Jump to content

Родољуб Лазић

Члан
  • Број садржаја

    1866
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    6

Последњи трофеј

Родољуб Лазић је имао/ла садржај са највише реакција!

О Родољуб Лазић

Profile Information

  • Пол :
    Небитно

Скорашњи посетиоци профила

3893 посетилаца
  1. Да, док се они премишљају кад ће, ови раде свој посао - Атинска архиепископија, Александрија, сад Чешка... Проблем је што је Руска Црква превише неодлучна. Негде сам видео пре нпр. два месеца да је неки високопозиционирани клирик, чини ми је Легојда, рекао нешто у смислу да Сабор не може да се сазове јер то треба да уради Фанар, а Вартоломеј то одбија да учини и то је то. Свашта! Нека га сазове ко год хоће и нека дође ко год хоће, све је боље од овог таворења. Како оно кажу - "чему ово служи, а уз то и не ради". Мислим, није баш, али скоро да је тако.
  2. Ово је врло вероватно тачно. Ово је класична прича којом се служе сви завојевачи - да сламају отпор једног по једног. Вероватиу да ће некога поштедети или заобићи је смешно. Можда само привремено, тактички. Крајњи циљ је - све ставити под своју апсолутну контролу. Прича са разбијањем Цркве и стављањем под контролу Фанара се одвија од почетка 20. века. И све је рађено у симбиози са Западом. Пре Другог светског рата главни играч је била Енглерска, после Другог рата Америка. Америка је довела патр. Атинагору.
  3. Тачно је да су изнели критички став, и то јесте добро и корисно, али није довољно. Ја говорим о једином правом начину - сазивању Сабора против Вартоломеја и Истанбулске патријаршије. Ниједна од помесних Цркава, укључујући и Руску, није то покренула. Тек у најновије време двојица грчких архијереја су кренула у том правцу, пишући писма свим помесним Црквама са позивом дса се организује Сабор.
  4. Трагикомична је ситуација у Православној Цркви. Један дрски самозванац је приграбио себи права и овлашћења која му не припадају и спроводи своју самовољу, кршећи каноне, правећи расколе и спроводећи у пракси јеретичко учење о неопапизму. Све што ради је невалидно и руши Цркву. Међутим, остале Помесне Цркве немају снаге и храбрости да се томе супротставе на једини прави начин - сазивањем Сабора који би га свргао. Таквим ћутањем, који год разлог био (а највероватније политички притисак Запада + уцене), оне издају Бога.
  5. Стаљинче, побркао си нешто. Ал нема везе, није лоше тренирати...
  6. Само да обавестим Ф.Б. да сам помало разочаран његовим пропустом да баш на сваку поруку Калиопину (Кларину, Истопљеног камена...) стави дислајк. Хајде погледај мало боље, на страни 4. и 6. имаш по једну поруку, а на 16. чак две на које ниси ставио дислајк. Ако већ нешто радиш, немој да фушериш Или мислиш да ми радимо твој посао?
  7. Може да помогне разумевању дискусије о академском и подвижничком богословљу - сведочење архим. Кириона о разговору са преподобним Гаврилом Грузијским (Ургебадзеом). У одломку који постављам, свети Гаврило тумачи стих из 50. псалма "јављаш ми непознатости и тајне свемудрости своје". Одломак је на руском, а проверио сам (за оне који не разумеју руски) да је гугл превод на енглески врло, врло солидан. Хорошо, ближний мой, если вы не можете сказать, тогда я отвечу, что означает: безвестная и тайная премудрости Твоея явил ми ecu. Давайте сперва начнем с «безвестного», которое своей силой являет чудо премудрости Божьей. «Безвестное» означает невидимый, духовный мир, который Благий и Всесильный Бог Промыслом своей непостижимой премудрости сотворил и создал еще до сотворения видимого мира и человека. Оба эти мира в своем единстве есть полнота Божьего творения, а человек есть совершенное олицетворение этой полноты, в которой Бог своей непостижимой премудростью в одном лице, обобщенно — образе человеческом, связал и объединил обе природы: духовную — высшую и физическую — низшую по сравнению с духовной. До грехопадения Адам беспрепятственно видел оба мира — физический и вместе с ним духовный, из которых премудрость и величие Божие явственнее