Jump to content

Srdjan Kotur

Члан
  • Број садржаја

    709
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Srdjan Kotur got a reaction from Agaton Vuzman in Упокојио се у Господу митрополит црногорско-приморски Амфилохије   
    Вечан помен Митрополиту Амфилохију!
    И мене је погодило ово више него што сам очекивао. Некако сам мислио да ће својом жилавошћу одолети смрти.
    Царство небеско му желим и да моли Господа за нас преостале. Стварно је била част живети у исто време кад и он.
  2. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на JESSY у Православна порука, мисао дана....   
    МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ
    Ко верује у васкрсење Христово има само један грех, а то је – ако је тужан, то јест, ако није радостан. Једини истински грех нас људи је ако нисмо радосни, а верујемо у Христа.
  3. Волим
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на JESSY у Sećate se devojčice koja je po planini u Srbiji gurala kolica s ocem i niko im nije pomogao?   
    I, većeg zaključka ove priče nema od podsećanja na neke od poslednjih reči koje je Stefan Nemanja rekao na ovom svetu, a u žitiju zapisao njegov sin, sveti Sava: "Jer ja vam dajem ovu zapoved: da ljubite brat brata, ne imajući među sobom nikakve zlobe ... A vi, među sobom pravdu i ljubav imajući, ne zaboravljajte milostinje".
    Tu negde, blizu Studenice, gde mošti svetog Simeona i počivaju, misao o milostinji i ljubavi za bližnje - pokrenula je ovu priču koja je pred vama. Ono što je u njoj najlepše je: svako od nas može da napiše njen nastavak.
    Svako, uvek i svuda.
    https://sport.blic.rs/kosarka/nba/rudar-i-ljubav-adam-tatalovic-devojcica-gura-oca-u-kolicima-nova-soba/bk25ps9
     
  4. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на JESSY у Шта ЈА тренутно слушам...   
  5. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Лапис Лазули у Шта ЈА тренутно слушам...   
    think twice!
  6. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на JESSY у Stihovi iz Psaltira kojima se uvek vraćam...   
    4. *За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота својега, да гледам красоту Господњу, и раним у цркву његову.
    *Псал. 26, 8.
  7. Волим
    Srdjan Kotur got a reaction from Талични Том in На гробу неимара Цркве Живе - У спомен брата Драгослава Живановића из Крњева   
    Kad samo pomislim kako je vecina Srba zivela u to vreme, ne mogu a da se ne zapitam da li je moguce da su postojali i ovakvi ljudi u to doba?!
  8. Хахаха
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Драшко у Svakakva razmišljanja (tema za istresanje frustracija i drugih sadržaja svake vrste)   
    Nedostaju mi stara vremena forumska
    Nedostaju mi Mladjoni, Lepi .....
    Nedostaje mi da iskokam kokice i citam kako se ljudi kolju na temama, kako lete uvrede, kako se vata za grkljan!
    AH!
    Lepa stara vremena!
  9. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Н И Н Е у Шта ЈА тренутно слушам...   
    Само за D-mol-ере. 
  10. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur got a reaction from Н И Н Е in Đorđe Balašević, pro et contra   
    Uaaaa!
  11. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на JESSY у Православна порука, мисао дана....   
    Истинска вера се увек састоји у узрастању у врлини једноставности - то је радосно, целовито и ослобађајуће. ''Проблеми'', ''потешкоће'', ''компликације'' су тривијални изговори човека који је усредсређен на самог себе и заљубљен у слику о самом себи као компликованом и намученом човеку!
    Протојереј Александар Шмеман
  12. Волим
    Srdjan Kotur got a reaction from Рапсоди in Јасиков шумарак - песме Јеромонаха Романа (Матјушкина)   
    Baš sam je skoro po drugi put čitao. Prvi put nije ostavila nekakav utisak, skoro da se ničega nisam sećao. A ovaj drugi put me nekako..."strefila".
  13. Волим
    Srdjan Kotur got a reaction from БанеЛ in Јасиков шумарак - песме Јеромонаха Романа (Матјушкина)   
    Baš sam je skoro po drugi put čitao. Prvi put nije ostavila nekakav utisak, skoro da se ničega nisam sećao. A ovaj drugi put me nekako..."strefila".
  14. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur got a reaction from geronymo in Шта ЈА тренутно слушам...   
  15. Хахаха
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Драшко у Колику плату имате?   
    Žene to vole
    Pa ti vidi
    Nije sve u parfemu
  16. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо у Сто година од упокојења Евелине Хаверфилд – мироносице из Великог рата   
    Евелина Хаверфилд пореклом је Шкотланђанка, кћерка лорда Абингера, по занимању је била виши санитетски радник. Када је Аустроугарска моћна царевина 1914. године напала ратовима већ исцрпљену Србију, она се, заједно са др Елзом Инглис, нашла на челу Мисије шкотских жена које су дошле у помоћ нашој земљи.     Била је у свакодневном контакту са рањеним војницима и болесницима. Брзо савлађује основу српског језика и потпуно се саживљава са новом средином и њеним народом. Остало је запамћено да је у време несташице хране знала да се преобуче у одело сељанке, оде на пијац, прода нешто од свог личног златног накита и за добијене паре купи рањеницима најнеопходније намирнице. И све тако док је имала шта да прода.   Њена последња станица у опустошеној и ратом разореној, али победничкој Србији, била је Бајина Башта. Први њен велики посао по доласку био је везан за оснивање Дома за ратну сирочад у коме се сместило више од стотину деце. – “Били смо гладни, боси, поцепани, шугави и бедни” – записао је штићеник Дома Благоје Јанковић пред смрт у свом писменом осврту на то време – “Евелина нас је спасила свега тога. Научили смо да перемо зубе, да једемо из своје порције, први пут смо пробали лимун, смокву, урму, поморанџу, добијали смо разне конзерве од чијег су плеха мајстори вешто правили тепсије и лончиће за кафу”.   Журећи по киши, снегу, врућинама кроз сеоска беспућа која су је изгледом подсећала, према њеном казивању, на родни крај, и сама се тешко разболела од упале оба плућна крила. Држава ју је одликовала Орденом Светог Саве и Орденом белог орла са мачевима. Краљ Александар Карађорђевић послао је за њено гробно уздарје сребрни венац. У знак сећања на ову хероину бајинобаштански Дом здравља носи њено име. На њему су постављене и две спомен-плоче које подсећају на Евелину.       Извор: Епархија жичка
    View full Странице
  17. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Лапис Лазули у Шта ЈА тренутно слушам...   
    Nem pojma dal je ovo neki neciji propagandni materijal sta je samo mi je simpaticno 
  18. Волим
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на gavrosaurus у Шта ЈА тренутно слушам...   
    Распао сам се кад сам први пут гледао спот.
     
