Jump to content

Augustinus

Члан
  • Број садржаја

    631
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    1

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Augustinus је реаговао/ла на Протомајстор у Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду   
    Молим вас људи, дајте да се миримо, да будемо Црква Христова!
    Чему воде овакви разговори? Па зар није у неком проценту могућ и обрнут сценарио, да ови који би данас да рашчињавају сутра изгубе већину у Сабору? Треба ли онда и они ако буду рашчињени да прелазе код п. Кирила?
    Ми, Срби и не заслужујемо своју Помесну Цркву кад љубави немамо. Сви наши Свети нас се стиде, сигуран сам. А Свети Сава поготово.
  2. Свиђа ми се
    Augustinus је реаговао/ла на Поуке.орг инфо у Свештеник Дражен Тупањанин: Да ли тзв. академска теологија стоји насупрот тзв. црквено-подвижничке теологије? (Варијација на тему)   
    Одлично је да постоје овакви текстови, где је могуће достојанствено и у братској љубави разговарати о, рекли бисмо, веома битним темама
  3. Свиђа ми се
    Augustinus је реаговао/ла на Логос у Свештеник Дражен Тупањанин: Да ли тзв. академска теологија стоји насупрот тзв. црквено-подвижничке теологије? (Варијација на тему)   
    На познатом црквеном сајту „Живе Речи Утехе“ прочитао сам текст Слободана Лукића, свештеника Митрополије црногорско-приморске под насловом „Да ли је православној теологији данас потребна Црква“, који је на поменути сајт, како сам уочио, доспио са званичног интернет сајта Митрополије ЦП. Није ми намјера да вршим детаљну анализу текста, већ да подстакнут садржајем, тј.одређеним питањима и одговорима на које о. Слободан упућује изнесем напросто неколико својих мисли. Намјера ми је да се осврнем и на текст Оливера Суботића, свештеника АЕМ београдско-карловачке кога сам прије отприлике мјесец дана прочитао на истом ЖРУ сајту, а који је говорио о дарвинистичком спору, како о. Оливер написа, „из једне друге перспективе“.
     
    Мисли које сам пронашао су биле само окидач за размишљање и односе се на неке дијелове њихових текстова које су у мом уму породиле одређена питања. И не тичу се, у случају текста о. Оливера, онога што он и неки називају „дарвинистичким спором“, већ, као што ће се видјети из наставка, о питању тзв. академског богословља. Заправо, текст о. Оливера ми је битан првенстено (ако не и сасвим) због идеје о исихастичком манастиру који би требало основати у Београду. Како и због чега, рећи ћу на самом крају, у контексту свега што ће прије тога бити речено. Желим да нагласим да браћа ни у ком случају не схвате да ових неколико скромних редака представљају критику њиховог богословља, нити провоцирање полемике. Ако уопште и дође до некога од њих, текст који је пред вама је покушај размјене мишљења, покушај давања мишљења из унеколико другачијег угла , јавно ћаскање о свима нама важним и драгим темама (ако се то тако смије назвати). И ништа друго.
    Најприје, хтио бих да кажем неколико ријечи о претпостављеном антагонизму тзв. академског у односу на богословље које се може назвати „опитно“ или „подвижничко“. Ако ме осјећај не вара, рекло би се да академско богословље, барем у тексту о. Слободана, задобија негативно значење, док га о. Оливер сматра, рекло би се – потенцијално негативним. (Слободан чак није ни поменуо израз „академско богословље“ , али из контекста дозвољавам себи да помислим да на то мисли). Овом приликом нећу говорити о томе шта би могло да значи то да је богословљу потребна Црква, што у Хришћанској теологији ваљда нико озбиљан не спори. Напоменуо бих само да не сматрам да је и то саморазумљиво, већ захтијева богословску интерпретацију како би се избјегао цензорски однос институционалне Цркве (Сабора, Синода) над теологијом Цркве.
    На темељу прочитаног стичем утисак да академско богословље може да буде опасност за црквени живот, или можда већ и јесте, пошто његова интерпретација чак и у неким савременим проблемима у Православљу нуди основ за погрешне закључке (нпр. теологија митр. Зизјуласа, апострофирана код о. Слободана). На страну сада то колико савремени проблеми у Православљу имају уопште стварне везе са било којом школом теологије, мени у очи упада једна друга ствар на који су ме поменути текстови понукали давши ми повод за размишљање.
    Наиме, лоцирати проблем наше помјесне Цркве у сферу академске теологије значило би да су интелектуализам, високоученост, критичко размишљање, академизам и сличне појаве реалност снажно заступљена у СПЦ. Као да се напросто саплићемо о интелектуалце и академске богослове у срединама у којима живимо своју црквеност. Да ли је баш тако? Прије ће, чини ми се, истини одговарати да су такве личности права ријеткост, док са друге стране у нашим заједницама нећемо имати проблем да лоцирамо вјерски фундаменталистично – фанатичне тенденције, национално-романтичарске, све до екстремних, као уосталом и мноштво тенденцја ка празновјерју и пуком ритуализму. И много чега другог. Интелектуалци теолози (у које се ни по чему не убрајам, дакле, не браним своју браншу) су, судећи по мом искуству, најчешће изузетак, да не кажем инцидент.