и сильнее всего лицезрелись при видении небесных обиталищ Господа. Адам видел их до грехопадения, а после грехопадения это видение было сокрыто от него и от всего человечества и стало «безвестным». Оно было даровано нам для лицезрения, но было отнято. Грех, непослушание, уход от Слова Божьего лишили нас способности видеть Его; а тем, которые вновь удостаивались явления «безвестного», это давалось милостью Божьей за их особенную святость и добродетельную жизнь. Значит, ближний мой, как видишь, необходима святость, чтобы человек вновь удостоился лицезрения «безвестного», отнятого и изъятого у нас — величественной части дивной премудрости Божьей, подлежащей восприятию и ощущению посредством видения. Если тут не было ничего непонятного, ближний мой, то думаю, для «безвестного» этого достаточно. — Нет, все понятно, отче, — ответил я. — Тогда скажем несколько слов о более интересном, «тайном». «Тайное» есть лоно тайных знаний премудрости Божией, куда люди допускаются по исключительному благоволению и Промыслу Божиему. Те, кто неопустительно, постепенно, от силы в силу, содействием и споспешествованием Святого Духа созерцанием, познанием и откровением приобщаются к высшим тайнам Божиим и поучением втайне умудряются в познаниях о Боге, ангелах и человеке. Одно дело — увидеть и услышать, а другое — вникнуть в тайну увиденного и услышанного. «Тайное» не лицезреется, ближний мой, как это было сказано о «безвестном», но здесь наличествует только созерцание очами разума, которым Дух Святой придает силу устремления. Для того чтобы человеку открылись врата по знания «тайного», помимо святости, необходимо, чтобы человек имел заслуги перед Богом. А заслуги человек приобретает смиренным и полюбовным претерпеванием множества маленьких и больших невзгод и испытаний, гонений, несправедливостей, насмешек, осуждений, трудов, пота и служения во имя Бога и Его святого Евангелия. Святой жизнью перед Богом, как мы уже говорили, людям дается видение «безвестного», а с присовокуплением к святости заслуг открывается также и «тайное». Ибо человек своим подвижничеством сперва сподобляется грани святости, восхождением на высокие степени которой ему дается видение «безвестного», а затем, если он вновь пребудет в усердном служении, то обретает благодать в очах милостивого и человеколюбивого Бога и получает от Него в дар уже познание «тайного». Когда человек бывает допущен в лоно познания «тайного» и даются ему откровения по мере его, тогда он изо всех сил предается созерцанию, почти ничего не помня, даже самые естественные потребности, настолько сладостно для него это состояние. Он погружается в созерцание воспринимаемого разумными очами откровения и тщательно отцеживает его для познания. В подобном напряжении человек не испытывает ни усталости, ни пресыщения, но бывает облечен в великое терпение, так как душа его пребывает в великом умиротворении и всячески ожидает явления «тайного». Пребывание в созерцании для него — услаждение, откровение же и постижение увиденного — неизъяснимая радость и блаженство. Все это, ближний мой, исполняется на человеке высочайшей добродетели, той, которую преподобный Иоанн Синайский именует верой, надеждой и любовью. Недаром сказал я: «высочайшей добродетели», ибо это и вправду последняя ступень лестницы добродетелей. Издвојио бих нарочито овај део, где је суштина: Для того чтобы человеку открылись врата по знания «тайного», помимо святости, необходимо, чтобы человек имел заслуги перед Богом. А заслуги человек приобретает смиренным и полюбовным претерпеванием множества маленьких и больших невзгод и испытаний, гонений, несправедливостей, насмешек, осуждений, трудов, пота и служения во имя Бога и Его святого Евангелия. Святой жизнью перед Богом, как мы уже говорили, людям дается видение «безвестного», а с присовокуплением к святости заслуг открывается также и «тайное». Ибо человек своим подвижничеством сперва сподобляется грани святости, восхождением на высокие степени которой ему дается видение «безвестного», а