Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sasa Kolbas

Члан
  • Број садржаја

    465
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на JESSY у Preko 70 godina ŽIVELI SU ČISTU LJUBAV   
    Vrata male crkve bila su širom otvorena tog jutra, a unutra su se nalazila dva kovčega. Jedan manji i jedan značajno veći. Ispričali su celom svetu priču o nepojmljivoj ljubavi.
    O NEVEROVATNOJ LJUBAVI BAKE I DEKE PRIČA SE NA DRUŠTVENIM MREŽAMAFOTO: KOK SENG TEOH / FACEBOOK Priča iz Australije o ljubavi Norme Džun Platel (90) i njenog supruga Francisa Ernesta (92) opčinila je ovih dana svet.
    - Tatin kovčeg bio je s leve strane, a mamin s desne jer su tako spavali i u krevetu. I ako je uopšte moguće da srce pukne od tuge, moje je puklo tog dana kada sam ih posmatrala zajedno poslednji put, a zajedno su proveli više od 70 godina -kaže njihova ćerka Amanda.
    Norma i Francis živeli su pred kraj života u domu gde su delili sobu, a kreveti su im bili dovoljno blizu da cele noći mogu da se drže za ruke. Nisu želeli da se razdvoje nikada i ni po koju cenu.
    Umrli su šestog januara, oboje nešto pre ponoći. Ona je pre toga čudno disala, a on bio neuobičajeno nemiran. Umrli su desetak minuta nakon što ih je medicinska sestra obišla i, njima najvažnije, umrli su zajedno. Toliko je malo vremena prošlo između trenutaka njihove smrti da je nemoguće bilo odrediti ko je zapravo prvi napustio ovaj svet.
    Norma je, inače, iznenadila sve lekare. Bolovala je od Alchajmerove bolesti i pre tri godine rekli su joj da ne očekuju da će doživeti Božić. Prošle godine izgubila je moć govora. Frencis se trudio da vodi računa o njoj, ali nije imao više snage. I on sam postajao je sve slabiji.
    Tako je Norma završila u domu, što mu je slomilo srce, te je svakog dana sedao u taksi i provodio vreme sa svojom voljenom Normom. Hranio je, pričao joj, držao je za ruku, dremao sa njom.
    Nakon moždanog udara koji je doživeo, ni on sam nije više mogao da vodi računa o sebi te su se Norma i Francis ponovo našli zajedno u domu. Ništa mu nije bilo bitno, jer uvek je naglašavao da je njegov dom tamo gde je Norma.
    - Ušla sam u sobu i kleknula pored tate. Uhvatila sam ga za ruku. Otvorio je oči i rekao mi: "O, draga moja Mendi. Sad bih da idem kući". Ne znam da li je mislio na pravu kuću ili kuću na nebesima. Nikad to neću ni znati, ali znam da se umorio od života i da je želeo samo mir. Sada ga valjda ima - kaže njihova ćerka.
    Inače, njihova povezanost decenijama je tema razgovora u gradiću u kome žive.
    - Tata je uvek bio spreman da priča o tome kako su se upoznali, a to je bilo na igranci. Ona je nosila svetlo plavu haljinu. Imala je bakarnu kosu u koju je zadenula sveže cveće. Govorio je da mu se činilo da je pred njim filmska zvezda. A i mama je pričala o tom susretu i govorila da je odmah tad rekla sestri bliznakinji da je videla svog budućeg muža - priča njihova ćerka.
    A koliko je Francisu ona bila bitna, govori činjenica da je prodao svoj voljeni motor kako bi joj kupio verenički prsten. Amanda je našla i pismo koje je njena mama poslala tati na početku njihove veze.
    - Mili moj Francise,
    Toliko sam uzbuđena zato što postajem tvoja žena. Zaklinjem ti se sada pred Bogom da ću te voleti svim srcem i više od ikog drugog, sve do kraja života - glasilo je pismo i njihovo troje dece svedoči o tome da je ispunila svoj zavet, kao i sam Francis.
     
    https://zena.blic.rs/porodica/preko-70-godina-ziveli-su-cistu-ljubav-pred-kojom-je-danas-svet-zanemeo-bili-su/24zfj69?utm_campaign=ringier.contentexchange.me&utm_medium=referral&utm_source=ringier.contentexchange.me&utm_term=www.pulsonline.rs
  2. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Агница у Знате ко је јутјубер Бака Прасе? А да ли знате ко су прабака и прадека?   
    Нико не осуђује ово дијете..али га не треба ни величати..о томе се ради..то за њега самог није добро..Нико га не напада, само се реагује на неке ставове гдје се овакво понашање велича као некаква памет, петља и слично..
  3. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Таша у Знате ко је јутјубер Бака Прасе? А да ли знате ко су прабака и прадека?   
    Danas odgledah jos nekoliko klipova u potrazi za tom skrivenom genijalnoscu i kreativnosti. Evo nekoliko naslova najgledanijih video klipova sa kanala: RIBA NAM LADI JAJA NA OMEGLE-U, REAGUJEM NA KURVU IZ MOG SPOTA, GNJILAN JE PICKA CHALLENGE, JANKO PIJE KADA POGLEDAM U TAMARINE SISE, PRANKUJEM CHODU DA SAM PEDER.... Kao da citam naslovne stranice Telegrafa, Informera ... Baka prase YT rijaliti kanal za decu. 
    Svima vam toplo preporucujem da ujutru pustite klincima neki od pomenutih klipova ili sami izaberite nesto. 
    Koje licemerstvo i foliranje. 
    Drustvo u Srbiji je toliko postalo bolesno da vise ni dijagnozu nije moguce ustanoviti. 
    I da nas je za pod sljivu takvih, mnogo je.
     
