Jump to content

Rašo

Члан
  • Број садржаја

    791
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Rašo је реаговао/ла на Bernard у Šta ja trenutno pijem?   
    Pijem čaj plućnjak (Pulmonaria officinalis) nabrao sam ga juče u šumici , tu u blizini moje kuće, 250-300m. Da li znate da taj čaj sadrži prirodan antibiotik, ne verujete, pozanimajte se u institutu St. Galen u Švajcarskoj. To je tronedeljno preventivno čišćenje i jačanje pluća! Kakve bre vakcine, i sintetički antibiotici (koji naprave pet puta više štete nego koristi) i bakrači........ Čuvajte želudac (80% imuniteta se nalazi u kompletnom gastro traktu) pluća i srce!!!

  2. Волим
    Rašo got a reaction from Agaton Vuzman in ПРИДРУЖИТЕ СЕ: Саборно читање Псалтира за добробит народа и мир у Цркви   
    Прочитао један дан двије и прилагодио се новој табели.
  3. Волим
    Rašo је реаговао/ла на Протомајстор у Napustio nas je Djole Balašević...   
    Strahovi (samo neka) umiru
    WWW.VIJESTI.ME Dužni smo, ovoj zemlji, ovim ulicama ostaviti prostor za neke nove klince koji se neće gledati kroz onaj nišan što pita dal sam od njinih, il baš i nisam Текст проте Гојка Перовића о Балашевићу, отплаках га.
  4. Свиђа ми се
    Rašo је реаговао/ла на Trifke у Napustio nas je Djole Balašević...   
    Problem je što se do neba diže čovek koji to nije zaslužio!
  5. Зачуђен
    Rašo је реаговао/ла на Дејан у Хрвоје Класић: О проповједима бискупа Владе Кошића   
    Има ту и позитивних страна. Прва је што нико не може младе Хрвате приближити више Православљу од бискупа Кошића.
    Друга је та да је тренутно Ватикан ближи са Београдом него са Загребом.
  6. Волим
    Rašo got a reaction from Чунга Лунга in Свети Сава, први Архиепископ и просветитељ српски   
    Jedno predanje kaže da kod Mišlјena, u Bančićima, devet kilometara jugozapadno od Ljubinja, postoji jedan čudesni dub (hrast) koji je tokom čitave godine zelen i kojeg lјudi prozvaše „dubom Svetog Save“. Ova prirodna rijetkost je oduvijek bila predmet interesovanja, pa i dan danas publicisti, novinari i turisti dotiču se ove tajanstvenosti.
    Visoko hrastovo stablo, staro je više stotina godina. U narodu živi predanje o blagoslovu Svetog Save, koji je svojevremeno putovao ovim područjem i tom prilikom se odmarao u hladovini duba kog je blagoslovio.
    Predanje o vječno zelenom dubu glasi: „U stara vremena, krenuo je Rastko Nemanjić lјutim kršem iz Stona prema sjeveru Hercegovine. Hodeći pod ognjenim avgustovskim suncem, osjeti kako mu u nogama ponestaje snage. Sjede pod jedan dub da se odmori. Kako mu je njegova hladovina prijala leže i utonu u san. Probudi se nekoliko sati kasnije, potpuno svjež i čio. Zahvali se dubu što ga je osvježio blagodatnom hladovinom i vratio snagu. Potom reče: I ja ću tebe nečim darovati: budi dovijeka svjež i zelen!“
    Taj dub postoji i danas. On je stalno zelen, zimi i lјeti. Prema naučnim podacima to je rijedak mješanac makedonskog hrasta (Quercus macedonica i Quercus sesilisa) i jedini endem takve vrste na Balkanu koji nema plodova.
    Mještani sela stogodišnjaka (kako mnogi nazivaju selјane Bančića zbog svoje dugovječnosti) kažu da se grane tog drveta ne daju posjeći, jer se odmah neki neprirodni vjetar naduva!
    Piše: Velibor Šipovac  /Leutar.net/

  7. Свиђа ми се
    Rašo got a reaction from Božena in Свети Сава, први Архиепископ и просветитељ српски   
    Jedno predanje kaže da kod Mišlјena, u Bančićima, devet kilometara jugozapadno od Ljubinja, postoji jedan čudesni dub (hrast) koji je tokom čitave godine zelen i kojeg lјudi prozvaše „dubom Svetog Save“. Ova prirodna rijetkost je oduvijek bila predmet interesovanja, pa i dan danas publicisti, novinari i turisti dotiču se ove tajanstvenosti.
    Visoko hrastovo stablo, staro je više stotina godina. U narodu živi predanje o blagoslovu Svetog Save, koji je svojevremeno putovao ovim područjem i tom prilikom se odmarao u hladovini duba kog je blagoslovio.
    Predanje o vječno zelenom dubu glasi: „U stara vremena, krenuo je Rastko Nemanjić lјutim kršem iz Stona prema sjeveru Hercegovine. Hodeći pod ognjenim avgustovskim suncem, osjeti kako mu u nogama ponestaje snage. Sjede pod jedan dub da se odmori. Kako mu je njegova hladovina prijala leže i utonu u san. Probudi se nekoliko sati kasnije, potpuno svjež i čio. Zahvali se dubu što ga je osvježio blagodatnom hladovinom i vratio snagu. Potom reče: I ja ću tebe nečim darovati: budi dovijeka svjež i zelen!“
    Taj dub postoji i danas. On je stalno zelen, zimi i lјeti. Prema naučnim podacima to je rijedak mješanac makedonskog hrasta (Quercus macedonica i Quercus sesilisa) i jedini endem takve vrste na Balkanu koji nema plodova.
    Mještani sela stogodišnjaka (kako mnogi nazivaju selјane Bančića zbog svoje dugovječnosti) kažu da se grane tog drveta ne daju posjeći, jer se odmah neki neprirodni vjetar naduva!
    Piše: Velibor Šipovac  /Leutar.net/

