Jump to content

Srdjan Kotur

Члан
  • Број садржаја

    709
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Тужан
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Упокојио се у Господу наш брат у Христу Лука Радовић (1997-2020)   
    Дана, 25. Маја 2020. Лета Господњег, после краће болести упокојио се у Господу наш брат у Христу Лука Радовић (1997-2020).      Лука Радовић (3. новембар 1997-25. мај 2020) рођен је у Неготину, од оца, свештеника Милана и мајке Снежане, која је дипломирани економиста. По оцу је Далматинац, из Имотског, али је рођен у Неготину, јер је отац Милан био парох у Неготину. Лука је основну и средњу школу похађао у Неготину. Као дете је показао велику љубав према црквеној музици, црквеном појању, што је показао тиме што је сам научио византијско појање, што је ретко коме пошло за руком. Бог га је обдарио баршунастим баритоном, што је он користио на добробит Цркве. Своје појање уздиже на већи ниво, уписујући Богословски факултет у Београду и похађајући школу византијског појања "Мојсије Петровић" код чувеног Николе Попмихајлова. Са њиховим хором је Лука обишао многе крајеве појући како на Литургијама, тако и на разним свечаним академијама.   Црква Свете Петке у Јагодини је имала тај благослов да Лука води певницу на Литургијама. Због његовог појања су на Литургије долазили људи из свих јагодинских цркава. Међутим, воља Божија је за њега имала други план, као што се и каже у Светом Писму Старог Завета "Моји путеви нису ваши путеви", говори Господ. Лука је пре 15 дана отишао на операцију цисте, коју је имао на зубу. Операција је завршена, а он требало да изађе прошлог понедељка из КБЦ у Београду. Тога дана је доживео излив крви на мозак, имао је урођену анеуризму на мозгу.   Борба за живот је трајала 7 дана, за које време је Лука био у коми. Можемо рећи да се цело Православље молило за њега. Десетине хиљада људи су се молили за његово оздрављење. За њега су молитве узношене на Косову, Св. Гори, Сирији, Грчкој, Русији, Украјини, САД-а, Аустралији.   Његово Христољубиво срце је у раним сатима 25. маја престало да куца. Остаће упамћен као ретко васпитан и културан младић, са манирима који су ретки за 21. век. Осмех је увек красио његово лепо лице, а срце је било пуно љубави према Богу, којег истински носио у срцу, као и према свима који су га окруживали.   Иза нашег Луке остају отац, протојереј Милан, мајка Снежана и сестрица Марија.   Лука ће васкрсење мртвих и живот вечни чекати на јагодинском градском гробљу. Сахрана драгог нашег брата Луке ће бити на гробљу у Јагодини, 26. маја 2020. Почетак опела је у 14:30. Пре тога ће у цркви Св. Петке бити служена заупокојена Литургија, са почетком у 7:30.    Христос воскресе, брате наш Лука!
  2. Тужан
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Упокојио се протопрезвитер-ставрофор хаџи Живорад Марић (1934-2020)   
    Дана 7. маја 2020. год. упокојио се у 86-ој години умировљени парох младеновачки протојереј-ставрофор хаџи Живорад Марић.     Заупокојена Литургија биће служена у храму Светог апостола и јеванђелисте Луке на Старом градском гробљу у Младеновцу 8. маја 2020. год. у 8 часова, а сахрана ће бити обављена на истом гробљу. Опело ће служити у храму Светог апостола и јеванђелисте Луке Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован са почетком у 13 часова.   Прота Жика рођен је 1934. године у селу Тулеж код Аранђеловца и након што му је било забрањено да заврши Гимназију због припадности монархистичкој омладини уписује Богословију у Призрену, коју са великим успехом завршава 1954. године. Најпре је био постављен за пароха у родном Тулежу, а потом у Марковцу у којем је службовао од 1969–1975. године. Након што је протојереј Светозар Станимировић разрешен дужности пароха другог младеновачког 1. јула 1975. год. на његово место је постављен отац Живорад Марић. На другој парохији младеновачкој остаје до умировљења 1. јануара 1997. Дужност старешине младеновачког храма Успења Пресвете Богородице обављао је од 1978–1988. године. Међу Младеновчанима остао је упамћен као храбар свештеник и доследан проповедник Васкрслог Христа током социјалистичког периода у којем је Црква имала много потешкоћа. Отац Жика својом непосредношћу и комуникативношћу није остављао равнодушним никога са ким је долазио у сусрет.   Јереј Живорад Марић одликован је чином протојереја 27. маја 1991. године од стране Епископа шумадијског Саве, а 11. јануара 2004. године чином протојереја-ставрофора од стране Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована. Добитник је Грба општине Младеновац 2011. године. Из брака са супругом Лепосавом има сина Владана, свештеника и кћерку Веру, лекара.     Извор: Епархија шумадијска
