушта у духовно проблематичне делатности, није у опасности да ће му чакре бити отворене без његове воље и знања. Међутим, они који једном на то пристану својом вољом, постају знатно подложнији утицајима сила над којима немају спознају и контролу. На жалост, Јога вежбе често на врло перфидан начин раде управо ово - човек за осећај испуњења, релаксираности, психо-физичког растерећења и ужитка, "трампи" кроз Јогу (поготово ако је и пропраћена медитацијом), део свог психо-когнитивног критичког "апарата" којим разум држи контролу над психо-ћулним задовољствима и сензацијама које их изазивају. Да ли ће и у којој мери ту даље бити већих или мањих проблема зависи пре свега од саме особе која је започела с оваквим праксама, чији чак ни физички аспект, ни у ком случају не треба подцењивати.
  23. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на Срђан Ранђеловић у Православље и осећај кривице   
    Смелјанец Јулија Андреевна
     
    Практична психологија
    Кривица – то је наше стремљење
     да изменимо прошло, садашње или будуће,
     у корист неког другог.
    Ричард Бах
     
     
    Кривица је непријатан осећај који разједа човека изнутра. Пре или касније то стање је осећао свако од нас. Могли смо да закаснимо на састанак, да не испунимо своја обећања, да разбијемо неку ствар коју је неки човек волео. Из осећаја кривице људи лажу, поклањају скупе поклоне, одричу се од својих жеља и чак склапају брак. Многи се људи суздржавају, не дозвољавају себи "сувишнe" због страха да буду криви пред другим чoвеком, страхујући да ће да га увреде и да наруше његове границе и личне интересе. Страх да се каже "не" веома често происходи из бојазни да увредимо другог својим отказом и самим тим да се нађемо криви пред њим.
     
    Човек који је склон да буде крив дубоко унутар себе је убеђен у своје сопствено "свемогућство" – тј. у своју способност да ради све и да буде све свим људима. Немогућност да се испуни тај перфекционистички задатак изазива осећај кривице, када човек не може да уради огромну количину ствари коју је он испланирао. Наравно да постоји и реална кривица за неке учињене поступке, нпр. ако нисте испунили своје обећање, нисте на време вратили дуг... Кривица увек иде у пару са другим непријатним осећањем као што је увреда. Ако сте се увредили на некога, тада ви са своје стране очекујете да ће тај човек да се осећа кривим и да ће се пре или касније раскајати. Тј. кривац "пројектује" своју увреду на другог, тј. њему се чини да се други човек на њега увредио и зато је он дужан да се осећа кривим. Често то остаје неразјашњена фантазија, која, могуће је, и не одговара реалности.
     
    Што је то кривица и како се она пројављује?
     
    Кривица је директно везана с таквим појмом као инфантилност, тј. дечјим понашањем. Сетите се како се понашају мала деца… Они се осећају најважнији на свету, центром света. И такво схватање себе, за дете је потпуно приридно. Психолог Жан Пиаже је то назвао егоцентричним сазнањем и то није исто што и егоистичко. Егоцентризам (од лат. лат. ego — "ја", centrum — "центар круга") – неспособност или нежелење индивидуе да размотри другу, различиту од сопствене, тачку гледишта као ону која заслужује пажњу. Дете је до пет година убеђено да сви виде свет исто тако као и он. Поставити себе на место  другога, дете то не уме. Тек после пете године, код њега се формира реалистичко мишљење и сазнање, и тада он од егоцентризма прелази к реализму.
     
    Проблем се састоји у томе што ми једним делом своје личности одрастамо, а друга нам може остати инфантилна. Као правило, инфантилне, дечје структуре личности остају у емоционалној сфери и у сфери међуличних односа. То значи да се веома често одрастао човек односи према другим људима егоцентрично, као мало дете. "Теби се нешто десило? Сигурно сам ја нешто погрешно урадила?" – пита жена разљућеног мужа. Жени се чини да само она може да буде узрок незадовољства мужа. Она не може да претпостави да код њега постоје неке његове, не повезане с њом, околности, које га терају да се љути и које га доводе у растројство.
     