  8. Свиђа ми се
    Rašo got a reaction from Božena in Богојављење широм наше помесне Цркве   
    Trebinjsko Bogojavljenje kao nikada do sada 
    TREBINJELIVE.INFO Ovogodišnje Bogojavljenje u Trebinju obilježile su dvije važne stvari - učestvovalo je najviše plivača do sada i to više od 100 i na ulicama grada bilo je više hiljada ljudi kao nikada do sada.  
  9. Свиђа ми се
    Rašo је реаговао/ла на Ćiriličar у Академик се одриче Косова   
    Знам добро кога је одликовала, али сугеришеш како Црква издаје КиМ, што је или неупућеност или злонамера...не звучиш ми као неупућен.
    Одликовање је обавеза поред осталог...друга је ствар колико ће се ко својих бавеза држати. Но, не бих на теме које су прежвакане овде давно.
    Шта се секираш, неће ти ништа админи...ти си атеиста.
  10. Волим
    Rašo got a reaction from БанеЛ in ПРИДРУЖИТЕ СЕ: Саборно читање Псалтира за добробит народа и мир у Цркви   
    Прочитао један дан двије и прилагодио се новој табели.
  11. Свиђа ми се
    Rašo got a reaction from obi-wan in ПРИДРУЖИТЕ СЕ: Саборно читање Псалтира за добробит народа и мир у Цркви   
    Нисам ни прекидао. Идемо даље!
  12. Свиђа ми се
    Rašo got a reaction from obi-wan in ПРИДРУЖИТЕ СЕ: Саборно читање Псалтира за добробит народа и мир у Цркви   
    Прочитао један дан двије и прилагодио се новој табели.
  13. Свиђа ми се
    Rašo је реаговао/ла на Ђорђе Р у Зоран Ђуровић: О АРТЕМИЈЕВОМ РУКОПОЛОЖЕЊУ НИКОЛАЈА ЗА ХОРЕПИСКОПА   
    Ја сам мало старомодан. Више волим текст него самоснимање, или како се већ зове овај формат.
    Ово је на бази већ писаних текстова?
    Нисам гледао, нити ћу. Не због аутора, ил теме, већ због формата. Текст би радо прочитао.
  14. Свиђа ми се
  15. Волим
  16. Волим
  17. Волим
    Rašo got a reaction from Kafanski amater in Preminuo Krunoslav Kićo Slabinac   
  18. Волим
    Rašo got a reaction from geronymo in Preminuo Krunoslav Kićo Slabinac   
  19. Волим
    Rašo је реаговао/ла на geronymo у Preminuo Krunoslav Kićo Slabinac   
    Pocivao u miru 
     
  20. Свиђа ми се
    Rašo је реаговао/ла на Maslacak_ у Упокојио се у Господу митрополит црногорско-приморски Амфилохије   
    Порађао нас је све, покољењима, деценијама. Предавао нам је Увод у богословље и Еклисиологију на првој години студија. Катихетику на четвртој. Долазио би, понекад ноћу, касно, а ми смо га чекали да узмемо благослов и чујемо оно ђедовско „благо мени, благо мени“. Понекад би тада, тек по доласку, у ма које доба дана и ноћи, држао дугу бесједу која би нам била и предавање и испит. Или испит који би нам био и предавање и испит. Њега гледајући видјели смо аутентичног човјека. Ко зна, да је срео Амфилохија, можда би Доситеј схватио да и данас има пустињских Отаца у градовима?

    Спремали смо испит код њега дуго: тражио је на првој години да се прочита бар 30 књига из два његова предмета, књига по свему различитих. Ми смо их читали, колико привучени књигама, толико опхрвани стидом да њему не изађемо на очи са лажју. Плијенио је аутентичношћу. Када сам, као и сви студенти богословља у она времена пожелио да и сам постанем Пајсије, Порфирије или Амфилохије, смислио сам у себи план. Најприје ћу одговарати „Увод у богословље“. Затим ћу, када се оконча испит, сачекати Старца и рећи ћу му: „Старче, ја бих пошао са Вама на Цетиње. Али имам само један услов: хоћу да будем Ваш ученик. Хоћу да вам чистим ципеле и перем кошуљу, али да се никада не одвајам од свога Старца.“ Положио сам испит. И на крају њега, каже прозорљиви Старац: „Благо мени: никада немој да се везујеш за људе. То ти је данас велики проблем: људи се вежу за Амфилохија или Атанасија, а не за Христа. А моје и ваше је да људе доведемо Христу, а не да их држимо уза се. Отићи ћу и ја. Ево, сада треба да летим за Америку – Бог зна хоћу ли се вратити. Па: ко се веже за Христа, преживјеће Амфилохија. Тако, благо мени…“ Остао сам. И данас откривам никада откривену тајну границе гдје и колико се везујемо за Павла и Амфилохија као за Христа, а гдје за Христа. У неоткривеној тајни и ужасној празнини, осјећам да ми и даље треба Ђедова рука да бих се прихватио Спасове, затиче ме зловијест да је отишао Старац старцима.