  19. Тужан
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Ромејац у Да се не заборави - Први усташки покољ Срба десио се у Гудовцу 28-29. априла 1941.   
    Први усташки покољ Срба десио се у Гудовцу 28-29. априла 1941.
    Плакале су ужасно, jаукале, бусале се у груди, а jа их у чуду гледам и не разумем ништа. Нитко у граду ниjе знао за ужас у Гудовцу. Нитко ниjе чуо ни пуцање митраљеза.

    Српске жртве у Гудовцу
     
    Поштовани и драги наши приjатељи, ево ипак ћу да извршим своjе обећање, да Вам опишем трагедиjу Гудовца и наше патње, иако тек данас, скоро годину дана после мог обећања.
    Милан jе на трећи дан Ускрса, у уторник 22. априла 1941. на вече задржан у магистрату, затворен онде са осталим нашим Србима, адвокатима, трговцима, чиновницима, свештеницима, итд. Из магистрата су преведени после дан, два у пореску управу, камо смо им смели храну да носимо. После краћег задржавања тамо, преведени су у зграду гимназиjе, а уjутру рано, возом одвезени из Беловара, да нитко ниjе знао камо.
    Отишла сам на полициjу да питам за мог брата, где jе одведен, али ме шеф полициjе Чукман, ниjе хтео да саслуша, већ ми jе казао, да он само са службеним особама говори, а никако са неслужбеним. Причали су по граду, да на полициjи говоре, да су сви Срби одведени у Мађарску, на Јанка Пусту, и да ће се усташе вежбати у пуцању на њима, а не на сликама, као што су пре атентата на поч. краља Александра. Нико ништа ниjе хтео да каже, већ се само причало, да ће сви бити убиjени. Отишла сам на Очвакотов да тамо питам, кад од хрв. цивилних власти нико ниjе хтео ништа да каже.
    Немачки официр био jе врло учтив, кад сам му казала, да ми нитко од цивилних хрв. власти неће да одговори на питање где ми jе брат одведен. Он ми jе казао, да он не зна где су Срби из Беловара одведени, али да баш чека ауто, да се вози свом команданту у Згб. и да ће ми сутра уjутру казати лично, или послати поруку телефонски у Очвакотов нека дођем по одговор. Сутрадан jа баш полазим од куће око 8 ч., кад уђу у наш ходник неколико жена из Гудовца, све у црнини, све уплакане, и моле ме да са њима идем на нем. команду места да им тумачим молбу, да се њихови мужеви, синови, очеви, браћа и унуци, ископаjу са мртвилишта где су пре два дана убиjени и вапном посути, у три велика дубока jарка закопани. Плакале су ужасно, jаукале, бусале се у груди, а jа их у чуду гледам и не разумем ништа. Нитко у граду ниjе знао за ужас у Гудовцу. Нитко ниjе чуо ни пуцање митраљеза.