  3. Тужан
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Душан Колунџић (1938-2020)   
    Данас, 29. Априла 2020. Лета Господњег у Господу се упокојио протопрезвитер-ставрофор Душан Колунџић, бивши професор Карловачке богословије и дугогодишњи парох у Нирнбергу, где је подигао цркву, редовно је издавао пастирска писма и писао душеполезне књиге.     Протопрезвитер-ставрофор Душан Колунџић рођен је у селу Бучје, општина Пакрац, од оца Мирка, бојадисара и мајке Милије, домаћице 1. јуна 1938. године. Основну школу је завршио у Пакрацу 1952. године и тада се уписао у Богословију Светог Саве у Манстиру Раковица, код Београда. По завршетку Богословије уписао се 1957. године на Богословски, а 1959. године и на Философски факултет, Отсек за Историју уметности, а завршио их је 1963, односно 1965. године. 1. априла 1966. године запошљава се у Патријаршијској управној канцеларији и ради на пословима у Београду и Патријаршијском добру у Даљу. Од школске 1967/68. године постаје суплент, а од 1971. професор практичне групе богословсих предмета у Сремским Карловцима. Као професор Богословије сарађивао је у готово свим црквеним листовима, а објавио је и књигу „Вера и молитва“, као и два помоћна уџбеника из Литургике: „Хришћанска уметност“ и „Празнична богослужења“. На позив Епископа Лаврентија, одлази августа 1974. године у Диселдорф, где обавља дужност секретара Епахије западноевропске, коректора Епархијске штампарије и уредника епархијских издања. 1975. године покреће и уређује епархијски лист ЦРКВА, који и данас излази, у тиражу од 12.000 примерака. Са Епископом Лаврентијем почео је издавање сабраних дела Владике Николаја. За ђакона је рукоположен на Празник сабора Срба Светитеља у Штутгарту, а за презвитера на дан Преподобне матере Параскеве у Дармштату 1974. године.   Марта 1977. године прелази на парохију у Нирнберг, где ће остати све до пензионисања, јуна 2004. године. Као парох у Нирнбергу почео је, први у Српској цркви, да пише и умножава Парохијско писмо, које је осам пута годишње слао свим својим парохијанима. Укупно је верницима послао 184 писма, које је касније, тематски, сабрао у две књиге од по 300 страница, па и њих послао на око 1200 адреса парохијана. За овај јединствен начин општења са верницима, а и због изузетне садржајности Писама, примљен је 2002. године у Удружење књижевника Србије. Покренио је и едицију „Мала религиозна библиотека“, у којој су, у више од 100.000 примарека, штампане књижице: „Народ Божји“ (Стари завет), „Живот Господа Исуса Христа“, „Чуда Господа Исуса Христа“, „Објашњење Свете литургије“, „Одговарања на Светој литругији и Чин изобразитељне“, „Упокој Господе у вери почивше“ (Читуља), „О Крсној слави“, „Који се у Христа крстисте – у Христа се обукосте“ (приручник за родитеље, кумове и одрасле катихумене). Штампао је и илустровани приручник за веронауку „Живот Господа Исуса Христа“ и „Богослужење Православне цркве“. Објавио је старозаветну књигу „О Јову“, као и „Јеванђеље по Луки“, поводом године Библије 2003. године. Обрадио је, као славске честитке, 85 Крсних слава, са житијама Светих и славским обележјима.   Од школске 1977/78. па до 1992/93. године предавао је у деветогодишњој основној, тзв. „Југословенској“ школи у Нирнбергу веронауку, некад и по 26 часова недељно, без икакве материјалне накнаде и поред свих парохијских обавеза, на терену пречника 300 км и шест богослужбених места. За Основну школу и Реалну гимназију начинио је програм верске наставе, који је одобрило Министарство за просвету и култ у Минхену.   Године 1981, одликован је чином протојереја, 1982. је постављен за архијерејског намесника за Јужну Немачку (на којој дужности је остао до пензионисања), а 1999. године одликован је правом ношења напрсног крста. Са верницима нирнбершке парохије купио је цркву у Нирнбергу и адаптирао за православна богослоужења (иконостас, тронови, стасије, витражи на прозорима), а троносана је 1999. године.   После пензионисања 2004. године живео је у славонском селу Бијело Брдо код Осијека, Епархија осечкопољска и барањска. Редовно је служио у тој, као и суседним епархијама, проповедао и држао предавања на разне теме, уређивао и водио је свакодневну емисију на Радио Борову и припремао ходочаснике за Манастир Хиландар.      Са супругом Катицом има два сина: Мирка, менаџера у Бечу, и Радомира, свештеника у Епархији франкфуртској и све Немачке.   Вечан покој, проти Душану!
