Jump to content

Родољуб Лазић

Члан
  • Број садржаја

    1858
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    6

Everything posted by Родољуб Лазић

  1. Добро је да се појавила и ова полемика која показује два различита богословска дискурса. Шта је карактеристично за овај либерални, који заступа о. Дражен, а који је производ вишедеценијског екуменистичко-модернистичког курса у образовном систему СПЦ? (Ваља знати да је тај курс био под огромним утицајем фанарског "светог оца" митр. Јована Зизиуласа и других либералних теолога углавном из "грчких" Цркава, и, наравно, домаћих адепата те теологије, који су чинили и чине више од 2/3 наставничког кадра у образовним установама СПЦ). Најједноставније речено - преформулација и релативизација основних богословских концепата. Када погледате овај текст и упоредите га са текстовима о. Слободана и о. Оливера, имате с једне стране неодређеност и релативизацију, а са друге јасноћу и одређеност. Код о. Дражена је све у релатривном "кључу" - од подвига , преко историчности Адама, смисла светоотачких текстова (који се наводно не могу користити без интерпретације, а оне су многоврсне), до граница Цркве и и постојања светитељства ван Цркве. И све те релативизације су, гле чуда, скептичне или критички усмерене у односу на предањско поимање Цркве. Дакле, осим исихастичке ренесанске, мислим да би била потребна и ренесанса предањског богословског дискурса у образовном систему СПЦ, што ће рећи - дистанцирање од фанарског екуменистичко-либералног богословског курса који се данас јасно показује, и на примеру "примењене" еклисиологије патр. Вартоломеја (Фанара), као врло проблематичан, тачније јересоидан.
  2. И ја сматрам да је грешка била убацивање ПБФ-а на БУ, и то се сада свети, односно прави проблеме. Јер се поставља питање односа статута ПБф-а са статутом БУ, при чему први мора бити у складу са другим.
  3. Два врло значјна увида који указују на вододелницу либералног и предањског теолошког дискурса.
  4. Хвала Богу да у СПЦ постоји и оваква здрава теолошка мисао. И начин на који је писао, са уважавањем саговорника, и садржина чланка су за сваку похвалу. Ето, надам се, једног доброг професора на ПБФ-у који ће моћи пренети здраву теологију студентима.
  5. Мислим да ту (у ставу и начину деловања) нема разлике између појединца и колектива. Шта ради свако од нас кад се лично или породично нађе у проблему? Да ли пости, каје се и моли Бога и Свете за помоћ или каже - ако хоће и ако треба, Бог ће ми помоћи. Наравно да радимо оно прво. Не видим зашто бисмо као народ у целини и као Помесна Црква имали другачији став? Јер ми смо у практично истој ситуацији као и Ниневљани у Старом Завету, којима је Јона пророковао пропаст. Па нису рекли - шта да се ради, Божја воља, тако је како је. Него су урадили нешто сасвим другачије, па је и коначни исход био у њихову корист.
  6. Можемо ли и ми да помогнемо светом Сави и осталим нашим Светима који се моле, или да седимо и гледамо шта се дешава са нама и отаџбином? То је питање - шта Црква може (треба) да ради у оваквом тренутку који је врло критичан? То што је Атанасије сад написао и што је Сабор већ неколико пута рекао - да не прихвата признавање (=издају) Косова и Метохије - то је већ виђено. И није донело никакво побољшање. Веровати да ће Вучић због ордена одустати од онога што ради, наивно је. Шта нам, као Цркви, остаје да радимо да бисмо утицали на ток догађаја? Да се молимо? Па да, али то онда захтева да Цркву, веру и Бога схватимо збиља као питање избора између живота и смрти, а не као фолклор, институцију, рутину... Можемо ли, имамо ли снаге и воље за тако преумљење?
  7. Тако је. Не увек, али данас и овде ћутање о Вартоломеју и Максиму јесте знак одобравања. Управо. Да.
  8. Заборавио си ово: Понекад ми се чини да еп. Атанасије има два-три типска обрасца писама у којима само замени име и још неки лични податак, а остало је углавном исто. Укључујући и километарске (као тракаста глиста), често патетичне, реченице. Очито се код појединих црквених посленика уврежило мишљење да је увредљиво и арогантно писање некаква врлина. У ствари, такво писање само потврђује Христове речи да "уста говоре од сувишка срца". Упоредите ово писање са неким другим оштрим критичарем Александра Вучића (нпр. Антонић и Ломпар) и видећете разлику. Наравно, све ово не значи да Атанасије није у праву када критикује Вучића. Али начин како то ради у приличној мери потире садржину онога што каже.
  9. Из текста произилази да јој је речено, и да је обећала, да не прича о овоме по медијима, а не због чега јој крштење неће бити од користи. Ја сам на то мислио. Можда је и то речено, али из текста се не види.
  10. Наравно да није. Чак ни по договору који је усаглашен пред Критски сабор, јер је Истанбулска патријаршија укључена у саборни процес давања аутокефалности. Например због истине. То је суштина свега. А то су и вама, грчким архијерејима, и архиеп. Јерониму, и митр. Јеротеју, игуману Ватопеда Јефрему, а претходно и Вартоломеју, објаснили господин Пајет и други амерички званичници. ............................. Реално, са оваквим неопапистичком теологијом, заснованом на лажном, измаштаном тумачењу канона и предања Цркве, исти је случај као и са Римском катедром - вриштећа гордост и умишљеност која се неће смирити нити одустати од својих тумачења и претензија. Да ли ико мисли да ће Истанбулски патријарх одустати од привилегија и положаја "првог без равних" који је пажљиво градио деценијама, и успео да изгради захваљујући својој дрскости и ћутању (којим се издаје Бог) других помесних Цркава? Наравно да неће одустати. Јер иза себе има моћнике овог света са којима је у симбиози и етнофилетистичку заразу у "јеладским" помесним црквама која је изражена у напред цитираним речима да се не треба упуштати у сукоб са Истанбулском патријаршијом.