  4. Не свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Милан Ракић у »Lazar« se rodi - MITRALJEZ, BRISAČI I OSAM TOČKOVA   
    KADA SU U JUGOIMPORTU SDPR ČULI DA VOJSKA SRBIJE RAZMIŠLJA O NABAVCI NOVIH OKLOPNIH VOZILA, ODMAH SE KRENULO U RAZVOJ, BOLJE REĆI U "BUDŽENJE", SOPSTVENOG. UZETO JE OSAM TOČKOVA SA KAMIONA FAP 2226, MONTIRANI SU NA ŠASIJU, UGRAĐEN JE MOTOR I UPRAVLJAČKI SISTEM, NAPRAVLJENA KUPOLA SA MITRALJEZOM, SEDIŠTA ZA POSADU I VOJNIKE, PUŠKARNICE I PROZORI ZA GLEDANJE NA KOJE SU KASNIJE UGRAĐENI I BRISAČI
    Ako je verovati ministru odbrane Aleksandru Vulinu i njegovom v.d. pomoćniku za materijalne resurse Nenadu Miloradoviću, opremljenost Vojske Srbije savremenim borbenim sistemima nikad nije bila bolja. Sa druge strane, reprezentativni Vojni sindikat kaže da ta sredstva neće imati ko da koristi jer vojsku u proseku napušta pet-šest ljudi dnevno.
    Vulin i Miloradović obišli su u prvoj polovini januara prikaz sredstava i borbenih sistema uvedenih prošle godine u upotrebu u vojsci, kao i onih koji će tek da se uvedu. Nabrojali da ih je u 2018. uvedeno 29, od početka ove godine za još četiri Tehnički opitni centar (TOC) izdao je dozvolu, 20 je "trenutno na internim i završnim ispitivanjima", a očekuje se da do kraja godine još 10 uđe u ispitivanja. Pa onda da je planirano da se "za srednjoročni period opremanja" uvede 90 sredstava, od kojih 76 domaće proizvodnje. Njihov obilazak Vojnotehničkog instituta (VTI) trajao je više od sat i po: pored svakog sredstva Vulin je značajno klimao glavom, a Miloradović je detaljno i opširno iznosio svoja zapažanja i stručnu procenu. Nešto manje oduševljen od Vulina bio je načelnik Generalštaba Milan Mojsilović.
    Stigli su konačno i do haubice 155 mm B-52 NORA. Miloradović se pohvalio da je izvezeno 76 komada tog oruđa, čiji je domet 42 kilometra, a Vojsci Srbije "donirano" je šest komada (doduše u zamenu za kasarnu "Jakub Kuburović" u širem centru Zemuna). Ostaje samo da se vidi kako će i gde Vojska isprobati njen maksimalni domet, pošto u Srbiji nema poligona tolike dužine.
    KRATKA ISTORIJA BUDŽENJA: Inače, na prikazu se moglo videti da razna sredstva proizvođača Jugoimport SDPR koja su, navodno, ušla u upotrebu – od NORE i "Lazara", do "Miloša" i sličnih kamionskih "budževina" – na sebi nemaju tablice Vojske Srbije niti evidencijske oznake, nego civilne probne (BG PROBA, tako piše), neke prave, neke kartonske. Zašto nemaju, nije objašnjeno. Za "Lazar 3" se čak još ni ne zna da li će imati tablice kao točkaši ili evidencijski broj, kao oklopnjaci.
    Vulin i ekipa potom su ušli u hangar VTI, gde ih je čekala "zvezda" prikaza, oklopni točkaš "Lazar 3", koji je napokon, posle mnogo peripetija i pritisaka, glavni vojnotehnički savet prihvatio da uvede u upotrebu. Pošto je obilazak bio nekoliko dana posle Božića, moglo se komotno reći "Lazar se rodi" jer je 10 godina trajao njegov razvoj, a premijeru je imao u januaru 2009. na poligonu u Nikincima pod dirigentskom palicom koga drugog nego Miloradovića. Ta "premijera" prošla je neslavno: proklizavao je "Lazar", nije mogao savladati ni malu prepreku, a vrhunac blama bilo je slučajno novinarsko otkriće da je, umesto oklopa, napravljen od medijapan ploča ofarbanih u zeleno sa zadatkom da glume čelik. Autor ovog teksta posle je čuo priču iz vojnog vrha šta se desilo. Pošto su u Jugoimportu SDPR, kojim je i tada, kao i danas, suvereno vladao Miloradović, čuli da vojska razmišlja o nabavci novih oklopnih vozila, odmah se krenulo u razvoj sopstvenog, bolje reći u "budženje". Uglavnom, uzeto je osam točkova sa kamiona FAP 2226, montirani su na šasiju, ugrađen je motor i upravljački sistem, napravljena kupola sa mitraljezom, sedišta za posadu i vojnike, puškarnice i prozori za gledanje, na koje su čak kasnije ugrađeni i brisači. Nije, međutim, bilo ni sistema za usisavanje barutnih gasova, niti hvatača čaura.
    "Znate li vi kako izgleda kad vam u tako skučenom prostoru vrela čaura upadne za vrat", pitao je tada jedan novinar Miloradovića, i dobio odgovor da "vojnici imaju pancire". Odgovor na pitanje zašto nema usisnika barutnih gasova, jer bi se ljudi unutra pogušili kad bi ih samo nekoliko pucalo, a ne svih osam, nikad nije dobijen. Tek na "Lazaru 3" je to ugrađeno.
    Iskusni vojnici kažu da je ugradnja puškarnica sa balističkim staklom za posmatranje potpuno bespotrebna, i kao primer navode finsku "Patriu" i druge slične borbene točkaše. Za 10 godina "Lazar" je bezbroj puta prikazivan, vozali su ga od grada do grada i uvek se govorilo da "samo što nije uveden" u naoružanje. I bio bi, samo im je "prepreka" bio TOC, koji nije davao saglasnost.
    NAREĐENJE, IZVRŠENJE: U novembru 2017. tadašnji načelnik Generalštaba Ljubiša Diković je, tokom jednog, ko zna kojeg po redu prikaza "Lazara" u Nikincima najavio da će on ući u upotrebu "do kraja godine" i da je to gotova stvar. A na novinarsko pitanje koje oružje će biti na njemu, da li top 30 milimetara po taktičko-tehničkom zahtevu vojske ili postojeći mitraljez 12,7 milimetara, Diković je prostodušno i iskreno odgovorio sa "ne znam". Načelnik Generalštaba je po funkciji na čelu glavnog vojnotehničkog saveta koji odobrava uvođenje novih sistema naoružanja i vojne opreme, a Diković je time nehotice ogolio stvarnost u Srbiji – da neko drugi odlučuje. Neko je naredio "Lazar mora proći" i to se moralo desiti.
    A što se naoružanja tiče, iskusni vojnici kažu da je "Lazar 3" sa mitraljezom 12,7 mm upotrebljiv samo za mirovne misije, gde nema realne opasnosti. I tu do izražaja dolazi mitraljez na daljinsko upravljanje, kao i "prozorčići" sa brisačima. Prema njihovom mišljenju, upotreba "Lazara" u, na primer, Kopnenoj zoni bezbednosti, bila bi potpuno neefikasna u slučaju da tamo dođe do nekakve eskalacije sukoba. A načelnik Generalštaba Milan Mojsilović je rekao da su novouvedeni "Lazari", čiji broj nije preciziran, ne zna se koliko će ih Vojska dobiti u prvoj isporuci (spekuliše se brojkom između 10 i 18), namenjeni 21. i 41. pešadijskom bataljonu – u prevodu Drugoj brigadi čije sedište je u Kraljevu (pokriva severni deo Kopnene zone bezbednosti) i Četvrtoj, koja je stacionirana u Vranju (zadužena za istočni deo zone). Na terenu idealnom za zasede naročito je neefikasan mitraljez 12,7 mm jer nema takvo razorno i psihološko dejstvo po protivnika kao top 30 mm. To, uostalom, traže i sve ostale armije sveta.
    Zašto je SDPR ostao na 12,7 mm, ne zna se, ali nije teško naslutiti odakle je stigao pritisak na vojsku da prihvati "Lazara" takvog kakav je. Uzgred, kupola sa topom 30 mm morala bi se uvoziti, raspisivati međunarodni tender, a jeftinija varijanta bila bi iz Rusije, gde ona košta između 400 i 500 hiljada dolara, što bi znatno poskupelo cenu "Lazara". Ne treba, takođe, zaboraviti ni da je bivša JNA imala borbeno vozilo pešadije M-80, koje je u prvobitnoj verziji imalo top od 20 milimetara, pa su ispitivanja pokazala da ima malu vatrenu moć i nova verzija M-80A1 dobila je top od 30 milimetara. Čak je i borbeno oklopno vozilo BOV, koje je koristila vojna policija, imalo na obrtnoj kupoli top trocevac od 20 mm. Ne bez razloga, ali tada su o tome odlučivali stručnjaci, na osnovu brojnih ispitivanja.
    Uglavnom, na prikazu novih sredstava uvedenih ili onih koja će se uvesti u vojnu upotrebu Vulin je u izjavi novinarima iskazao zadovoljstvo viđenim, Miloradović se u neizbežnoj parauniformi sa kačketom "šepurio" i hvalio sve što je proizvedeno, general Mojsilović bio umereno suzdržan, a oficiri stručnjaci iz VTI ionako nisu smeli ništa da komentarišu.
    Hajde da se oklopimo
    IGRE OKO RATNE OPREME: Parada u Banjaluci

