Jump to content

Вукашин

Члан
  • Број садржаја

    792
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
  2. Оплаках :))
    Вукашин је реаговао/ла на Vladan :::. у Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду   
    Морам да се забринем за мој мрежни идентитет... можда сам ипак неки секретар Бачког када и до мене стижу овакви марифетлуци који круже нетом... 
     

  3. Свиђа ми се
  4. Свиђа ми се
  5. Хахаха
    Вукашин је реаговао/ла на Zoran Đurović у Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду   
    Мој текст ће изаћи пошто га скину.
  6. Радостан
  7. Свиђа ми се
    Вукашин је реаговао/ла на Богољуб 1 у Raskol se zahuktava   
    "Велики син православне цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским."
     
    Srpska Pravoslavna Crkva
    WWW.PRAVOSLAVNACRKVA.CH    
  8. Оплаках :))
    Вукашин је реаговао/ла на Пије Десети у Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду   
    У тој међународној петицији, све сам Грк и Американац либераш, сумњиви су ко усрана беба. 
  9. Не свиђа ми се
    Вукашин је реаговао/ла на Жељко у Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду   
    А сутра у Блицу Жељка Јевтић
     


  10. Оплаках :))
  11. Оплаках :))
    Вукашин је реаговао/ла на Ромејац у Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду   
    Епархије Бачке... (да није у Сигурној Кући)
  12. Свиђа ми се
  13. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Просечан србенда у Осврт на збуњујући интервју Владике Максима НИН-у   
    Поводом збрзане пашквиле: Владика Атанасије (Јевтић): „У цркви нема власти, него Сабора“ | Епархија крушевачка
    WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Поводом збрзане пашквиле: Владика Атанасије (Јевтић): „У...  
  14. Волим
    Вукашин got a reaction from TSCHeTSCHen in Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду   
    Koliko mi je poznato, nista nije uradjeno ni po pitanju suspendovanja ustava i promene naziva SPC u USA.
  15. Волим
    Вукашин got a reaction from Рисбо in Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду   
    Koliko mi je poznato, nista nije uradjeno ni po pitanju suspendovanja ustava i promene naziva SPC u USA.
  16. Свиђа ми се
    Вукашин је реаговао/ла на Логос у Презвитер Оливер Суботић: О потреби исихастичке ренесансе - Oсврт на осврт   
    Пре неког времена сам објавио текст у коме сам изнео став да је у Београду потребно основати један манастир у оквиру кога би била негована исихастичка духовност, првенствено зарад духовног узрастања студената богословских наука. Та идеја је доживела инспиративну критику, у тексту који је на Вашем порталу Теологија.нет објавио свештеник Дражен Тупањанин, клирик епархије захумско-херцеговачке.
     