  4. Тужан
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић (1945-2020)   
    Дана, 29. Априла 2020. Лета Господњег, у раним јутарњим часовима упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намесник бококоторски.        Новопрестављени прота Момчило Кривокапић рођен је 1945. у Херцег Новом, у свештеничкој породици. Његовог оца, који је био парох у Бијелој, са још неколицином свештеника Мирополије црногорско-приморске, протјерују са парохија, а у своју епархију их прима тадашњи Епископ зворничко-тузлански Нектарије Круљ. Отац момчило од своје друге године дјетињство проводио одрастајући уз благородно и сталожено становништво околине Добоја. Од најранијег дјетињства, учећи се Јеванђељу, знао је да ће кренути очевим стопама.   Са 14 година, 1. септембра 1959. године, одлази из родитељског дома, као ђак Београдске богословије. Пред крај свог средњошколског школовања, упознаје своју будућу супругу, ћерку чувеног професора доктора Лазара Милина. Након завршене средње богословске школе, уписује Православни богословски факултет у Београду. 1967. године. На самом почетку студија, умире му отац у својој 53. години, а бригу о његовом даљем школовању преузима блаженопочивши Владика сава Шумадијски, који га прихвата као свог сина. У току студија, 1967. године, добија позив за одслужење војног рока. Декан му излази у сусрет и он у септембру полаже читаву трећу годину, одлази у војску, а 1969. године, паралелно са завршетком војног рока, приводи крају и своје студије теологије. Добија стипендију за наставак школовања на Оксфорду. У исто то вријеме, добија позив од старога протојереја Богобоја из Котора да дође и да га наследи на његовој парохији. На чуђење својих професора, млади Момчило осјећа призвање и без дилеме прихвата позив. Иако је све друго што му се нудило било звучније, логичније и примамљивије, он је дубоко био сигуран да је то једина исправна одлука. У одлуци да прихвати позив оца Богобоја, подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код кога је отац Момчило као студент често у манастир Ћелије одлазио.   Тако, умјесто да постане доктор психологије на Оксфорду, отац Момчило са својом супругом, бира тежи пут и долази у Котор, да буде нешто много више, да у овим најтежим временима за нашу Цркву, узме Христов Крст и буде буде Његов апостол. У то богоборно вријеме, кад се по његовом свједочењу, раније сазријевало, млади свештеник Момчило са нашом Црквом пролази голготу комунизма. Отац Момо на сваком кораку свједочи да је спреман да и животом брани Ријеч Светог Јеванђеља и као први ректор Цетињске богословије из периода обновљеног рада од 1992. године. Спремност да ризикује, да све жртвује и да увијек на прво мјесто стави служење Богу и народу, препознала је, не само његова паства, већ Бока Которска и цијела Црна Гора, а и шире, те он постаје један од најсјајнијих светионика наше цијеле Цркве.     Дана, 7. септембра, те 1969. године, на Светој литургији на којој је рукоположен, нови млади двадесетчетворогодишњи парох надахнуто бесједи и улива наду многобројним вјерницима који су се тада окупили у которском храму, што без престанка чини већ пола вијека.   Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни прото Момчило!
  5. Тужан
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Презвитер Синиша Смиљић: Сахрана баке Јеле била је преломни моменат у мојој свештеничкој служби!   
