Jump to content

grigorije22

Члан
  • Број садржаја

    9330
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    grigorije22 got a reaction from Zoran Đurović in Сексуални односи по Календарчету   
    Ti si tvrdio mislim da nije autentično. Nisi eksplicitno rekao ovo nije autentično pa da dokazuješ. Mišljenje ili ti teleogumen. 
  2. Свиђа ми се
    grigorije22 је реаговао/ла на Zoran Đurović у Сексуални односи по Календарчету   
    1Кор 7, 2: Али због блуда сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа.
  3. Свиђа ми се
    grigorije22 је реаговао/ла на Вукашин у АРХИМАНДРИТ САВВА МАЖУКО   
    Ево мало од Јустина...
  4. Волим
    grigorije22 got a reaction from хахаха in АРХИМАНДРИТ САВВА МАЖУКО   
    1.      Архимандрит Савва Мажуко - Апостол нам је оставио у завештање да се радујемо, непрестано молимо. Али како се радовати када ти дају у руке књигу од које вам постане лоше, језиво и хоћете некуда да се сакријете? Са мном је била таква прича, када су ми дали књигу «Теодорина митарства».
    Мени је било 14 година, нисам могао да спавам, зато што ова прича може извести ван себе и најстабилнијег човека, најспокојнијег са мирним карактером. Она говори о томе шта се догађа са човеком после гроба. Иза гроба! Односно, то се тиче сваког од нас, апсолутно сваки ће човек умрети, а ту се ништа не може учинити. Нас брине шта ће тамо бити, шта ће се догодити? Због тога је ова књига веома популарна, можете је наћи у било којој црквеној продавници. Али не журите се да је прочитате.
    А ако хоћете, послушајте шта ћу вам рећи за ову књигу.
    О чему је овај текст? «Теодорина митарства» је један од сажетака «Житија преподобног Василија Новог», написано његовим учеником Григоријем.
    Врло је важно када ви читате некакав текст, чак и црквени, светоотачки, да се запитате једноставним питањем: ко је то написао, за кога је писао, када је то било, шта ми знамо о том тексту?
    Ово су најједноставнија питања, без којих ћете ви раније или касније постати објекат манипулације. Тим незнањем користе се бескрупулозни људи који под формом старчества, поштовања икона, мошти светих понекад једноставно стварају секте и испирају мозак часним људима.
    Одговорићу на питања која се односе на овај текст. Када је она била написана? Она је написана у XI веку, када је створена читава серија сличних текстова посвећена посмртним путовањима и апокалиптичним очекивањима. Ствар је у томе, да је Византију, као и Западну Европу, у то време погодила права епидемија ишчекивања краја света – о томе је много написано, то је позната научна чињеница. Крајем првог миленијума по Рождеству Христа људи су природно очекивали да се ближи крај човечанства на овој земљи, морали сте се покајати и очекивати Спаситеља. Народна очекивања оживеле су огроман број таквих текстова. Укључујући и текст који је написао Грегорије Мниха, ученик Василија Новог.
    Ко је тај човек – Григорије Мниха, можемо ли му веровати? Велико је питање, зато што се учење овог текста приписује категорији апокрифа. Апокриф је текс који је написао човек не из реда светих отаци и у чији ауторитет можемо веровати, већ онај који себе назива учеником.
    Григорије Мних преноси некакво виђење о посмртној судбини удовице, робиње која прича шта је она преживела после своје смрти. Дат је веома подробан опис самог процеса умирања, митарстава и посете ада. Описано је 21 митарство, иако у разним текстовима тај број варира, као и сама митарства. Ако пажљиво прочитате, видећете да је текст заиста средњовековни. У њему се преноси став људи из сеоске заједнице.
    На пример, ка гресима исте те Теодоре, која је била робиња примењују се потпуно различите мере. Поводом 17 – ог митарства – прељубе, она улази у расправу са нечистим духовима и каже: «За мене овај грех није страшан јер сам ја робиња». А робиње нису биле у браку. И демони се са њом слажу.
    У тексту се налази много трагова времена. Она види демоне у облику Етиопљана, односно Африканаца, људи црне расе. Данас би то сматрали донекле политички некоректним. Зашто би демони морали бити црнци? А када црнци умиру, они кога виде, каве демоне?
    Али није ствар у томе, већ да се овај текст мора правилно читати. Понављам, ово је некакав апокриф – текст има, може бити, неки педагошки садржај, али јасно не светоотачки. Зато са њим морате бити крајње опрезни. Познајем много људи који су имали вишемесечну депресију после читања тамо описаних ужаса пакла, прича, сподоба и страшила, које је преживела Теодора за најмање грехе. Њој су недостајале врлине, па је зато стално долазио њен духовни отац, преподобни Василије Нови, да би отплатио нечистим духовима њене грехе.
           Архимандрит Савва Мажуко - За кога је написано ово дело? За људе те епохе. Ми у овом свету осећамо другачије, и тај језик нам је данас неразумљив. Текст је био упућен углавном неписменим људима који нису умели да читају, мислили су другачије, другачије су доживљавали стварност. Да би утицали на њихов морал, понекад потпуно дивљи, неопходни су били тако груби, пластични, монструозни начини који су им погађали машту.
    Управо у тој епохи појавиле су се слике Страшног суда. Узгред, неки моменти су управо из тог апокрифа упали у осликавање западног зида древноруских храмова, где се описује Страшни суд.
    Али најважнији кључ такве литературе је то да ми имамо дело са митолошким размишљањем и сликама. Ради тога да би разумели како те слике читати, како се ка њима правилно односити, ја ћу навести пример из древноруског житија Пафнутија Боровског, где се наводи прича неке монахиње која је током епидемије колере «умрла» – умрла, али је након неког времена оживела и саопштила шта је она видела тамо на оном свету.
    Ово је врло занимљив заплет. Шта је она видела? Између осталих прича она је видела пса прекривеног крзном од самура. Она је питала анђела: «Зашто је то тако?» Анђео је одговорио: «То је иноверни, татарин, који је био толико добар да је откупио из ропства православне хришћане и ослободио их». Он није био наше вере, ни наше нације, није знао ништа о Христу, али човек је имао добро срце и помагао је сиромашнима, откупљивао их из ропства, од тешких услова и пуштао кући. Због ове милости, није му дато било да се у аду мучи, већ се налазио у некаквој посебној обитељи, која се у католичкој традицији назива лимбом. Овде се та обитељ не назива тако, али анђео објашњава да је монахиња видела слику, једноставно некакву слику: пас – то је постојање зловерја, крзно од самура – милостиња коју је за себе задобио тај човек. Она није видела реално, како се то стварно догађа, јер је реч о оностраном свету, њој је откривена само некаква слика.
    Када ми имамо дело подобно овој литератури, поставља се питање реалности описаног. Тај свет у који ми одлазимо после наше смрти може се описати само помоћу слика.
    Језик слика може се разликовати од епохе до епохе, од народа до народа, зато ка таквим текстовима морамо се односити опуштеније. Зато што Господ није бог ужаса, животињског страха. Господ је Бог радости.
    Најважније што морамо знати о нашој смрти, о смрти наших ближњих - ми, излазећи из овог света, падемо у руке Бога, а то је најсигурније место на свету. Господ неће нама зло, Он је Бог доброте и милосрђа, зато Он и тражи начин како да нас спасе, како да нам помогне. И ни у ком случају неће бити мучења ако наше срце остане до краја верно путу доброте, нежности и милосрђа.
    На ручки к Богу, в самое безопасное место на свете. Что происходит с человеком за гробом и касается каждого
    Архимандрит Савва (Мажуко) | 14 июня 2019 
     Дакле, Црква никада није примила учење о митарствима као догматско, нити као своје учење.