затем, если он вновь пребудет в усердном служении, то обретает благодать в очах милостивого и человеколюбивого Бога и получает от Него в дар уже познание «тайного». На српском: "Да би се човеку отворила врата за познање "тајнога", осим светости неопходно је да човек има и заслуге пред Богом. А заслуге човек задобија смиреним и добровољним трпљењем мноштва малих и великих невоља и искушења, гоњења, неправедности, поруга, осуђивања, напора, зноја и служења, све у име Бога и Његовог светог Јеванђеља. Светим животом пред Богом, као што смо већ рекли, људима се даје виђење "непознатога", а када светости додају и заслуге, открива им се и оно "тајно". Јер човек својим подвигом најпре се удостојава достизања светости, усхођењем на висине којега даје му се виђење "непознатог", а потом, ако истраје у усрдном служењу, задобија благодат у очима Бога и Он му дарује познање "тајног". Мени је прилично јасно да преп. Гаврило овде указује на то да богословље (као откривање "тајног" знања по превасходству) потребује светост и подвижнички етос.
  8. Наставак дијалога: Плурализам мишљења или ум Христов? Слободан Лукић Постојање различитих мишљења је нормална претпоставка сваког дијалога, па тако и теолошког. Спремност да се чује и жеља да се разумије „онај други” су нарочито потребне данас, када са-постојање различитих мишљења готово по правилу подразумијева њихову (нетрпељиву) супротстављеност. Међутим, сам појам „плурализам мишљења”, који је садржан у наслову текста о. Дражена, снажно асоцира на његову употребу у савременом, неолибералном, пост-модернистичком дискурсу у оквиру којег је пожељно и добродошло свако различито мишљење и што више разлике то више слободе, више права итд. Но, сложићемо се с тим да плурализам мишљења често може да одведе у релативизам и управо то је оно што пријети да угрози интегритет теолошке мисли. У овом тексту немам намјеру да понављам тезе које сам изнио у претходним текстовима, него желим да се задржим на неколико тачака у есеју о. Дражена које, ради своје важности, заслужују да буду размотрене „опет и опет”. Као прво, о. Дражен истиче плурализам мишљења као један од „основних чинилаца ефикасности Предања” заснивајући своју тезу на постојању „четири верзије Христовог живота” (вјероватно имајући у виду свједочанства четворице Јеванђелиста о Христу). Но, да ли је примјерено њихова свједочанства посматрати просто као „четири мишљења”. Неоспорно је да је сваки од њих четворице био аутентичан човјек и да је у своје записивање онога што је видио, чуо и опипао (Уп. 1Јн. 1, 1) унио својеврстан лични печат. Оци Цркву су непрестано подсјећали на „људско” ауторство Светог Писма не поричући при томе да јеванђелска ријеч превасходно има божанско поријекло – од Бога, а не од човјека (Гал. 1, 12). Поред богонадахнутости писаца Светог Писма, у Цркви се чува и задобија и „богонадахнутост читања”. Библија се обраћа срцу, и само облагодаћено срце има способност да усвоји Ријеч: О безумни и спорога срца на вјеровање… (Лк. 24, 25). Свето Писмо, и Старог и Новог Завјета, било је одувијек првенствено богослужбена књига, и само унутар литургијског сабрања и богослужења народа Божијег оно звучи својим правим гласом. Аутор се дотиче још једног веома битног богословског питања – питања граница Цркве, тј. одређивања (не)црквености одређене заједнице. Познато је да у историји еклисиолошке мисли у овом питању преовлађују два, међусобно супротстављена, приступа. Први приступ је заснован на тези да се благодатне границе цркве поклапају са њеним канонским границама, а као главног представника оваквог учења имамо Св. Кипријана Картагинског. Према другом приступу, Црква није ограничена само на њене канонске оквире, већ се њена спасењска благодат протеже и даље, ван тих канонских граница. Такву тезу је заступао, између осталих, блажени Августин. Међу првим који су у оквиру неопатристичке мисли разматрали дато питање био је Г. Флоровски. Он износи своје ставове који су на линији другог (Августиновог) приступа, по