Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sasa Kolbas

Члан
  • Број садржаја

    466
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Свиђа ми се
  2. Волим
  3. Волим
  4. Волим
  5. Волим
  6. Волим
  7. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на obi-wan у Julian Assange u emisiji 24 minuta   
  8. Не свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Zawisza у Zašto imamo papu?   
  9. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на ana čarnojević у Наташа Пејин: Понижење Србије у Српском културном центру у Паризу - без мене !   
    Naravno da nije slučajno. Ako neko razume.
    Kao što su sklonili sliku Vlade Veličkovića o stradanju Srba zbog nekakvog banalnog koktela, ova ekipa tako će skloniti Gračanicu u Veliku Albaniju a da trepnuti neće. To je taj sistem vrednosti koji briše sve što jesmo. Kafanska džiberska Srbija.
    A ti promeni Francuzu prozor na zgradi pa ćeš da vidiš...
    Setite se sta je rekao o. Sava...njemu su šokirani zvaničnici iz Brisela rekli da se tamo nije ni potegnulo pitanje srpskih svetinja na KiM. Njega to ne zanima.
  10. Не свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Благовесник у Наташа Пејин: Понижење Србије у Српском културном центру у Паризу - без мене !   
    Да, њихово време пролази, и сам то указујем на оној политичкој теме... Али, оно је објективно гледано, политички некоректно, непримерено, неодговорно, дипломатски некултурно, вероватно и  контрапродуктивно, тим пре што њихово време пролази, али још траје, још није прошло.
  11. Оплаках :))
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Рапсоди у Наташа Пејин: Понижење Србије у Српском културном центру у Паризу - без мене !   
    @Avocado
    Браво Авокадо, морам признати да  (гле  чуда) делим твоје мишљење. Треба се држати  теме и наравно да Срби као најгостољубивији народ на планети требају  госте (званице) да дочекају  како и приличи најгостољубивијем народу на планети . Значи црвени тепих као знак добродошлице, може и  леб и сол  све са децом у народним ношњама  на самом улазу, а било би културно (једноставно иде, то се једноставно тако ради ) и политички је коректно  да се у част гостију уприличи једна изложба (наручена и плаћена ) све са транспарентима односно  уметничким приказима  типа
     “ нато ми те волимо “ ,  “ дођте нам поново  “ ,  “ увек сте нам добродошли “  отприлике би то било то....је ли тако да нисам омашила тему  и да смо по овом питању у потпуном сагласју.  
  12. Оплаках :))
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на gavrosaurus у Наташа Пејин: Понижење Србије у Српском културном центру у Паризу - без мене !   
    Не капираш да треба да се извиниш Ђури што те је тукао?
  13. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Juanito у Наташа Пејин: Понижење Србије у Српском културном центру у Паризу - без мене !   
    Зато јесте овај свет отишо и тек ће да оде у три лепе. Запад је измислио те протоколе где је срамота ако урадиш нешто што формално одудара од прихваћеног. “Тако се не ради...” Али истовремено није срамота три месеца убијати цивиле, рушити земљу мимо свих међународних правила, отети део територије сувереној земљи и дати је нарко мафији и трговцима органима. 
    Укратко, тотално ме заболе да л ће неки од тих окречених гробова да се увреди, шокира или наљути. Штавише, треба их шокирати. Као што видиш, њихово време пролази. Народ на изборима на западу бира геџе без лепих манира које не маре за протоколе. А ви их и даље поштујте формалне протоколе, игноришите суштину, па после плачите и питајте се шта би кад разни наранџастокоси освоје власт...
  14. Не свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Avocado у Наташа Пејин: Понижење Србије у Српском културном центру у Паризу - без мене !   
    To sve stoji ali nema veze sa ovom temom, niti onim što sam napisao...
    Evo da uzmem naciste koji su uvek nesporni, pa da bude jasnije... možeš da napraviš izložbu sa slikama nemačkih nacističkih zločina... možeš čak i Merkelovu da pozoveš na takvu izložbu... ali ako ambasada pozove Merkelovu na nešto drugo, a na zidovima gde se održava skup su kao igrom slučaja okačene slike nacističkih zločina onda je to ozbiljan incident... veoma ozbiljan... a i nekulturno je... i uopšte ne razumem šta je tu sporno i teško za razumevanje... to se prosto ne radi...
    Kao što već rekoh, tu je inicijalni zaheb napravio taj ko je zakazao takav skup sa takvim gostima u KC u trenutku dok ide ta izložba... ali kad je već zakazan, jedino normalno rešenje je da se slike sklone dok traje skup...
  15. Не свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Avocado у Наташа Пејин: Понижење Србије у Српском културном центру у Паризу - без мене !   
    Pa možeš tako što ćeš da organizuješ takvu izložbu... pa ako dođu i vide, sami su došli su na takvu izložbu i boli te uvo i ako se naljute... ali da ih kao domaćin zoveš u goste na neki skup koji praviš, a da je eto kao igrom slučaja na zidovima baš takva izložba, to je više nego nepristojno...
    Slikar ima umetničku slobodu šta će da naslika... kulturni centar ima umetničku slobodu da izabere koje slike će da izloži (mada je i to malo upitno kada je u pitanju državna institucija u stranoj zemlji)...  ali ambasada nije umetnik i nema umetničku slobodu da izabere šta će biti na zidovima u prostorijama u kojem pravi neki skup i poziva goste...
  16. Не свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Avocado у Наташа Пејин: Понижење Србије у Српском културном центру у Паризу - без мене !   
    Ne znam koje su joj kvalifikacije, ali kompetencije za to mesto očigledno nema.