    Морам признати да сам, пошто сам прочитао текст (написан веома истанчаним стилом и поткрепљен солидном аргументацијом) у тренутку помислио да је име „Дражен Тупањанин“ псеудоним иза кога стоји неки верзирани академски теолог, који се крије из смирења. Пошто сам се распитао и сазнао да је у питању реално име и парохијски свештеник, био сам задивљен чињеницом да неко уз своје парохијске обавезе успева да у тој мери отпрати стремљења у академској теологији и полемике међу философима нашег времена. Као парохијски свештеник знам колико је тешко упоредо се бавити било чиме другим и упућујем све похвале оцу Дражену за ширину академског дискурса који успева да отпрати. У истом смислу бих изразио све похвале другом парохијском свештенику, о. Слободану Лукићу, клирику митрополије црногорско-приморске, на чији је текст о. Дражен примарно реаговао. Презвитер Слободан је у свом првобитном тексту и потоњој разради показао да је (претпостављам кроз дар свештенослужења) временом задобио дар разликовања богословског израза, у зависности од тога да ли исти потиче од праволинијског или кружног кретања ума.
    Пре него ли се осврнем на аргументацију коју је о. Дражен изнео у свом тексту, желео бих да, поред претходно изнете похвале, упутим и речи захвалности за три ствари. Прво, за крајње добронамеран тон и стил којим је писао свој текст. Драженова критика је право освежење и пример уважавања људи чији се став оспорава. Друго, захвалан сам му на братској искрености и отворености приликом писања, што би, уосталом, требало да буде одлика сваког текста написаног од стране неког свештенослужитеља. И треће, посебно сам му захвалан на прилици да се идеја о оснивању манастира у коме би боравили монаси наклоњени умном делању афирмише кроз расправу ове врсте. Јер, „било како му драго“, прича о успостављању таквог манастира се проповеда, „и зато се радујем, а и радоваћу се“ (уп. Фил 1, 18).
    Пажљивим читањем текста о. Дражена примећује се да он не оспорава толико (или чак уопште?) саму идеју успостављања манастира који сам предложио, колико могућност да се таква идеја оствари у датом тренутку и контексту, с обзиром на стање српског монаштва у наше време, које је, по његовом мишљењу, у најмању руку проблематично. Аутор текста наводи више илустративних примера који иду у прилог његовој тези, међу којима монаси-јутјубери заузимају значајно место. У том конкретном случају се са о. Драженом могу потпуно сложити – одређене сфере дигиталног простора су готово неспојиве са монашким призивом. Појава youtube/facebook/instragram-монаштва је, иначе, нешто на шта већ дуже време скрећем пажњу, као на специфичну девијацију у црквеном животу. Истине ради, и у том случају постоје изузеци, попут блажене успомене о. Гаврила Лепавинског, који је по послушању свом епископу, смирено примио пастирско бреме мисионарења у е-простору и ту показао велики успех. Вјечнаја памјат мом драгом брату Гаврилу, смерном и усрдном делатнику на пољу мисије Цркве!
    Са друге стране, у погледу прилично генерализованог става о. Дражена који се тиче духовног степена већег дела српског монаштва не бих могао ништа конкретно рећи јер ни приближно не познајем све монахе наше Цркве. Ипак, када је реч о неколико десетина српских монаха које прилично добро познајем и са којима одржавам редован контакт, могу да посведочим да сам од већине њих немали број пута добио духовне утехе у разговору, како у време док сам био студент, тако и касније, када сам постао свештенослужитељ. Недавно сам, тим поводом, док сам боравио на територији митрополије црногорско-приморске, потражио једног монаха да му се лично захвалим за духовну поуку коју сам добио пре равно 18 година, када сам се, као студент Богословског факултета, притиснут великим искушењима, упутио пут манастира Острог да бих се помолио у светињи. Тај скромни монах ми је у порти горњег манастира у неколико минута разговора дао поуку и савет који су ми тада веома помогли, а којих се и данас сетим у разним искушењима. Нека му Господ узврати стоструко!
    Монаси су вазда били и остали људи код којих је свака душа могла наћи помоћ и подршку. Истина, у погледу умно-срдачне молитве која је срж исихастичког опита, заиста је било и остало тешко наћи опитног учитеља. Дешавало се да таквих монаха није било чак ни на Светој гори (сетимо се само обнове коју је у том погледу извео преподобни Јосиф Исихаста). Но то не значи да таквих људи данас уопште нема: у свом првобитном тексту, на који је о. Дражен реаговао, сам навео да српско монаштво још увек има људи опитних у умној молитви. И то нисам рекао напамет, већ из личног искуства. У погледу наше теме, главну улогу не игра број, већ о каквоћа, и то је важно нагласити. Многима тешкоћу у овом случају представља чињеница да умне делатеље није лако пронаћи. Разлог је једноставан: они беже од било каквог публицитета и не желе да се истичу, јер тиме чувају своје делање у „клети“ срца (ср. Мт 6, 6). Но онај човек који искрено тражи таквог учитеља, тај ће га и пронаћи и препознати (ср. Мт 7, 8). Лично знам за неколико српских монаха (неке и лично познајем) који би могли да одговоре на идеју коју сам предложио. Њихова имена, управо из претходно изнетих разлога, открио бих јавно једино у случају конкретног позива од надлежног епископа да их предложим за манастир о коме је реч. Знам да би им тако узео самоћу и мир коју воле изнад свега, али ако би их Црква позвала и препознала, онда би послушање било веће од подвига. 
