Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Walter

Члан
  • Број садржаја

    2644
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Walter

  • Ранг
    Дуго је са нама

Profile Information

  • Пол :
    Небитно
  • Локација :
    Планина и шума
  • Интересовање :
    Вратиће се Валтер ..
  1. Реаговање Архиепископа Јована на увреде аутора и водитеља постоване емисије, Миленка Неделковског, на беседи после Литургије ..: „Преварант“ (алудирајући на Миленка Неделковског), „је као вук, потпуно је без могућности да промени ћуд“ - казао је Архиепископ у својој омилији, 27. недеље по Педесетници.
  2. на данашњи дан пре 17 година, рукоположен сам у епископски чин. Изабран, наречен и хиротонисан од епископа Македонске Православне Цркве, која је и тада била, као што је и сада у расколу са свим другим православним Црквама. Када сам примио епископски чин, многи од моје браће, посебно епископи и свештенослужитељи других помесних православних Цркава оштро су ме прекоравали што сам примио хиротонију од расколничке јерархије. Како што је познато из моје биографије, помоћу Божијом и ванредној благодати Његовој, имао сам могућност да се школујем на најпознатијим теолошким катедрама у то време, у Београду и Солуну. Тамо, као и на многим другим местима где сам путовао упознао сам многе ревнитеље слова Божијег, људе виспреног расуђивања и врхунске теологе нашег времена. Упознао сам многе одличне јерархе, свештенослужитеље престола Божијег, прекрасне ђаконе који би својим даровима могли да плене безмало сваког благочестивог хришћанина. И сви они, ево да не претерам, али сигурно већина њих се питала и чудила који разлог ме наводи прихватању рукополагања од јерархије која је у расколу. Сви, или ево поново да не претерам, рећи ћу бар већи део њих, знали су да бих могао да имам добру службу било где у православној икумени. На било ком континенту да сам пожелео да служим мислим да би ми било остварљиво, а ја сам се сагласио да будем јерарх у уедној цркви која је у расколу, и ничим није обећавала да ће брзо изаћи из истог. Међутим, оно за шта ме је Господ припремао од младих дана, штедро изливајући на мене своју благодат особито у тренуцима падова, сагрешења и тумарања оних дана моје младости, није било познато онима који су ме осуђивали због хиротоније у епископски чин од стране расколничке јерархије. Када је Господ сматрао да сам већ довољно духовно зрео и да нећу презрети Његову вољу, тада ме просветљује да разумем шта се суштински и очекује од мене. Ни то није било познато онима који су ме осуђивали, као што нису знали ни претходно. Ја сам пак, то откровење Божије воље љубоморно чувао, делећи га само са малим бројем оних који су могли да га понесу, подражавајући Марију која никоме није говорила да је занела од Духа Светога, осим Јелисавети. Не, браћо и сестре, нисам био ја љубоморан ако би многи открили вољу Божију. Био сам само сумњичав и скептичан да ли ће они који сазнају то откровење имати снаге, зрелости и воље да то и спроведу. Јер у противном то знање и просветљење не само што не би било на никакву корист, већ би неспровођење истог било на њихову осуду. И показало се да сам исправно расуђивао. Годинама уназад, када је требало да се провери ко може да издржи пут ка јединству, сви смо видели да је мало оних који су успели. Али зар и Христос не каже како су „многи позвани, а мало њих изабрани.” (Мт. 22,14) Мањина су били апостоли, само дванаест, али данас нема места на земљи где се није чуло за име Исусово. Мањина су били и мученици, наспрам остатка народа у време гоњења Цркве, али тим малобројним семеном данас имамо милијарде Хришћана. Мањина беху и оци пустињаци и подвижници у поређењу са другим житељима Египта, међутим они и данас после толико векова остају непревазиђен образац Хришћанског етоса. На крају, и количина злата је много мања наспрам количине других метала које поседује земља, али је злато оно које је од свих драгоценије. А ми данас, после свега што смо пребродили чак и нисмо таква мањина. Ако се пребројимо, видећемо да нас само овде има више него што у било ком храму МПЦ има верујућих на недељној Литургији. То никако не значи да нас има много, већ значи да смо Црква у којој сви који јој припадају, они се и црквују. Код нас нема оних који се сматрају Хришћанима, а у храм долазе два пута годишње, о Васкрсу и Божићу. Код нас нема неких који долазе на Бадње вече само до црквене