Jump to content

Родољуб Лазић

Члан
  • Број садржаја

    3305
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    15

Everything posted by Родољуб Лазић

  1. Много храбрих и тешких речи, узимајући у обзир да границе постављају, у својим промишљањима о причешћу, многи велики Учитељи Цркве, почев од Апостола Павла па надаље, све до патријарха Павла. Али су, рекло би се, сви они означени као неко ко одражава безумље. Не сећам се да сам игде прочитао да је једини услов за причешће да смо крштени и да приступамо слободном вољом. (Како ли се, иначе, приступа причешћу без слободне воље?). Али ето, после двадесет векова дочекали смо да неко каже пуну и праву истину и разобличи сво безумље другачијег става. Додуше, под псеудонимом, па смо ускраћени за сазнање о коме се ради.
  2. Треба схватити да се љубав и правила у Цркви не потиру. Није или-или него и-и. "Ко има моје заповести и држи их се, тај ме воли, а ко воли мене, њега ће волети и мој Отац. А волећу га и ја и показати му се" (Јн.14, 21). A Свети Симеон Нови Богослов, тумачећи ове речи каже, у 63. беседи: Имеяй заповеди моя и соблюдаяй их, той есть любяй Мя... и Аз возлюблю его и явлюся ему Сам (21 Кто имеет заповеди Мои и соблюдает их, тот любит Меня; а кто любит Меня, тот возлюблен будет Отцем Моим; и Я возлюблю его и явлюсь ему Сам.Ин. 14:21). Когда обещается сие явление Христа Господа, в нынешней жизни или в будущей? Явно, что в настоящей жизни. Ибо где со тщанием исполняются заповеди Божии, там бывает и явление Спасителя нашего Иисуса Христа. После сего явления Спасителя приходит и совершенная любовь. Ибо если не будет явления Христа в нас, то мы не можем ни веровать в Него, ни любить Его как должно. "...Ко брижљиво испуњава заповести Божије, њему се Господ јавља. А после овог јављања долази и савршена љубав. Јер ако нам се Господ не јави, ми не можемо ни веровати у Њега, нити Га волети како би требало".
  3. Рекао сам ти своје мишљење. И не разумем потребу да се вртиш око јасно погрешне праксе неких свештеника као да је то не знам колико битно и да је то преовлађујућа пракса у целој Цркви. Почело је са текстом о. Петра који је ствари постављао начелно, ја сам дао текст п. Павла, који је такође ствари сагледавао уопштено и начелно, и наравно да не говори ништа о тој пракси јер се та пракса не заснива на животу у Цркви него на сервисирању квазирелигиозних стања и потреба неких људи. Као када би причао да судије праве дилове са адвокатима, а о томе ништа не пише у судијском или адвокатском кодексу. Па наравно да не пише. Не знам како да ти објасним.
  4. Стичем утисак да ниси прочитао онај текст патријарха Павла у целини. Што се мене тиче, оно што је он рекао, мени представља одговарајуће објашњење. Можемо овако још дуго, али се мени чини да су главне ствари речене. А и да се мало вртимо у круг.
  5. Све што је махани(цисти)чко не води ка духовности. Правила имају смисла ако се испуњавају са разумевањем и правим ставом. Без тога постају бесмислена. Поновити 500 пута Исусову молитву, механички, без осећаја, без улажења у смисао и дух изговорених речи, или урадити 500 метанија као склекове - не верујем да доприноси духовном узрастању. Или се као дрво исповедити зато што "тако треба", да би се човек причестио. Али то не значи да се не треба молити Исусовом молитвом, да не треба чини метаније, да се не треба исповедати...