    Кривица и савест
     
    Осећај кривице је разултат разрешења централног конфликта, који прати развиће личности човека, Едиповог конфликта. Шта се дешава у том моменту унутар детета? Сваки човек у то време проживљава борбу међу животињским, егоистичким побудама и социјалним нормама и одредбама. Кривица кажњава човека изнутра, када он ради или помишља нешто што сам сматра неисправним. Малени дечачић на дечјем игралишту би веома хтео да лупи увредиоца лопатицом, но уздржава се зато што зна да се то његовој меми неће свидети, највероватније је да ће она да виче на њега. А поред тога, други родитељи ће да га сматрају кавгаџијом. Нормалан осећај кривице служи човеку као сигнал да се налази у опасној зони, када, понекад несвесно, могу почети да се пројављују његове агресивне побуде према другима. Његова савест, потребује отказ од отворене агресије. Страх од спољашње казне од стране моћнијих родитеља се преображава у унутарње ограничење – савест. Сложићете се, да не можемо све и свагда да поверимо тим људима који нас окружују (ближњим, началству, родитељима).
     
    Ја нећу дапоновим грешке моје маме!
     
    Постоје родитељи који би жарко желели да не понављају грешке својих сопствених оца или мајке. Хоће да васпитају своју децу пажљивије, образованије. „Моја мама се све време на мене љутила“, -размишља таква жена, – „Ја на своје дете нећу да се љутим“.
    Крајности су свагда лоше. Када се ми уопште не љутимо на своје дете, сматрајући то испод свог достојанства, тада ми спречавамо развиће код детета нормалног осећаја кривице. Деца израстају "безосећајна" или с видним недостатком савести. Они немају унутарњег орјентира у узајамним односима с другим људима у друштву. Сетите се историја најпознатијих убица и насилника, као правило нико се од њих није кајао за учињено. Историја сваког из њих, дечја историја, је пуна насиља, фрустрација, жестоког обраћања с њима од стране одраслих. Тј. они су одрасли у средини у којој је било немогуће да се формирају адекватни морални принципи и врености. Једно од дефиниција кривице звучи овако, кривица – то је емоцијонално стање у којем се нашао човек који је нарушио моралне или правне норме, које регулишу понашање људи у друштву. Кривица (Guilt). Сазнање човека да се он удаљио од важних норми, помоћу којих он одржава односе с људима.
     
    "Љубав", кроз увреду и кривицу
     
    Постоје породице, где помоћу осећања кривице регулишу односе.
    Где се дечје-родитељски односи успостављају кроз свезу осећања увреда-кривица. Обично у таквим породицама избегавају да питају директно, зато поглед који означава да је он увређен постаје команда к дејству, тј. скривена молба, а пре ће бити чак и захтев. "Ја хоћу…" – говори такав поглед, "и мени није важно како се ти притом осрећаш". Оставити другог кривим – то је начин казнити га за то што ближњи није поступио тако, како сам ја од њега очекивао. Није опрао посуђе, није научио лекцију, није поклонио жељени поклон.
     
    "Не ради тако како ја хоћу, нека онда сам плати", мисли за себе жена, и "одлази" у увреду, не говорећи са супругом недељама, или му одговарајући "кроз зубе". При томе тајно гајећи наду да ће се он раскајати и  признати своју кривицу. При томе се други: друг, партнер, супруг, дете превраћа у марионету, којом се може управљати. Нпр. демонстративно не дизати телефонску слушалицу у току неколико дана и на тај начин држати га на "кипећој тачки кривице". У породицама где је алкохоличар или наркоман, све је потчињено пребивању у порочном кругу, где епизоде употребљавања супстанце, а затим раскајања, смењују пребивање у осећању кривице и стида за учињене поступке. Веома често жене алкохоличара или родитељи наркомана сматрају себе кривима у томе што се појавила зависност. Наравно, у реалности то уопште није тако. Без обзира на то што својим сазависним понашањем рођаци довољно често подржавају зависност, та појава (зависности) има под собом најразличитије узроке и никако се не може објасниоти утицајем једног-јединог човека. И без обзира на то постојан осећај кривице на дуго не напушта сазависних блиских.
     
    Кривица је заразна?
     