    Da ne bude sporno nema ih ni ambasador ili ako to nije on lično organizovao, onda onaj iz ambasade koji:
    a) ne zna koja i kakva izložba je u toku u Kulturnom centru Srbije u Parizu (što je problem samo po sebi ako si srpski diplomata u Parizu),
    b) organizuje neki skup u tom KC, a da tek dan pred skup proveri šta je na zidovima u tom trenutku.
    Međutim, kad je već sve to organizovano i pozvani gosti, između ostalog i oficiri NATO, potpuno neprimereno i nekulturno bi bilo da ovi radovi stoje na tom skupu i jedina normalna reakcija je da se taj dan sklone i posle vrate.
    Dakle, nije uopšte izložba problem (izbor slika koje bi trebalo da Parižanima predstave našu kulturu ne komentarišem), ali je nekulturno da zoveš goste iz NATO na nešto drugo, a da takve slike budu na zidovima... ili da bilo kojeg gosta zoveš u svoju kuću, a na zidove postaviš nešto što je upereno direktno protiv njega... ako ova žena to ne kapira, onda je svakako nekompetentna da bude Koordinator za medije Kulturnog centra.
     
  17. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на NinaD у Надбискуп загребачки, Алојзије Степинац- лик и дјело   
    Da se ne rasplinjavamo previše, ova cifra nije tačna, a to sam uvidela samo bacivši pogled na popisane žrtava sa područja jedne opštine na kojemu nisam pronašla mnoge za koje se zna da su ih ustaše odvele u Jasenovac. Nije to ni važno koliko ih je ubijeno u samom Jasenovcu jer mnogi nisu ni stigli do njega. Dovoljno je proučiti dešavanja na Kozari pa uvideti da su razmere tog zločina genocid. Elem, reč je o kanonizaciji Stepinca. Sve da i nije podržavao ustaške zločine, sve i da je pokrštavao Srbe sa namerom da ih spasi, ne vidim u čemu je njegov toliki podvig. Niti jednog trenutka nije od strane ustaša bio u nikakvoj opasnosti, naprotiv, na mnogim su fotografijama zajedno. Kažu i da je stradao od komunista. Kako? Bio je osuđen i zabranjeno mu je javno istupanje. Da je to takvo stradanje imali bismo svetaca koliko voliš. Kanonizaciju Stepinca forsira ustaški lobi jer bi time pokazali da mogu nekažnjeno raditi zlodela i još za to biti i nagrađeni kanonizacijom Stepinca koji, ako i nije zličinac, svakako nema nikakve zasluge da bi bio proglašen svetim. Znam da je taj postupak u katolika drugačiji nego kod nas pa neću pominjati čuda i isceljenja, ali valjda nije baš toliko drugačiji. Imali bi Hrvati sigurno nekih drugih, zaslužnijih ljudi za svetački oreol, ali njima baš ovaj znači jer im se time poručuje da su svi zločini učinjeni s pravom i da u stvari i nisu zločini već obrana zemlje od nehrvatskog nakota.
  18. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на АлександраВ у Ко је Авдо Карабеговић чију шабачку улицу желе да преименују у Шабана Шаулића   
    Био је песник, учитељ и један од најзнаменитијих Срба муслимана свог доба
    Постојала су двојица Авда Карабеговића, Обојица су рођени у Модричи, у старој и угледној беговској кући, а очеви су им били рођена браћа Хасан и Халид. Обојица су рођени 1878. године, обојица су били песници и српски родољуби, и обојица су млади умрли од туберкулозе. Али шабачка улица име дугује само једном од њих: Халид-беговом Авди.

    Авдо Халид-бегов Карабеговић / Фото: Wikipedia
    Сама иницијатива није дошла случајно јер је управо то улица у којој је дуго живео сам Шаулић, и која се чак јавља на омоту његове четврте по реду сингл-плоче из 1971. године, за песму „Сада је свему крај“. Омот је, наиме, био дизајниран као поштанска коверта, са Шабановом сликом као маркицом, и адресом у доњем левом углу где је писало: „Шабан Шаулић / 15 000 Шабац, Авде Карабеговића 46 / Сада је свему крај“.
    Али знамо сви врло добро ко је Шабан Шаулић. Ко је, међутим, Авдо Карабеговић? За почетак, постоје два Авда Карабеговића. Обојица су рођени у Модричи и на свет дошли 1878. године, због чега се пречесто мешају, иако су две различите особе. Заправо, Авдо и Авдо су синови два рођена брата, Хасана и Халида, и изданци старе османлијске беговске куће која се, после слома турске власти у Мађарској крајем седамнаестог века, иселила из Будима у Босну; изгледа је породично предање говорило да вуку од Црнојевића.
    Ту се сличности између Хасановог и Халидовог сина не завршавају: обојица су били песници, обојици су родитељи рано преминули док су ови још момковали, и, за ову причу најрелевантније, обојица су били носиоци српског идентитета, односно, слободно би се могло казати — српски родољуби. Рецимо, Хасан-бегов Авда у листу Босанска вила, чији је био сарадник као и његов брат од стрица, објављује песму „У очи Видова 1898.“ коју потписује као Авдо Карабеговић Хасанбегов и која гласи овако:
    I
    Што то тутњи са далеких страна?
    Што се плава мргоде небеса …?
    Је л то оркан бурног оцеана
    Ил’ се вулкан горостасни стреса?!
    Чује ли се оно поклич бојни
    Што потреса моје трошне груди?
    Звече л’ мачи? је л’ плач дјева гојни
    У по ноћи што ме из сна буди!?
    Што то сузе облакови сури?
    Плаче л’ небо? ил анђели плачу?
    Да л’ то прошлост на крилима јури
    Скривајући врх оштроме мачу?