    Као други примјер тога да учени теолози, па тако ни „академска теологија“ нису у походу заузимања Цркве може да нам послужи и само летимични поглед на савремено црквено издаваштво у СПЦ. Опште је познато да се готово свака епархија у нашој Цркви, као и десетине манастира и парохија, баве издавачком дјелатношћу. Наслови које можемо видјети на црквеним штандовима, сигуран сам да не претјерујем, у преко деведесет посто случајева казују нам да је ријеч о литератури која би се у уџбеницима патрологије сврстала у корпус аскетске литературе. Теме молитве и духовништва, поста, новог антихристовског поретка коме треба да се подвижнички одупремо, житија светих, књиге духовних поука стараца монаха, разне верзије молитвеника за све прилике и неприлике, монографије манастира, књиге о православном васпитању дјеце, о болести, гријеху, подсјетници за исповијест итд. итд., у толиком броју премашују наслове које потписују тзв.академски теолози, професори и научни радници који у свијету теолошке науке свједоче Христа у Цркви. Наслови ових теолога можда могу по броју да се мјере једино са издањима разних „православних кувара“ за посне и мрсне дане, мада сам склон да помислим да су и ту у мањини.
    На страну и то што смо свједоци да (нарочито манастирске) публикације доносе неријетко књиге аутора у најмању руку сумњивог ауторитета. Имајући у виду да о овим „учитељима“ од реда сазнајемо само на основу њеног или његовог имена и звања које видимо на корицама (без икаквих других референци или биљешке о писцу). Тако на корицама тих публикација можемо да прочитамо име ауторке или аутора, попут нпр.монахиња та и та, или архимандрит тај и тај, или пак само на штури податак о мјесту живљења, нпр тај и тај – петроградски, без иједног другог податка који би нам указао на евентуалну релевантност мишљења које ћемо наћи између корица. Будући да исти говоре о јако важним темама, рецимо о васпитању дјеце, или о болести и смрти, онда би можда забринутост било корисније управити ка таквим појавама те на том терену сигнализирати евентуалне „опасности“ или „контаминацију“. Ако је овако, а чини ми се да јесте, тада се с правом можемо запитати откуда долази страх од онога што мање више можемо подвести под појам „академска теологија“?
    Када је ријеч овом термину, термину „академска теологија“, или боље речено о осјећају који сам стекао да уважена браћа имају по том питању, а који је како рекох потенцијално негативан, или у најмању руку потенцијално проблематичан, дозволићу себи пар мисли. Ова проблематичност се рекао бих проналази у томе што се академска теологија ставља насупрот ономе што би могло да се изједначи са подвигом или подвижништвом у Цркви. Такве мисли чују се неријетко у одређеним круговима, нарочито у манастирским и манастирима блиским, и много јаче него што их гласи ехо ових двају текстова. Постоји тако отприлике нешто што представља академско са једне, а са друге стране нешто што представља опитно или подвижничко, што ће рећи „право“ богословље Цркве. Или, у крајњем случају, заједница овога двога могућа је у кодификованом подвижничком амбијенту (старац Софроније, старац Василије Гондикакис).
    У овом тренутку пада ми на памет детаљ из недавног дуела двојице јавних интелектуалаца, Славоја Жижека и Џордана Питерсона, названог из неког разлога „Дуел стољећа“ (доступан на Јутјубу). Наиме, Жижек у улози неомарксисте суочио се са Питерсоновом (бљедуњавом) критиком марксизма у савременим друштвима. У једном тренутку Жижек га је прекинуо рекавши напросто „имена, дајте ми нека имена, ко су ти неомарксисти, ја их не видим“? Чини ми се да би ради јасноће по питању отклона од евентуалних аномалија „академске теологије“, било од користи навести барем неколико примјера, нека имена. По могућности имена западних теолога, јер, како ми се чини, тај вал нас претпостављено запљускује са Запада. Дакле, реторички се питам, ко су ти који богословствују а нису подвижници?
    Мислим да по овом питању разумијевање подвига не смије да се сведе на класични (понајприје монашки, пустињачки) тип подвига. Ако се заинтересујемо за животопис било кога од оних који би се, претпостављам, могли назвати академским теолозима открићемо задивљујуће посвећеничке, тј изразито подвижничке црте њихових карактера. Па да ли ико може да замисли да изњедрити богословки опус размјера једног Зизјуласа не изискује подвиг – непроспаване ноћи над текстовима св. Писма и Отаца, мјесеце и године посвећеног трагања? Ко је икад имао прилику да разговара са студентима теологије из Атине могао је да сазна о смјерности старца Х. Јанараса који сваке недеље скрушено учествује у св. Литургији у храму св. Ирине. О Калисту Веру, љубитељу Свете Горе и о његовом ученику о. Џону Беру да и не говорим. Даље, треба прочитати мемоаре Ханса Кинга па видјети како описује нпр. Карла Барта, човјека који је дан и ноћ живио за Христа, погружен у теологију. Споменућу и Јиргена Молтмана који у предговору своје антологијске књиге „Распети Бог“ говори како је у британском логору као петнаестогодишњак, за вријеме Другог свјетског рата пронашао Библију и у распетоме Христу као своме вјечном састрадајућем Богу – брату пронашао себе, и одлучио да Њему посвети свој живот. Страдања и прогоне у својој Цркви кроз која су пролазили Ив Конгар или фон Балтазар или К. Ранер и толики други „академски“ пружају нам сасвим другачију слику која баца сјенку на покушаје уопштавања и супротстављања академског и подвижничког, теологије и живота код савремених и теолога из нама блиске прошлости. На крају ових примјера (из којих сам намјерно, да ми се не спочита „странчарење“, изоставио имена савремених српских „академских“ теолога, од којих су ми неки пријатељи и за чије подвиге и страдања знам, и дивим им се) парафразираћу ријечи великог историчара Цркве и теолога Јарослава Пеликана који је у једном од својих посљедњих интервјуа, одговарајући на питање да ли изачим жали рекао да дугује извињење својој породици и пријатељима. Дугује га, рекао је, стога што је и у ријетким тренуцима одмора, на скијањима и пецањима, његов ум увијек био заокупљен само једним – теологијом, те није могао да им се посвети онолико колико су заслужили.
