Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Вукашин

Члан
  • Број садржаја

    1130
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    2

Репутација активности

  1. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Сусрет Патријарха и јединог Србина преживелог у покољу у Смиљану   
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 6. фебруара 2020. године у Патријаршији српској у Београду г. Николу Теслића из Смиљана.     Заједно са својом баком, г. Никола Теслић је преживео стравичан покољ православних Срба у Смиљану, родном селу Николе Тесле, учињен од стране хрватских усташа на Светог пророка Илију, 2. августа 1941. године. Животна прича г. Николе Теслића ускоро ће бити приказана у емисији ТВ Храм.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Ускликнимо с љубављу светитељу Сави! (празнични прилог у част Светом Сави)   
    Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си своју отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равног са апостолима и светитељима и молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост. (тропар светом Сави)       Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!   Рођење и васпитање Светог Саве   Бекство Светог Саве у Свету Гору и постриг   Живот Преподобног Саве у Светој Гори   Архијерејство Светог Саве   Ктиторска делатност Светог Саве   Рад Светог Саве на народном просвећењу   Бесмртност Светога Саве   Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Свети Саво, први пастиру и учитељу српски!
    Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава – сведок љубави Божије, 2020. Лета Господњег
      Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава - наставник пута који води у живот вечни, 2018. Лета Господњег   Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на празник Светог Саве   Митрополит Амфилохије: Светионик словенског југа - Свети Сава и Црна Гора   Епископ бачки Иринеј: Беседа на празник Светог Саве 2015. лета Господњег   Беседа блаженопочившег Епископа јегарског јеронима на празник Светог Саве, 2016. лета Господњег   Владика Методије: Светосавље пут који води у живот!   Епископ зворничко-тузлански Фотије: Свети Сава је довршио крштење Срба   Епископ сремски Василије: Свети Сава као узор   Владика Методије: Светосавље – једини ујединитељ српства!   Епископ бихаћко-петровачки Сергије: У сретање Светом Сави   Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Наш Свети Сава је добио пуну и праву аутокефалију, а не некакву крњу и несавршену   Др Богдан Лубардић: Свети Сава Српски - задати отац, даровани брат   Епископ Григорије: Зашто је Свети Сава најважнија личност овог поднебља кроз вијекове?   Крсто Станишић: Свети Сава већ 800 година уноси свјетлост у наше домове!   Епископ Атанасије (Јевтић): Свети Сава у токовима Кирило-Методијевског предања   Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Свети Сава homo universalis   Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Црна Гора је утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији!   Протонамесник Александар Р. Јевтић: Свети Сава у огледалу традиције и савремености   Владика Херувим: Требамо бити народ који ће ходити стопама Светога Саве и Светога Симеона - наших родоначелника!   Владика Арсеније: Свети Сава је најпре био Светитељ и просветитељ Цркве Божје!   Епископ стобијски Давид: Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота   Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Светосавље није идеологија   Беседа протојереја-ставрофора др Владимира Вукашиновића на Светосавској академији у Врању   Протопрезвитер-ставрофор проф. др Радомир Поповић: Свети Сава и Стефан Првовенчани имали идентичну титулу!   ТВ Храм: Просветитељство Светог Саве   ТВ Храм: Тајна празника - Свети Сава, први архиепископ и просветитељ српски   ТВ Храм: Пустите децу нека долазе к мени - О Светом Сави на Светој Гори   ТВ Храм: Личност и заједница - Свевременост Светог Саве   ТВ Храм: Српска деца Светом Сави     Као великог просветитеља и друга Апостола, прославља те Црква твог народа, преподобни. Но, као онај који има слободу пред Христом, молитвама својим спаси нас од свих невоља, да би ти клицали: Радуј се оче Саво Богомудри! (кондак светом Сави)     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Божић­ни дар Вер­ског добро­твор­ног ста­ра­тељ­ства   
    Традиционално Божићно даривање Верског добротворног старатељства одржано је 4. јануара 2020. године у крипти храма Светог Саве на Врачару.     Покровитељи овогодишње доделе пакитећа су храм Светог Саве на Врачару са својим настојатељем Преосвећеним Епископом ремезијанским г. Стефаном и Хуманитарна организација „Our Serbs – Наши Срби“ из Чикага коју су представљали председница удружења гђа Кети Фенслоу, Јасминка, Зоран и Мира Гушић. Даривање деце помогли су Коло српских сестара, Млекара Шабац и Светосавско звонце.   Божићно даривање је оку­пи­ло децу са посеб­ним бла­го­сло­вом, децу из Цен­тра за зашти­ту деце и одој­ча­ди у Зве­чан­ској, децу са посеб­ним бла­го­сло­вом из две београд­ске основ­не шко­ле „Др Дра­ган Хер­цог“ и „Мио­драг Матић“ и децу из инклузив­ног хора „Исон“ из Новог Сада.   Деци се, на почетку свечане академије, обратио секретар Верског добротворног старатељства јереј Владимир Марковић: „Поздрављам вас, децо, у име Верског добротворног старатељства и у име свих наших великих донатора и пријатеља. Поздрављам вас у име свих корисника помоћи, којима Црква сваке године све више и више пружа, ишчекујући најрадоснији породични празник Рођење Богомладенца Христа – Божић, улазак Бога у свет. Ми смо вас позвали вечерас да заједно са вама осетимо чаролију породице, чаролију заједнице, да овде у цркви Божјој, у највелелепнијем храму нашег народа, доживимо сигурност Очевог дома и да свима вама, које смо позвали из свих центара за заштиту деце, одојчади и жена у којима се практикује инклузивна настава, поделимо радост празника. Веома сам радостан и срећан што вечерас имамо прилику да угостимо најбољи инклузивни хор у Европи из Новог Сада који већ дуги низ година води његов оснивач г. Миша Близанац који је овде са нама, са својом децом, са својим ученицима, и који је довео своје госте, инклузивни хор из Руменке и хор из Републике Српске, из Бања Луке, поред вас који сте овде у Београду већ домаћи под руководством једне од најбољих београдских  вероучитељица гђе Милице Ракић из београдских основних школа „Миодраг Матић“ и „Драган Херцог“.   Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је уручио пригодне поклоне вероучитељици Милици Ракић и г. Миши Близанцу после чега се обратио малишанима: „Драга одрасла и мала децо, сви смо ми деца Божја. Господ је децу толико волео да је једном приликом рекао: `Пустите децу да долазе к Мени, таквих је Царство небеско`. Свима вама честитам наступајући празник., а посебно нашој драгој деци. Овај дивни храм се радује сваком ко уђе у њега, а посебно дечици, малишанима чиста срца и безазленима који су најсличнији анђелима, па и Богу. Богу хвала, имамо добрих људи у нашој Цркви, како код нас у отаџбини тако и ван наше отаџбине. Наши Срби који су силом прилика отишли у далеке просторе светске, а који нису заборавили ко су и шта су, нити су се својих корена постидели и отаџбину заборавили, они помажу наш народ на прикладан начин. То су чинили прошле године, а ево и ове године дечицу су обрадовали Божићним поклонима. Не мора то да буде велики поклон, али деци пажња веома много значи, деца се везују за празник и осећају љубав коју им старији показују. Ја их све поздрављам и желим да им поручим да Господ жели да их што чешће види у храмовима јер што прихвате и приме као деца од својих родитеља и у цркви - то остаје заувек. Захваљујем свима, а посебно гђи Катарини из Чикага која дошла и ове године да подели не само пакетиће већ да подели и радост. Дај Боже, да видимо све више деце у нашим храмовима, школама и на улицама. То је највећа наша молитва Господу. Срећан наступајући празник и нека сте благословени.“   Уследио је наступ хора деце из основних школа „Др Дра­ган Хер­цог“ и „Мио­драг Матић“, као и инклузивног хора „Исон“ после чега су малишанима пакетиће поделили патријарх Иринеј, владика Стефан и гђа Кети Фенслоу.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Бадњи дан   
    На­ве­че Бад­њег да­на, на Бад­ње ве­че, ло­жи се бад­њак. Ово мла­до др­во, обич­но хра­сто­во, сим­во­ли­ше Хри­ста и ње­гов ула­зак у свет. Ло­же­ње бад­ња­ка пред­ста­вља то­пли­ну Хри­сто­ве љу­ба­ви. За­тим, бад­њак је под­се­ћа­ње на др­во ко­је су па­стири до­не­ли у пе­ћи­ну и ко­је је пра­вед­ни Јо­сиф за­ло­жио ка­ко би се тек ро­ђе­ни Бо­го­мла­де­нац за­гре­јао у хлад­ној пе­ћи­ни.    О Царским часовима на Бадњи дан
    Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче...

    Бадњак - Бадњи дан

    Протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо: О слављењу Божића

    Свети владика Николај: О благом дану

    Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Бадњи дан

    Епископ жички Хризостом: Беседа на бадњи дан
      Има још јед­но ту­ма­че­ње: бад­њак је на­го­ве­штај Хри­сто­вог стра­да­ња и Ње­го­вог Кр­ста. Сла­ма ко­ја се уно­си у ку­ћу под­се­ћа­ње је на ону сла­му из ја­са­ла на ко­ју је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца по­ло­жи­ла тек ро­ђе­ног Го­спо­да. Та­мјан ко­јим се ка­ди ку­ћа, као и да­ро­ви ко­ји се ста­вља­ју у сла­му, под­се­ћа­ње су на да­ро­ве ко­је су до­не­ли му­дра­ци са Ис­то­ка и њи­ма да­ро­ва­ли Но­во­ро­ђе­ног Хри­ста.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Свиђа ми се
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Саопштење за јавност Православног богословског факултета Универзитета у Београду   
    С обзиром на дешавања која су током претходних месеци обележила рад Православног богословског факултета Универзитета у Београду, о којима је јавност само делимично сазнавала информишући се путем једностраних интерпретација у одређеним дневним новинама, недељницима и електронским медијима сличне идеолошке и политичке оријентације, сматрамо за сходно да у овом тренутку изнесемо наше виђење и тумачење наведених збивања које би могло да допринесе окончању медијских спекулација о њима.     Као академска институција, Православни богословски факултет има правно легитиман статус члана Универзитета у Београду, остварујући, као такав, пуно учешће у његовом раду. Истовремено, Православни богословски факултет Универзитета у Београду органски је део Српске Православне Цркве и представља израз њеног вековног прегалаштва на стварању и унапређивању теолошког образовања свих лица на првом месту заинтересованих за стицање потребних знања и вештина за обављање свештеничке и катихетске службе као и академски утемељено истраживање историјског, културног и богословског наслеђа свеколиког хришћанског света, превасходно његовог православног огранка. У тим оквирима обликована су правна акта Православног богословског факултета. Са свим специфичностима које их карактеришу, она су, као таква, призната односно препозната као легална и легитимна и уведена у институционални организам Универзитета у Београду, у систем академског образовања које је прихваћено и подржано од стране Републике Србије.   Имајући у виду наведене чињенице, одлуке које је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве донео у вези са радом двојице бивших наставника Православног богословског факултета, др Максима Васиљевића и др Марка Вилотића, као и у вези са радом претходног декана факултета, др Игнатија Мидића, прихваћене су, у колективу факултета, апсолутном већином. О томе и посредно и непосредно говори чињеница да је за новог декана факултета апсолутном већином изабран професор др Зоран Ранковић, а нарочито факат да је предлог Наставног и научног већа о овом избору у Савету факултета једногласно потврђен тајним гласањем. Свака тврдња о нелегалности рада управних тела Православног богословског факултета није заснована на чињеницама, него представља злонамерну спекулацију. У разлоге ових спекулација које, користећи се, надамо се недовољно обавештеним а не злонамерним структурама универзитетских тела и јаким медијским притисцима, генерише неколицина појединаца у колективу факултета, Управа факултета на овом месту неће улазити, али ће на сваки могући и правно легитиман начин настојати да од њиховог штетног деловања сачува будући рад факултета. Посебно тужан и мучан утисак представља чињеница да наведене колеге покушавају да у остварење својих циљева увуку не само чланове наставног и ненаставног особља, него и студенте.   Пред Православним богословским факултетом се налазе високи, захтевни и одговорни циљеви формирања таквих нараштаја будућих теолога - свештенослужитеља Цркве, наставника верске наставе и свих других лица који ће својим богословским образовањем потпомоћи сведочење и тумачење православног хришћанства у савременом друштву. То се може остварити само под претпоставком да ова институција посвећено и мирно обавља своју делатност – онако како то задају очекивања проистекла из исправног разумевања његовог теолошког и академског идентитета.   У нади да ће такво разумевање постићи пуни учинак у дане Божићног поста, и затим увек и са правом мером надаље, Управа факултета са посебном пажњом подстиче своје запослене, студенте и све (православне) хришћане као и друге људе добре воље да у духу исконског мира Божијег дочекају рождество Онога који јесте љубав, радост и спасење, Витлејемског Богомладенца Исуса Христа.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Живот у потпуном послушању духовном оцу је искључиво део монашког начина живота   
    Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме.
    Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. 
    Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу.
    Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света.
    Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге.
    Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве.
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  7. Свиђа ми се
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Презвитер Оливер Суботић: О потреби исихастичке ренесансе - Oсврт на осврт   
    Пре неког времена сам објавио текст у коме сам изнео став да је у Београду потребно основати један манастир у оквиру кога би била негована исихастичка духовност, првенствено зарад духовног узрастања студената богословских наука. Та идеја је доживела инспиративну критику, у тексту који је на Вашем порталу Теологија.нет објавио свештеник Дражен Тупањанин, клирик епархије захумско-херцеговачке.
     