    Кличе л вила са високих гора?
    Је л’ још сунце сјетно и крваво?
    Да л’ вјечитој слави свиће зора
    Видов дане, тужна давор-славо!?
    II.
    Еј, Косово тужно и жалосно!
    Склањали се за високе горе
    Јарко сунце сјетно, невесело,
    Да не гледа ђе се браћа боре?
    Да не гледа мачеве крваве
    Ђе брат брату кроз груди пробада,
    Да не гледа срца издајничка
    Ђе паклена злоба, завист влада.
    Да ли чекаш ај, Косово тужно!
    Нове братске борбе и мегдана?
    Да ли чекаш — еј судбино клета —
    Сретнијега туде Видов дана.
    Или чекаш да изглади врјеме
    Црне боре са твојега чела,
    Да на гробљу праотаца својих
    Загрле се браћа превесела.
    Да ли чекаш братско разбојиште,
    Опет бојна труба да затруби?
    Или чекаш — ах злаћани санци —
    Да се Призрен с Авалом пољуби?!

    Авдо Карабеговић Хасан-бегов, српски песник с краја деветнаестог и почетка двадесетог века, један од најзначајнијих Срба муслимана свог времена / Фото: Wikimedia Commons/srbiubih.com
    Био је даровит песник, Хасан-бегов Авда, младић у сталном сукобу са конзервативном околином, верским вођама муслимана и сопственом породицом која је хтела да га шаље у верске школе. Супротно очевом науму, грађански се образовао, и на препоруку свог узора, хрватског песника Силвија Страхимира Крањчевића, уписао Учитељску школу у Сарајеву.
    Никада је није завршио: због туберкулозе прекинуо је образовање и убрзо преминуо у 22. години живота, две године после објаве горе наведене песме, једне од многобројних које је објавио за живота. Међутим, прву његову збирку песама постхумно је публиковао тек мостарски књижевник Светозар Ћоровић пар година доцније, док га је Слободан Благојевић уврстио у антологију „Новије пјесништво Босне и Херцеговине“; неки га зову и првим модерним песником међу босанско-херцеговачким муслиманима.
    Али то није Авдо Карабеговић по коме „спорна“ шабачка улица носи име — она носи име по Халид-беговом сину (мајка Фатима била је из племићког рода Мустајбеговића), који је имао другачији животни пут. Овај Авдо је после забране својих песама од стране аустроугарских окупационих власти, стигао у Београд 1897. године да присуствује преносу посмртних остатака Вука Караџића из Беча у Београд, као и сахрани, да би потом као питомац српске владе (што је постао на предлог угледних босанских Срба) продужио у Цариград где је уписан на царски војни лицеј.
    Школовање у тој институцији нагло је прекинуо лета наредне године, и тражио пребацивање у Учитељску школу у Алексинцу, уз следеће објашњење министру спољних послова: „Међу свима Србима највише су заостали у просвети Срби мухамеданци. Желећи ма колико допринети просвећивању своје браће, дошао сам пре годину дана у Србију, да се помоћу српске државе образујем. Моја жеља би испуњена, јер ме је српска држава послала као свог питомца у Цариград у школу. Пробавивши прошлу годину у тој школи дошао сам до уверења, да ћу за српство бити изгубљен ако и даље тамо останем, а ја сам ради српства домовину оставио и у Србију дошао. Не размишљајући се дакле ни мало ја сам напустио речену школу у Цариграду и вратио се у Београд, у намери да се спремим за учитеља основне школе, јер спремни учитељи могу највише допринети, да се моја запуштена браћа мухамеданци освесте и просвете“.
    Међутим, није био баш добар ђак у Алексинцу, ма колико да се трудио и ма колико да су му због порекла „гледали кроз прсте“, како се каже у једном званичном допису. Зато је тражио дозволу да пређе у пакрачку учитељску школу, која би му, ако је заврши, омогућила да подучава муслимане у Босни-Херцеговини и тамо шири српство. Након „ферија“ у Београду, где је боравио о трошку Аћима Чумића, прешао је на територију Аустроугарске и одмах у Земуну био ухапшен: царске и краљевске власти су га по казни, супротно важећим прописима, послале на трогодишње одслужење војног рока, и то у Пешту (скоро сви Бх. обвезници су војску служили у самој БиХ), што је укључивало и шестомесечни затвор. Заправо је то, укратко речено, била последица његовог одбијања да се одрекне српског идентитета. Штавише, само је на интервенцију српског министарства спољних послова (Чумић је лично путовао у Пешту) касније спречено да буде кажњен додатном годином војсковања.
    Одмах потом отишао је у Пакрац, где се зближио са Славком Коцићем, који му је постао најбољи пријатељ. Такође се и заљубио у Емиру Ишингер, похрваћену Јеврејку која се чудила томе што он као босански муслиман тврди да је Србин; „Зар ви не знате да сте Хрват?“ питала га је она, на шта се Авдо насмејао и одговорио: „Шта вам је чудно, госпођице? Зар по вашем мишљењу Босанци нису Срби и зар Хрвати и Срби нису један народ, који двема азбукама пише?“. Каснији раскид је овако објаснио пријатељу: „Љубили смо се: ја Србин вере Мухамеда а она Хрваткиња вере Мојсеја. Зар то није игра случаја! И мој је Мухамед са њеним Мојсејем учинио, те смо се ми споречкали.“
    Напослетку је у Пакрацу дошао у сукоб са школском управом („Порицали су ми народност српску, они који су у свако доба били у стању да пољубе прљаву чизму каквог мађарског бојтара“), вратио се у Београд, и одлучио да дефинитивно остане у Србији. Отишао је поново у Алексинац, где је уписао трећи разред. Родну Модричу изгледа више није видео, јер му нико близак тамо није остао, будући да је млађи брат од стрица, Шаћир, гимназију похађао у Београду. Касније ће му бити уосталом и забрањено да ступи на тле Дунавске монархије.