     
  5. Волим
    grigorije22 got a reaction from хахаха in АРХИМАНДРИТ САВВА МАЖУКО   
    – Зашто се ми бојимо да будемо обични људи са нормалним људским особинама и тражимо у свему редом некакав духовни смисао ? – Лакше је односити се према свему тако. Ствар је у томе да наша духовна литература понекад са нама збија лошу шалу. Ипак, све ове текстове писали су монаси и за монахе. А монаси древности и средњег века писали су такве књиге у којима се одражавају њихове духовне вежбе: њихов ниво и та црквеност, манастирског контекста, у којој су они живели. То није увек прикладно не само лаицима, но чак и монасима нашег времена, јер често ми немамо појма шта су биле ове духовне вежбе. Ето, Јован Лествичник пише о смирењу. Читамо са усхићењем и заносом, али дајући том схватању своје значење може бити погрешно, нетачно, опасно. А потом следи жалба: Лествичник уводи у депресију. Лествичник нема никакве везе с тим. Он је писао своју књигу имајући у виду конкретне људе, своје савременике – синајске монахе. Њему није ни на памет пало да ће његову књигу почети читати лаици, нарочито жене са децом у наручју или чак световни свештеници. Ми не водимо рачуна о тако очигледним стварима и зато сами себе мучимо.