којем се канонске и благодатне границе не поклапају. Оно што је навело Флоровског на такав став, а што је по мишљењу Атанасија Јевтића и главни недостатак његове анализе, је занемаривање „праксе” Цркве (о пријему јеретика). Јер пракса Цркве, будући да изражава вјеру и богословље Цркве, мора бити озбиљно узета у обзир када говоримо о границама Цркве. Прво, границе Цркве јесу „границе” безграничног Божанског Домостроја спасења и те границе не треба одвајати од граница благодати Духа Светога у Цркви, и оне не могу бити уже од граница Тројичног Домостроја у Христу. Друго, те домостројно-благодатне границе Цркве не смију искључивати чињеницу литургијско-канонских граница Цркве. Јер се управо у Светој Евхаристији као Сабрању Цркве у Христу Духом Светим подударају границе Домостроја спасења Свете Тројице и канонско-благодатне границе Цркве (Атанасије Јевтић). Према томе, не бих могао да нађем разумијевања за тврдњу о. Дражена да се еклисиолошки принцип „једна и многе (Цркве)” може примијенити и изван канонских граница Православља. Уколико би прихватили такво гледиште, онда би значило да нека протестантска фракција негдје у Алабами постоји као нама „равноправна” црква? Не поричем да су западни теолози које смо помињали у дискусији познавали и познају Оце и Учитеље Цркве. Но, њихово познавање Отаца је у највећој мјери било у, условно говорећи, текстуалном смислу. И у том погледу су далеко испред многих православних патролога. Али, желим да нагласим то да и познавање и позивање на Оце треба да буде утемељено у животу Цркве. „Дух Отаца” се стиче искључиво кроз црквено-подвижничко опитовање. Код неких западних теолога срећемо тврдње, попут Харнакове, да је богословље Отаца ништа друго него философија. Шта је то него непознавање Отаца „изнутра”. Оци су одлично познавали културу своје епохе, користећи појмовни апарат тадашњег мишљења, али се нису задражавали на теологији појмова, њихова теоријска рзматрања често прелазе у молитве и химне Богу (П. Евдокимов). То је подразумијевало „праксу”, тежњу за очишћењем од страстих те задобијање благодатног искуства. Зато је Св. Василије Велики могао да каже да је „теологија ослобођење од страсти”, а Св. Максим Исповиједник да је „богословље без дјела-богословље демона.” Потпуно јасно и прецизно, без потребе за додатним експертизама. Као посљедњи моменат који бих са своје стране размотрио, јесте питање „историчности” праоца Адама. Иако није могуће научно прецизно утврдити Адамов „датум рођења”, не постоји разлог за релативизовање његовог историјског постојања. Тачно је да је Други Адам-Христос истина првога Адама и његов узор јер се у Његовој богочовјечанској личности открио истинити и савршени Бог као и истинити и савршени човјек. Есхатолошки гледано, човјек и свијет на почетку стварања нису били савршени, Адам је у рају био „дијете,” (Св. Теофилакт Антиохијски) са потребом да актуелизује своје дарове. Непослушност Творцу, злоупотреба слободе и грјехопад су могли да се остваре само кроз конкретну личност (Адамову), а не само кроз „богословску стварност”. Слиједећи логику по којој није битно да ли је и када постојао Адам можемо релативизовати и постојање и других библијских личности, па и цијелих оних периода старозавјетне историје, за које немамо поуздане научно-историјске доказе. Сваки пут када је ријеч о деконструкцији библијског текста, снажно зазвоне ријечи Св. Василија Великог: „Кад ја чујем ријеч трава, имам на уму траву; или кад чујем растиње или риба или звијерили стока,све то како је речено, тако и примам. Јер се не стидим Јеванђеља (Рим. 1, 16)… Откривење је антиномично, несводиво на логику. Како запажа Евдокимов, логичка форма и технички апарат мишљења иду напријед-назад и отимају благо тамо гдје га нађу, док садржај светоотачке мисли, по својој оригиналности и трансцедентном карактеру свог објекта, чини да се сваки систем распадне. Дакле, оно што је доживљено, мистичка спознаја, добија свој интелектуални облик и израз накнадно, док насупрот томе, свака јерес има поријекло у првобитном рационалном тврђењу које се зaтим накалемљује на вјеру и изопачава је (П. Евдокимов). Дакле, никаква спекулација над мистичким текстовима, него сам мистички пут рађа јединство (с Богом). На крају, још једном поздрављам писање о. Дражена и прихватам његов приједлог да, када је ова дискусија у питању, након овог круга одговора буде стављена тачка. Јесте и биће Христос међу нама! http://teologija.net/pluralizam-misljenja-ili-um-hristov/