  6. Не нужно, зависи од духовника и од духовног чеда. Наравно да постоје извитоперења и погрешан лични приступ, али ти упорно инсистираш да је све везано за причу о Суду патологија која нужно води у нездраву духовност. Али то није тако.Сећање на смрт је једна од константи православне аскетске литетратуре, знаш и сам. Сама прича о Последњем суду и вечном огњу није нужно паралишућа ни негативна. Имаш колико хоћеш беседа и великих Учитеља Цркве, старих и нових о томе. Ја се сећам да је и свети Златоусти у својим беседама и те како говорио људима о томе. Наравно, говорио је и о љубави и милосрђу, још много више...И свети владика Николај говори о томе да духовници треба да праве равнотежу, да не говоре само о љубави Божјој него и о страху Божјем: "...Испуните се најпре сами страхом Господњим, па онда проповедајте страх Господњи. Света љубав Господња може се очувати у срцу човечјем само помоћу светог страха Господњег. Свети страх Господњи, лековити и животворни, показује се у извршењу светих заповести Господњих. Ви, који при уласку у светињу говорите: „Вниду у дом твој, поклоњусја ко храму свјатому твојему в страхје твојем„, и који се молите за време службе Богу: „Вложи в нас и страх блажених твојих заповједеј“ и који по примљеном причешћу опет узносите молитву Господњу: „утверди нас во страхје твојем“ – проповедајте страх Господњи. Укоревајте љубављу Божјом, претите страхом Божјим. Јер ако говорите о љубави безаконицима, они ће то разумети као опроштај без покајања. Зна народ наш за потребу покајања и епитимије. Зна он добро, по широком искуству своме, да Отац наш небесни милује – али и бије. Збунићете га, ако му не говорите о страху Господњем. Ако га будете мазили, попут јеретика, и говорили му полуистине, спремили сте сами себи осуду за Дан Онај, Дан Страшни. Када гнев Божји гори као огањ на безаконике у наше дане, наш Православни народ испуњава се страхом Господњим. Сад је, дакле, време да се страх утврди у њему за дугу будућност. Да би из тога светога страха узрасли и сазрели сви они добри плодови, који су угодни Богу и анђелима Божјим." Једноставно, то што ти причаш јесте нешто што се дешава. Десило се и теби и многим другима, због неодговарајућег схватања, приступа, било духовника, било духовног чада, или и једног и другог. Неко ножем посече, неко ножем елиминише болест.
  7. Пре ће бити друго - да ти не видиш оно што јасно пише. Уосталом, сви су овде писмени, нека свако прочита и закључи сам шта је рекао патријарх. Светла седмица није препрека причешћивању. Али светла седмица је једна седмица и то врло особена. Овде се говори о целини хришћанског живота, схватања причешћа и односа према њему. Ни о. Петар ни патријарх се нису базирали (само) на примеру Светле седмице када су расуђивали о теми.
  8. Када сам говорио о твом искуству које намећеш као правило, говорио сам о овоме: "Ја сам одрастао на таквој накарадној, патолошкој духовности и никада се нисам осећао добро у цркви, а увек ми је било зло од цркве. Значи оно, плашиш се да се причестиш јер си недостојан, имаш патолошку потребу да долазиш малтене сваки дан на исповести јер ти је од савести направљен монструм, а кад се причестиш, плашиш се да проговориш, плашиш се да изађеш из храма, плашиш се да урадиш било шта да не би изгубио благодат..." То није никаква законитост ни правило, то је просто твој случај. Ја знам многе који нису имали ни такав однос као ти, ни страх, ни патологију о којој говориш- То је ТВОЈ случај, (и не само твој, свакако) а ти га екстраполираш на СВЕ хришћане.
  9. Види, пријатељу, да поновим: све то је разматрао и о томе писао и патријарх у наведеном чланку. и изнео закључке које сам укратко цитирао. Они су уравнотежени и духовно промишљени. Што се мене тиче, његов духовни и богословски ауторитет у односу на твој и о. Петра је неупоредив.
  10. Добро, имамо о. Петра, имамо Мирка, који своје хришћанско искуство и закључке намеће као правило (иако ја знам много хришћана са искуством и закључцима који су супротни његовим, што значи да је његов случај један од многих и никако није правило за све) и имамо патријархово размишљање на ову тему.
  11. А да чујемо, нпр. шта блаженопочивши патријарх Павле каже на ову тему? Ово што следи су делови његовог опширног текста о честом причешћивању. "...На постављена питања, дакле, укратко би одговор могао бити: Кад је реч о овој најсветијој Тајни наше вере, две се ствари не смеју превидети. Прво: Ако се не причешћујемо, не једемо Тела Сина Човечјег и не пијемо Крви Његове, живота не можемо имати у себи. Из ових речи Господњих, као и из: „Примите, једите, ово је Тело моје… Пијте из ње сви, ово је Крв моја…“, јасно следи закључак о неопходности сталног приступања овој Тајни ради задобијања живота вечног. Друго, исто тако важна ствар је да због узвишености и светиње Њене не смемо јој приступити како било, нити допустити да би се „унизила до просте свакодневице“.[45] Јер „ко недостојно једе Хлеб, или пије Чашу Господњу, огрешиће се о Тело и Крв Господњу“, због чега настају болести и смрт, како вели апостол Павле (1 Кор. 11, 30). Због прве потребе – уношења у себе животворне силе Божанског Причешћа – Света црква од почетка, особито недељом и празником, врши Свету Литургију позивајући све верне: „Приступите!“ Ова Тајна се за то и врши да би верни не само чули речи Светог Писма и поуку, и учествовали у молитвама, него превасходно зато да би приступивши Светом Причешћу задобили његове благодатне дарове. Због друге потребе – да чисто и свето живећи, у светости примимо Светињу – Црква нас опомиње да прилазимо „са страхом Божјим“, јер се „Светиња даје светима“. Казујући то, свештеник „не вели просто: чисти од греха“ – указује Свети Јован Златоуст – „него свети. А светим чини не само опроштење греха, него и наилазак Светог Духа и обиље добрих дела. Не тражим, вели, само да се ви умијете од нечистоте, него да будете бели и прекрасни“.