    Морам признати да сам, пошто сам прочитао текст (написан веома истанчаним стилом и поткрепљен солидном аргументацијом) у тренутку помислио да је име „Дражен Тупањанин“ псеудоним иза кога стоји неки верзирани академски теолог, који се крије из смирења. Пошто сам се распитао и сазнао да је у питању реално име и парохијски свештеник, био сам задивљен чињеницом да неко уз своје парохијске обавезе успева да у тој мери отпрати стремљења у академској теологији и полемике међу философима нашег времена. Као парохијски свештеник знам колико је тешко упоредо се бавити било чиме другим и упућујем све похвале оцу Дражену за ширину академског дискурса који успева да отпрати. У истом смислу бих изразио све похвале другом парохијском свештенику, о. Слободану Лукићу, клирику митрополије црногорско-приморске, на чији је текст о. Дражен примарно реаговао. Презвитер Слободан је у свом првобитном тексту и потоњој разради показао да је (претпостављам кроз дар свештенослужења) временом задобио дар разликовања богословског израза, у зависности од тога да ли исти потиче од праволинијског или кружног кретања ума.
    Пре него ли се осврнем на аргументацију коју је о. Дражен изнео у свом тексту, желео бих да, поред претходно изнете похвале, упутим и речи захвалности за три ствари. Прво, за крајње добронамеран тон и стил којим је писао свој текст. Драженова критика је право освежење и пример уважавања људи чији се став оспорава. Друго, захвалан сам му на братској искрености и отворености приликом писања, што би, уосталом, требало да буде одлика сваког текста написаног од стране неког свештенослужитеља. И треће, посебно сам му захвалан на прилици да се идеја о оснивању манастира у коме би боравили монаси наклоњени умном делању афирмише кроз расправу ове врсте. Јер, „било како му драго“, прича о успостављању таквог манастира се проповеда, „и зато се радујем, а и радоваћу се“ (уп. Фил 1, 18).
    Пажљивим читањем текста о. Дражена примећује се да он не оспорава толико (или чак уопште?) саму идеју успостављања манастира који сам предложио, колико могућност да се таква идеја оствари у датом тренутку и контексту, с обзиром на стање српског монаштва у наше време, које је, по његовом мишљењу, у најмању руку проблематично. Аутор текста наводи више илустративних примера који иду у прилог његовој тези, међу којима монаси-јутјубери заузимају значајно место. У том конкретном случају се са о. Драженом могу потпуно сложити – одређене сфере дигиталног простора су готово неспојиве са монашким призивом. Појава youtube/facebook/instragram-монаштва је, иначе, нешто на шта већ дуже време скрећем пажњу, као на специфичну девијацију у црквеном животу. Истине ради, и у том случају постоје изузеци, попут блажене успомене о. Гаврила Лепавинског, који је по послушању свом епископу, смирено примио пастирско бреме мисионарења у е-простору и ту показао велики успех. Вјечнаја памјат мом драгом брату Гаврилу, смерном и усрдном делатнику на пољу мисије Цркве!
    Са друге стране, у погледу прилично генерализованог става о. Дражена који се тиче духовног степена већег дела српског монаштва не бих могао ништа конкретно рећи јер ни приближно не познајем све монахе наше Цркве. Ипак, када је реч о неколико десетина српских монаха које прилично добро познајем и са којима одржавам редован контакт, могу да посведочим да сам од већине њих немали број пута добио духовне утехе у разговору, како у време док сам био студент, тако и касније, када сам постао свештенослужитељ. Недавно сам, тим поводом, док сам боравио на територији митрополије црногорско-приморске, потражио једног монаха да му се лично захвалим за духовну поуку коју сам добио пре равно 18 година, када сам се, као студент Богословског факултета, притиснут великим искушењима, упутио пут манастира Острог да бих се помолио у светињи. Тај скромни монах ми је у порти горњег манастира у неколико минута разговора дао поуку и савет који су ми тада веома помогли, а којих се и данас сетим у разним искушењима. Нека му Господ узврати стоструко!
    Монаси су вазда били и остали људи код којих је свака душа могла наћи помоћ и подршку. Истина, у погледу умно-срдачне молитве која је срж исихастичког опита, заиста је било и остало тешко наћи опитног учитеља. Дешавало се да таквих монаха није било чак ни на Светој гори (сетимо се само обнове коју је у том погледу извео преподобни Јосиф Исихаста). Но то не значи да таквих људи данас уопште нема: у свом првобитном тексту, на који је о. Дражен реаговао, сам навео да српско монаштво још увек има људи опитних у умној молитви. И то нисам рекао напамет, већ из личног искуства. У погледу наше теме, главну улогу не игра број, већ о каквоћа, и то је важно нагласити. Многима тешкоћу у овом случају представља чињеница да умне делатеље није лако пронаћи. Разлог је једноставан: они беже од било каквог публицитета и не желе да се истичу, јер тиме чувају своје делање у „клети“ срца (ср. Мт 6, 6). Но онај човек који искрено тражи таквог учитеља, тај ће га и пронаћи и препознати (ср. Мт 7, 8). Лично знам за неколико српских монаха (неке и лично познајем) који би могли да одговоре на идеју коју сам предложио. Њихова имена, управо из претходно изнетих разлога, открио бих јавно једино у случају конкретног позива од надлежног епископа да их предложим за манастир о коме је реч. Знам да би им тако узео самоћу и мир коју воле изнад свега, али ако би их Црква позвала и препознала, онда би послушање било веће од подвига. 
    Сећам се сусрета са двојицом таквих српских монаха на Светој гори пре 5-6 година. Једног сам одмах препознао, будући да је био пустињак и да се одмах приметило да је погружен у молитву. Другог, пак, нисам јер је био део општежића и обављао улогу која би се могла свести на оно што у српском језику зовемо „домаћинском“: да услужи, угости, поприча. Но није се могао дуго крити: током свеноћног бденија сасвим случајно сам га уочио у једној заклоњеној ниши, потпуно погруженог у молитву и непокретног у стојећем ставу свих осам часова трајања службе! Једини његов покрет је било осењивање крсним знаком и замена свеће која је непрестано горела испре њега – када би дошла до краја, он би запалио следећу и остао у потпуно истом положају. Мир који се осећао у његовој близини тешко је описати.
    У овом тренутку, међутим, дужан сам да сакријем имена тих и других монаха, и да поштујем то што чувају своје „благо сакривено у пољу“ због кога су све друго „продали“ (ср. Мт 13, 44). Напомињем још једном да би за потребу манастира о коме сам говорио био довољан један једини такав монах опитан у умној молитви. У том смислу, направио бих једноставно поређење: као што је за Свету тајну Јелеосвећења потребно седам свештеника, а у нужди је може вршити један, тако је и за тајну исцељења ума и срца наших богословских подмладака у крајњем случају довољно да постоји један опитник умне молитве који би у наше време у Престоници могао да покрене исихастичку ренесансу. Пример Светог Софронија Сахарова и манастира Светог Јована Претече у Есексу је довољно и илустративан и инспиративан. 
    На овом месту се вреди подсетити да је слична ситуација „духовне жеђи“ постојала пре равно десет векова у Ромејском царству. Тада је један једини човек – Свети Симеон Нови Богослов – покренуо исихастички препород. На основу тог јаког исихастичког корена, у наредних неколико векова Црква је изнедрила стабилне исихастичке гране, у виду пастирâ, епископâ, патријарахâ, да би све овенчала најсјајнијим плодом, у виду појаве још једног Новог Богослова – Светог Григорија Паламе, архиепископа солунског, богоизабраног сасуда који је извео заокружену богословску синтезу исихастичког опита. Истакнимо и то да је Палама своју синтезу изнедрио у полемици са Варлаамом Калабријским, веома ученим теологом-философом, који би у погледу људског знања несумњиво имао данашњи академски степен доктора богословских наука, али који је у погледу богопознања био на ступњу на коме је тек требало да похађа наставу на „Универзитету умног делања“, на коме је Палама био „ректор“. 
    Оно што ми је посебно било занимљиво у тексту о. Дражена јесте својеврсни коперникански обрт који је направио када је реч о односу савременог српског монаштва и академске теологије. Брат Дражен тврдо стоји на ставу да у нашем данашњем контексту далеко више академска теологија може помоћи српским монасима него што би они могли помоћи њој. И овде ћу, још једном, за почетак да се сложим са о. Драженом – много тога из домена онога што данас називамо академском теологијом може српском монаштву заиста бити од велике користи. Примера ради, историја Цркве и, уопште, историја богословске мисли, је поље на коме академска теологија и те како може значити савременом монаштву, које треба да се упозна са свим њеним доменима, да би се избегле крајности попут болног и још увек незацељеног Артемијевог раскола који је о. Дражен навео као драстичан пример. Осим овог аспекта који се тиче историје богословља односно Цркве, академско богословље монасима може бити од изузетне користи и када је реч о научним дисциплинама које су пратеће, попут филологије. Тако учење старогрчког језика, у јасно одређеном контексту који се тиче студиозног проучавања новозаветних списа и светоотачких дела, представља нешто што би за сваког монаха било веома драгоцено. У овом погледу заиста нема никаквог неслагања међу нама. Оно, ипак, постоји (као и у претходним случајевима) када кренемо у дубљу разраду теме.
    Пре него што објасним где се са о. Драженом не слажем када је његова теза у питању, навео бих (управо у контексту теме историје богословске мисли, као важне области коју монаси треба да познају) нешто што је важно разграничити, да бисмо се боље разумели. Наиме, мишљења сам да би звања људи који завршавају академске богословске студије требало преименовати у неком будућем периоду. Конкретно, уместо дипломирани теолог далеко је примереније звање дипломирани историчар богословља (или неко томе слично). Онда ствари јасно стављамо на своје место и нема забуне шта је „тзв. академска теологија“, а шта је „тзв.црквено-подвижничка теологија“, како у наслову свог текста наводи о. Дражен (успут, буди речено, чини ми се да је боље разматрати однос академске теологије и благодатног опита Цркве, но свеједно, и у случају поставке коју наводи о. Дражен у принципу је јасно о чему говоримо). Поновимо још једном антологијску мисао Солунског светила, коју би требало истаћи на улазним вратима сваке академске богословске установе: богослов је човек који уме да разликује створене од нестворених енергија. Историчар богословља, са друге стране, може бити свако ко има довољно спољашњег знања, оног које се добија чисто разумски. Тако, примера ради, када се деси да један од најбољих студената Православног богословског факултета дипломира и недуго потом оде у једну протестанстку секту (реч је о реалном, а не измишљеном случају), онда тако нешто може да зачуди, али не уводи саблазан уколико разграничимо да бити дипломирани историчар богословља не значи истовремено бити богослов, будући да је богословље увек плод очишћења срца од страсти и просвећења ума, а не стицања спољашњег знања, које је важан, али тек пратећи елемент. Ако бисмо данас присутну академску титулу „дипломирани теолог“ поистоветили са  „теолог“, било би то исто као када бисмо дипломираног историчара уметности поистоветили са уметником, иако он можда зна да нацрта једино чича-Глишу, и поред свег свог знања стеченог из историје уметности. 
    Узевши у обзир претходно речено, јасно је да се утицај академске теологије на монаштво тиче његове спољашње стране, која јесте важна, али није најважнија. Поновимо, оно што је најважније за монаштво јесте његов унутрашњи живот, који карактерише покајни дух, тежња за очишћењем срца од страсти и умно молитвено делање. Без тога нема монаха јер је сва лепота монашког чина сакривена изнутра (уп. Пс 44, 13). Шта у том суштинском смислу академско богословље може допринети монашком делању? Врло мало. Додуше, ни овде не треба бити искључив (свака искључивост, осим када је у питању грех, води у застрањење) јер постоје академски богослови чији су богословски текстови исцељујући готово у једнакој мери у којој су то текстови древних богослова Цркве, чије је богословље извирало из благодатног опита  потврђеног саборним доживљајем Цркве. О. Димитрије Станилоје, о. Георгије Капсанис, а у одређеној мери и о. Јован Романидис, су класични примери. То су били људи у којима није била доминантна црта спољашње учености, познавања светских језика и наука и универзитетско професорство (иако су и то биле веома важне одлике њиховог лика), већ исихастички дух који је учинио да њихова ученост и знање добију право усмерење и богословски израз. Они су, попут древних отаца, заиста успели да складно споје Јерусалим и Атину (да искористимо често коришћену стилску фигуру за Велике Кападокијце). У случају три поменута академска теолога нашег времена, важно је приметити то да није академска теологија обогатила њихов исихастички етос, већ је супротно томе, исихастички етос надахнуо њихову богословску мисао, а преко њих и обогатио савремену академску мисао и показао усмерење коме академска теологија треба да тежи. А то је, поновимо још једном, верно следовање благодатном опиту Цркве и (по)знању које се добија свише. Тај благодатни опит, нагласимо, није ултимативно везан само за монаштво, премда су управо монаси били и остали његови прави представници – ако бисмо из православног богословља склонили све оно што је написано рукама монахâ, питање је шта би нам уопште остало. У неку руку, у Православљу је богословље било и остало по преимућству монашка дисциплина, мада не ултимативно и не једино, управо зато што су монашки кругови имали највише прилике да у атмосфери молитве, поста и тиховања очисте ум од фантазије и срце од страсти, и да као такви постану погодан сасуд благодати Духа Светог, чије је постојано задобијање неопходан чинилац да би човек самостално и правилно богословствовао.
    Да је идеја формирања престоничког манастира заснованог на исихастичкој духовности, у коме би обитавао макар један монах посвећен умном делању, нешто што може донети велики плод уколико би се истовремено направио спој са богословским нараштајима који би ту долазили, сведочи пример три данас најпроминентнија академска богослова у Србији, који су, без икакве сумње, стубови српске теолошке мисли новијег времена и људи који су успели да споје благодатно и академско у свом богословском изразу. Није тешко погодити о којим људима говорим: у питању су митрополит др Амфилохије Радовић, епископ др Атанасије Јевтић и епископ др Иринеј Буловић. Сва три са степеном доктора богословских наука и универзитетски професори, што ће рећи, сасвим аутентични представници академске теологије. Но оно што је посебно заједничко свој тројици поменутих епископа СПЦ јесте да су духовно стасавали управо уз монахе-исихасте, који су их доминантно формирали, како у богословском тако и у подвижничком смислу. Првенствено, ту је реч о утицају њиховог заједничког духовног оца, Преподобног Јустина Ћелијког. Овај духовни горостас је водио манастир са ниптичким духом и ка њему су, поред три наведена епископа (у то време монахâ-академских богослова), хитали и други врхунски српски интелектуалци, попут Димитрија Богдановића, Владете Јеротића, Недељка Кангрге. Сви су они долазили јер су добро знали да поред разумски усвојеног богословског знања потребују духовно вођење од човека који је стекао не само јак интелект, већ и молитвено просвећење ума. Три српска епископа која сам поменуо су из Јустинових богословских недара поцрпели не толико слово његових списâ и проповеди, колико дух православља. Исту усмереност поменутих епископа видимо и даље током њиховог академског усавршавања у Јелади, овог пута код људи који нису имали академски степен Аве Јустина, али су имали идентичан исихастички дух као он: у случају митрополита Амфилохија, реч је његовом боравку са преподобним Пајсијем Светогорцем, у случају владике Иринеја о узрастању уз преподобног Порфирија Кавсокаливита, а у случају владике Атанасија, реч је о његовим честим сусретима са преподобним Пајсијем, преподобним Амфилохијем Макрисом, а посебно са архимандритом Емилијаном Симонопетријским. У сва три случаја, када се обрати пажња на академско богословско стваралаштво поменутих српских епископа и њихов богословски приступ, јасан је утицај духовникâ-исихастâ који су их обликовали у младости, и то управо током академских студија. Због свега тога, апсолутно сам убеђен да би сваки од три поменута епископа здушно подржао предлог о оснивању манастира у престоници у коме би се неговала исихастичка духовност и у коме би студенти богословља, на свим нивоима академских студија, имали прилику да уче оно што на класичној катедри не могу научити. 
    О. Дражен сасвим исправно примећује још нешто: када је реч о богословској литератури на српском језику, у укупном збиру, оно што се назива академском теолошком мисли заузима веома мали проценат. У том погледу, спољашњи домет академских теолога је практично занемарљив. Тај, параметар, међутим, не може се узети самостално и искључиво једноставним кумулативним поређењем количине одштампаног папира који се налази у доступан у продаји. Разлог томе је што штиво којим се формирају будући богословски нараштаји, или, још прецизније, будући пастири Цркве, пишу управо академски теолози. Идеје попут оне да Адам није историјска личност (које, успут буди речено, све чешће чујем у разговору са студентима богословских наука), сигурно нису нашле своје место ни у аскетској литератури нити, пак, у посним куварима, чији број о. Дражен пореди са бројем наслова академског богословља у Србији. Где се онда оне налазе, питао бих свог брата у Христу? Када тако поставимо ствари, онда долазимо до сасвим другачијег биланса утицаја литературе академског богословља са једне и аскетске литературе са друге стране – данашњи студенти сутра ће бити вероучитељи и пастири Цркве, и својим ученицима и пастви преносити управо оно знање које су усвојили током студија богословских наука, које ће црпети доминантно из делâ академских богослова.
    Претпоставимо за тренутак да је савремена академска богословска мисао без иједне замерке, иако ће се тешко наћи ико озбиљан да тако устврди, поред толиког броја теологумена „лансираних“ управо од стране академских богослова данашњице. У том случају се постављају нека друга питања, која просто „вриште“ за одговором, како би то симпатично изразио о. Дражен. Наиме, ко ће студенте богословља односно будуће свештенослужитеље научити методу исцељења људске душе? Ко ће их научити како да се нерасејано моле и сабирају умну пажњу на Литургији и свештенодејствима? Ко ће их упутити на то како да исповедају паству и помажу им да се очисте од греха и ослободе од страсти? Да ли ће будући пастири који би се ослонили само на знања стечена на академским студијама, без духовног вођења, бити спремни и сами да духовно воде друге? Да ли ће бити спремни да, попут старца Пајсија, пола сата слушају неку сељанку која је дошла да исприча своју муку, макар то био њен проблем са ћуркама? И да ли ће некој сличној особи, која је дошла да потражи лек за конкретну животну муку, моћи рећи било шта друго осим научених терминолошких формула попут „онтологије персоналности“? Таква питања заиста „вриште“ за одговором, и то већ дуже време.
    У тексту о. Дражена је, поред критике идеје потребе за исихастичким манастиром, било речи и о неким другим темама, које су посредно повезане са том идејом. Сам подвиг као такав је једна од њих. О. Дражен поставља сасвим сувисло питање (парафразирам): зашто би подвиг уопште био супротстављен животу академских теолога? Зашто би то што је неко академски теолог искључивало и подвижнички живот? Опет и опет, на самом почетку се потпуно слажем са о. Драженом и тврдим да у том домену не треба правити вештачке поделе (уосталом, примере академских богослова-подвижника сам претходно већ навео). Приметио бих само да оно што он наводи као подвиг код неких академских теолога (попут непроспаваних ноћи над Светим Писмом и светоотачким списима или скрушено стајање на Литургији), представља само један аспекат, онај који је видљив. Оно што је, међутим, најважније у подвижничкој сфери – а то је подвиг пажљиве умно-срдачне молитве, сасецање помисли и беспоштедна борбе са унутрашњим страсним покретима да би човек очистио своју ноетичку енергију – јесте област невидљива за људско око. У овом смислу, дубине људских срцâ испитује само Господ Бог (ср. 1Кор  2, 11) и лако се може десити да на Страшном суду неке академске теологе видимо испред неких монахâ-пустињакâ. Но у погледу теме академског богословља није реч толико о људима, колико о богословском изразу коју сведоче. Конкретно, ако већ не можемо знати ко јесте, а ко није подвижник међу академским теолозима (нити нам је дато то да знамо, осим ако Бог то не благоволи ради опште користи верног народа), треба да се запитамо: зашто у делима већине савремених академских теолога изостаје тема подвига и искорењивања страсти? Зашто ту тему тек у траговима видимо у савременом академском богословљу (част изузецима)? И откуда то да се управо у делима неких водећих академских теолога прави јасан поларитет између „тзв. евхаријстијског“ и „тзв. терапеутског богословља“ (да искористим стил о. Дражена), иако су подвиг и Литургија нераздвојна целина? Није ли то сигнал на да нешто очито није у реду? 
    На претходну тему се директно надовезује и питање о познавању (односно непознавању, како се узме) западнохришћанске мисли, коју је о. Дражен такође нагласио у свом тексту. И ту се са о. Драженом на самом почетку могу само сложити, јер и ван Православне Цркве можемо наћи изузетне хришћанске мислиоце и веома лепе увиде у неке богословске теме. Но и ту о. Дражена морам допунити у почетној мисли јер међу хришћанима који су ван Православља не можемо пронаћи Светитеље, а самим тим ни истинске богослове. Овде се, заправо, и открива срж нашег спора, а она се тиче основне особине богословља: његовог освећујућег карактера. Прецизније речено, суштинска улога богословља јесте (да се изразим речником управо академске теологије) доксолошка и сотириолошка, што ће рећи да богословље има свој смисао у слављењу Бога и исцељењу човека. Та два параметра су нераздвојни показетељи истинског богословља, које може да се породи једино у благодатној материци Цркве, ризници очишћујуће, просвећујуће и обожујуће благодати Божије. То не значи да међу западним хришћанским теолозима не можемо наћи врлинске и самопрегорне људи који износе лепе богословске мисли, али то значи да њихово богословље нема пуноћу исцелитељске силе која је карактеристика богословља које се стиче искључиво унутар подвижничко-литургијског окриља Цркве.
    На крају овог подужег осврта (другачије није могло јер је тема од суштинске важности), још једном бих поздравио текст о. Дражена Тупањанина, који је крајње искрен, отворен, добронамеран и братски. Следујући истом отвореном и искреном приступу мог брата у Христу Господу, желим на крају овог текста да унесем једну дубоко личну ноту. Наиме, међу академским теолозима имам доста пријатеља (неки од њих су ми веома блиски), а за сâм Православни богословски факултет у Београду и људе који тамо раде ме везују лепе успомене, како из времена студија, тако из времена када сам на њему био запослен. Ипак, „Сократ ми је мио и драг, али истина ми је милија“ –  у једном тренутку, непосредно после магистарских богословских студија, ишчитавајући темељније светоотачка дела и консултујући се са људима који имају веће духовно искуство, схватио сам да академско богословље и те како уме да лута у својим закључцима и да, у најбољем случају, није до краја поуздано. Ту врсту богословља, међутим, нисам одбацио нити је сматрам „потенцијално негативном“ (како је то читајући мој текст доживео о. Дражен), већ сматрам да му треба одредити јасно место, у односу (да искористим реч веома присутну управо у академском богословском дискурсу данашњице) према благодатном опиту Цркве.
    Богословско сведочанство облагодаћених људи, које је Црква препознала као поуздане руководиоце на путу ка обожењу у Христу и чије је учење провучено кроз саборно искуство црквеног организма, је право мерило у односу на које се може мерити академско богословље, које се у конкретном случају може показати корисним и добрим или, пак, бескорисним и штетним. Идентичним мерилом сам се трудио да промерим и идеју о оснивању исихастичког манастира у Престоници, за коју верујем да је на општу духовну корист и за коју се надам да ће, ако Бог да, бити у догледно време остварена. 
    О празнику Светог Арсенија Сремца,
    лета Господњег 2019.
     