    Пред крај школовања објавио је 1905. године прву самосталну збирку песама у којој је било неколико циклуса („Са источног Парнаса“, „Емира“), и потом се запослио као учитељ у Малом Зворнику. Заправо је школа у том месту малтене отворена само због њега, будући да је већина становништва била муслиманске вере (Мали Зворник је био енклава Босанског пашалука на нашој обали Дрине све до Берлинског конгреса тридесетак година пре ових догађаја).
    Том приликом је финансијски интервенисала сама држава, иако је подизање школа било у надлежности локалних самоуправа. Шта више, држава је морала и после тога да интервенише, на захтеве Карабеговића, који је муку мучио јер „малозворнички турци“, изманипулисани месним хоџом Мехмедом Ишмировићем, нису хтели децу да дају у српску народну школу. Ствар се решила делом компромисом, а делом тако што су краљевске власти лупиле по џепу и родитеље и месне српске власти које нису радили свој посао (председник суда Михаило Васић — који је Карабеговића питао: „Кад будемо сви писмени, ко ће копати?“ — због одбијања да призна надлежност у целом проблему, остао је после инспекције среског начелника без петнаестодневне плате).
    Авдо Хасан-бегов се у Србији био често кретао у круговима својих земљака, других Срба муслимана, међу којима је такође било и песника. Баш попут Османа Ђикића и Омер-бега Сулејманпашића (са којима је још 1900. године издао знамениту збирку песама „Побратимство“, која је дочекана нож у Сарајеву а чију су публикацију помогли Коларчева задужбина и Друштво Светог Саве) — био је омиљен међу угледним српским културним радницима. Друговао је са Браниславом Нушићем, са Јованом Скерлићем, са Стеваном Сремцем (који је у штампи велики значај давао Авдиној школи у Малом Зворнику), са Радојем Домановићем, и другима.
    Његова појава — био је леп човек, „висока узраста, у струку танак и витак као бор“, човек који се држао и носио отмено те „имао у себи нечега аристократског“, који је пленио својом униформом цариградског лицејца са високим фесом на глави — привлачила је велику пажњу, посебно женског света; говорило се да нема варошице у којој није сломио срце некој девојци, док је Стеван Сремац чак за Авдине љубавне згоде написао: „Нова варошица, нова девојчица“. По свему судећи има истине у томе да је био бонвиван (фран. бон вивант; онај који лепо живи, који ужива у животу), да је волео попије и да се провесели (интересантно би било због тога чути његово мишљење о овој иницијативи).
    1906. године умало се није оженио једном српском учитељицом из Босне. Издејствовао је њено пребацивање и запослење у Србији, али је то изазвало буру негодовања у јавности. Обичају трпања носа у туђе ствари, тако честом код нас, нису изгледа могли одолети чак ни наши великани попут Сремца и Нушића; сви су, наиме, сматрали да он као муслиман мора узети за супругу девојку из какве угледне беговске куће, а све зарад српства, да се „Срби мухамеданци“ не би одбили од српске идеје (Осман Ђикић се претходне године оженио сарајевском глумицом Зором Милојковић, што је било довело до страшне реакције бх. муслимана). Напослетку је све пропало зато, што се по свему судећи девојка заљубила у неког безначајног полицијског писара.
    Наредне године поднео је захтев за добијање српског држављанства, које му је Државни савет Краљевине Србије одобрио 16. марта 1907. године. Том приликом је решено да се Авдо Карабеговић, „учитељ у Малом Зворнику, родом из Модрича у Босни и поданик турски, прими у српско поданство изузетно од чл. 44 Грађанског закона“. Краљ Петар је 24. марта потписао одобрење, а аустроугарске власти су му одмах забраниле прелазак границе; била је то само кулминација, кап која је прелила чашу што се њих тиче, пошто је годину дана пре тога био потписник и апела „За слободу штампе“ који је објављен у сарајевском „Дану“ (међу осталим потписницима ту су били и поменути Осман Ђикић, Омер-бег Сулејманпашић, Алекса Шантић, Смаил-ага Ћемаловић, Никола Кашиковић, Светозар Ћоровић и други).
    Авдо Карабеговић као да је своју горку судбину најавио 13. августа 1906. године, када је славећи свој 28. рођендан, у стану једног пријатеља у београдској Улици Страхињића Бана, мало поднапит, рекао: „Нико у мојој породици није доживео двадесет осам година, а ја сам их ето доживео […] Вјеруј ми, тако је! Све је у мене помрло младо, испод двадесет осам година. Помрло је од сушице. Тога сам се бојао као ђаво крста. Чим се закашљем, ја лијепо претрнем и помислим: Ето је, налећела… Сад се не бојим више, већ сам оматорио за сушицу.“
    Али није био, нажалост, матор за сушицу, односно туберкулозу, јер се управо од ње разболео свега неколико месеци касније. Наше краљевство, о чијем се трошку школовао и дуги низ година живео, није ни тада остало немо пред његовим родољубљем, па га је послало на лечење у Италију и Црну Гору, тачније у Улцињ, Палермо и Напуљ, у којем је нешто раније умрла она његова Емира.
    Помињали смо сличности између Авде и Авде које превазилазе пуко име. Нажалост, постоји и та коначна сличност, због чега њихово име, година и место рођења, родбинска веза, српско родољубље, љубав према песништву, и све остало, сугеришу постојање некаквог фатума. Јер, и Халид-бегов Авдо је млад преминуо од туберкулозе 5. децембра 1908. године, у својој тридесетој првој години живота, тачно два месеца након аустроугарске анексије Босне и Херцеговине.