[46] Зато и данас треба да нам буду у важности речи прастарог хришћанског списа из II века: Ко је свет нека прилази (Причешћу), а ко није – нека се каје“.[47] Коначна одлука да ли поједини верни може да приступа Причешћу често, особито на велике празнике, или чак сваке недеље, као што је било спочетка, или да се од Причешћа уздржи колико времена и са каквим покајањем, свакако треба да буде у сагласности са парохом, управо исповедником. Према стању у коме се верни налази, он ће одредити колико ван поста треба да пости, да ли пуних седам дана, како тражи црквенословенски Типик (гл. 32), три, или само један дан; да ли уз јело на води само (сухоједење), или и на зејтину и риби. Затим, које још духовне припреме уз то да врши: интензивнију домаћу и црквену молитву, читање Светог Писма, милостињу, метанија, исповест итд., или га треба припустити уз све то но без пошћења уопште, као што и сада чине свештеници и као што је било у старини. ...Као закључну мисао да употребимо савет Тертулијанов: „Тако живи да свакодневно можеш приступити (Причешћу)“.[50] А као најбољи одговор на питање: Којима треба одобрити – или онима који се причешћују често или ретко? – нека буду речи Светог Јована Златоуста: „Ни једнима, ни другима…, него онима који се причешћују са чистом савешћу, с чистим срцем, с беспрекорним животом. Такви нека приступају свагда. А који нису такви – ниједанпут! Зашто? Зато што они навлаче на себе суд, осуду, казну и мучење…" Мени се овакво промишљање чини много продубљенијим и уравнотеженијим од онога што нам саветује о. Петар. Цео текст је на овој адреси: https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/46/
  12. Срећан празник светог Јована Шангајског! Његовим молитвама да Господ помилује и спасе све невољне, тужне и напаћене људе! 

  13. Ђоковић на инстаграму јуче написао: "Срећан ВИДовдан свим Србима широм света. Са једне стране традиције, сећање на Косовски Бој, Кнеза Лазара и све хероје наше историје. Са друге стране слави се Световид, врховно Божанство старословенске митологије. “ Бог нам је дао два ока да гледамо, а треће око да би ВИДели” 🙏🙌⚡️ https://www.instagram.com/p/CQrVwf8Hxmd/?utm_source=ig_embed&ig_rid=41587639-87ab-4e04-a303-6366d25e3e28 Па ето, ако је неко на Инстаграму (ја нисам), нека му честита на победама и прилозима за цркве и манастире и свему позитивном што ради за Србију. А онда и нека му благо и фино каже коју и о Србима и хришћанству. Мада би било најбоље када би га патријарх позвао (колико разумем, познају се, или им није тешко да се упознају) и објаснио му. Јер видим да му је честитао победу у Аустралији, а гледао је и гинале Ролан Гароса. Значи, стало му је до Нолета и онога што ради. Лично мислим да би такав разговор патријарха са Ђоковићем, као и молитве свих нас, биле од великог значаја за њега. И не само за њега.
  14. Нови фанарски митрополит у Италији, Поликарп, био је крајем маја на пријему код папе Франциска. У интервјуу за "Vatican news" свој сусрет са папом описао као сусрет сина са вољеним оцем, епископа са првојерархом и патријархом, и похвалио се да је од њега узео благослов за своју службу. Ово је италијански текст: L’incontro con Papa Francesco è andato molto bene. È stato un incontro cordialissimo, di un figlio con il suo padre amato, un incontro di un vescovo con il suo primate e patriarca. Il Santo Padre ha un gran cuore, un cuore genuino, l'ho ringraziato per l’incoraggiante messaggio che mi ha inviato per la mia intronizzazione, ho chiesto la sua benedizione papale per il mio servizio, di nuovo, in Italia e questa volta come vescovo, ed ho assicurato le mie ferventi preghiere, affinché Dio possa concedergli molti anni di salute fisica e spirituale, per il bene della Chiesa universale e per il bene anche di ogni uomo di buona volontà, per i quali il Santo Padre ha una particolare sensibilità. Policarpo: il dialogo ecumenico, obiettivo dell’Arcidiocesi ortodossa d'Italia - Vatican News WWW.VATICANNEWS.VA Ricevuto oggi dal Papa in Vaticano, il Metropolita ortodosso d’Italia ed esarca dell’Europa Meridionale. “Francesco e Bartolomeo sono consapevoli che ... Ово је гугл превод на енглески: The meeting with Pope Francis went very well. It was a very cordial meeting, of a son with his beloved father, a meeting of a bishop with his primate and patriarch. The Holy Father has a great heart, a genuine heart, I thanked him for the encouraging message he sent me for my enthronement, I asked for his papal blessing for my service, again, in Italy and this time as bishop, and I assured my fervent prayers that God may grant him many years of physical and spiritual health, for the good of the universal Church and also for the good of every man of good will, for whom the Holy Father has a particular sensitivity . Такође је рекао да се путовање ка потпуном уједињењу Православне Цркве са Ватикан, руковођено Духом Светим, приближава завршетку: Il viaggio di cattolici e ortodossi verso la piena unità è sulla buona strada, sotto la guida dello Spirito Santo, e sta andando verso il traguardo. Io penso che, a livello di fedeli, questo traguardo sia stato già raggiunto, e questo è più importante è che a livello istituzionale. The journey of Catholics and Orthodox towards full unity is on its way, under the guidance of the Holy Spirit, and is moving towards the finish line. I think that, at the level of the faithful, this goal has already been reached, and this is more important than at the institutional level.