    Није му било лако. Нисмо га разумијевали. Морао је да се носи са силама немјерљивим. Да се носи са оном лудачком амбивалетношћу Црне Горе у којој се чојствује и јуначи, у збиљи и још више у причи, у историји, а још више у личним самопројекцијама. Није му било лако и многи смо се о њега огријешили, када се трудио да придобије и оне одавно својом и туђом вољом од Цркве душом удаљене. Као Морачанину, наметао му се и етос мудрости, тактичности, али био је одвећ добар да би прозрео оно најгоре у људима. Заправо: Старац је увијек и једино гријешио из доброте, из неспосбности да препозна ад у човјеку јер су му очи биле на Јагњету у коме је спас.

    Његов богословски допринос је немјерљив и на писаном плану. Уз Владику Атанасија био је посљедњи богословски полимат, неко ко је заиста могао компетентно да предаје и библистику и патристику и систематику и црквену историју. Писао је релативно много и увијек добро: са оном рјечитошћу са којом српски језик одзвања у морачким брдима.

    Волио је свој српски народ. Волио на понекад оштар и забринут начин, волио тако да у његовом присуству никоме није било тијесно. Носио је бреме ужасне мржње: због онога што је учинио, прекрстивши уздуж и попријеко Црну Гору својим поменима и литијама. Демони у камену и људима сакривени нису му никада давали мира. За сваку ријеч изречену да помири, био је крив и својима и бившим својима. Носио је и то бреме старачки. Како је вријеме пролазило, у њему се све више рађао Ђед свих нас. Онај човјек кога можеш само да волиш. Косовски завијет је за њега био свакодневица. Косово: кости Срба чије је лобање састављао и служио помен на развалинама Светиње.

    Дочекао је слободу. Дочекао је да види чудо Христово: да може Господ и од камена и из камена народ начинити себи, ако онај стари, спомињући оца Аврама, напусти Аврамове путеве Жртви. Волио нас је. Једном смо се невјероватно драматично сукобили: желио је Старац да га послушам, у вријеме док сам и сам носио послушање неприпадања себи самоме већ Заједници Факултета. Нисам то могао испунити, без штете по душу. Старац је повисио глас, а моја младост и гордост нису остали дужни. И док смо се то вече растали у љутњи (а ја и у сузама), сјутра је требало да се поново видимо. Пришао сам му, тог јутра, збуњен и магловит. Узео благослов. Погледао ме својим дубоким очима и насмијао се: „Добар си, оче, имаш срце!“ И помиловао онако како само Ђед милује своју дјецу.

    Отишао је Старац лицем к Светоме Петру Цетињскоме лицем Спасу своме. Осјећао је бол свијета, доброту човјека, тананост душе, љепоту виђења лица Другога. Нама оставио да одгонетамо тајну. Тада је отишао са испита, оставивши ме замишљеног: како се везати за Христа када оде Амфилохије? Мораћу да сазнам.

    Сјети се и тамо, Ђеде, ђака својих. Нама си овдје одувијек у молитви, на дискосу, гдје смо сабрани сви.

    Дарко Р. Ђого Митрополит Амфилохије Радовић
  21. Свиђа ми се
    Rašo је реаговао/ла на haveaniceday у Voja Antonic i njegovo migriranje u Ameriku.   
    Voja Antonic mi je uvek bio zanimljiv lik. Jedan od prvih ljudi u "it novinarstvu" u srbiji, a i u It industriji. Sasvim pristojan lik, od svih ateista koje znam bio je najpristojniji. Oni su ga kasnije razapeli za neke "homofobne komentare" i slicne gluposti, sve u svemu dobar baja, i pametan i obrazovan. 

    Voja je skoro u poznim godinama migrirao u Ameriku i evo sta ima da kaze.. 