    Последње стихове је написао у београдском хотелу „Национал“, 18. септембра, у присуству пријатеља Душана Шијачког којем је предао нотес са њима. Стихови гласе:
    „Парче по парче од срца се кида,
    У црној крви пред ноге ми пада,
    Ја гледам слику свог бедног живота
    И тратим дане без вере и нада.
    Крвца се леди, а срце се кочи,
    Ни мисли више прибрати не могу,
    Свечаним миром склапају се очи,
    Глас тајни шапће: Крећи се свом гробу.“
    Тело му је из Лознице колима пренето у Шабац, а одатле у Београд, где је о државном трошку и по исламском обичају сахрањен на Новом гробљу. Џеназа му је клањана у Бајракли-џамији, одакле је поворка кренула даље, уз присуство „пола Београда“. Шабачки хоџа Мехмед Хашимић рекао је том приликом:
    „Срце ми плаче! Није лако Авду ни ожалити а камоли прежалити, јер га изгубисмо у тренуцима, када је свом роду највише требао… Знамо да се узвишени дух твој винуо небесима зато, да тамо Пророку Мухамеду и Светом Сави каже, да је у нас сваки брат мио, ма које вјере био и да косовским јунацима Лазару и Мурату каже, каква слога у њихових потомака влада и да су сви као један готови да заједнички бране своја права.
    Авдо, земљаче! На овој грудви слободне земље Србинове нашли смо уточиште и ти и ја. Не жали, Авдо, што ће те она покривати, јер те је волила и сматрала као сина свога рођенога. Ето, воли те и сада и волеће те и довјека и у загробном животу твоме…“
    На сахрани је говор држао и Бранислав Нушић, који је, пребацивши се на ијекавицу, између осталог казао:
    „Пођи мирно пред Алахов пријесто, мој слатки Авдо! Док си задњијем погледом својим сагледао злу судбу твоје отаџбине; дотле си смрћу твојом прогласио празник светога братства Срба православних и муслимана, које је негда вјера дијелила, али које је крв сад зближила, свезала и под заједнички барјак сабрала…
    Пођи задовољно, Авдо, у рахмет; Твоја пјесма ускоро ће се запјевати у твојој лијепој Отаџбини а твоји снови ускоро ће постати јава, у слободној Отаџбини твојој. Кад будемо загазили Дрину, ево ти беса, Авдо, први плотун намијенићемо теби, то ће бити твој парастос, којим ћемо ти учинити помен на првој стопи босанског земљишта. Вјеруј у то, Авдо, и са том вјером пођи спокојно на они свијет где ти желим слатки и мирни покој. Алах рахмет ејле’н, Авдо!“
    Наредних година чак су и песме писане о Авди, а улицу у Шапцу је добио или непосредно пред почетак Великог рата или недуго након, дакле или у Краљевини Србији или у Краљевини СХС. Није на нама да износимо став о овоме, јер то мора бити одлука самих грађана Шапца (иако морамо рећи да би, све узевши у обзир, измена била грехота), али претпостављамо да су поштовање историје и историјских личности, као и дуговечност назива ове улице, чињеница да је преживела толико различитих режима, главни аргумент против промене. А на Шапчанима је да одлуче.
    Дејан Павић, Биографија Авде Карабеговића Србина / О.Ш, Телеграф
     
    Извор
  19. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Предраг М у Инспекција ће утврдити зашто је за директора школе у Раковици Гаврило Принцип „мајмун“, а Косово није Србија   
    када сам ја био млад, металци су носили мајце са разноразним демонима и нико није обраћао пажњу на то. ово је још један у низу напада на нешто што је национално, нешто што је српско. 
  20. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Nikola Stojanovic у Ваше омиљене сцене из филмова :)   
    Za oskara. <3
     
  21. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на JESSY у Preko 70 godina ŽIVELI SU ČISTU LJUBAV   
    Vrata male crkve bila su širom otvorena tog jutra, a unutra su se nalazila dva kovčega. Jedan manji i jedan značajno veći. Ispričali su celom svetu priču o nepojmljivoj ljubavi.
    O NEVEROVATNOJ LJUBAVI BAKE I DEKE PRIČA SE NA DRUŠTVENIM MREŽAMAFOTO: KOK SENG TEOH / FACEBOOK Priča iz Australije o ljubavi Norme Džun Platel (90) i njenog supruga Francisa Ernesta (92) opčinila je ovih dana svet.
    - Tatin kovčeg bio je s leve strane, a mamin s desne jer su tako spavali i u krevetu. I ako je uopšte moguće da srce pukne od tuge, moje je puklo tog dana kada sam ih posmatrala zajedno poslednji put, a zajedno su proveli više od 70 godina -kaže njihova ćerka Amanda.
    Norma i Francis živeli su pred kraj života u domu gde su delili sobu, a kreveti su im bili dovoljno blizu da cele noći mogu da se drže za ruke. Nisu želeli da se razdvoje nikada i ni po koju cenu.
    Umrli su šestog januara, oboje nešto pre ponoći. Ona je pre toga čudno disala, a on bio neuobičajeno nemiran. Umrli su desetak minuta nakon što ih je medicinska sestra obišla i, njima najvažnije, umrli su zajedno. Toliko je malo vremena prošlo između trenutaka njihove smrti da je nemoguće bilo odrediti ko je zapravo prvi napustio ovaj svet.
    Norma je, inače, iznenadila sve lekare. Bolovala je od Alchajmerove bolesti i pre tri godine rekli su joj da ne očekuju da će doživeti Božić. Prošle godine izgubila je moć govora. Frencis se trudio da vodi računa o njoj, ali nije imao više snage. I on sam postajao je sve slabiji.