    Све наведено, а има тога још, речено је са јасном намјером да илуструје да је бити истински академски теолог по мом скромном мишљењу неодвојиво од подвижничке посвећености највећој љубави – Ријечи Божијој – Христу. Ако је заиста тако, онда можемо да закључимо да у темељу академског призвања, једнако као и у темељу сваког подвижништва, стоји искрена љубав и спремност на жртву. Богословље се не смије и не треба сводити на ученост, али су богослови увијек и свагда – ученици, као што нам Новозавјетни текст на толико мјеста понавља и тиме недвосмислено показује. То да ли неко бдије у стасидији светогорског манастира или у својој радној соби у кући или у свом професорском кабинету, не представља суштинску разлику.
    Потреба препознавања различитих дарова у Цркви (Рим. 12, 6-8) је кључна уколико не желимо да избјегнемо разне једностране приступе који могу да противбиблијски редукују дисање Духа (уп. Јн. 3, 8) на оне сфере које се нама чине пријемчивим или допадљивим. Или још горе од тога, да својим опортунизмом у Цркви чинимо хулу у покушају да користимо теологију, тј. „теологију“ у сврху личнога ћара и афирмације своје искомплексираности. (Усуђујем се рећи да се и то може уочити у нашој црквеној свакодневици, а што је срамота. Да се разумијемо, не мислим на ауторе чије сам текстове поменуо). Важно је напоменути да треба да се чувамо уопштавања, која најчешће имају за циљ симулирање знања код људи у Цркви (сјајан израз проф. Д. Ђога). Православни, колико сам могао да сагледам у и око себе, имају веома оскудно знање по питању западне теологије. Неки ће рећи да је тако умногоме и по питању философије, а поготово природних наука. Међутим, неријетко је случај да се не либе да дају (самим тим паушалне) оцјене о свеукупности те теологије, тј.да износе дефинитивне вриједносне судове о њој. Уколико бисмо поставили питање слично Жижековом, тј. које књиге, који аутори, која област, шта код Ранера, гдје код Бултмана?… Страхујем да би одговори били у већини случајева поражавајући. По питању познавања Библије, страх би такође био оправдан. Ако ништа друго, број превода Библије на нашем језику, који може да стане на прсте једне руке могао би да нам, поред славља и поноса, ове јубиларне године подари и 800 разлога за дубоко покајање и преиспитивање. Поред осталог, и овај аргумент може да се дода на тас који мјери присуство академског богословља код нас у СПЦ, и да буде аларм који свједочи о опасности недостатка а не никако о опасности од академског богословља.
    На крају, као што сам и обећао на почетку, осврнућу се на приједлог о оснивању исихастичког манастира у центру Београда који је о. Оливер изнио у тексту о дарвинизму. Тај манастир би, како сматра он, требало да оплемени београдску црквену средину, а у првом реду младе студенте теологије, благодатно аскетским духом црквеног подвижничког предања. Када сам прочитао ту мисао прво што ми је на памет пало било је да би академско богословље било много потребније српском монаштву неголи монаштво младим теолозима и уопште теологији. Због чега тако мислим?
    Држим да одговор на ово питање напросто „вришти“ са свих страна. Иако ријечи о. Оливера лијепо звуче, под предпоставком да би таква манастирска заједница могла да заличи на Свету Гору из Паламине епохе или на јудејску пустињу из Дамаскиновог времена, или пак на чувени Студитски манастир. Или манастир Есекс који је он поменуо. Но да ли нам трезвени поглед на стање у данашњем српском монаштву даје реалан основ за таква надања? Тешко! Сјетимо се само трагедије од прије отприлике једне деценије када је наочиглед свих преко стотину монаха из (до тада управо због монаштва нарочито слављене) епархије рашко – призренске, склизнуло у раскол, који се од тада до данас само још више распламсава. Ако томе додамо зилотска настројења разних „духовника“ који вршљају по парохијским заједницама, не марећи за канонско устројсво Цркве (осим у случају својих звања и инсигнија), па прегршт јутјуб монашких „звијезда“ који ауторитарно говоре на толики број тема, од питања брачне постеље до тријадологије, од бриселских компјутера до матичних ћелија, од умјетности до јеловника и граница Цркве, спашених, погубљених за вјечност… На толики број тема се, по мом сазнању, ниједан „академски теолог“ није дрзнуо да говори.