    Voja Antonić za NOIZZ o odlasku u Ameriku: Dobio sam uslove o kojima sam sanjao
     
     
    Srpski inženjer, pisac, novinar i tvorac prvog kućnog računara "Galaksija" je enciklopedija sam po sebi. Razgovarao sam sa Vojom Antonićem o životu u Americi, njegovoj odluci da tamo ode u 65. godini života i jednom svetu koji je nažalost mnogima od nas nepoznat.
      Vaš prvi kućni računar "Galaksija" se od nedavno nalazi u Muzeju istorije računara u Kaliforniji. Kako se osećate zbog toga?
    - Posle svih poniženja koje sam doživeo 90-tih godina, dobro je dobiti i poneko priznanje, naročito kad ono dolazi iz Silicijumske Doline, iz referentnog muzeja koji je pored Mikrosofta i Gugla. Podsmešljivi komentari  u medijima o procesorskoj snazi računara "Galaksija" su me 1995. godine doveli do toga da bacim veći deo dokumentacije i nekoliko prototipova i radnih modela u kontejner, a takvi komentari su počeli da se proređuju tek kad sam početkom 2000-tih odgovorio na molbu da Muzeju Nauke i Tehnike u Beogradu ustupim jedan primerak. Eto, doživeo sam to da me, još za života, ima u dva muzeja na dva kraja sveta. Šta mislite, kako se osećam - pita me Antonić na samom početku razgovora.
    Otišli ste u Ameriku u 65. godini. Mislite li da ste otišli kasno, i zašto baš sada?
    - Kad bi kreativna snaga čoveka ogledala u njegovoj mladosti, lako bi bilo sastaviti razvojne timove za bilo koji socijalni ili tehnički projekat, pa male države ne bi morale da uvoze i skupo plaćaju tuđu pamet. U nauci i umetnosti ima bezbroj primera gde su ljudi svoja najveća dostignuća stvorili u godinama koje su visoko iznad mojih.
      - Zaziranje od starosti je osobina mladih ljudi koji misle da su još uvek predaleko od tih godina. Kad shvate da vreme ipak brzo prolazi, počnu da razmišljaju o tome kako da se pripreme za aktivan život i stvaralaštvo u poznim godinama. Nekima to uspe, a nekima ne. Evo, čak je i Goran Bregović, koji je sada u svojoj 73. godini, prestao da peva o tome kako je "strašna gnjavaža u životu doživeti stotu". Mudrost? Možda, a možda samo način da opstane u godinama u kojima se nalazi.
    Šta Amerikanci cene što mi ne cenimo?
    - Na ovo pitanje nije lako izbeći kliše u odgovoru, pa ću zato obrnuti stvar pa najpre odgovoriti na pitanje šta ne cene od stvari koje mi cenimo. Ne cene formalne papirne potvrde znanja, partijsku pripadnost i udvoričko ponašanje. A šta cene? Pa, pre svega kreativnost i sposobnost da se stvori nešto novo. Da biste me razumeli šta pod tim "novo" podrazumevam, zamislite da se nađete pred belim papirom (ili praznim ekranom kompjutera) i treba da od nule stvorite nešto što niko nikada nije napravio. Onaj ko nije osetio strah pred tom prazninom na papiru, nije se nikada našao u toj situaciji i ne zna o čemu govorim.
    - Eto, tu vrstu sposobnosti cene i puno toga bi vam progledali kroz prste ako možete to da im ponudite. Cene, naravno, i poštenje u komunikaciji, predanost poslu, kao i poznavanje veštine timskog rada. To poslednje je moja najslabija tačka, pa moram još puno da radim na promeni svojih navika u radu.
    Da li je vlast jedan od razloga zbog koga više ne živite ovde?
    - Grubo rečeno, da. Tokom 90-tih je bilo teško sastaviti kraj s krajem, ali smo tada bar imali nadu da će jednom biti bolje. Sada se sve pretvorilo u beznađe i čekanje da se se neko čudo dogodi spolja, nešto što više ne zavisi od nas. Znam da se to neće dogoditi, pa sam učinio jedino što mi je preostalo - spakovao se i digao jedra. Ne znam koliko vremena mi je još preostalo, ali sam sve sigurniji da neću biti tu da svojim očima vidim kako se Srbija transformiše u normalnu državu. Nisam siguran ni da će do te promene doći u životnom veku moje dece, pa sam na svoju ruku počeo da pripremam i teren za njihov dolazak.
    - Nijedan odlazak iz zemlje ne mora da bude zauvek, ali je dobro imati mogućnost izbora gde ćete živeti. Ovakvim prelaskom niste porušili mostove za sobom, jer uvek možete da se vratite kad osetite takvu potrebu. Ako niste na vreme okusili život u drugoj državi, onda nemate brzu mogućnost izbora, jer je taj prelazak dug i naporan proces, ne samo fizički i finansijski, nego i psihološki. Šok promene sredine je nešto što treba pretrpeti stisnutih zuba.
    Ne mogu a da ne pitam: Kako vam je u Americi?
    - Kad me neko to pita, prosto mu odgovorim da nemam primedbi, i zaista tako mislim. Dobio sam uslove o kojima sam mogao samo da sanjam, i sad konačno sve zavisi od mene. Imam dosta slobode u radu, praktično neograničene tehničke resurse i mogućnost da sam biram kad ću raditi. Jedino što se od mene očekuje jesu rezultati rada, ali mi je to najmanji problem, jer sam puno rezultata imao i dok sam se digitalnom elektronikom bavio u Srbiji, često i kao hobijem, bez obzira na to što sam znao da za taj rad nikad neću biti plaćen.
    - Ljudi s kojima komuniciram ovde su najlepša promena koja mi se dogodila. Da ne nabrajam osobine tipične za ljude iz ovog podneblja, zamislite s kakvim ljudima biste želeli da radite i družite se, i to je to. Čak i na ulici vam se ljubazno obraćaju nepoznati ljudi, prosto iz želje da nešto prokomentarišu i čuju vaše mišljenje. Dugo mi je trebalo da shvatim da je to samo razgovor u prolazu, bez želje da od vas traže novac ili neku uslugu.
    Gde živite trenutno i čime se bavite?
    - Živim u južnoj Kaliforniji, u mestu pored Los Anđelesa, koje se zove Pasadena. Izuzetno lepo uređen gradić, sa niskim kućama, čistim ulicama i negovanim travnjacima. Moj deo grada je Stara Pasadena, u kojoj se vodi računa o staroj arhitekturi i neguju se tradicionalni običaji. Zanimljivo je da su u Americi različiti modeli ponašanja lokalizovani i koncentrisani u pojedinim područjima, pa se tačno zna gde šta možete da očekujete. Tako je Pasadena savršeno sigurno mesto, bez kriminala, gde su koncentrisane najviše svetske naučne i obrazovne institucije. Nekoliko nobelovaca su moje komšije, uglavnom iz Nase i CalComp-a, ali ih ne poznajem lično. Možda bi mladim ljudima ovde bilo pomalo dosadno, ali je u krugu od dvadesetak kilometara Los Anđeles, plaža Santa Monika i nacionalni park i planina San Antonio.
    - Ima dosta beskućnika, koji su se uglavnom sjatili na zapadnu obalu i žive od socijalne pomoći, ali su ovde potpuno neagresivni. Jedini razlog zbog koga u došli ovde je klima, koja je takva da cele godine mogu da spavaju i u parku, ako im se ne sviđaju domovi za prihvat. Od godišnjih doba postoji samo leto i tri proleća.
    - Radim u kompaniji Supplyframe, u razvoju digitalnih kontrolera. Jedini sam hardveraš u firmi, pa često radim i na razvoju rekvizita za redovne hakerske konferencije koje se godišnje održavaju u Design Lab-u (dve su bile održane i u Beogradu). Design Lab je otvorena hardverska laboratorija, koja je takođe u vlasništvu kompanije, a osnovana je s ciljem da podrži i finansira privatne projekte entuzijasta. Oni konkurišu sa svojim idejama i, ako je odgovor pozitivan, dobiju stručnu pomoć, mesto u radionici, alat i mašine za rad, a i svi troškovi projekta su im pokriveni. Pritom kompanija ne preuzima nikakva prava na projekat, sve ostaje u vlasništvu autora.
     