    Извор: Теологија.нет 
  8. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, У сусрет канонизацији старца Софронија (Сахарова)   
    Његова Светост Патријарх константинопољски Вартоломеј, током свог боравка у манастиру Ватопеду, казао је да ће ускоро у диптих Светих бити уврштен и Преподобни старац Софроније (Сахаров), ученик Преподобног Силуана Атонског.  Старац Софроније, оснивач манастира у Есексу (Енглеска), својевремно се подвизавао у светогорском манастиру Светог Пантелејмона, одакле је морао да оде након Другог светског рата. У сусрет канонизацији старца Софронија (Сахарова), доносимо овај прилог.      Повезана вест:    Четворица нових светогорских Светих     Из архиве васељенског Радија Светигора, доносимо разговор са архимандритом Данилом (Љуботином) из Митрополије загребачко-љубљанске. Разговор са оцем Данилом, који је поделио са слушаоцима како је изгледао његов сусрет са старцем Софронијем (Сахаровим), послушајте ОВДЕ.      Житије старца Софронија (Сахарова)     Рођен је у Москви 1896. године под свјетовним именом Сергеј Симеонович Сахаров. Као што се сам присјећа, његово прво искуство виђења нестворене свјетлости десило се у његовом дјетињству. Студирао је на Факултету ликовних умјетности у Москви. У једном тренутку његово вјерско тражење одвело га је у нехришћански мистицизам. Његове умјетничке амбиције одвеле су га у Италију, Њемачку и Француску. Међутим, открио је да га умјетност нити испуњава нити просвјетљује.   Његов повратак ка Христовој љубави резултовао је новим, веома моћним искуством нестворене свјетлости на Васкрс 1924. године, у Паризу. Док је тамо боравио био је под утицајем познанства са о. Сергејем Булгаковим (†1944). Као што је и сам говорио, "У Паризу сам имао све, али није било истинске радости." Похађао је Свето-Сергејевски православни богословски институт у свом тражењу и учењу. Касније је говорио, "На Свето-Сергејевском инстититуту сви су говорили о Богу али Га ја нисам видио. Међутим, када сам отишао на Свету Гору, иако нико није говорио о Богу све је указивало на Њега."     Године 1925. отишао је у манастир Св. Пантелејмона, у руски дом на Светој Гори. Монашки постриг обављен је 1926. године. Веома га је жалостило то што није могао да живи у складу са Јеванђељским забранама. Прекретница у његовом животу дошла је кроз његово познанство са Св. Силуаном атонским (†1938). Преко Св. Силуана, Старац Софроније не само да је вјеровао у Христа већ Га је спознао у Духу Светом. Учење светитеља, које је старац радо усвојио, може се сумирати у сљедећем: молитва за цијели свијет, Христолика понизност и љубав за своје непријатеље.   Ово је уједно била основа богословља Старца Софронија. Након упокојења Св. Силуана, чије изузетно житије је написао Старац, он напушта манастир и одлази у светогорску пустињу, страшну Каруљу. Од сутона до зоре изговарао је "Оче наш", са рукама подигнутим у молитви. Свака ријеч постајала је духовна молитва и чувана је у његовом срцу, које је било прочишћено на начин на који само особа усрдне молитве може бити.     Живио је у испосници Свете Тројице која је припадала манастиру Светог Павла, од октобра 1943. до марта 1947. године. Духовно је водио манастире Свети Павле, Григоријат, Симонопетра и Ксенофонт, као и многе скитове и келије. Рукоположен је у ђакона 1930. године од стране Св. Николаја Велимировића (†1956), епископа охридског. Године 1941, рукоположио га је митрополит Јеротеј милитуполијски (†1956) у презвитера. Неких пет година живио је у ватопедском скиту Св. Андреја у Кареји одакле је добио допуштење да оде у Париз 1947. године. И тако је напустио своју вољену Свету Гору, након 22 године борбе и натприродних откровења. Наредне године је објавио своје инспирисане списе о Св. Силуану, те на тај начин Свету Гору учинивши познатијом Западу. Године 1959. основао је манастир Св. Јована Крститеља у Есексу.     Тамо смо га срели 1985. године. Био је достојанствен, поштован и љубазан Старац, владар духовног, мудар, искусан велики теолог. Своју молитву и своје сузе унио је у своје духовне поуке из којих исијава благодат. Његова милост, његов благослов и његова мудрост су незаборавни за све нас којима недостаје. Уснуо је у Господу 11. јула 1993. године а сахрањен је три дана касније.     Као његов ученик, о. Захарије каже да је, као духовни феномен, Старац био знак од Бога за његову генерацију. Живио је кроз кобне догађање, бриге и тражења срца у бурном двадесетом стољећу. Својим животом, својом молитвом и својим ријечима пружио је одговоре на горућа питања својих савременика. Његов нећак, о. Никола, пише да је теолошки пут Старца Софронија такође био одређен оригиналношћу његових теолошких метода које се одликују живим дијалогом између различитих свијетова: религијском филозофијом његовог времена, светоотачким предањем и прочишћавањем његових личних мистичних искустава. Митрополит Јеротеј је изјавио сљедеће: "Живот Старца Софронија био је чудо Божије на земљи, доказ Његовог постојања. И његова смрт била је славна, која је доличила његовом свјетлосном животу." Упокојени Старац Теоклит Дионисијатски (†2006), који никад није био склон лијепим ријечима је рекао: "Ако данас игдје постоји велики исахиста, који живи дубоким Православним исхастичким животом, а што је најважније који је у стању да то пренесе у писаној форми поредећи са другим традицијама, онда је тај човјек Старац Софроније." Неки људи су уздржани када је он у питању, што је њихово право, али немају шта да приговоре. Они би требали опет прочитати његова дјела, пажљиво, са великом понизношћу и са мање предрасуда, а онда ће се увјерити да су продужетак Добротољубља.   Ријечи Старца Софронија, Старца манастира Св. Јован Крститељ у Есексу, потврђују трајну природу универзалног духа Цркве. Он каже да не само Хришћани, већ чак и они који нису вјерујући, су позвани да отворе своје умове, превазиђу узак оквир националистичких тежњи или културних предања, и да размишљају у смислу цијелог човјечанства. Сјећам се његових посљедњих ријечи упућених мени када сам био болестан: "Без обзира да ли смо добро или не, ми смо од Господа."     Нека нас његове свете молитве увијек прате!     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Свиђа ми се
    Вукашин је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Митрополит Амфилохије: Цариградски патријарх се не може називати поглаварем Православне цркве   
    Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је јутрос, након Литургије коју је братија Цетињског манастира служила у цркви Рођења Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру, да се Цариградски патријарх не може називати поглаварем Православне цркве, да не може он један да одлучује о проблемима с којима се суочава Православна црква и да ти проблеми једино могу бити ријешени свеправославним сабором који је врховно тијело Цркве.