    Шта рећи о феномену монаха „равноземљаша“, па о гротескности снимака старца једног манастира који заодјенут кукуљем великосхимника руске традиције (знака крајњег смирења) носи у исто вријеме у десној руци игуманску штаку (знак власти) и позлаћени крст на грудима (?!). Све наведено није покушај бацања камена на наше монаштво, већ напросто питорескно жели да укаже како је нашем монаштву потребно озбиљно богословско промишљање. Академска теологија би, чини ми се, могла итекако да прискочи у помоћ том и таквом монаштву. Можда би у том случају могли избјећи рецимо, бламажу у којој поједини манастирски штандови на сајму књига нуде своје производе, од вина до козметике, другим ријечима све – осим књига.
    Образац западних монашких редова би такође могао да послужи као задатак за конструктивно размишљање, колико год таква помисао може да звучи одбојно данашњем српском монаштву за које се чини да је у доброј мјери заробљено у једну епоху. А и то само на спољашњем плану, будући да од те, византијске епохе баштини углавном само стил, да не кажем стајлинг. Претпостављена супериорност монашког опита над академском теологијом могла би се у трезвеном теолошком сагледавању показати као једна у низу симулација које постоје у црквеном животу. Без дубоког теолошког промишљања, за које ми из се чини да су у СПЦ данас способни само академски теолози, на основу изнесене слике (част изузецима) српског монаштва, бојим се да би евентуални манастир у Престоници проузроковао више штете неголи користи. То је мисао коју сам хтио да образложим.
    Још једном желим да нагласим, ако уопште и може да постоји дилема, да то што сам уопште поменуо имена и текстове о. Слободана и о. Оливера напросто стога што су неки дијелови тих штива послужили као инспирација, тј. повод који ми је дао прилику за пар варијација на тему, за размишљања која се у великој мјери директно и не односе на садржај самих текстова.
    Завршићу ријечима Карла Ранера, једног од највећих академских теолога 20. вeка, које говоре како о њему тако, слутим, и о самој академској теологији.
    „Ако сам у своме животу могао барем нешто мало помоћи било коме да се охрабри, да с Богом разговара, да на Њега мисли, да у Њега вјерује, да му се нада и љуби га, онда се – мислим – исплатило живјети.“
     
    Извор: Теологија.нет

    View full Странице
  4. Свиђа ми се
    Augustinus је реаговао/ла на Grizzly Adams у Владика Максим за НИН: Надам се да у будућности нећемо црвенети због садашњег односа према власти   
    100% тачно. Не само то, него се појавила нека потпуно бесмислена гео-политичка есхатологија где се ”одбрана Христа и хришћанства” своди на заузимање страна у сукобима ове и оне државе или политике... Сулудо.
  5. Оплаках :))
  6. Свиђа ми се
    Augustinus је реаговао/ла на florenntina у Nishizawa: Rugala se svraka vrani (ili o smeni vladike Maksima sa PBF)   
    E neka je vise neko zapoceo i ovu temu. Nisam sa BF ali sam poznavala jednu mucenu osobu i gledala kako preko 2 godine sprema diplomski kod vl. Irineja. Ne znam sta je kasnije bilo. Bog da je se seti, koliko se samo napatila!
    Ali nije ovo samo vl. Irinej nego cela jedna plejada “nedodirljivih” kojih su u srpskom skolstvu bili redovna pojava narocito na fakultetima. Boze kada se setim samo prica i ljudi koji su od sale gubili 1-2 pa i vise godina zbog jednog ispita. Cak ni psihicki oboleli (studenti) nisu bili retkost. I nikada niko, bar da sam ja cula, se nije zapitao ili ne daj Boze opomenuo ili sankcionisao takav odnos prema studentima...A kada je trebalo ici na barikada onda “omladina i studentarija” ce to srediti...U to vreme npr. prosek studiranja na gradjevinskom fakultetu je bio 11.7 godina... I sada se kao cude kako nedovoljan broj prijavljenih studenata za masinski fakultet, etf, gradjevinu...
    Ne znam da li se i koliko promenilo u medjuvremenu ali zahvalna sam Bogu sto ova nasa deca danas imaju bar neki izbor pa mogu mozda, bar neki od njih, naci nacin da studiraju u inostranstvu i sacuvaju se ovih potpuno nepotrebnih maltretiranja koja se sa svim na svetu mogu povezati samo ne sa sticanjem znanja.
     
  7. Свиђа ми се
    Augustinus је реаговао/ла на Милан Ракић у Nishizawa: Rugala se svraka vrani (ili o smeni vladike Maksima sa PBF)   
    Jedna od tema koje ovih dana potresaju javnost svakako je smena episkopa Maksima sa mesta predavaca na Bogoslovskom fakultetu. Iako se spekulisalo da je razlog koji zapravo stoji iza ovog poteza Sinoda sukob vladike Maksima i predsedavajuceg sinoda, vladike Irineja Bulovica, oko Ukrajinskog raskola, Maksimov stav o Teoriji Evolucije, ili da je pozadina celog slucaja mozda politicke prirode, zvanicno je kao uzrok navedeno to sto vladika Maksim zivi i radi u SAD, zbog cega nije sposoban da na odgovarajuci nacin ispuni svoje akademske obaveze prema studentima.