    Nije samo Srbija zemlja koja je razvila svoja borbena vozila. Povedeni njenim primerom, to su učinile i Crna Gora i Republika Srpska, svojim projektima "Mašana" i "Despota".
    "Mašan", neobično nalik na američki "Hamer", oklopno je vozilo četvorotočkaš, koji je proizvela kompanija "Montenegro armour group" iz Bijelog Polja. Premijerno je prikazan 2017, a u avgustu 2018. dat je na ispitivanje vojnoj i civilnoj policiji. Rezultati ispitivanja još nisu poznati.
    Na Dan RS, 9. januara u Banja Luci prikazan je oklopni četvorotočkaš "Despot", koji su udvorički mediji predstavili kao "oklopno čudo" i "projekat koji je zadivio region". Imajući u vidu da su, kao i u slučaju SDPR, neki mediji na razne, uglavnom finansijske načine (ali ima i drugih oblika, poput zapošljavanja srodnika) povezani sa tom kompanijom, pa su neumereno i neosnovano hvalili "Lazara", nije čudo da se to isto dešava i sa "Despotom", koji proizvodi kompanija "Tehnički remont Bratunac".
    Karakteristike oba vozila nisu poznate, od motora i snage do drugih performansi. Konstruktorima je, izgleda, bilo važno napraviti oklop i što bolji dizajn, "oku prijemčiviji". Sve to može, kad uđe u upotrebu, biti mač sa dve oštrice, što se u praksi pokazalo na Kosovu 1998. kada je MUP Srbije, suočen sa stalnim napadima iz zasede, odlučio da oklopi ruske džipove UAZ i na njih montira mitraljeze. I to je stvarno bila dobra zaštita, ali samo za puteve, jer na manje prohodnim terenima, za koje su džipovi prvenstveno namenjeni, oni su, zbog težine oklopa i slabog motora, bili praktično neupotrebljivi.
    Pametniju stvar od svih napravila je Hrvatska, koja je pokušala da pravi svoje oklopnjake, pa je digla ruke od svega i od Finaca kupila 126 "Patria". Pored toga, uspeli su da postignu dogovor da ih sklapa fabrika "Đuro Đaković" u Slavonskom Brodu (sklapali nekad i tenkove M-84), čime su podigli i domaću privredu. Prvobitna verzija hrvatskih "Patria" imala je isto mitraljez od 12,7 mm, što je izazvalo podsmeh kod vojnih stručnjaka, pa su to vozilo nazivali, a mediji uredno prenosili, najskupljim vojnim kamionom na svetu. Da bi svoje oklopne točkaše doveli pravoj nameni, Hrvati su usvojili odluku da se ide na ugradnju topa od 30 mm, i posle međunarodnog tendera, posao je sklopljen sa Izraelom, a pored topa kojim se upravlja daljinski, iz kabine, na "Patriu" će biti ugrađen protivoklopni raketni sistem "Spike", takođe izraelski.
    foto: ap Davor LUKAČ, VREME
       