     
  6. Свиђа ми се
    grigorije22 got a reaction from JESSY in АРХИМАНДРИТ САВВА МАЖУКО   
    – Зашто се ми бојимо да будемо обични људи са нормалним људским особинама и тражимо у свему редом некакав духовни смисао ? – Лакше је односити се према свему тако. Ствар је у томе да наша духовна литература понекад са нама збија лошу шалу. Ипак, све ове текстове писали су монаси и за монахе. А монаси древности и средњег века писали су такве књиге у којима се одражавају њихове духовне вежбе: њихов ниво и та црквеност, манастирског контекста, у којој су они живели. То није увек прикладно не само лаицима, но чак и монасима нашег времена, јер често ми немамо појма шта су биле ове духовне вежбе. Ето, Јован Лествичник пише о смирењу. Читамо са усхићењем и заносом, али дајући том схватању своје значење може бити погрешно, нетачно, опасно. А потом следи жалба: Лествичник уводи у депресију. Лествичник нема никакве везе с тим. Он је писао своју књигу имајући у виду конкретне људе, своје савременике – синајске монахе. Њему није ни на памет пало да ће његову књигу почети читати лаици, нарочито жене са децом у наручју или чак световни свештеници. Ми не водимо рачуна о тако очигледним стварима и зато сами себе мучимо.

     
  7. Оплаках :))
    grigorije22 got a reaction from Просечан србенда in Зоран Ђуровић: Евергетинос - Нема митарстава   
    Dobro, mitarstva postoje idemo na drugu temu. Kakve su muke u paklu i da li se pakao nalazi u utrobi zemlje gde je usijana magma?
  8. Свиђа ми се
    grigorije22 got a reaction from Bokisd in Зоран Ђуровић: Евергетинос - Нема митарстава   
    Moguće, razlika je u tome što je čistilište saborski osuđeno dok mitarstva nisu. Čudno je da imamo citate otaca i iz drevne Crkve i da se u to vreme niko nije usprotivio nego protivljenje teologa počinje tek u 20 veku. 
  9. Оплаках :))
    grigorije22 got a reaction from fsa in Да ли су ово последња времена?   
  10. Волим
    grigorije22 got a reaction from Рисбо in Председник Вучић код Трампа - Косово   
    Izgleda da je jedino Darko Trifunović oduševljen premeštanjem ambasade u Jerusalim. Sledeći korak bi mogao da bude donacija Srbije za obnovu Solomonovog hrama. 
  11. Свиђа ми се
    grigorije22 got a reaction from haveaniceday in Председник Вучић код Трампа - Косово   
    Izgleda da je jedino Darko Trifunović oduševljen premeštanjem ambasade u Jerusalim. Sledeći korak bi mogao da bude donacija Srbije za obnovu Solomonovog hrama. 
  12. Свиђа ми се
    grigorije22 got a reaction from Светислав Павловић in Митрополит Калистос Вер: АПОКАТАСТАЗА   
    To je samo kritički stav na koji se revnitelji sablažnjavaju. Kako može običan čovek da kritikuje sveca?
  13. Свиђа ми се
    grigorije22 got a reaction from Светислав Павловић in Митрополит Калистос Вер: АПОКАТАСТАЗА   
    Ima još
     