    Кривицом, као начином успостављања односа, могуће је да се заразимо у својој родитељској породици. Бива да мама или отац хипертрофирају осећај кривице у дете, зато што су сами били тако васпитани и предају му огроман сопствени осећај кривице. У таквим случајевима, се показује да је казна (емоционална или физичка) несразмерна учињеном поступку. За незначајан несташлук дете прима огроман поток прекора на своју адресу, осећање глобалности крвице и немогућности да се кривица искупи.
     
    У таквим породицма не знају да праштају себи, ни другима. Дете одрастајући у таквој средини, присваја многообразни опит самокажњавања, пошто код њега нема опита праштања у односу према самом себи. То могу бити неуспеле љубавне везе, у којима човек одиграва "кажњавање" за то, што је он лош, јер управо томе су га научили у његовој родитељској породици. Често понављајуће трауме, преломи и ране могу да буду сведочанством самокажњавања. Неумеће распоређивати новцем, немогућност учинити свој живот бољим, може бити јарко сведочанство тога да човек на подсвесном нивоу не осећа себе добрим и достојним.
     
    Дете и његова представа о осећањима, а такође и о томе, како он може да повреди друге људе, формира се у родитељској породици, у дечијем колективу, кроз васпитаче, баке и деке. Повишена увредљивост родитеља може изазвати код детета постојани осећај кривице. Он се боји да направи корак да не би испровоцирао осећања мајке, или да се не би нашао кривим пред њом. Такав стил вапитања веома често изазива у старијем узрасту разне варијанте заштите: као што је наметљива брига о другом, демонстративна љубав, лицемерство, појављена агресивност. Тако се човек понаша према другима из страха да ће остати крив.
     
    Стид и кривица – два пара ципела
     
    У својој пракси сам се сусретала са ситуацијом када често бркају та два осећања, стид и кривицу. Наравно није искључена ситуација да их човек може осећати истовремено. Постоје људи склонији да осећају стид, други – кривицу. Важно је схватити разлику између та два осећања.
     
    Стид – то је стање одсуства подршке, жеља да се кроз земљу пропадне, зато што си ти лош. Кривица – то је осећање да си ти урадио нешто лоше.
     
    Стид дотиче централну идентичност човека (ја нисам за ништа, сви ме осуђују), његову целостну самост, његову суштину, док се кривица дотиче његових дела (ја сам урадио лош поступак). Стид и кривица играју важну улогу, то нису ни добра ни лоша осећања, као и било која друга осећања, они нам дају могућност да се орјентишемо у пространству других људи, осећајући своје сопствене границе и оних који нас окружују. Нико не воли те људе који се брину само о том како да удовоље искључиво и само своје потребе.
     
    Кривица и одговорност
     
    Ми смо већ говорили о томе да понекад егоцентрична позиција принуђује човека да се осећа кривим. Принуђује га да на себе узима непотребан товар кривице, просто по навици. Просто, из разлога што је човек приучен да свагда и у све сумња, у првом реду у самог себе и тек потом почиње да размишља о томе да и други људи такође могу да буду у нечему што направи. Све то изграђује у човеку навику да избегава одговорност. Нпр. избегава директне одговоре, да не би дао обећања, чија нарушења могу да изазову у души осећај кривице. Ништа не ради, "умртвљеност" уместо дејства, може да сведочи о страху - бити крив. Успут речено, такво понашање веома често изазива незадовољство код блиских и колега, и човек свеједно бива крив.
     
    Страх да се узме на себе одговорност из опасности "бити кривим", може да се пројављује у речима "Ју да, може бити…", "Ако успем", "Погледаћемо". Обратите пажњу да иза тих одговора нема јасности, нема ни "да", ни "не". Пошто одговорност претпоставља, да човек узима на себе "одговор", овде реч иде о избегавању одговорности. Често се жене или мужеви жале да њихов партнер не може ништа да реши, развлачи "гуму", одуговлачи. Послови се не раде месецима и због тога се не предузимају важна и озбиљна  решења о томе што је важно за сву породицу у целини. Корен свега тога је страх - бити кривим и, наравно, страх - погрешити, донети погрешну одлуку, пошто у човеку нема опита - самоопраштања. Кривица ће га, као огромна рупа, прогутати и однети у сами центар бола, где ће се човек заузети "изједањем" самог себе за своје "ужасне" поступке. Узгред речено, грижа савести је близанац осећању кривице. Грижа савести – изједајуће огорчење, које происходи из осећања - себе кривим, тј осећања кривице. Човек који се мучи грижом савести, је љут на себе. Оно произниче због напрегнутог обраћања пажње на своје недостатке, грешке, грехе. Грижа савести се пројављује у самоукоравању, тј окривљавању и порицању себе. Самоосуђивању, тј. подављивању, понижавању себе. А такође и у самоунижењу, тј. када постојано приносимо извињење, када се и не тражи.
     