    „Јуче смо имали састанак са комисијом Цариградске патријаршије на челу са Митрополитом пергамским Јованом у вези ових збивања у Украјини. Нажалост, Патријарх цариградски наставља ту своју причу и неће се тако лако од ње отказати“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
    Објаснио је да та комисија ставове о украјинском црквеном питању темељи на предавањима о улози Цариградске патријаршије кроз историју.
    „Али, оно што је њихов проблем и проблем многих других је то што не схаватају да су се промијенила времена. И ми смо, наш Сабор, написали Цариградском патријарху да је прошла епоха константиновска започета са Светим царем Константином, а онда се завршила 1453. године падом Цариграда под турску окупацју, а и 1918. године мученичком смрћу руске царске породице Романових“, објаснио је Владика.
    Подсјетио је да је Цариград одиграо велику улогу у временима кад је цар Константин пренио престоницу из старога Рима у нови Рим.
    „И та чињеница да је тамо прешло сједиште царства које је управљало судбином Медитерана, да кажемо и свијета скоро хиљаду година, заиста је дала Цариграду једну велику мисију, посебно што се тиче нас, словенских народа. Словенски народи су преко Цариграда примили вјеру православну, а онда, послије тога, и самосталност својих помјесних цркава. Све је то дјело велике Цариградске патријаршије. Али, ово наше вријеме је другачије и неопходно је да Црква, поштујући све то што је било кроз историју, ипак своју будућност темељи на оним првим вјековима своје историје, када није била везана толико са влашћу“, нагласио је Владика Амфилохије.
    Подсјетио је да је Црква била везана са влашћу када је власт постала хришћанска преко цара Константина па све до цара Николаја.
    „Била је хришћанска власт, хришћански владари, хришћански народи, хришћанске државе… Данас немамо више ни владара хришћанских, немамо ни власти хришћанске, а и народи који су били хришћански колико су данас хришћански? Тако да та везаност власти и Цркве која је имала великог смисла кроз историју, она данас више, нажалост, не постоји. Црква је тако призвана да живи оним својим изворним животом и да се све у њој догађа, поготово велике одлуке, по духу Светих отаца, односно по духу сабора, по духу оног првог изворног сабора јерусалимског из педесетих година после Христовог рођења гдје се каже да се изволи Духу Светоме и нама. То је оно на шта данас наша Црква упућује и моли браћу из Цариграда, да не може више да један одлучује, без обзира био ли он цариградски или београдски“, истакао је Митрополит црногорско-приморски.
    Он је прецизирао да је свеправославни сабор врховно тијело у Православној цркви.
    „Свеправославни сабор је врховно тијело Цркве православне од апостолских времена, и то се данас поново васпоставља. И ови проблеми који се данас налазе пред Православном црквом једино могу бити ријешени сабором, васељенским сабором, свеправославним сабором“, подвукао је Митрополит Амфилохије.
    Такође је нагласио да треба да се молимо Богу да се тај саборни дух обнови у Цркви Христовој са свим поштовањем према ономе што је било кроз историју и поштовањем Цариградске патријаршије која је првопрестолна Црква.
    „Не може се Цариградски патријарх називати поглаварем Цркве православне – као што су то записали у том томосу украјинској цркви да је он поглавар Православне цркве, цитирајући тиме цара Јустинијана. То је било у временима јединственога Византијскога царства и у временима када су друге краљевине и државе настајале по узору на Византијско царство, па су онда владари, као што је овдје био и наш краљ Никола Перовић, итекако учествовали у животу Цркве и усмјеравали њен живот. Поготово овдје у Црној Гори гдје је православље било државна вјера, а краљ Никола практично наслиједио онај дух који су утемељили Свети Петар Цетињски и Петар Други Ловћенски Тајновидац – тај однос између државе и између Цркве. То може да буде тако кад је владар хришћанин. Данас су државе секуларизоване, народи иду тим секуларизованим путевима, владари су често и безбожници, не може се више тако са влашћу. Са свим поштовањем према властима“, казао је Владика Амфилохије.
    Додао је да у Цркви Христовој постоји само једна глава.
    „То је Христос. Нема других глава, нити других поглавара. Сви други су апостоли који свједоче ту главу – Христа као главу Цркве и Цркву као једну, свету, саборну и апостолску којој ми припадамо и којој служимо“, закључио је Митрополит Амфилохије.
     