  5. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Ardita у Ovo što Penava radi više nije ni govor mržnje nego govor bijede   
    A ova izjava da je ovaj pokušaj od političara dobar čovek, evo ne znam... Šta očekivati od čoveka koji je kao direktor srednje škole koju pohađaju i Srbi zajedno sa Hrvatima išao po prosvedima za ukidanje ćiriličnih natpisa u Vukovaru, kojih po zakonu mora biti zbog broja stanovnika?
    Da.. od njega nastane predsednik istog grada da širi svoje stavove
  6. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Ardita у Ovo što Penava radi više nije ni govor mržnje nego govor bijede   
    Šta?? Odakle ti ove informacije?
    Čuo sam ovo, čuo sam ono.. Pun si relevantnih saznanja, daj još.
  7. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Августин у Ovo što Penava radi više nije ni govor mržnje nego govor bijede   
    Опет нападаш Србе и вређаш наш народ.Усташко дивљаштво нема граница.Шиц.
  8. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Августин у Ovo što Penava radi više nije ni govor mržnje nego govor bijede   
    Ti лажеш да си Србин по задатку.Говориш кајкавски ни један Србин не говори кајкавски.Чак ни писмени хрвати не пишу кајкавски.Што се тиче Вуковара како Те није срамота да лажеш да Срби морају да говоре екавски.Увек су говорили екавски у Вуковару и Срби и Хрвати.Ишао сам тамо јер сам има два стрица.Није Србија почела рат него Хрватска која се преотивуставно отцепила и из свог назови Устава избацили Србе.Тако да немој овде да ширип усташку пропаганду.Убиства Срба и терор су континуирани на територији назови Хрватске још од оснивања Бановине 1939,Ндх па и под ФНРЈ и СФРЈ.Шиц.
  9. Не свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на SerbCro у Ovo što Penava radi više nije ni govor mržnje nego govor bijede   
    Mene u Hr nitko ne dira, niti me ruzno gleda jel sam Srbin, ali ne pjevam cetnicke pjesme, niti ikakve koje bi bile provokativne. Na poslu su me prije pitali da igraju sad Hr- Srb, za koga bi navijao, rekoh za Srb normalno. Ali dok igra Hr sa nekim, naravno da budem za Hr, od srca.
    Obzirom da je bio rat, I zlocini, I ubojstva, I sve to, mogli bi malo I mediji I politicari da olade sa svojim provokativnim izjavama, da nije tih I takvih goveda, ne bi ni bilo rata.
    Cuo sam da Srbi tamo oko Vukovara sad kao vise ne znaju latinicu I ijekavicu, nego moraji citati na cirilici I poceli su govoriti ekavicu, a cijeli zivot su govorili ijekavicu.
    Jedna frendica trazila hleb, svi je gledaju, ono, kak je to mogla traziti hleb u Hr ducanu. Gluposti.
    A s druge strane, zakaj sad govore hleb ako su im ocevi I djedovi govorili kruh, cemua menjati?
    Msm, ljudi se svadjaju oko gluposti, a svi su kao neki vjernici, a nece da oproste jedni drugima, puni su mrznje I slicno.
    Tko ne oprosti, ne bude mu oprosteno, jasno pise.
    O Penavi sam cul da je dobar covijek I gradonacelnik, pa me iznenadila ova izjava. Nego mi samo nemojte reci da je gospon Pupovac svetac. Steta je kaj djeca ispastaju, tak je bilo I za vrijeme rata, I poslije rata, ocevi jedu kiselo grozdje, a djeci trnu zubi, ne ?
    Hrvatska vojska nije usla u Srb, nego srpska u Hr, pa tko je onda zapoceo rat ?
    Da su lijepo priznali neovisnu Hr, da su im dali razvod mirno, sve bi bilo ok, imali bi smo dobre I bratske odnose kao sto su I bili prije rata. Ovako sad o posljedicama rata moze se tjednima pricati, a umjesto da ispastaju oni koji su huskali na rat, ispasta naravno narod. 
     
  10. Не свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Nikola Stojanovic у Како неправославни виде нас православне вернике ?   
    Zanimljiv dijalog.  Probajte potraziti celu emisiju.
     