    Срушeни спoмeник “Гудовчан” аутора Вojинa Бaкићa
    Кад су ми испричале, како jе дошао налог од општине, да сви Срби стариjи од 12 год. мораjу у Немачку на рад, и то одмах, да воз већ чека у Беловару, да понесу топла одела на пут, и нешто новца. И они да су сви пошли са општинским стражарима. Уjутро другог дана, дошли су поново од општине са двоjа кола, и тражили од жена да им мужеви траже сланине, шунке, хлеба и зимске капуте, jер jе jако захладило, а они jош чекаjу на станици у Беловару. Гудовчанке не смеjу нигде из села, jер jе Беловар блокиран сав од усташа, него ће им они, све то што су тражили, колима одвести. Једна Чехиња се смиловала, и шапнула jедноj Српкињи, нека ништа не даjу тим људима, да jе то све лаж са путовањем у Немачку, да су они на само Ружичало сви побиjени из митраљеза и на грудовачком мрциништу сахрањени.
    Жене се онда преко ливада упуте у Беловар, али им тамо нису дали да сачекаjу кога од чиновника полициjе, већ су их терали, да мораjу сместа да се врате кућама своjим, да ће одговарати за то, што су дошле у град околишним стазама, а знале су, да jе забрањено улажење у град. Отишле су онда пред нем. команду места, jер им jе нетко са улице довикнуо, да оду тамо. И од нем. ком. места, стражари са магистрата терали су их, jер jе било забрањено, да уопште више од двоjе људи иду улицом.
    Онда се реше жене да дођу до мене, да ме замоле, да им j а будем тумач код нем. команданта, да им се њихови побиjени мушкарци, закопаjу и превезу на гробље до цркве у селу Гудовцу. А сем тога, да су сви имали своjе документе код себе, многи и венчаницу, крсни лист, пасоше од коња коjи су узети за мобилизациjу, итд., сви да су понели новац, а неки сиромашниjи и позаjмили, па да се макар то врати, jер већина има деце, и сад су остале жене саме да се брину о свему. Још су молиле код хрв. пол. власти, да се оне узму у заштиту, jер им отворено прете, да ће идуће ноћи убити њих и њихову децу, и онда ће све да поделе између себе Хрвати. Казала сам им, да и сама идем на нем. ком. места, jер и Немци нису хтели ништа да кажу на полициjи, само да се разделе у мање групице, jер нам неће дати да идемо улицом све заjедно.
    Кренуле смо и пред ком. места, видим истог официра коjи ми jе jуче казао да дођем по одговор, и он ми jе одмах казао, да jе моj брат и сви остали Беловарчани, сви да су одведени у фабрику Даницу у Копривницу. Питао jе, шта све те жене хоће. Казала сам му, да су дошле да ме замоле, да им будем тумач, и све испричала, шта су ме оне замолиле. Он jе тражио, да што брже оду из града, jер не сме никако да се изазове неко сакупљање света, а он иначе иде аутом у Гудовац, где се врши ископавање побиjених Срба, па ће тамо видети шта може за њих да учини. Оне су почеле да преклињу, да се не смеjу вратити саме у село, да ће њих и децу све побити, jер су ишле поред забране да траже помоћ у граду.
    Немац jе казао, да се мора сваког часа да врати патрола коjу он чека, па да ће он послати за њима jедног воjника на бициклу, коjи ће их стићи, и отпратити у село. Жене су почеле да ме заклињу, да их не оставим саме, да пођем са њима и да им и даље будем тумач, jер оне се никако не могу споразумети са Немцима. А када ископа нем. воjна комисиjа све жртве гудовачке, па ако не дође одобрење од њих, да их пренесу на гробље код цркве, остаће им мртва тела на мрциништу. Пошла сам са њима, нисам имала душе, да их у тоj невољи оставим саме, иако сам се боjала, да ће Милан у Копривници да испашта, што jа сада чиним нашим женама. Молила сам се успут Богу, да нам Свевишњи буде свима у помоћи, а jа друкче не могу да радим, то jе наjмање што могу да будем од помоћи нашем несретном народу. И Бог наш jе свима помогао, десило се чудо. – У Гудовцу нису пустили жене да виде лешеве своjих милих и драгих. Официр нам jе казао, да jе призор тако ужасан, да он као мушкарац, коjи jе у Пољскоj видео ужасне ствари, не може да поднесе таj призор. Да су иначе све жртве опљачкане, многима скинута одела и ципеле, да неће ништа од вредности наћи.
    За преношење мртвих код цркве, не да пристанак градски физик, jер прети опасност епидемиjе. Кад сам женама Српкињама то превела, оне су почеле да запомажу, да плачу, да си чупаjу косу, бациле се мени око врата и плакале, грлиле ме, заклињале, нека га молим у име њихово и њихове деце, да буду побиjени сахрањени код цркве. Кад jе официр видео сав таj очаj, казао jе, нека га сви причекамо 1/4 сата, он ће телефоном да разговара са своjим командантом у Загребу, и да му разложи сав таj очаj. После 1/4 сата се вратио аутом и казао, да jе одобрено, да се све невине жртве сахране код цркве. Мене jе казнио интернирањем у кући шеф полициjе Чукман, за то, што сам “врло опасна особа по Н.Д.Х.” Како сам смела бити тумач женама из Гудовца, кад оне никако нису смеле да дођу у додир са нем. воjном власти. Нама у кућу послали су на становање нем. официра и 4 воjника.
    И ту нам jе премилостиви Господ Бог био у помоћи. Немац се зачудио, да сам могла да будем интернирана зато, што сам ишла да помогнем оним сиротим женама. Сматрао jе то за понижење коjе jе учињено на њихов рачун. И да нам ни jедне речи ниjе казао унапред, ослободио jе Милана из “Данице”, jер га jе затражио за таоца немачког, коjи мора да стануjе у кући, а и сестру и мене огласио jе за немачке таоце. Кад му jе са полициjе jављено, да ће нас одвести у логор у “параилин” као и остале Србе.
    Па да ли ниjе истина, да су чудни путеви Господњи?
    Не само што jе Милан као таоц, спашен смрти, него смо сви троjе, као нем. таоци, спасли се логора и били камионом са шегртима и фамилиjом нашег пок. брата Ђурице пребачени у Београд. А изнад свега jе милост Божиjа била свима нама у помоћи, jер су Немци онемогућили, да усташе даље убиjаjу у срп. селима наш свет. Више нигде у близини Беловара, нису усташе чиниле покоље. Овде у Београду сам чула, да су тако спашени и Срп. Капела, где jе требало ону ноћ, кад смо добили дозволу за сахрану побиjених Гудовчана, да сви мушки у Срп. Капели буду убиjени.
    Искупила сам своjе обећање, иако мало касниjе него ли сам мислила. – Остаjте здраво и с Богом! Поздравља Вас у старом приjатељству,
    Београд, 15. jула 1942.
    Марта Б. Поповић
    ПРВЕ СРПСКЕ ЖРТВЕ
    Поклане од стране Хрвата усташа
    15-16 (28-29) априла 1941.г. у селу Гудовцу краj Беловара
    Бранко Анага
    Душан Велемир
    Марко Анага
    Гаjо Влаjнић,
    Милутин Анага
    Стеван Вучковић
    Душан Бартоловић
    Томо Вуjновић
    Стеван Баусола
    Никола Вуjчетић
    Божо Бjелић
    Миле Вукелић
    Васо Боjчета
    Ђуро Вуковић
    Петар Боjчета
    Стезан Вуксан
    Емил Бота
    Стеван Вуксан
    Јован Бота
    Јандриjа Гачеша
    Миливоj Бота
    Ђуро Грубачевић
    Милош Бота
    Михаило Груjић
    Петар Бота
    Никола Гвозденчевић
    Пантелиjа Бошњаковић
    Петар Гвозденчевић
    Бранко Брзин свешт.
    Јован Даничић
    Илиjа Бруjић
    Љубомир Даничић
    Божо Бугариновић
    Петар Даничић
    Ђуро Бугариновић
    Мирко Дерета
    Бранко Булић
    Емил Деспинић
    Милан Булић
    Петар Деспинић
    Васо Деспотовић
    Никола Кодић
    Емил Деспотовић
    Паjо Кодић
    Бошко Дешић
    Стеван Кодић
    Душан Дешић
    Стеван Кодић
    Никола Добричевић
    Васо Коноплић
    Стеван Добричић
    Стеван Коноплић
    Емил Докић
    Петар Косић
    Јован Докић
    Петар Косић
    Никола Докић
    Гвозден Ковач
    Стеван Драгашевић
    Озрен Ковач
    Душан Дробић
    Андриjа Латиновић
    Душан Ђаковић
    Андриjа Латиновић
    Никола Ђурђевић
    Стеван Ленаjић
    Никола Ђурђевић
    Никола Мадашевић
    Живко Житић
    Ђуро Маргетић
    Јован Житић
    Емил Маргетић
    Никола Житић
    Стеван Маргетић
    Петар Зрнић
    Гоjко Миjакић
    Милош Ивановић
    Никола Миjакић
    Новица Ивановић
    Јован Миљуш
    Петар Ивановић
    Јован Миљуш
    Стеван Ивановић, учитељ
    Ђуро Мисирача “Ђаjа”
    Петар Ивановић
    Милутин Мисирача “Ђаjа”
    Васо Јакић
    Милан Мисирача
    Јандриjа Јакић
    Никола Мородолац
    Милан Јакић
    Ђуро Обрановић
    Стеван Јакић
    Јован Обрановић
    Васо Јанић
    Марко Обрановић
    Ђуро Јанковић
    Милан Обрановић
    Илиjа Јарић
    Паjо Обрановић
    Божо Јарић
    Емил Обрановић
    Никола Јарић
    Божо Павловић
    Јован Јаничић
    Милан Павловић
    Никола Јелић
    Младен Павловић
    Петар Јелић
    Никола Павловић
    Стеван Јелић
    Пантелиjа Павловић
    Стеван Јовичевић
    Милан Пожежанац
    Ђуро Кодић
    Никола Пожежанац
    Емил Кодић
    Дамjан Поповић
    Милан Кодић
    Ђуро Поповић
    Милош Кодић
    Саво Поповић
    Милутин Кодић
    Милан Поханек, Чех
    Никола Кодић
    Ђуро Предоjевић
    Бранко Предоjевић
    Душан Предраговић
    Емил Предраговић
    Илиjа Предраговић
    Петар Предраговић
    Радован Предраговић
    Стеван Предраговић
    Стеван Предраговић
    Чедо Пруговац
    Бранко Радешевић
    Стеван Радељевић
    Цвиjо Радивоjша
    Милан Радотић
    Стеван Радотић
    Милан Радовановић
    Милош Радуjковић
    Васо Раjић
    Гаjо Раjић
    Јован Рашета
    Милан Раjић
    Петар Саболић
    Стеван Саболић
    Емил Савић
    Бошко Секулић
    Милош Секулић
    Петар Секулић
    Стоjан Секулић
    Ђуро Селаковић
    Игњатиjе Сењан
    Буде Скакавац
    Јован Сладоjевић
    Драган Срдић
    Емил Станчић
    Милош Станчић
    Владимир Стиjепић
    Милош Стиjепић
    Никола Стиjепић
    Саво Стрика
    Васо Тодоровић
    Бранко Тољевић
    Петар Тољевић
    Стеван Тољевић
    Ђуро Томић
    Васо Томић
    Срђан Томић
    Стеван Томић
    Стеван Томић
    Јован Томић
    Лука Хинић
    Милан Хинић
    Петар Цигановић
    Васо Цвиjетић
    Никола Цвиjетић
    Васо Чачуга
    Дане Чуић
    Душан Чуић
    Миле Чуjић
    Милан Чурчиjа
    Миле Чурчић
    Јован Шаjновић
    Никола Шаjновић
    Стеван Шаjновић
    Лука Шакић
    Бошко Шиљак
    Милорад Шиљак, богослов
    Томо Шиљак, лугар
    Милош Шиљак, звонар
    Љубан Швагоња
    Саставио Миладин В. Вуjановић
    Први усташки покољ Срба десио се у Гудовцу 28-29. априла 1941. | Јадовно 1941.
    JADOVNO.COM Удружење објелодањује истину о страдању српског народа у Независној Држави Хрватској. Ми, потомци жртава ту дубоку рану осјећамо и данас.  
  20. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Ромејац у Мара Петровић - Заборављена хероина Великог рата   
    Маре Петровић је награђена са чак дванаест одликовања, колико је задобила и рана