    Радосав Рајо Војиновић
    Митрополит Амфилохије: Цариградски патријарх се не може називати поглаварем Православне цркве | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)
    MITROPOLIJA.COM Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је јутрос, након Литургије коју је братија Цетињског манастира служила у цркви Рођења Пресвете...  
  10. Свиђа ми се
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Представљање докторске дисертације Епископа бачког г. Иринеја   
    Књига Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику, аутора Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, биће представљена на Међународном сајму књига, 64. по реду, у Београду. Дело је објављено у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска.     Поводом предстојећег представљања докторске дисертације Епископа бачког г. Иринеја, гост Радио-Беседе био је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Емисија ће бити емитована у среду, 23. октобра 2019. године у 14 часова, као и у четвртак, 24. октобра, од 13 часова.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Свиђа ми се
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Манастир Хиландар богатији за два монаха   
    Хиландарско братство је од празника Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 2019, богатије за два нова монаха, Тому и Харитона, којима је у игуман Високопреподобни архимандрит Методије поручио да сада ступају у највећу борбу - духовну!      Пожелевши им добар почетак монашког подвига, у беседи после Свете Литургије, за трпезом, игуман Методије је казао да је овим, најмлађим монасима, којима имена даје сам Дух Свети, искушенички живот био само припрема: "Многи су ратови били на земљи, милиони војника су дали животе, ко зна каква оружја су употребљавана... али поред тога знамо да је највећи рат који никада не престаје - духовни, а прва линија те борбе је - монашки живот. То ми некад не можемо да видимо јер нас Господ, знајући нашу слабост, покрива својом благодаћу. У овом рату нема никад примирја, он увек траје".    Игуман Методије је, говорећи о празнику Покрова, истакао да се Пресвета Богородица увек моли за нас, а ми треба да имамо ту свест и живи однос према Њој, као што дете има према својој мајци: "Ако се Њој будемо са смирењем обраћали, будимо уверени да ће она узнети молитве пред Престолом Пресвете Тројице".     Извор: Хиландар
  12. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Крушевац: Међународни фестивал православног филма   
    У сали крушевачког Народног музеја проглашењем победника свечано је затворен пети међународни фестивал православног филма „Снажни духом“.     Гран прил фестивала припао је филму „Земљотрес“ Сарика Адеасјана из Јерменије, где ће бити послат освештан диптих са ликом Светог кнеза Лазара. У конкуренцији најбољег играног филма нагдраду и икону Светог Николаја Чудотворца понео је филм под називом „72 сата“ продуцентске компаније Николаја Растргујева из Русије. За најбољи докуменатарни филм проглашено је остварење Лусиане Кокухалене и Антона Никитина „Кијевско-Печерска лавра: фотографија хиљадугодишњице“ из Украјине. Победнику у том жанру додељена је икона Светог Василија Острошког. По оцени публике најбољи филм је „Чекам вас у Самтавру“ аутора Константина Церцваздеа из Грузије који је добио диптих са ликом Светог Саве.   Награде су освећене првог дана фестивала у цркви Лазарици. Фестивал су затворили директор Филип Kудрјашов и заменик градоначелника Весна Лазаревић, а наступупом ансамбла „Бели анђео“ на челу са солистом Kатарином Божић, званично је завршен фестивал.    Фестивал, чији је домаћин град Kрушевац, одржан је са благословом Патријарха српског г. Иринеја и Епископа крушевачког Давида. Покровитељи су Град Kрушевац, Kрушевачка епархија и Kомпанија „Вифсаида“. Свечаности у музеју присуствовали су представници града, политичког, културног и јавног живота, уз музичку пратњу Kатарине Божић и оркестра. Пети фестивал православног филма „Снажни духом“ директор фестивала Филип Kудрјасов оценио је као веома успешан и најавио почетак припрема за наредни.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Епископи Иринеј и Исихије на освећењу заветног Храма преподобног Јустина Ћелијског   
    Епископ Иринеј: „Он је живи пример подвижника који богословствује и богослова који је подвижник, и то је једини рецепт и модел за нас Православне данас.“         Поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења преподобног Јустина Поповића, у манастиру Ћелијама код Ваљева, 22. септембра 2019. године, освећена је троолтарна црква посвећена Светоме Сави, светом мученику Јустину Философу и преподобној Марији Египћанки.   Њихова Преосвештенства епископи бачки Иринеј и мохачки Исихије саслуживали су Његовом Високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, који је началствовао светом архијерејском Литургијом која је служена након освећења наведеног храма у манастиру Ћелијама. Митрополиту су саслуживали  и Архиепископ берлински и све Немачке г. Марко (Руска Загранична Црква), као и Преосвећена господа епископи: врањски Пахомије, шумадијски Јован, ваљевски Милутин, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, осечкопољски и барањски Херувим, умировљени епископи Атанасије и Јован, свештенство и монаштво више епархија Српске Православне Цркве.   Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Епископ бачки је казао да је преподобни Јустин Ћелијски духовни горостас који је на јединствен начин тумачио реч Божју и Јеванђеље. Ако си богослов – онда се истински молиш, а ако се истински молиш – онда си прави богослов. Он је те две димензије, без којих нема православног богословља, у себи спојио на савршени начин. Звање и изабраност, свадбено рухо и радост свадбе Сина Божјега, он је посведочио свим својим бићем и свим богонадахнутим делима које је написао и оставио свима нама на назидање и спасење. Он је живи пример подвижника који богословствује и богослова који је подвижник, и то је једини рецепт и модел за нас Православне данас. Преношење његових светих моштију у овај дивни храм, храм који је он завештао и за којим је чезнуо, велики је догађај и можемо га слободно назвати Празником Преноса моштију светога аве Јустина. Ми нисмо неки људи који се сећају давних личности и догађаја, који се сећају онога што је написано у Јеванђељима или у житијима светих, него смо њихови савременици у Цркви, нарочито на светој Литургији. Ми нисмо они који се сећају – макар и са најдубљим поштовањем и љубављу – лика и подвига светога аве Јустина. Ми смо и сада његови савременици, он је и сада са нама, и сада нас поучава, и сада нас Господ кроз њега облагодаћује и води ка обожењу. Тако ће бити и убудуће, навео је владика Иринеј.   Епископи бачки г. Иринеј и мохачки Исихије допутовали су у Ваљево у суботу, 21. септембра 2019. године, где их је, у храму Покрова Пресвете Богородице, дочекао Епископ ваљевски г. Милутин са свештенством Епархије ваљевске. У часној пратњи Владике Иринеја налазили су се и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, јеромонах Харитон, сабрат Светоархангелског манастира у Ковиљу и ђакон Александар Билић, службеник Епархијског управног одбора Епархије бачке.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Свиђа ми се
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Светогорски манастири западних хришћана   
    Сви знамо да на Светој Гори данас постоји двадесет царских стваропигијалних патријарашких лаври тј. манастира. Такође знамо да је некада у историји Свете Горе тај број био знатно већи. Ко год је долазио до копнене границе Свете Горе, видео је остатке манастира Зиг (данас изван граница Свете Горе), у коме је један период свог монашког живота провео и Свети Атанасије Атонски, оснивач Велике Лавре.      До велике шизме западних хришћана (1054) на Светој Гори су постојале и монашке насеобине западних хришћана. Најпознатији је италијански бенедиктински манастир Пресвете Богородице, познат под именом Амалфићански. Добио је име по италијанском граду Амалфи. Дуго се веровало да су ови манастири запустели одмах након западног отпадништва од православља. Сулудо је замишљати да су ти монаси одмах 1054. године спаковали своје ствари и отишли назад у своје крајеве. Свако ко је живео на Светој Гори зна да је Света Гора отаџбина свим светогорцима без обзира на њихово телесно порекло. Једини логични ток живота братије ових манастира био би да су живели мирно до свог изумирања, али да нису више имали подмлатка из својих крајева. Доказ таквом размишљању налази се и у архиви Велике Лавре где се налазе документи у којима се помиње Амалфићански манастир, као активан, све до 1287. године када је прешао у власништво Велике Лавре. У документу о обнови манастира Ксенофонта из 1087. постоји потпис монаха Димитрија игумана Амалфићанског манастира. На повељи солунског метоха манастира Пантелејмона из 1169. појављује се потпис на латинском игумана манастира Свете Марије Амалфијске.    У књигама о Светој Гори, из прве половине двадесетог века, помиње се манастир Франкокастро са локалитетом изван данашње границе Свете Горе. У новијим издањима овог манастира више нема, а на његовој локацији је сада уцртан древни грчки манастир Зиг!?   На данашњем ватопедском имању се налази остатак још једног италијанског манастира, који је постојао до шизме. Манастир се звао Калеци (или Collegio). Пирг некадашњег светогорског манастира Калеци, данас је познат под именом Колицу. Обновљен је у 14. веку у време Јована Кантакузина. Према предању овај манастир су основали чланови племићке породице Калеци из Манија.     Извор: Светогорске стазе
  15. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Слава Љубостињске обитељи, богослужио Владика Давид   
    На дан храмовне Славе манастира Љубостиње – Успење Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид  служио је Свету Литургију у овој свештеној обитељи крај моштију преподобне Ефросиније. Са Владиком су саслуживали: Архијерејски намесник трстенички протојереј Марјан Вујовић, протојереј - ставрофор Миломир Атанасковић из Епархије британско – скандинавске, протојереј ставрофор Мирослав Поповић из Епархије аустралијско – новозеландске,  протонамесник Срђан Миленковић, парох ћићевачки, јереј Данијел Стефановић, парох љубостињски протођакон Андрија Јелић и ђакон Стефан Ђурђевић.    -ФОТОГАЛЕРИЈА-   У току малог входа, Епископ је благоизволео да презвитера Данијела именује протопрезвитером и додели му право ношења надбедреника због досадашњег ревновања за дом Господњи и спасење душа поверених му православних хришћана. По заамвоној молитви, Епископ је осветио нови прекрасни дуборезани ћивот који је постављен над гробом и  моштима преподобне матере наше Ефросиније. Славски колач подигнут је и пререзан у част Успења Пресвете Владичице наше Богородице, а за ,,милост, живот, мир, здравље и спасење“ високопреподобне мати игуманије наше Христине и њеног сестринства и овогодишњих колачара. Након отпуста, Епископ, свештенство и народ уживали су љубезно гостопримство љубостињског сестринства, које Пресвета Богородица нека и даље чува и спасава својим молитвама пред Богом.     Извор: Епархија крушевачка
  16. Свиђа ми се
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Игуман дечански архимандрит Сава (Јањић): Теорија еволуције не може бити теорија настанка свега!   
    Теорија еволуције како се данас већином разуме у науци заправо само мање или више аргументовано региструје одређене еволутивне процесе, али не може да се прихвати као теорија настанка свега, јер ни сами научници немају опитних доказа за то да би такве тврдње кредибилно научно потврдили.      Зато злоупотреба теорије еволуције у циљу потврђивања тезе да је свет настао сам од себе изводи нас из сфере науке у сферу идеологије. За нас хришћане је заправо неважно да ли је човек настао у једном тренутку или је то био процес и какав је процес по среди. Оно што је суштински важно јесте да све бива творачком вољом Божијом и да човек рекапитулира васцелу творевину (човек је микрокозмос). Човек није створен ни из чега, већ је саздан од твари коју је Бог створио ни из чега и то шестог библијског дана. Ми носимо елементе у свом телу који су у сталној промени и учествују у кружењу твари у природи. Биљке, животиње, минерали кроз човека ипостасно улазе у заједницу Богом. Хранимо се храном биљног и животињског порекла, уносимо минерале, наши органи се мењају, човеков састав је у сталној динамичкој промени. Чињеница да човек поседује одређене биохемијске, анатомске и друге сличности са другим врстама још више нас утврђује у вери да је Бог саздао човека као круну васцеле твари од већ постојеће материје, а не као биће које нема никакве везе са осталим створеним светом. Како је човек створен и на који начин, рационално никада нећемо сасвим знати јер тајна живота и човека се не може разумети никада у свим својим димензијама на нивоу човековог разума који функционише у координатама времена и простора. Оно што знамо вером јесте да се кроз човека, односно Богочовека Христа  спасава васцела творевина видљива и невидљива (земља и небо) јер је човек биће које повезује оба света. У васцелој твари на сваком кораку видимо међуповезаност и сам човек и те како живи у сталној динамичкој интеракцији са светом око себе.   Жалосна чињеница јесте да се и данас од стране атеиста одређени регистровани еволутивни процеси који су приметни у природи, из незнања или из погрешног тумачења користе идеолошки као аргумент против самог постојања Бога. Исто толико је погрешно негирање међуповезаности васцеле твари и свођење богооткривене истине на ниво научне тезе јер губимо смисао спасења васцеле твари у Христу и суштину наше вере да је Христос спаситељ света. Зато дискурс који данас постоји посебно на протестантском западу између еволуциониста и креациониста потпуно је стран Православној Цркви и нашем схватању спасења као превазилажења јаза између створене и нестворене природе у ипостасној заједници у Богочовеку Христу.   Архимандрит Сава (Јањић)     Извор: Видовдан
  17. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Празник Преображења Господњег у новосадском Саборном храму   
    Владика Иринеј: „Будимо судеоници Христовога Преображења, сарађујмо са Његовом љубављу и благодаћу, како би и наше биће, наш живот, били у Њему преображени“.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-     Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у понедељак, 19. августа 2019. године – на празник Преображења Господњег, у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење братства наведенога храма.    Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, владика Иринеј је казао да то што су свети апостоли на гори Тавору доживели – доживи кад-тад сваки прави хришћанин. То је циљ подвига монахâ, али и свих других хришћана који држе до своје вере на овој земљи. Није случајно што данас, поред горе Тавора, Литургија се врши и на врху Свете Горе Атонске где стоји црквица Преображења, и тамо се – од синоћ до сада – врши непрекидно богослужење. То је призив и наш, призив нама упућен да и ми будемо судеоници Христовога Преображења, да сарађујемо са Његовом љубављу и благодаћу, како би и наше биће, наш живот, били у Њему преображени, истински прослављени, навео је Епископ бачки у свом архипастирском обраћању.    После заамвоне молитве, владика Иринеј је – према устаљеном и благословеном поретку – освештао нови род винове лозе.       Извор: Епархија бачка   Празник Преображења Господњег | Епархија Бачка
    WWW.EPARHIJA-BACKA.RS
  18. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Архимандрит Василије (Гондикакис): Јучерашњи и данашњи човек   
    Доносимо разговор са архимандритом Василијем (Гондикакисом), игуманом свештене Светогорске обитељи манастира Ивирон. Са овим знаменитим светогорцем разговарала је теолог Милана Ивковић.     Како наше доба види и тумачи човека с обзиром на индивидуалистичкa усмерењa савременoг друштва? Какво значење за савременог човека има тајна живота?   -Пре свега хоћу да истакнем да не постоји велика разлика између јучерашњег и данашњег човека. Човек јесте то биће које има дах Бога у себи. То значи да је њему дато да постане Бог по благодати, да ступи у једно такво стање које превазилази  време и простор целокупне творевине.То достојанство и благослов човека јесте једно достојанство и посебан благослов за целокупну творевину, зато што је то један дар Божији који се дарује смиреном човеку, који себе потпуно предаје Богу. Када говоримо о човеку унутар Цркве, у њој познајемо и открива нам се Божија воља која на крају спасава сваког човека сваког доба, од свакакве идеологије. Мислим да данас, у наше доба, после напретка науке и преласком у модерно доба, треба да постанемо свеснији да матерњи језик за сваког човека јесте језик православља. Унутар Цркве, човек заиста живи и доноси плодове. Ван Цркве не живи, него преживљава као биљка. На пример, једна палма на Криту, дрво које носи урме, може да нарасте, али недовољно да на том дрвету сазру и плодови. Међутим, у северној Грчкој једва може да изникне иједна палма, а да много пута уопште и нема плодова. У Африци пак, упркос томе што су тамо велике врућине, то има за последицу не само да изникне једна палма, него и да на њој сазревају плодови који се могу јести. Значи, природни простор и околина где човек сазрева и носи плодове јесте простор православља. Тамо човек не преживљава као биљка, него заиста живи. Ту човек изниче, цвета и доноси плодове. Дати плодове, за човека значи бити учесник Божије благодати. Цвет човековог живота наставља да цвета и даје плодове у есхатону, Царству Божијем, где нема краја целокупном његовом напредовању. То није дело никаквог умног бављења. Није нешто чиме се неко само умно бави и због тога се то не односи само на оне који су само интелектуално надарени. То не обухвата способност само једног дела човека, већ се нуди целокупном човеку, уколико он прихвати целокупно постојање живота као Божији благослов, и на тај благослов одговара благодарењем (евхаристијски). На тај начин, човек целокупног себе даје Богу. Према томе, постоји експлозија живота, управо као што се дешава са зрном које кад умре унутар земље, кроз то умирање и смрт, изнедри и живот.   Зашто се често дешава да реч једног православног хришћанина и теолога, у сусрету са другим човеком, остане празна, немоћна и слаба да се засеје и оживи у другом човеку, као и све оно што је прочитао о љубави, заједници и молитви? Шта мислите како се према томе треба односити? Постоје ли други људи који другачије говоре, а да га то не нахрани? Постоје ли други људи који другачије говоре и који могу да угасе жеђ човеку?    -Живот је тежак и због тога је и вредан. Бој је створио живот на такав начин да бисмо ми учествовали, партиципирали у њему. Живот нам се не даје аутоматски или не неки магичан начин. Једно је да говоримо о ватри, пламену, а друго је да пред собом имамо свећу која гори. Ако је могуће запалити ту свећу, и ја могу да упалим своју. Ако ми неко само опише шта је то пламен, шта је то ватра и шта је то свећа, онда само могу да размишљам о тим појмовима: шта је то свећа, шта је то пламен, и шта је то ватра. Али када неко улази у Цркву, улази кроз огањ који се помиње у Старом Завету код пророка Данила, и тада сав човек гори. Од те топлоте и светлости откривају му се тајне живота. У Православној Цркви се у спасоносним водама наше Цркве погружава читаво дететово тело и то је веома битно, јер је крштење кропљењем само спољашњи контакт који се код нас развио под утицајем римокатолика. Но ипак Бог постоји за све нас.    Да ли мислите да је одлика савремених хришћана страх од страдања и крста, да желе и воле само васкрсење без крста?         -Тај страх се по природи дешава. То је једно скретање са пута. Св. Исак Сирин каже: „ако ја потражим врлине које су ћерке, а не мајке из којих се рађају праве врлине, онда ће за мене те исте врлине постати, не спасоносне, него змије које ће ми ускратити духовно напредовање и узрастање.“ У Цркви, у васкрсном периоду говоримо да кроз Крст долази радост целом свету. Кроз смрт извире и живот, као што и зрно умире у земљи, и из те смрти настаје живот. Због тога читамо у Јеванђељу: „Ако зрно пшенично, паднувиши на земљу, не умре, онда једно остане, ако ли умре, много рода роди“ (Јн. 12, 24). Достојевски истом том реченицом започиње свој роман „Браћа Карамазови“. У једном тренутку из човека извире славословље као вапај свих мука кроз које пролази у свакодневном животу, и можемо осетити да ова радост и славословље јесте дар Божији који се рађа, и док човек стари, умире и одлази, овај пламен остаје, и као да се шири, наставља. То је један благослов будућег века за све. Тај благослов будућег века долази нама и шири се у овом свету. На тај начин време и простор постају препуни вечне благодати. Сва та нестворена благодат Господња јесте приступачна само онима који су много осетљиви и који много страдају. За друге људе, то нити постоји, нити им то смета. Изненађује ме реченица апостола Павла у Посланици Солуњанима када каже да „неће сви веру“ (2 Сол. 3, 2) тј. да вера није за сваког. Опет, ако кажемо да Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине, како онда апостол Павле тврди да вера није за сваког? Али Бог је то све хтео и тако створио. Ствар није у томе да ми исправљамо Бога, него да разумемо шта нам Он говори и како влада над свима нама. Ова реченица, да „неће сви веру“, јесте тврда храна. Авва Исак каже: „дај Боже да у свакој генерацији постоји макар један човек који надилази границе створеног и живи у слободи Духа.“ Тај који успе то да уради, не успева сам за себе, него у име свих нас. То је успех сваког од нас. Живећи унутар Цркве у учећи језик Цркве, полако и постепено повећава се светлост. Као што у ватри, у почетку прво сагоре ситне гранчице, а после горе и веће гране и стабла, тако и на крају све постаје пламен и славословље. То повећавање пламена, ватре и радости не зауставља се никада и томе никада нема краја. Напредовање је непрестано и преображавајуће, из славе у славу. Све то може да прими неко ко живи истинито, искрено и са смирењем унутар Цркве тако што све прима са благодарењем, са захвалношћу, евхаристијски, славећи Бога. На тај начин, он присаједињује своје биће великом стаблу нашег Предања, и у почетку се осећа као да ништа не ради, али се храно из дубоких корена. Тада и његов живот личи на једно стабло, на дрво које прохвата, прима, страда и доживљава то унапређење. Ништа не радимо, а све бива само по себи.   Да ли можете нешто да поручите српском народу?   Благослов и дужност јесте да православни Срби заиста постану православни Срби. Велика је ствар и дужност нас православних да постанемо управо то што јесмо. Болест за све нас, а и за наше суседе јесте када бивамо мало православни. Мислим да живимо у једном повољном периоду, зато што православни Срби осећају и разумеју силу коју им дарује Православна Црква, као што и други осећају да Православна Црква јесте један непрестана теофанија, једно богојављење. Односно, осећају и разумеју да Православна Црква није тек једно од људских мишљења.   Захваљујемо Вам се много на овим лепим речима и дивним одговорима. Хвала Вам! Хвала Господу!   А ми треба да престанемо да дајемо интервјуе, и да почнемо да живимо. Кад долазим овде код вас не осећам да вам у нечему помажем, већ као да ја од вас узимам снагу.   Захваљујмо се Богу За све и ради свега. Једном кад сам био на Кипру, рекао сам да је велика ствар бити православан Грк, што истовремено значи бити и нејелин и „неправославан“. Важно је да будемо православни, и то не на неки начин како ми то замишљамо, него да будемо живо богојављење. То је важно зато што постоји много неправославних издања Православља. Може се десити да ја мислим да сам православан, а да суштински пројављујем све оно што православље није. Један прост, обичан човек, једна проста бака унутар Цркве, када прихвата тајну живота са благодарењем, са захвалношћу и када прихвата сва страдања и целокупну немоћ са једним Слава ти Боже, та иста бака чудотворно зрачи и најављује да је смрт заиста уништена. Тако, она заиста проповеда шта је то Православље, шта је један дар Божије љубави за све. Према томе, можемо да останемо у Православној Цркви у смиреној тишини, и да на тај начин истовремено растемо духовно. Када говоримо Слава ти Боже, благодарни смо Богу, Богородици, свим светитељима који нам дарују једну заједницу као што је Рај.     Разговор водила: теолог Милана Ивковић; „Православни мисионар“, мај/јун 2012.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Владика Фотије: Испрани мозгови   
    ИСПРАНИ МОЗГОВИ