    Начини рада над собом
     
    Ми смо говорили о томе како се осећај кривице формира, о томе да постоји реална и умишљена кривица. Време је да говоримо о томе, како се избавити од осећања кривице.
    Покушајте да се разаберете да ли заиста ваша кривица има право да постоји, или је то опет покушај да начините себе кривим за све беде на свету. Овде ће помоћи питање "У чему је моја кривица?", и одговор је дужан да буде довољно јасан и конкретан. "Ја сам крив у том и том…". Ако као одговор од себе чујете размазане, нејасне одговоре, онда сте вероватно изнова свалили на себе туђе бреме. Пре свега, рецимо и то да сви ми живи људи, пре или касније, ненамерно можемо да учимнимо штету, или да емоционално повредимо друге људе. Шта да се ради ако сте ви заиста криви?
    Молити за опроштај, извинити се, кајати се, надокнадити нанесену штету. Ако сте од друга узели неку ствар и упропастили или изгубили је, нисте испунили обећања, закаснили на састанак итд. У случају да човека пред којим сте криви, више нема међу живима, постоје разни начини рада с осећањем кривице (написати писмо, просто покајати се, отићи у цркву итд.). Главно знајте, да и код преступника, лопова, рецидивиста постоји право на помиловање и поновно разматрање оптужбе. Упитајте себе, тај суд који се одвија унутар вас, да ли је он праведан?
    Понекад, то што происходи код нас у души, слично је најжешћем судском процесу. При том је страна која оптужује активна у својим претензијама и окривљивањима. Тај који оправдава, тражи објашњења учињеним делима, указује на олакшавајуће околности, та унутарња страна ћути. Заштитник ћути. Наш унутарњи оптужени, као да се за раније отказује од заштите, и као разултат прима највишу могућу казну. Зато је могуће покушати узети лист папира и написати нешто у своју заштиту, урачунавајући све околности међу којима и олакшавајуће.
    Користиће такође и умеће ставити баријеру при покушају наметања кривице и стида са стране. Сваки пут напомените себи да погрешити – то је нормално, сви смо ми људи, но, сами по себи, ми имамо право да будемо такви какви смо.  
     
     
    Познај себе
     
    .
  24. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на JESSY у Увек у мислима са Господом....   
    Постоји у Светом Писму једна поука Господња која је, гледана из нашег угла, из наше перспективе, помало чудна и нелогична. То су речи Христове: “Не брините се за сутра (Мт. 6, 34)”. Зар је могуће да се не бринемо за сутра ако имамо породицу, радимо неки посао, идемо у школу?

    Што је људима немогуће, Богу је могуће (уп. Мт. 19, 26), а биће могуће и нама ако своју вољу покоримо вољи Божијој! То нам између многих светитеља управо и доказује данашњи светитељ кога прослављамо - Свети Пророк Илија, који се толико усавршио у небризи за сутра, да га је Бог удостојио да му се и природа повињава и служи преко гаврана који му је сваки дан доносио храну.

    Овде морамо разграничити две небриге за сутра. Са циљем и без циља. Небригу са циљем имао је Свети Пророк Илија. Он је запоставио ово земаљско, ради оног Небеског. Као што је небо изнад земље, и кажемо да је то природно, тако је исто природно да ставимо бригу за спасење душа изнад брига телесних.

    Међутим, постоје и они који се не брину за сутра из очаја, меланхолије, апатије. Таква стања су неприродна за душу и у њих највише западају неверујући људи. Таква небрига није Богу угодна и Бог се због таквих веома жалости. Они немају ни смисао ни циљ живота. А једини циљ свих нас православних хришћана јесте спасење душе, задобијање Царства Небеског, повратак у изгубљени Рај. То управо и јесте суштина свих речи записаних у Светом Писму. О томе нам конкретно говоре речи Христове: “Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33)”. А за то што ће нам се додати говори апостол Павле: “А кад имамо храну и одећу будимо тиме задовољни (1. Тим. 6, 8)”, све што је више од овога од злога је. Јер “Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме (Римљ. 14, 17)”. Зато је неко и рекао: “Није срећан онај који има оно што жели, већ је срећан онај који не жали за оним што нема.”