    Свештеник Синиша Смиљић парох улцињски служио је 6. априла опијело блаженопочившој старици Јелки Попадић. У својој потресној исповијести, коју је објавио на фејсбук страници ,,Православни Улцињ“, отац Синиша говори о томе колико га је потресао овај догађај који је био преломни моменат у његовој свештеничкој служби.   Звучни запис разговора   Отац Синиша све нас позива да се отријезнимо и да имамо увијек љубави и бриге за ближње наше.   Овај догађај био је повод да парохија улцињска и Коло српских сестара Света благовјерна Теодора Косара покрену акцију прикупљања помоћи за угрожене на територији општине и наводи потресне случајеве на које су наишли у овом свом подухвату . Отац Синиша Смиљић напомиње и да је Митрополија црногорско-приморска чувар социјалног мира у Црној Гори.   Нека нам ове ријечи оца Синише свима буду на отрежњење:     “Господе Боже наш, опрости нама свима, на свему, па и на овоме!   Сахранисмо данас слушкињу Божију Јелку. Не знамо ни да ли је крштена, Бог зна.   Не знамо ни кога има од ближњих, они ће знати.   Једино смо знали да је пред нама лежало тијело измучене старице, умрле од глади!   Трошкове сахране сносило је социјално , а цијену живота платила је она.   Сахрана иако тужна, као и свака сахрана, наговјештавала је радост јеванђелских ријечи : ” Блажени гладни и жедни …јер ће се наситити”.   Молио сам се као никада до сада. Потресло ме је све. Осјећао сам грижу савјести , иако , ову, убогу покојницу нисам ни познавао, нити знао за њен случај. Боже , да ли сам могао знати? Да ли нисам знао због недовољног труда да сазнам? Тражећи одговоре на ова питања у својој савјести, ја сам налазио само више надахнућа за усрднију молитву, молитву за испраћај њене душе.   Послије сахране чух још потреснију причу , потреснију од пређашње сцене, ваљда је то иначе повезано.   Мајка и ћерка, муслиманке, комшинице из Штоја, дошле да испрате своју комшиницу , Јелку Попадић.   Арнела прича потресну причу и брише сузу.   Прича о Јелки да је радила у Француској, била госпођа и дама, а завршила ево сама. Последњих неколико година потпуно усамљена, болешљива и неспособна. Када је једном приликом нису виђали , у уобичајеној шетњи, посумњали су да нешто није у реду. Обили су врата њене куће и нашли је изгладњелу у полусвјесном стању.   Повремено, када би стигли, због својих обавеза, окупали би је и пресвукли. Хране су имали једва и за себе.   Социјалне службе нису много мариле.   Јелка је умрла од глади !   Господе опрости нама грешнима.     Сестро Јелка теби од Господа покој души и Царство небеско!     Извор: Радио Светигора
  6. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Цариградска патријаршија прибројала Сабору светих тројицу светогораца   
    На свом редовном заседању 9. марта 2020. године Свети и Свештени Синод Васељенског престола прибројао је Сабору светих Православне Цркве тројицу великих духовних отаца са Свете Горе: монахе Данила Катунатског  и Јосифа Исихаста, као и јеромонаха Јефрема Катунатског.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Митрополит Онуфрије посетиће Црну Гору за празник Светог Симеона Мироточивог   
    Свети Симеон Мироточиви је један од највољенијих и најпоштованијих светих СПЦ и ове године ће радосно бити прослављен у Црној Гори посебно из разлога што се богослужити Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије са пратњом из Украјинске Православне Цркве.     Блажењејши и још четири архијереја саслуживаће на Литургији 29. фебруара у главном граду Црне Горе – Подгорици, у цркви Васкрсења Христовог. Сједињени у својој православној вери, архијереји, свештенство и верници Украјине и Црне Горе сада су сједињени и у својим заједничким патњама.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Објављен превод књиге Теодорита Кирског „Црквена историја”   
    Почетком 2020. године протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, као редовни професор Историје опште Цркве на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, објавио је превод веома важне књиге Теодорита Кирског Црквена историја. Овај превод биће један од основних извора за проучавање раног периода Цркве и биће користан за ученике богословија, за студенте свих нивоа студирања богословских наука, али и за свештенике и лаике који желе да проучавају период од појаве аријанизма до цара Теодосија Млађег.     Књига је подељена у пет делова. У првом делу Теодорит сведочи о јереси аријанизма, о односу цара Константина и Цркве, затим о ширењу хришћанства и о деловању Светог Атанасија Великог. Други део почиње описом повратка Светог Атанасија из прогонства, затим говори о вери цара Констанција, наставку прогона Светог Атанасија и о неколико сабора између првог и другог васељенског сабора, са посебним освртом на Македонијеву јерес.   Трећи део књиге Теодорит почиње описом цара Јулијана Отпадника и говори о догађајима у Цркви и царству половином 4. века. У четвртом делу Теодорит сведочи о кончаној победи Православља над аријанством и последњим годинама Светог Атанасија, затим и о царевима Јовијану и Валентинијану, а затим говори о Амвросију Миланском, Василију Великом, Антонију Великом, и на крају описује одакле међу Готима аријанска јерес. У петом делу описана је владавина цара Теодосија, затим и Други васељенски сабор, да би други део био посвећен дешавањима у Антиохији, Александрији и Константинопољу у доба Светих Јована Златоустог и  Кирила Александријског.   После превода Теодоритове књиге, проф. др Радомир Поповић је превео и важну студију о блаженом Теодориту Кирском насталу из пера Георгија Флоровског, која говори о делима и вероисповедању блаженог Теодорита. То је и својеврсни закључак превода овог важног историјског извора. На крају издања налази се и попис до сада преведених дела блаженог Теодорита на српски језик и библиографија о Теодориту, која може да буде иницијатор будућих истраживања и анализе живота и дела Теодорита Кирског.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Волим
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, У Белорусији освештан храм у част Светог Саве   
    По благослову Његове светости Патријарха московског и читаве Русије Кирила дана 25. јануара 2020. освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске православне у част Светог Саве, првог архиепископа српског.