    Сећам се сусрета са двојицом таквих српских монаха на Светој гори пре 5-6 година. Једног сам одмах препознао, будући да је био пустињак и да се одмах приметило да је погружен у молитву. Другог, пак, нисам јер је био део општежића и обављао улогу која би се могла свести на оно што у српском језику зовемо „домаћинском“: да услужи, угости, поприча. Но није се могао дуго крити: током свеноћног бденија сасвим случајно сам га уочио у једној заклоњеној ниши, потпуно погруженог у молитву и непокретног у стојећем ставу свих осам часова трајања службе! Једини његов покрет је било осењивање крсним знаком и замена свеће која је непрестано горела испре њега – када би дошла до краја, он би запалио следећу и остао у потпуно истом положају. Мир који се осећао у његовој близини тешко је описати.
    У овом тренутку, међутим, дужан сам да сакријем имена тих и других монаха, и да поштујем то што чувају своје „благо сакривено у пољу“ због кога су све друго „продали“ (ср. Мт 13, 44). Напомињем још једном да би за потребу манастира о коме сам говорио био довољан један једини такав монах опитан у умној молитви. У том смислу, направио бих једноставно поређење: као што је за Свету тајну Јелеосвећења потребно седам свештеника, а у нужди је може вршити један, тако је и за тајну исцељења ума и срца наших богословских подмладака у крајњем случају довољно да постоји један опитник умне молитве који би у наше време у Престоници могао да покрене исихастичку ренесансу. Пример Светог Софронија Сахарова и манастира Светог Јована Претече у Есексу је довољно и илустративан и инспиративан. 
    На овом месту се вреди подсетити да је слична ситуација „духовне жеђи“ постојала пре равно десет векова у Ромејском царству. Тада је један једини човек – Свети Симеон Нови Богослов – покренуо исихастички препород. На основу тог јаког исихастичког корена, у наредних неколико векова Црква је изнедрила стабилне исихастичке гране, у виду пастирâ, епископâ, патријарахâ, да би све овенчала најсјајнијим плодом, у виду појаве још једног Новог Богослова – Светог Григорија Паламе, архиепископа солунског, богоизабраног сасуда који је извео заокружену богословску синтезу исихастичког опита. Истакнимо и то да је Палама своју синтезу изнедрио у полемици са Варлаамом Калабријским, веома ученим теологом-философом, који би у погледу људског знања несумњиво имао данашњи академски степен доктора богословских наука, али који је у погледу богопознања био на ступњу на коме је тек требало да похађа наставу на „Универзитету умног делања“, на коме је Палама био „ректор“. 
    Оно што ми је посебно било занимљиво у тексту о. Дражена јесте својеврсни коперникански обрт који је направио када је реч о односу савременог српског монаштва и академске теологије. Брат Дражен тврдо стоји на ставу да у нашем данашњем контексту далеко више академска теологија може помоћи српским монасима него што би они могли помоћи њој. И овде ћу, још једном, за почетак да се сложим са о. Драженом – много тога из домена онога што данас називамо академском теологијом може српском монаштву заиста бити од велике користи. Примера ради, историја Цркве и, уопште, историја богословске мисли, је поље на коме академска теологија и те како може значити савременом монаштву, које треба да се упозна са свим њеним доменима, да би се избегле крајности попут болног и још увек незацељеног Артемијевог раскола који је о. Дражен навео као драстичан пример. Осим овог аспекта који се тиче историје богословља односно Цркве, академско богословље монасима може бити од изузетне користи и када је реч о научним дисциплинама које су пратеће, попут филологије. Тако учење старогрчког језика, у јасно одређеном контексту који се тиче студиозног проучавања новозаветних списа и светоотачких дела, представља нешто што би за сваког монаха било веома драгоцено. У овом погледу заиста нема никаквог неслагања међу нама. Оно, ипак, постоји (као и у претходним случајевима) када кренемо у дубљу разраду теме.