    Tako je Norma završila u domu, što mu je slomilo srce, te je svakog dana sedao u taksi i provodio vreme sa svojom voljenom Normom. Hranio je, pričao joj, držao je za ruku, dremao sa njom.
    Nakon moždanog udara koji je doživeo, ni on sam nije više mogao da vodi računa o sebi te su se Norma i Francis ponovo našli zajedno u domu. Ništa mu nije bilo bitno, jer uvek je naglašavao da je njegov dom tamo gde je Norma.
    - Ušla sam u sobu i kleknula pored tate. Uhvatila sam ga za ruku. Otvorio je oči i rekao mi: "O, draga moja Mendi. Sad bih da idem kući". Ne znam da li je mislio na pravu kuću ili kuću na nebesima. Nikad to neću ni znati, ali znam da se umorio od života i da je želeo samo mir. Sada ga valjda ima - kaže njihova ćerka.
    Inače, njihova povezanost decenijama je tema razgovora u gradiću u kome žive.
    - Tata je uvek bio spreman da priča o tome kako su se upoznali, a to je bilo na igranci. Ona je nosila svetlo plavu haljinu. Imala je bakarnu kosu u koju je zadenula sveže cveće. Govorio je da mu se činilo da je pred njim filmska zvezda. A i mama je pričala o tom susretu i govorila da je odmah tad rekla sestri bliznakinji da je videla svog budućeg muža - priča njihova ćerka.
    A koliko je Francisu ona bila bitna, govori činjenica da je prodao svoj voljeni motor kako bi joj kupio verenički prsten. Amanda je našla i pismo koje je njena mama poslala tati na početku njihove veze.
    - Mili moj Francise,
    Toliko sam uzbuđena zato što postajem tvoja žena. Zaklinjem ti se sada pred Bogom da ću te voleti svim srcem i više od ikog drugog, sve do kraja života - glasilo je pismo i njihovo troje dece svedoči o tome da je ispunila svoj zavet, kao i sam Francis.
     
    https://zena.blic.rs/porodica/preko-70-godina-ziveli-su-cistu-ljubav-pred-kojom-je-danas-svet-zanemeo-bili-su/24zfj69?utm_campaign=ringier.contentexchange.me&amp;utm_medium=referral&amp;utm_source=ringier.contentexchange.me&amp;utm_term=www.pulsonline.rs
  22. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Агница у Знате ко је јутјубер Бака Прасе? А да ли знате ко су прабака и прадека?   
    Нико не осуђује ово дијете..али га не треба ни величати..о томе се ради..то за њега самог није добро..Нико га не напада, само се реагује на неке ставове гдје се овакво понашање велича као некаква памет, петља и слично..
  23. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Таша у Знате ко је јутјубер Бака Прасе? А да ли знате ко су прабака и прадека?   
    Danas odgledah jos nekoliko klipova u potrazi za tom skrivenom genijalnoscu i kreativnosti. Evo nekoliko naslova najgledanijih video klipova sa kanala: RIBA NAM LADI JAJA NA OMEGLE-U, REAGUJEM NA KURVU IZ MOG SPOTA, GNJILAN JE PICKA CHALLENGE, JANKO PIJE KADA POGLEDAM U TAMARINE SISE, PRANKUJEM CHODU DA SAM PEDER.... Kao da citam naslovne stranice Telegrafa, Informera ... Baka prase YT rijaliti kanal za decu. 
    Svima vam toplo preporucujem da ujutru pustite klincima neki od pomenutih klipova ili sami izaberite nesto. 
    Koje licemerstvo i foliranje. 
    Drustvo u Srbiji je toliko postalo bolesno da vise ni dijagnozu nije moguce ustanoviti. 
    I da nas je za pod sljivu takvih, mnogo je.
     
  24. Не свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Милан Ракић у »Lazar« se rodi - MITRALJEZ, BRISAČI I OSAM TOČKOVA   
    KADA SU U JUGOIMPORTU SDPR ČULI DA VOJSKA SRBIJE RAZMIŠLJA O NABAVCI NOVIH OKLOPNIH VOZILA, ODMAH SE KRENULO U RAZVOJ, BOLJE REĆI U "BUDŽENJE", SOPSTVENOG. UZETO JE OSAM TOČKOVA SA KAMIONA FAP 2226, MONTIRANI SU NA ŠASIJU, UGRAĐEN JE MOTOR I UPRAVLJAČKI SISTEM, NAPRAVLJENA KUPOLA SA MITRALJEZOM, SEDIŠTA ZA POSADU I VOJNIKE, PUŠKARNICE I PROZORI ZA GLEDANJE NA KOJE SU KASNIJE UGRAĐENI I BRISAČI
    Ako je verovati ministru odbrane Aleksandru Vulinu i njegovom v.d. pomoćniku za materijalne resurse Nenadu Miloradoviću, opremljenost Vojske Srbije savremenim borbenim sistemima nikad nije bila bolja. Sa druge strane, reprezentativni Vojni sindikat kaže da ta sredstva neće imati ko da koristi jer vojsku u proseku napušta pet-šest ljudi dnevno.