    Ovaj dogadjaj moze posluziti kao predlozak za razmisljanje na razne zanimljive teme - od nacina na koji ova odluka krsi zakone samog Beogradskog Univerziteta, na koji je Bogoslovski fakultet teskom mukom, u vreme vlade Zorana Djindjica vracen posle visedecenijskog izgnanstva, preko svega onoga sto je ova odluka izbacila na povrsinu putem javnog prepucavanja otvorenim pismima u kojem je ucestvovalo nekoliko vladika, i koje je na svojevrstan nacin redefinisalo pojam transfera blama za svakoga ko u Srbiji ikakve veze sa crkvom ima, glasina o bespostednoj, prljavoj borbi koja se decenijama vodi za prevlast u SPC i za belu panu, pa sve do teorija zavere koje se raspredaju o uticajima Moskve i Carigrada koji se kroz ovu krizu prelamaju preko nase napacene srBske grbace.

    Ipak, meni je nesto sasvim drugo u celoj prici privuklo paznju - nesto na sta se do sada niko nije osvrnuo, a sto, blago receno, svakome ko je ikada makar prosao pored Bogoslovskog fakulteta, bukvalno bode oci:
    Irinej Bulovic je nekome zamerio da ne ispunjava svoje akademske obaveze prema studentima.
    IRINEJ.
    BULOVIC.
    JE NEKOME ZAMERIO.
    DA NE ISPUNJAVA SVOJE AKADEMSKE OBAVEZE PREMA STUDENTIMA.

    Sto bi rekli Amerikanci - let that just sink in for a minute.
    Isti onaj Irinej Bulovic koji se, tokom cetiri semestra koliko sam slusao grcki jezik, pojavio dva, i bukvalno DVA puta na predavanjima, i jos tri ili cetiri puta tokom cetiri godine koliko sam kod njega slusao Novi Zavet - iako ne zivi u SAD, vec u Novom Sadu.
    Koji je svojevremeno, dok je trajala njegova vladavina fakultetom, stavio na oglasnu tablu obavestenje studentima da ga niposto ne smeju kontaktirati ili mu se obracati licno i direktno - vec iskljucivo preko asistenta ili studentske sluzbe.
    Koji, iako iz nekog razloga slovi za jednog od najboljih i najobrazovanijih teologa u SPC, tokom svih dugih decenija koliko je na BF predavao Novi Zavet, nije blagoizvoleo napisati makar jedan udzbenik za svoj predmet, vec su se sve cetiri godine Novog Zaveta spremale iz dve skripte od po dvadesetak strana - zbog cega je Novi Zavet ostao stravicna rupa u bogoslovskom obrazovanju svih nas koji smo ovaj predmet slusali kod njega. Zapravo, ne samo da nije napisao ni udzbenik - vec, koliko je meni poznato, nije napisao skoro nista, iako je to njegova akademska obaveza kao doktora teologije.
    Isti onaj Irinej "Dart Vejder" Bulovic zbog kojeg je zilion ljudi izgubilo godine i godine zivota cekajuci na red da polazu kod njega grcki jezik, jer njegovo ultrasegamegapreosvestenstvo nije uspevalo da za jedan ispitni rok ispita vise nego jednog, dva, ili nijednog studenta. Koji je uporno odbijao da objavi bilo kakva obavestenja o tome kada ce se odrzavati ispiti - umesto toga, studenti su morali da dolaze bukvalno svaki dan tokom ispitnog roka, a neretko i nedeljama nakon zavrsetka istog na fakultet, i da tamo po vasceli dan cekaju da se on smiluje pa da u nekom trenutku ispita par njih - ostali bi morali da cekaju sledeci rok. I tako u nedogled.
    Isti onaj Irinej koji je toliki poznavalac grckog jezika i lingvistike uopste, da i danas tvrdo veruje da je jedini blagocestiv nacin da se grcki kini dijalektos prevodi na savremeni srpski jezik - koristeci glagolske oblike koji se u grckom i srpskom isto zovu (aorist aoristom, imperfekat imperfektom, itd), bez obzira na to sto im se znacenje i upotreba i te kako razlikuju, i sto je to sa stanovista duha jezika na koji se prevodi potpuno idiotski. I kome verovatno niko jos uvek ne sme da kaze da je sasvim svejedno da li se kaze izlažahu ili ishodjahu - jer i jedno i drugo zvuci podjednako retardirano.