    ИГУМАН ПЕТАР МЕШЧЕРИНОВ – СВ. ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
    ... Он је често понављао и писао да се спасавају само и искључиво православни, а сви остали, укључујући некрштене бебе, биће осуђени на паклене муке... уопште, св. Игњатије је схваћен као «један од» црквeних писаца, ништа више од тога.
    Свети Игњатије се целог живота борио са мистицизмом Александријске епохе. За њега је тај мистицизам био потпуно не-православан и стран светоотачком учењу.Несумњиво да постоји значајан део истине у овој тврдњи; али св. Игњатије је био „црно-бели“ човек и никакве «поделе» и полутонове није прихватао. То га је довело до жестоког одбацивања свега формално - неправославног. Он је често понављао и писао да се спасавају само и искључиво православни, а сви остали, укључујући некрштене бебе, биће осуђени на паклене муке. Одвајајући запетом, без икаквих разлика, набројао је ове осуђене: католике, лутеране, муслимане, јевреје, пагане... Некакав симбол свега неправославног постала је за св. Игњатија књига Томе Кемпијског «У огледању на Христа». У свих осам томова св. Игњатије је разбацао порицање ове књиге – св. Игњатије је сматрао да је написана из стања «прелести». Желео је да напише читаво дело против «Огледања», али његову жељу спречио је свети Филарет Московски. Интересантан је њихов дијалог поводом тога. Св. Филарет се ослањао на св. Димитрија Ростовског, који је ценио књигу Томе и у својим делима препоручивао је за читање. Св. Игњатије је одговорио: «Ми не знамо када је светитељ Димитриј био уведен у благодатно достојанство Светог оца, и може бити да је он ово написао још тада када је просто био благочестиви писац или проповедник»[11]. Овај аргумент, као и многи аргументи св. Игњатија, такође се може окренути против њега самога (њему припада знаменита фраза– «сви смо ми у прелести»;ако су сви, значи и аутор фразе); на самом делу, користећи се овом логиком , ми не знамо, такође, када је и сами св. Игњатије уведен у достојанство Светог оца...
    При свему томе, мора се рећи да противречности и неправилности у делима светог Игњатија и очигледне ускости његове перцепције хришћанства ни на који начин не поништавају његову несумњиву личну светост. Ово је врло важно - и ево, напокон, након врло дугог увода, окрећем се главној теми мог извјештаја, управо ка оним особеностима данашњице, које се јављају као изазов јединству Русије и Запада у контексту Цркве – да је у XIX веку св. Игњатије заузео угодно и хармонично место у разноврсној палети руског црквеног живота, како би данас рекли, крању десницу. Његова мишљења нису била широко распрострањена, будући суздржанија од других, много већих црквених гледиштишта, и у црквено – научној академској средини, и у пастирском и духовном опиту православних хришћана. Почетком XX века његови погледи почели су да добијају на тежини, посебно међу монаштвом. Међутим, уопште, св. Игњатије је схваћен као «један од» црквeних писаца, ништа више од тога.


     
  14. Свиђа ми се
    grigorije22 got a reaction from Светислав Павловић in Митрополит Калистос Вер: АПОКАТАСТАЗА   
    Sveti Ignjatije Brajnčaninov je imao pogrešne predstave pakla.

    (Први део)
    ИГУМАН ПЕТАР МЕШЧЕРИНОВ – СВ. ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
    … тврдио је да се ад налази физички у центру земље; да су анђели и људске душе телесни[7]. Кад је свети Теофан Затворник, због одбацивања ових ставова, објавио читаву књигу[8], св. Игњатије није уопште слушао исцрпне аргументе дате у њој…

    Свети Игњатије родио се 1807 године (отишао је Господу 1867.); био је представник познатог дворског рода Брјанчанинових. Већ у раним годинама свог живота био је рањен лепотом православног монаштва и одлучио је да одабере управо овај животни пут. Ради тога да би остварио свој идеал, св. Игњатије је морао ићи не само против породице и своје околине, већ и против воље цара Николаја I. Стекао је блиставо светско образовање, био је је љубимац Императора, који је има своје планове за њега; али св. Игњатије је поступио по своме и примио монаштво. Након тога његова каријера се развила врло успешно; али за нас је веома важно нагласити две околности – првобитно формирање настројења св. Игњатија на некакву конфронтацију и противљење свему, а такође и то да није задобио духовно образовање, иако је био веома начитан у православној светоотачкој аскетској литратури. Свети Игњатије је иза себе оставио мноштво списа. Они су веома неуједначени по свом значају. Учење св. Игњатија о трезвености, о духовним односима, о одређеним аспектима аскетске праксе је веома вредно и животно. Али ка много вишим, општим стварима св. Игњатије је био глув и често се његов поглед на ове или оне сфере хришћанског, црквеног и друштвеног живота одликовао ускошћу и ригоризмом. Он није био способан да схвати критику: погрешно је схватао св. Оце, тврдио је да се ад налази физички у центру земље; да су анђели и људске душе телесни[7]. Кад је свети Теофан Затворник, због одбацивања ових ставова, објавио читаву књигу[8], св. Игњатије није уопште слушао исцрпне аргументе дате у њој, већ позивајући се на неколико цитатра св. отаца, остао је на својој позицији[9]. Суштинска духовна грешка св. Игњатија био је постулат да човек у страсном стању (тј. свакодневном) није способан да прими божанску благодат[10] – самим тим укида се значај Цркве и њених Таинстава.

