Jump to content

о.Небојша

Свештеник
  • Број садржаја

    1421
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    о.Небојша got a reaction from Давид in Богумили - шта знамо о њима ( или не знамо)?   
    Босна је због брада и шума увијек била незгодна за освајање, што се види из угарских покушаја да у крсташким походима покатоличе Босну, углавном безуспјешно. Богумила који су исповиједали манихејску јерес је можда било у траговима, док грађевине и писани извори свједоче о Босанској цркви, која еј уз извјесне особености била православна. Назив Бошњани може се схвати у смислу географаске припадности и ни муслимани га нису користили до 1990.године.
     

  2. Свиђа ми се
    о.Небојша је реаговао/ла на Danijela у Tajna piramide u Konarevu   
    Juče sam išla u Konarevo, zapalila sam sveću i spustila saksiju jesenjih ruža na spomenik u obliku bele piramide koji se nalazi na tamošnjem groblju. Neka mi Bog oprosti, decenijama sam sa gnušanjem gledala ovu piramidu. Kad god bih vozila u smeru ka Kraljevu, piramida mi je „bola“ oči onako vireći sa konarevskog groblja. Mislila sam da je to neki od pretencioznih, često kičastih spomenika koji su osamdesetih godina prošlog veka počeli da niču na grobljima po Srbiji. Do pre desetak godina ni slutila nisam u kakvoj sam teškoj zabludi bila...  
    - Kad smo naše sahranjivali, naišli smo na dečije kosti. Sveštenik ih je opojao, pa smo ih vratili u zemlju. U ovom delu groblja svuda se nailazi na dečije kosti kad se kopaju rake. Ovde su sahranjivana deca... velika je to tuga - kaže mi bračni par koji zatičem na jednom od grobova pored piramide u Konarevu.

    Kućice za bezimene
    Da, ovde su tokom Drugog svetskog rata sahranjivana deca. Deca izbeglice iz zapadnih krajeva Jugoslavije i južnih krajeva Srbije, smeštena u Domu za zbrinjavanje izbegličke dece u Mataruškoj Banji, koji je postojao od 1942. do 1947. godine.
    Piramida je spomenik njima, podignut 70-tih godina prošlog veka po zamisli arhitekte Spasoja Krunića. Jednom prilikom Krunić je rekao:
    - Bio je to za mene jedan od najzahtevnijih poduhvata jer se radilo o deci koja su umrla od bolesti i gladi. Na srednjem obruču postoje male piramide, koje su zapravo krovovi kuća za svu decu koja su stradala, ne samo ovde, nego svuda u svetu.

     
    Koliko je stradale dece sahranjeno na groblju u Konarevu - ne zna se.
    Ko su, čiji su - ne zna se, odakle su - ne zna se...
    Zahvaljujući pomoći Mirjane Savić, muzejske savetnice - istoričarke u Narodnom muzeju u Kraljevu, imala sam u rukama originalne fotografije iz Doma u Mataruškoj Banji, koje se čuvaju u fundusu našeg muzeja. Mirjana mi pozajmljuje i dragocenu knjigu dr Milorada Đ. Panića "Dom za zbrinjavanje izbegličke dece u Mataruškoj Banji (1942-1947)", koju je 1994. godine objavio kraljevački Centar za socijalni rad.

     
     Neverovatno, ali u knjizi je citirano na desetine originalnih dokumenata iz domske arhive, sa bezbroj administrativnih ili vrlo životnih detalja... ali o umrlima postoje samo brojevi. U izveštajima iz 1942. godine navodi da je u avgustu umrlo 12 dece, u  sepetmbru 16, oktobru  6, novembru 2, decembru 1, za pet meseci od dizenterije i tuberkuloze umrlo je 37 dece. Verovatno u arhivi Doma postoje i dokumenta o preminuloj deci, ali ih u ovoj knjizi nema, čekaju nove istraživače.
    „Dečiji grad" u Mataruškoj Banji
    Dom za zbrinjavanje izbegličke dece u Mataruškoj Banji osnovan je i do jeseni 1944.g je radio pod patronatom Komesarijata za izbeglice i preseljenike, koji je postojao u okviru Nedićeve vlade. Bio je deo mreže SID-a, Srpskih izbegličkih domova širom Srbije, kroz koje je tokom rata prošlo više od 20.000 dece.
    Kapcitet Doma u Mataruškoj Banji bio je oko 1.100 dece i za njih su na početku bile obezbeđene vile "Karajović", "Bunjak,", "Ibar", "Stolovi", Žandarmerijski dom, ali nije tako bilo sve vreme, morali su da se iseljavaju kada bi okupatori Nemci imali potrebu za nekim od objekata. Bila je to ne samo socijalna, nego i školska i zdravstvena ustanova, jer je imala niže razrede osnovne škole, ambulantu i malu bolnicu.
     