    Досад је у домаћој историографији тврђено да је чувена Милунка Савић најодликованија и жена са највећим војним чином. Случај анонимне Маре Петровић то демантује. Ова ратница преузима њен пиједестал. Без обзира на то њихова ненадмашна и непоновљива дела вечно их крунишу дивљењем и поштовањем.
    Оставши рано без једног родитеља, мајчине нежности, солидарности, Мара се нашла у окружењу мушкараца који су и од ње очекивали подједнака пожртвовања. Ни теже послове на њиви није одбијала. Породична хармонија изгубљена је одласком мушких чланова у четничке редове. Мара се суочила са новим искушењем оставши сама и без подршке. Све ове тегобе утицале су на њену одлуку да се придружи оцу и брату, што је и учинила. Навикавање на герилски начин живота и адаптирање на војничко устројство није ишло глатко. Све препреке и зидове Мара је пребродила вољом и упорношћу. У новом друштву дочекала је и избијање Првог балканског рата. Распоређена је у четнички одред Дринске дивизије под командом војводе Војислава Танкосића.
    Мара је ватрено крштење имала у борби код Младог Нагоричана октобра 1912. године. Овај бој код Куманова одредио је дефинитивно исходиште Првог балканског рата у српску корист. У чувеном оружаном окршају код Куманова учествовао је и сам Марин брат, који је био мање среће. Ненадокнадив губитак драгог лица побудио је у Мари жељу за осветом. У ослободилачким ратовима које је водила Србија од 1912. до 1918. године, Мара Петровић је ратовала уз остале четнике, међу којима су били и Живана Терзић и војвода Драгутин Јовановић Луне. Међу најзначајнијим биткама у којима се Мара борила била је она на Гази Баби код Скопља. У средњовековну српску престоницу ушла је са својим четама уздигнутог чела, поносна и понесена дотад извојеваним победама.
    И у Другом балканском рату Мара је узела учешћа. О томе је имала да посведочи: „Рат са Бугарима. И ту сам учествовала у свим борбама... На Бат планини, Говедарнику, Овчем Пољу, Кратову и Страцину. Ту сам изгубила доста верних другова и задобила прву рану. У груди. Пренели ме у Скопље у болницу... Са каквим страхом и зебњом сам чекала да прездравим. Само да ме не забораве. Једва сам чекала да се с новом снагом ставим пред непријатеља...”
    У Великом рату Мара је била задужена за чување војног објекта. Позвана је са страже и саопштено јој је да неко треба да преплива Дрину и извиди непријатељски положај. У друштву двојице војника кренула је на извршење задатка. Непоћудну Дрину су препливали и закорачили на непријатељску територију. Повратак у логор био је опаснији. Њено двоје сапутника удавило се у реци дивље снаге. После вишечасовног пушкарења, у полумртвом стању, вратила се чети. По успешно обављеној мисији, војвода Луне предложио ју је за орден Карађорђеве звезде са мачевима.
    На Гучеву је задобила чак седам рана. Овога пута завршила је у Нишу. Одмах по оздрављењу обукла је војничку униформу. Са Моравском дивизијом 1915. се повлачила, прешавши Албанију.
    До отварања Македонског фронта Мара је стекла подофицирски чин. И на овом ратишту учествује у бројним борбама. Ту је заслужила официрски чин, ретко признање за жену. Добила је задатак да испита противничку армију, њено бројно, оружано и морално стање. Ради мање сумњивости одређено је да се такав задатак повери жени.
    Одабрана је управо Мара комита, која се одвикла од женске улоге и ношње. По успешно обављеном послу жива и неозлеђена вратила се својој јединици. На Солунском фронту Мара комита рањена је други пут у Великом рату. Пребачена је најпре у Воден, а потом у Бизерту. У солунској болници су јој затим, 1917. године ампутирали ногу и тако јој, према њеним речима, запечатили живот.
    За беспримерну храброст и неизмерне услуге учињене српству, резервни потпоручник Мара Петровић награђена је са чак дванаест одликовања, колико је укупно задобила и рана. По ослобођењу Мара је заборављена, занемарена, оптерећена стигмом инвалидитета и сама тежила дистанцирању од трауматичне прошлости. Дане и ноћи проводила је у једној просторији од само неколико квадрата. Сивило Марине приватности било је омеђено једним гвозденим креветом, столом и расклиматаном столицом. На њу је пао мрачни застор заборава који се подиже тек након стогодишњице.
    Милош М. Дамјановић – Косовска Митровица
     