    Пре него што објасним где се са о. Драженом не слажем када је његова теза у питању, навео бих (управо у контексту теме историје богословске мисли, као важне области коју монаси треба да познају) нешто што је важно разграничити, да бисмо се боље разумели. Наиме, мишљења сам да би звања људи који завршавају академске богословске студије требало преименовати у неком будућем периоду. Конкретно, уместо дипломирани теолог далеко је примереније звање дипломирани историчар богословља (или неко томе слично). Онда ствари јасно стављамо на своје место и нема забуне шта је „тзв. академска теологија“, а шта је „тзв.црквено-подвижничка теологија“, како у наслову свог текста наводи о. Дражен (успут, буди речено, чини ми се да је боље разматрати однос академске теологије и благодатног опита Цркве, но свеједно, и у случају поставке коју наводи о. Дражен у принципу је јасно о чему говоримо). Поновимо још једном антологијску мисао Солунског светила, коју би требало истаћи на улазним вратима сваке академске богословске установе: богослов је човек који уме да разликује створене од нестворених енергија. Историчар богословља, са друге стране, може бити свако ко има довољно спољашњег знања, оног које се добија чисто разумски. Тако, примера ради, када се деси да један од најбољих студената Православног богословског факултета дипломира и недуго потом оде у једну протестанстку секту (реч је о реалном, а не измишљеном случају), онда тако нешто може да зачуди, али не уводи саблазан уколико разграничимо да бити дипломирани историчар богословља не значи истовремено бити богослов, будући да је богословље увек плод очишћења срца од страсти и просвећења ума, а не стицања спољашњег знања, које је важан, али тек пратећи елемент. Ако бисмо данас присутну академску титулу „дипломирани теолог“ поистоветили са  „теолог“, било би то исто као када бисмо дипломираног историчара уметности поистоветили са уметником, иако он можда зна да нацрта једино чича-Глишу, и поред свег свог знања стеченог из историје уметности. 
    Узевши у обзир претходно речено, јасно је да се утицај академске теологије на монаштво тиче његове спољашње стране, која јесте важна, али није најважнија. Поновимо, оно што је најважније за монаштво јесте његов унутрашњи живот, који карактерише покајни дух, тежња за очишћењем срца од страсти и умно молитвено делање. Без тога нема монаха јер је сва лепота монашког чина сакривена изнутра (уп. Пс 44, 13). Шта у том суштинском смислу академско богословље може допринети монашком делању? Врло мало. Додуше, ни овде не треба бити искључив (свака искључивост, осим када је у питању грех, води у застрањење) јер постоје академски богослови чији су богословски текстови исцељујући готово у једнакој мери у којој су то текстови древних богослова Цркве, чије је богословље извирало из благодатног опита  потврђеног саборним доживљајем Цркве. О. Димитрије Станилоје, о. Георгије Капсанис, а у одређеној мери и о. Јован Романидис, су класични примери. То су били људи у којима није била доминантна црта спољашње учености, познавања светских језика и наука и универзитетско професорство (иако су и то биле веома важне одлике њиховог лика), већ исихастички дух који је учинио да њихова ученост и знање добију право усмерење и богословски израз. Они су, попут древних отаца, заиста успели да складно споје Јерусалим и Атину (да искористимо често коришћену стилску фигуру за Велике Кападокијце). У случају три поменута академска теолога нашег времена, важно је приметити то да није академска теологија обогатила њихов исихастички етос, већ је супротно томе, исихастички етос надахнуо њихову богословску мисао, а преко њих и обогатио савремену академску мисао и показао усмерење коме академска теологија треба да тежи. А то је, поновимо још једном, верно следовање благодатном опиту Цркве и (по)знању које се добија свише. Тај благодатни опит, нагласимо, није ултимативно везан само за монаштво, премда су управо монаси били и остали његови прави представници – ако бисмо из православног богословља склонили све оно што је написано рукама монахâ, питање је шта би нам уопште остало. У неку руку, у Православљу је богословље било и остало по преимућству монашка дисциплина, мада не ултимативно и не једино, управо зато што су монашки кругови имали највише прилике да у атмосфери молитве, поста и тиховања очисте ум од фантазије и срце од страсти, и да као такви постану погодан сасуд благодати Духа Светог, чије је постојано задобијање неопходан чинилац да би човек самостално и правилно богословствовао.
    Да је идеја формирања престоничког манастира заснованог на исихастичкој духовности, у коме би обитавао макар један монах посвећен умном делању, нешто што може донети велики плод уколико би се истовремено направио спој са богословским нараштајима који би ту долазили, сведочи пример три данас најпроминентнија академска богослова у Србији, који су, без икакве сумње, стубови српске теолошке мисли новијег времена и људи који су успели да споје благодатно и академско у свом богословском изразу. Није тешко погодити о којим људима говорим: у питању су митрополит др Амфилохије Радовић, епископ др Атанасије Јевтић и епископ др Иринеј Буловић. Сва три са степеном доктора богословских наука и универзитетски професори, што ће рећи, сасвим аутентични представници академске теологије. Но оно што је посебно заједничко свој тројици