     
  15. Свиђа ми се
    grigorije22 got a reaction from Светислав Павловић in Митрополит Калистос Вер: АПОКАТАСТАЗА   
    ИГУМАН ПЕТАР МЕШЧЕРИНОВ
    … ето какво је схватање о Богу и Његовом односу према људима дао монашки опит једног од најпоштованијих атонских стараца, да је он у старту одредио на вечне муке католике, Јевреје, и све редом!...
    И пред крај – неколико речи о Атосу. Архимандрит Лазар у својој књизи с одушевљењем описује неколико својих путовања на Свету Гору. Заиста, на Атос увек гледамо с поштовањем и благонаклоношћу, “одоздо на горе ”: хиљадугодишња монашка традиција чини Атос непоколебљивим ауторитетом за нас и примером не само за монахе, већ и за све православце. Можда ће неке моје мисли звучати дисонантно ка општем настројењу беспоговорног поштовања према Атосу... али поделићу их на суд читалаца.
    Како смо ми већ рекли, хришћанство има своју строго дефинисану хијерархију вредности. НАЈГЛАВНИЈЕ У ЊОЈ – ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС и заједништво са Њим, живо и реално, људске душе. Ради овог заједништва и постоји Црква. Све у њој је средство за живот човека са Богом; циљ – Сам Исус Христос; Алфа и Омега, почетак и крај (Откровење 1:8). Монаштво је ЈЕДНО ОД средстава за проналажење живота са Христом. АТОС – ЈЕДНА ОД ТРАДИЦИЈА МОНАШТВА, КОЈА УОПШТЕ НЕ ОБУХВАТА ЧИТАВИМ ОБИМОМ ХРИШЋАНСТВО И ПРАВОСЛАВЉЕ; тако и морамо схватити ово, и то ће бити трезвен и црквени поглед.
    Заправо, за монаштво је Атос најповољније место на земљи. Али - опет се сећамо да нам Еванђеље даје критеријум истине који је потпуно нетериторијалан. По плодовима њиховим познаћете их (Мт 7:16), говори Господ. Осмотримо плодове. Безусловно, обилан духовни живот, школа молитве, древне традиције монашког живота, старчество... Али истовремено - Грци не воле Русе (и уопште Словене)... манастир Есфигмен (и не само он, већ и многи светогорци) болестан је наказним расколничким “зилотизмом”... Ево шта старац Јосиф Исихаста пише у писму свом духовном чеду: “Говори Господу овако: о возљубљени мој најслађи Исусе Христе! Ко је о мени Тебе замолио и ко се помолио, да би се <…> ја родио код родитеља добрих и верних хришћана? Јер толико се роди код Турака, католика, масона, Јевреја и код незнабожаца, и других који не верују, но суштина је како се нису родили потпуно, вечно ће се мучити”10... ето какво је схватање о Богу и Његовом односу према људима дао монашки опит једног од најпоштованијих атонских стараца, да је он у старту одредио на вечне муке католике, Јевреје, и све редом! Мржња према инославним хришћанима, корпоративни дух (пример наводи Архимандрит Лазар на страници 306 – атонски монаси су укорили архимандрита Софронија (Сахарова) због уступка у уставу и рекли му: “ти ниси светогорац!”) то је такође, авај, Атос... Мени говоре: да, али колико Божјих слугу се спасава! – Такве слуге Божије постоје и у Москви, и у Њујорку, и уопште - Оставих себи седам хиљада људи, који не приклонише кољена пред Ваалом (Рим 11:4), одговара Господ пророку Илији као одговор на његове притужбе о оскудици благочешћа...
    Суштина је да живимо у палом свету; овај пад не преовладава на некаквом посебном месту (“делу”), већ у души човека, и – не корпоративно, већ искључиво индивидуално. Стога чак ни најсветије место на свету није ослобођено таквих, као и другде, пројава личне и социјалне људске немоћи. Стога је немогуће било шта идеализовати, и ја мислим да веома пажљиво морамо поставити као пример хришћанима атонски живот... не атонске уставе, већ исправно црквено схватање, изградњу хијерархија хришћанских вредности – ето шта нам је данас као ваздух потребно...
    Мучение любви, или… (Размышления над книгой архимандрита Лазаря (Абашидзе) “Мучение любви”)