    Vulin i Miloradović obišli su u prvoj polovini januara prikaz sredstava i borbenih sistema uvedenih prošle godine u upotrebu u vojsci, kao i onih koji će tek da se uvedu. Nabrojali da ih je u 2018. uvedeno 29, od početka ove godine za još četiri Tehnički opitni centar (TOC) izdao je dozvolu, 20 je "trenutno na internim i završnim ispitivanjima", a očekuje se da do kraja godine još 10 uđe u ispitivanja. Pa onda da je planirano da se "za srednjoročni period opremanja" uvede 90 sredstava, od kojih 76 domaće proizvodnje. Njihov obilazak Vojnotehničkog instituta (VTI) trajao je više od sat i po: pored svakog sredstva Vulin je značajno klimao glavom, a Miloradović je detaljno i opširno iznosio svoja zapažanja i stručnu procenu. Nešto manje oduševljen od Vulina bio je načelnik Generalštaba Milan Mojsilović.
    Stigli su konačno i do haubice 155 mm B-52 NORA. Miloradović se pohvalio da je izvezeno 76 komada tog oruđa, čiji je domet 42 kilometra, a Vojsci Srbije "donirano" je šest komada (doduše u zamenu za kasarnu "Jakub Kuburović" u širem centru Zemuna). Ostaje samo da se vidi kako će i gde Vojska isprobati njen maksimalni domet, pošto u Srbiji nema poligona tolike dužine.
    KRATKA ISTORIJA BUDŽENJA: Inače, na prikazu se moglo videti da razna sredstva proizvođača Jugoimport SDPR koja su, navodno, ušla u upotrebu – od NORE i "Lazara", do "Miloša" i sličnih kamionskih "budževina" – na sebi nemaju tablice Vojske Srbije niti evidencijske oznake, nego civilne probne (BG PROBA, tako piše), neke prave, neke kartonske. Zašto nemaju, nije objašnjeno. Za "Lazar 3" se čak još ni ne zna da li će imati tablice kao točkaši ili evidencijski broj, kao oklopnjaci.
    Vulin i ekipa potom su ušli u hangar VTI, gde ih je čekala "zvezda" prikaza, oklopni točkaš "Lazar 3", koji je napokon, posle mnogo peripetija i pritisaka, glavni vojnotehnički savet prihvatio da uvede u upotrebu. Pošto je obilazak bio nekoliko dana posle Božića, moglo se komotno reći "Lazar se rodi" jer je 10 godina trajao njegov razvoj, a premijeru je imao u januaru 2009. na poligonu u Nikincima pod dirigentskom palicom koga drugog nego Miloradovića. Ta "premijera" prošla je neslavno: proklizavao je "Lazar", nije mogao savladati ni malu prepreku, a vrhunac blama bilo je slučajno novinarsko otkriće da je, umesto oklopa, napravljen od medijapan ploča ofarbanih u zeleno sa zadatkom da glume čelik. Autor ovog teksta posle je čuo priču iz vojnog vrha šta se desilo. Pošto su u Jugoimportu SDPR, kojim je i tada, kao i danas, suvereno vladao Miloradović, čuli da vojska razmišlja o nabavci novih oklopnih vozila, odmah se krenulo u razvoj sopstvenog, bolje reći u "budženje". Uglavnom, uzeto je osam točkova sa kamiona FAP 2226, montirani su na šasiju, ugrađen je motor i upravljački sistem, napravljena kupola sa mitraljezom, sedišta za posadu i vojnike, puškarnice i prozori za gledanje, na koje su čak kasnije ugrađeni i brisači. Nije, međutim, bilo ni sistema za usisavanje barutnih gasova, niti hvatača čaura.
    "Znate li vi kako izgleda kad vam u tako skučenom prostoru vrela čaura upadne za vrat", pitao je tada jedan novinar Miloradovića, i dobio odgovor da "vojnici imaju pancire". Odgovor na pitanje zašto nema usisnika barutnih gasova, jer bi se ljudi unutra pogušili kad bi ih samo nekoliko pucalo, a ne svih osam, nikad nije dobijen. Tek na "Lazaru 3" je to ugrađeno.
    Iskusni vojnici kažu da je ugradnja puškarnica sa balističkim staklom za posmatranje potpuno bespotrebna, i kao primer navode finsku "Patriu" i druge slične borbene točkaše. Za 10 godina "Lazar" je bezbroj puta prikazivan, vozali su ga od grada do grada i uvek se govorilo da "samo što nije uveden" u naoružanje. I bio bi, samo im je "prepreka" bio TOC, koji nije davao saglasnost.
    NAREĐENJE, IZVRŠENJE: U novembru 2017. tadašnji načelnik Generalštaba Ljubiša Diković je, tokom jednog, ko zna kojeg po redu prikaza "Lazara" u Nikincima najavio da će on ući u upotrebu "do kraja godine" i da je to gotova stvar. A na novinarsko pitanje koje oružje će biti na njemu, da li top 30 milimetara po taktičko-tehničkom zahtevu vojske ili postojeći mitraljez 12,7 milimetara, Diković je prostodušno i iskreno odgovorio sa "ne znam". Načelnik Generalštaba je po funkciji na čelu glavnog vojnotehničkog saveta koji odobrava uvođenje novih sistema naoružanja i vojne opreme, a Diković je time nehotice ogolio stvarnost u Srbiji – da neko drugi odlučuje. Neko je naredio "Lazar mora proći" i to se moralo desiti.
    A što se naoružanja tiče, iskusni vojnici kažu da je "Lazar 3" sa mitraljezom 12,7 mm upotrebljiv samo za mirovne misije, gde nema realne opasnosti. I tu do izražaja dolazi mitraljez na daljinsko upravljanje, kao i "prozorčići" sa brisačima. Prema njihovom mišljenju, upotreba "Lazara" u, na primer, Kopnenoj zoni bezbednosti, bila bi potpuno neefikasna u slučaju da tamo dođe do nekakve eskalacije sukoba. A načelnik Generalštaba Milan Mojsilović je rekao da su novouvedeni "Lazari", čiji broj nije preciziran, ne zna se koliko će ih Vojska dobiti u prvoj isporuci (spekuliše se brojkom između 10 i 18), namenjeni 21. i 41. pešadijskom bataljonu – u prevodu Drugoj brigadi čije sedište je u Kraljevu (pokriva severni deo Kopnene zone bezbednosti) i Četvrtoj, koja je stacionirana u Vranju (zadužena za istočni deo zone). Na terenu idealnom za zasede naročito je neefikasan mitraljez 12,7 mm jer nema takvo razorno i psihološko dejstvo po protivnika kao top 30 mm. To, uostalom, traže i sve ostale armije sveta.