поменутих епископа СПЦ јесте да су духовно стасавали управо уз монахе-исихасте, који су их доминантно формирали, како у богословском тако и у подвижничком смислу. Првенствено, ту је реч о утицају њиховог заједничког духовног оца, Преподобног Јустина Ћелијког. Овај духовни горостас је водио манастир са ниптичким духом и ка њему су, поред три наведена епископа (у то време монахâ-академских богослова), хитали и други врхунски српски интелектуалци, попут Димитрија Богдановића, Владете Јеротића, Недељка Кангрге. Сви су они долазили јер су добро знали да поред разумски усвојеног богословског знања потребују духовно вођење од човека који је стекао не само јак интелект, већ и молитвено просвећење ума. Три српска епископа која сам поменуо су из Јустинових богословских недара поцрпели не толико слово његових списâ и проповеди, колико дух православља. Исту усмереност поменутих епископа видимо и даље током њиховог академског усавршавања у Јелади, овог пута код људи који нису имали академски степен Аве Јустина, али су имали идентичан исихастички дух као он: у случају митрополита Амфилохија, реч је његовом боравку са преподобним Пајсијем Светогорцем, у случају владике Иринеја о узрастању уз преподобног Порфирија Кавсокаливита, а у случају владике Атанасија, реч је о његовим честим сусретима са преподобним Пајсијем, преподобним Амфилохијем Макрисом, а посебно са архимандритом Емилијаном Симонопетријским. У сва три случаја, када се обрати пажња на академско богословско стваралаштво поменутих српских епископа и њихов богословски приступ, јасан је утицај духовникâ-исихастâ који су их обликовали у младости, и то управо током академских студија. Због свега тога, апсолутно сам убеђен да би сваки од три поменута епископа здушно подржао предлог о оснивању манастира у престоници у коме би се неговала исихастичка духовност и у коме би студенти богословља, на свим нивоима академских студија, имали прилику да уче оно што на класичној катедри не могу научити. 
    О. Дражен сасвим исправно примећује још нешто: када је реч о богословској литератури на српском језику, у укупном збиру, оно што се назива академском теолошком мисли заузима веома мали проценат. У том погледу, спољашњи домет академских теолога је практично занемарљив. Тај, параметар, међутим, не може се узети самостално и искључиво једноставним кумулативним поређењем количине одштампаног папира који се налази у доступан у продаји. Разлог томе је што штиво којим се формирају будући богословски нараштаји, или, још прецизније, будући пастири Цркве, пишу управо академски теолози. Идеје попут оне да Адам није историјска личност (које, успут буди речено, све чешће чујем у разговору са студентима богословских наука), сигурно нису нашле своје место ни у аскетској литератури нити, пак, у посним куварима, чији број о. Дражен пореди са бројем наслова академског богословља у Србији. Где се онда оне налазе, питао бих свог брата у Христу? Када тако поставимо ствари, онда долазимо до сасвим другачијег биланса утицаја литературе академског богословља са једне и аскетске литературе са друге стране – данашњи студенти сутра ће бити вероучитељи и пастири Цркве, и својим ученицима и пастви преносити управо оно знање које су усвојили током студија богословских наука, које ће црпети доминантно из делâ академских богослова.
    Претпоставимо за тренутак да је савремена академска богословска мисао без иједне замерке, иако ће се тешко наћи ико озбиљан да тако устврди, поред толиког броја теологумена „лансираних“ управо од стране академских богослова данашњице. У том случају се постављају нека друга питања, која просто „вриште“ за одговором, како би то симпатично изразио о. Дражен. Наиме, ко ће студенте богословља односно будуће свештенослужитеље научити методу исцељења људске душе? Ко ће их научити како да се нерасејано моле и сабирају умну пажњу на Литургији и свештенодејствима? Ко ће их упутити на то како да исповедају паству и помажу им да се очисте од греха и ослободе од страсти? Да ли ће будући пастири који би се ослонили само на знања стечена на академским студијама, без духовног вођења, бити спремни и сами да духовно воде друге? Да ли ће бити спремни да, попут старца Пајсија, пола сата слушају неку сељанку која је дошла да исприча своју муку, макар то био њен проблем са ћуркама? И да ли ће некој сличној особи, која је дошла да потражи лек за конкретну животну муку, моћи рећи било шта друго осим научених терминолошких формула попут „онтологије персоналности“? Таква питања заиста „вриште“ за одговором, и то већ дуже време.