     
    Prva deca bila su izbeglice iz Podrinja. Zatim su stizala srpska deca iz skoro svih delova Hrvatske, Bosne i Hercegovine, a kasnije i iz Sandžaka i sa Kosova i Metohije. Suprotno uobičajenom mišljenju, većinom nisu bila ratna siročad. Naprotiv, mnoge su u Dom ostavljali sami roditelji jer u izbeglištvu nisu mogli da ih prehrane. Fluktuacija dece je bila velika, pa je tako do aprila naredne godine, prema jednom izveštaju, kroz Matarušku Banju prošlo 2.313 dece, a do kraja rata više od 5.000. Mnoga bi posle oporavka bila smeštana u porodice u okolnim selima, ali i širom Srbije i, nažalost, pokazalo se da su neki domaćini na njih gledali kao na besplatnu radnu snagu.
    Zvoni mi telefon, javlja se moja bliska drugarica, kažem joj o čemu pišem tekst i, na moje zaprepašćenje, iznenada mi kaže:
    - Znaš, moj otac je bio u Domu u Mataruškoj Banji! Mislim da su ga otac i majka sklonili od moguće osvete muslimana u Sjenici. Od svega se sećam jedino njegove priče da su bili vašljivi i da je vladala glad, opisivao je parčence proje koje su dobijali i čorbu od ječma... 
    Komesarijat za izbeglice i preseljenike i upravnici Doma ulagali su veliki napor, pokazuju dokumenta, da decu prehrane i održe u zdravlju, ali u tome nisu uvek uspevali. Mnoga su stizala već teško neuhranjena i napadnuta zaraznim bolestima - "dizenterija, tuberkuloza, šuga, pneumonija, vašljivost..." S druge strane, vladala je glad, pa su neki roditelji i uzimali decu zaključivši, kako je ostalo zapisano, da tako i oni mogu da ih hrane.

     
     U Dom su stizala i tragično neuhranjena deca - fotografija je deo stalne postavke Narodnog muzeja u Kraljevu
    Naročito je bila duga i teška zima 1943-44.g pa u zapisniku sa sednice uprave aprila 1944. piše: "Bilo je momenata kad nam se činilo da smo potpuno bespomoćni i da će kod dece nastupiti katastrofa..."
    U manastiru Studenici na inicijativu igumana Aleksija Jovanovića 19. avgusta 1943.g osnovan je Dom za zbrinjavanje srpskih izbeglica, koji je bio ispostava Doma u Mataruškoj Banji i služio je za oporavak dece. Bratstvo manastira Studenica je do kraja rata pružalo veliku pomoć u hrani i ogrevu, i deci smeštenoj u manastirskom krugu, i onoj u Mataruškoj Banji.
     