    Stara Pasadena Foto: Noizz.rs Postoji li neka formula za uspeh, pa čak i u Srbiji?
    - Ne znam da li postoji nešto što se zove formula za uspeh. Ko ima dovoljno entuzijazma i poriva da radi i stvara, on je već na dobrom putu i ne treba mu formula. A ako je ipak treba dati, onda ona uvek zavisi od toga šta ćete smatrati uspehom, pa vas molim da sve što sam rekao primite uslovno.
    - Mislim da po tom pitanju nisam dobar savetodavac, jer sam bio prilično neuspešan u Srbiji, pa sam morao da preživljavam i sa poslovima za koje ne mogu da kažem da su mi prijali. Teško je bilo živeti u krizno vreme, ulagati ogroman napor za puko preživljavanje porodice, ali najteže od svega (ovde ću parafrazirati Bukovskog) nije bilo saznanje o tome kako je meni teško, nego kome je sve suviše lako.
    Da li biste poručili nešto mladima koji nas čitaju?
    - Ponovo ću pokušati da izbegnem kliširane odgovore, a ograničiću se samo na moju struku, izradu tehničkih softverskih ili hardverskih projekata, jer sam samo tu dovoljno kvalifikovan da dajem savete. Možda se nećete složiti sa mnom, i to onda neće biti razlog za raspravu, nego samo znak da ne pripadamo istom miljeu. Svoju poruku ću pokušati da prenesem kroz listu preporučujem - ne preporučujem. Dakle...
    Preporučujem:
    Igrajte se amaterski sa svojim ličnim projektima. Realizujte svoje ideje i dokumentujte ih negde na netu, jer je to način da se susretnete sa kritičkom analizom vašeg rada, a i dobra lista projekata će vam kasnije puno pomoći u karijeri. Ne žalite truda i vremena, ništa od toga neće biti uludo utrošeno, pošto je rad na ličnom usavršavanju najbolja investicija koju možete da načinite dok ste mladi. Ako osećate da vas jedan uspeh vuče ka drugome, na dobrom ste  putu. Smisao za projektovanje je u najvećoj meri stvar motivacije, ništa vas neće povući ka novoj ideji tako kao prethodni uspešan projekat. To je beskrajan krug iz koga nema izlaska, a i nema potrebe da izlazite, jer će vas taj krug verovatno učiniti srećnim čovekom.
    Ne preporučujem:
    Sve što ne prija vašem stvaralačkom biću i vašoj sposobnosti kritičkog mišljenja. Kreativnost ugrožavaju stvari koje nepotrebno oduzimaju vreme, ne toliko zbog samog vremena, nego zbog rasipanja mentalnih resursa: kafići i splavovi, političke rasprave i aktivnosti, turbo folk, gluvarenje po ćoškovima sa promašenim ljudima, kao i privatne škole sumnjivog kvaliteta. Što se tiče kritičkog mišljenja, koje je veoma važno za tehnički rad, izbegnite ezoteriju u svakom obliku (astrologiju, proroke, vidovnjake), kao i razne "genije" koji stalno teže samopotvrđivanju i koji su uvek u pravu. Saslušajte autoritete, ali im nikad ne verujte do kraja, nego ih proveravajte. Takođe izbegavajte sve što stvara zavisnost bilo koje vrste. Jedina zavisnost koja će vam prijati i koja neće ugroziti vaše mentalne sposobnosti, jeste zavisnost od stvaralačkog rada. Sve navedene savete ćete ispuniti ako uspete da pokrenete svoj stvaralački poriv. A kad se dovljno izgradite kao kreativan čovek, ceo svet će biti vaš - zaključio je Voja.
     