    Поштовање Светог Саве у Белорусији има дубоке историјске коријене и датира од 15-16 вијека. Познато је да његово име међу најзначајнијим словенским светитељима наводи Франциско Скорина у календару своје „Мале путописне књиге“ (1522.), а Захарија Копистенски у свом трактату „Палинодија“ (1621.) помиње Светог Саву Српског као узор за понашање.
    Епархијска управа је мјесто гдје се доносе важне одлуке за читаву епархију, зато је за епископску службу у савременим условима веома важан не само примјер великог епископа Христове Цркве, какав је Свети Сава, него и  његово небеско заступништво и помоћ, које ће бити посебно опипљиве ако му се буду приносиле сталне молитве у новоосвећеном храму подигнутом у његову част.
    Освећење домског храма у част Светог Саве важно је и Србима и Белорусима и још више ојачава духовну повезаност два блиска православна народа, што је посебно драгоцјено и значајно данас када се односи Србије и Бјелорусије развијају на свим нивоима.
    Прије службе за домски храм, уз благослов Његове светости Патријарха српског Иренеја, донијета је икона Светог Саве.
    Послије молебна Светом Сави, архиепископ Српске православне цркве, Епископ моравички Антоније поклонио је новоосвећеној цркви комплет литургијских сасуда. Затим је услиједило освећење самога храма. Освећење престола и божанску литургију служили су владика борисовски и мариногорски Вењамин и Епископ Антоније моравички, представник Српске православне цркве. На богослужењу се молио и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић.
    Литургијске напјеве на српском језику изводио је дјечји хор саборног Храма Христовог васкрсења из Борисова, под руководством регента Ксеније Качановске.
    Након богослужења присутнима су се обратиле владике  Антоније и Вењамин.
    Владика Вењамин је удостојио архијерејских грамата српског православног публицисту Ранка Гојковића и професора Ивана Алексејевича Чароту.
    На крају је преосвећени Вењамин дијелио вјерницима иконице с ликом Светог Саве.
     
    С руског М.Ж.
    http://borisoveparhia.by/novosti-eparhii/sostoyalos-osvyashhenie-domovogo-khrama.html
  10. Тужан
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Два сиријска митрополита мученички пострадала   
    Тим истраживача предвођен сиријским новинаром Мансоуром Салибом објавио је резултате потраге за два архијереја, према којима су представници Сиро-Јаковитске и Антиохијске православне цркве убијени у децембру 2016, саопштава веб-страница Благовијест-инфо позивајући се на платформу друштвеног новинарства „Медијум“.     Према резултатима истраге, православног митрополита Павла (Јазигија) и Сиро-Јаковитског митрополита Григорија Јована Ибрахима убили су милитанти групе Нур ад-Дин ал-Зенка, који се сматрани „независним“ учесницима сиријског сукоба који су примали новац и оружје од Саудијске Арабије и Сједињених Држава.   Аутори истраживања претпостављају да су митрополите покушали присилити да приме ислам и на тај начин ширили су страх и несигурност међу сиријским хришћанима: како тврде новинари, обојица митрополита су били мучени, а један од њих лијечен је у болници у турском граду Антакја 2015. године.   Истраживачи су закључили да су аријереји убијени и сахрањени у непознатом мјесту у децембру 2016, када су владине трупе биле спремне да у потпуности поврате контролу над регионом Алепо.   Званична истрага о отмици митрополита Павла и митрополита Григорија Јована  Ибрахима није затворена, јер тијела несталих епископа нису пронађена.   Раније је објављено да је Антиохијска патријаршија осудила међународну ћутњу због отмице митрополита и „позвала да се ослободе епископи и оконча тај случај, који је израз страдања људи са Блиског Истока“.   Дана 22. априла 2013. године, митрополити су напустили Алепо како би преговарали о пуштању двојице свештеника – јермено-католичког Мишела Кајала и православног Махера Махфуса, које су џихадисти отели. Аутомобил је возио римокатолик, отац троје дјеце, Фатха’Аллах Каббуд. Током путовања аутомобил је упао у засједу. Возачу је пуцано у главу, а епископе су одвели у непознатом правцу. Ниједна од група није преузела одговорност за отмицу. Већ неколико година у медијима се више пута појављивала информација о пуштању митрополита, која је, међутим, била лажна.   Митрополит Алепа Павле (Јазиги) рођени је брат поглавара Антиохијске православне цркве, Патријарха Јована Х.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Тужан
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ Јустин на опелу оца Јована (Никитовића): Господ га је призвао у ове велике дане зато што је он био спреман за овај сусрет за који се припремао целога живота!   