     
    Sa izleta u manastir Žiču - stalna postavka Narodnog muzeja u Kraljevu
    Partizani su mesto oslobodili u noći između 28. i 29. novembra 1944.g i narednih meseci dolazi do velikog odliva dece iz Doma, pa ih u decembru 1945.g ima sveg 296. Dom je iz Mataruške Banje premešten na planinu Rudnik 18. juna 1947.g, a zatim 1952. u Gornji Milanovac, da bi 1960.g bio rasformiran.
    "Jaja" - Raja
    U knjizi Milorada Đ. Panića čitam imena na stotine dece izbeglica od onih pet-šest hiljada koliko ih je prošlo kroz kroz Dom u Mataruškoj Banji. Pitam se da li na konarevskom groblju počiva možda Kosanović Stevan, rođen 29.9.1928. u Ličkoj Jasenici, Ogulin, od oca upokojenog Đure, vera pravoslavna, krsna slava Sv. Nikola, visina 146, težina 36 (neuhranjen), pre izbeglištva živeo u Zagrebu.
    Ili Relja Spahić rođen 1929. u Miševini kod Višegrada, slava Sv. Luka...
    Ili Planinčić Dragica iz Sokolovića kod Rogatice, rođena 1929. od Đorđija i Jelisavke, koja je na vrhu spiska od 44 dece koja su 3. juna 1942. godine prva stigla u Dom u Mataruškoj Banji.
    Šta li je bilo sa pitomicom Rajom... ako se uopšte tako zvala: "Devojčica je došla transportom iz Velikog Gradišta bez ikakvih podataka. Na pitanje kako se zove, dete je reklo 'Jaja', to se razumelo kao Raja, a godine su joj određene prema uzrastu...", navodi se u jednom izveštaju.

     
    Zašto o ovome nismo učili?
    Kroz školovanje, kroz život proveden u Kraljevu, kroz novinarstvo, naslušala sam se raznih priča iz istorije našeg kraja. Kako mi je, do pre neku godinu, ova promakla? Možda slučajno, možda većina vas zna za Dom u Mataruškoj Banji, za decu sahranjenu na konarevskom groblju. Ipak, pitam se zašto o tome nismo učili u školi. Mogu samo da nagađam i da rizikujem da uletim u klasičnu priču o "partizanima i četnicima":
    Možda zato što je to bio "Nedićev dečiji grad", kako je nazvan u okupacijskom listu "Obnova" u broju od 12. avgusta 1944. godine? Ne znam da li zbog toga...
    Hvale je vredno što je Grad Kraljevo 2017. godine obnovio spomenik u Konarevu. Koliko kvalitetno, to je već diskutabilno, jer su posle samo tri godine (!) popadale mermerne ploče tada postavljene umesto originalnih, ali ukradenih, mesinganih.

     
     Moram da priznam da mi je juče kod spomenika nedostajalo mesto gde bi se zapalila sveća. Jasno je u kom je vremenu spomenik građen, jer nema ni krsta. Nedostajalo mi je to obeležje, jer mislim da ovako nije pravedno - ta deca i njihovi roditelji su bili životno ugroženi zato što su pravoslavci. Pobegli su da bi sačuvali život ne promenivši veru, pa zašto je onda ovoj deci vera oduzeta posle smrti?
    Bez obzira na to, kad budete u prilici, obiđite spomen piramidu na groblju u Konarevu. Ja ću otići da vile u Mataruškoj Banji pogledam drugim očima, da zamislim kako je tu nekada bilo i više od hiljadu unesrećene dece izbegle od rata, tog najvećeg zla i najveće ljudske gluposti. Vile u kojima su posle pola veka, do juče, ponovo obitavale izbeglice...
    tekst: Radmila Vesković
    *Korišćeni podaci iz knjige: Dr Milorad Đ. Panić "Dom za zbrinjavanje izbegličke dece u Mataruškoj Banji (1942-1947.)", Centar za socijalni rad Kraljevo 1994.g
    Arhivske fotografije: Fundus Narodnog muzeja Kraljevo
    Fotografije sa groblja u Konarevu: Radmila Vesković
     
     
    PORTAL KRUG - Tajna piramide u Konarevu
    WWW.KRUG.RS PORTAL KRUG - PRAVO U METU! Vesti sa teritorije Kraljeva, kolumne, video, putopisi...  
  3. Свиђа ми се
    о.Небојша је реаговао/ла на Вилер Текс у Саопштење Министарства културе и информисања у вези са изложбом у Уметничкој галерији „Стара капетанија” у Земуну   
    О велики изворе слободе ти мене поучи. Невероватно је како сваку двијацију први трчиш да браниш. А то нацош говори само колико си јадник. А иначе то је реч која питче из антифа-чанак омладине, тако да ми је потпуно јасно на којим позицијама стојиш. Можда немаш везе са њима али делиш иста мишљења као и они. 
    Читава изложба је кретенска и разумљива једино као тинејџерска з***бнвција. Аутори више немају 15 година али изгледа да су умом ту остали као и сви они којима је ово занимљиво и који попут тинејџера вичу ааааа слобода ааааа имам права  ааааа доле ауторитети аааа. Де сте Сиди Вишси, ка ће револуција?
  4. Свиђа ми се
    о.Небојша је реаговао/ла на Поуке.орг инфо у Дејан Мачковић: Македонско питање   
    Иако је пад трију великих  и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве.
    Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године.

    Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“
    Света Софија, Охрид   Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије.
    Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом.
    Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију.
    Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу.
    Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила.
    За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи.
    Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности.
    Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст.
    Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе.  Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском  и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима.
    Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен  и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља.
    Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда.
    Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат.
    Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних  јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени.
    С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима.
    За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао.
    Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла.
    Црква Светог Наума Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче.
    Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу.
    Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им!
     
    Дејан Мачковић
    dejanmackovic.wordpress

    View full Странице
  5. Свиђа ми се
    о.Небојша got a reaction from Dragi in Kolika je bila radnička plata u Jugoslaviji?   
    Сјећам се да сам 1981.г. чекао у реду испред МЗ да бих добио бонове за уље, кафу и детерџент. Горива није било , возило се пар-непар. После је робе било, али је почела инфлација. То знам по новчаници од 100 динара која је за нас дјецу била појам, да би почела све више да губи на вриједности.
    И нико се не пита, ако је било толико благостање, зашто су стотине хиљада наших људи ишле на рад у иностранство. На селу се зна да не иде у најам газдин син, него сиротињски.
    Yugopapir: Jugoslavija u velikim dugovima '85: Koje su republike najzaduženije? / Spisak najvećih firmi gubitaša
    WWW.YUGOPAPIR.COM April 1985: U poslednje dve godine stalno se ponavlja fraza kako je, najzad, "skinut veo tajni sa naših dugova". Danas se, međutim, jed...  
  6. Свиђа ми се
    о.Небојша got a reaction from Bernard in Kolika je bila radnička plata u Jugoslaviji?   
    Сјећам се да сам 1981.г. чекао у реду испред МЗ да бих добио бонове за уље, кафу и детерџент. Горива није било , возило се пар-непар. После је робе било, али је почела инфлација. То знам по новчаници од 100 динара која је за нас дјецу била појам, да би почела све више да губи на вриједности.
    И нико се не пита, ако је било толико благостање, зашто су стотине хиљада наших људи ишле на рад у иностранство. На селу се зна да не иде у најам газдин син, него сиротињски.
    Yugopapir: Jugoslavija u velikim dugovima '85: Koje su republike najzaduženije? / Spisak najvećih firmi gubitaša
    WWW.YUGOPAPIR.COM April 1985: U poslednje dve godine stalno se ponavlja fraza kako je, najzad, "skinut veo tajni sa naših dugova". Danas se, međutim, jed...  
  7. Свиђа ми се
    о.Небојша got a reaction from haveaniceday in Kolika je bila radnička plata u Jugoslaviji?   
    Сјећам се да сам 1981.г. чекао у реду испред МЗ да бих добио бонове за уље, кафу и детерџент. Горива није било , возило се пар-непар. После је робе било, али је почела инфлација. То знам по новчаници од 100 динара која је за нас дјецу била појам, да би почела све више да губи на вриједности.
    И нико се не пита, ако је било толико благостање, зашто су стотине хиљада наших људи ишле на рад у иностранство. На селу се зна да не иде у најам газдин син, него сиротињски.
    Yugopapir: Jugoslavija u velikim dugovima '85: Koje su republike najzaduženije? / Spisak najvećih firmi gubitaša
    WWW.YUGOPAPIR.COM April 1985: U poslednje dve godine stalno se ponavlja fraza kako je, najzad, "skinut veo tajni sa naših dugova". Danas se, međutim, jed...  
  8. Свиђа ми се
    о.Небојша got a reaction from ronin in Kolika je bila radnička plata u Jugoslaviji?   