     
  11. Волим
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на ризница богословља у Епископ Фотије: Христос се роди да нас ослободи!   
    Христос се роди – убоги и сиромашни, не очајавајте! Зар није Он сам био сиромашан, рођен у витлејемској пећини да би и ви имали наду?   Христос се роди – трудбеници и радници, живите од дела руку својих. Зар није сам Христос био радник – дрводеља, припремајући крст свој, поучавајући нас да живимо од дела руку својих?   Христос се роди – доктори и лекари, помажите оболелима и немоћнима. Зар није Он чинио највећа чудеса, исцељивао сваку болест да би нам показао да и ми треба тако да чинимо?   Христос се роди – учена господо, професори и научници, знајте да је ваше знање дар од Бога. Зар није Он највећи Просветитељ и Научник – који је небо и земљу премудро створио?   Христос се роди – државни службеници и политичари, радите за добро народа и служите Му. Зар није Господ дошао као слуга у овај свет и принео себе на жртву, показујући нам тако пут?   Христос се роди – браћо свештеници и монаси, следујте Христу и будите Његови истински следбеници и сведоци. Зар није Он као Син Божији дошао у овај свет као Спаситељ и вечни Архијереј и као Светлост овога света очекујући од нас да и ми такви будемо?   Христос се роди – драга децо, радујте се и веселите, поштујући своје родитеље и чувајући своју безазленост. Зар није Господ ради вас деце и ради свих нас људи, као Дете рођен од Пресвете Богородице, да би ми сви постали деца Божија?   Христос се роди – сунце и месече, и звезде небеске и сва твари, ангели Божији и пастири. Христос се роди да нас ослободи!   Христос се роди – Ваистину се роди!     Епископ зворничко-тузлански Фотије О Божићу, 2018. год.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    View full Странице
  12. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Justin Waters у Papa poručio: Neka licemjerni kršćani radije žive kao ateisti   
    Franjo mozda nije imao na umu, ali je ispalo da su ateisti puni mržnje, zavisti i ogovaranja. Sad će naravno uvijek da se ovo prikazuje da je izvučeno iz konteksta, ali jedna ovako značajna ličnost ne bi smjela sebi dozvoliti ovakve propuste. 
    Trebao je da kaže: "Oni koji idu u Crkvu, a puni su mržnje, zavisti i ogovaranja, ne treba idu u Crkvu jer su time licemjeri", i da eventualno napomene koje to vrijednosti hrišćanstvo i crkveni život afirmišu kao potvrda njegovog stava.  Nije trebao da spominje ateiste uopšte. 
  13. Не свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Благовесник у Papa poručio: Neka licemjerni kršćani radije žive kao ateisti   
    Како   није лицемер ко иде у цркву или каже да је хришћанин, а у себи има  мржње и смишља другом пакост? То је лицемерје, јер да верује не би то радио. Такав треба себи да призна да ако не жели да се мења, треба да буде искрен према себи, да живи као атеиста тј. да призна да нема у себи Бога. Наравно, нико није рекао тиме да су атеисти по правилу  пуни мржње. 
  14. Волим
    Sasa Kolbas got a reaction from Natasenka in За све вас којима говоре да сте преосетљиви   
    Преосетљивост је својство душе, треба је превазићи.
  15. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas got a reaction from Glas razuma in Pisma Valaamskog starca   
    Pa kaze. Mislim da vrlina sebe i ne vidi kao vrlinu nego kako on za sebe kaze -rastrojenog,nepouzdanog,razmetljivog kao onog koji nema nista ali opet ima radost sto je u manastiru i ima nade na Boga i Spasenje. Nije promasio.
  16. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на GeniusAtWork у Обраћање председника Александра Вучића   
    Goebbels for Dummies, 101
    1. Сви на свету мисле само на нас по цео дан
    2. Спољашњи и унутрашњи непријатељи хоће да нас униште по сваку цену, зато
    3. Сада живимо у ванредном и јединственом историјском тренутку када се боримо за голи опстанак, и
    4. Нас може да спаси само екипа на власти и нико други. И зато да би обавили овај историјски задатак, они
    5. Морају привремено да се по*аке на Устав, законе и права грађана ради вишег циља, спасења државе
    6. Свако ко не разуме виши циљ је издајник и са таквима нема разговора
    7. Када виши циљ буде остварен, наступиће доба мира, изобиља и раја на земљи. Зато се треба само мало стрпити и веровати Вођи... и не гледати много у свој новчаник, јер - виши циљ
     