порте јер се ту точи ''грејана ракија'' а потом за Божић седе кући и не учествују у Божићној Литургији. Наши Хришћани, колико они некоме изгледали малобројни, живе хришћански, живе тајнама и у тајнама Христовим, и знају да ће их благодат Божија пратити свукуд, јер и када греше кају се, и када нису у праву нису надмени, и када страдају не проклињу, а када им се чине почасти не преузносе се. Ипак, ево дође дан када и они који су нас осуђивали ради примања хиротоније од расколника, и оних који су сумњали да ли је исправан пут страдања који смо изабрали за постизање јединства Цркве, сви они данас, без изузетка свесни су да у суштини другог пута за разрешење раскола није ни било. Нема ране која није пропраћена болом. Уколико је рана већа, утолико је и бол снажнији. А ако је раскол рана, како би било могуће излечити га без страдања? То што је страдањепало на Ваша плећа, драги Епископи, часни оци, браћо и сестре, није на срамоту, већ за сваку похвалу. Ви сте могли то страдање да одложите за нека будућа времена. Да неко други пострада уместо Вас, нека друга генерација да понесе ово страдање за јединство, међутим Ви нисте одбацили вољу Божију, да раскол коначно буде решен. Вашом вером, изграђен је мост којим ће многи корачати без интересовања ко га је саградио, али биће и оних који ће имати свест, да би им без тог моста живот у многоме био тежи. Седамнаест година сам архијереј. Четири у јерархији која још увек нема јединство са православним Црквама, и тринаесет ових у канонској јерархији Цркве Божија. Од тих тринаест година, већи део прошао је по судницама и судским процесима, у прогонству или пак затвору. И неко би могао да се упита, када смо ми то успели да одгајимо овај прелепи врт, препун разнобојног и миришљавог цвећа, какво уистину јесте Ви, браћо и сестре? Не, најдражи моји саслужитељи и браћо по епископству, не возљубљени народе Господњи, ову градину нисам засадио ја, она је Божија и Он се брине о њој. Мене је само поставио да пазим да неко не згази то цвеће без његове воље, да не покида још нерасцветано и у огањ га баци. Али не да будем чувар који ће на грубости одговарати грубошћу, већ сопственим примером да покажем и посведочим, како и по сто пута на дан да нас газе, ако имамо смирење, никада нас неће прегазити. Да покажем, да нас и по сто пута на дан понижавају, неће успети да нас понизе, ако претходно сами себе нисмо унизили и не мислимо о себи како смо нешто више од онога што заиста јесмо. Тим мачем смирења, победићемо све. И пријатеље и непријатеље. Пријатеље, за још већу љубав према нама, а непријатеље на стид у немоћи да нам учине било шта на шта нас неше смирење претходно већ није извежбало да поднесемо. Љубљена чеда у Господу, Ви знате каквe грубe лажи и клевете су изречене о мени у ових последљих 13 година мог епископства, од којих такорећи ни једна није минула без гоњења и суђења. Изречено је толико неистина да је немогуће све их побројати, али нико, апсолутно нико нас никада није прозивао за недоследност. Напротив, и они који су смишљали и најгнусније клевете, чак ни такви, нису нас оптуживали за недоследност. А, како би и могао неко да нас оптужи за недоследност када се бар она веома лако доказује. Свако данас може прочитати оно што је записано још на дан моје хиротоније у епископски чин, пре 17 година, док сам још увек припадао расколничкој јерархији, још тада сам изговорио: „Зато, сада, када ми Бог предаје Дух Свој и жезал да управљам Црквом, не својом већ вољом Његовом, молим се Богу, а молим и ваша високодостојна богољубија да се помоле, не би ли ми Господ дао благодати и енергије, онако несебично као што само Он може, не би ли свештенослужећи Слову и приносећи му благодарност од свег народа, допринео и јединству Цркве, тако неопходном у овом времену изопачених вредности. Молим и сав овај, данас сабрани народ Божји, да покаже управо то јединство у вери, Литургији и у Епископу, како би ми увек би савест, у опредељењу да и последњим својим дахом допринесем јединству, како помесне тако и целе Васељенске Цркве. Јединству свеукупне творевине Божије са Богом у једно Тело, Тело Христово, е да би се тако обожена творевина преобразила и постала нераспадљива. То је једина и права екологија, која еко проблеме не решава протестима, већ љубав поставља једином алтернативом за опстанак човека, земље и читаве творевине Божије.” Ето зато, данас и највећи злобници не могу, па и не