    На Бадњи дан 2020. године, уснуо је у Господу игуман Манастира Вујан aрхимандрит Јован (Никитовић). Отац Јован је рођен у  Горњој Трепчи код Чачка, у побожној породици Никитовића 15.09.1946. године као Милан Никитовић. Од оца Рајка и мајке Ковиљке. Мајка почившег нам архимандрита Јована изродила је три сина и једну кћер. Колику је љубав према Господу дубоко у срце усадила у њих, говори и то да се све четворо деце окренуло Богу. Два сина и ћерка одлазе у манастир: протосинђел Арсеније, схимонахиња Јелена и архимандрит Јован. Најмлађи син Драган постаје свештеник.     Отац Јован са петнаест година одлази у Манастир Вујан, где 1963. године бива замонашен и на постригу добија име Јован. Јерођакон постаје 1965. године. Завршио је Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. Отац Јован након десет година у Манастиру Вујну  наслеђује тадашњег игумана оца Мирона 1976. и постаје игуман Манастира Вујан. Отац Јован је све до 2014. године опслуживао прву парохију брђанско-прислоничку. Године 2013. године добија чин архимандрита.   Као игумана, оца Јована је дочекао осиромашени манастир. Залагањем оца Јована, уз помоћ Божију, у времену комунизма и прогона Цркве, отац Јован успева да обнови манастир и за свога овоземаљског живота од опустошеног манастира створи оазу мира, спокоја и молитве. Иза себе је оставио много духовне деце, која су по реч утехе, подршке и духовне очинске љубави долазили код оца Јована.       Опело је, на дан када Црква прославља Светог архиђакона Стефана, служио Преосвећени Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха. Након прочитаног Јеванђеља народу се обратио парох брђански протонамесник Звонко Рацић који је све подсетио на пастирски рад оца Јована од када је на месту игумана вујанских. Својом беседом свима присутнима се обратио и протојереј-ставрофор Љубинко Костић и подсетио нас да је само Господу позната дужина дана које ћемо провести на земљи. Отац Љубинко је нагласио да је отац Јован гајио прелепу аврамовску особину гостопримства, и да је све који су долазили у Манастир Вујан увек дочекивао пуна срца.   Беседом се обратио и Преосвећени Владика Јустин. Он је нагласио да је добро што су својим беседама свештеници који су боље познавали оца Јована дочарали његов рад, живот и дело свима онима који га нису довољно познавали. Отац Јован одлази од нас по промислу Божијем, по призиву Божијем, у дан када се Господ рађа, када прима људско тело и постаје Богомладенац Христос и својим присуством у свету, својим животом, својим страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем на небо свима нама даје реч утехе, мир и благослов да се ничег не уплашимо у овом свету, да живимо у складу са заповестима Његовим.   Владика се обратио сестри Јелени која остаје у овој светој обитељи, уверавајући је да ћемо се сви молити за душу оца Јована, али да ће брига о њој бити брига прво Епископа Јустина, а потом и свих свештеника, монаха и монахиња. Неће бити остављена, биће увек у молитвама са својим братом, а са нама у Цркви Божијој војинствујућој да се молимо за душу његову, да се и ми припремамо за дан када нас Бог позове. Велика је тајна живота јер се нико од нас не рађа  по својој вољи и велика је тајна смрти јер, нико од нас не одлази тада када би хтео, него када буде призван и прибран. Нека Господ Бог призове и прибере слугу свога архимандрита Јована у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора тамо где нема болести, туге и жалости него где је живот вечни, рекао је Епископ Јустин.     Извор: Епархија жичка
  12. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Недеља двадесет девета по Педесетници: Еванђеље о исцељењу десет губавих људи   
    Светописамска чтенија:   Кол. 257 (3:4-11)   Браћо, када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави. 5. Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство, 6. Због којих долази гњев Божији на синове противљења, 7. У којима и ви негда ходисте, када живљасте у њима. 8. А сад одбаците и ви то све: гњев, љутину, пакост, хуљење, срамотне ријечи из уста својих. 9. Не лажите један другога, јер свукосте старога човјека са дјелима његовим, 10. И обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога који га је саздао, 11. Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос.