    Несувисли и испрани мозгови
    то смо ми, који смо се од Њих
    и учили, а други могу "чуда"
    чинити и то им се у несташлук
    рачуна
     
    Ако конац дело краси, онда да
    и ми кажемо нашем Таси, да
    га волимо љубављу Аве
    Јустина, који је срна у пољу
    био, да би Србе обожио
     
    Од грубих речи туга нас хвата,
    зар тако на Патријарха, на
    брата, од таквих речи Небо се
    руши и остаје само бол у души
     
    Ако је и ово лекција, онда је
    последња, јер и ми више нећемо
    несувислих и испраних мозгова
    бити, већ ћемо се у Господу
    исправити.
     
    Епископ Фотије


    Brainwashed
     
    Senseless and brainwashed are we,
    who were taught by Them,
    while others can do whatever they wish,
    and it will be regarded as a mischief.
     
    If the end crowns the work,
    then we, too, may tell our Tasa
    that we love him with the love
    of Ava Justin, who was a doe
    in the field,
    so that the Serbs may be deified.
     
    Harsh words send us pangs of sorrow.
    Why thus against patriarch,
    against the brother?
    Heaven collapses at such words,
    and our soul is left with nothing
    but sorrow.
     
    If this is another lesson,
    then may it be the last,
    for no longer senseless and brainwashed
    we will be,
    but straighten in the Lord.
     