покушавају да приговоре ништа мојој доследности. Још пре ступања у епископски чин, мој став о јединству Цркве био је познат јавности. Јединство Цркве нема алтернативу, ако бих се послужио речима Св. Максима Исповедника, рекао бих како је јединство Цркве једнопутије (монодромос), тако да, или си у јединству са Богом и Црквом, или ниси у јединству ни са Црквом нити пак са Богом. Моја уста никада неће престати да хвале епископе и свештенослужитеље наше свете Цркве који су успели да употпуне сваки недостаток мог последњег отсуства, услед затворских казни које сам издржавао. Ни срце, ни језик мој неће престати да им благодаре за све жртве које су они морали да поднесу, уосталом као и сви ви, у име јединства Цркве. Господ нека вам је свима помоћник! Позивам вас да се данас сви заједно, али вас умољавам да то чините и свако од вас појединачно, помолимо за ону нашу браћу која још увек чаме у расколу. Они су наше тело и крв наша и нећемо бити мирни док и њих не причислимо телу Христовом. Живећи толико деценија ван Цркве они у суштини нису ни свесни свог незавидног стања. Али ми који имамо свест о смислу јединства, ми који смо свесни да без јединства са Црквом нема јединства ни са Богом, управо зато да се помолимо за њих. Постоје тешка стања која могу постати људска реалност, при којима човек остаје без могућности и да се помоли да из њих изађе. Оболели од неких болести, ради тежине тих обољења остају чак и без молитве. Такорећи то исто се догађа и са духовно оболелима који пребивају у расколу. Ретко ко од њих може и да се помоли Господу како би му помогао да изађе из раскола. Зато да се помолимо за њих, да ми завапимо Богу за оно што они сами не траже, свакако из свог незнања. Милост Господња да буде са свима вама, као и радост чији извор је сами Бог, да вас прати у све дане ваших живота. Господ да нам свима подари дуговечност е да би му још много година служили у Духу, у Слову и у истини. http://www.poa-info....i/20150720.html Превод са македонског: Поуке.орг
  3. ОМИЛИЈА на 17.годишњици хиротоније у епископски чин 19/06. јулa 2015 г. Св. Сисоје Велики Ваша Преосвештенства, епископе Брегалнички и мјестобљуститељу битољски г. Марко, епископе стобијски и мјестобљуститељу струмички Давиде, часни оци, настојатељко Ставропигијалног манастира Св. Јована Златоустог, монахињо Магдалино, браћо и сестре, на данашњи дан пре 17 година, рукоположен сам у епископски чин. Изабран, наречен и хиротонисан од епископа Македонске Православне Цркве, која је и тада била, као што је и сада у расколу са свим другим православним Црквама. Када сам примио епископски чин, многи од моје браће, посебно епископи и свештенослужитељи других помесних православних Цркава оштро су ме прекоравали што сам примио хиротонију од расколничке јерархије. Како што је познато из моје биографије, помоћу Божијом и ванредној благодати Његовој, имао сам могућност да се школујем на најпознатијим теолошким катедрама у то време, у Београду и Солуну. Тамо, као и на многим другим местима где сам путовао упознао сам многе ревнитеље слова Божијег, људе виспреног расуђивања и врхунске теологе нашег времена. Упознао сам многе одличне јерархе, свештенослужитеље престола Божијег, прекрасне ђаконе који би својим даровима могли да плене безмало сваког благочестивог хришћанина. И сви они, ево да не претерам, али сигурно већина њих се питала и чудила који разлог ме наводи прихватању рукополагања од јерархије која је у расколу. Сви, или ево поново да не претерам, рећи ћу бар већи део њих, знали су да бих могао да имам добру службу било где у православној икумени. На било ком континенту да сам пожелео да служим мислим да би ми било остварљиво, а ја сам се сагласио да будем јерарх у уедној цркви која је у расколу, и ничим није обећавала да ће брзо изаћи из истог. Међутим, оно за шта ме је Господ припремао од младих дана, штедро изливајући на мене своју благодат особито у тренуцима падова, сагрешења и тумарања оних дана моје младости, није било познато онима који су ме осуђивали због хиротоније у епископски чин од стране расколничке јерархије. Када је Господ сматрао да сам већ довољно духовно зрео и да нећу презрети Његову вољу, тада ме просветљује да разумем шта се суштински и очекује од мене. Ни то није било познато онима који су ме осуђивали, као што нису знали ни претходно. Ја сам пак, то откровење Божије воље љубоморно чувао, делећи га само са малим бројем оних