    Лк. 85 (17:12-19)   У вријеме оно, кад улажаше Исус у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, 13. И подигоше глас говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас! 14. И видјевши их, рече им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише. 15. А један од њих, видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. 16. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. 17. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? 18. Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? 19. И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је.   Беседа протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића:      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Свиђа ми се
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Преподобни Порфирије Кавсокаливит: О закону звучних таласа као поуци за духовни мир!   
    Када је старац Порфирије дошао за пароха у Храм Светог Герасима у атинској Поликлиници, имао је проблем са гласном музиком коју је у време богослужења пуштао трговац грамофонима из продавнице преко пута.      То је било велику искушење, које га је подстицало чак да напусти овај храм. Након три дана поста и молитве, нашао је у једном ћошку храма свеску студента физике. У њој је писало да закон звучних таласа поручује да када у језеро бациш камен, он изазива стварање кругова у води. Ако у исто језеро бациш већи камен, он ће створити кругове који ће поништити оне прве. Тада је старац одлучио да се усредсреди на молитву, па музику временом више није ни примећивао. Овом поуком и примером старац је тешио вернике који су долазили да му се жале на услове савременог живота у свету.   Из књиге:  Старац Порфирије Подвижник љубави  – Прозорљиви чудотворац     Извор: Епархија жичка
  14. Волим
    Srdjan Kotur gave a reaction for a Странице, Освећена капела Светог Стефана Првовенчаног у нишкој касарни Књаз Михаило   
    У понедељак 16. по Духовдану, када Црква слави помен Светог краља Стефана Првовенчаног - Симона монаха, у нишкој касарни "Књаз Михаило" освећена је капела подигнут у част овог светитеља. Освећење је извршио Његово Преосвештенство Епископ јегарски г. Порфирије уз саслужење два војна свештеника из Генералштаба Војске Србије и нишког свештенства. Служби су присуствовали командант треће бригаде Копнене војске бригадни генерал Желимир Глишовић са официрима и војницима.

    На крају службе преломљен је славски колач, епископ Порфирије је покропио присутне освећеном водом, а најзаслужнији за изградњу богомоље добили су захвалнице.
    Извор: Епархија нишка, СПЦ
    Линк ка теми
  15. Волим
    Srdjan Kotur gave a reaction for a Странице, Проти Андрији Поповићу из Истока уместо воштанице на гробу   
    Прота Андрија Поповић је рођен у знаменитој и старој свештеничкој породици Поповић која је свом народу и Цркви дала више од 20 свештеника. Рођен је 28. октобра 1869. године у Шекулару, Црна Гора, од оца Сава, свештеника и мајке Магре, рођ. Пешић. Основно школовање је завршио у родном Шекулару, а богословску школу при манастиру Острог. После женидбе са Миленом, рођеном Вуковић, рукоположен је за свештеника 12. јуна 1891. године у манастиру Острог и добио је парохију свога оца Сава у Шекулару. Своме народу и Цркви служио је пуних 30 година на парохији у Шекулару и од свих је био цењен и поштован.
    У Првом балканском рату прота је био војни свештеник у Гребачко–шекуларском батаљону, где није вршио само своју верску дужност, већ је учествовао у свим борбама свог батаљона. У Првом светском рату прота Андрија учествује као војни свештеник Дечанске бригаде, а затим и као дивизијски свештеник. Учесник је у знаменитих бојева црногорске војске на Козари, Гласинцу, Викри, Добруну, Суводолу. По капитулацији Црне Горе интерниран је у Мађарску, где остаје до 1917. године, када бива пуштен из војног логора на интервенцију Митрополита Митрофана Бана. После рата, 30. маја 1921. године, добија парохију источку у варошици Исток, у Метохији, са 126 домова. Службу Божију је вршио у манастиру Гориоч све до 3. јула 1933. године када је освештана Црква Светих апостола Петра и Павла у центру Истока.
    Проту Андрија су ценили и уважавали његови парохијани у Истоку и околним местима његове парохије и свима је служио као пример својим животом, службом Богу и роду. Поред своје свештеничке службе, прота Андрија је узимао учешћа у раду многих друштава и удружења. Био је председник Аграрне заједнице, члан Управног одбора за изградњу Народног дома у Истоку, учествовао у раду Црвеног крста. Са својим сином свештеником Владетом руководио је изградњом цркве у Истоку, као члан Одбора за подизање цркве. Подучавао је народ саветима, бритком речју и зрачио својом појавом. На парохији источкој остаје до 18. фебруара 1928. године када предаје дужност пароха и парохију од 202 дома сину Владети и одлази у заслужену пензију. Као пензионисани свештеник помаже свом сину, свештенику Владети у животу источке парохије, у богослужењима, изградњи цркве, унапређењу парохије (1933. године било је 450 домова у источкој парохији).