    Политика Online - Заборављена хероина Великог рата
    WWW.POLITIKA.RS Досад је у домаћој историографији тврђено да је чувена Милунка Савић најодликованија и жена са највећим војним чином. Случај анонимне Маре Петровић то демантује. Ова...  
  21. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Milica Bajic у Шта ЈА тренутно слушам...   
  22. Волим
    Srdjan Kotur got a reaction from александар живаљев in На гробу неимара Цркве Живе - У спомен брата Драгослава Живановића из Крњева   
    Kad samo pomislim kako je vecina Srba zivela u to vreme, ne mogu a da se ne zapitam da li je moguce da su postojali i ovakvi ljudi u to doba?!
  23. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur got a reaction from Србољуб+ in На гробу неимара Цркве Живе - У спомен брата Драгослава Живановића из Крњева   
    Kad samo pomislim kako je vecina Srba zivela u to vreme, ne mogu a da se ne zapitam da li je moguce da su postojali i ovakvi ljudi u to doba?!
  24. Волим
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Иван Ц. у На гробу неимара Цркве Живе - У спомен брата Драгослава Живановића из Крњева   
    Налазимо се данас, овог другог дана Успења Пресвете Богородице, молитвено сабрани у храму Св. Саве у Крњеву, и овде око гроба његовог надалеко познатог неимара брата Драгослава Живановића, пресељеног „из смрти у живот“ пре 40 година – управо на овај дан. Налазимо се око гроба човека, свецело утемељеног и узиданог у овај видљиви храм славе Божије. Узиданог и својим знојем и својом молитвом, и својом душом и својим телом. Налазимо се у храму који је, не само видљиви синоним Цркве Бога Живога, већ и вечни сведок и путоказ томе, како се изграђује Црква Христова у нама самима.
    А брат Драги је управо такву, Живу Цркву, изграђивао, и у сeби и у свима око себе. Заједно са растом сводова овога храма, и он сам је узрастао: „у човека савршена, у меру раста висине Христове“, по речима Св. апостола Павла. Јер, пре свега и изнад свега, брат Драги је био – неимар душа људских, Јеванђелски Неимар – како је Владика Атанасије насловио књигу о њему.
    Сведок и проповедник Христа Спаситеља – Распетог и Васкрслог, победника греха и смрти; и то проповедник попут самих апостола светих, по свој земљи и свим крајевима српским и несрпским. Није познато (бар не мени лично), да је икад у нашем народу, у историји Српске Цркве, било већег путујућег мисионара од брата Драгослава, који је тако делатно сведочио Христа у сваком тренутку свога живота, свуда и на сваком месту. Нити пак, ко је више од њега саборизовао „једну, свету, саборну и апостолску Цркву“ у српском народу.