    (Inace, kada je Bulovic naposletku konacno pristao da zaposli ne jednog, nego tri asistenta, jedna od tih asistentkinja, Bogdana, resila je da tog leta odrzi kratak, cetvoronedeljni kurs grckog jezika za one koji nisu imali prilike da odlusaju predavanja - buduci da ni jedan postojeci udzbenik iz ovog jezika nije predvidjen za samostalno ucenje. Iako se Bogdana u pocetku dvoumila hoce li biti interesovanja za ovako nesto, na kurs se prijavilo nas preko 150 - bilo je tu ljudi koji su grcki odslusali i po desetak ili dvadeset godina pre toga, i u medjuvremenu odustali od polaganja, obeshrabreni Bulovicevim izivljavanjem. Koristim priliku da se jos jednom najlepse zahvalim Bogdani na trudu.)

    Veliki si ti majstor, moras i (tri) segrta da imas...
    Isti onaj Bulovic koji je umeo da za najbanalnije sitnice obara ljude po desteak puta sve dok ne nauce toliko dobro da vise ne moze da im nadje ni najmanju gresku, pa bude prinudjen da im da desetku. Desavalo se da tako student na jednom ispitu padne, a na sledecem, nakon dve nedelje, prodje sa desetkom - sto je vise nego apsurdno.
    Isti onaj Irinej Bulovic koji je do te mere uspeo da isfolira ne samo siru javnost, nego i kompletnu teolosku akademsku zajednicu da je njegovo poznavanje teologije i opste obrazovanje toliko zastrasujuce veliko, da niko od nas ne moze ni izbliza shvatiti visine njegovog teoloskog nadahnuca i dubine njegove mudrosti. Na sta mu se, zapravo, i svela kompletna argumentacija odluke o otpustanju vladike Maksima - vi ste suvise glupi da to razumete.
    Ne znam kako vama - meni ovo podjednako ima smisla kao kada bi Jozef Mengele zamerio nekome da se neeticki i grubo ponasa prema pacijentima, ili kada bi Lav Pajkic nekome rekao da je ljigav.
    Ma koliko bilo nezahvalno stati na bilo ciju stranu u ovom aktuelnom sukobu preosvestenstava, jedna stvar je nepobitna - zvanicno obrazlozenje odluke o smeni vladike Maksima zaudara na kilometar. 
    nishizawa
    http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2019/10/rugala-se-svraka-vrani.html
  8. Оплаках :))
  9. Оплаках :))
    Augustinus је реаговао/ла на "Tamo daleko" у Зоран Ђуровић: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије запретио расколом   
    Ma to! Samo tako!
    Glavni I odgovorni urednik: episkop Backi, Irinej
    Scenario: jerej Zoran Djurovic
    Producent: Aleksandar Vucic
     
  10. Оплаках :))
    Augustinus је реаговао/ла на Volim_Sina_Bozjeg у Vladika Maksim najzaslužniji za Trampov patriotski govor.   
  11. Свиђа ми се
    Augustinus је реаговао/ла на srb_Lo у Blic: Синод шаље делегацију нижег ранга на прославу аутокефалије у Никеји   
    Најаче је ово да Блиц наводно поседује сва  писма из Цариграда а као остале Владике немају појма . 
  12. Свиђа ми се
    Augustinus је реаговао/ла на Desiderius Erasmus у Који је то сајт "Политикон" на коме пише г. Вук Бачановић и напада вл. Давида и свештеника Зорана Ђуровића?   
    Psihijatrijske pacijente treba da leče psihijatri. A, samo jaako iskusan duhovnik može da proceni da li eventualno postoji posednutost kod nekoga. 
    Ne može svaki polupismeni monah da se bavi psihijatrijom.
  13. Свиђа ми се
  14. Свиђа ми се
    Augustinus је реаговао/ла на о.Небојша у Који је то сајт "Политикон" на коме пише г. Вук Бачановић и напада вл. Давида и свештеника Зорана Ђуровића?   
    Драги оче и брате, мене на овом форуму за разлику од неких знају као злу пару Ако знамо да ћемо за све учињено дати одговор на дан Суда, онда је све ово овде на земљи ситница. Не мислим да ћемо нашим писањем нешто промијенити, можда ћемо само скренути пажњу на неке ствари. Одувијек су људи с људима причали, па се и сад не треба затварати у себе. 
    Треба вјеровати да Црква није као остале земаљске организације, него да је Дух Свети у њој и ако је водио 2 миленијума, води је и у наше дане. Свештеник сам 28 година и имам пуно повјерење  у свога владику Лаврентија, више него онога дана кад сам примио свештенички чин, јер сам се током протеклих година увјерио у његову мудрост и способност да води епархију. Па ако је он био у Жичи и Сава центру, шта ја имам да се бринем, ако неки новинар или политичар мисли супротно.
    Сумња је почетак гријеха, али ако немамо повјерења одосмо у параноју. Да ли сам купио у апотеци лијек или отров, да ми нису сипали нешто у пиће кад сам био са друштвом у кафани, да ли је промијењен датум на производу који сам купио у продавници. Можда смо сви у неком риалитију као у филму Вејнов свијет или док ово куцам неко ме тамо негдје гледа на свом екрану што рече Сноуден....
    Што се свештеничког удружења тиче има ово својих добрих и лоших ствари, али све је до људи који су у њему. Запамтио сам оно Удружење православног свештенства у СФРЈ које је било црква у Црквиу, чији чланови нису пуно зарезивали владике, а ни свештенике нечланове, бавили се свачим што не приличи чину, а опет били заштићени и уживали привилегије, просипајући демагогију.