    Прота Андрија није напустио свој Исток и своје парохијане у страхотама Другог светског рата. Остао је да брани свој дом, своје огњиште, свој народ, својим присуством и примером. Храбро је пркосио Шиптарима, којима је сметао на њиховом путу уништавања и сатирања свега српског и православног у Истоку. Велики прота Андрија мученички је страдао од Шиптара 11. септембра 1943. године, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља у својој 74. години. Иако је био упозорен да постоји план за његово убиство, није хтео да напусти своју кућу и Исток, храбро пркосећи својим душманима који су га мучки убили. Сахрањен је сутрадан, под куршумима, на Старом источком гробљу.
    Његови земни остаци пренети су на Ново источко гробље и сахрањени у породичну гробницу јуна 1968. године. Парастос проти Андрији и свим упокојеним члановима његове породице служио је Епископ рашко–призренски Павле, потоњи Патријарх српски.
    Прота Андрија је био одликован за своје заслуге од државних власти Југословенском круном V реда, Златном медаљом Обилића за храброст, Јубиларном медаљом краља Николе, Ратном споменицом Краља Петра од 1914–1918. и Медаљом Освећено Косово 1912. те Крстом 1913.
    Епископ рашко–призренски Серафим га је одликовао чином протојереја 5. марта 1933. године у манастиру Гориоч и тиме му одао признање и захвалност за његове заслуге Цркви.
    Прота Андрија је имао са протиницом Миленом шеснаесторо деце. Вечан му спомен!
    Извор: Православље
  16. Волим
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић за a Странице, Kако изгледа један дан у манастиру Дечани?   
    Главни акценат је на заједничком животу монаха што и значи општежиће. Било да смо у цркви, на трпези на послушањима стално живимо у свести да као појединачне индивидуе нисмо комплетне личности и да личности постајемо тек у заједници, сви међу собом и сви ми заједно у Христу. Зато је евхаристија извориште нашег и постојања и наше вере.

    Јутарња служба почиње у 6.00 часова и траје до 8.30 (јутрење и свакодневна литургија). Потом од 8.45 имамо први оброк, а након тога почињу послушања (кухиња, економија, иконопис, дуборез, рад са гостима, продавница итд).

    У 14.30 престајемо са радом и у 15.00 имамо други оброк. Поподне је предвиђено за одмор иако већина братије и тада има одређених обавеза у зависности од доба године и других збивања. Девети час са вечерњом почиње у 18.00 а у наставку се служи и повечерје. Након тога братија су поново слободна.

    Посебан акценат стављамо на гостољубље и у манастиру је увек много посетилаца и поколоника. Такође водимо бригу о нашим сестрама монахињама у манастиру Пресвете Богородице у Ђаковици, а често служимо и у манастиру Гориоч.

    Водимо увек и понеколико хуманитарних програма помоћи нашим повратницима и сиромашним породицама на КиМ. Поред свих тих активности имамо и доста страних посетилаца, дипломата, војника, туриста и разних добронамерника, а у последње време и све више косовских Албанаца који долазе у манастир.

    Ово је укратко о нашем животу. Оно што је најважније јесте живот у братској љубави и сталној свести да смо позвани не само овде у овом времену и простору да будемо сабраћа већ и у вечности и зато је општежиће суштински елемент нашег постојања.

    У општежићу нема мог и твог већ све делимо заједнички, свакоме према потреби са сталном свешћу да смо на земљи само пролазници и да идемо ка Царству небеском предвођени нашим заштитником Св. Краљем Стефаном.
    Архимандрит Сава (Јањић)
    Извор: Поуке.орг
    Учествујте у теми и све што желите Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  17. Волим
    Srdjan Kotur је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Били у браку или не,ово би требали прочитати   
    "Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!
    Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!
    С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела самном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волио Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколикотједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.
    Слиједећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.
    Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтијевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.
    Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.
    Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.
    Те ријечи су ме погодиле.
    Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.
    Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.
    Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
    Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
    Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму ван. Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.
    Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.
    Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.
    Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.
    Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одве зао сам се до уреда... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.
    Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схваћам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.
    Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.
    Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету - мртву.
    Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.
    Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
    Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
    Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!
    Ако не подијелите ову причу, ништа се неће догодити.
    Ако то учините, можда спасите нечији брак.
    Многи од животних неуспјеха су људи који нису схваћали колико су били близу успјеха када су одустали."
×
×
  • Креирај ново...