    Црква у Крњеву
    Свуда је стизао и сви су му долазили, и заједно са њим саборовали и љубвеобилно заједничарили у литургијским и молитвеним сабрањима око Христа и са Христом, у љубави Бога Оца и заједници Св. Духа. Јер Драги је био, како је неко запазио, прави уметник у приређивању радости. Зато је за њим и ос тало толико благодатног мириса у нашем народу, па и широм православља. Јер је истински и све цело, душом и телом својим, управо и у зидао себе пре свега у Цркву Бога Живога, у тело Христа васкрслога. У оно, што никада не може бити уништено, као што је неуништиво дело и тело Св. Саве – макар спаљено, а на кога се брат Драги у свему угледао, и за исто дело и сам „сагорео“.
    Стога, заиста не знам не ког већег православног „народњака“, лаика богомољца, нерукоположеног свештеника, односно човека из крштеног народа Божијег (лаоса, које Свето Писмо и Света Литургија називају „светима“, „родом изабраним и царским свештенством“), да је тако свецело био у служби Цркве и свога народа. Да је са толиком вером и љубављу делотворном, изграђивао у себи и у сви ма око себе Живу Цркву Божију, одушевљени храм Духа Светога, обитавалиште Божије и престо Христа Спаситеља.
    О свему томе је спољна. видљива слика, управо овај велелепни храм покрај аутопута на брежуљку између Шумадије и Поморавља, у кога је Драги у потпуности себе узидао.Реч је о храму који ће бити вечно сведочанство дела брата Драгослава и светог и светлог лика његовог. Али и печат, и вечни показатељ управо тога, каква је заправо улога лаичког (народног) апостолата у Цркви, а што је управо био Богомољачки покрет у Србији.
    Покрет, коме је брат Драги свим срцем припадао, и исти називао покајничким покретом, духовним устанком против греха у самом себи, покретом покајања и преображаја духовног, покретом васкрса и саваскрсења са Христом, покретом – у коме је Христос центар живота и смисао свега. Био је то заиста, покрет подмлађивања и оживљавања нашег „парализованог осећања православности“ – како се о њему изразио Ава Јустин Ћелијски. Захваљујући коме је – по Божијем промислу, СПЦ преживела време комунизма и атеизације овог народа. Јер, у том тешком комунистичком времену, управо је из овог покрета регрутовано свештенство за наше парохије, и монаштво за наше манастире. Каква је то била Божија промисао!...