  17. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Nikola Stojanovic у Филмови који се не пропуштају   
    ...
  18. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Поуке.орг инфо у Епископ Димитрије: Писмо свештенству и монаштву Епархије ЗХиП   
    Драга браћо саслужитељи и браћо и сестре монаси и монахиње,
    По указаној потреби за јасним наглашавањем важности Свете Литургије и литургијско-саборног живота у повјереној ми Епархији, којој конкретној литургијској заједници и животу треба да воде и све Свете Тајне и свештенодејства у Цркви Христовој, а забринут због одређених појава које могу да наруше тај склад, пастирски вас молим и апелујем:
    да се од сада настоји на томе да Свету Тајну Исповијести врше само парохијски свештеници као благословом Цркве одговорни пастири и предстојатељи парохијских евхаристијских сабрања. По потреби исповиједати може и друго свештено лице одређено договором Епископа и надлежних свештеника.  
    да по питању духовнога руководства вјерних будемо сагласни у томе да је парохијски свештеник најодговорнији за своју парохију, те стога, будући да је и у тренуцима радости и жалости присутан са својом паством, то и по питању помоћи у уређењу духовно-молитвене праксе вјерника (савјети по питању поста, молитве, брачнога живота, посла, итд) треба да има предност. Млађи парохијски свештеници (а и старији ако имају недоумице) су по овим питањима дужни не да измишљају „духовне“ праксе по свом нахођењу и осјећању, већ да се савјетују са старијим свештеницима и својим епископом саборно и појединачно, већ како потребе и околности налажу. Опет, свим свештеницима који исповиједају али и савјетују људе  како да живе хришћански живот, предлажем да буду наоружани само љубављу, широкогрудошћу и разумијевањем, јер већ сама храброст човјека да каже своје гријехе је истински знак и почетак покајања и ко зна колика борба је претходила томе… Не будимо они који товаре бремена тешка за ношење људима на плећа а прстом својим неће да их помјере (уп. Мт. 23, 4). Друга ствар, која је веома битна, и зато на њој посебно инсистирам, јесте да људе везујемо за Бога и заједницу Цркве а не за себе, макар колико нам се чинило да смо искусни и да добро расуђујемо. Као што каже Свето Писмо – да се не надимамо тјелесним умом својим, него да се држимо „Главе из које је све тијело помоћу зглобова и свеза састављено да расте растом Божијим“ (Кол 2, 19), јер је само у заједници Цркве спасење, па ако хоћете и мудрост, и знање, и прави савјет, и истина, али и, кроз искушења, провјера наше вјере, наде и љубави.
    Ми свештеници морамо поштовати слободу сваке личности која нам прилази, па тако и слободу вјерника да изаберу своје исповједнике и савјетнике у хришћанском животу и да живе у Цркви онако како најбоље умију и знају. Ипак, сваки избор мора бити отворен и за добронамјерну критику. Оно на шта не смијемо никада да пристанемо је да се осуђујемо међусобно. Нашим ставом и односом охрабрујмо људе да буду слободни да нам се обрате и схватимо да је често први утисак који понесу из Цркве одређујући за читав њихов будући хришћански живот, као и за то хоће ли уопште бити тог живота. Увијек будимо спремни да саслушамо аргументе другога и промислимо о њима, па чак и ако нам се они нимало не свиђају. Нашом неприступачношћу, или још горе нетрпељивошћу, не гурајмо људе на лакши пут који је одустајање од ближњег, осуђивање или тражење утјехе и оправдања од удаљених „духовника“ који не познају ни њих, а ни околности њиховог живота. Увијек треба наше парохијане да подсјећамо да гдје год да оду тамо носе саме себе са собом. Њихове личне слабости неће нестати само промјеном духовника, ма колико он био свет човјек, а одлазећи из своје парохије другим „духовницима“ водиће и један подвојен живот који нажалост неће бити заснован на аутентичном црквеном искуству. Свима нама је, дакле, потребна реална литургијска заједница у којој ћемо се огледати, са људима у њој које ћемо се све трудити да заволимо и на основу тога вредновати напредак у нашем јеванђелском животу. Мислим да би сваки прави духовник имајући све горе наведено у виду, али и просто поштујући основни ред у устројству Цркве, требало да упућује људе на њихове парохије и парохијске свештенике (а наравно у коначници увијек на самога Христа).
    Слобода свих нас у Цркви мора водити изграђивању Цркве, а не култу било чије личности (свеједно кога – епископа, игумана или било којег свештеника, монаха или вјерника) нити елитистичким групашењима (макар ми умишљали за себе да смо праведници које други не разумију). Уколико наша слобода разара парохијску заједницу и одваја нас од наше браће и сестара или нашег сабрата свештеника или нашег епископа, запитајмо се да ли нашу слободу користимо на добро? Све што нас одваја од Цркве, тј. од љубави према нашој браћи и сестрама у Цркви – били они по нашим судовима и грешни или ако просто мислимо да нису на правом путу, може довести чак и до раскола. Напримјер, смета нам „превише“ њихове побожности и ревности или, са друге стране, „превише“ слободе и опуштености код других, а заправо Цркви не штети ништа од тога, већ само – горда ревност која није по разуму и разуздана слобода лишена одговорности.