  15. Milan Gajović: PATRIJARH PAVLE SVETAC KOJI JE I U ZEMNOM ŽIVOTU PO NEBU HODIO | Vidovdan | Srpska tradicija i nacionalni interes VIDOVDAN.ORG Има на свијету мирних, добрих људи што кроз свијет нечујно и тихо газе као да ногом ступају по памуку, а наше очи никада не опазе ни њих ни њину тиху Површно писано, а као шлаг на торту аутор поставио супругина "виђења": да је патријарх Павле у јату српско-руских архангела (!!?) , "високо вазнесено свјетлосно биће златоносно-небесно-плавог сјаја са великим, јарким, бијелим крилима која могу да покрију хоризонт", да је "Свети Сава (ауторовој супрузи) указао да Српска православна црква, уз помоћ власти Србије, треба да омогући да вјерни народ организовано ходочасти на гроб патријарха Павла у манастиру Раковица и напаја се исцјељујућом Божанском енергијом" а "А Света Матронушка Московска Свемоћна је указала да је н еопходно изградити храм (цркву) посвећену патријарху Павлу у близини Палате Србије (некадашње Палате Федерације), поред Дунава, са крстом златне боје на њој. Вјерници – поштоваоци патријарха требало би да у то светилиште доносе по један цвијет. Донијето цвијеће би се увече стављало на Његове свете мошти ради неутралисања јаке негативне енергије на том подручју.(3.10.2016.) И закључак: "Свете Мати и Свети Оци наши постојано умољавају да се патријарх Павле неодложно прогласи светитељем, односно да се изједначи његов статус на Земљи са оним на Небу. Тај свети чин би многоструко оснажио и усмјерио благодатну позитивну архангелску енергију на српски народ и српске земље." Мили Боже, каква збрка у глави и души. Што би народ рекао - патријарх се у гробу окреће од оваквих похвалних текстова. Ајде што је господин Гајовић написао то што је написао, нико не може да му забрани, али да такав текст објави сајт који претендује да се сматра озбиљним...
  16. Напето је било и на васељенским саборима. А шта сам то изврнуо? Сви знамо шта је говорио, годину и више спинује против Јоаникија и Амфилохија. А то "глупо ово - глупо оно" показује да си фрустриран, па не бираш речи.
  17. Шта је ту спорно? Он је такође рекао и да је Сабор је пројавио и утврдио јединство наше свете Српске Православне Цркве. Значи, порука да се молимо да се то јединство не наруши.
  18. "Биће Давид митрополит, не може Јоаникије" итд. и тсл. Није да се самозванац није трудио, "пророковао" и спиновао против Јоаникија, али џаба му посао. А најсмешније од свега кад он крене да тумачи каноне, то је чист оксиморон.
  19. Патријарх и сви остали говоре о јединству и саборном духу јерархије. Не знам шта у том контексту значи ова опаска о "односу снага".
  20. Ово је све што сам ја успео да пронађем: Патријарх Порфирије рукоположио јерођакона Саву (Бундала) из Српца у чин јеромонаха SRBAC-RS.COM Његова Светост Патријарх Српски Порфирије рукоположио је у чин јеромонаха сабрата манастира Свете Петке у Загребу, јерођакона Саву (Бундала), који је поријеклом из Српца... И плус податак да га је патријарх Порфирије (тада митрополит ЗЉ) прошле године у јануару рукоположио за јерођакона. Све у свему, метеорски успон. За годину и по од јерођакона до епископа.
  21. Како је бити ученик Клеветника? Није ти мучно, непријатно, тескобно? Мени је жалосно да те гледам, али твој је избор... Никад ништа нисам од тебе чуо аргументовано, само празнословиш о нечијем наводном зилотизму и просипаш немуште мудрости. Иако те уопште не помињем, нити ме занимаш, ти имаш неодољиву потребу да ми се обраћаш на тај јадни начин. Нема везе, прљај се и даље.
×
×
  • Креирај ново...