    И нема сумње, овај храм – који већ обележава педесет година своје изградње – остаће у историји као вечни Спомен-храм самог Богомољачког покрета у српском народу, печат делатне вере и љубави богомољачке, који су своје христољубље претварали у братољубље. Јер из свих српских крајева богомољци су учествовали у изградњи овог храма тог „лаичког апостолата“ у Српској Цркви. Стога, никако се не сме заборавити да је у наредној, 2020-ој години, управо стогодишњица првог свесрпског Богомољачког сабора, одржаног управо овде у Крњеву на дан Св. Илије – горе код старе цркве, која – хвала Богу и даље постоји. Јер, управо је на том Сабору Свети Владика Николај Српски, као изасланик Патријарха Димитрија, „по први пут дошао у додир са многобројном богомољачком војском“, кажу записи. И управо је тај Сабор био полазна тачка организације овог великог препородилачког покрета, духовног устанка за чи јег су человођу и духовника сами богомољци изабрали Светог Владику Николаја.
    Брат Драгослав ће придавати велики значај овом првом оснивачком Богомољачком сабору, као двадесет година касније и другом таквом Сабору – такође овде у Крњеву; а нарочито овом доласку Владике Николаја у његово родно село и његовом учешћу на тим саборима. И управо је то оно, што ће Драги и узети за основну смерницу свог животног пута, свог богомољачког и мисионарског подвига – односно делања, и то највише међу децом и омладином, а на равно и старијима. За Владику Николаја,
    Драги ће доживотно бити везан, и управо ће њему, тада још увек званично неканонизованом, односно Свим Српским Светитељима (у које сада можемо и самог Драгослава убројати), посветити мањи десни олтар у овој цркви. Наравно, као и све друго, и то је Драги учинио по сагласности и садејству достојног вечног помена проте крњевског Богољуба Момировића (хапшеног због изградње ове цркве), а касније и сахрањеног поред гроба Драговог; а пре све га чинио је то по благослову, исто тако достојног вечног помена светог и богомудрог Епископа браничевског Хризостома, тихог гласа ове епархије, који је душом и срцем стајао иза Богомољачког покрета у својој епархији, а брата Драгослава неизмерно волео.