    Ти што кажу да су правили куће и живјели супер од плате , треба да признају да су узимали кредите које је јела инфлација, а чија је камата била занемарљива. Нпр.таст се одрекао права на стан и добио кредит у фирми на 10 година који је им ао камату нешто 1%, као само трошкови обраде .
    Кад се погледа распон плате у периоду 1974-84. види се који дио плате је на крају одлазио на отплату. У то доба није био велики избор у продавницама ни што се тиче технике, ни одјеће,а ни хране. Јужно воће је било скупо, носила се конфекција или нешто из комисиона или ако је неко ишао у Трст. Рођаи из иностранства су углавном доносили робу са распродаја. У сеоским школама доста дјеце је стално долазило у школу у истом одијелу, гдје се није гледало на склад боја или моду, него се доста ствари наслеђивало од старијих браће и сестара. Неки нису имали новаца за ужину или за штампу.
  9. Свиђа ми се
    о.Небојша got a reaction from J_a_n_a in Kolika je bila radnička plata u Jugoslaviji?   
    Ти што кажу да су правили куће и живјели супер од плате , треба да признају да су узимали кредите које је јела инфлација, а чија је камата била занемарљива. Нпр.таст се одрекао права на стан и добио кредит у фирми на 10 година који је им ао камату нешто 1%, као само трошкови обраде .
    Кад се погледа распон плате у периоду 1974-84. види се који дио плате је на крају одлазио на отплату. У то доба није био велики избор у продавницама ни што се тиче технике, ни одјеће,а ни хране. Јужно воће је било скупо, носила се конфекција или нешто из комисиона или ако је неко ишао у Трст. Рођаи из иностранства су углавном доносили робу са распродаја. У сеоским школама доста дјеце је стално долазило у школу у истом одијелу, гдје се није гледало на склад боја или моду, него се доста ствари наслеђивало од старијих браће и сестара. Неки нису имали новаца за ужину или за штампу.
  10. Свиђа ми се
    о.Небојша је реаговао/ла на Milan Nikolic у Самоиницијатива чланова форума Поуке за опстанак сајта   
    Хајде да се јавимо нас колико треба који ћемо уплаћивати по 1.000,00 дин месечно за одржавање сајта и рад форума. Потребно је да будемо редовни. То је око пола дневнице месечно. За наш сајт, наш форум, мислим да вреди давати толико новца сваки месец.
    Ко жели нека се јави овде на теми или мени на приватну поруку, па ћемо када се сакупимо довољно тражити број рачуна и почети да плаћамо. Замолио бих само некога од администрације да нам саопшти колико уплатилаца би било оптимално. @Иван Ц. @Дејан @Поуке.орг инфо
  11. Волим
    о.Небојша got a reaction from PredragVId in Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Ако је до пара да помогнемо сви по мало , па ће се скупити.
    Ако је до рада , има људи који би радили на одржавању сајта, неки се јављају, неће лоше испасти.
  12. Свиђа ми се
    о.Небојша је реаговао/ла на Иван Ц. у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Брате, нису само паре у питању, паре ћемо да нађемо некако, сви ћемо да се удружимо и ваљда ћемо да изгурамо некако...
    Питање је много сложеније: да ли је заиста свима нама стало до мисије Цркве? Да ли смо спремни на континуитет, на мењање начина вршења мисије? Да ли смо схватили шта је људима потребно?
    Види брате, за време карантина сам узео на себе један чудесан подвиг, да га тако назовем... свако вече у пола 9 сам читао акатист са својом женом, преносио преко мог јутјуб канала, после се молили за све који су са нама, за здравље и спасење, као и за покој душâ... То је слушало огроман број људи. Невероватне реакције.
    Схватио сам да мисија мора да се одвија у том правцу... Не знам да ли смо спремни да Поуке одведемо у том правцу.
     
    Мислио сам да теме везане за црквену политику и остале перипетије постоје на форуму, овде све то може да се држи под контролом колико-толико, али да буде искучиво за чланове. Да људи који нису чланови, не мора да читају то...
    Имам милион идеја... Ево, сад на насловној поставих вести са доста сајтова, преко рсс-а, да не морамо непрестано да ми преносимо вести као ненормални... гомиламо чак и непотребне ствари... него да се усредсредимо само на битно, на мисију...
    Да ли схватамо уопште да ако ми не радимо, да ће радити други? Са много већим еланом и жаром?
    немам снаге брате да се борим, издушио сам се, што би рекли... једноставне ствари морам да појашњавам и да мољакам, да мољакам, да мољакам...
    то не сме да буде. Ово је озбиљан сајт, озбиљна прича... скоро 2,000000 порука... Па да је пола глупост, друга половина није...
     