    https://noizz.rs/intervju/voja-antonic-za-noizz-o-odlasku-u-ameriku-dobio-sam-uslove-o-kojima-sam-sanjao/hpbd25t
  22. Свиђа ми се
    Rašo је реаговао/ла на Поуке.орг инфо у Дејан Мачковић: Македонско питање   
    Иако је пад трију великих  и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве.
    Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године.

    Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“
    Света Софија, Охрид   Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије.
    Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом.
    Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију.
    Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу.
    Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила.
    За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи.
    Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности.
    Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст.
    Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе.  Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском  и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима.
    Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен  и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља.
    Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда.
    Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат.
    Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних  јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени.
    С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима.
    За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао.
    Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла.
    Црква Светог Наума Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче.
    Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу.
    Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им!
     
    Дејан Мачковић
    dejanmackovic.wordpress

    View full Странице
  23. Свиђа ми се
    Rašo је реаговао/ла на fsa у Jermenija proglasila ratno stanje   
    Vladan Jevtic О ЈЕРМЕНИМА Ми, Срби, који се "мувамо" по свету, често се изненадимо, разочарамо или, чак, наљутимо, када видимо да неки туђинац нема баш представу о томе ко смо ми и са каквим се аждајама боримо, кроз целу историју. ("Србија - је ли то близу Косова? Косово - је ли то оно острво? Јесте ли ви Срби, исто католици - као Хрвати?" - чуо сам, верујте, и таква питања...) А шта ми знамо о другима? Знамо ли, на пример, шта је то, где је то и шта се догађа на Нагорно-Карабаху? Где се налази планина Арарат и шта је то "геноцид над Јерменима", (који нисмо, бајдвеј, званично признали)? Разликујемо ли Јермене од Грузина, Осетина, Черкеза или Чечена? А Јерменски народ није обичан народ... И није нам толико далек по духу и историји, колико нам се можда чини и колико је физички удаљен од нас... Пробаћу да кажем пар речи о Јерменима, из мог искуства... За презименима мојих пријатеља (мало чудним за наше уво - Мартиросјан, Погосјан, Акопјан, Симонјан...) крију се невероватно духовити, дружељубиви, вредни и радни људи - људи невероватне духовне културе - поносни, свесни своје историје, својих предака, инстиктивно осећајући ко су им пријатељи а ко непријатељи. И ако се макар површно упознате са њиховом историјом и културом видећете да то уопште није случајно. Оно чиме ће вам се сваки Јерменин, пре свега осталог, похвалити је то, што је по епско-библијској причи, Ноје зауставио своју лађу на "њиховој" светој планини Арарат. И наравно, неће пропустити да кажу, да су они, Јермени, један од најстаријих цивилизованих народа на свету и да су територију, на којој и данас живе, населили чак у 8. веку пре Христа. Они су и први народ који, је као државну религију, примио хришћанство (301. године) и један од народа који је међу првима имао своју азбуку (још у IV веку). Налазећи се стално између великих цивилизација и народа (арапског, персијског, римског, византијског, руског, монголског, отоманског - касније турског) њихова историја је уствари једна херојска али и трагична прича о сталној борби за очување своје државе, своје самобитности и слободе, каквих је мало у светској историји. Тај трагизам је кулминирао једним од највећих геноцида у историји цивилизације, када је почетком XX века, за неколико месеци, од стране Турака побијено око милион и по Јермена. Данашњи симбол њиховог страдања је и чињеница да се јерменска светиња (њихово Косово) - планина Арарат, данас налази у Турској мада се, као на длану, види из сваког угла јерменске престонице - Јеревана и сваког тренутка их подсећа на то. Вихор историје је довео и до тога да данас две трећине од укупног броја Јермена живи расуто по свету, ван своје земље. Али, за дивљење је чињеница да се (за разлику од нас Срба, а слично Јеврејима), Јермени никад потпуно не