    У тексту о. Дражена је, поред критике идеје потребе за исихастичким манастиром, било речи и о неким другим темама, које су посредно повезане са том идејом. Сам подвиг као такав је једна од њих. О. Дражен поставља сасвим сувисло питање (парафразирам): зашто би подвиг уопште био супротстављен животу академских теолога? Зашто би то што је неко академски теолог искључивало и подвижнички живот? Опет и опет, на самом почетку се потпуно слажем са о. Драженом и тврдим да у том домену не треба правити вештачке поделе (уосталом, примере академских богослова-подвижника сам претходно већ навео). Приметио бих само да оно што он наводи као подвиг код неких академских теолога (попут непроспаваних ноћи над Светим Писмом и светоотачким списима или скрушено стајање на Литургији), представља само један аспекат, онај који је видљив. Оно што је, међутим, најважније у подвижничкој сфери – а то је подвиг пажљиве умно-срдачне молитве, сасецање помисли и беспоштедна борбе са унутрашњим страсним покретима да би човек очистио своју ноетичку енергију – јесте област невидљива за људско око. У овом смислу, дубине људских срцâ испитује само Господ Бог (ср. 1Кор  2, 11) и лако се може десити да на Страшном суду неке академске теологе видимо испред неких монахâ-пустињакâ. Но у погледу теме академског богословља није реч толико о људима, колико о богословском изразу коју сведоче. Конкретно, ако већ не можемо знати ко јесте, а ко није подвижник међу академским теолозима (нити нам је дато то да знамо, осим ако Бог то не благоволи ради опште користи верног народа), треба да се запитамо: зашто у делима већине савремених академских теолога изостаје тема подвига и искорењивања страсти? Зашто ту тему тек у траговима видимо у савременом академском богословљу (част изузецима)? И откуда то да се управо у делима неких водећих академских теолога прави јасан поларитет између „тзв. евхаријстијског“ и „тзв. терапеутског богословља“ (да искористим стил о. Дражена), иако су подвиг и Литургија нераздвојна целина? Није ли то сигнал на да нешто очито није у реду? 
    На претходну тему се директно надовезује и питање о познавању (односно непознавању, како се узме) западнохришћанске мисли, коју је о. Дражен такође нагласио у свом тексту. И ту се са о. Драженом на самом почетку могу само сложити, јер и ван Православне Цркве можемо наћи изузетне хришћанске мислиоце и веома лепе увиде у неке богословске теме. Но и ту о. Дражена морам допунити у почетној мисли јер међу хришћанима који су ван Православља не можемо пронаћи Светитеље, а самим тим ни истинске богослове. Овде се, заправо, и открива срж нашег спора, а она се тиче основне особине богословља: његовог освећујућег карактера. Прецизније речено, суштинска улога богословља јесте (да се изразим речником управо академске теологије) доксолошка и сотириолошка, што ће рећи да богословље има свој смисао у слављењу Бога и исцељењу човека. Та два параметра су нераздвојни показетељи истинског богословља, које може да се породи једино у благодатној материци Цркве, ризници очишћујуће, просвећујуће и обожујуће благодати Божије. То не значи да међу западним хришћанским теолозима не можемо наћи врлинске и самопрегорне људи који износе лепе богословске мисли, али то значи да њихово богословље нема пуноћу исцелитељске силе која је карактеристика богословља које се стиче искључиво унутар подвижничко-литургијског окриља Цркве.
    На крају овог подужег осврта (другачије није могло јер је тема од суштинске важности), још једном бих поздравио текст о. Дражена Тупањанина, који је крајње искрен, отворен, добронамеран и братски. Следујући истом отвореном и искреном приступу мог брата у Христу Господу, желим на крају овог текста да унесем једну дубоко личну ноту. Наиме, међу академским теолозима имам доста пријатеља (неки од њих су ми веома блиски), а за сâм Православни богословски факултет у Београду и људе који тамо раде ме везују лепе успомене, како из времена студија, тако из времена када сам на њему био запослен. Ипак, „Сократ ми је мио и драг, али истина ми је милија“ –  у једном тренутку, непосредно после магистарских богословских студија, ишчитавајући темељније светоотачка дела и консултујући се са људима који имају веће духовно искуство, схватио сам да академско богословље и те како уме да лута у својим закључцима и да, у најбољем случају, није до краја поуздано. Ту врсту богословља, међутим, нисам одбацио нити је сматрам „потенцијално негативном“ (како је то читајући мој текст доживео о. Дражен), већ сматрам да му треба одредити јасно место, у односу (да искористим реч веома присутну управо у академском богословском дискурсу данашњице) према благодатном опиту Цркве.
    Богословско сведочанство облагодаћених људи, које је Црква препознала као поуздане руководиоце на путу ка обожењу у Христу и чије је учење провучено кроз саборно искуство црквеног организма, је право мерило у односу на које се може мерити академско богословље, које се у конкретном случају може показати корисним и добрим или, пак, бескорисним и штетним. Идентичним мерилом сам се трудио да промерим и идеју о оснивању исихастичког манастира у Престоници, за коју верујем да је на општу духовну корист и за коју се надам да ће, ако Бог да, бити у догледно време остварена. 
    О празнику Светог Арсенија Сремца,
    лета Господњег 2019.
     