  9. Добро је да се појавила и ова полемика која показује два различита богословска дискурса. Шта је карактеристично за овај либерални, који заступа о. Дражен, а који је производ вишедеценијског екуменистичко-модернистичког курса у образовном систему СПЦ? (Ваља знати да је тај курс био под огромним утицајем фанарског "светог оца" митр. Јована Зизиуласа и других либералних теолога углавном из "грчких" Цркава, и, наравно, домаћих адепата те теологије, који су чинили и чине више од 2/3 наставничког кадра у образовним установама СПЦ). Најједноставније речено - преформулација и релативизација основних богословских концепата. Када погледате овај текст и упоредите га са текстовима о. Слободана и о. Оливера, имате с једне стране неодређеност и релативизацију, а са друге јасноћу и одређеност. Код о. Дражена је све у релатривном "кључу" - од подвига , преко историчности Адама, смисла светоотачких текстова (који се наводно не могу користити без интерпретације, а оне су многоврсне), до граница Цркве и и постојања светитељства ван Цркве. И све те релативизације су, гле чуда, скептичне или критички усмерене у односу на предањско поимање Цркве. Дакле, осим исихастичке ренесанске, мислим да би била потребна и ренесанса предањског богословског дискурса у образовном систему СПЦ, што ће рећи - дистанцирање од фанарског екуменистичко-либералног богословског курса који се данас јасно показује, и на примеру "примењене" еклисиологије патр. Вартоломеја (Фанара), као врло проблематичан, тачније јересоидан.
  10. И ја сматрам да је грешка била убацивање ПБФ-а на БУ, и то се сада свети, односно прави проблеме. Јер се поставља питање односа статута ПБф-а са статутом БУ, при чему први мора бити у складу са другим.
  11. Два врло значјна увида који указују на вододелницу либералног и предањског теолошког дискурса.
  12. Хвала Богу да у СПЦ постоји и оваква здрава теолошка мисао. И начин на који је писао, са уважавањем саговорника, и садржина чланка су за сваку похвалу. Ето, надам се, једног доброг професора на ПБФ-у који ће моћи пренети здраву теологију студентима.
  13. Мислим да ту (у ставу и начину деловања) нема разлике између појединца и колектива. Шта ради свако од нас кад се лично или породично нађе у проблему? Да ли пости, каје се и моли Бога и Свете за помоћ или каже - ако хоће и ако треба, Бог ће ми помоћи. Наравно да радимо оно прво. Не видим зашто бисмо као народ у целини и као Помесна Црква имали другачији став? Јер ми смо у практично истој ситуацији као и Ниневљани у Старом Завету, којима је Јона пророковао пропаст. Па нису рекли - шта да се ради, Божја воља, тако је како је. Него су урадили нешто сасвим другачије, па је и коначни исход био у њихову корист.
  14. Можемо ли и ми да помогнемо светом Сави и осталим нашим Светима који се моле, или да седимо и гледамо шта се дешава са нама и отаџбином? То је питање - шта Црква може (треба) да ради у оваквом тренутку који је врло критичан? То што је Атанасије сад написао и што је Сабор већ неколико пута рекао - да не прихвата признавање (=издају) Косова и Метохије - то је већ виђено. И није донело никакво побољшање. Веровати да ће Вучић због ордена одустати од онога што ради, наивно је. Шта нам, као Цркви, остаје да радимо да бисмо утицали на ток догађаја? Да се молимо? Па да, али то онда захтева да Цркву, веру и Бога схватимо збиља као питање избора између живота и смрти, а не као фолклор, институцију, рутину... Можемо ли, имамо ли снаге и воље за тако преумљење?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...