асимилују, ма где живели - памте, на генетском нивоу, кроз генерације, своју културу и традицију, препознају се и помажу на свим меридијанима... - Ми смо "мрежни" народ! - рекао ми је једном наш пријатељ, бивши министар грађевинарства и потпредседник владе Гагик Амајакович Мартиросјан. Јермени су, кад су вам пријатељи, изузетно привржени и одани, што ће вам и хиљаду пута вербално и буквално поновити, гледајући вас у очи, уз чашицу чувеног јерменског, "најбољег на свету", коњака, у обавезним "тостовима", за које су, као и Грузинци, велемајстори. О Јерменима и њиховом трговачким вештинама круже легенде (које нису без основа) и у том погледу кажу да са њима могу да се мере само Јевреји... Они кажу да не могу, већ да "тамо где прођу Јермени - Јевреји немају шта да траже"! Оно што ћете сигурно одмах код Јермена приметити је невероватан и стално присутан осећај за хумор. Слично као код Јевреја, али са много мање цинизма и сарказма, карактеристичним за јеврејски хумор. Ради илустрације покушаћу да дочарам јерменски смисао за хумор кроз пример једне анегдоте, коју нам је из свог живота, испричао поменути господин Гагик Мартиросјан, бивши вице-премијер Јерменије а затим наш колега на послу неколико година. Мада је то препричавање његових анегдота мало узалудан покушај, јер нема речи којима се може дочарати гестикулација, сочност изражавања, мајсторство причања и онај, увек симпатични, карактеристичан изговор руских речи, којег се Јермени у Русији, безнадежно, никада не могу ослободити: Елем... Дошао неки јапански министар у Јереван и после састанка, домаћини га, као што је ред, поведу на ручак. Поред њега је сео његов непосредни домаћин, корпулентан, огроман чак, наизглед "суров" министар, ког су колеге због свега тога звали Рамбо. Пред њима, на столу - цело печено јагње, на које је збуњени Јапанац већ гледао са знатижељом... Знатижеља се убрзо код јапанског госта претворила у чуђење, када је Рамбо почео рукама да черечи јадно јагње и његову главу, а мало касније вероватно и у запрепашћење, када му је извадио око, па мозак и понудио Јапанцу, који је жустро машући рукама испред себе одбијао. И одједном, усред те хорор сцене, Рамбо је, занет печењем, случајно оборио чашу црног вина, која се пролила и Јапанцу на ногу. Вичући нешто и не дајући никоме да приђе, Рамбо, као што би сваки нормалан човек урадио, узима са стола со и соли, наравно, "да не остане флека", ногу Јапанца! Јапанац је, прича Гагик зацењен од смеха, вриснуо као да га кољу, скочио са столице и почео да бежи, мислећи да је Рамбо прешао на последњу фазу - једење његове посољене ноге! Није, сиромах, могао да сања, да Јермени, као и ми Срби, тако чисте флеке! Сутрадан су све сатиричне новине Јеревана писале да је Јапански министар једва спасио свој батак! И није важно, колико је у томе баш све истина, док дођете од даха од смеха, ваш јерменски друг већ прича следећу сличну анегдоту! И тако може сатима! И тако може скоро сваки Јерменин. Има и духовито - горких прича, које, осим непоновљивог хумора, показују и сву њихову муку и трагедију. Као рецимо ова: Пред смрт, стари Јерменин зове своје синове и тражи од њих да му организују да промени веру и да постане Турчин! - Какав црни Турчин? Целог живота си их мрзео, Турци су наши крвни непријатељи? Какав Турчин? - пита га најстарији син. - Једино тако ћу мирно да умрем... - Зашто, побогу? - Зато што тако знам да кад умрем, биће на свету један Турчин мање! ЈЕРЕВАН Познавајући много Јермена из Москве, када сам 2011-те године први пут слетео у Јереван, као члан делегације БК Компаније и нафтне компаније Итера, са којом смо тесно сарађивали, нисам имао никакву дилему какви ће нас људи и са каквом топлином дочекати. Са друге стране, нисам имао никакву мисао, ни представу како тај древни град - престоница Јерменије, стварно изгледа. И морам рећи да ме је Јереван својим изгледом и атмосфером доста изненадио, боље рећи збунио. Са једне стране има нечег азијског у атмосфери града, а опет није Азија; осећаш да је наше, православно, а опет није ништа из твог искуства - ни српско, ни руско, ни грчко; учини ти се да има неку западну арому а Запад је ипак тако далеко... На крају се манеш залудног посла и одустанеш да у својим старим сортираним искуствима и сећањима тражиш фасциклу где ћеш ставити овај нови фајл, већ отвараш нови регистратор и пишеш ЈЕРЕВАН, ЈЕРМЕНИЈА. Градом доминира и остаје као основна визуелна слика велики округли трг Републике - Храпарк, у, на први поглед, обичном соц-реалистичком стилу, али опет са специфичним шмеком, са фасадама у, карактеристичном за цео град, розе - смеђем ендемском камену. Ту се углавном, као на тргу неког римском града, све догађа... Ту се људи и скупљају, и шетају, ту су и главне административне тачке, хотели... Град збуњује и контрастима. Поред старих, (боља је реч "древних") и