    Bishop Photios     Извор: Епархија зворничко-тузланска
  20. Тужан
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Римокатоличка миса служена на темељима православног храма Св. Николе у Новом Брду - Епархија Рашко-призренска изразила озбиљно разочарење и протест   
    Римокатолички бискуп косовски Дод Ђерђи и барски надбискуп Зеф Гаши су са својим свештенством и групом верника служили јуче мису на остацима православног саборног храма Св. Николе у подножју новобрдске тврђаве. Миси је присуствовао и Исмет Хајрулаху директор приштинског завода за заштиту споменика културе. Вест је пренело гласило римокатоличке бискупије из Приштине http://www.drita.info/2019/08/02/u-shenua-dita-e-diaspores-ne-novoberd/
     
    Епархија Рашко-призренска већ је раније изразила озбиљну забринутост и протествовала код надлежних органа због неовлашћених радова косовског министарства културе (института за археологију) на овом средњовековном православном локалитету који се налази у оквиру специјалне заштићене зоне Ново Брдо и где су сви радови забрањени без сагласности СПЦ. http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-eparhije-rasko-prizrenske-povodom-neovlascenih-radova-na-lokalitetu-hrama-sv-n Наиме недавно су поред рашчишћавања терена неовлашћено отварани средњовековни гробови у храму, а потом су потпуно нестручно и без експертизе подигнути стубови у наосу храма.
    Наиме, на овом храму су у периоду бивше Југославије рађена врло опсежна археолошка испитивања и пронађени артефакти се чувају у Београду, посебно остаци камене пластике са натписима који недвосмислено сведоче о историји храма. Досадашња истраживања и историјат храма Св. Николе детаљно су представљени у монографији "Црква Св. Николе - Катедрала Новог Брда" археолога Марка Поповића и Игора Бјелића, Београд 2018. године (на српском и енглеском језику). На основу обимних историјских и археолошких цитираних извора, фотографија локације, нађених артефаката, цртежа и могуће идеалне реконструкције може се добити за сада најкомплетнија слика о катедралном храму  Новог Брда.
    Ова вредна књига у ПДФ формату доступна је на: https://d.pr/free/f/34iYBL
     
    Поводом најновијег провокативног служења мисе на темељима православног храма у Новом Брду Епархија Рашко-призренска објавила је с благословом Епископа Рашко-призренског Теодосија
     
     
    САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
     
     
    Епархија Рашко-призренска је дубоко разочарана овим очигледним чином злоупотребе духовне и културне баштине СПЦ и то на локалитету који су основали и градили средњовековни српски владари, што је забележено у бројној стручној и историјској литератури, како домаћој тако и страној. Сачувани артефакти камене пластике са натписима из храма св. Николе јасно показују о чијој је цркви реч.
     
    Служењем мисе на темељима православног храма римокатоличка Бискупија косовска озбиљно нарушава до сада прилично коректне међуверске односе на Косову и Метохији и политизује баштину СПЦ која је Ахтисаријевим планом управо на предлог наше Цркве укључена у специјалну заштићену зону уз сагласност представника косовских Албанаца. Беседе које су се могле чути на јучерашњој миси нимало не доприносе изградњи међуверских односа Православне Цркве са Римокатолицима и СПЦ ће засигурно морати да покрене ово питање у контакту са надлежним представницима Ватикана. 
     
    Недалеко од наше православне цркве налазе се такође остаци средњовјековног римокатоличког храма познатог као Сашка црква Пресвете Богородице коју су уз сагласност српских владара у Средњем веку подигли и користили Саси рудари и дубровачки трговци. Сасвим разумно питање јесте зашто се римокатолички бискупи са својим верницима нису окупили на остацима некадашње своје цркве него су то учинили на темељима саборног храма новобрдских српских православних митрополита. 
     
    Епархија Рашко призренска ће од надлежних међународних и локалних институција тражити заштиту локације храма Св. Николе од даљих злоупотреба, међу којима је и недавно подизање стубова које је урађено без стручне експертизе и без сагласности СПЦ, која је непходна за све активности у специјалним зонама по законима Косова. Приштинске власти су већ озбиљно критиковане због непоштовања верских права СПЦ у најновијем извештају америчког Стејт Департмента што само сведочи да и ова најновија провокација није изузетак.
     
     
    Дато у Епархији Рашко-призренској
    2. августа 2019. год.
     
     
     
    Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  21. Свиђа ми се
  22. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Икона Пресвете Богородице у Цетињском манастиру   
    Са благословом Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, данас, у поподневним часовима, у Цетињски манастир стигла је икона Пресвете Богородице Побједитељне, која ових дана обилази цркве и манастире Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Икону која је дошла из манастира Михољска Превлака, дочекали су монаси Цетињског манастира и сабрани вјерни народ.
    По доласку иконе јеромонах Јустин Мреновић и архиђакон Марко Марковић, одслужили су Молебни канон Пресветој Богородици. Појали су монаси Цетињског манастира и ученици Богословије. Потом је вјерни народ приступио цјеливању иконе и помазивању. Икона из Цетињског манастира испраћена је за Подгорицу гдје ће у Саборном храму Христовог Васкрсења бити до сјутра, када ће послије Свете литургије наставити свој пут за Жабљак. Икона Пресвете Богородице Побједитељне биће свечано дочекана у Храму Преображења Господњег.
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Свиђа ми се
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев) за "Ромфеу": Молимо се да нам Господ помогне да заједно излечимо ране које се задају Цркви!   
    Интервју с председником Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополита волоколамског Илариона за агенцију „Ромфеа“.

    — Ваше Високопреосвештенство, недавно сте били у Грчкој. Који је био циљ овог путовања?
    — По благослову Његове Светости патријарха Кирила учествовао сам у годишњим Павловим предавањима у Веријској митрополији: тамо сам поздравио учеснике у име Његове Светости и држао сам реферат. Искористио сам ово путовање да посетим и друга места везана за живот светог апостола Павла. Пре две године сам написао књигу „Апостол Павле. Биографија“ и од тада сам тражио прилику да се поново поклоним светим местима на која је крочила његова нога. Позив који сам добио од високопреосвећеног Митрополита веријског, науског и кампанијског Пантелејмона омогућио ми је да отпутујем у Грчку и да посетим места која је свети апостол обилазио у току другог и трећег мисионарског путовања: Коринт, Атину, Верију, Солун, Кавалу и Филипе.
    — Знамо да сте се у Грчкој срели с неколицином митрополита Јеладске Цркве. Да ли је осим протоколарног дела с Ваше стране постојала извесна информативна компонента посете?
    — Обилазећи места проповеди апостола Павла имао сам срећну могућност да се видим с поглаварима локалних митрополија и да обавим с њима братске разговоре. Стицајем околности у Атини су се баш у то време одржавале седнице Светог Синода Јеладске Православне Цркве. Његово Блаженство Јероним ми је омогућио да се сретнем с њим и његовом сабраћом-архијерејима. Искрено и топло смо разматрали ситуацију у православном свету и насушна питања о односима између Православних Цркава. Блажењејши Јероним ужива велики углед, не само у Јеладској Цркви, већ и у свим Помесним Православним Црквама. Његов глас је важан за светско православље.
    — Да ли сте се у току сусрета с архиепископом Јеронимом и члановима Светог Синода дотакли црквеног проблема Украјине?
    — Да, наравно, имали смо прилике да разговарамо и о томе. Веома су ме дирнули братска љубав и искрено саосећање поглавара и архијереја Јеладске Цркве према клиру и верницима Украјинске Православне Цркве и њеном поглавару Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију. Без обзира на то што је мало грчких медија који се усуђују да извештавају о дешавањима у црквеном животу у Украјини, посебно о запоседању храмова и многобројним чињеницама насиља према нашим верницима, већина мојих грчких саговорника је била добро упозната с догађајима у Украјини и они изражавају искрено интересовање за то. Морам да кажем да смо свуда топло дочекани и да смо код свих архијереја које смо посетили наишли на разумевање и подршку. Благодарим Богу за ово путовање, оно ми је открило многе ствари. Грчку смо напустили с таквим осећајем духовне радости и јасним осећањем јединства с вашом браћом, с целим православним светом, као да смо добили благослов од апостола Павла лично.
    — Недавно је Патријарх александријски Теодор II у свом интервјуу изјавио да „у питању аутокефалије постоји решење“. Да ли мислите да би неки сусрет у будућности између Патријарха васељенског и Патријарха московског могао дати позитивне резултате?
    — Желео бих да верујем у то, али засад, нажалост, не видим претпоставке за такав сусрет. Став Цариградске патријаршије је превише радикалан. Две хиљаде осамнаесте године смо предлагали Његовој Светости патријарху Вартоломеју да заједно проучимо питање, да започнемо заједнички рад у овом правцу, али је он одговорио да нема времена за то. Веома је журио да изда томос о аутокефалности Украјинској Цркви док је Порошенко био на власти. Само што Украјинска Православна Црква која обједињује милионе православних верника није тражила ову аутокефалност. На крају је томос добила маргинална група расколника вештачки створена на бази две постојеће расколничке структуре која је добила назив „Православна црква у Украјини“ (ПЦУ). Ова структура је почела да се распада након свега неколико месеци: Филарет Денисенко којем је патријарх Вартоломеј недавно вратио епископски чин изјавио је да се одваја од ПЦУ и да поново ствара такозвану „Кијевску патријаршију“. И то је сасвим природно: раскол увек има тенденцију да се и даље распада. Некада је у Грчкој постојала једна групација старокалендараца, затим су се појавиле две, и колико их има данас? Осам? Девет? Исти процес је почео у Украјини.
    Ни тада нисмо могли да схватимо логику поступака Његове Светости патријарха Вартоломеја, ни сад не можемо да је схватимо. Да ли се може замислити да грчки председник обједини у једну структуру две групације старокалендараца, па да затим Патријарх васељенски овој уједињеној групи изда томос о аутокефалности прогласивши канонску Јеладску Православну Цркву за непостојећу и предложивши свим њеним јерарсима да пређу у новостворену структуру? Међутим, у Украјини се десило управо то: под руководством световног владара одржан је извесни „сабор уједињења“ две шизметичке заједнице – издат је томос о аутокефалности. А ови расколници немају канонску хиротонију: већи део је рукоположио Филарет Денисенко који је био анатемисан, а други део потиче од самозванца – ђакона који се проглашавао, час за православног епископа, час за англиканског бискупа. Овакви „јерарси“ се код нас у народу називају „самосвјати“.
    Мислим да је васељенски патријарх дуже времена дезинформисан у погледу стварног стања ствари у Украјини. Сугерисано му је да скоро сви архијереји Украјинске Цркве желе аутокефалност, али се плаше Москве: чим буде издат томос сви ће се придружити новоствореној аутокефалној Цркви. Међутим, то се није десило, а није ни могло да се деси. Патријарх Кирил је на састанку с патријархом Вартоломејем у Истамбулу упозорио да ће ако пређу, то бити један или двојица архијереја. Тако је и било: само двојица од деведесет архијереја Украјинске Православне Цркве су прешла у легализовани раскол.
    Његова Светост патријарх Вартоломеј је изјављивао да је циљ његових поступака био превладавање раскола у Украјини. Међутим, сад је већ потпуно очигледно да је пут ка овом циљу кроз оправдавање расколника на уштрб локалне канонске Цркве која обједињује већину православних верника био погрешан. Црквени народ је остао веран Украјинској Православној Цркви, а вештачки створена нова структура је већ почела да се распада услед заоштравања унутрашњих противречности које су у њој постојале од почетка.
    — Васељенски патријарх Вартоломеј је ових дана изјавио да ће „Православну цркву у Украјини“ ускоро признати Јеладска Православна Црква, а за њом и друге Помесне Цркве. Шта Ви мислите о томе?
    — Захвални смо Помесним Православним Црквама због тога што ниједна од њих није признала ПЦУ. Неке Цркве су преко својих поглавара и синода отворено изјавиле да се не слажу с поступцима патријарха Вартоломеја, а друге су узеле неко време да проуче питање. Мислим да је сада врло важно да се не жури с једностраним одлукама. Време ће све ставити на своје место. Чак и кад би сад једна или две Цркве признале новостворену структуру то би само продубило насталу поделу, јер је очигледно да је већина Помесних Цркава не признаје. Не само то, у случају да једна Помесна Црква призна ПЦУ вероватно ће доћи до поделе у самој тој Цркви, пошто се знатан део јерархије неће сложити с таквом одлуком.
    Треба да чекамо, да се молимо и уздамо у милосрђе Божије и у то да ће Свети Дух просветити све нас и помоћи нам да убудуће донесемо правилну одлуку на свеправославном нивоу. Дубоко сам уверен у то да проблем украјинског раскола треба решавати управо тако – уз учествовање све пуноће Православне Цркве. Сетите се бугарског раскола из 1990-их година: успешно је излечен. Тада је васељенски патријарх окупио у Софији поглаваре Помесних Православних Цркава и све Цркве су заједно подржале патријарха Максима, а расколнике су навеле на покајање. Тако се могло учинити и у Украјини. Међутим, учињено је другачије и сад видимо жалосне последице ових поступака.
    — Недавно смо објавили текст Митрополита навпактског Јеротеја који, између осталог, пише да престанак помињања првог поглавара на Светој евхаристији представља раскол. У складу с речима Митрополита навпактског пошто је Руска Црква престала да помиње Патријарха васељенског постала је расколничка! Зар је то истина? Да ли се овде можда свесно или несвесно мешају извесни појмови?
    — Разуме се, то је мешање појмова, јер ако потичемо од такве логике, испоставља се да су све Помесне Православне Цркве у расколу после 1054. године, пошто не помињу папу римског који је раније био први у диптисима. А кад је у V веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес и кад га је осудио Васељенски сабор, да ли су у том тренутку све остале Цркве биле у расколу? Или можда кад је у XV веку Патријарх васељенски потписао унију с Римом, а остале Цркве то нису признале, да ли су се нашле у расколу?
    Лично не могу да замислим којим би се богословским или канонским аргументима могло оправдати свесно наношење патње својој верујућој сабраћи, њихова дискриминација или насиље над њима. Међутим, сад има превише емоција са свих страна и људи губе трезвеност мисли. Не бих желео да ступам у богословске распре с навпактским преосвећеним. Само бих желео да подсетим на то да је сама Цариградска Црква у току последњих деценија више пута прибегавала раскиду општења с поглаварима других Помесних Цркава због много мање значајних разлога.
    Поново морам рећи да је прекид општења с Цариградском Црквом за нас представљао велику жалост и да је то била изнуђена мра. Али легализација раскола у својству „аутокефалне“ Цркве уместо постојеће канонске Цркве и канонске хијерархије, примање мирјана и самозванаца у чину „епископа“, фактички благослов за насиље према верницима – противречи фундаменталним принципима постојања Цркве. У оваквим ванредним случајевима је прекид општења здрава реакција, реакција кад црквени организам одбацује нову канонску аномалију.
    Имао сам прилике да разговарам с многим јерарсима Јеладске и других Помесних Цркава у целом свету. Неки сматрају да је раскид општења с Цариградом одвећ радикална мера: кажу, требало је да наставите преговоре. Али нико озбиљно не сматра наш став расколом. Има много оних који нас отворено подржавају. Украјинска Православна Црква на челу с митрополитом Онуфријем сад добија огромну подршку од целог православног света.
    Захвални смо јерарсима Помесних Православних Цркава који нас отворено подржавају и онима који једноставно сматрају да је важно да се не жури с доношењем одлука. Молимо се да нам Господ помогне да заједно излечимо и пређашње и нове ране које се задају Цркви, како бисмо испуњавајући речи првоврховног апостола Павла истинском љубављу све враћали у Онога Ко је глава – Христос, од Кога све тело... расте на изграђивање самога себе у љубави (Еф. 4: 15-16).