    Zašto je SDPR ostao na 12,7 mm, ne zna se, ali nije teško naslutiti odakle je stigao pritisak na vojsku da prihvati "Lazara" takvog kakav je. Uzgred, kupola sa topom 30 mm morala bi se uvoziti, raspisivati međunarodni tender, a jeftinija varijanta bila bi iz Rusije, gde ona košta između 400 i 500 hiljada dolara, što bi znatno poskupelo cenu "Lazara". Ne treba, takođe, zaboraviti ni da je bivša JNA imala borbeno vozilo pešadije M-80, koje je u prvobitnoj verziji imalo top od 20 milimetara, pa su ispitivanja pokazala da ima malu vatrenu moć i nova verzija M-80A1 dobila je top od 30 milimetara. Čak je i borbeno oklopno vozilo BOV, koje je koristila vojna policija, imalo na obrtnoj kupoli top trocevac od 20 mm. Ne bez razloga, ali tada su o tome odlučivali stručnjaci, na osnovu brojnih ispitivanja.
    Uglavnom, na prikazu novih sredstava uvedenih ili onih koja će se uvesti u vojnu upotrebu Vulin je u izjavi novinarima iskazao zadovoljstvo viđenim, Miloradović se u neizbežnoj parauniformi sa kačketom "šepurio" i hvalio sve što je proizvedeno, general Mojsilović bio umereno suzdržan, a oficiri stručnjaci iz VTI ionako nisu smeli ništa da komentarišu.
    Hajde da se oklopimo
    IGRE OKO RATNE OPREME: Parada u Banjaluci

    Nije samo Srbija zemlja koja je razvila svoja borbena vozila. Povedeni njenim primerom, to su učinile i Crna Gora i Republika Srpska, svojim projektima "Mašana" i "Despota".
    "Mašan", neobično nalik na američki "Hamer", oklopno je vozilo četvorotočkaš, koji je proizvela kompanija "Montenegro armour group" iz Bijelog Polja. Premijerno je prikazan 2017, a u avgustu 2018. dat je na ispitivanje vojnoj i civilnoj policiji. Rezultati ispitivanja još nisu poznati.
    Na Dan RS, 9. januara u Banja Luci prikazan je oklopni četvorotočkaš "Despot", koji su udvorički mediji predstavili kao "oklopno čudo" i "projekat koji je zadivio region". Imajući u vidu da su, kao i u slučaju SDPR, neki mediji na razne, uglavnom finansijske načine (ali ima i drugih oblika, poput zapošljavanja srodnika) povezani sa tom kompanijom, pa su neumereno i neosnovano hvalili "Lazara", nije čudo da se to isto dešava i sa "Despotom", koji proizvodi kompanija "Tehnički remont Bratunac".
    Karakteristike oba vozila nisu poznate, od motora i snage do drugih performansi. Konstruktorima je, izgleda, bilo važno napraviti oklop i što bolji dizajn, "oku prijemčiviji". Sve to može, kad uđe u upotrebu, biti mač sa dve oštrice, što se u praksi pokazalo na Kosovu 1998. kada je MUP Srbije, suočen sa stalnim napadima iz zasede, odlučio da oklopi ruske džipove UAZ i na njih montira mitraljeze. I to je stvarno bila dobra zaštita, ali samo za puteve, jer na manje prohodnim terenima, za koje su džipovi prvenstveno namenjeni, oni su, zbog težine oklopa i slabog motora, bili praktično neupotrebljivi.
    Pametniju stvar od svih napravila je Hrvatska, koja je pokušala da pravi svoje oklopnjake, pa je digla ruke od svega i od Finaca kupila 126 "Patria". Pored toga, uspeli su da postignu dogovor da ih sklapa fabrika "Đuro Đaković" u Slavonskom Brodu (sklapali nekad i tenkove M-84), čime su podigli i domaću privredu. Prvobitna verzija hrvatskih "Patria" imala je isto mitraljez od 12,7 mm, što je izazvalo podsmeh kod vojnih stručnjaka, pa su to vozilo nazivali, a mediji uredno prenosili, najskupljim vojnim kamionom na svetu. Da bi svoje oklopne točkaše doveli pravoj nameni, Hrvati su usvojili odluku da se ide na ugradnju topa od 30 mm, i posle međunarodnog tendera, posao je sklopljen sa Izraelom, a pored topa kojim se upravlja daljinski, iz kabine, na "Patriu" će biti ugrađen protivoklopni raketni sistem "Spike", takođe izraelski.
    foto: ap Davor LUKAČ, VREME
       
  25. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Ardita у Ovo što Penava radi više nije ni govor mržnje nego govor bijede   
    A ova izjava da je ovaj pokušaj od političara dobar čovek, evo ne znam... Šta očekivati od čoveka koji je kao direktor srednje škole koju pohađaju i Srbi zajedno sa Hrvatima išao po prosvedima za ukidanje ćiriličnih natpisa u Vukovaru, kojih po zakonu mora biti zbog broja stanovnika?
    Da.. od njega nastane predsednik istog grada da širi svoje stavove
×
×
  • Create New...