  13. Волим
    о.Небојша got a reaction from Вилер Текс in Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Ако је до пара да помогнемо сви по мало , па ће се скупити.
    Ако је до рада , има људи који би радили на одржавању сајта, неки се јављају, неће лоше испасти.
  14. Свиђа ми се
    о.Небојша је реаговао/ла на Blaža Željko у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Malo je reći da sam užasnut! Ne za ime Božije! I onomad sam predlagao da se na neki način članovi (kojih ima dosta) obavežu na neku mesečnu donaciju koja bi, po ovom broju ljudi na sajtu, bila pozamašna i da je 200 dinara mesečno po prijavljenom članu. To nije teško organizovati jednim cirkularnim mailom ili ovde internom porukom. Na kraju, ako ima onih koji ne žele da podrže sajt .. ima dovoljno i onih kojima ne bi bilo teško da se odreknu dve kutije cigara (500 din) mesečno i da sajt ostane ovakav kakav je bio do sada. Ako je takvih od ovolikog broja ljudi bar 500 do 1000 eto uspeha! Ja se, evo, prvi javljam da uđem na taj spisak i da svakog prvog u mesecu odvojim upravo 500 a može i 1000 dinara u tu svrhu ...i to kažem, evo, pred krstom koji mi je tu na dohvat ruke. Ne znam kako bih se drugačije obavezao ali to smatram veoma dovoljnim. Razglasite oče ovo prijavljivanje i verujem da će biti veliki broj voljnih za podršku ovoj značajnoj Crkvenoj stranici! Sve samo ne da se sajt ugasi!
    Veliki pozdrav
  15. Свиђа ми се
    о.Небојша је реаговао/ла на Иван Ц. у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Данас сам заиста много потрешен, није ми добро како се осећам...
    Малочас дођох из шетње са мојим пријатељем о. Ненадом, разговарамо о свему... о овде постигнутим резултатима, о свему што се за кратко време издешавало, неке надреалне сцене... Каже читао данас ово што сам написао, читао коментаре људи...
    Мене данас звало, ни сам не знам колико људи, који се овде и не појављују као писци, али као они који читају-то чине свакодневно!
    Уопште не желим да причам о томе шта је све учинио овај сајт, које је све ствари изродио... игумане, свештенике, професоре... ма ко зна кога све... бракове, дружења, хуманитарне акције итд...
     