совјетских, соц - реалистичких квартова, наилазите на скоро нетакнуте, зарасле у траву и жбуње делове града, које вековима чекају људску руку... Тако и по току реке Храздан, чији су неки делови корита, чак и у граду, зарасли, нетакнути... Утицај источног, азијског менталитета, ипак... А град је једна од најстаријих људских насеобина на свету. Збуњујуће... Тај утисак ће се само повећати када сазнате чињеницу са којом ће вам се сваки становник Јеревана похвалити - да је у њему саграђена једна од најстаријих хришћанских цркава на свету Погос-Петрос (светих Петра и Павла) - сазидана још у V (!) веку, (срушена, нажалост, варварски, од стране комуниста 1931. године). Љубазни домаћини у Јеревану ће вас сигурно одвести у Музеј-институт геноцида над Јерменима, (нешто што ми Срби никако, као у инат себи, нећемо да саградимо), огромну Саборну цркву Светог Григорија Просветитеља, остатке зидина римског града и остатке древног града Урарту... И сигурно ћете прошетати огромном променадом Месроп Маштоц (названом по свештенику Јерменске апостолске цркве, светом Месропу Маштоцу - творцу јерменског писма), на којој ће вам пажњу привући изузетно занимљива и маштовита изложба модерне скулптуре, која се завршава огромним степеништем на чијем се врху налази огромна, чудна кућа за коју ће вам домаћини сигурно напоменути да припада најпознатијем Јерменину Шарлу Азнавуру, и онако, успут, поменути и певачицу Шер, и Ким Кардашијан (искрено, ја не знам шта та жена ради, сем што је популарна!), и шахисту Тиграна Петросјана, композитора Арама Хачатуријана, тенисера Андре Агасија, писца Вилијама Саројана, сликара Ајвазовског, руског министра Сергеја Лаврова, такође... И још неког од светски познатих личности јерменског порекла... На крају ћете сигурно завршити у неком од изузетних ресторана Јеревана (ако можете свратите у "ДОЛМАМА"), где ћете се сигурно одушевити "долмом" - сармицама од винове лозе у киселом млеку (звучи познато, зар не?), "шашликом" - ражњићем, разним врстама јела од теста - "скоро па гибаницама" или неким сличним "нашим" јелом... Јерменски коњак не одбијајте никако, мада они кажу: "Кад нема јерменског, добар је и француски!" Овај мали запис није наравно неки покушај објективног описа овог изузетног народа већ мој мали, субјективни "кроки"... Никако не могу да се отргнем утиску колико су српска и јерменска историја сличне по свом трагизму и херојској борби за слободу и да можемо много да научимо од овог, једног од најдревнијих светских, народа. О везама наша два народа, говори и овај мали исечак из текста који је написао један Јерменин, велики пријатељ и познавалац српског народа, песник, преводилац и почасни конзул Србије у Јерменији Бабкен Симонјан: "Posle čuvene Kosovske bitke 1389. godine mnogi Jermeni koji su činili deo osmanlijske vojske, saznavši da moraju da se bore protiv hrišćana-Srba, napustili su vojsku i ostali nedaleko od Sokobanje i na planini Ozren sagradili manastir Jermenčić, u znak jermensko-srpskog bratstva i prijateljstva. U 18. veku postojala je crkva u Beogradu, a dolaskom Turaka 1739. godine srušili su je, a Jermene kao i druge hrišćane Turci su prognali iz srpske prestonice. Napuštajući Beograd, Jermeni su se naselili u Novom Sadu gde su 1746. godine sagradili svoju novu crkvu, ali je i ona srušena u Titovoj Jugoslaviji 1963. godine. Dakle, gde god ima Jermena pre svega oni moraju da imaju svoju crkvu i školu. Tu su najbolja svedočanstva o postojanju i opstanku naroda. Kroz vekove u Srbiji su živeli poznati Jermeni koji su svojim doprinosom obogatili srpsku nauku, kulturu, muziku, umetnost, a među njima su bili veliki dobrotvor Sava Đorđević (Saak Gevorkjan), akademik Jakov Hlitčijev, čuveni vojni lekar Vramšapuh Ataljanc (pradeda čuvene balerine Ašhen Ataljanc), lekar Amajak Muradijan, doktor ekonomije Tiran Sukijasović (Sukiasjan), vrlo poznati u muzičkoj javnosti kompozitori Petar Oskjan i Vartkes Baronijan.   https://www.facebook.com/zoran.eric.5099/posts/2660865737463338
  24. Свиђа ми се
    Rašo got a reaction from obi-wan in ПРИДРУЖИТЕ СЕ: Саборно читање Псалтира за добробит народа и мир у Цркви   
    Ништа страшно, идемо даље.
  25. Свиђа ми се
    Rašo је реаговао/ла на Степекс у Шале...вицеви...   
    Kod nas u selu umro jedan čovek, i sad sahrana, tu su svi ljudi, sveštenik i pojac. Pojac je dečko student Bogoslovije, dobar momak, zove se Irinej. Sveštenik kad je počeo da čita opelo, pojac peva uz njega, i sad, mom komšiji prilazi jedan stariji čovek i pita ko je ovaj mali? Komšija krene da mu objašnjava - to ti je sin od tog i tog, mali Irinej. Ovaj ga začuđeno pita kako misliš Irinej? Kaže komšija pa taj dečko se zove Irinej. Ovaj sav u čudu - "auuuu tako mali a već Irinej..."
    Inače, ova priča je stigla i do Irineja Bulovića, koji se smejao na sav glas.
×
×
  • Креирај ново...