    Извор: Теологија.нет 

    View full Странице
  17. Свиђа ми се
    Вукашин got a reaction from farisejski.bukvojed in Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду   
    Koliko mi je poznato, nista nije uradjeno ni po pitanju suspendovanja ustava i promene naziva SPC u USA.
  18. Волим
    Вукашин got a reaction from Србољуб+ in Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду   
    Koliko mi je poznato, nista nije uradjeno ni po pitanju suspendovanja ustava i promene naziva SPC u USA.
  19. Хахаха
    Вукашин је реаговао/ла на Vladan :::. у Александријска патријаршија признала аутокефалност ПЦУ   
    Каже да су им грци грешком рукоположили два епископа а онда ови наштанцовали себи остале арапе  
     
  20. Хахаха
    Вукашин је реаговао/ла на Жељко у Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду   
    Тако сам ја престао да слушам умировљеног владику Атанасија Јевтића
  21. Хахаха
    Вукашин је реаговао/ла на بسم الله الرحمن الرحيم у Raskol se zahuktava   
    Патріарх Філарет звернувся з проханням захистити УПЦ Київського Патріархату від незаконної ліквідації
    10 листопада 2019 року після Божественної літургії у Свято-Володимирському кафедральному соборі Святійший Патріарх Київський і всієї Руси-України Філарет звернувся до парафіян з проханням захистити Київський Патріархат і Патріарха від знищення, яке намагаються здійснити керівництво Православної Церкви України через незаконну ліквідацію Української Православної Церкви Київського Патріархату.
    “Всечесні отці, дорогі браття і сестри, завтра буде о 09:00 Хресна хода, від Європейської площі до Кабінету Міністрів, до резиденції Президента, а потім до Апеляційного окружного суду.
    Чим викликана ця хода? Викликана тим, що прийшов час, коли хочуть остаточно знищити Київський Патріархат, щоб в Україні не було більше не Київської патріархії, не Патріарха! Чому? Тому що, томос отримали. Але який томас? томос про автокефальну Митрополію. А чому томос, не в статусі Патріархату? Задумувались ви над цим, чому томос Митрополії, а не Патріархату? А тому що Патріархат, не може підпорядковуватися іншому Патріархату. А Митрополія може підпорядковуватися Патріархату.
    І що ми маємо на сьогодні? Ми маємо на сьогодні дві Митрополії. Одна московська підпорядкована Московському Патріарху, а друга Київська Митрополія, хоч і має томос про автокефалію, але підпорядкована Константинопольському Патріарху. І те, що вона підпорядкована ми бачимо, що вона виконує волю Константинопольського Патріарха. Яку волю? Знищити Київський Патріархат. Для чого Вселенському Патріарху потрібно знищити Київський Патріархат? Для того щоб підпорядкувати собі, всю українську діаспору. На сьогодні українська діаспора має 20 мільйонів українців. Правда з цих 20 мільйонів тільки частина православні, але цю частину Вселенський Патріарх хоче підпорядкувати собі.
    Так ось, нинішній предстоятель Митрополит Єпіфаній, і виконує цю волю, знищити Київський Патріархат. Навіть коли Президент в Стамбулі зустрічався, з Патріархом Варфоломієм, то Патріарх Варфоломій, як ви добре знаєте, просив нашого Президента, прискорить знищення Київського Патріархату. Але не тільки церква очолювана Київським Митрополитом Єпіфанієм, знищує Київський Патріархат, знищують і державні органи, зокрема і Міністерство культури, яке 30 січня 2019 року, незаконно зняло з реєстрації Київський Патріархат і Київську Патріархію. На якій підставі? Ми не звертались про те, щоб нас зняли з реєстрації, і не зробили нічого такого недостойного, щоб зняти нас з реєстрації. А чому Міністерство культури пішло на такий крок? А тому, що це було за часи президенства Петра Порошенка. А він підписав таємну угоду з Вселенським Патріархом, і тому Міністерство культури знищує. Мало того, що церква, очолювана Митрополитом Єпіфанієм, створила ліквідаційну місію по знищенню Київського Патріархату, мало того, що Міністерство культури зняло з реєстрації, тепер і суд не допускає, нашого представника на засідання суду, щоб він захищав інтереси Київського Патріархату, вже в суді. А що суд каже? Нехай вас захищає ліквідаційна комісія. Тобто ті, які знищують нас, вони повинні захищати нас в суді. Є якась у цьому логіка і розум? Ворог повинен захищати нас, а не ми самі.
    І тому, дорогі браття і сестри ми робимо цю ходу. Нагадуючи державі, що треба зберігати конституційні права громадян. Не тільки говорити, що ми слуги народу, а служити народу цьому, виконувати обов’язки, які записані в Конституції. Ми маємо право на свободу релігії, свободу совісті? Маємо! Але треба, щоб це було не на словах, а на ділі. А діла показують протилежне, бо хочуть знищити нас, не дати існуванню в Україні незалежної Церкви.
    Але, дорогі браття і сестри, ми повинні захищати не тільки Українську державу на сході, ми повинні захищати і Українську Церкву, бо вона сьогодні знаходиться в такому ж положенні знищення, як і Україна на Донбасі та в Криму. Тому ми і робимо цю ходу, щоб нагадати державі та державним чиновникам – треба виконувати Конституцію України, закони України, дати людям свободу віросповідання, а не нищити тих, хто не хоче підпорядковуватися іншим державам.
    Що ми хочемо? Ми хочемо мати в Українській державі незалежну Церкву. Маємо ми на це право, чи не маємо? Якщо ми маємо, то чому ви перешкоджаєте виконанню цього закону?
    Дорогі браття і сестри, я як Патріарх заявляю, що я помру, віддам своє життя, а буду відстоювати Київський Патріархат до останнього мого подиху! Відстоюємо ми на сході Українську державу, воїни наші не шкодують свого життя, захищаючи нашу землю. Чому ж тоді Патріарх не може віддати свого життя за Церкву? Може віддати, і я віддам своє життя, а не дам знищити незалежну Українську Православну Церкву Київського Патріархату!
    Тому ми насамперед звертаємося до Бога, щоб Господь допоміг нам, бо без Його допомоги ми не можемо нічого зробити, а з Божою допомогою і нашими зусиллями, нашою силою волі – ми переможемо! Тому дорогі браття і сестри я ще раз нагадую: приходьте завтра хто може на Європейську площу, де буде молитва і мітинг. Нехай у цьому нам допомагає Господь, Йому слава навіки віків!” – наголосив Святійший Патріарх Філарет.         Патријарх Филарет тражи да заштити УОЦ Кијевске патријаршије од илегалне ликвидације

    10. новембра 2019., након божанске литургије у катедрали светог Владимира, свети патријарх Кијев и цела Русија-Украјина Филарет апеловао је на парохијане да заштите Кијевску патријаршију и патријарха од уништења православне цркве у Украјини од стране Православне цркве Украјине .

    „Свети очеви, драга браћо и сестре, сутра ће бити у 9:00 х процесија, од Европског трга до кабинета министара, до резиденције председника, а потом до Апелационог суда.

    Шта је проузроковало овај потез? То је узроковано временом када желе трајно да униште Кијевску патријаршију, тако да у Украјини нема више Кијевске патријаршије, нити Патријарха! Зашто? Јер, Томос је добио. Али какав је Томос? томос аутокефалне метрополије. И зашто томоси, који нису у статусу Патријаршије? Да ли сте се икад запитали зашто Томос Метрополија, а не Патријаршија? А пошто је Патријаршија, она се не може подвргнути другој Патријаршији. И митрополија може да поднесе Патријаршију.

    И шта данас имамо? Данас имамо два митрополита. Једна Москва је потчињена Московском патријарху, а друга Кијевској митрополији, иако има томос аутокефалије, али је подређена Цариградском патријарху. А чињеница да је потчињена, видимо да испуњава вољу Цариградског патријарха. Шта ће? Уништити Кијевску патријаршију. Зашто екуменски патријарх треба да уништи Кијевску патријаршију? Да потчини читаву украјинску дијаспору. Данас украјинска дијаспора има 20 милиона Украјинаца. Тачно, од тих 20 милиона само је део православних, али овај део васељенски патријарх жели да си потчини.