  11. Што је (га) нису онда о томе обавестили пре крштења? Односно, логично би било да то буде једно од питања пре крштења, када се ради о трансродним особама.
  12. Остаје питање зашто су онда такве текстове, у којима се сапостављају академска и подвижничка теологија, писали о. Слободан и о. Оливер. Искрено, оно што сам читао на теологији.нет ме уопште не уверава у исправност става о. Дражена, ако је то сајт нуди одговарајући узорак академске теологије.
  13. Занимљиво запажање о. Дражена. Он говори да су данашњи теолози такође подвижници, али не "класични" (монашки, пустињачки), него другачији. И наводи непроспаване ноћи над текстовима св. Писма и Отаца, боравак на литургији, и "погруженост у теологију". Е сад, у чему је проблем? У томе што нигде не помиње ни молитву, ни пост, ни покајање, ни послушност - оно што су одлике "класичног" подвижништва. А без тог класичног подвижништва, ово "некласично" је у ствари најчешће онај рационалистички, валаамски "подвиг", који је православље имало прилике да разматра у "сусрету" св. Григорија Паламе и Валаама Калабријског, а о чему су писали у новије време проф. Целингидис и митр. Влахос. И што је врло прегнантно изразио у свом чланку о. Оливер овим речима: "Суштинска тема о којој данас треба да разговарамо није толико конкретан богословски спор који се тиче једне научне теорије, већ однос ума и разума у православном предању, а следствено томе, њихов поредак у православном богословљу. Наиме, тек када је срце очишћено од страсти и ум од помисли, односно када је човек на ступњу просвећења и када ум функционише на природан начин, тада и разум добија своје право место у богословљу и терминолошки прецизно уобличава претходно стечено искуство богопознања. Ако ум, као око душе, није на ступњу просвећења (што је случај код већине нас) и не испуњава услов за чисто богословствовање, онда је неизмерно важно да човек верно следује искуству оних који су тај ступањ достигли и које је Црква препознала као поуздане руководиоце у области богословља. Уколико, супротно томе, разум има претензије да преотме трон облагодаћеног ума, онда се отвара широк пут ка рационализму у вери, чије су последице страшне и можемо их јасно видети на западној теологији после Великог раскола." А могли бисмо ту навестои и речи еп. Атанасија које цитирао. Слободан у свом чланку: "потребно да богослов најприје постане црквени, светопредањски, литургијско-подвижнички човјек, да би и његово богословље било истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме". Ту је читава ОГРОМНА разлика између подвижничког и академског богословља - једно је у виђењу и доживљају, а друга најчешће у проучавању и промишљању. Добра илустрација је и 2. глава Прве посланице Коринћанима св. апостола Павла: https://svetosavlje.org/tumacenje-prve-poslanice-korincanima-svetog-apostola-pavla/3/ И мада о. Дражен тврди како начин на који је описао то монаштво ( а кроз њега имлицитно и "класично" подвижништво), без иједног доброг примера, штавише са указивањем само на заблуде и застрањења, ипак указује да текст јесте нека врста апологија академског (рекао бих доживљеног у рационалистичком "кључу") и истог таквог "подвижништва". Да, многе јереси и заблуде јесу, кроз историју Цркве, ницале у монашким редовима, али исто тако и међу "академским" теолозима. Није "класично" подвижништво одговорно за јеретичка учења и заблуде, него погрешна подвижничка пракса. А сам сајт "Теологија.нет" ми управо делује као такав либерално-академски теолошки "кутак". Мука је духу читати много тога тамо објављеног. По мом схватању, текстови о. Слободана https://mitropolija.com/2019/11/02/da-li-je-pravoslavnoj-teologiji-danas-potrebna-crkva/ и о. Оливера https://iskra.co/reagovanja/svestenik-oliver-subotic-o-darvinistickom-sporu-iz-drugacije-perspektive/ су много више на трагу предањског поимања теологије.
  14. Са Поукама не знам, са Видовданом чини ми се да јесу у неком (латентном?) сукобу. Не знам да ли они и колико прате ово што се овде објављује, зато и није наодмет скренути им пажњу.
  15. У принципу јесам редован пратилац, и у много чему се слажем са ставовима уредништва. У понечему и не. И то је то. Али постоји контакт на сајту, и можеш им писати са предлогом да објаве, ако сматраш за потребно
  16. https://spzh.news/ru/zashhita-very/66200-mezhdu-fanarom-i-moskvoj-lozhnyj-vybor-kiprskoj-pravoslavnoj-cerkvi Одлична критика кипарског "неутралног" става.
  17. Ако сматраш да не завређује, може администрација да те услиши. Мислим да твој текст заслужује. Надам се да се нећеш увредити
  18. Уједно користим прилику да поздравим скидање теме, одн. оног - да употребим најблажи могући израз - неодмереног текста о. Петра Драгојловића о епископима Атанасију и Максиму.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...