     
  16. Волим
    grigorije22 got a reaction from Светислав Павловић in Митрополит Калистос Вер: АПОКАТАСТАЗА   
    СВЕТИ ЈЕРОНИМ СТРИДОНСКИ - СВЕОПШТЕ СПАСЕЊЕ
    Тако у «Тумачењу на књигу пророка Јеремије» он говори:
    «При другом доласку Господ ће се јавити у Својој величини, и [у Цркву Његову] ући ће укупан број пагана, да би се спасао сав Израиљ, и Бог ће бити не само делимично у неким одвојеним [људима], већ све у свима»859
    859 Comm. in Jer.31:27–30 // PL. 24. Сol. 882–883.


  17. Волим
    grigorije22 got a reaction from Светислав Павловић in Митрополит Калистос Вер: АПОКАТАСТАЗА   
    НЕДЕЉА СВЕТОГ ЈОВАНА ЛЕСТВИЧНИКА
    Не могу сви постати бестрасни. Али НИЈЕ НЕМОГУЋЕ ДА СЕ СВИ СПАСУ и помире са Богом.
    Нека не овладају тобом они туђинци, демони, који хоће да се упустиш у испитивање несхватљивих тајни Божијег промисла или Његових јављања људима, и који ти потајно нашаптавају да Бог ипак гледа ко је ко. Те помисли су, очигледно, пород гордости.
    Свети Јован Лествичник
    ЛЕСТВИЦА - Поука 26


     
  18. Волим
    grigorije22 got a reaction from Светислав Павловић in Митрополит Калистос Вер: АПОКАТАСТАЗА   
    Poruka od banovanog člana.

    Митрополит Калист Вер - „Бог ,,хоће да се сви људи спасу” (1Тим 2:4). Верујемо ли ми да ће Божија замисао да претрпи неуспех? Или се можемо надати на коначни апокатастазис – „васпостављање“ свих твари, у коме ће свако разумно биће (укључујући чак и сатану) бити спасено. Заиста, такво учење о свеопштем спасењу је штитио Ориген (+ ок. 254 г.). За то га је осудио V Васељенски Сабор. Свети Григорије Ниски је такође изражавао наду за коначно спасење сатане. Али он је то чинио опрезније, него Ориген, и зато није био осуђен. Зато у Православљу учење о „апокатастазису“ (у уздржаној варијанти) заузима законито место“ (еп. Каллист (Уэр). Понимание спасения в православной традиции.

    Напиши том Оби ван Кенобију, пошто ја не могу да пишем на поукама јер сам блокнут већ годинама, да се о апокатастази никада није расправљало ни на једном сабору, већ о учењу Оригена, односно оригенизму које је осуђено. Апокатастаза никада није осуђена, да је осуђена онда би морало пола текстова Октоиха да буде осућено и других Пасхалних богосложења избачено.
  19. Свиђа ми се
    grigorije22 got a reaction from slovoA in Руска војска ушла у Сирију!   
    Protiv Amerike pa sve i da vanzemaljci napadnu. 
  20. Радостан
    grigorije22 got a reaction from Дуња in Слике форумаша   
    Požarevac. 
  21. Волим
    grigorije22 је реаговао/ла на Дуња у Слике форумаша   
    Pre par dana.
    Nedaleko od tog grada je Beograd. Pogodite koji je to grad. 

  22. Свиђа ми се
    grigorije22 је реаговао/ла на Рапсоди у Слике форумаша   
    Пре пар година...Бар
  23. Радостан
    grigorije22 је реаговао/ла на Natasa. у Слике форумаша   
    Kao da gledam u svoju budućnost...lepo .
     

  24. Свиђа ми се
    grigorije22 је реаговао/ла на Vasilije. у Слике форумаша   
    Poso, kuckam kod.

  25. Свиђа ми се
    grigorije22 је реаговао/ла на БанеЛ у Слике форумаша   
×
×
  • Креирај ново...