    Ево, ова тема за један дан скоро 6000 читања... колико и одговора, колико приватних коментара...
    Заиста не знам шта нам је радити. Жртвујем много тога зарад овог места, свесни сте тога, надам се... Знам да је гашење Поука радост многима који се не радују мисији Цркве.
    Малочас гледам како изгледа нови апдејт за сајт, који нисам урадио, јер треба да се купи лиценца и још штошта... изгледа толико добро да сам се у секунди заљубио... ја сам велики "залуђеник" у софтвере.. али испред свега, свих тих добрих опција итд... ово место је место за људе...
    Ух, касно је... одох да мало одморим, испред нас је доста времена... 5 недеља још...
  16. Свиђа ми се
    о.Небојша је реаговао/ла на Протомајстор у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Не слажем се да је форум као форма превазиђен! Форум је једино место где можете слободно размењивати идеје! Оно што је уништило овај форум, а морамо признати да је уништен јер се не би угасио да нисмо дигли руке од њега, је то што се почело инсистирати на личним именима уместо на никнејмовима и квалитетним богословским дискусијама. Кад имате познате учеснике, онда је форум стварно у заостатку на вибер, фејсбук итд. Форум циља на уже групе жељне размене идеја и није погодан за оне жељне личног признања или мушко-женских односа. Штетило је и правило да можете отварати исту тему икс пута, итд. Има доста фактора, а, по мени, нерешив проблем је настао када је форум нападнут од ДБ-а и попустило се разним Ђуровићима који су профанисали теологију и ово свето место. У тренутку када сам последњи пут напустио форум, он је био више налик на Митровићеве и Бренине ријалитије и Вучићеву Скупштину. Потпуно необразовани атеисти су нам држали лекције о логици, а наводни хришћани су пред путиром дрхтали од страха од болести. Додајмо томе да је одједном дозвољено пљување по владикама и епархијско странчарење у којима су лично учествовали чак и епископи, секретари, попадије, па и администратори форума. Касно се реаговало и сада је чак и безвезе тражити да се подржи пројекат који је испуштен из руку. Можда се и није могло одбранити од тих насртаја и сада је читава СПЦ у проблему – више се не може чути слободно мишљење, а оно се могло чути само овде, читав низ година!
    Што неко рече, ред је да неко преузме млађи. Слажем се, јер давно је било када је отац Иван дужио тамо неку убогу сеоску парохију. Човек је сада угледни градски протојереј – урадио је више од 99% српских прота и владика – и нема чега да се стиди нити да му се нешто замера.
    Ја сам овде ушао од првог дана, Бог зна како сам сазнао, јер нисам био део екипе која га је основала. Штавише, ушао сам више као њуејџер него као православац. Хоћу рећи, то је мој први православни форум, а пре тога сам се на интернету више бавио астрологијом, мистиком, магијом, реинкарнацијом, србовањем. Одмах сам почео свима да паметујем, сећам се својих дискусија са Машом ( @Маша), окорелом православком, а ћерком покојне Миље Вујановић Регулус. Брисала је патос са мном, а веровао сам да је побеђујем. Ту се негде нашао и @sasluzitelj, момак који ме је путем приватних порука за кратко време преваспитао и већ после пола године активности на форуму уписујем ПБФ, еј! Сећам се, нисам могао да верујем када сам чуо да је напустио форум јер се замонашио. Тај момак је сада игуман манастира Тумане! Никада га у животу нисам срео, а утицао је овде на мене у духовном смислу, више него рођени отац.
    Ако може некако да се форум спаси и професионализује, било би добро, ако не може, бар нек остане http://www.pouke.org/svetopismo/
    Тај би пројекат вредело финансијски подржати и радо ћу учествовати у томе. 
     
  17. Свиђа ми се
    о.Небојша је реаговао/ла на Иван Ц. у Дошли смо до краја пута... Поуке одлазе у историју...   
    Драги моји пријатељи, браћо и сестре,
    Ето, после 11 година невероватног пута и дружења, мислим да смо дошли до краја пута. Дошло је време да ставимо тачку.
    Много тога смо заједно прошли, од најлепших тренутака до оних веома тешких, чак и најтежих. Доживели смо да овде се заснују многи бракови, многа дружења, разни сабори, организације, хуманитарне делатности, награде... много, много тога... , мислим да има толико да би ми требало много времена да све то напишем, а и тада бих сигуртно много тога заборавио.
    Ја сам се много уморио. Немам више снаге ни воље. Једноставно, то би било то. Непрестано мољење људи да се сајт подржи, игнорисање оних који би могли да помогну, много, премного стреса и чега све не.
    Ово све емотивно и тешко доживаљавам, али ја не могу даље са Поукама. Мени су постале терет. Не могу да на сваку поруку која некоме може да се не свиди реагујем, страсирам се, постајем нервозан итд... доста је. Заиста је доста.
    Нажалост, било је овде многих који су били веома безобзирни према заједници. Доводили све у питање. Није битно ко су, само констатујем ту чињеницу. Они су убрзали моју одлуку да Поуке оду у историју и пензију. Верујем да сте се и ви, многи од вас уморили.
    Да не бисмо, као издувано пувало били за подсмех, боље је сада, док још имамо снаге ово зауставимо. Рекох, немам више ни средстава ни снаге да ово водим.
    Знам да ће тешко нешто боље да се изнедри у Цркви, мислим на интернет пројекат. То је, готово сам убеђен, немогуће бар један дужи период. Није претеривање, знам то.
    Људи, сајт ће бити доступан још неко време, можда желите нешто да преузмете, покупите... имате потпуно право.
    Ових дана сам добио обавештење да сам, на предлог многих људи града Крушевца, веома поштованих и цењених, добио највеће признање нашег града - Видовданску награду. То је невероватна част и велика радост за мене, но све је помешано са тугом због овога што се дешава са сајтом. Награда је заснована на мом мисионарском раду за време пандемије, тј. карантина, и свакодневног читања Акатистâ и молитава, као и довођења изузетних људи, који су сваке вечери држали предавање. Тако 40 дана.... Мени је то било нешто веома лепо, уживао сам што знам да су хиљаде и десетине хиљада људи то слушали и да им је много значило... но, осетио сам да је на Поукама дошло до замора, нема више тог елена, зато је време да се све ово повуче... неће бити лако, али преболећемо... ако Цркви овакав сајт и пројекат није потребан- нећемо га гурати на силу. Ја нисам у могућности да ово сâм изнесем.
    Ето, за сада толико...
     