    Осуђивање ­– и недостатак љубави који увијек стоји иза осуђивања – je већ рана на тијелу Цркве, које тијело је Христос, дошавши  у свијет, узео на себе и дао живот за нас, рекавши: „Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мт. 9, 13). Ако, дакле, немамо милости према ближњима, који су грешници као и ми сами, служимо ли ми заиста Господу Христу? Ако превиђамо наше личне гријехе а осуђујемо ближње, не чинимо ли ми тиме нашег Бога лажовом (уп. 1. Јов. 1, 8-10)?  Ослушнимо зато са посебном пажњом глас Апостола љубави: „Дјецо, сачувајте себе од идола“ (1. Јов. 5, 21). А отворено идолопоклонство је правити од јеванђелске заједнице Цркве обичну људску заједницу по нашој себичној и острашћеној мјери. Да би били истински црквени људи, дужни смо „слабости слабих носити а не себи угађати“ (Рим. 15, 1), и тако испунити закон Христов (уп. Гал. 6, 2).
    Црква је заиста откривење и предукус Царства, али будући да се оно још није открило у пуноћи, и будући да смо још у историји, она је и болница (види Лк 10, 25–37) која носи и исцјељује наше слабости. Будимо зато сви широка срца (уп. 2. Кор. 6, 11-13) једни према другима, јер смо од Бога створени не истовјетни, већ различити, и као такви призвани на јединство у љубави, а не на једнакост у свему. Ако и упадне наш брат или сестра у неко сагрешење, исправљајмо га духом кротости (уп. Гал. 6, 1), а не искључивости и нетрпељивости. Будимо нетрпељиви и искључиви само према духу нетрпељивости и искључивости, јер су изразито цркворушитељски због тога што негирају од Бога дату разноликост, али чак и ту расуђујмо пажљиво, штедећи браћу и раздвајајући гријех од грешника. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом“ (Јак. 2, 13).
    Просто речено, али чини ми се истинито, првенствено имајући у виду себе и своје искуство, често смо врло широкогруди у оправдавању гријехова којима смо сами склони, а оштри у осуђивању  оних гријехова и слабости, или просто само малих застрањења са којима се сами не хрвамо. Пошто сви страдамо од гријеха и незнања, мислим да треба избјегавати крајности, трудити се да увијек имамо трезвено трпљење и схватимо да је потпуно сагласје богатства наших богомданих разноврсности дар Цркве, али дар који ће се у различитости наших боголиких личности разоткрити тек о Христовом доласку, „јер дјелимично знамо и дјелимично пророкујемо“. „А сад остаје нам вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13, 9; 13).
    Надам се разумијевању и игумана манастира у нашој Епархији, којима су паства превасходно монаси, а којима се, будући да су многи наши парохијани редовни учесници недjељних литургијских сабрања у манастирима, даје на расуђивање да излазећи у сусрет вјерницима врше Свету Тајну Исповијести искључиво по изузетно указаној потреби или уз знање и договор са парохијским свештеницима. Скрећем пажњу браћи и сестрама монасима и монахињама да са посебном пажњом приступају онима који долазе у манастире, уз јеванђељски оптимизам и животорадосност, не савјетујућу људима који живе ван манастира да превише инсистирају на тјелесним подвизима или врлинама које не могу испунити на дјелу без лоших последица по њихов породични и друштвени живот. Извор живота свима нама је Црква, јеванђеље и јеванђелске заповијести, које кад држимо доказујемо нашу љубав према Христу (уп. Јов. 14, 15). Вјерујем да не постоји и непостојан је хришћански живот без труда да се те заповијести и познају и држе – и понекад нам умјерени тјелесни подвизи које практикују монаси можда могу помоћи да бисмо их држали – међутим, начин држања и испуњавања јеванђеља је многолик, за сваког јединствен и разликује се у зависности од наших животних околности, карактера и склоности.
    Напримјер, то на који начин хришћанин може постити зависи од његових година, здравља, карактера, тјелесне грађе, посла којим се бави, финансијске ситуације, породичних односа или брачног стања и вјероватно много чега другог; а можда и важније од свега наведеног је његов лични однос према Богу и лични призив Божији посебно тој особи намијењен, која је призвана да живи јеванђеље на уникатан начин, будући да је непоновљива икона Божија. Оптерећени многим формалностима, ми често не видимо јединствену особу која стоји пред нама, а и заборављамо ријечи самог Господа који нам, конкретно и екпслицитно,  о начину поста каже само то да наш пост треба бити сакривен од људи (види Мт. 6, 18). Такву тајност и, на неки начин, личну интимност у практиковању али и у теоретисању о њима, захтијевају уосталом и милостиња и молитва  и све врлине којима, да би биле аутентично јеванђелске, угађамо Богу а не људима, иштући најприје Царство Божије (види Мт. 6, 1-21).
    *
    На крају, подсјетимо се ријечи Светог Апостола Павла које сажимају већину онога што сам вам овим обраћањем хтио рећи: Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 25-27). Искористимо привилегију која постоји у нашој Епархији, а која се састоји у томе да смо довољно малобројни да се сви добро међусобно познајемо, а будући у сталном саодносу, препознајмо и дарове једни других, савјетујмо се међусобно, његујмо саборни дух и братско поштовање које су нам својим трудом предали моји непосредни претходници на овом свештеном Трону. Ако ово изгубимо због непажње, никаква нам правила и епископски укази неће помоћи, а ако у смирењу сачувамо међусобну љубав и боримо се за њу, бићемо од најбоље помоћи браћи и сестрама у Цркви а уједно и истински свједоци Христове љубави пред свијетом који је призван на спасење.
    Увјерен да ћете препоруке из овога обраћања озбиљно размотрити и са расуђивањем усвојити, поздрављам вас поздравом љубави и мира у Христу Господу.
     