  15. Оплаках :))
    Augustinus got a reaction from Жељко in Који је то сајт "Политикон" на коме пише г. Вук Бачановић и напада вл. Давида и свештеника Зорана Ђуровића?   
    Видимо Падре да ту све лепо пише, само кад би ми знали то читати.... 
  16. Волим
    Augustinus got a reaction from TSCHeTSCHen in Који је то сајт "Политикон" на коме пише г. Вук Бачановић и напада вл. Давида и свештеника Зорана Ђуровића?   
    Видимо Падре да ту све лепо пише, само кад би ми знали то читати.... 
  17. Хахаха
    Augustinus got a reaction from Zoran Đurović in Који је то сајт "Политикон" на коме пише г. Вук Бачановић и напада вл. Давида и свештеника Зорана Ђуровића?   
    Видимо Падре да ту све лепо пише, само кад би ми знали то читати.... 
  18. Свиђа ми се
    Augustinus got a reaction from о.Небојша in Који је то сајт "Политикон" на коме пише г. Вук Бачановић и напада вл. Давида и свештеника Зорана Ђуровића?   
    Е, мој Авво, шта да ти велим, ни сам не знам. Знаш како то код нас иде. Бука и брука, тресла се гора родио се миш. После за столом песма и дика, и сви су ту заједно, кад се крка. Само оне ''мале'' како Господ вели, пусте низ Морачу, и на њих забораве: пуј пике, не важи се. Него пусти ти фразе и стенице ових ''уминих'' ревнитеља, и гледај мало породицу. Веруј ми неће им сутра нико притећи, ако теби што год буде... Примири се где си да си, служи Господа и са својом паством молитву му узнеси. Уживај у доброј деци, а зла овога света је увек било, има и увек ће бити...
  19. Свиђа ми се
    Augustinus је реаговао/ла на Tελώνης у Који је то сајт "Политикон" на коме пише г. Вук Бачановић и напада вл. Давида и свештеника Зорана Ђуровића?   
    Oče i brate, svi se mi pomalo krijemo iza nekih nikova da bi slobodnije pisali i da nas ne bi boljela glava, ako štogod lanemo. Neki pod pseudonimima napadaju druge pod pseudonimima da su botovi, a i jedni i drugi isto pišu za "one druge" sve najgore... Tragikomedija! Ja sam isto imao veoma loše iskustvo sa nekima iz "južne struje" i generalno ih ne podržavam, ali iskreno volim vladike Atanasija, Joanikija, Dimitrija i posebno Maksima, samo što ne mogu da razumijem neke njegove poteze u zadnjih par godina.
    Moje je mišljenje da je otac Zoran pošten, dobar sveštenik, malo jurodiv, ali da iskreno smatra da je ovo što radi dobra stvar za Crkvu. Možda je to zaista tako, ali čini to prvenstveno na svoju štetu. Nijedan od naših vladika (ako postoji izuzetak, ja za njega ne znam) ne voli da bude okružen ljudima koji misle svojom glavom. U to sam se nebrojeno puta uvjerio. Svaki voli da mu češeš uši, da ga hvališ, klimaš glavom i odobravaš svaku glupost koja izađe iz njegovih preosvećenih ili visokopreosvećenih usta. Čak i da oca Zorana neki od naših vladika postavi na kakvo mjesto, njegov oštar jezik i slobodno izraženo mišljenje ga na tom mjestu neće ostaviti ni godinu dana. Zato je "hercegovački klan" sve učinio da ga ne puste na BF, jer bi im kvario koncepciju. Sloboda je skupa stvar.
    Osvrnuo bih se uopšteno na pisanje Bačanovića. Ima tu svega i svačega: istina, poluistina, laži... ali ono što mene najviše nervira kad su ovakva pisanija u pitanju je odsustvo bilo kakve kritičke misli prema "svojima". Da li to znači da su Begović i Bačanović isto botovi kao i ovi koji pišu pod pseudonimima? Kao da je ovo nešto bilo s neba pa u rebra i odjednom se dvojac Đurović/Perović obrušio na jadnog Amfilohija, Atanasija... Zar slični medijski napadi nisu uobičajena slika pred svaki Sabor, samo što je bački Irinej već godinama na tapetu. Zar nije licemjerno nekom spočitavati ružno prepucavanje preko medija, a da si ti sam takav način komunikacije započeo. Mislim naravno na Grigorija i ono njegovo pismo iz 2008. godine, kad mu je propao plan da bude izabran za patrijarha... Tada su bački i Grigorije bili na istoj strani. Od tada pa do danas, naša crkvena javnost bila je svjedok bezbrojnim spletkama i intrigama u stilu španskih serija, a vrlo često je upravo Grigorije bio "master of puppets" i dok su njegov vladali vukao sve konce. Sad se ponovo okrenulo, pa vuku neki drugi, a mi bezveze trošimo prste na tastaturama.