    Много, много вам хвала. Знајте да ми много значите и да ћете ми увек бити драги пријатељи, ако Бог дâ и моји гости.
     
    Ваш,
     
    Иван
  18. Тужан
  19. Тужан
  20. Тужан
    о.Небојша got a reaction from Благовесник in Блајбург у Сарајеву 2020. и реакција СПЦ   
    Нови Град, православно село у босанској Посавини, тешко је постарадало од комшија римокатолика у оба рата. Да зло буде горе, по Дејтонском споразуму  припало је  Федерацији и у њему живи данас  мали дио православних Срба  , углавном старије животне доби.
     Комшије из Свилаја се поносе припадношћу усташком покрету о чему сведочи и споменик на центру села на коме је податак да су се борили и после пада Берлина и капитулације.
  21. Свиђа ми се
    о.Небојша је реаговао/ла на J_a_n_a у Zivot na selu   
    Da odgovorim na pitanje autora teme - zivot na selu po uzoru na nase pretke nije moguc, jer se vreme promenilo, vise selo nije idilicno kao sto je bilo. Svakako je mirnije od grada i pruza odredjenu vrstu slobode jer imas kucu, dvoriste, bastu...takodje mnoga sela u Srbiji nemaju puteve, dobru struju, internet pa zbog toga nema mnogo mladih na selu, u boljem polozaju su sela u blizini i predgradju vecih gradova.
    Sa druge strane gradovi, pored negativnog pruzaju dosta toga pozitivnog...i to mogu iskoristiti za usavrsavanje i sticanje novih vestina, i zbog vece cirkulacije ljudi i da upoznaju neke nove ljude, sto je na selu ili u manjoj sredini dosta teze. U gradu je sve blize i jeftinije nego na selu, delovace cudno ali je zapravo tako. Opet prednost sela je sto mozete imati svoj proizvod.
    Dobra varijanta je ziveti na selu pored veceg grada i onda imate i zivot na selu a po potrebi mozete skoknuti u grad.
  22. Свиђа ми се
    о.Небојша got a reaction from Dominika in Да ли сте за црквенословенски језик или за српски на богослужењима и требама?   
    Кад сам био 1.разред богословије  изашао је Требник на српском и ректор и професори су нас савјетовали да служимо да нас народ разумије и ја сам тај савјет усвојио. То је и смисао мисије св.браће Ћирила и Методија, народу разумљив језик, а не окоштала форма.
    Парохијани су годинама навикли , па им је необично , кад оду  у парохију гдје се служи на цсл језику., кога опет не треба заборављати, него наставити проучавати. 
  23. Волим
  24. Свиђа ми се
  25. Свиђа ми се
    о.Небојша је реаговао/ла на Вилер Текс у Vučić - o rađanju dece i socijalnoj zaštiti?   
    Такође. Не желим да умањујем опасност у смисли да ће људи да се разболе, да има преминулих. Исто тако не желим да ме неко терорише страхом и психозом, преувлеичавањем, манипулацијама...
    Ко нормалан може да објасни чињеницу да кучићи могу у шетњу а мала деца не могу?! Не кажем да се седи по играоницама и слично само да деца изађу напоље. Ма џаба се прича, комуњаре и конови знају само за стаљинизам у белим рукавицама. 
×
×
  • Креирај ново...