    Шта нам још говоре речи: “не брините се за сутра”? Говоре нам: “Брините се за данас”. И у Молитви Господњој молимо се: “ ...хлеб наш насушни дај нам данас ... (Мт. 6, 11). Данас, а не сутра. Зар може неко са поузданошћу да тврди да ће доживети сутрашњи дан? Тачно је да ми, хришћани, треба да будемо највећи оптимисти и да верујемо да ћемо доживети не само сутрашњи дан, него и годину и деценију. Али, не траћимо време узалуд. Користимо време (уп. Еф. 5, 16), говори апостол Павле. Зато пређимо данас што више километара на путу спасења, испуњавајући јеванђелске заповести и вежбајући се у врлинама и свакој добродетељи.

    Ево једног примера у коме се огледају речи “не брините се за сутра”. Један путник намерник наиђе на чобанина који је чувао овце. Желећи да започне разговор, упита га какво ће време бити. А овај му одговори: “Биће онако како ја хоћу”. Путник, збуњен одговором, упита га како то може бити. Чобанин му одговори: “Ја хоћу да буде онако како Бог хоће, према томе како Бог хоће тако и ја хоћу”. И заиста, увек ће бити како он хоће, јер је све своје бриге пренео на Господа. И не смућује нити се узнемирава када га снађу невоље, јер нам “кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије (Дап. 14, 22)”. А Ава Доротеј каже следеће: “Онај ко нема своју вољу, уствари, увек је испуњава. Будући да нема своје воље, ма шта да се збуде он је спокојан и показује се као онај који увек чини по своме. Он, наиме, не жели да ствари буду како он хоће, него их хоће онквим какве се збивају”.

    И ако тако будемо увек размишљали стећи ћемо унутрашњи мир којим ћемо сва искушења разбити као о камен.
    Мир Божији нека буде са свима вама у векове векова. Амин.

    (Беседа произнешена на Светог Илију у манастиру Студеници)
    јеромонах Тимотеј студенички
     
    http://kandilovere.blogspot.com/2011/06/blog-post_25.html
  25. Волим
    jegorradov је реаговао/ла на JESSY у Православни документарни филмови   
    Документарна серија КОНСТАНТИНОВО НАСЛЕЂЕ (Православна култура – ХХI век) направљена је је као дијалог Православне Цркве са Савременом културом света. Серија разбија уобичајене предрасуда да се о теми која интересује многе, нема скоро ништа рећи – јер је Црква „ван овога света“. Пре седамнаест векова хришћанство је у личности цара Константина ушло у чврст загрљај са светом. У загрљају којим је Црква повела свет ка вечности Божијег Царства, настала је православна култура, која још увек није довољно позната чак ни православнима. Том посебном културом бави се ова серија.
    У 6 једносатних епизода серија нас суочава основним проблемима на којима је „запела“ савремена цивилизација и одговорима на те проблеме које православље нуди. У првој епизоди тема је „проблем вредности“, у другој „проблем времена“, у трећој „проблем простора“, четвртој „проблем тела“, петој проблем „приче и језика“, шестој „проблем заједнице“.
    Серија је снимана по највишим стандардима за ту врсту програма, уз коришћење велике документације, снимања на градским улицама али и у црквама и манастирима Србије, уз учешће великог броја саговорника и игране сцене са статистима. Динамично монтирана са озбиљном постпродукцијом, серија КОНСТАНТИНОВО НАСЛЕЂЕ урађена је у продукцији Епархије нишке по идеји и благослову Епископа нишког Јована.
    Сценарио и режија: ђакон Ненад Илић.
    Директори фотографије: Драган Ракићевић и Ђорђе Дружетић.
    Монтажа: Владимир Петровић.
    Музика: Александар Костић.
     
    http://www.eparhijaniska.rs/%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%B5%D1%92%D0%B5
×
×
  • Креирај ново...