    Извор: Православие.ру
  24. Свиђа ми се
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Протојереј Андреј Ткачов: Заповест о раду је свеобухватна!   
    Одучавајући човека од сувишне бриге Христос је као пример наводио птице небеске: оне не сеју и не жању, не сакупљају у житнице, али их Отац Небески храни (в. Мт. 6: 26). Може се учинити да је то проповед о безбрижности. Они људи који су посматрали живот пернатих птица рећи ће нам да није тако. Трагање за храном, савијање гнезда, храњење младунаца, бекство од грабљивица, прелетање у топле крајеве – све то птичји живот чини и пуним брига и тешким. Не ради се о безбрижности, већ о свакодневној зависности од Бога. Птица ни на који начин не може да обезбеди себи будућност. Она нема ни пензију, ни друге социјалне гаранције. Она не може да изнајмљује савијена гнезда и да живи од камате. Не може да замрзне црвиће у фрижидеру. Птице раде свакодневно и само је у томе залог за то што их Бог храни.

    Човек такође треба да буде активан целог живота. Рајска заповест да се „обрађује и чува“ говори о томе да Господ није створио сибарита, већ активно биће.
    Ако, на пример, због сажаљења на научимо дете да ради (јер ће се, наводно, нарадити кад порасте), ова услуга ће личити на „услугу“ коју су кинески цареви чинили својим кћеркама. Да би истакли њихову племенитост чврсто су им завијали стопала, тако да су девојчице расле као наказе које нису могле да ходају. Затим су их цео живот носили на рукама и у носиљкама стављајући другима до знања да због свог порекла ништа не морају да раде, чак ни да ходају по земљи. И наша деца ризикују да стекну непоправљиву душевну наказност ако од малих година не буду намештала свој кревет, стављала судове у судоперу после јела, спремала играчке на своје место и тако даље.
    Заповест о раду је свеобухватна. Она се односи на све, укључујући и оне који су рођени у богатој породици и којима имају све што им је потребно. Човек који се роди у таквој породици не треба да ради да би се прехранио, него да би остао човек, као и због тога да би осећао самилост према онима који савијају кичму ради парчета хлеба. Познати филантроп из XIX века доктор Ф. Гааз, који је осећао самилост према прогнаним затвореницима и желећи да искуси како је у њиховој кожи намерно је прелазио огромна растојања у неуднобој одећи. Осетивши њихов бол као свој покушавао је да издејствује ублажавање судбине несрећника. Паметан милионер ће натерати сина да у току лета ради као поштар или да разноси пицу. И у том случају ће милионер бити сигурнији у то да кад одрасте син неће протраћити, него умножити наследство. Тако је, на пример, отац легендарног кијевског губернатора, свог сина пре него што му је оставио огромну уштеђевину, до тридесет година држао на ситним канцеларијским дужностима. Рачуница се оправдала, Фундуклеј-млађи је умножио очев капитал и трошио га је изузетно мудро и човекољубиво.
    * * *
    Постоји једна прича о неком краљу који је доживео бродолом заједно са женом и кћерком. Талас их је избацио на обалу у непознатој земљи. Тамо су, не знајући занат, почели да напасају туђе овце водећи живот сиромаха. Међутим, десило се да је краљ ове земље почео да тражи младу за свог сина. Изасланици су обишли краљевство, видели су све девојке и изабрали сиротицу заслепљујуће лепоте, пастиреву кћерку. Принц јој је понудио руку и срце, али је девојчин отац поставио ултиматум: нећу ти дати кћерку, принче, док не научиш неки занат. Принц је негодовао, али се повиновао вољи будућег таста. Научио је да плете асуре. Исплео је два комада, па је опет дошао да проси девојку.
    – Колико кошта једна асура? – упитао је пастир.
    – Два гроша, – одговорио је принц.
    – За колико времена си их исплео?
    – За један дан.
    „Четири гроша дневно…“ – помисли старац.
    – Добро. Узми моју кћерку.
    – Хвала, оче. Али ми сад објасни шта ће ти све то? Па ја сам принц. Треба да управљам земљом, а не да плетем асуре.
    – Ех, синко, – одговори пастир. – И ја сам био краљ. Али да сам бар знао да плетем асуре после губитка царства моја породица би живела макар мало боље.
    Ова прича се због своје универзалности може причати на часовима техничког образовања, историје, етике или на ваннаставним активностима.
    Сви јеврејски младићи који су желели да се посвете изучавању закона морали су да науче неки занат. Управо тако је апостол Павле научио свој занат (да прави шаторе), захваљујући чему га ништа није спречавало да благовести: хранио се трудом својих руку и никоме није давао повода да га прекори за користољубивост. Неколико година је живео у Арабији хранећи се својим занатом, који је толико потребан у свакој бедуинској породици. О томе у Писму има само неколико речи: ...Отидох у Арабију, и опет се вратих у Дамаск (Гал. 1: 17). Иза ових штурих речи крију се године аскетског живота, молитава, и изучавања Писма.
    „Речи закона немој претварати ни у златни венац, ни у лопату,“ – говорили су вероучитељи. Односно, немој претварати Божанско Писмо ни у начин да се прославиш, ни у средство да зарадиш.
    Ове речи су актуелне и у наше време. Епоха доноси својеврсну социјалну наруџбину. Друштву су потребни свештеници-лекари и свештеници-педагози, како ради дубљег продирања клира у живот света, тако и ради веће независности свештеника од прилога народа за службе и требе.
    * * *
    Кад би човек био потомак мајмуна никад не би јео хлеб. Не само зато што се не би сетио. Просто не би имао разлога да тако тешко и напорно ради како би се најео. Било би му брже и лакше да бере оно што виси на дрвету и да копа оно што расте из земље.
    Хлеб је храна на коју је човек највише навикао, а истовремено је храна која се најтеже прави.
    Цео људски живот је смеса тешког и укусног, тешког и лепог. Огроман труд се крије иза светлости обичне електричне сијалице или иза млаза воде са чесме. Треба да ценимо овај труд, а најбољи начин јесте да сами радимо.
    Лако је исфлекати оно што је мама опрала. Оно што је човек сам опрао и испеглао чува брижљивије и нерадо прља.

    Извор: Православие.ру
  25. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Логос за a Странице, Живот Срба у Царевцу на КиМ: „Барем да дође неко, да нам каже, да нам обећа“   
    У потрази за бољим животом све је више оних који напуштају руралне средине. У Царевцу, селу у близини Косовске Каменице, пет породица још увек одолева свим недаћама, а, како кажу, све би лакше поднели када би имали пут.
     
    Пет породица у три махале још увек живи у Царевцу. Међу њима су и Ђорђевићи. Трајан и Сања имају троје деце. Једна плата није довољна за подмиривање свих потреба. На сву срећу, обоје су вредни, а земље има довољно.
    „Највише производимо домаћи сир, сокове, кад буде зимница то све сама радим, али не може ништа да се прода, све за себе. Не исплати се ништа да чуваш кад немаш где да продаш“, каже Сања Ђорђевић.
    Радили би и више, да их није задесио пех, на сву срећу, ту су добре комшије да припомогну.
    „Имам око 4 хектара обрадиве земље, радим, чувам стоку. Имао сам више крава, али сам смањио због крађа и имам две. Пшеницу сам засејао по пола са комшијом, пошто ми је трактор неисправан, то кошта, тренутно немамо услове за то. Од механизације немамо ништа, све радимо ручно“, објашњава Трајан Ђорђевић.
    Слога ово мало породица држи на окупу, деле исту судбину. Њихова прича је мање више идентична причама многих српских породица на Косову.
    „Видите какав је пут, нема ко да нас посети, нико не долази, добро је што сте и ви дошли да видите где и како живимо, ужас. Посла нема, два сина не раде, живим од минималца. Барем да дође неко, да нам каже, да нам обећа“, јада се Звонко Сентић.
    Ником од мештана Царевца није лако, па ни малом Виктору, који нема никог од вршњака. Дружење са њима је заменио игром са животињама, од којих му је, по свему судећи, најдражи голуб.
    Царевце је од Каменице удаљено свега седам километра. Од 24 породице у махалама необичних имена – Мозговци, Старинци и Огњанци, остало је свега пет. У махали Огњанци тренутно сама живи Митра Симић.
    „Продавницу немамо, лекара немамо, барем једном у седам дана да дође, да прегледа људе у селу, ништа… 55 година сам овде, 53 сам живела с мужем – умро је пре две године. Било је пуно људи, али боље им је у Смедереву, Јагодини, Крушевцу, где хоће да иду и купују… куће су овде оставили”, каже Митра Симић.
    Надлежнима у Општини Ново Брдо познати су проблеми Царевчана, наводе да ће њихово решавање започети ускоро.
    „Ми смо прошле године радили један део пута Јасеновик -Царевце, тако да ћемо ове године у сарадњи са ресорним министарствима да покушамо да асфалтирамо тај пут, пре свега да наспемо и да поправимо оштећења које је вода направила, тако да ћемо прво то поправити и спремити за асфалтирање. Уколико буде средстава, а надамо се да ће их бити, да асфалтирамо тај пут…Што се тиче јавног превоза, знате да је то проблем на читавом Косову, тако да без уређене инфраструктуре превозници имају потешкоће да све то испоштују. Надамо се да ћемо им у скорије време средити инфраструктуру, да им олакшамо комуникацију са већим местима, да могу да оду до доктора, да купе намирнице“, рекао је потпредседник Општине Ново Брдо, Синиша Димић.
     
    Извор: Телевизија Храм
×
×
  • Креирај ново...