    E, ako je nešto dobro u ovom galimatijasu, a nadam se samo da će duže potrajati i da će se naše vladike još dugo klati između sebe, to je da će sad malo manje da maltretiraju popove jer im treba mirna baza. Možda će, gledajući sve što se dešava, i nama doći u glavu da je već odavno bilo vrijeme za osnivanje nekog svešteničkog bratstva/društva/sindikata, koje će nam pomoći da malo dignemo glavu i ne prepuštamo se samovolji i despotizmu naših uvaženih glavara.
  20. Радостан
    Augustinus got a reaction from Zoran Đurović in Који је то сајт "Политикон" на коме пише г. Вук Бачановић и напада вл. Давида и свештеника Зорана Ђуровића?   
    Е, мој Авво, шта да ти велим, ни сам не знам. Знаш како то код нас иде. Бука и брука, тресла се гора родио се миш. После за столом песма и дика, и сви су ту заједно, кад се крка. Само оне ''мале'' како Господ вели, пусте низ Морачу, и на њих забораве: пуј пике, не важи се. Него пусти ти фразе и стенице ових ''уминих'' ревнитеља, и гледај мало породицу. Веруј ми неће им сутра нико притећи, ако теби што год буде... Примири се где си да си, служи Господа и са својом паством молитву му узнеси. Уживај у доброј деци, а зла овога света је увек било, има и увек ће бити...
  21. Свиђа ми се
    Augustinus је реаговао/ла на Жељко у Који је то сајт "Политикон" на коме пише г. Вук Бачановић и напада вл. Давида и свештеника Зорана Ђуровића?   
    На то ће нам се свести сва економија: ботови, пропаганда, ријалити, медији...
    Кад би се некако увалили на америчко тржиште то би онда имало смисла
  22. Свиђа ми се
    Augustinus је реаговао/ла на Жељко у Вучићу Орден Светог Саве   
    Мислим да нема помирења. Отишло се предалеко. Почеле су претње. Једино да Бог интервенише, не знам како, зна Он, али неће, увек Он  то препусти људима, па сви добијемо оно што смо заслужили.
     
  23. Волим
    Augustinus got a reaction from Aleksandra_A in Вучићу Орден Светог Саве   
    Сви у храмове на богослужења. Наишла је јака бура, и оштри ветрови. Треба се Господу молити, да нас ојача, и да нам да снаге и љубави да ВЕРУ сачувамо. Јер кад изађемо из храма, буре неће бити, а ветрови ће устукнути. Као што је то било и раније, и као што ће то поново некад наићи. Јер Црква Христова почива на стени...
  24. Волим
    Augustinus got a reaction from Istopljeni kamen in Педесет и три свеће мога рода.   
    О Љубави, лепа и топла! Како да не љубим, кад ме ти грејеш? О Љубави скромна и блага! Како да се срдим, кад ми ти мир дајеш? О Љубави вечна и испуњена! Како да ћутим кад ме ти покрећеш? О Љубави, како да не следујем оног који у осамдесет и деветом лету, народ теби, твој одабрани духовно води, јер си младалачке сузе на бројаницама белим платном лице му украсила? О Љубави како да не слушам оног који по стенама и врлетима овога света са ватром о Теби говори, и грмоким хуком Тебе сведочи? О Љубави како да се не приклоним ономе који у питомој равници, смирењем и оштроумљем о Теби излаже? О Љубави како да рукама својим не посегнем за оним преко океана који о Теби и на онај страни света беле хартије исписује. О Љубави, како да заборавим онога који у кнежевскоме граду благошћу својом Тебе узвисује? О Љубави како да сумњам у оне, који су Теби реч своју положили, и душу своју Теби предали? Устукните ветрови! Умукните аспиде! Не хучите и не сикћите! Овде немате шта да тражите! Нема места вашем злурадју. Не пуштајте адске сплеткароше, подстрекиваче, рушитеље, мрзитеље, гордељивце, смутљивце, оговораче, лажљивце, подкопаче овога пролазног, пропадљивог и привременог света. Зар мислите да ћете својим сплеткама барјак лажи над истином подигнути? Зар мислите подстрекивањем да ћете брата на брата ударити? Зар мислите да ћете рушилачком злобом стену срушити? Зар мислите да ћете мржњом, место Љубављу срца испунити? Зар мислите да ћете гордошћу понос уплашити? Зар мислите да ћете сумњом изабране завести? Зар мислите оговарњем да ћете оне који служе Љубави завести? Зар мислите да се лаж може истином пројавити? Зар мислите да Храм који на Стени стоји можете подкопати? О бестида у вашем умовању, да сумња може имати било шта са Љубављу? Педесет и три свеће мога рода пред тобом Љубави стоји. Нека дуже, од других. Али свака својом различитом светлошћу тебе Љубави обасјава. Да нема њиховог жара, зар би ја тебе Љубави у тами могао пронаћи?
  25. Волим
    Augustinus got a reaction from Volim_Sina_Bozjeg in Вучићу Орден Светог Саве   
    Сви у храмове на богослужења. Наишла је јака бура, и оштри ветрови. Треба се Господу молити, да нас ојача, и да нам да снаге и љубави да ВЕРУ сачувамо. Јер кад изађемо из храма, буре неће бити, а ветрови ће устукнути. Као што је то било и раније, и као што ће то поново некад наићи. Јер Црква Христова почива на стени...

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...