који су могли да га понесу, подражавајући Марију која никоме није говорила да је занела од Духа Светога, осим Јелисавети. Не, браћо и сестре, нисам био ја љубоморан ако би многи открили вољу Божију. Био сам само сумњичав и скептичан да ли ће они који сазнају то откровење имати снаге, зрелости и воље да то и спроведу. Јер у противном то знање и просветљење не само што не би било на никакву корист, већ би неспровођење истог било на њихову осуду. И показало се да сам исправно расуђивао. Годинама уназад, када је требало да се провери ко може да издржи пут ка јединству, сви смо видели да је мало оних који су успели. Али зар и Христос не каже како су „многи позвани, а мало њих изабрани.” (Мт. 22,14) Мањина су били апостоли, само дванаест, али данас нема места на земљи где се није чуло за име Исусово. Мањина су били и мученици, наспрам остатка народа у време гоњења Цркве, али тим малобројним семеном данас имамо милијарде Хришћана. Мањина беху и оци пустињаци и подвижници у поређењу са другим житељима Египта, међутим они и данас после толико векова остају непревазиђен образац Хришћанског етоса. На крају, и количина злата је много мања наспрам количине других метала које поседује земља, али је злато оно које је од свих драгоценије. А ми данас, после свега што смо пребродили чак и нисмо таква мањина. Ако се пребројимо, видећемо да нас само овде има више него што у било ком храму МПЦ има верујућих на недељној Литургији. То никако не значи да нас има много, већ значи да смо Црква у којој сви који јој припадају, они се и црквују. Код нас нема оних који се сматрају Хришћанима, а у храм долазе два пута годишње, о Васкрсу и Божићу. Код нас нема неких који долазе на Бадње вече само до црквене порте јер се ту точи ''грејана ракија'' а потом за Божић седе кући и не учествују у Божићној Литургији. Наши Хришћани, колико они некоме изгледали малобројни, живе хришћански, живе тајнама и у тајнама Христовим, и знају да ће их благодат Божија пратити свукуд, јер и када греше кају се, и када нису у праву нису надмени, и када страдају не проклињу, а када им се чине почасти не преузносе се. Ипак, ево дође дан када и они који су нас осуђивали ради примања хиротоније од расколника, и оних који су сумњали да ли је исправан пут страдања који смо изабрали за постизање јединства Цркве, сви они данас, без изузетка свесни су да у суштини другог пута за разрешење раскола није ни било. Нема ране која није пропраћена болом. Уколико је рана већа, утолико је и бол снажнији. А ако је раскол рана, како би било могуће излечити га без страдања? То што је страдање пало на Ваша плећа, драги Епископи, часни оци, браћо и сестре, није на срамоту, већ за сваку похвалу. Ви сте могли то страдање да одложите за нека будућа времена. Да неко други пострада уместо Вас, нека друга генерација да понесе ово страдање за јединство, међутим Ви нисте одбацили вољу Божију, да раскол коначно буде решен. Вашом вером, изграђен је мост којим ће многи корачати без интересовања ко га је саградио, али биће и оних који ће имати свест, да би им без тог моста живот у многоме био тежи. Седамнаест година сам архијереј. Четири у јерархији која још увек нема јединство са православним Црквама, и тринаесет ових у канонској јерархији Цркве Божија. Од тих тринаест година, већи део прошао је по судницама и судским процесима, у прогонству или пак затвору. И неко би могао да се упита, када смо ми то успели да одгајимо овај прелепи врт, препун разнобојног и миришљавог цвећа, какво уистину јесте Ви, браћо и сестре? Не, најдражи моји саслужитељи и браћо по епископству, не возљубљени народе Господњи, ову градину нисам засадио ја, она је Божија и Он се брине о њој. Мене је само поставио да пазим да неко не згази то цвеће без његове воље, да не покида још нерасцветано и у огањ га баци. Али не да будем чувар који ће на грубости одговарати грубошћу, већ сопственим примером да покажем и посведочим, како и по сто пута на дан да нас газе, ако имамо смирење, никада нас неће прегазити. Да покажем, да нас и по сто пута на дан понижавају, неће успети да нас понизе, ако претходно сами себе нисмо унизили и не мислимо о себи како смо нешто више од онога што заиста јесмо. Тим мачем смирења, победићемо све. И пријатеље и непријатеље. Пријатеље, за још већу љубав према нама, а непријатеље на стид у немоћи да нам учине било шта на шта нас неше смирење претходно већ није извежбало да поднесемо. Љубљена