    Дакле, садашњи кијевски митрополит Епифаниј и испуњава ову вољу, да уништи Кијевску патријаршију. Чак и кад се председник срео са патријархом Бартоломејем у Истанбулу, патријарх Бартоломеј је, као што знате, тражио да наш председник убрза уништавање Кијевске патријаршије. Али не само црква на челу с Кијевским митрополитом Богојављења, Кијевска патријаршија је уништена, па тако и државни органи, укључујући Министарство културе, који су Кијевску патријаршију и Кијевску патријаршију незаконито уклонили из регистрације 30. јануара 2019. године. На основу чега? Нисмо тражили да нас се уклони из регистрације и нисмо урадили ништа тако недостојно да нас уклоне из регистрације. И зашто је Министарство културе предузело такав корак? И зато што је то било за време председавања Петром Порошенком. И потписао је тајни споразум са екуменским патријархом, због чега га Министарство културе уништава. Не само да је црква на челу са митрополитом Богојављењем поставила ликвидациону мисију за уништавање Кијевске патријаршије, не само да је Министарство културе уклонило регистрацију, сада суд не дозвољава нашем представнику да брани интересе Кијевске патријаршије, већ на суду . И шта каже суд? Нека вас заштити заштићена ликвидациона комисија. Односно, они који нас уништавају морају нас бранити на суду. Има ли логике и разлога у овоме? Непријатељ мора да нас штити, а не ми сами.

    И тако, драга браћо и сестре, идемо на овај корак. Подсећање на државу да уставна права грађана требају бити поштована. Не само да кажемо да смо ми слуге народа, него да служимо народу у томе, да бисмо извршавали дужности предвиђене Уставом. Имамо ли право на слободу религије, слободу савести? Имамо! Али потребно је да то није било речима, већ заправо. А дела показују супротно, јер нас желе уништити, а не дозволити да у Украјини постоји независна Црква.

    Али, драга браћо и сестре, не морамо само штитити украјинску државу на истоку, већ и Украјинску цркву, јер је данас у истом стању уништења као и Украјина на Донбасу и на Криму. Зато радимо овај корак како бисмо подсетили државу и државне функционере - морамо се придржавати Устава Украјине, закона Украјине, људима дати слободу вероисповести, а не уништавати оне који не желе да се потчиње другим државама.

    Шта желимо? Желимо да у украјинској држави имамо независну Цркву. Имамо ли то право, зар не? Ако је тако, зашто опструишете овај закон?

    Драга браћо и сестре, ја као Патријарх изјављујем да ћу умрети, дати свој живот и бранићу Кијевску патријаршију до мог последњег даха! Стојимо у источној украјинској држави, наши војници не штеде своје животе, штитећи нашу земљу. Зашто патријарх не може положити свој живот за Цркву? Могу дати, и ја ћу дати свој живот, а не дозволити да уништи Независну украјинску православну цркву Кијевске патријаршије!

    Зато се пре свега окрећемо Богу да нам Бог помогне јер без Његове помоћи не можемо ништа учинити, а уз Божју помоћ и наше напоре, нашу вољу - можемо победити! Зато, драга браћо и сестре, подсећам вас поново: дођите сутра ко може да оде на Европски трг где ће бити молитва и митинг. Нека нам Господин помогне у томе, слава му у вијеке вјекова! “- рекао је Његова светост патријарх Филарет.
     
  22. Свиђа ми се
    Вукашин got a reaction from Драшко in Епископ Атанасије Јевтић: Ко га је овластио да предаје Косово Шиптарима?   
    Mislim da je krajnje vreme da od e. Atanasija, a i od nekih drugih episkopa čujemo jasan stav u ovom raskolu u pravoslavlju, koji se sve više produbljuje.
    Cela kuća gori, a mi u našoj maloj sobi pričamo svaki dan o Vučiču i Maksimu. Ne mogu da shvatim da je Vučić, o kome imam gotovo isto mišljenje kao i ep. Atanasije, važnija tema od raskola.
    Skidam kapu Irineju Bačkom što je jasno i glasno izneo stav po ovom pitanju. E. Attanasije, koji je uvažen i poštovan u celom pravoslavnom svetu, se nije nešto jasno i glasno ogalašavao po ovom pitanju, a njegova reč još uvek ima težinu.
  23. Оплаках :))
  24. Свиђа ми се
    Вукашин је реаговао/ла на Драшко у Александријска патријаршија признала аутокефалност ПЦУ   
    Arapi su super!
    Onda je veca nada da nece brljaviti!
  25. Свиђа ми се
    Вукашин је реаговао/ла на Vladan :::. у Александријска патријаршија признала аутокефалност ПЦУ   
    Ево исправио ме на пп један познавалац да није ни јерархија (више) грчка негу су (сада) сви арапи.
     

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...