    ПИСМО У ПДФ
     
    https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=49321&fbclid=IwAR0s9Zyg7RZSDYtDDhGpGMEtfQjHSthpVadI_wsCuPTztR8Xz60eTicMlS0

    View full Странице
  19. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas got a reaction from Александра96 in Књига која мења поглед на живот   
    Јован Корнаракис - поглед из пустиње
     
     
  20. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas got a reaction from Fotina444 in Nepoznati izvođači, audicije, horovi, ulični svirači...   
  21. Волим
    Sasa Kolbas got a reaction from Natasenka in За све вас којима говоре да сте преосетљиви   
    Преосетљивост је својство душе, треба је превазићи.
  22. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Golub у Vučić: Loše mešanje SPC u politiku, pogađa me   
    На Косову се свачији траг брзо препозна. Кажите ми шта мислите о Косову и ја ћу вам рећи ко сте. Јер, тада сведочите о себи – о свом моралу, вери, разуму и образовању. Рећи ћете да, притиснути дневним бригама, о Косову и не размишљате? Покушајте онда да одговорите на неколико питања.
    Хоћете ли да, у име „будућности наше деце“, преко 120.000 сународника (више од 70.000, ако прихватите „корекцију граница“) препустите Великој Албанији?
    За колико ЕУ сребрњака (кредита које ће, уосталом, враћати ваша деца и унуци) и за која то бриселска обећања ћете их продати људима осумњиченим за ратне злочине и трговину органима?
    Јесте ли чули за српску децу која расту у гетима Ораховца или Гораждевца? Шта мислите, има ли деце у Новом Брду, Шилову, Ранилугу, северној Косовској Митровици? Знате ли да је Грачаница општина са највећим природним прираштајем у Србији?
    Хоћете ли да Пећку патријаршију предате Великој Албанији? Можете ли да замислите Високе Дечане, Богородицу Љевишку, Грачаницу, Бањску, Девич, Драганац у саставу албанске државе? Шта мислите, шта тамо чека наше светиње? Да ли сте били у Албанији?
    Јесте ли тамо пронашли неки траг вековног српског присуства, који није обрисан или уништен?
    Знате ли шта су Светосавски завет и Косовски завет? Шта је опредељење за Царство Небеско, за истину уместо лажи, за подвиг уместо страха? Да ли сте знали да је то опредељење, пуних осам стотина година, главна тема српске историје?
    Зашто је Косовски завет вековима жив, иако мења своје облике, у српској средњовековној књижевности, епским песмама, српском бароку, класицизму, романтизму, реализму, модернизму… Разумете ли да смо, слично Јеврејима, када смо све изгубили, скоро пет стотина година чекали и дочекали ослобођење Косова, своје Свете Земље?
    Да смо то поновили у епопеји од 1915 до 1918? Хоћемо ли њену стогодишњицу да обележимо тако што ћемо свега да се одрекнемо, да објавимо да је све било узалуд, да се „разграничимо“ са Косовом, са собом и својом историјом?
    Јесу ли ово само митови, бескорисни у свету практичне политике, где се одлуке доносе на основу математички прорачунатих чињеница?
    Државнике и нације покрећу емоције и предрасуде; тек у спровођењу замисли у дело идеали се прилагођавају опипљивим чињеницама. Одузмите Американцима и Јеврејима њихове завете, митове о изабраности, сећање на изгубљене битке и те нације изгубиће мотив за постојање и трајање. Јеврејима оспорите рушење Другог храма и Масаду, Грцима Термопиле, Јерменима Аварајр, Квебечанима Аврамову пољану, Американцима Аламо, Аустралијанцима Галипоље… Славимо поразе и страдања? Заборавимо, онда, и на Стари и на Нови завет. Зашто бисмо Косовски завет мењали за Холивудски мит или за Мит о Западу, као извору и утоци сваке моралности, праведности и модерности?
    Неко ће рећи да државе, у суровом свету реалполитике, не смеју да брину о заветима и моралу. Тако су, истина, мислили Тукидид, Макијавели и Ришеље. Запитајмо се, зато, шта чека државу која се двадесет година после рата, у миру, одриче сопствене територије? Верујете ли да ће непријатељи, када им наша држава покаже своју слабост, ту да се зауставе? Читате ли историју, проучавате ли међународне односе?
    Шта је следеће: Санџак, Ниш, Војводина? Република Српска? Питање је само хоћемо ли своју земљу и децу да бранимо на Косову и Метохији, или у Новом Пазару, Нишу, Новом Саду, Бањој Луци? Је ли у питању само опстанак наше државе, или стабилност целог региона? Шта ће Велика Албанија да донесе Македонији, Црној Гори и Грчкој? Мир и економски просперитет?
    Ко може да оспори чињеницу да се већина човечанства противи независности „Косова“? Зар Русија и Кина, највеће и најмногољудније земље света, велике силе у успону, сталне чланице Савета безбедности УН, упорно не инсистирају на Резолуцији 1244? Нису ли САД и ЕУ, упркос својој реалној моћи, све оптерећеније унутрашњим проблемима и међусобним сукобима?
    Чему журба у условима у којима би свако разуман сачекао?
    Да ли се земља може водити тако што се газе закони, сопствени Устав и Резолуција 1244 УН? Је ли то владавина права? Када ћемо јасно и гласно да поставимо питање опстанка Срба, Горанаца и Рома на Косову и Метохији, повратка протераних и имовинских права наше државе, Цркве и грађана?
    Албанци су (на Косову и у Албанији) у демографској стагнацији и опадању
    Зар то нису основна људска права? Хоћемо ли признањем злочиначке „реалности“, „разраничењима“ и „корекцијама граница“ да усвојимо основно начело америчке историје, уништавање целих људских популација, или ћемо да обнављамо вековне традиције заједничког живота балканских народа?
    Зар не знате да су Албанци (на Косову и у Албанији) у демографској стагнацији и опадању? Хоћемо ли да и даље градимо просјачку економију „страних инвестиција“ и да пристајемо на отимачину онога што је наше, рудних богатстава Косова?
    Хоћемо ли да се одрекнемо Косова и Метохије и да тако коначно постанемо најгоре и најглупље поколење у историји српског народа?
    Милош Ковић 
     
  23. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Вилер Текс у Vučić: Loše mešanje SPC u politiku, pogađa me   
    Народа има, господине Председниче. Чувамо тако што не признајемо независност тзв Косова, терористиче творевине. Чувамо тако што живимо Косовски завет и чекамо дан када ћемо ослободити нашу земљу. 
    Предесдник Србије није дорастао тој функцији. 
     
  24. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на dilic у Како је гласао Зизјулас? Зна ли неко?   
    Не судим оче Александре, расуђујем. Такав нож у леђа најмногољуднијој помесној Цркви на свету, не могу да појмим. Не кажем да сам много читао, али читао га јесам и слушао лично на трибини. Занимају ме дела. Покажи да си човек на делу. Човека тражим, човека као светог нашег патријарха Павла, који је када су лажно оптужили нашег митрополита у Америци да би изазвали раскол, устао и рекао. "Није крив! Ја ово рекох, да душу своју спасем...". Таквога тражиим, и као епископа Атанасија које је шиптарским терористима који је када су га пресрели рекао "Пуцајте, убијте, шта ми више можете".  Овде није никакав "случај" већ се ради о живој Цркви Христовој и заједници у Духу Светом коју неко разбија на најгори начин. Џабе сви трактати и писанија ако се на делу то не посведочи. Треба ли да наведем и страдалног нашег митрополита охридског Јована и многе друге који нису "погрешили" када је било густо, већ били спремни и живот да дају за Истину.
  25. Свиђа ми се
    Sasa Kolbas је реаговао/ла на Adelaida у Pravo lice "dobrih momaka"   
    Na osnovu cega je pisac ovog teksta da su gorepomenuta dva mladica dobri ? I sta za pisca znaci dobar? U kom kontekstu dobar? Dobar kao fin? Dobar kao lepo izgleda? Ja uopste nisam stekla utisak da su dobri u bilo kom smislu, niti mogu na osnovu neke prepiske ili tvita da to zakljucim.
    Ali da su ljigavci ovi momci, jesu. Isfrustrirani Ego manijaci, to je jasno, samo ne znam odakle joj ideja da su dobri? 
×