чеда у Господу, Ви знате каквe грубe лажи и клевете су изречене о мени у ових последљих 13 година мог епископства, од којих такорећи ни једна није минула без гоњења и суђења. Изречено је толико неистина да је немогуће све их побројати, али нико, апсолутно нико нас никада није прозивао за недоследност. Напротив, и они који су смишљали и најгнусније клевете, чак ни такви, нису нас оптуживали за недоследност. А, како би и могао неко да нас оптужи за недоследност када се бар она веома лако доказује. Свако данас може прочитати оно што је записано још на дан моје хиротоније у епископски чин, пре 17 година, док сам још увек припадао расколничкој јерархији, још тада сам изговорио: „Зато, сада, када ми Бог предаје Дух Свој и жезал да управљам Црквом, не својом већ вољом Његовом, молим се Богу, а молим и ваша високодостојна богољубија да се помоле, не би ли ми Господ дао благодати и енергије, онако несебично као што само Он може, не би ли свештенослужећи Слову и приносећи му благодарност од свег народа, допринео и јединству Цркве, тако неопходном у овом времену изопачених вредности. Молим и сав овај, данас сабрани народ Божји, да покаже управо то јединство у вери, Литургији и у Епископу, како би ми увек би савест, у опредељењу да и последњим својим дахом допринесем јединству, како помесне тако и целе Васељенске Цркве. Јединству свеукупне творевине Божије са Богом у једно Тело, Тело Христово, е да би се тако обожена творевина преобразила и постала нераспадљива. То је једина и права екологија, која еко проблеме не решава протестима, већ љубав поставља једином алтернативом за опстанак човека, земље и читаве творевине Божије.” Ето зато, данас и највећи злобници не могу, па и не покушавају да приговоре ништа мојој доследности. Још пре ступања у епископски чин, мој став о јединству Цркве био је познат јавности. Јединство Цркве нема алтернативу, ако бих се послужио речима Св. Максима Исповедника, рекао бих како је јединство Цркве једнопутије (монодромос), тако да, или си у јединству са Богом и Црквом, или ниси у јединству ни са Црквом нити пак са Богом. Моја уста никада неће престати да хвале епископе и свештенослужитеље наше свете Цркве који су успели да употпуне сваки недостаток мог последњег отсуства, услед затворских казни које сам издржавао. Ни срце, ни језик мој неће престати да им благодаре за све жртве које су они морали да поднесу, уосталом као и сви ви, у име јединства Цркве. Господ нека вам је свима помоћник! Позивам вас да се данас сви заједно, али вас умољавам да то чините и свако од вас појединачно, помолимо за ону нашу браћу која још увек чаме у расколу. Они су наше тело и крв наша и нећемо бити мирни док и њих не причислимо телу Христовом. Живећи толико деценија ван Цркве они у суштини нису ни свесни свог незавидног стања. Али ми који имамо свест о смислу јединства, ми који смо свесни да без јединства са Црквом нема јединства ни са Богом, управо зато да се помолимо за њих. Постоје тешка стања која могу постати људска реалност, при којима човек остаје без могућности и да се помоли да из њих изађе. Оболели од неких болести, ради тежине тих обољења остају чак и без молитве. Такорећи то исто се догађа и са духовно оболелима који пребивају у расколу. Ретко ко од њих може и да се помоли Господу како би му помогао да изађе из раскола. Зато да се помолимо за њих, да ми завапимо Богу за оно што они сами не траже, свакако из свог незнања. Милост Господња да буде са свима вама, као и радост чији извор је сами Бог, да вас прати у све дане ваших живота. Господ да нам свима подари дуговечност е да би му још много година служили у Духу, у Слову и у истини. http://www.poa-info.org/arhiepiskop/omilii/20150720.html
  4. Или што рече један ''изузетни свештеник'' да је Црква ''најуспешнија фирма - јер побогу, траје ево хиљадама година''
  5. Ok, ok .. ako misliš tako nema problema.. Samo onda mora da nosi drugačiji naslov jer ,,Versko dobrotvorno starateljstvo'' postoji još od pre Drugog svetskog rata, a rad mu je obnovljen u Beogradu, početkom 90.-ih godina prošlog veka .. Kolko da znaš.. i da budeš preciznija .. jer ovako je neodgovarajući naslov...
  6. Архиепископ охридски Јован на Света Три Јерарха служио у Новодевичком манастиру Источник: http://www.novodev.spb.ru/zhizn-obiteli/novosti/2015-god/fevral-2015-god/prestolnyij-prazdnik-trex-svyatitelej-v-novodevichem-monastyire
×
×
  • Create New...