    Укратко, Господ наш Исус Христос, Свети Сава, Владика Николај и богомољство, за брата Драгог су били једно исто богочовечанско јединство у саборној пуноћи Цркве Божије. И управо је Драги био најверодостојнији пример тог светосавског, односно јеванђељског и николајевског богомољства. Јеванђељски покајник и подвижник, посник, задужбинар, мисионар, неимар, и све друго... Упознао сам се са њим још као студент, сусревши га на Светој Гори далеке 1971. године, и већ тада (а касније још више), схватио о каквом великом човеку је реч.
    Стидео сам се своје недостојности познанства са њим. И ми слим да ће се житељи села Крњева вековима поносити како Светим Савом и Светим Владиком Николајем, тако и својим братом Драгославом, истинским човеком Божијим, светосавским подвижником и Јеванђелским Неимаром видљиве и невидљиве Цркве Христове. Али, не само поносити, већ и угледати се на њега заједно са свима нама, како бисмо и сви ми били истински хришћани у својој делатној вери и љубави, у покајању и препороду духовноме, у живом сведочењу Христа, у саборовању са Њим и свима око себе у Чаши Тела и Крви Христове, у пуноћи самог јединства са Христом и свима светима...
     
    Вечан Ти спомен брате Драгославе, радуј се у Царству Божијем, и моли Бога за нас!
     
    Беседа на четрдесетогодишњем помену Јеванђелског Неимара брата Драгослава
    Протојереј-ставрофор Милосав Радојевић
     
    Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ
     

    View full Странице
  25. Хахаха
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Дуња у Koji su verbalni komplimenti ženama najdraži ? ( Naravno, anketa je u pitanju)   
    Tačno.
    Samo mala ispravka: od zgodnih i bogatih. (materijalno bogatih, duh zanemarljiv)
×
×
  • Креирај ново...